Mek povez. Kao novo!

Rock Express, 2012. 184 strane. Lepo očuvana, na predlistu je posveta autora. `Da se sledbenici digitalnog zvuka upoznaju kako se nekada voleo rokenrol, potrudio se Duško Antonić neumorni hroničar najmasovnijeg muzičkog pravca u istoriji. Knjigom „Nostalgične priče o pločama”, sa 39 tekstova o prohujalom vremenu, zabeležio je kako je rok muzika zauzimala važno mesto u životu ondašnje mladeži` - Politika

Izdavač: Samizdat B92, Beograd Edicija Reč, knj.6 Povez: broširan Broj strana: 165 Veoma dobro očuvana. PLOMBE su baš to - priče koje će odagnati bol sa krnjetka naše stvarnosti. Ujaci, mangupi, devojke i dečaci, uvek ista Porodica, svi se oni, uz muziku sa malih ploča na 45 obrtaja, kreću kroz Beograd obasjan suncem. A gde je svetlost - tu su i, senke u kojima svi junaci Jovanovićevih priča ostaju lepi. I ližu sladoled. PLOMBE su baš to - poslastica koju je mogao stvoriti jedino pesnik. (K-95)

Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,lutki barbika,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Naslov Gilgameš : sumersko-vavilonski ep / [priredio Zoran Milutinović] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Unireks : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997 (Kraljevo : Slovo) Fizički opis 93 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milutinović, Zoran Zbirka Biblioteka Šum vremena. kolo 2 ; knj. 1 ISBN 86-427-0608-2 Napomene Prevedeno prema: Gilgamesch; izvornik na akad. jeziku. Pogovor: str. 85-93. Predmetne odrednice `Gilgameš` Ep o Gilgamešu je sumersko-vavilonsko delo o Gilgamešu, petom vladaru prve poslepotopske dinastije iz Uruka između 2700. i 2650. p. n. e. Ep o Gilgamešu je ep (spev) iz Sumera i nesumnjivo najstarije poznato književno delo. Priča sadrži niz legendi i pesama uključenih u duži akadski ep o heroju-kralju Gilgamešu od Uruka, vladaru iz trećeg milenijuma p. n. e. Nekoliko verzija je sačuvano, a najpotpunije je očuvano dvanaest glinenih ploča u biblioteci asirskog kralja Asurbanipala iz 7. veka p. n. e. u Ninivi. Suštinski, priča govori o duhovnom sazrevanju herojskog Gilgameša, moćnog, ali egocentričnog kralja koji tiraniše svoj narod, pa čak zanemaruje i bogove. On je jednim delom božanstvo, a jednim delom čovek. Kroz svoje avanture, Gilgameš prvobitno počinje da upoznaje sebe kroz doživljavanje smrti svog jedinog prijatelja Enkidua. Tražeći tajnu večnog života prototipski heroj putuje, a na kraju se vraća u Uruk mnogo mudriji nego kada je otišao, pomirivši se sa svojom smrtnošću. Jedna od priča iz ovog epa potpuno je ista kao i priča o Nojevom potopu. Nastanak Književnost Vavilona i Mesopotamije bila je vrlo bogata. Iz tog perioda su pronađeni mnogi epovi, legende, mitovi, himne bogovima, psalmi, bajke, basne, poslovice i pripovetke. Najsavršeniji među epovima je Ep o Gilgamešu. Za razliku od junaka iz grčke ili keltske mitologije, junak iz Epa o Gilgamešu je bio istorijska ličnost. Gilgameš, sin Lugalbande bio je prema sumerskoj listi kraljeva, peti kralj grada Uruka, koji je udaljen oko 155 km južno od današnjeg Bagdada. U mesopotamskoj mitologiji Gilgamešu se pripisuje polubožanska nadljudska snaga, (mitološki prethodnik grčkog junaka Herakla), koji je izgradio veliki zid oko grada Uruka da brani svoj narod od stranog neprijatelja. Veruje se da je istorijska vladavina Gilgameša trebalo da bude otprilike oko 2.500. p. n. e., 400 godina pre najranije poznate pisane priče. Otkriće artefakata povezanih s dvojicom kraljeva po imenu u pričama, Aga i Enmebaragesija od Kiša, je dalo verodostojnost o istorijskom postojanju Gilgameša. Najranije sumerske verzije ovog epa se smatra da potiču već od 2.100 g. p. n. e. –2.000. p. n. e., dok najstarije akadske verzije potiču od 2.000-1.500. p. n. e. Ep je napisan na akadskom, vavilonskom jeziku i sastoji se od 12 ploča (pevanja) pa je prema tome i najveći. Ploče imenuju svog autora kao „Sin-Leqi-Unninni“, što znači: Bože meseca, prihvati moju molitvu. Sumerske poeme koje su poslužile kao osnova akadskog Epa o Gilgamešu: Gilgameš i Agga od Kiša Gilgameš i zemlja života Gilgameš i Nebeski bik Gilgameš i vrba Gilgamešova smrt Gilgameš je bio sasvim zaboravljen do viktorijanskog doba. Engleski putnik, Ostin Henri Lajard, 1839. godine je iskopao više od 25.000 glinenih ploča iz ruševina Ninive. Henri Roulinson je počeo da prevodi te ploče, prvo u Bagdadu a onda u Britanskom muzeju. Kada je Roulinsonov učenik Džordž Smit preveo jedanaestu ploču Epa o Gilgamešu, na engleski 1872. godine, izazvao je veliku senzaciju.[10] Razlog tome je bio što je na toj ploči bio opisan potop i spašavanje koje je jako slično onome što je opisano u Bibliji (Utnapištim je u Gilgamešu napravio brod, a u Bibliji Noje). Nekoliko godina kasnije, i druge su ploče prevedene. Ipak, jedna petina epa nije završena, jer neki delovi ploča nisu pronađeni ili su oštećeni. Zanimljivo je da ime Gilgameš, kako je utvrđeno, znači „otac-junak“ ili „stari čovek-junak“. Enkidu, u poemama koje prethode ninivskoj verziji nije saborac i prijatelj Gilgameša već njegov sluga. Značenje njegovog imena tumači se na razne načine, kao „gospodar brana i kanala“, kao „gospodar rita i močvare“, ili kao „stvorenje boga Ea (Enkija)“. Verzije Epa Do nas su doprle tri verzije Epa najstarija starovavilonska, po prvom stihu Velik je on, veći od ljudi svih, čini ga 6 očuvanih odlomaka prepisa koji potiču iz 18–17. veka p. n. e. tzv. periferna verzija koju čine 2 fragmenta iz 15–14. veka p. n. e. i predstavlja sažetu preradu starovavilonske verzije. ninivska verzija, naziv dobila po mestu pronalaska Ninivi, odnosno asirska, po prvom stihu nazvana O sve videvšem, čine je 4 grupe prepisa. Potiče iz 7. veka p. n. e, prema jeziku je vavilonska, predstavlja preradu starovavilonske verzije od koje se razlikuje po tome što je izvršena zamena arhaičnih reči, skraćivanje ili proširivanje teksta epskim formulama i ponavljanjem čitavih pasusa, razmeštaj pojedinih epizoda. Najveću zaslugu za očuvanje Epa ima asirski kralj Asurbanipal (Ašurbanapli) 7. vek p. n. e. koji je kao veliki osvajač i veoma učen čovek izaslao učene ljude i pisare u kulturne centre drevnog Sumera i Vavilona da u tim centrima istraže arhive, prevedu na savremeni semitski jezik sve što je vredno i zapišu na pločice u čijem je zaglavlju moralo stajati: „Prepisano i sravnjeno s izvornikom i sabrano u dvoru Asurbanipala, Vladara Sveta, Kralja Asirije“. Sastav i sadržaj Epa Ep o Gilgamešu može se podeliti na 4 veće celine, koje su sledeće: Enkijada ili pripovest o junaku iz stepe, o njegovom uljuđivanju, ulasku u civilizovani svet i prijateljstvu sa Gilgamešom; obuhvata tablice prvu i drugu; obrađuje mitološke motive: stvaranje prvog čoveka, motiv nevinosti prvog čoveka, istočni greh prvog čoveka, motiv senzualne ljubavi, motiv prijateljstva – paralela Gilgameš – Ahilej. Pohod protiv Humbabe, putovanje u kedrovu šumu i smaknuće Humbabe; pevanja treće, četvrto, peto; za temu ima pustolovine junaka, sadrži motiv roditeljske ljubavi, motiv borbe sa čudovištem, motiv zabrane, tj. motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Humbabe kojeg štiti bog En-lil. Epizoda o ismejavanju boginje Ištar, boj s Nebeskim bikom i smrt Enkidua; pevanja šesto i sedmo, osmo; motiv borbe sa čudovištem, motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Nebeskog bika, motiv smrti. Gilgamešovo traganje za znanjem predaka o ljudskom životu i besmrtnošću; pevanja deveto, deseto, jedanaesto, obrađuje motiv smrti, strah od smrti, motiv besmrtnosti, tajna života, predanje o potopu, simbolika broja dvanaest, sunčev junak. Dvanaesto pevanje, kao dodatak, uslovljeno osnovnom sadržinom i astrološkim značenjem Epa obrađuje motiv donjeg sveta. Radnja jedna trećina čovek a dve trećine bog. Gilgameš se opisuje kao veoma lep i mudar čovek koji je gradio prelepe hramove i velike gradske zidine. Međutim, i pored njegovih vrlina, kada je počeo svoju vladavinu bio je despot. Gilgameš je radio razne grozote svome narodu (npr. silovao je svaku ženu koja mu se svidela). Bogovi su uvideli patnju Gilgameševog naroda i stvorili su Enkidua, čoveka divljine, koji je bio ravan Gilgamešu. Enkidu je bio divlji čovek. Kada ga je jedan lovac ugledao u divljini doveo mu je ženu iz hrama boginje Aruru da bi ga vratio u civilizovani svet (tada se verovalo da seks i žene deluju smirujuće na ljude divljine). Enkidu je stvarno postao normalan čovek. Kada je saznao šta Gilgameš radi svom narodu, otišao je u Uruk i našao Gilgameša. Nakon što su se tukli čitavu noć, sprijateljili su se. Odlučili su da zajedno idu u avanture. Oni prvo odlaze u zabranjenu šumu da ubiju Humbabu koji je uvredio Boga Šamaša. Tu ih napada Humbaba, kojeg pobeđuju. Pri povratku u Uruk, nakon što je Gilgameš odbio da ima ljubavne odnose s boginjom, boginja Ištar traži od svog oca da pošalje bika da kazni Gilgameša. Gilgameš i Enkidu se bore i pobeđuju nebeskog bika. Bogovi odlučuju da kazne Enkidua. Enkidu umire, a Gilgameš je emocionalno slomljen. Nakon toga Gilgameš odlazi u potragu za besmrtnošću. Dolazi do svog praoca koji mu po nagovoru Žene govori kako može da postane besmrtan. On posluša svog praoca i nalazi besmrtnost (TRAVU iz PRAMORA) i želi da je podeli sa svojim sugrađanima. Zmija mu pojede tu travu i on je proklinje. Umire kao smrtnik. Radnja po pločama Drevna Asirska statua koja se čuva u Luvru i za koju neki naučnici smatraju da predstavlja Enkidu, glavni lik Epa o Gilgamešu Prva ploča: Narator kroz opisivanje upoznaje čitaoca sa veličanstvenošću grada Uruka i predstavlja mu njegovog kralja Gilgameša. On je najveći kralj na Zemlji, dve trećine božanstvo, a jedna trećina čovek, najjači čovek koji je ikada postojao. Ipak, vladao je kao tiranin nad svojim ljudima u gradu Uruk, ne saosećajući sa njihovim nevoljama, pa čak i upražnjavajući navodno pravo oduzimanja nevinosti nevestama u prisustvu njihovih muževa. Kada su se njegovi ljudi požalili bogovima da je prestrog, bogovi odlučuju da posavetuju Gilgameša. Majka boginja Aruru/Ninhursag stvara dlakavog divljeg čoveka Enkidua kao dostojnog protivnika. Enkidu živi u divljini među šumskim gazelama. On uništava lovačke zamke, od jednog lovca koji ga otkriva i traži od Gilgameša da ga pošalje u hram jednoj bludnici da ga ona pripitomi tako da ga divlje zveri onda počnu odbijati. Gilgameš ga šalje Šamhat, svetoj bludnici boginje Ištar, koja zavodi Enkidua u nedelju dana dugu seksualnu inicijaciju, u kojoj Enkidu pokazuje izuzetnu muškost. Kao rezultat ovog susreta, životinje se sada boje i beže od njegovog prisustva. Napušteni Enkidu traži utehu od Šamhat koja mu nudi da ga vrati s njom u civilizaciju. Druga ploča: Enkidu uči da jede ljudsku hranu, maže njegovo raščupano telo i oblači se u civilizovanu odeću. On žudi da poseti hram boginje Ištar i da izazove moćnog kralja Gilgameša. Enkidu postaje razjaren saznavši da ovaj navodno uzorni vladar namerava da spava s mladoženjinom mladom prije venčanja. On ide sa Šamhat u Uruk gde blokira Gilgamešu put do mladine prostorije. Nakon ogromne borbe u kojoj Gilgameš pobeđuje, Gilgameš se pokazuje bez zlobe nakon čega on i Enkidu postaju najbliži prijatelji. Gilgameš predlaže avanturu u zabranjenu kedrovu šumu, gde moraju ubiti moćnog Humbabu demona čuvara šume. Enkidu, znajući da je sam glavni bog Enlil dodelio Humbabi ovaj posao gorko protestuje, ali se na kraju slaže iz ljubavi za svog novog prijatelja. Treća ploča: Gilgameš i Enkidu se pripremaju za putovanje u kedrovu šumu. Oni dobiju blagoslov od gilgamešove majke, boginje Ninsun, kao i podršku boga sunca Šamaša, koji postaje njihov zaštitnik. Četvrta ploča: Gilgameš i Enkidu putuju prema zapadu do Libana i kedrove šume. Enkidu ima niz uznemirujućih proročkih snova, koje Gilgameš naivno i pogrešno tumači kao dobra predskazanja. Peta ploča: Ulazeći u šumu, Gilgameš i Enkidu nisu dorasli strašnom Humbabi, ali su uz pomoć svog zaštitnika Šamaša koji šalje osam moćnih vetrova (zviždeći vetar, probijajući vetar, mećavu, zli vetar, demonski vetar, zaleđeni vetar, oluju, peščanu oluju) protiv šumskog zaštitnika. Sada u gilgamešovoj milosti, Humbaba moli za svoj život, obećavši da će dati kralju svu drvenu građu koju želi. Enkidu međutim savetuje Gilgamešu da ne pokazuje milost. Oni svirepo ubijaju Humbabu, vadeći mu utrobu. Zatim su posekli moćna kedrova stabla koje je Humbaba pre štitio i sa splavom se niz Eufrat vraćaju nazad u civilizaciju u grad Uruk. Šesta ploča: Nakon povratka u Uruk, boginja Ištar predlaže brak Gilgamešu. Znajući nesretne sudbine njenih prethodnih ljubavnika, on odbacuje ovaj predlog. Odbačena Ištar zahteva da njen otac Anu pošalje „nebeskog bika“ da ubije Gilgameša zbog njegove drskosti. Enkidu lovi bika i hvata ga za rep, a Gilgameš ga kao matador ubija. Ištar ga proklinje rekavši: „Teško Gilgamešu koji me je oklevetao i ubio nebeskog bika!“ Enkidu koji je bio veran Gilgamešu, usuđuje se da vređa boginju. Ištar i njen sveštenice su u dubokoj žalosti zbog nebeskog bika, dok Gilgameš i ljudi Uruka slave mušku hrabrost heroja-kralja. Sedma ploča: Glavni bogovi Anu, Enlil, i Šamaš okupljaju se i većaju da se odredi kazna za ubijanje nebeskog bika i Humbabe. Nakon rasprave o ovom pitanju, odlučuju da poštede Gilgameša, ali osuđuju Enkidua. Verni Enkidu postaje smrtno bolestan i proklinje svete bludnice Šamhata zbog njegovog dovođenja iz divljine. Na šamašov nagovor, on je međutim pomiluje i blagoslovi je, iako u gorkom i ironičnom smislu. Ležeći na samrti, on opisuje svoje prebivalište „kuću od praha“ u podzemnom svetu ožalošćenom Gilgamešu. Osma ploča: Gilgameš pruža dugotrajan poetski govor o Enkiduu. Gilgameš oplakuje Enkidua 6 dana i 6 noći i tek sedmog dana ga sahranjuje. Duboko potresen, ranije neranjivi kralj žali zbog gubitka svog jedinog pravog prijatelja i po prvi put dolazi do shvatanja o svojoj vlastitoj smrtnosti. Deveta ploča: Da bi izbegao sudbinu Enkidua, Gilgameš preduzima opasno putovanje da poseti legendarnog Utnapištima i njegovu suprugu, jedine ljude koji su preživeli Veliku poplavu dobivši besmrtnost bogova. On putuje na najviši vrh sveta planinu Mašu, gde susreće strašna škorpionska bića koja čuvaju kapiju blokirajući završni deo njegovog putovanja. On ih ubeđuje u sveobuhvatnost svoje svrhe, a oni mu omogućavaju da uđe. Gilgameš nastavlja da putuje naizgled beskrajnim stazama kroz veliku hladnoću i tamu. Deseta ploča: Na dalekoj udaljenoj obali Gilgameš susreće Siduri koja je održavala jednu konobu i koja pokušava da ga odvrati od njegove potrage. On je međutim, previše ožalošćen gubitkom Enkidua i previše ispunjen strahom od svoje eventualne smrti da bi se dao odvratiti od svoje namere. Gilgameš zatim prelazi „vode smrti“ sa skeledžijom Uršanabijem dovršavajući putovanje i sastajući se na kraju sa besmrtnim Utnapištimom. Jedanaesta ploča: Utnapištim govori Gilgamešu detaljno o velikoj poplavi i nerado mu daje priliku da bude besmrtan. On obaveštava Gilgameša da ako može ostati budan sedam dana da će postati besmrtan. Pokušavajući da to ostvari Gilgameš neminovno zaspi. Utnapištim ga obaveštava o posebnoj biljci koja raste samo na dnu mora. Iako mu baš ne dodeljujući besmrtnost, to će mu opet vratiti u mladost. Vezivanjem kamenja na noge da bi zaronio duboko Gilgameš dohvata biljku i nada se da će je vratiti u Uruk. On stavlja biljku na obalu jezera dok se kupa, ali je zmija ukrade. Gilgameš se vraća u Uruk očajan, ali prizor grada sa njegovim masivnim zidovima pokreću ga na pohvaljivanje ljepote samoga grada. Nakon neuspeha u potrazi za besmrtnošću Gilgameš umire kao smrtnik. Dvanaesta ploča: Iako se mislilo da je nekoliko priča u prvih jedanaest ploča prvobitno bile odvojene priče, na pločama one su dobro uvezane u jedinstvenu celinu. Priča na dvanaestoj ploči je jasno kasniji dodatak, u kojem je Enkidu još uvek živ, ima ženu i sina. Počinje sa Gilgamešom koji šalje Enkidua na zadatak u podzemni svet da preuzme predmete svete boginjama Ištar/Inana, koja je Gilgameš izgubio. Priča se završava sa raspravom u kojoj Enkidu odgovara Gilgamešu na nekoliko pitanja koja se odnose na sudbinu onih ljudi u narednom životu. Jezik i stil Jezik epa odlikuje se tonom koji je kasnije korišćen u Bibliji, ali je zapravo tek kasnije prenesen u jevrejsku književnost. To se isto desilo i sa pričom o potopu, koja je objavljivanjem u ovom epu uzbudila celi naučni svet. Epska ponavljanja u njemu vrlo su značajna. Često imaju svrhu da naoko primitivnim ponavljanjem jasnije predoče trajanje vremena u kome se neki jednolični događaji zbivaju (zabijanje 120 stubova u plićake smrti, putovanje Gilgameša kroz mračni klanac i dr.). Celi ep se može podeliti na dva dela: čovek prema spoljašnjem svetu i čovek prema unutrašnjem svetu. U prvom delu epa (od 1. do 7. ploče) treba istaći prijateljstvo između slavljenog junaka Gilgameša i poludivljeg čoveka polja i stepe Enkidua. Jedini predstavnici zla su čarobni nebeski bik i Humbaba, čuvar kedrove šume. Njih pobeđuju oba prijatelja, što s etičke strane predstavlja simbol pobede dobra nad zlom. Osim ove dve borbe u epu nema krvavih ratovanja, svojstvenih mnogim epovima. U dobro izgrađenoj radnji ep dostiže svoj vrhunac opisom smrti prijatelja Enkidua (8. ploča). Preokret koji se tim putem dešava u duši Gilgameša, tuga za prijateljem i njegov iznenadni strah pred smrću iznesen je jednostavno, a ipak tako snažno i potresno da ove stranice pripadaju među najlepše u starijoj književnosti. One tako jasno dokazuju da su čoveka od najstarijih dana pa sve do danas mučili isti problemi. Pitanje života, urođeni strah od smrti, težnja za besmrtnošću opisani su tako da mogu uzbuditi i današnjeg čitaoca. Ovom pločom ep menja karakter. On postaje human, približava se unutrašnjem čoveku i dobija gotovo lirski, elegički karakter. Pravi vrhunac epa nalazi se u opisu potopa (11. ploča), koji je dat na veoma stvaran način. Svojom vrednošću ona daje epu umetnički beleg, uz to svojom dramatičnošću oživljuje tok radnje. Ep završava pesimistički: čovek je nemoćan da bilo šta sazna o stvarima koje ga neprestano muče, a to su pitanja o životu i smrti (12. ploča). Glavni likovi Gilgameš – je bio najjači čovek, hrabri borac, kralj Uruka. Bio je jednu trećinu čovek, a dve trećine bog. On postaje veoma tužan kad njegov prijatelj Enkidu umire. Postaje očajan znajući da će i on umreti i odlazi na putovanje do kraja sveta u potrazi za odgovorom, o životu i smrti. Enkidu – je bio prijatelj i saborac Gilgamešu. Bogovi su ga stvorili kao divljeg čoveka, koga su odgojile životinje. Pošto je sa Gilgamešom ubio Humbabu (čuvara kedrovih šuma) i nebeskog bika, bogovi ga kažnjavaju sporom i bolnom smrću. Utnapištim – kralj i sveštenik u Šuripaku. Na nagovor boga, gradi veliki brod i spašava sebe, svoju porodicu i po jedan primerak svih živih bića, od velike poplave, koja je za malo uništila sav život na svijetu. Bogovi su njemu i njegovoj ženi podarili večni život. Motiv U „Epu o Gilgamešu“ se sa velikom umetničkom snagom postavlja večito pitanje o smislu života i neizbežnosti čovečije smrti, pa makar to bio i proslavljeni heroj. U spevu se priča o tome kako Gilgameš, „dve trećine bog a jednu trećinu čovek“, vlada u starom gradu Uruku. Gilgameš svirepo ugnjetava narod, terajući ga da zida gradske bedeme i hramove bogovima. Stanovnici Uruka žale se na svoju tešku sudbinu bogovima, i bogovi uslišivši njihove žalbe stvaraju div-junaka Enkidua, koji raspolaže natprirodnom snagom. Enkidu živi među divljim zverima, zajedno sa njima ide u lov i na pojilo. Jedan od lovaca, koga Enkidu sprečava da lovi divlje zveri, moli za pomoć Gilgameša. Težeći da primami sebi toga primitivnog heroja, Gilgameš mu šalje hramovnu bludnicu. Bludnica ukroćuje ljubavlju njegovu divlju ćud i dovodi ga u Uruk. Tu oba junaka zapodevaju dvoboj, ali, raspolažući podjednakom snagom, oni ne mogu da savladaju jedan drugog. Sprijateljivši se, oba div-junaka, Gilgameš i Enkidu, zajedno vrše svoje podvige. Oni zajedno kreću u kedrovu šumu, gde obitava moćni Humbaba, čuvar kedrove šume. Gilgameš i Enkidu stupaju u boj sa Humbabom i ubijaju ga: I zaljuljaše se kedrovi, i izađe Humbaba, Strašan, izađe ispod kedrova. Jurnuše oba junaka, nadmećući se u odvažnosti, I oba se uhvatiše u koštac sa gospodarem kedrova. Dvaput je sudba pomogla Enkidu, I Gilgameš drži u ruci Humbabinu glavu. Pobednički junak Gilgameš budi ludu strast u srcu boginje Ištar, koja heroju nudi svoju ljubav. Ali mudri i oprezni Gilgameš odbacuje njenu ljubav, podsećajući boginju na to koliko je patnji i žalosti zadala ona svojim ranijim ljubavnicima. Uvređena Gilgamešovim odbijanjem, boginja Ištar žali se na njega svom ocu, vrhovnom bogu neba, Anu. Uslišivši uporne molbe svoje kćeri, bog na zemlju baca čudovišnog bika, koji svojim padom i dahom ubija i uništava ljude i ljudsku imovinu. Ali junaci ubijaju to strašno čudovište, i Enkidu veli Gilgamešu: Prijatelju moj, pobedili smo nebesku zver, Zar ne smemo sada reći da nam je osigurana slava u potomstvu! Enkidu usni san u kome mu se proriče propast. I zaista Enkidu se smrtno razboli. Dirljivim rečima oprašta se on sa svojim prijateljim Gilgamešom i proriče i njemu neizbežnu smrt. Gilgameš oplakuje smrt prijatelja i prvi put oseća nad svojom glavom lepršanje krila smrti. Njegovo naricanje zaodeveno je u umetničkom obliku Šest dana i noći plakao sam ja nad njim, Sve do dana kada su ga spustili u raku Sada se i ja bojim smrti i bežim u pusto polje. Nada mnom lebdi prijateljeva reč što mi je kaza pred smrt. Kako, o kako da se utešim? Kako, o kako da zaplačem? Voljeni prijatelj sad je nalik na prašinu. I neću li ja leći, kao i on, da nikad više ne ustanem? Moren strahom od smrti, Gilgameš kreće na daleki put. On se upućuje svom pretku Utnapištimu, koji je jedini od smrtnika dobio besmrtnost. Njega ne plaši teškoća dalekog puta. Njega ne mogu zadržati ni ljudi-škorpije, ni rajski vrt sa drvećem na kome cveta drago kamenje, ni boginja Siduri, koja ga poziva da zaboravi na smrt i da se preda svim radostima života. Gilgameš prebrođuje čamcem „vodu smrti“ i stiže u kraj u kome živi Utnapištim. Gilgameš nastoji da od njega dozna tajnu večnog života. Odgovarajući na Gilgamešova pitanja, Utnapištim mu priča o svetskom potopu, i o tome kako ga je bog Ea naučio da sagradi kovčeg i da se u njemu spase od potopa, posle čega su Utnapištim i njegova žena od bogova dobili besmrtnost. Sažalivši se na Gilgameša, Utnapištim mu otkriva „tajnu reč“ i savetuje ga da siđe na dno okeana, da tamo ubere travu besmrtnosti, koja nosi ime „stranac postaje mladićem“. Na svom povratku Gilgameš stiže do tajne trave, ali ljuta zmija dopuže do njega i ugrabi mu travu. Ožalošćen heroj, vrativši se u svoj grad Uruk, moli bogove za poslednju milost. On želi da vidi sen svog preminulog prijatelja Enkudua. Bog podzemnog sveta Nergal šalje po naređenju bogova, na zemlju Enkidouvu sen. Spev se završava zaključenim dijalogom između prijatelja. U odgovor na Gilgamešovu strasnu molbu da mu ispriča „zakon zemlje“, Enkidu mu najmračnijim bojama opisuje zagrobni život umrlih ljudi. „Pa ništa. Pusti me da sednem i zaplačem. Reci mi zakon zemlje koji ti poznaješ.“ „Glava, koje si se ti doticao i zbog koje si osećao radost u srcu, Kao staru odeždu, crv nju proždire“ „Prsa, kojih si se ti doticao i zbog koji si osećao radost u srcu, Kao stari džak, puna su prašine. Čitavo je telo moje nalik na prah“ To je prvi je prvi put da je krajnje jasno i u isto vreme sa takvom snagom i izrazitošću izrečena misao o neizbežnosti smrti, kojoj su podložni svi ljudi, čak i oni koji su spremni na svaki podvig da bi savladali neminovnu smrt. Epska legenda o Gilgamešovim podvizima vodi svoje poreklo iz duboke sumerske starine. Imena glavnih junaka – Gilgameša i njegovog prijatelja Enkidua – sumerskog su porekla. Na Gilgamešovo ime nailazi se u sumerski natpisima iz XXV veka, a na predstavu Gilgameša – na cilindričnim pečatima iz istog vremena. Priče o podvizima Gilgameša i Enkidu, o tragičnoj smrti Enkidu i o Gilgamešovim lutanjima u potrazi za besmrtnošću prepliće sa čitavim nizom starijih religijskih motiva, koji su u vidu pojedinih epizoda umetnuti u opšti tekst speva. Takav je kratak odlomak legende o stvaranju čoveka (Enkidu) od gline, natopljene božijom pljuvačkom; takav je čuveni mit o svetskom potopu, u kome se podrobno priča kako je stari heroj Utnapištim na savet boga mudrosti Ea sagradio kovčeg, spasavši se u njemu od vode potopa, i time zaslužio večni život. Spev o Gilgamešu zauzima posebno mesto u vavilonskoj književnosti, kako po svim umetničkim odlikama, tako i po specifičnosti misli izraženih u njemu. U visokoumetnički oblik zaodevena je misao starovavilonskog pesnika o večnoj čovekovoj težnji da savlada smrt i stekne ličnu besmrtnost. U zadnjim rečima speva oseća se mučna želja čovekova da sazna „zakon zemlje“, tajnu života i smrti. Dubokim pesimizmom prožete su reči starog pesnika. Budući život on slika kao oličenje stradanja i bola. Čak ni čuveni Gilgameš – „divni, snažni, mudri, božanstvo - svojim dvema trećinama, čovek – samo jednom, svetlog tela kao velika zvezda“ – i pored svog božanskog porekla ne može da zasluži i stekne besmrtnost. Blaženstvo u zagrobnom životu daje samo onom ko izvršava zapovest religije, zahteva sveštenika, obrede verskog kulta. U tome je osnovna misao čitavog speva. MG142 (N)

Ispisana na dvanaest ploča, ova priča se može prepoloviti na dva jednaka dijela. Prvi dio posvećen je glorifikaciji glavnog junaka, Gilgameša, kao velikog, mudrog i silnog bića, koje je bog i batina u svom utvrđenom gradu Uruku i kao božansko - ljudskog bića: samo jednom svojom trećinom je smrtnik, a dvjema trećinama bog. Drugi dio kipti od naprezanja da se dokuči tajna vječnog života, čiji je ključ jedino uspio da uzme onaj izabrani čovjek – Utnapištim. Traganje za besmrtnosti dobija ogromne razmjere. Gilgameš postaje opsjednut mišlju da bi mogao izbjeći smrt i ta misao mu daje snagu da savlada nesavladivo, da nemoguće učini mogućim… I kada je njegov san bio gotovo ostvaren, neočekivano, ponovo postaje prah, nešto čiji se oblik više ne može ni naslutiti. Izgubivši travku vječnosti, on je izgubio božanski dio sebe. Ostao je još samo onaj mali i nemoćni čovjek u njemu, koji se bez opiranja uklesao u tvrdi kamen smrti. Tvrdi povez sa platnom. Broj strana: 88 Prevodilac ( i pogovor)- Žarko Milenić, poetski uobličio (`upjevao`) - Željko Grahovac, izdavač `Vrijeme`, Zenica (BIH)

MEK POVEZ 405 STRANA POGLEDAJTE SVE MOJE KNJIGE NA KUPINDU UVEK SU MOJE KNJIGE PO NAJPOVOLJNIJIM CENAMA MENJAM BILO KOJE KNJIGE IZ MOJIH OGLASA ZA STRIPOVE ILI STARE ALBUME SA SLICICAMA MOZE I SAMO SLICICE A MOZE I ZA OCUVANE GRAMOFONSKE PLOCE LP ROK, ,DJEZ, BLUZ,POP HEVI METAL I SLICNO

TVRD POVEZ 243 STRANA OCUVANA KNJIGA POGLEDAJTE SVE MOJE KNJIGE NA KUPINDU UVEK SU MOJE KNJIGE PO NAJPOVOLJNIJIM CENAMA MENJAM BILO KOJE KNJIGE IZ MOJIH OGLASA ZA STRIPOVE ILI STARE ALBUME SA SLICICAMA MOZE I SAMO SLICICE A MOZE I ZA OCUVANE GRAMOFONSKE PLOCE LP ROK, ,DJEZ, BLUZ,POP HEVI METAL I SLICNO

MEK POVEZ 240 STRANA POSVETA NA PRVOJ UVODNOJ STRANI POGLEDAJTE SVE MOJE KNJIGE NA KUPINDU UVEK SU MOJE KNJIGE PO NAJPOVOLJNIJIM CENAMA MENJAM BILO KOJE KNJIGE IZ MOJIH OGLASA ZA STRIPOVE ILI STARE ALBUME SA SLICICAMA MOZE I SAMO SLICICE A MOZE I ZA OCUVANE GRAMOFONSKE PLOCE LP ROK, ,DJEZ, BLUZ,POP HEVI METAL I SLICNO

MEKI POVEZ 508 STRANA VEOMA RETKA KNJIGA STAMPANA SAMO U 100 PRIMERAKA PISAO ALJOSA OSTROV VEOMA POUCNA KNJIGA POGLEDAJTE SVE MOJE KNJIGE NA KUPINDU MENJAM BILO KOJE KNJIGE IZ MOJIH OGLASA ZA STRIPOVE ILI STARE ALBUME SA SLICICAMA MOZE I SAMO SLICICE A MOZE I ZA OCUVANE GRAMOFONSKE PLOCE LP ROK, ,DJEZ, BLUZ,POP HEVI METAL I SLICNO

MEK POVEZ 167 STRANA FLEKICA SA STRANE VIDI SE NA JEDNOJ OD SLIKA POGLEDAJTE SVE MOJE KNJIGE NA KUPINDU UVEK SU MOJE KNJIGE PO NAJPOVOLJNIJIM CENAMA MENJAM BILO KOJE KNJIGE IZ MOJIH OGLASA ZA STRIPOVE ILI STARE ALBUME SA SLICICAMA MOZE I SAMO SLICICE A MOZE I ZA OCUVANE GRAMOFONSKE PLOCE LP ROK, ,DJEZ, BLUZ,POP HEVI METAL I SLICNO

„Bolje da umrem nego da mi se nešto desi.“ – Replika iz drame Sveti Georgije ubiva aždahu „Kovačeviceve komedije su napunjene satiričnim eksplozivom, ali se njihov opseg i domet ne iscrpljuju satirom. Nije Kovačevic slučajno, ili tek vica radi, jednu od svojih najurnebesnijih komedija nazvao tragedijom. Oni ludaci u Urnebesnoj tragediji, kojima se grohotom smejemo, nisu smešni, nego tragični. U komadu Sveti Georgije ubiva aždahu Kovačevic u velike okvire Prvog svetskog rata smešta dramu jednog neobičnog bračnog trougla, koja se preplice sa ratnom dramom mačvanskih vojnika i seljaka; u toj priči o promašenim i nesrecnim porodicama, i o osujecenim ljubavima, ima melodrame, ima i rodoljubive patetike, ali, što je najvažnije, ima i ironije i humora.“ – Jovan Cirilov „U istorijskoj melodrami Sveti Georgije ubiva aždahu nema stvarnog izlaza iz lične, društvene, istorijske situacije u kojoj se nalaze junaci – spasli su se samo oni koji su mrtvi, Ðorde i Gavrilo, neprijatelji pomireni u smrti, i u tome je tragička ironija ovog komada.“ – Vladimir Stamenkovic Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,lutki barbika,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Dusan Prelevic Prele - Voz za jednu bitangu Stilog, RTV Revija, Beograd, 1991. Mek povez, 138 strana. Ilustrovao Jugoslav Vlahovic Душан Прелевић (Београд, 11. новембар 1948 — Београд, 28. јул 2007) био је српски рокер, писац и сценариста. Биографија Мурал Прелету у Београду Прелевић је играо фудбал у Хајдуку и Црвеној звезди, а био је хокејашки голман Партизана. Музиком је започео да се бави професионално 1965. године. Био је члан следећих музичких састава: Оркани, Јуниори, Силуете Томија Совиља и Визије. Од 1968. године је члан Корни групе. У групи остаје само неколико месеци, када га замењује Далибор Брун. Са њима је снимио песму „Човек и пас“. Потом започиње његова солистичка каријера. На Београдском пролећу 1970. године изводи композицију „Да л` постоји она коју сањам“, а на Омладинском фестивалу у Суботици за песму „Кажу“ добија награду. Био је члан Удружења џез музичара. Снимио је неколико плоча, писао је текстове за рок и џез композиције, а у Атељеу 212 је играо и певао у мјузиклу Коса. Средином седамдесетих је био певач рок састава „Опус“ Миодрага Мивета Округића, са којима је снимио један ЛП, да би се на преласку из седамдесетих у осамдесете обрео у Холандији, где је певао црначку музику по тамошњим клубовима. Свој први албум „На оштрици бријача“ објавио је 1982. године уз помоћ Боре Ђорђевића, тромбонисте Кирета Митрева, клавијатуристе Лазе Ристовског, гитаристе Енеса Мекића, басисте Ненада Стефановића Јапанца, бубњара Владимира Фурдуја, трубача Стјепка Гута и глумца Слободана Алигрудића. Са плоче су се издвојиле песме „Мајко на шта личи твој син“ и обрада хита сарајевских Индекса „Јутро ће променити све“. Десетак година касније 1991. године, издао је свој други албум „У реду победио сам“, на којем су свирали чувени трубач Душко Гојковић, контрабасиста Миша Блам, клавијатуриста Миша Крстић и познати Џез бубњар Лала Ковачев. На албуму су неки хитови са претходне плоче и обраде познатих џез стандарда. Последњих двадесетак година је објављивао приче и есеје у НИН-у, Књижевним новинама, Дуги и другим листовима, а написао је три књиге приповедака. Аутор је сценарија за филм Последњи круг у Монци, а написао је и наставак. Свој политички ангажман манифестовао је чланством у ДЕПОС-у почетком деведесетих година 20. века и у ДСС-у. Био је ухапшен у демонстрацијама 9. марта 1991. године. Није се женио. Отац је две кћери, Дине и Милице. Дискографија Синглови Кажу/Да л’ постоји она коју сањам (ПГП РТБ 1970) Хеј, хеј, окрени се/Јесења песма (ПГП РТБ 1973) Нисам више твој/У ноћима без сна (ПГП РТБ 1973) Тајна/Прошло је све (ПГП РТБ 1974) Врати ми снове за двоје/Не тражи љубав (ПГП РТБ 1974) Мојих пет минута/Поведи ме (ПГП РТБ 1978) Хоћу да памтиш/Хоћу да памтиш, инструментал (ПГП РТБ 1980) Фестивали Београдско пролеће: Дал’ постоји негде она коју сањам, `70 Врати ми снове за двоје, `74, треће место Губитник сам ја, `79 Омладина, Суботица: Сећање на сан, `69 Кажу, `70, треће место Опатија: Хоћу да памтиш (Вече рок музике), `80 Љубав наша умире (дует са Надом Павловић), `80 Мајко на шта личи твој син, `83 МЕСАМ: Због таквих жена настају баладе, `86 Албуми На оштрици бријача (ПГП РТБ 1982) У реду, победио сам (ПГП РТБ 1992) Ја, Преле! (ПГП РТС 1996)

FUGA IDEARUM - Marko Galić Izdavač: NORules FUGA IDEARUM - Marko Galić Domaći pisci, Priče Izdavač:: NORules Godina izdanja:: 2020. Broj strana: 116 Pismo Zbirka svežih, ilustrovanih priča mladog novosadskog autora Marka Galića. Ilustracije radila Radana Drašković. Oda smrti (II) ,,Prolazim pored gradskog groblja, zaokupljen hrapavim decembarskim jezicima; palacanje promrzlog vetra utiskuje žigove u kožu zalutalih prolaznika. Nanizane parcele, mauzoleji i vitke nadgrobne ploče izviru iz jutarnje izmaglice čije kondenzovano biće raste na tlu ove nekropole. Kada bismo, u bliskoj budućnosti, udvostručili milijarde, gde bismo počivali? Načinili smo čitavu populaciju mrtvih, populaciju fosilizovanih ostataka onoga što je jednom bilo čovek. Na obodima našeg grada lenjo marširaju soliteri; usamljena utvrđenja dodiruju nebeski svod načičkan ugojenim oblacima. Možda postoje i soliteri za mrtve, zidani pod zemljom?” odlomak Zbirka svežih, ilustrovanih priča mladog novosadskog autora Marka Galića. L. KUT. 46

Izdavač:KULTURA Beograd Broj strana:215 Pismo:Ćirilica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 14 cm Godina izdanja:1993 Očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Branislav Dimitrijević Dr Branislav Dimitrijević bio je stomatolog, hirurg, redovni profesor na Stomatološkom fakultetu na predmetu maksilofacijalna hirurgija. Osnovna delatnost bila mu je maksilofacijalna protetika, disciplina u povoju, ne samo na Stomatološkom fakultetu nego i šire, u evropskim i svetskim razmerama. Na osnovu rezultata svog kliničkog rada smatran je u bivšoj SFRJ najistaknutijim stručnjakom u ovoj oblasti, a prema jednom američkom časopisu i jednim od istaknutijih u Evropi (Compend Contin Educ Dent, 1993, Vol. XIV, No 2, pp 194). Osnovao je 1993. godine Kabinet za maksilofacijalnu protetiku u Jerevanu (Jermenija). Stoga je proglašen počasnim doktorom Državnog medicinskog fakulteta u Jerevanu (1995). Pod književnim imenom Brana Dimitrijević objavio je niz proznih dela, priča, romana, eseja, putopisa, među kojima su i sledeća: Balada o košavi (Beograd, 1990), Ševa u vrtu predskazanja (Beograd, 1993), Umreti u Jermeniji (Beograd, 1995), U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918 (Beograd, 2001. i 2004), Jerevansko proročanstvo (Beograd, 2001), Stomatologija i kultura (Beograd 2002), Beogradski košmar Mihajla Bulgakova – Pseće srce drugi deo (Beograd, 2004), U ravnicama privida (Beograd, 2008), Moja gerila (Beograd, 2010). Godine 1990. postao je član Udruženja književnika Srbije, iz koga je istupio 1999. godine. U dnevnom listu Politika objavio je dva feljtona: Zaboravljeni gorostas (septembar – oktobar 2001) i Dobrudža 1916 (oktobar 2007). U nasleđe nam je ostavio i desetak izvedenih radio-drama, dva dokumentarna filma Podrum svetih žrtava (Radio-Televizija Srbije, 2005) i Od krojačke igle do hirurškog noža (Radio-Televizija Srbije, 2011) i dva televizijska serijala Legenda o Dragomancima (Radio-Televizija Srbije, 2003) i Srpski vojni sanitet u Velikom ratu (Radio-Televizija Srbije, 2014/2015), u kojima je bio scenarista i voditelj. Bio je predsednik Sekcije za istoriju medicine srpskog lekarskog društva (2009– 2015), a od 20. januara 2008. godine urednik elektronske biblioteke „Istorija medicine“ Međunarodne kulturne mreže „Projekat Rastko“ (www.rastko.rs/istorija/medicina). Za svestran rad na kulturnom planu nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Nagrađen je Zahvalnicom s plaketom Vojske Srbije i Crne Gore – Sektor za logistiku GŠ VSCG Sanitetska uprava – za zasluge u izučavanju istorije saniteta srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Počasni član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva postao je 2008. godine. Godine 2015. Srpsko lekarsko društvo nagradilo ga je Zlatnim perom. Organizovao je redovne godišnje kongrese 800 godina srpske medicine i kao urednik učestvovao u izdanju zbornika radova i monografija o istaknutim lekarima. Posle šestogodišnjeg mandata, za vreme koga je veoma unapredio rad Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, godine 2015. izabran je za počasnog predsednika Sekcije. Bio je pokretač i (u velikoj meri) realizator postavljanja spomen-ploče stranim medicinskim misijama koje su učestvovale u balkanskim ratovima (prva ploča 2012) i Velikom ratu (druga ploča 2015) na zgradi Srpskog lekarskog društva (Džordža Vašingtona 19). Pažnju istoričara medicine privukao je knjigom U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918, zasnovanom na analizi rukopisa jednog ratnog dnevnika koji se kao neidentifikovan čuvao u Arhivi SANU. Uz pomoć Milorada Radevića, istoričara, Brana Dimitirijević utvrdio je da je autor tih dnevničkih zapisa niko drugi do sanitetski general dr Mihailo Mika Petrović (1863–1934), načelnik Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, kasnije šef Hirurškog odeljelja Glavne vojne bolnice u Beogradu i profesor hirurške propedevtike na Medicinskom fakultetu u Beogradu – koji se opravdano smatra ocem srpske ratne hirurgije. Tada je zapisao: Onog trena kad sam rastumačio Petrovićev ratni dnevnik 1916–1918, i kad sam se spram Petrovića, njegove hrabrosti, odlučnosti, visokog ne samo profesionalnog nego i ličnog morala... lično osetio kao najobičnije zrnce peska, počela je možda moja gerila, moj unutrašnji preporod... Ako je Petrović mogao ono... zar ja ne mogu da bar obnovim sećanje na njegovo delo. Od tada se intenzivno bavio proučavanjem srpskog vojnog saniteta iz vremena Velikog rata, autentično, originalno, na nov način, na osnovu rukopisa, sećanja i uspomena lekara i medicinara, učesnika i svedoka rata. Lekari, učesnici rata, postali su lična preokupacija Brane Dimitrijevića, njihova stradanja njegova mora, namerni zaborav (kako je govorio) njihovog rada i muka bio je okidač za istraživanje njihovih života. Opisivao je bezizlazne situacije u kojima su se nalazili, u kojima su stradali i umirali, ali i one koje su savladali. Umro je iznenada 30. juna 2015. i za sobom ostavio nezavršen rukopis o ratnim, sanitetskim i humanitarnim svedočenjima lekara. Sekcija za istoriju medicinu Srpskog lekarskog društva odlučila je da objavi rukopis Brane Dimitrijevića. Uređivanje je poverila članu Sekcije, profesorki dr Snežani Veljković, uz usmeno obećanje drugih članova da će pomoći u svemu što ona zatraži od njih. Održali su obećanje.

OČUVANA Izdavač: Booka 2013; Broširani povez; latinica; 20 cm; 157 str.; Junaci ove knjige nisu samo Dejvid Bouvi, R.E.M, Lu Rid, The Pixies, Idoli, Depeche Mode i svi ti divni umetnici čije su pesme poslužile kao povod, okidač, ili prateća tema. Njeni junaci su pripadnici svih izgubljenih generacija rođenih na ovim prostorima. Svi oni kojima je muzika nešto zaista značila, koji su skupljali ploče, kasete, kompakt diskove, skidali reči pesama pritiskajući pauzu na kasetofonu i ispisivali imena omiljenih bendova na školskim torbama. Ovo su, dakle, magične pripovesti o muzici, ljubavi, sazrevanju, ljudima i predelima u koje se odlazi na odmor a iz njih se vraća promenjene duše i srca, ako ih imate. Ispisani pola roidi uhvaćenih trenutaka sete, flešbekovi ovih naših večito turbulentnih godina, unutarnja putovanja kao priprema za ona prava koja će uslediti. Knjiga „39 pesama“ sadrži lekcije o životu koji, osim slike i zvuka, ima i miris i ukus. I soundtrack. Ko ume da sluša.

Milan Kašanin U senci slave Autor: Milan Kašanin Izdavač: Matica srpska Biblioteka Savremenici Godina izdanja: 1961 Broj strana: 389 Format: 20 x 13cm Povez: Tvrdi platneni povez Opis i stanje: sadržaj na slici, blaga fleka na prednjoj krici, ostalo dobro očuvano Milan Kašanin Potiče iz siromašne seljačke porodice. Majka Anka Kašanin i otac Nikola Popović nisu bili venčani, pa su stariji brat Radivoj Kašanin i on upisani u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Po završetku četvorogodišnje osnovne škole, učitelj Somborac Jovan Slavković odvodi ga u Novi Sad direktoru Gimnazije Vasi Pušibrku koji ga prima i obezbeđuje stipendiju, a po završetku Gimnazije nastavlja školovanje u Parizu. Istoriju umetnosti studirao je na Sorboni kod profesora Malea, Baša i Šnajdera. Tezom Bela crkva Karanska doktorirao je u Beogradu 1926. godine. Bio je kustos Muzeja savremene umetnosti, direktor Muzeja kneza Pavla i Galerije fresaka u Beogradu. Značajan je i kao jedan od organizatora prvih velikih evropskih izložbi u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo 19. veka (1939). Bio je pokretač i urednik časopisa Umetnički pregled koji je izlazio između 1937. i 1941. godine. Muzejom kneza Pavla, kako se tada zvao današnji Narodni muzej u Beogradu, upravljao je od 1935. do 1944. godine. Radi formirnja umetničke zbirke Muzeja kneza Pavla, Kašanin je putovao po Evropi i boravio, između ostalog, i u Holandiji, o čemu svedoče njegovi putopisi, objavljeni najpre u dnevnim novinama Politika, Srpski književni glasnik, a kasnije i u zbirci „Pronađene stvari“ (1962). Kašanin je takođe zaslužan i za organizacije izložbi jugoslovenske umetnosti u Amsterdamu kao i holandske umetnosti u Beogradu, za šta je odlikovan ordenom Kraljevine Holandije. U naučnom radu bavio se istraživanjem srpske umetnosti od srednjeg veka do novijih vremena. Njegova tumačenja zasnovana su na učenjima francuske škole između dva svetska rata i zasnivaju se pre svega na prefinjenoj analizi stila. Dao je značajan doprinos poznavanju srpske srednjovekovne književnosti. prema rečima Dimitrija Bogdanovića njegova knjiga o staroj srpskoj književnosti predstavlja odstupanje od glavnog toka njenog proučavanja ali sa vrlo osvežavajućim pristupom. Kašanin nije nastojao da da pregled celokupnog razvoja srpske srednjovekovne književnosti već je hteo da revaloarizuje njeno mesto u srpskoj kulturi i da među čitalačkom publikom promoviše najvrednija ostvarenja srpskog srednjovekovnog nasleđa. Objavljivao je likovne kritike od 1924. u listovima Politika, Vreme i časopisu Reč i slika. Tabla na zgradi u kojoj je živeo Milan Kašanin 21. februara 2012. otkrivena je spomen ploča na zgradi u Hilandarskoj ulici u Beogradu gde je živeo. 13.01.2024.

Polovna knjiga, korice pohabane, unutrašnjost solidno očuvana. Knjiga je kompletna. Autor: Hadži Radovan Bećirović Trebješki, Izdavač: Udruženje guslara Jugoslavija - Beograd, 1979. god. Tvrd povez, 20 cm. 584 str. Radovan Bećirović - Trebješki (Ljevišta, 7. april 1897 - Nikšić, 8. avgust 1986) je bio crnogorski narodni pesnik i guslar. Smatra se poslednjim epskim bardom srpskog naroda i jednim od najvećih pesnika novije epske poezije. U svojim pesmama opisuje sve značajnije događaje i ličnosti iz srpske istorije. Pesme nadahnute patriotizmom opisuju junaštvo, sudbinu i stradanje srpskog naroda kroz vekove. Pesme Radovana Bećirovića su bile 80-tih godina prošlog veka vrlo popularne kod guslara. Radovan Bećirović - Trebješki je rođen 7. aprila 1897. godine u gornjomoračkom selu Ljevištima. Bećirovići potiču od Nikšićkog plemena Trebješani, te odatle nastavak u imenu pesnika. Pored Radovana, otac Novica i majka Solumija su imali još petoro dece. Sa ženom Jelenom (udatom Šćepanović) ima sina Krsta-Beća. Šestoro Jelenine i Radovanove dece je umrlo jako rano. Još dok je bio jako mali, njegova porodica se seli u Drobnjak, u Gornju Bijelu, gde Radovan provodi i najveći deo svog života. U Šavniku završava tri razreda osnovne škole. Dok je kao dete čuvao ovce, nadareni pesnik je svoje stihove i misli zapisivao oštrim kamenom na pločastim stenama. Kao regrut učestvuje u Mojkovačkoj bici, nakon koje biva zarobljen i odveden u Mađarsku. U zatočeništvu nastaju i njegove prve pesme „Glad u Crnoj Gori“. Period između dva svetska rata Radovan provodi u Gornjoj Bijeloj, gde pored uobičajenih domaćinskih poslova, piše i pesme. Nakon pesme „Mojkovačka bitka“ postaje poznatiji u narodu, a nakon pesme „Pogibija kralja Aleksandra“ od kraljice Marije dobija orden Kraljevski orden Svetog Save. Rođeni Radovanov brat Milovan gine 1941 god. u Pljevaljskoj bici. Radovan se opredeljuje za četnički pokret, te nakon rata biva jedno vreme zatvoren od strane socijalističkih vlasti. Dosta putuje po svetu, i to u zadnjoj deceniji svog života. Između ostalog obilazi Jerusalim i Hilandar. „Pod ovom sam pločom lega, kao sužanj željan svega“, glasi epitaf na piščevoj nadgrobnoj ploči. Radovan Bećirović je opevao sve srpske vladare i teško da postoji znameniti srpski junak, a da nije pomenut u nekoj od njegovih pesama. Njegovo bogato stvaralaštvo se može podeliti u tri perioda: pre, za vreme i pesme koje su nastale posle Drugog svetskog rata. Prvo su štampane pojedinačne pesme: „Kosovski boj“, „Mojkovačka bitka“, „Gorski presto“, „Krnovske legende“, „Smail-aga Čengić“, „Omer-pašina godina“, „Ženidba bega Ljubovića“, „Krivošijska buna“... Sabrana dela su ispisana u tri knjige: „Carev laz“, „ Polomljene sablje“ i „Gorski presto“, na ukupno 777 strana, kao i posebno izdanje autobiografije „Od mlinara do barda“.

Aora komunikacije, 2009. “Zadirivalište” je izbor iz dosad većim dijelom objavljene proze Igora Rajkija, iz različitih izvora i uglavnom rasprodanih naklada. U pet ciklusa – s po jednom ishodišnom parabolom koja funkcionira kao prolog te s nekoliko priča uspona, intenziviranja, kulminacije i antiklimaksa u svakom od njih – i završnom šestom segmentu kao dodatku ”s margina”, pred nama se odvija karta krajobraza specifične stvaralačke osobnosti. Samo uvjetno odredili bismo je kao zbirku fikcije, jer je unutarnji funkcionalni odnos u stalnom prepletu s odnosom autora – kroz komentare, fusnote, sentence – prema čitatelju, društvu ili, naravno, književnosti. Nadasve, “Zadirivalište” je zbirka fonetičkog obilja, pa se i ne moramo prepustiti putu kroz fabule. Kreativnim kovanicama, neologizmima, slogovno oneobičenim riječima i na mnoge druge načine autor se s velikom ozbiljnošću igra, gotovo angažirano radeći na buđenju pažnje rutiniziranog čitatelja: katalozi vjetrova i kiša, arhaizmi i rijetke riječi, inventivni i vrlo duhoviti vulgarizmi čitački su trening za sva osjetila. Ponuđena ljepota takvih riječi pred nama nije samo radi promišljanja njihova značenja niti sintaktičke interpretacije, nego doslovnosti, onog očevidnog a nevidljivog, zaboravljenog prije kulture pismenosti, neposredno vidljivog možda samo dječjem pogledu. (Iz pogovora: Vera Vujović) Igor Rajki rođen je 31.10.1965. u Zagrebu. Član je HZSU-a i Hrvatskog društva pisaca. Objavio: Katalog o božjim dostavljačima (roman), 1999. Pravilnik o stvaranju predodžbi (priče), 2001. Mamac za duhove (knjiga za mladež), 2003. Užasana (roman za mladež), 2005. Umoreske (priče), 2006. Znanost pogrda (pripovijesti), 2006. Jednoznamenke (radioigra), 2006. Nebeska semantika (kratke proze), 2007. Priča napisana šutnjom (radioigra), 2007. Dobro izgledaš (roman), 2008. Ne bih o tome (roman, s Borisom Beckom), 2008. Stubištarenje (priče), 2008. Zagrebački pentagram (drama, ZKM), 2009. Zadirivalište (izbor iz proze), 2009. Stalak za poljupce (proza), 2010. Čarobnjak (drama), 2010. Posuđene ispričnice, 2011. Detektor istine, 2012. Puteni nametnik, 2014. Atavizmirenja! (B strana spomen-ploče), 2014. Jednom (slikovnica, ilustracije: Krešimir Zimonić), 2019. Drhtajništvo (roman), 2019. Snovonoša (slikovnica, ilustracije: Nikolina Žabčić), 2021.

U dobrom stanju Težina 703 g Format 13 × 20 cm Autor Avdo Međedović Izdavač Svjetlost, Sarajevo Godina 1987 Broj stranica 370 Povez Tvrdi Avdo Međedović (selo Obrov kod Bijelog Polja,, 1875—1953) bio je guslar iz Crne Gore. Jedan je od najvećih crnogorskih epskih pesnika. Njegova epska pesma Ženidba Smailagić Meha ima 12.311 stihova i duga je kao Ilijada i Odiseja. Američki naučnik Milman Peri, istraživač i profesor sa Univerziteta Harvard iz prve polovine 20. vijeka, nazvao ga je „balkanskim Homerom”. U detinjstvu nije pohađao nikakvu školu, a nakon navršenog punoletstva punih devet godina je služio u osmanskoj vojsci i za to vreme dobro savladao osmanski turski jezik i u Solunu završio podoficirsku školu. Posle povratka iz vojske životni vek je proveo na imanju u rodnom Obrovu, radeći u porodičnoj radnji (kasapnici) u Bijelom Polju. Sa guslama se susreo još u ranom detinjstvu a guslarsku veštinu je učio prvo od oca Huseina, koji je bio odličan guslar, a kasnije i od drugih čuvenih guslara toga vremena: Ćor Husa Husovića, Nezira Kaljića i drugih. Zahvaljujući izuzetnom talentu i veštini, tokom vremena je postao najveći i najtraženiji guslar i narodni pevač u kraju. Istraživajući epsko stvaralaštvo na širem balkanskom području, a u cilju odgonetanja tzv. „homerovskog pitanja”, jedan od najuticajnijih klasičnih filologa 20. veka, profesor na prestižnom američkom univerzitetu Harvard, Milman Peri, zabeležio je, tokom 1935. godine, na specijalnim aluminijumskim fonografskim pločama, 80.000 Avdovih epskih stihova. Na osnovu tih istraživanja Peri je zasnovao savremenu teoriju usmene književnosti i modernu homerologiju. Nastavljač Perijevog rada na sakupljanju epskog stvaralaštva Albert Bates Lord, takođe profesor na Harvardu, godine 1950/51, zabeležio je još 18.000 Međedovićevih stihova, kompletirajući na taj način impozantnu kolekciju od oko 100.000 stihova „sandžačkog Homera” Avda Međedovića. Profesor Harvardskog univerziteta Zlatan Čolaković transkribovao je sa zvučnih snimaka više od 80.000 stihova muslimanske epike harvardskog Perijevog arhiva. Poznati Međedovićev ep „Ženidba Smailagić Meha“ prvi put je objavljen u Crnoj Gori, a prvi put čitav 1974. godine na engleskom i našem jeziku.

Pobuna mornara u Boki Kotorskoj 1918.Milovan Vučurović *6386*11-2022 `Jer ko umre slavno, svjet mu se divi,koga narod slavi,taj vječito živi` Milovan Vučurović autor naslov knjige: Pobuna mornara u Boki izdavač: Štamparsko Preduzeće `A.Paltašić`Kotor 1959.g Povez broš,ćirilica,39.strana, format: 16,5 x 12 cm, težina 50.grama stanje: vrlo dobro očuvano-.-nema ispisivanja Pobuna mornara u Boki Kotorskoj 1918.-Pobuna mornara u Boki kotorskoj 1.-3. II. 1918. O pobuni mornara u Boki Kotorskoj pisala je i pričala Evropa pobuna mornara,počiva na brojnim primjerima hrabrosti, patriotizma i otpora.vrijeme u kojem je sazrijevala ideja slobode, za koju se ljudskim životima plaćala i njena najveća cijena. Početak 1918., Boka Kotorska se nalazi u austrijskom dijelu Austro-Ugarske. Bila je izuzetno važna pomorska baza zbog svog strateškog položaja i utočišta kojeg je pružala austro- ugarskim brodovima. O događaju koji se zbio pisala je i pričala Evropa. Pobuna mornara počela je 1.februara 1918. god., tačno u podne, na brodovima „Sankt Georg” i „Gea”, kada je oko 6000 mornara austrougarske ratne flote pobunom preuzelo zapovjedništvo u svoje ruke i istaklo crvene zastave na oko 40 brodova u zalivu Boke Kotorske, upravo ispred Đenovića, gdje je bio stacioniran najveći broj brodova. Pobunjeni mornari ustali su protiv osvajačkog rata, koji su vodile Njemačka i Austro-Ugarska protiv Slavena, buneći se protiv uslova života na ratnim brodovima, ohrabreni velikom Oktobarskom revolucijom. Posadu su činili pomorci različitih nacionalnosti. Ubrzo su u Boku upućeni bojni brodovi, razarači i torpiljarke kako bi spriječili pobunu, pa je pobunjenim mornarima postavljen ultimatum o predaji 3.februara. Istog dana uhapšeno je 500 pobunjenih mornara. U zatvoru je umrlo 10-ak mornara, tokom pobune poginulo ih je dvoje, a ostali su osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Četvorica mornara i to troje Hrvata – Mate Brničević iz Krila Jesenica kod Omiša, Antun Grabar iz Poreča, Jerko Šišgorić iz Žirja kod Šibenika i Čeh František Raš, koji su vodili pobunu osuđeni su na smrtnu kaznu i strijeljani su 11.februara u Škaljarima, Kotor. Prije nego što su odvedeni na strijeljanje u kotorskom zatvoru ispovjedio ih je don Niko Luković. Na fasadi zatvora se nalazi spomen-ploča postavljena u znak sjećanja na vođe ustanka mornara u Boki 1918. godine. Pobuna mornara 1918 Kako je došlo do pobune Jedan od učesnika pobune Božo Šaban iz Omiša, drug i prijatelj jednog od vođa pobune Mate Brničevića pričao je…. „Ja i pokojni Mate Brničević služili smo 4 godine zajedno na ratnom brodu „Gea“. U Đenoviću bila je krčma, gdje smo mi mornari često zalazili, osobito od nedjelje kada bi dobili dopust. Tu smo imali par tamburica, od svakoga broda, a bilo je većih i manjih 22. Tu bi se pilo, pjevalo i tamburalo. Dojadilo nam ratovanje i austrijsko robovanje. Svi smo željeli kući. Došlo je i do naših ušiju, odkad je Amerika ušla u rat da Austriji i Njemačkoj nema spasa iz ovoga rata, a da našem narodu osviću bolji dani. Između pouzdanih prijatelja Hrvata, Slovenaca, Srba i Čeha vodili su se potajni dogovori što se ima učiniti. Odredili smo. Prvi će znak dati brod „St. Georg“, na kojemu vođa ustanka Josip Sesan, u službi kao kadet a u civilu pomorski kapetan, Dubrovčanin, mlad čovjek od 25 godina. Mi smo za sve to znali, pa smo na dogovoru u krčmi odabrali po 2 čovjeka pouzdana od svakoga broda, da obznani družinu kada nastupi taj čas. Na našem brodu „Gea“ bio je imenovan odbor od 3 lica, koji je imao točno izvršiti naredbu, netom pukne top sa broda „St. Georg“. Kako dogovoreno, tako izvršeno. Tačno u podne čuo se je top. Znak ustanka. Mi trojica od odbora naoružani puškam i pištoljima pristupismo komandantu broda — bio je Anton Časa iz Lošinja — i po nalogu našeg vrhovnog zapovjednika Sesana izjavismo mu, da je prestala njegova vlast, da se on i oficiri moraju predati novoj vlasti. Svi brodovi u Boki Kotorskoj digli su crvene i bijele zastave u znak da je nastupila nova vlast. Iz Crne Gore, Krivošija, Albanije – došlo je kroz to na desetak hiljada vojske u Boku da uguši ustanak. Vojska se skupila povrh Đenovića od Bijele do Baošića, sve glava do glave. Mi smo mogli s brodova sve srušiti topovima, ali nijesmo htjeli da ginu naša braća bez ikakove njihove krivice. One iste noći od 3. na 4. februara došla su iz Pule tri broda (»Friedrich«, »Max« i »Erzherzog Karl«) da uguše ustanak. Kroz ovo vrijeme mi smo vodili dogovore, kako ćemo svi izaći s brodovima iz Boke i zakloniti se u koju luku bližnje Italije. Naši su vojnici bili odlučni, ali nisu oni njemačke i mađarske narodnosti, a to su bili većinom mašinisti. Mate Brničević u pobuni mornara u Boki Kotorskoj Početak sloma Austro-Ugarske Monarhije 1. veljače, 1918. godine `Ja ne žalim što sam učestvovao u pobuni. Ja ne žalim što sam osuđen na smrt, jer smatram da će naša smrt donijeti bolji život našem narodu`. - Mate Brničević

Autor - osoba Kapor, Momo, 1937-2010 = Kapor, Momo, 1937-2010 Naslov Najbolje godine i druge priče / Momo Kapor ; izbor i pogovor Marko Nedić Ostali naslovi Najbolje godine Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1997 (Pirot : Grafika) Fizički opis 273 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Nedić, Marko Zbirka Atlas Napomene Tiraž 1.500 Pogovor: str. 253-268 Beleška o piscu: str. 269-270. Predmetne odrednice Kapor, Momo, 1937-2010 – Pripovetke Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja). MG134 (N)

Autor - osoba Kapor, Momo, 1937-2010 = Kapor, Momo, 1937-2010 Naslov 101 priča / Momo Kapor Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1980 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 444 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mandić, Igor, 1939-2022 = Mandić, Igor, 1939-2022 Zbirka Biblioteka izabranih novela (Karton) Napomene Str. 5-28: Urbana mitologija u prozi Mome Kapora / Igor Mandić. Predmetne odrednice Kapor, Momo, 1937-2010 Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja). MG117 (N)