Oko mnogih kula ispredale su se legende, neke od njih veoma čuvene i poznate. I kada kula nije na daleko poznata, lokalne legende uvek su sa njom povezane. Kule će zauvek stajati na pola puta između činjenice i mašte. Legende ppovezane sa njima ukazuju na oba pravca. Insppirišući arhitekturu, maštu i patetičnost, prirodno je dase prenose sa kolena na koleno.

Izdanje Nolit 1975, vrlo dobro očuvana, 126 strana. Došao je na ručak zadihan, prljavih ruku i izubijanih kolena. Igrao se sa decom na poljančetu, i neko vreme, izbačen iz igre, sedeo je na travi, oborene glave. Ja sam to gledala sa prozora dok sam prala sudove. Videla sam kad su ga ponovo zvali u igru, ali je on odmahnuo glavom. Pobojala sam se da nije bolestan, ali posle je igrao fudbal, trčao, i to me je umirilo. Ipak mi je ostalo u sećanju to njegovo odmahivanje glavom, dok je sedeo, kao da hoće da kaže: pustite me na miru, umoran sam, imam druga posla. Ili tako nešto.

Izdavač: Laguna Broj strana: 183 strane KAO NOVO „Kod Bauka su na nauk dolazili mnogi, ali ih je veoma malo završilo obuku“, reče mama, „a i oni koji jesu, nisu mu ni do kolena. Slabići su, neznalice ili kukavice. To su prevaranti koji naplaćuju loše obavljene poslove. Sada je sve na tebi, sine. Ti si poslednja prilika. Poslednja nada.“ Tomas Vord, sedmi sin sedmog sina, postaje Baukov šegrt. Posao je težak, Bauk nepristupačan, a mnogi šegrti pre njega loše su završili. Tomas će morati da nauči kako da isteruje duhove i „vezuje“ veštice i bukavce. Ali kad ga Majka Malkin, najopasnija veštica u kraju, prevarom navede da je oslobodi, počinje pravi užas... „Uzbudljivo... zastrašujuće.“, Funday Times

LAGUNA ČESTOSKOK TEORIJA, TUMAČENJE I ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI Šifra artikla: 299256 Isbn: 9788652123179 Autor : priredio Ivan Zlatković Izdavač : LAGUNA Antologija bezobraznih narodnih priča Posle mnogo godina pred čitaocima je izuzetan izbor erotskih narodnih priča koje su se u srpskom narodu usmeno prenosile s kolena na koleno, a koje su zabeležili značajni sakupljači narodnog blaga, od Vuka Karadžića do novijih folklorista. Zbog svog sočnog i... Antologija bezobraznih narodnih priča Posle mnogo godina pred čitaocima je izuzetan izbor erotskih narodnih priča koje su se u srpskom narodu usmeno prenosile s kolena na koleno, a koje su zabeležili značajni sakupljači narodnog blaga, od Vuka Karadžića do novijih folklorista. Zbog svog sočnog i neuvijenog jezika, iako duhovite i umetnički uobličene u prave bisere kratke priče, one su teško sticale pravo građanstva i naklonost čednih čitalaca. Danas se, međutim, i ovi oblici nacionalnog folklora smatraju nezaobilaznim delom svake kulture, a nastojanje da se oni prikrivaju smatra se naučno neprihvatljivim i licemernim. Tako će današnji čitalac moći da se zabavlja u vrcavim primerima narodne mašte i inventivnosti i da uz nju zajedno otkriva šta najbrže raste, kako se izvodi ševelj-develj, kako su se ponašale vladike i popadije a kako knez Miloš, šta je putka a šta durundalo, sve uz smeh i nevericu neiscrpnoj dovitljivosti narodnog pripovedača. „Antologija Ivana Zlatkovića zasniva se na značajnom broju izvora, sve do najnovijih zapisa. To ovim pričicama daje kulturnu, odnosno istorijsku dinamiku. One su jezički, dijalekatski različite, te čitalac stiče predstavu i o regionalno-jezičkoj dinamici ove proze. Njena vrijednost je, s jedne strane, u rušenju ili napuštanju zabrana koje su pratile ovaj tip tekstova u štampanom obliku, te u tipu dosjetke koja prati aktere i radnju. Ako se čime ova vrsta tekstova može odbraniti pred sudom čitalaca, onda je to duhovitost, dosjetljivost, igra riječima, potom – rušenje tabua i konvencija na području društvenih uloga.“ Prof. dr Dušan Ivanić Detaljnije Antologija bezobraznih narodnih priča Posle mnogo godina pred čitaocima je izuzetan izbor erotskih narodnih priča koje su se u srpskom narodu usmeno prenosile s kolena na koleno, a koje su zabeležili značajni sakupljači narodnog blaga, od Vuka Karadžića do novijih folklorista. Zbog svog sočnog i neuvijenog jezika, iako duhovite i umetnički uobličene u prave bisere kratke priče, one su teško sticale pravo građanstva i naklonost čednih čitalaca. Danas se, međutim, i ovi oblici nacionalnog folklora smatraju nezaobilaznim delom svake kulture, a nastojanje da se oni prikrivaju smatra se naučno neprihvatljivim i licemernim. Tako će današnji čitalac moći da se zabavlja u vrcavim primerima narodne mašte i inventivnosti i da uz nju zajedno otkriva šta najbrže raste, kako se izvodi ševelj-develj, kako su se ponašale vladike i popadije a kako knez Miloš, šta je putka a šta durundalo, sve uz smeh i nevericu neiscrpnoj dovitljivosti narodnog pripovedača. „Antologija Ivana Zlatkovića zasniva se na značajnom broju izvora, sve do najnovijih zapisa. To ovim pričicama daje kulturnu, odnosno istorijsku dinamiku. One su jezički, dijalekatski različite, te čitalac stiče predstavu i o regionalno-jezičkoj dinamici ove proze. Njena vrijednost je, s jedne strane, u rušenju ili napuštanju zabrana koje su pratile ovaj tip tekstova u štampanom obliku, te u tipu dosjetke koja prati aktere i radnju. Ako se čime ova vrsta tekstova može odbraniti pred sudom čitalaca, onda je to duhovitost, dosjetljivost, igra riječima, potom – rušenje tabua i konvencija na području društvenih uloga.“ Prof. dr Dušan Ivanić Ostavi komentar Ime/Nadimak Email adresa Kako biste ocenili uslugu ove ordinacije(rezultat, kvalitet, ljubaznost, izgled ordinacije? Poruka PošaljiObrada Trenutno nema komentara Karakteristika Vrednost Kategorija TEORIJA, TUMAČENJE I ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI Autor priredio Ivan Zlatković Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač LAGUNA Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2016 Format 13x20 Strana 368 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Knjiga je u vrlo dobrom stanju. Roman iz sveta Prvog zakona. Za slavu, za pobedu i za glavu na ramenima. Tri čoveka. Jedna bitka. Nijedan junak. Ljudi pričaju da je Crni Dau pobio više ljudi nego zima i da se na presto Severa popeo uz brdo od lobanja. Kralj Saveza, poznat kao ljubomoran sused, neće ga mirno posmatrati kako se penje još više. Naređenja su izdata i vojske sporo gaze kroz severnjačko blato. Hiljade ljudi se kreće, iz mnogih pravaca, ka zaboravljenom krugu od kamenova, na bezvrednom brdu, u beznačajnoj dolini, a svi sa sobom nose mnogo oštrog oružja. Bremer dan Gorst, osramoćeni majstor mačevalac, zakleo se da će na bojnom polju sprati ljagu sa svog imena. Opsednut je iskupljenjem i ozbiljno navučen na nasilje, tako da uopšte ne haje koliko će se krvi pritom proliti. Pa makar bila i njegova. Kraljevića Kaldera čast ne zanima, a još ga manje zanima da zbog nje pogine. On želi samo moć, i izgovoriće svaku laž, upotrebiće svaki trik i izdaće svakog prijatelja samo da je se domogne. I samo da ne mora sam za nju da se bori. Karnden Grlo, poslednji častan čovek na Severu, posle života provedenog u vojevanju nema ništa sem nateklog kolena i tankih živaca. Jedva da ga je uopšte briga ko će pobediti, on samo želi da se ponese časno. Hoće li, međutim, uopšte moći da odredi šta je časno a šta nije u svetu koji gori svuda oko njega? Tokom tri krvava dana bitke odlučiće se sudbina čitavog Severa. Međutim, pošto na obe strane vladaju spletke, glupost, surevnjivost i ljubomora, verovatno neće prevagnuti ni hrabriji a ni jači...

ISUS MEĐU DOJKAMA POEZIJA Šifra artikla: 350410 Isbn: 9788679582690 Autor : Vladana Perlić Izdavač : L.O.M. Moja majka bila bi svetica da nije rodila mene to je grijeh koji ne može da se oriba na koljenima niti spere krvavim znojem Majkama je dozvoljeno samo da rađaju male isuse U poslednje vreme pojavili su se u književnosti glasovi koji nam ukazuju na ono što nikada nismo željeli čuti .Ti k... Detaljnije Moja majka bila bi svetica da nije rodila mene to je grijeh koji ne može da se oriba na koljenima niti spere krvavim znojem Majkama je dozvoljeno samo da rađaju male isuse U poslednje vreme pojavili su se u književnosti glasovi koji nam ukazuju na ono što nikada nismo željeli čuti .Ti književni glasovi u literaturi, pre svega ali ne samo to, donose svježu perspektivu u obične, svakodnevne životne prizore i književne motive. Vladana Perlić jedan je od tih glasova. Kad već ne nalazimo za shodno razgovarati sa ženama onda bismo ih trebali čitati a sve kako bismo konačno upoznali osobe kojima se obraćamo sa-ljubavi. Marko Tomaš Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Vladana Perlić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač L.O.M. Pismo Latinica Povez Broš Godina 2020 Format 14,5x20,5 Strana 85 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

VINAVEROVA KONSTANTA TEORIJA, TUMAČENJE I ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI Šifra artikla: 349975 Isbn: 9788680406916 Autor : Zoran Nikolić Izdavač : TALIJA IZDAVAŠTVO Kakav čarobnjak iz prošlosti je Stanislav Vinaver. Odlukom gradske vlasti u Šapcu 2016. godine osnovana je njegova fondacija. Sve je ukazivalo da je ta razborita odluka doneta da bi se napokon najevropskijem Šapčaninu odalo zasluženo priznanje. Ali „inokosni organi“ fondacije sapleli su se već n... Detaljnije Kakav čarobnjak iz prošlosti je Stanislav Vinaver. Odlukom gradske vlasti u Šapcu 2016. godine osnovana je njegova fondacija. Sve je ukazivalo da je ta razborita odluka doneta da bi se napokon najevropskijem Šapčaninu odalo zasluženo priznanje. Ali „inokosni organi“ fondacije sapleli su se već na prvom koraku, i, tek što su prohodali odrali su oba svoja kolena. Njihova prva odluka bila je da osnuju „Vinaverovu biblioteku“ i da kao njen jedini sadržaj - police - popune sa sabranim delima Radomira Konstantinovića u 34 toma. Spiritus movens te odluke bio je prof. Gojko Tešić koji je razgoreo „utuljena kandila “ naše moderne između dva svetska rata, a glavni promoter ovog poduhvata bila je gosp. Latinka Perović koja se proslavila kao sekretar CK Saveza komunista koja je još jednog znamenitog Šapčanina – akademika Mihajla Đurića – oterala na robiju zbog javno iznetog stručnog mišljenja na amandmane na Ustav SFRJ iz 1971. godine. I tu nastaje rascep, razdor i provalija u shvatanju i tumačenju Stanislava Vinavera. Vinaver kao perpetum mobile naše književnosti, kao Homo universalis naše kulture, polihistor koji je ukrštao reči sa muzikom gde je matematika ritma, uvek, bila u simfoniji sa melodijom razuma, intuicije i instinkta, učinio im se pogodnim da ga iz univerzalnog prostora naše slobode - Vinaverova konstanta - prevedu u pomrčeni prostor naše kolektivne krivice - Habzburška konstanta. Na čitaocu je da donese odluku: Da li je u društvu Vinaverovih ratnih drugova ili je zli volšebnik koji od svojih poraza stvara sebi grudobran. P.S. Ovoj knjizi biće zamereno: srbovanje, srpstvovanje i srbarenje, ali baš zato i uprkos tome Tito i Krleža su neizbežni da bi se razumela. Ni koraka nazad. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija TEORIJA, TUMAČENJE I ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI Autor Zoran Nikolić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač TALIJA IZDAVAŠTVO Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2020 Format 14,5x20,5 Strana 208 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

LOGOS ZANOVETI POEZIJA Šifra artikla: 355746 Isbn: 9788660400293 Autor : Ratko Marković Riđanin Izdavač : LOGOS DOĐE TO DA JE BAŠ TAKO Dešava se da žrtve svedu ubicu na reku Da reka iz ubice iznese srce na dlanu peska Da sin ubice jeca u zagrljaju sina žrtve Dođe to da nije to – da nije lako kinuti Da te ždrk vrati u vinkl Da Žućov mudro ćuti ko drug Stari Kuća svemoćnika besmrtno bludi Dan kamenovan senko... DOĐE TO DA JE BAŠ TAKO Dešava se da žrtve svedu ubicu na reku Da reka iz ubice iznese srce na dlanu peska Da sin ubice jeca u zagrljaju sina žrtve Dođe to da nije to – da nije lako kinuti Da te ždrk vrati u vinkl Da Žućov mudro ćuti ko drug Stari Kuća svemoćnika besmrtno bludi Dan kamenovan senkom žmira kolenom Ratko Marković Riđanin (1949) je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu u grupi za srpski jezik i jugoslovensku književnost. Radio je kao profesor u gimnaziji, u Srpskoj Crnji, rodnom mestu Đure Jakšića, u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu. Proveo je u radu na Svetoj gori, više od dve godine, boraveći po mesec dana u jedan mah. Stihove sa temom svetogorja objavljivao je u perodici od prvog odlaska, 1984. godine do danas. Najbolja ilustracija za pesnički rad Riđanina na Svetoj gori su knjige «Stopa» (1998), «Otajnik» (1998), «Vesla za grešnike» (2007)... Dobitnik je Nagrade za prvu knjigu na književnom konkursu "Disovo proleće" 1986. Detaljnije DOĐE TO DA JE BAŠ TAKO Dešava se da žrtve svedu ubicu na reku Da reka iz ubice iznese srce na dlanu peska Da sin ubice jeca u zagrljaju sina žrtve Dođe to da nije to – da nije lako kinuti Da te ždrk vrati u vinkl Da Žućov mudro ćuti ko drug Stari Kuća svemoćnika besmrtno bludi Dan kamenovan senkom žmira kolenom Ratko Marković Riđanin (1949) je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu u grupi za srpski jezik i jugoslovensku književnost. Radio je kao profesor u gimnaziji, u Srpskoj Crnji, rodnom mestu Đure Jakšića, u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu. Proveo je u radu na Svetoj gori, više od dve godine, boraveći po mesec dana u jedan mah. Stihove sa temom svetogorja objavljivao je u perodici od prvog odlaska, 1984. godine do danas. Najbolja ilustracija za pesnički rad Riđanina na Svetoj gori su knjige «Stopa» (1998), «Otajnik» (1998), «Vesla za grešnike» (2007)... Dobitnik je Nagrade za prvu knjigu na književnom konkursu "Disovo proleće" 1986. Ostavi komentar Ime/Nadimak Email adresa Kako biste ocenili uslugu ove ordinacije(rezultat, kvalitet, ljubaznost, izgled ordinacije? Poruka PošaljiObrada Trenutno nema komentara Karakteristika Vrednost Kategorija POEZIJA Autor Ratko Marković Riđanin Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač LOGOS Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2021 Format 12,5x17,6 Strana 84 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Autor - osoba Sijarić, Ćamil Naslov Sablja : izbor pripovjedaka / Ćamil Sijarić ; [izbor, predgovor i pogovor Sreten Asanović] Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Titograd : Grafički zavod, 1969 (Titograd : Grafički zavod) Fizički opis 319 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Asanović, Sreten Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Luča` / Grafički zavod, Titograd ; 29 (Broš.) Napomene Sudbinska vezanost za zavičaj: str. 7-13 Činjenice o pripovjedačevu životu i djelu: str. 315-318 O samom izboru: str. 319-[320]. Predmetne odrednice Sijarić, Ćamil, 1913-1989 U mnoštvu književnih djela, koje je Sijarić ponudio čitaocima u svom plodonosnom stvaralačkom radu, putopisi zauzimaju značajno mjesto. Iako putopisima Ćamil Sijarić nije privukao toliku pažnju, koliko je to postigao romanima i pripovijetkama, neosporna je činjenica da se i putopisni tekstovi ovog autora mogu svrstati u djela od iznimne umjetničke vrijednosti koja plijene jednostavnošću izraza i visokopoetskim jezikom kojim su napisana. Prvi putopis Ćamila Sijarića, Zapisi o gradovima, nastaje 1970. godine,i sadrži tekstove o gradovima Bosne, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Makedonije i dr. Nakon ovog putopisa Sijarić će napisati Oslobođeni Jasenovac (1983) i Herceg-Bosno i tvoji gradovi (1986). Putopis Oslobođeni Jasenovac, za razliku od druga dva putopisa koja se temelje na zapisima o ljepotama mnogih gradova koje je pisac obišao, ne priča o ljepoti. Ovaj putopis svjedok je stradanja u logoru Jasenovac. Sam ton kojim je pisan ovaj putopis počiva na osjećaju nemoći pred zlom i tužnim ljudskim sudbinama. Posljednji putopis Ćamila Sijarića, Herceg-Bosno i tvoji gradovi, sastoji se od ponovljenih tekstova iz prvog putopisa. Ovim putopisom obuhvaćeni su svi tekstovi koje je Sijarić napisao o bosanskohercegovačkim gradovima. Opisivanje svojih putovanja Sijarić boji istom strašću i istim temperamentom kojim je obojeno njegovo cjelokupno stvaralaštvo i književni rad. I u putopisima pronalazimo njegov jednostavni, a ujedno toliko poetički jezik koji Ćamilove putopisne tekstove ne udaljava mnogo od savršene pripovijetke s izrazitom umjetničkom vrijednošću. Iako se putopisi mogu smatrati prelaznim žanrom od publicističkog ka književno-umjetničkom stilu, Sijarićevi putopisi brišu sve veze s publicističkim, s onim što je u vezi s navođenjem činjenica, s izvještavanjem i analiziranjem. Putopisi Ćamila Sijarića odišu čarolijom i maštom u kojoj je autorova kreativnost i dosjetljivost dosegla vrhunac. Prateći stvarne događaje i stvarne ljude koji su nekada živjeli na nekom prostoru i one koji još uvijek tu obitavaju, Sijarić piše intimnu historiju čineći da svaki grad koji opisuje postane tako blizak i tako „svoj“ svakom onom ko čita ili sluša tekstove o gradovima Bosne, Hrvatske, Srbije i dr. Zapisi o našim i susjednim gradovima U Zapisima o gradovima, prvoj zbirci putopisnih tekstova, Sijarić je pisao o gradovima Srbije: Leskovcu, Zemunu, Šabcu i drugim. Najzanimljivije tekstove Sijarić je ponudio o gradu Beogradu, o njegovim dijelovima – naseljima, o smjeni starog novim. Ćamil Sijarić je bio čovjek koji je poštovao sva ono što je naslijeđeno od predaka, divio se starim čaršijama i atmosferi koja je vladala u njima. Pišući o beogradskoj Skadarliji, kao stjecištu pisaca, pjesnika, glumaca i svih drugih boema iz beogradskog društva, Sijarić jasno stoji na strani starog, naslijeđnog nauštrb novom. Za Skadrliju Sijarić kaže da je to dio grada u kojem je, koliko – toliko, očuvan stari duh. Iako više nama onih istih ljudi koji su punili skadarlijske kafane i koji su započinjali razgovore o mnogo čemu, u Skadarliji su ostali svirači koji i sada, kao ljudi u poznim godinama, održavaju duh jednog prošlog doba. Ponekad, dok priča o nekom gradu koji posjećuje, Sijarić se vraća u svoju prošlost, u dane mladosti povezujući svoje lične uspomene i subjektivni dojam s onim što zatiče u gradu u koji dolazi. Leskovac, grad na Južnoj Moravi, Sijarić opisuje uspoređujući moderni Leskovac s Leskovcem kakvog ga on pamti iz ranih đačkih dana. Sve se mijenja, i ljudi, i građevine, i duh grada, samo stari kipovi mogu posvjedočiti o vremenima koja su prošli i o događajima koji su već odavno zaboravljeni i prepušteni prošlosti. Zanimljive tekstove Ćamil Sijarić donosi i o hrvatskim primorskim gradovima. Dopadljivost putopisa iz južnijih predjela ugleda se upravo u tom duhu koji odiše bjelinom, mirisom mora, pijeska i kamena. Svaki dolazak u novi grad kod pisca budi znatiželju. Koliko god puta se vraćao istom gradu, svaki taj povratak obojen je dozom neizvijesnosti pred onim sto predstoji. Svaki novi dolazak jednak je prvom susretu, a prvi susreti ostaju pohranjeni duboko u pamćenje i, u Ćamilovom slučaju, prenesini na papir. Vrijeme je jedna od glavnih Sijarićevih preokupacija. Prolazeći, ono ostavlja traga na čovjeku, kamenu, zemlji. Putopis Zapisi o gradovima sadrži tekstove čija je tematika različita. U svakom od tekstova Sijarić piše o nekom od gradova, ali je piščev fokus varira od teksta do teksta. U nekim tekstovima Sijarićeva preokupacija su građevine, pa donosi niz legendi i priča koje su u vezi s nastankom tih velelepnih zdanja. Često, piščevu pažnju okupiraju ljudi, vrli pojedinci koje bilježi historija ili slučajni prolaznik koji se po nečemu učinio zanimljivim piscu. Neki od gradova o kojim Sijarić piše imali su slavnu prošlost, pa je u tom slučaju piščev akcenat na pohodima i osvajanjima. Bez obzira o kojim elemnetima grada pisao, Sijarić nastoji sažeti sve ono što jedan grad pruža i to pretvoriti u priču. Kontrast stradanja i ljepote Nakon putopisa Zapisi o gradovima, Ćamil Sijarić piše putopis Oslobođeni Jasnovac. Ovaj putopis Sijarić piše na fonu stradanja koje je kao životni pratilac prisiljavalo ljude u svim vremenima da se njime bave; ne samo pisci nego i filozofi, teolozi, likovni umjetnici. U svom književnom djelu Ćamil Sijarić umješno obrađuje veliku temu stradanja i patnji u njihovoj punoj formi. Suština literature koju je ispisivao, rasvjetljavanje je čovjeka. U putopisu Oslobođeni Jasenovac, Sijarić evocira epizodu Drugog svjetskog rata. Posljednih dana aprila 1945 godine, neposredno po oslobođenu logora Jasenovac, Sijarić je pošao tamo, kako sam kaže, da opiše to što će vidjeti. Iako je sa sviješću o stradanju i ljudskom zlu otišao u Jasenovac, ono što je tamo doživio ostavilo je jak dojam na pisca. Za razliku od druga dva putopisa koje Ćamil Sijarić piše u duhu lirkog, ovaj putopis odiše teškim realističnim manirom. Upravo je tema o kojoj piše nametnula autorov stil. U putopisima Zapisi i gradovima i Herceg Bosno i tvoji gradovi, Sijarić pribjegava fikciji, unoseći duh imaginarije i mašta. Suprotno navedenim putopisima, Oslobođeni Jasenovac počiva na fakciji, pisac navodi činjenice doslovno onakve kakve su, ne uljepšava. U Jasenovcu je bilo nemoguće uljepšati. Jezovita slika smrti predstavljna je tako živo, tako opipljivo. Iako se pišući suprotstavlja zlu, Sijarić ne moralizira, samo prenosi sliku onog što je vidio, a na čitaocima je da sami donesu vlastiti sud. Čitajući zapise iz Jasenovca, imamo dojam da pisac na momnete nije mogao naći način, niti sredstvo kojim bi izrazio strahote ljudskog stradanja. Pred ljudskim zlom, jezik je ostao nemoćan. Sve dojmove gradovima koje posjećuje u Bosni, Sijarić je sakupio i zbirku Herceg-Bosno i tvoji gradovi, koja izlazi 1986. godine i sadrži mnogo ponovljenih tekstova iz prethodnog Sijarićevog putopisa. Posjećujući Sarajevo, vezirski Travnik, utvrdu Bobaovac, gradove na Drini, hercegovačke vrleti, Sijarić kompletira priču o Bosni i Hercegovini, o njenom postanku i historiji. Pažnju Ćamila Sijarića zaokupljaju gradovi, gradske tvrđave i utvrde. Sijarić piše o gradu obuhvatajući vremenski period od njegovog nastanka do modernog doba. Pišući o gradovima kroz koje prolazi i koje s namjerom posjećuje, Sijarićeva indirektna preokupacija je historija mjesta, odnosno grada koji pohodi. Bosanski putopisi Ćamilovi ne izdvajaju se ničim posebno od ostalih; tu su gradovi; tu je njihova prošlost, historija, samo što su to gradovi prepuni historije; a ta historija je prepuna lica i naličja, ili jednostavno likova koji i današnji lik određuju. Moglo bi se slobodno reći da su putopisi Ćamila Sijarića jedna mala enciklopedija bosanskih gradova. Pišući o postanku gradova, Sijarić nerijetko spominje njiihove utemeljitelje i legende koje se prenosi s koljena na koljeno, a nastale su istovremeno s nastankom grada. Vremenska dimenzija je od neprocjenljivog značaja za putopisne tekstove Ćamila Sijarića jer on ne putuje samo kroz prostor, od grada do grada, nego je njegovo putovanje dublje – njegova osnovica je vrijeme: i ono što je prošlo, ono što traje i ono što dolazi. Za Sijarića prostor nije dimenzija koja je neophodna za umjerničko stvaranje. Odrednica i temelj svakog njegovog putopisnog teksta je vrijeme jer je vremenski okir taj koji nameće o čemu će autor pisati, na koliko će činjenica fokusirati svoju pažnju. Svaki od Sijarićevih gradova karekteriziraju određeni momenti koji su smješteni u vrijeme i od značaja tih momenata zavisi i to na kojem će se vremenskom periodu u postojanju jednog grada autor najduže i najposvećenije zadržati. Tekstovi o gradovima Ćamila Sijarića ne zasnivaju se samo na onom što je pisac vidio ili doživio prilikom posjete nekom od gradaova. Njegovi putopisi potkrijepljeni su historijskim podacima do kojih je pisac došao istržujući i čitajući o gradu u koji putuje, neposredno prije dolaska u isti. O gradu o kojem piše, Sijarić zna mnogo. Do nekih saznanja pisac dolazi neposredno, putem čula. Ono što ga je dojmilo, bilo da je vidio, omirisao ili pak osjetio, predstavlja autorovu unutarnju, subjektivnu spoznaju. Subjektivna spoznaja nadograđena historijskim činjenicama, koje se temelje na objetivnom prezentiranju minulog vremena, predstavlja idealnu podlogu autorovoj mašti koja će iznjedriti tekst o gradu koji je mnogo više od zapisa. To je priča, gotovo pjesma o gradovima, o ljepoti i životu. U zavisnosti od toga o kojem gradu i o kojoj regiji piše, Sijarić poseže za narodnim folklorom, pa njegovi tekstovi obiluju srpski narodnim pjesmama, svedalinkama, različitim izrekama i legenda. Svjesatn činjenice da jedan grad sačinjavaju njegovi žitelji, Sijarić ne preza pred navođenjem mnogobrojnih narodnih umotvorina. Intertekstualnost i intermedijalnost upravo su ti maniri koji jačaju tekst Ćamila Sijarića čineći ga ubjedljivijim i stvarnijim. Jer, šta je bosanska čaršija bez sevdalinke, šta su stare utvrde poput Bobovca i Jajca bez priča o viteštvu i junaštvu podanika kralja Tvrtka, Tomaša, Herceg Stjepana? Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela «Ram bulja», 1953. pripovijetke, «Naša snaha i mi momci», pripovijetke, «Bihorci», roman, Sarajevo, 1956, «Kuću kućom čine lastavice», 1962, pripovijetke, «Sablja», 1969. pripovijetke, «Putnici na putu», 1969, pripovijetke, «Kad djevojka spava», 1972, pripovijetke, «Francuski pamuk», 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) «Priče kod vode», 1982, «Rimski prsten», 1985, Raška zemlja Rascija, roman, «Miris lišća orahova», 1991, «Konak», roman, «Mojkovačka bitka», roman, «Carska vojska», roman, «Zelen prsten na vodi», pripovijetke, «Zapis o gradovima»… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988, MG64 (N)

KREATIVNA RADIONICA BALKAN POEMA TEČEM KAO REKA I DRUGE PESME POEZIJA Šifra artikla: 315075 Isbn: 9788664030557 Autor : Olivera Šestakov Izdavač : KREATIVNA RADIONICA BALKAN RECENZIJA ZA POEMU TEČEM KAO REKA - OLIVERE ŠESTAKOV Kao najsjajnije zvezde na nebu učinilo mi se da su zasijale kapi poezije naše pesnikinje Olivere Šestakov. Nezaustavljivi slapovi dubokih osećanja, razmišljanja, želja i, pre svega, svesnosti postojanja i neprekidnog kretanja u postojanju. ... RECENZIJA ZA POEMU TEČEM KAO REKA - OLIVERE ŠESTAKOV Kao najsjajnije zvezde na nebu učinilo mi se da su zasijale kapi poezije naše pesnikinje Olivere Šestakov. Nezaustavljivi slapovi dubokih osećanja, razmišljanja, želja i, pre svega, svesnosti postojanja i neprekidnog kretanja u postojanju. Kao da joj je sasvim jasno da se Tamo plovi kao što plovi reka, nezaustavljiva i nepredvidiva; uvek snažna i kada je krotka i kada je divlja. U reci je sen naše poetese, svesne ili nesvesne da voda najbolje čuva, pamti, zna. Reko, / kao na obali beli jasen / ogleda se u tebi / moja sen. U punom poverenju ona se predaje matici reke ili suncu, čak i kada ono peče. U IX pevanju kaže: Celo moje biće/u tebe bi da se slije / da potečeš/mojom krvlju kroz vene / jer uvek si bila / nerazdvojni deo mene. Olivera reci ništa ne zamera, ni kada je mirna, tiha, ni kada od nemira kida. U prirodi je sve prirodno, kao da hoće reći poetesa, i sa neverovatnom lakoćom sve prihvata i svemu se njenom, prepuštena iskonskoj lepoti, divi. Čoveku bi Olivera možda još i zamerila, ako kao slovesno biće ne vlada sobom, čini mi se da su neizgovorene pesnikinjine reči. Život kao reka teče i ništa pod nebeskom kapom nije sličnije reci kao ono što zovemo životom, i u golgoti i u sreći. Izlaz je u pristupu onome što jest, u količini ljubavi sa kojom se čovek rađa, a možda i nauči da je umnožava. Sve oko nas je volšebno, samo treba znati gledati i osećati. Najveći oblik slobode u izazovu dostizanja sklada jeste živeti u jednostavnosti. Sam univerzum, kao nepoznanica, izaziva kod čoveka zbunjenost, osećanje neznanja, a samo pojedinci razumeju da je on, ne samo tamo, nego i ovde, svuda i sve, i zato Olivera, uronjena u tok reke, u sasvim bliskom razgovoru sa njom, predaje joj se u punom poverenju. Tako se predaje celom univerzumu, grleći ga. Reka, sasvim slobodna, nosi prah univerzuma, ali i sve prahove nosi u univerzum. Ugao posmatranja na sve što jeste i što se događa daje jedinstvenost svakom čoveku. Ne pominje Olivera čoveka, njegovo prisustvo je marginalno u ovoj dimenziji. Stihovi - More, popij me/u tebe gola, ranjiva uranjam / vetar iz daljine donosim / mirišem na planinski cvet / crvenom Suncu na horizontu / tečem radosna u susret/ (VI pevanje), potvrđuju večno kretanje i pesnikinjinu potrebu da je u tom kretanju. Poređenjem - tečem kao reka, ona započinje igru brojnih metafora, personifikacija, simbola... i time privlači neverovatnu pažnju, sama postajući neuhvatljiva. Čas je na nebu, čas u reci, čas priča sa oblacima koji su joj braća i zvezdama sestricama. Oblaci iznad mene plove / menjaju oblike i boje / braća moja verna / budno me prate... (II pevanje) ili - Noć strpljivo čekam / zvezde da izbrojim / sestre moje biserje tmine... (III pevanje). Bliska je i Suncu, pa moli reku - Reko, Sunčevim zracima / zlatnim, okupaj me... (XII pevanje) i Mesecu - Meseče, druže verni/čuvaj moje zvezde... (V pevanje). U takvom odnosu sa njima, učinilo mi se da sve to pomalo liči na (Askinu) igru za život. Igra je umetnost, a umetnost je lepota, a lepota će spasti svet, to nas je već odavno naučio Dostojevski. Naša pesnikinja naprosto pleše, u zanosu, sa vetrom, plovi rekom, priča sa oblacima... Svuda je i u svemu što je okružuje. Tako pobeđuje svu tamu koja u naletima života neminovno dotiče svakog čoveka. Kao da element panteizma upliće prste u poimanje života naše pesnikinje. Kao da iz toga izviru njeni kao trave lekoviti stihovi. Pesnikinja razgovara sa Dunavom o suštini postojanja i tajnama vekovnog trajanja, gde je reka učiteljica koja sve zna. Reko, učiteljice / tvoje reči u glavi mi žubore / na pitanja večna znaš/sve odgovore. (VII pevanje). U potrazi za suštinom postojanja pesnikinja od reke traži da je okupa, da joj učini katarzu od svega što je kroz generacijske kodove veže. Mistično je prenošenje života predaka na pokolenja. Ona želi da postane samo esencija svog postojanja, očišćena od svega što esenciju kvari i da samo tako, sasvim čista, traje. Reko, Sunčevim zracima / zlatnim, okupana / skini sve taloge vekova / i kodove generacija / sve uzlete i pokajanja / da ostane samo esencija mene/suština moga postojanja. (XII pevanje). Lepota je ne samo u jednostavnosti postojanja, nego i u neponovljivosti svega što je postalo da bi bilo, da bi trajalo. Sve što voli, što nosi simboliku, ona bi predala reci - i hrast, i topolu, i stihove svoje, kao najlepši deo sebe, kako kaže. Sasvim poslovično ona govori: Niko ne zna / šta ga čeka / ni tokovi života / kuda ga vode... ili: U tome jeLepota/što je neponovljiv svaki života tren... (X pevanje). U ispovedanju i predavanju reci ona će joj i suzu tešku predati. Sećanja moja svicima prenesi / u pesme da ih pretoče nežne / srebrninom Meseca protkane / tada će u tebe, reko, /i jedna suza teška/da kane/(XI pevanje). U želji da se utopi u vaseljenu, u bezgraničnost, ona iznosi nadrealnu sliku - Mesec na glavi nosim... Kao Singerov Golem, ali samo na obodu njegove mističnosti i ništa više, u neverovatnoj mreži životnih iskustava, pesnikinja teče rekom kroz sve faze života - teče patnju, teče usamljenost, teče radost... Ona je čelo na oblake naslonila, kao da je u svoje zrnce smestila vaseljenu, ili je zenicom oka, nesmestivu, obgrlila: Čelo na oblake / naslonila / dlanove u tebe uronila / na javi snevam // grlim te pogledom / cela si mi u zenicama/nebom sam ramena ogrnula/(VII pevanje). Ključ enigme samog postojanja učinilo se da je u ovim stihovima: Gde god da kreneš / to je samo tačka / kuda te talas šalje / izvorištu / iz kog tečeš dalje / iza svake okuke / novi je početak / drugog života klica / zametak. Koliko samo optimizma u mudrom poimanju života! Kroz svoje putovanje životom pesnikinja ne moli nikog do rečnu obalu da je na miru pusti: Obalo, pratiljo / ne razbij me o kolena gola / pod stope tvoje dolazim /pusti me bez boli da trajem / mirno do mora da klizim / (XXI pevanje). Pritom ne zna, u bujici života, da li je i sama reka, mesečev sjaj ili „školjki i alasa san". Reku, koja joj je i inspiracija, koja joj je i izvor i uvir, ona pita da li bi uzvodno potekla. Da li to pesnikinja želi svet promeniti? Da li samo ukazuje na neminovnost prolaznosti ili na žal za prošlim? Reko, da li ikad razmišljaš / uzvodno da potečeš / da se vratiš kroz vreme unazad // bez prestanka / vreme i ti/na putu bez povratka/(XXV pevanje). Ipak, pečat ovoj izvanrednoj poemi, čije duboke misli plove kao reka, ostavlja poslednje pevanje u kome je jasno da će pesnikinja i dalje tragati za suštinom i smislom postojanja, za istinom, za svojom esencijom koja je kapljica u onom moru ka kome se neminovno plovi. Dakle, poema je puna je simbolike, vrlo sugestivna. Reko, jednom kada / iskre u mojim očima / prestanu da gore / umesto mojih rima / tvoje će vode / i dalje da žubore // sve dok te u zagrljaj ne primi beskrajno plavo more / (XXIX pevanje). Za poemom slede druge pesme koje su, očito, nastale iz sličnog raspoloženja i snage što je život traži. One su molitve iz dubine duše, iz visoke osvešćenosti pesnikinjinog bića. Stanje duše naše pesnikinje jeste najsjajniji biser školjke koju možda mnogi, u sopstvenoj sujeti, nisu ni primetili. Ovakve bistre stihove, bistre kao kapi reke, sjajne kao zraci sunca, ne može napisati neko ko nije golgotom čistio dušu. Bože, dajmi dušu /čistu i blagu /(Bože, daj mi samo reči). Ponekad se pomaljaju sećanja na ljubav što zasvetli kao sjaj svica. U glavi odzvanjaju reči / teške kao olovo / zvukova tužni mol / od mora ljubavi ostao je / samo bol / (Sećanje na ljubav). I želje su joj čiste, iskrene: Želim radost iskrenu, vrelu / bez sumnji i pitanja / što telo i misli plavi /i obuzima me celu/ (Želje). Pesnikinja izuzetnog senzilibiteta, u nezaustavljivom procesu ispovedanja, neumorno traga za onim putem koji će joj pomoći da harmonizuje prolaznost sveta i u njemu svoje biće. I sve je Sada / bez iluzija i zanesenosti / bez trenutka prošlog i budućeg / sve je Svetlost u mojoj svesti / (Večnost u trenu). Pitajući se da li bezgranično ima granicu, i da li njeno traganje ima kraj, ona kaže: Da li je nebo granica /mog poimanja ivica / ili tek na putu stanica/ (Nebo, opet ti se vraćam). U traganju je shvatila da: Tako brzo/menja se naš svet / i život traje kratko / kao na Tisi cvet / ( Kratko o prolaznosti). Sve ove pesme, skladne kao molitva, počivaju na veri mislećeg čoveka. Sve nade i snovi mogu biti / samo pepeo i prah / ako snaga vere / u želje ne udahne im / života topli dah / (Veruj). Na kraju nam sama pesnikinja daje epilog svome pisanju. I sve je beć rečeno / toliki stihovi i rime / da li postoji još nešto / čemu pesmom nije dato ime / (Umesto epiloga). Kao one zvezde, njene sestrice, Olivera je prosula luče svojih stihova koji nagone na razmišljanje o postojanju i trajanju, o prolaznosti vremena i o prolaznosti u vremenu. Njeni stihovi nateraju pažljivog čitaoca da misli ili možda i sam traga za onim što je bez semena smrtnosti. Malobrojni su koji razumeju da onim čime žive prave staze za konačnu beskonačnost, da se dobrim delima ruše hramovi tuge u čovekovoj duši. Kao poenta celokupnog pisanja u ovoj zbirci mogu poslužiti ovi stihovi Olivere Šestakov: Pesme su meni / hram duše cele / moja snaga i spas / najbolji deo mene /// Svi titraji, što struje / mislima i telom, / pesme su sve moje istine / razlivene na papiru belom /(Moje pesme). Svakako bismo poželeli da nas Olivera vodi na još mnogo ovako dubokih izvora poezije sa kojih ćemo se napajati potrebom za dostizanjem istine o suštini postojanja i neminovnosti ovozemaljske prolaznosti, o putovanju u nezalaznu Svetlost. Plamenka Đogo Vulić, profesor i pisac SA TRAGA SVETLOSTI REKOM KA SUNCU Oliverine emocije se poput kapi rose već decenijama slivaju u stihove koji teku kroz vreme, ulivajući se u pesme, koje postaju reke, hrleći ka moru ljubavi, obasjanom osmesima čitaoca. Nežno biće satkano od snova smerno korača i peva, dopuštajući ljubavi da je uznese u sfere iznad uma, u visine sa kojih celovito sagledava svet. Dopušta Mesecu, vetru, obalama i pticama da preuzmu uloge iz naših života, razlivajući svoje emocije u akvarele pastelnih boja, koji će večno mamiti poglede. Njeni stihovi postaju svetlost, zraci blagodatni, koji otkrivaju skriveno, nudeći putokaze svima koji se osmele da krenu ka radosti, da teku kao reka. Ove pesme teku ka svakom ko je spreman da oblikuje sebe poput reke koja obilazi preprečene stene, dopuštajući nebu i pticama da se ogledaju u njoj, pa čak i da na tren poteknu uzvodno, nudeći proživljenu mudrost. Ritam poeme „Tečem kao reka" je ritam Oliverinog daha, srca i pokreta. Nežan poput lahora poteklog iz zamaha leptirovih krila, nežan poput Oliverine duše. Drugo poglavlje knjige „Buđenje svitaca" peva o Oliverinom poimanju vere, poput „Pesme nad pesmama". Stihovima vaja oblike koji se slažu u vertikalu koja se pruža ka nebu, ka zvezdama i Suncu, ka veri koju ponosno nosi ne zaboravljajući na pretke. Sve više sam uveren da su to i njihovi stihovi i da su ko zna kad odaslati ka zvezdama, sa kojih se vraćaju kroz Oliverine oči i kroz čistu ljubav, pravo iz srca ponovo izlaze na svetlost, kružeći poput vode u prirodi. Poglavlje „Niti tišine pletem" zaokružuje knjigu igrom sa dimenzijom vremena. Spoznaje je u svim varijacima ljudskog poimanja i smešta u tišinu, u ništavilo gde sve odlazi i odakle sve dolazi. Poput drevnih mistika kazuje nerecivo, sa osmehom na usnama, podignuta čela i pogleda usmerenog ka Lepoti. Poput čarobnjaka. Uveren sam da ćete čitajući Oliverinu poeziju uživati i da ćete joj se vraćati u različitim prilikama, poput žednih izvoru radosti i mudrosti, jer ova knjiga zaista to i jeste. Miroslav Lj. Ranković, pisac i slikar IZVOR ŽIVOTA Nova knjiga pesnikinje Olivere Šestakov knjiga je o životu i večitom traganju za smislom življenja. Život je, otkriva nam ona, poput reke - prepun virova, brzaka i mirnih obala. More je ušće - mesto gde sve postaje jedno i gde su život i smrt jednaki. Tako reka postaje univerzalna i jedinstvena metafora večite ljudske potrebe da se izmiri sve što se izmiriti ne da. Olivera jasno svojom poemom dokazuje da je i poezija kao reka i da svako delo uvire u svog čitaoca. Samo tako se ostvaruje potpuno jedinstvo u umetnosti. „Na javi snevam", poručuje pesnikinja. Stvaralaštvo i život imaju smisla samo ako su proživljeni srcem i čovekovom dušom. Zapravo "život je poklon samo za izabrane", one koji svoje snove vežu sa neistraženim visinama. Zato Oliverine reči i teku kao reka - brzo, blistavo, mudro i neponovljivo. Rečima ona pesmotvori visinama, dalekim precima, dragim uspomenama i kliče: "Samo da snove ne izgubim!" Od snova se oblikuje stih u svakoj pesmi. Ima u Oliverinim stihovima tihe sete kada žali za izgubljenom ljubavi ili peva o detinjstvu i majci, ali reči su joj vesla kojima čvrsto upravlja i plovi rekom života, pletući niti tišine. Da se odmori. Da oslušne još neku poruku koju joj visine šalju. Da se poigra sa vremenom. Na njenom putu svici razbuđeno šalju signale, poručujući da je život utoliko lepši ukoliko je proživljen za druge. Priroda i čovek u pesmama dišu zajedno, u istom ritmu. Stih je razumljiv, lak i pitak i svaka pesma je kao izvor i kao potreba da se ugasi žeđ za saznanjem. Čitaoče, ti koji si žedan lepote, napij se sa Oliverinog poetskog izvora! Jadranka Ćulum, književnik Detaljnije RECENZIJA ZA POEMU TEČEM KAO REKA - OLIVERE ŠESTAKOV Kao najsjajnije zvezde na nebu učinilo mi se da su zasijale kapi poezije naše pesnikinje Olivere Šestakov. Nezaustavljivi slapovi dubokih osećanja, razmišljanja, želja i, pre svega, svesnosti postojanja i neprekidnog kretanja u postojanju. Kao da joj je sasvim jasno da se Tamo plovi kao što plovi reka, nezaustavljiva i nepredvidiva; uvek snažna i kada je krotka i kada je divlja. U reci je sen naše poetese, svesne ili nesvesne da voda najbolje čuva, pamti, zna. Reko, / kao na obali beli jasen / ogleda se u tebi / moja sen. U punom poverenju ona se predaje matici reke ili suncu, čak i kada ono peče. U IX pevanju kaže: Celo moje biće/u tebe bi da se slije / da potečeš/mojom krvlju kroz vene / jer uvek si bila / nerazdvojni deo mene. Olivera reci ništa ne zamera, ni kada je mirna, tiha, ni kada od nemira kida. U prirodi je sve prirodno, kao da hoće reći poetesa, i sa neverovatnom lakoćom sve prihvata i svemu se njenom, prepuštena iskonskoj lepoti, divi. Čoveku bi Olivera možda još i zamerila, ako kao slovesno biće ne vlada sobom, čini mi se da su neizgovorene pesnikinjine reči. Život kao reka teče i ništa pod nebeskom kapom nije sličnije reci kao ono što zovemo životom, i u golgoti i u sreći. Izlaz je u pristupu onome što jest, u količini ljubavi sa kojom se čovek rađa, a možda i nauči da je umnožava. Sve oko nas je volšebno, samo treba znati gledati i osećati. Najveći oblik slobode u izazovu dostizanja sklada jeste živeti u jednostavnosti. Sam univerzum, kao nepoznanica, izaziva kod čoveka zbunjenost, osećanje neznanja, a samo pojedinci razumeju da je on, ne samo tamo, nego i ovde, svuda i sve, i zato Olivera, uronjena u tok reke, u sasvim bliskom razgovoru sa njom, predaje joj se u punom poverenju. Tako se predaje celom univerzumu, grleći ga. Reka, sasvim slobodna, nosi prah univerzuma, ali i sve prahove nosi u univerzum. Ugao posmatranja na sve što jeste i što se događa daje jedinstvenost svakom čoveku. Ne pominje Olivera čoveka, njegovo prisustvo je marginalno u ovoj dimenziji. Stihovi - More, popij me/u tebe gola, ranjiva uranjam / vetar iz daljine donosim / mirišem na planinski cvet / crvenom Suncu na horizontu / tečem radosna u susret/ (VI pevanje), potvrđuju večno kretanje i pesnikinjinu potrebu da je u tom kretanju. Poređenjem - tečem kao reka, ona započinje igru brojnih metafora, personifikacija, simbola... i time privlači neverovatnu pažnju, sama postajući neuhvatljiva. Čas je na nebu, čas u reci, čas priča sa oblacima koji su joj braća i zvezdama sestricama. Oblaci iznad mene plove / menjaju oblike i boje / braća moja verna / budno me prate... (II pevanje) ili - Noć strpljivo čekam / zvezde da izbrojim / sestre moje biserje tmine... (III pevanje). Bliska je i Suncu, pa moli reku - Reko, Sunčevim zracima / zlatnim, okupaj me... (XII pevanje) i Mesecu - Meseče, druže verni/čuvaj moje zvezde... (V pevanje). U takvom odnosu sa njima, učinilo mi se da sve to pomalo liči na (Askinu) igru za život. Igra je umetnost, a umetnost je lepota, a lepota će spasti svet, to nas je već odavno naučio Dostojevski. Naša pesnikinja naprosto pleše, u zanosu, sa vetrom, plovi rekom, priča sa oblacima... Svuda je i u svemu što je okružuje. Tako pobeđuje svu tamu koja u naletima života neminovno dotiče svakog čoveka. Kao da element panteizma upliće prste u poimanje života naše pesnikinje. Kao da iz toga izviru njeni kao trave lekoviti stihovi. Pesnikinja razgovara sa Dunavom o suštini postojanja i tajnama vekovnog trajanja, gde je reka učiteljica koja sve zna. Reko, učiteljice / tvoje reči u glavi mi žubore / na pitanja večna znaš/sve odgovore. (VII pevanje). U potrazi za suštinom postojanja pesnikinja od reke traži da je okupa, da joj učini katarzu od svega što je kroz generacijske kodove veže. Mistično je prenošenje života predaka na pokolenja. Ona želi da postane samo esencija svog postojanja, očišćena od svega što esenciju kvari i da samo tako, sasvim čista, traje. Reko, Sunčevim zracima / zlatnim, okupana / skini sve taloge vekova / i kodove generacija / sve uzlete i pokajanja / da ostane samo esencija mene/suština moga postojanja. (XII pevanje). Lepota je ne samo u jednostavnosti postojanja, nego i u neponovljivosti svega što je postalo da bi bilo, da bi trajalo. Sve što voli, što nosi simboliku, ona bi predala reci - i hrast, i topolu, i stihove svoje, kao najlepši deo sebe, kako kaže. Sasvim poslovično ona govori: Niko ne zna / šta ga čeka / ni tokovi života / kuda ga vode... ili: U tome jeLepota/što je neponovljiv svaki života tren... (X pevanje). U ispovedanju i predavanju reci ona će joj i suzu tešku predati. Sećanja moja svicima prenesi / u pesme da ih pretoče nežne / srebrninom Meseca protkane / tada će u tebe, reko, /i jedna suza teška/da kane/(XI pevanje). U želji da se utopi u vaseljenu, u bezgraničnost, ona iznosi nadrealnu sliku - Mesec na glavi nosim... Kao Singerov Golem, ali samo na obodu njegove mističnosti i ništa više, u neverovatnoj mreži životnih iskustava, pesnikinja teče rekom kroz sve faze života - teče patnju, teče usamljenost, teče radost... Ona je čelo na oblake naslonila, kao da je u svoje zrnce smestila vaseljenu, ili je zenicom oka, nesmestivu, obgrlila: Čelo na oblake / naslonila / dlanove u tebe uronila / na javi snevam // grlim te pogledom / cela si mi u zenicama/nebom sam ramena ogrnula/(VII pevanje). Ključ enigme samog postojanja učinilo se da je u ovim stihovima: Gde god da kreneš / to je samo tačka / kuda te talas šalje / izvorištu / iz kog tečeš dalje / iza svake okuke / novi je početak / drugog života klica / zametak. Koliko samo optimizma u mudrom poimanju života! Kroz svoje putovanje životom pesnikinja ne moli nikog do rečnu obalu da je na miru pusti: Obalo, pratiljo / ne razbij me o kolena gola / pod stope tvoje dolazim /pusti me bez boli da trajem / mirno do mora da klizim / (XXI pevanje). Pritom ne zna, u bujici života, da li je i sama reka, mesečev sjaj ili „školjki i alasa san". Reku, koja joj je i inspiracija, koja joj je i izvor i uvir, ona pita da li bi uzvodno potekla. Da li to pesnikinja želi svet promeniti? Da li samo ukazuje na neminovnost prolaznosti ili na žal za prošlim? Reko, da li ikad razmišljaš / uzvodno da potečeš / da se vratiš kroz vreme unazad // bez prestanka / vreme i ti/na putu bez povratka/(XXV pevanje). Ipak, pečat ovoj izvanrednoj poemi, čije duboke misli plove kao reka, ostavlja poslednje pevanje u kome je jasno da će pesnikinja i dalje tragati za suštinom i smislom postojanja, za istinom, za svojom esencijom koja je kapljica u onom moru ka kome se neminovno plovi. Dakle, poema je puna je simbolike, vrlo sugestivna. Reko, jednom kada / iskre u mojim očima / prestanu da gore / umesto mojih rima / tvoje će vode / i dalje da žubore // sve dok te u zagrljaj ne primi beskrajno plavo more / (XXIX pevanje). Za poemom slede druge pesme koje su, očito, nastale iz sličnog raspoloženja i snage što je život traži. One su molitve iz dubine duše, iz visoke osvešćenosti pesnikinjinog bića. Stanje duše naše pesnikinje jeste najsjajniji biser školjke koju možda mnogi, u sopstvenoj sujeti, nisu ni primetili. Ovakve bistre stihove, bistre kao kapi reke, sjajne kao zraci sunca, ne može napisati neko ko nije golgotom čistio dušu. Bože, dajmi dušu /čistu i blagu /(Bože, daj mi samo reči). Ponekad se pomaljaju sećanja na ljubav što zasvetli kao sjaj svica. U glavi odzvanjaju reči / teške kao olovo / zvukova tužni mol / od mora ljubavi ostao je / samo bol / (Sećanje na ljubav). I želje su joj čiste, iskrene: Želim radost iskrenu, vrelu / bez sumnji i pitanja / što telo i misli plavi /i obuzima me celu/ (Želje). Pesnikinja izuzetnog senzilibiteta, u nezaustavljivom procesu ispovedanja, neumorno traga za onim putem koji će joj pomoći da harmonizuje prolaznost sveta i u njemu svoje biće. I sve je Sada / bez iluzija i zanesenosti / bez trenutka prošlog i budućeg / sve je Svetlost u mojoj svesti / (Večnost u trenu). Pitajući se da li bezgranično ima granicu, i da li njeno traganje ima kraj, ona kaže: Da li je nebo granica /mog poimanja ivica / ili tek na putu stanica/ (Nebo, opet ti se vraćam). U traganju je shvatila da: Tako brzo/menja se naš svet / i život traje kratko / kao na Tisi cvet / ( Kratko o prolaznosti). Sve ove pesme, skladne kao molitva, počivaju na veri mislećeg čoveka. Sve nade i snovi mogu biti / samo pepeo i prah / ako snaga vere / u želje ne udahne im / života topli dah / (Veruj). Na kraju nam sama pesnikinja daje epilog svome pisanju. I sve je beć rečeno / toliki stihovi i rime / da li postoji još nešto / čemu pesmom nije dato ime / (Umesto epiloga). Kao one zvezde, njene sestrice, Olivera je prosula luče svojih stihova koji nagone na razmišljanje o postojanju i trajanju, o prolaznosti vremena i o prolaznosti u vremenu. Njeni stihovi nateraju pažljivog čitaoca da misli ili možda i sam traga za onim što je bez semena smrtnosti. Malobrojni su koji razumeju da onim čime žive prave staze za konačnu beskonačnost, da se dobrim delima ruše hramovi tuge u čovekovoj duši. Kao poenta celokupnog pisanja u ovoj zbirci mogu poslužiti ovi stihovi Olivere Šestakov: Pesme su meni / hram duše cele / moja snaga i spas / najbolji deo mene /// Svi titraji, što struje / mislima i telom, / pesme su sve moje istine / razlivene na papiru belom /(Moje pesme). Svakako bismo poželeli da nas Olivera vodi na još mnogo ovako dubokih izvora poezije sa kojih ćemo se napajati potrebom za dostizanjem istine o suštini postojanja i neminovnosti ovozemaljske prolaznosti, o putovanju u nezalaznu Svetlost. Plamenka Đogo Vulić, profesor i pisac SA TRAGA SVETLOSTI REKOM KA SUNCU Oliverine emocije se poput kapi rose već decenijama slivaju u stihove koji teku kroz vreme, ulivajući se u pesme, koje postaju reke, hrleći ka moru ljubavi, obasjanom osmesima čitaoca. Nežno biće satkano od snova smerno korača i peva, dopuštajući ljubavi da je uznese u sfere iznad uma, u visine sa kojih celovito sagledava svet. Dopušta Mesecu, vetru, obalama i pticama da preuzmu uloge iz naših života, razlivajući svoje emocije u akvarele pastelnih boja, koji će večno mamiti poglede. Njeni stihovi postaju svetlost, zraci blagodatni, koji otkrivaju skriveno, nudeći putokaze svima koji se osmele da krenu ka radosti, da teku kao reka. Ove pesme teku ka svakom ko je spreman da oblikuje sebe poput reke koja obilazi preprečene stene, dopuštajući nebu i pticama da se ogledaju u njoj, pa čak i da na tren poteknu uzvodno, nudeći proživljenu mudrost. Ritam poeme „Tečem kao reka" je ritam Oliverinog daha, srca i pokreta. Nežan poput lahora poteklog iz zamaha leptirovih krila, nežan poput Oliverine duše. Drugo poglavlje knjige „Buđenje svitaca" peva o Oliverinom poimanju vere, poput „Pesme nad pesmama". Stihovima vaja oblike koji se slažu u vertikalu koja se pruža ka nebu, ka zvezdama i Suncu, ka veri koju ponosno nosi ne zaboravljajući na pretke. Sve više sam uveren da su to i njihovi stihovi i da su ko zna kad odaslati ka zvezdama, sa kojih se vraćaju kroz Oliverine oči i kroz čistu ljubav, pravo iz srca ponovo izlaze na svetlost, kružeći poput vode u prirodi. Poglavlje „Niti tišine pletem" zaokružuje knjigu igrom sa dimenzijom vremena. Spoznaje je u svim varijacima ljudskog poimanja i smešta u tišinu, u ništavilo gde sve odlazi i odakle sve dolazi. Poput drevnih mistika kazuje nerecivo, sa osmehom na usnama, podignuta čela i pogleda usmerenog ka Lepoti. Poput čarobnjaka. Uveren sam da ćete čitajući Oliverinu poeziju uživati i da ćete joj se vraćati u različitim prilikama, poput žednih izvoru radosti i mudrosti, jer ova knjiga zaista to i jeste. Miroslav Lj. Ranković, pisac i slikar IZVOR ŽIVOTA Nova knjiga pesnikinje Olivere Šestakov knjiga je o životu i večitom traganju za smislom življenja. Život je, otkriva nam ona, poput reke - prepun virova, brzaka i mirnih obala. More je ušće - mesto gde sve postaje jedno i gde su život i smrt jednaki. Tako reka postaje univerzalna i jedinstvena metafora večite ljudske potrebe da se izmiri sve što se izmiriti ne da. Olivera jasno svojom poemom dokazuje da je i poezija kao reka i da svako delo uvire u svog čitaoca. Samo tako se ostvaruje potpuno jedinstvo u umetnosti. „Na javi snevam", poručuje pesnikinja. Stvaralaštvo i život imaju smisla samo ako su proživljeni srcem i čovekovom dušom. Zapravo "život je poklon samo za izabrane", one koji svoje snove vežu sa neistraženim visinama. Zato Oliverine reči i teku kao reka - brzo, blistavo, mudro i neponovljivo. Rečima ona pesmotvori visinama, dalekim precima, dragim uspomenama i kliče: "Samo da snove ne izgubim!" Od snova se oblikuje stih u svakoj pesmi. Ima u Oliverinim stihovima tihe sete kada žali za izgubljenom ljubavi ili peva o detinjstvu i majci, ali reči su joj vesla kojima čvrsto upravlja i plovi rekom života, pletući niti tišine. Da se odmori. Da oslušne još neku poruku koju joj visine šalju. Da se poigra sa vremenom. Na njenom putu svici razbuđeno šalju signale, poručujući da je život utoliko lepši ukoliko je proživljen za druge. Priroda i čovek u pesmama dišu zajedno, u istom ritmu. Stih je razumljiv, lak i pitak i svaka pesma je kao izvor i kao potreba da se ugasi žeđ za saznanjem. Čitaoče, ti koji si žedan lepote, napij se sa Oliverinog poetskog izvora! Jadranka Ćulum, književnik Ostavi komentar Ime/Nadimak Email adresa Kako biste ocenili uslugu ove ordinacije(rezultat, kvalitet, ljubaznost, izgled ordinacije? Poruka PošaljiObrada Trenutno nema komentara Karakteristika Vrednost Kategorija POEZIJA Autor Olivera Šestakov Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2017 Format 13x20 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Odlično očuvano! Naslov Od izvora ka izvoru : [120 srpskih narodnih pesama i 120 srpskih narodnih pripovedaka] / [izabrao Dejan Tomić] Vrsta građe zbornik URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : D-O, [agencija za poslovne uspehe], 1994 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 235 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Tomić, Dejan Egerić, Ljubinka Sadržaj S a d r ž a j: Umesto predgovora / Ljubinka Egerić (5-8). - 120 srpskih narodnih pesama (9-135): 1. Prsten je zalog prave ljubavi (11); 2. Za starije nije a za mlade jeste (12); 3. Višnjičica rod rodila (13); 4. Srpska devojka (14); 5. Dragi pa dragi (15); 6. Mostarac u Dubrovniku (16-17); 7. Đevojka lađe gradila (17); 8. Šta da čini, ko misli božji biti (18); 9. Božićna pesma (19); 10. U Božića tri seke imadu (20); 11. Krštenje Hristovo (21); 12. Sveti Nikola (22-23); 13. Sazdade se bela crkva (23); 14. Sveti Đorđe spasava devojku od ale (24-25); 15. Neblagodarni sinovi (26); 16. Molitva svetitelja Save (27); 17. Nebesna Srbija (28-29); 18. Sveti Sava (30-31); 19. Car i nejaki Dejan (32-33); 20. Bolje je zlato i staro, nego srebro novo (33); 21. Bećar Mara i Pero Bugarin (34); 22. Radost iznenada (35); 23. Draga dragom san tolkuje (36); 24. Kita cvijeća od dragane (37); 25. Koja majke ne sluša (38-39); 26. Udovica prvog muža žali (39); 27. Što mora biti, biti će (40); 28. Dragojlo i Smiljana (41); 29. Milostiva snaša (42-43); 30. Ništa se sakriti ne može (43); 31. Majka i devojka (44); 32. Ko najpravije deluje (45); 33. Ljubav je preča, nego sestra i snaha (46); 34. Žalostiva draga (47); 35. Smrt drage i dragoga (48); 36. Aoj, konjče, dobro moje (49); 37. Oj devojko dušo moja (50-51); 38. Zafali se žuti limun (51); 39. Žalosni rastanak (52); 40. Žedno momče gorom jezdijaše (53); 41. Čija je devojka (54); 42. Devojka je imanje do vijeka (55); 43. Djevojka izbira momka (56-57); 44. Paslo konja mlado momče (58); 45. Janko i Janja (59); 46. Pala magla u Primorje (60); 47. Lov lovio adži ćir Jovanče (61); 48. Kad se ženi Ćiro od Budima (62); 49. Gdi smo sinoć na konaku bili (63); 50. Vukoman i Vukomanka (64-65); 51. Poranila Jagoda đevojka (66); 52. Iznenada se sastali (67); 53. Izvor - voda izvirala (68-69); 54. Vihor ružu po polju nosaše (69); 55. Dva se cvetka u gorici ljube (70); 56. Osveta devojke nad momkom (71); 57. Momak kune đevojku (72); 58. Jovo i Aneta (73); 59. Sunce zađe, mrak po polju pade (74-75); 60. Igrali se vrani konji (75); 61. Devojka i lice (76); 62. Ja uzbrah stručak od zemlje (77); 63. Ljuba Damjanova (78); 64. Soko bira gde će naći mira (79); 65. Oštra kosa do kamena došla (80); 66. Uz put rasla perunika (81); 67. Hvalila se hvalisava (82); 68. Rasla tanka jelika (83); 69. Oj, devojko negolem đavole (84); 70. Cv`jeće brala lijepa đevojka (85); 71. Lijepo ti javor urodio (86); 72. Jovo konja na mostu kovaše (87); 73. Ah, moj Mijo, gde si sinoć bio? (88); 74. Kušanje (89); 75. Ne veruj đevojci (90); 76. Majka, seja i ljuba (91); 77. Gdeno sinoć na večeri besmo (92); 78. Zaprosiše jedinu u majke (93); 79. Kad đeveri vode nevjestu u kolo (94); 80. Kolika je gora božurova (95); 81. Sinovi majku poslušali (96-97); 82. Sunce zađe za Neven, za goru (97); 83. Majka budi Karanfilu (98); 84. Rod je ženin miliji, nego sestra (99); 85. Moji rani vinogradi (100); 86. Viša je gora od gore (101); 87. Zaspala devojka drenku na korenku (102); 88. Žeteoci se nadmeću (103); 89. Marko prosi Moravku devojku (104); 90. Janje Jovanovo (105); 91. Spavaj, čedo, rodila te majka (106); 92. Majka hoće Đurđa da okupa (107); 93. Majka nejakog Nenada (108); 94. Blizanci prirode (109); 95. Mati proklela kćer (110); 96. Sjajna košulja (111); 97. Grad gradio mlad Jovica (112-113); 98. Djevojka ljepša od sunca i mjeseca (113); 99. Vila i momče (114); 100. Devojka i sunce (115); 101. Opklada vile i devojke (116); 102. Jelen i vila (117); 103. Sunce i mjesec prose djevojku (118-119); 104. Ljuba zmaja ognjenoga (119); 105. Ženidba mjeseca (120); 106. Ženidba sjajnoga mjeseca (121); 107. Sunčeva sestra i paša tiranin (122-123); 108. Jarko sunce ide na konake (123); 109. Na planini tri bijela snijega (124); 110. Sunce mi se navalilo (125); 111. Inokosna Anka (126); 112. Dijoba Đurđeva (127); 113. Stevan s vojske dođe (128); 114. Vojevao beli Vide (129); 115. Šta se ovo dogodilo (130-131); 116. Prirodna sloboda (131); 117. Golub i golubica (132); 118. Nikola se na raj naslonio (133); 119. Oj, na brdu, na borovu (134); 120. Viđeh čudo i nagledah ga se (135). - 120 srpskih narodnih pripovedaka (137-217): 1. I to će proći (139); 2. Zašto su prostaci siromasi (140); 3. Prodao krsno ime (140); 4. Deveto koljeno plaća (141); 5. Čoek i zmija (141-142); 6. Seljani i vodeni rak (142); 7. Oklad šta je najbjelje (143); 8. Seljani kupuju pamet (143-144); 9. Svijetu se ne može ugoditi (144-145); 10. Seljanin i gospodar (145); 11. Ti ćeš svirati (146); 12. Svojstva lijepe đevojke (146); 13. Učitelj i učenik (147); 14. Kupovao naočare, da zna čitati (148); 15. Kapa i svat (148-149); 16. Nemkinjica Mara (149); 17. Ima nauka a ima i oduka (149-150); 18. Tamni vilajet (150); 19. Car i njegov ministar (151); 20. Nijesam baš iz Sarajeva (151); 21. Sveta osveta (152); 22. Lenjivi slijepac (152); 23. Dobra hvala (153); 24. Vina mijeh i njegova pjesma (153); 25. Vino i rakija (154); 26. Žeđa i vino (154); 27. Putnik i gostionik (155); 28. Naučenjak i magarac (155-156); 29. Pobratimi (156); 30. Da ga je lani vidio (156-157); 31. Ko je to? - Nikola! (157); 32. Ženi nije vjerovati (158); 33. Ako steče pamet, neće se oženiti (158); 34. Pi magaričine - kako se ne stide (159); 35. Svatovi i mlada nevjesta (159-160); 36. Svekar i snaha (160); 37. Ova je (žena) dosta mene i svemu selu (160-161); 38. Pomoz` bog, zla ženo (161); 39. Danas, nane, a sutra tata (161); 40. Zla žena sačuvala muža (162); 41. Zet i punica (162-163); 42. Zet u punicama (163); 43. Baba i smrt (164); 44. Dosjetljivi udovac (164-165); 45. Moj je prednjak (165-166); 46. Nije striženo nego košeno (166-167); 47. Ko sluša žene, gori je od žene (167-168); 48. Kum i njegova prasica (168); 49. Rukodavac i dužnik (169); 50. Dva kuma (170); 51. I vrijedi (170); 52. Klinčorba (171); 53. Ko se ožeže a ne kaže društvu da je čorba vruća nije pošten čoek (171); 54. Utvara (172); 55. Trgovac i hajduk (173); 56. Cigani i vlastelin (173-174); 57. Čovjek koji se nije šalio s bogom (174); 58. Pobratim đavolov na vešalima (175); 59. Krepao kotao (175-176); 60. Bačvanin i Grk (176-177); 61. Đavolska slanina (177); 62. Gradi ko ima, a krade ko nema (178); 63. Kako su starac i baba na poklade večerali (178); 64. Tvrdica nasio (179); 65. Kako je postala krtica (179-180); 66. Bos i gologlav (180); 67. Djevojka i knez Jovo (181); 68. Bog sreću dijeli (181-182); 69. Otac Turčin, i majka hrišćanka (182); 70. Jaje i obojak (182-183); 71. Čarobni lonac (183-184); 72. Čovjekov vijek (184); 73. Pijesak i sveti Petar (185); 74. Ne pomozi, bože (185-186); 75. Zašto se sveti Ignjatije zove bogonosac (186); 76. Kako se rodio Sveti Sava (186-187); 77. Sveti Sava, otac i sin (187-188); 78. Sveti Sava i vlastelin (188); 79. Sveti Sava i otac i mati s malim detetom (189); 80. Radi, pa ćeš imati (189-190); 81. Sveti Sava i seljak bez sreće (190-191); 82. Sveti Sava i braća koja se dele (191-192); 83. Zlo i dobro (192); 84. Sveti Sava i stogodišnji starac (193); 85. Bog i pop (194); 86. Pop i parohijani (195); 87. Bonik i bolest (195-196); 88. Kreći, oče igumane (196); 89. Ako je i bogu, mnogo je (196-197); 90. Dijete i kaluđer (197); 91. Utopio se pop što nije ruku dao (197-198); 92. Kafa i njezino crnilo (198); 93. Pomirucka i - pomrije svijet (199); 94. Ispovedanje tuđih grehova (199-200); 95. Ispovijed (200-201); 96. Kudrov i kusov (201); 97. Doskočio mu (201); 98. Šta je najgore na svijetu, ili pijan Srbin i gladan Turčin (202); 99. Raja vjeruje i ne vjeruje (202-203); 100. Gladan Turčin plakao Vlaha (203); 101. Pustio bih ja njega, ali neće on mene (204); 102. Gusle baci, kahvu plati, majku ti tvoju (204); 103. Nijesu Turci vrapci (205); 104. Nu, nu đavola! Šta će sad biti? (205-206); 105. Dobro je đe i ženu poslušati (206); 106. Seljanin kod kadije u sudu (207); 107. Era i kadija (207); 108. Ero i kadija (208); 109. Ero i Turčin (208-209); 110. Ere poje vrbu (209); 111. Pomažem ti sprdat (210); 112. Na nesrećnom se uvek kola lome (210-211); 113. Otišao med na oči (211); 114. Presuda nad presudom (211-212); 115. Vrag - Marko (212-213); 116. Vuk pred sudom (213); 117. Kukavica i slavuj (214); 118. Vo i žaba (215); 119. Kakve su dlake onakve su i ćudi (215-216); 120. Dva psa (216-217); Rečnik manje poznatih reči (219-227). ISBN (Tvrdi povez) Napomene Tiraž 1000. Umesto predgovora / Ljubinka Egerić: str. 5-8. Rečnik manje poznatih reči: str. 219-227. MG117

ERNEST HEMINGVEJ PRIPOVETKE Tvrdi povez Izdavač Matica Srpska Ернест Милер Хемингвеј (енгл. Ernest Miller Hemingway; Оук Парк, 21. јул 1899 — Кечум, 2. јул 1961) био је амерички писац и новинар. Био је припадник париског удружења изгнаника двадесетих година двадесетог века и један од ветерана Првог светског рата, који су касније били познати као „изгубљена генерација“, како их је назвала Гертруда Стајн. Добио је Пулицерову награду 1953. године за свој роман Старац и море, као и Нобелову награду за књижевност 1954. године. Својим посебним начином писања који карактеришу кратке реченице, насупрот стилу његовог књижевног супарника Вилијама Фокнера, Хемингвеј је значајно утицао на развој лепе књижевности двадесетог века. Многи његови романи се данас сматрају класичним делима америчке књижевности. Детињство и младост Ернест Милер Хемингвеј рођен је 21. јула 1899. године у Оак Парку у држави Илиноис, предграђу Чикага,[1] од Кларенса Хемингвеја, лекара, и Грејс Хемингвеј, музичарке. Његови родитељи су били добро образовани и поштовани у Оак Парку,[2] конзервативној заједници о којој је становник Франк Лојд Рајт рекао: „Толико добрих цркава за толико добрих људи.“ [2] Када су се Кларенс и Грејс Хемингвеј узели 1896. године, живели су са Грејсиним оцем, Ернестом Халом,[3] по коме су назвали свог првог сина, друго од њихово шесторо деце. Његова сестра Марселин претходила му је 1898, а следе Урсула 1902, Маделајн 1904, Карол 1911. и Лестер 1915.[2] Хемингвеј је похађао средњу школу Oak Park and River Forest High School од 1913. до 1917. Био је добар спортиста, бавио се бројним спортовима - боксом, атлетиком, ватерполом и фудбалом; две године наступао у школском оркестру са сестром Марселин; и добио добре оцене на часовима енглеског језика.[4] Грејс и Ернест Хемингвеј, 1899. година Хемингвеј је од оца наследио авантуристички дух и немиран темперамент што је врло рано одредило његов животни пут. Није хтео да троши време на стицање универзитетског образовања. Почео је да ради као новинар, открио је свој списатељски дар и писање му је постало животни позив. Иако га новинарство није дуго задржало, ослањао се на новинарски стил писања; `Користите кратке реченице. Користите кратке прве пасусе. Користите енергичан енглески језик. Будите позитивни, а не негативни.`[5] Риболов и лов су му били омиљени хоби. Кад год је путовао, а био је страствени путник, обавезно је носио три ствари: удице, пушку и писаћу машину. Физички снажан, радознао и жедан живота, обишао је Европу, Америку, Кину, Африку, а живео је у Паризу, Ки Весту и Хавани. Први светски рат У децембру 1917. Хемингвеј је одговорио на позив Црвеног крста и пријавио се за возача хитне помоћи у Италији,[6] након што није успео да се пријави у америчку војску због лошег вида.[7] У мају 1918. испловио је из Њујорка и стигао у Париз док је град био бомбардован од стране немачке артиљерије.[8] Тог јуна стигао је на италијански фронт. Првог дана у Милану, послат је на место експлозије фабрике муниције како би се придружио спасиоцима који су преузимали остатке женских радника. Инцидент је описао у својој нефиктивној књизи `Смрт у поподневним часовима`: „Сећам се да смо, након што смо прилично темељито тражили мртве, сакупили само њихове фрагменте.“[9] Неколико дана касније, био је смештен у Фосалту ди Пјаве. Ернест Хемингвеј у Милану, 1918. година. Дана 8. јула био је тешко рањен минобацачком ватром, вративши се из мензе, доносећи чоколаду и цигарете за мушкарце на првој линији фронта.[9] Упркос ранама, Хемингвеј је помогао италијанским војницима да се повуку на сигурно, за шта је добио италијанску сребрну медаљу за храброст.[10] Тада је још увек имао само 18 година. Хемингвеј је касније рекао за инцидент: `Кад као дечак одете у рат имате велику илузију бесмртности. Други људи страдају; не ви... Онда када бивате тешко рањени тад први пут изгубите ту илузију и сазнате шта вам се може догодити.“[11] Задобио је тешке гелерске ране на обе ноге, оперисан је одмах у дистрибутивном центру и провео је пет дана у пољској болници пре него што је пребачен на опоравак у миланску болницу Црвеног крста.[12] Док се опорављао, заљубио се у Агнес фон Куровски, седам година старију медицинску сестру Црвеног крста. Када се Хемингвеј вратио у Сједињене Државе у јануару 1919, веровао је да ће му се Агнес придружити за неколико месеци и да ће се њих двоје венчати. Уместо тога, у марту је добио писмо са њеном најавом да је верена за италијанског официра. Биограф Џефри Мејерс пише да је Агнесино одбијање девастирало и застрашило младића; у будућим везама Хемингвеј је следио образац напуштања жене пре него што би она могла да га напусти.[13] Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на италијанском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и вратио се у Париз, који је у то време био средиште књижевног и културног живота старог континента. Торонто и Чикаго Хемингвеј се вратио кући рано 1919. године. Пре 20. године, из рата је стекао зрелост која се косила са животом код куће без посла и са потребом за опоравком.[14] Као што Рејнолдс објашњава, „Хемингвеј није заиста могао рећи родитељима шта мисли када је видео своје крваво колено. Није могао да им каже колико се уплашио „у другој земљи са хирурзима који му на енглеском нису могли рећи да ли ће му ампутирати ногу или не.`[15] Хемингвеј у болници Црвеног Крста, 1918. година Када је Хедли Ричардсон дошла у Чикаго у посету сестри Хемингвејевог цимера, Хемингвеј се заљубио. Касније је тврдио: „Знао сам да је она девојка за коју ћу се оженити.“ [16] Хедли, црвенокоса, са „негујућим инстинктом“, била је осам година старија од Хемингвеја.[16] Упркос разлици у годинама, Хедли, која је одрасла са презаштитничком мајком, изгледала је мање зрело него обично за младу жену њених година.[17] Бернис Керт, ауторка књиге `Жене Хемингвеја`, тврди да је Хедли била „евокативна“ у односу на Агнес, али да је Хедли имала детињство које је Агнес недостајало. Њих двоје су се дописивали неколико месеци, а затим су одлучили да се венчају и отпутују у Европу.[16] Желели су да посете Рим, али их је Шервуд Андерсон убедио да посете Париз, пишући писма за млади пар.[18] Венчали су се 3. септембра 1921; два месеца касније, Хемингвеј је ангажован као страни дописник Торонто Стара, а пар је отишао у Париз. О Хемингвејевом браку са Хедли, Мејерс тврди: „Са Хедли је Хемингвеј постигао све чему се надао са Агнес: љубав лепе жене, добар приход, живот у Европи.“[19] Париз Био је ратни дописник, али и борац, што му је омогућило да стекне огромно искуство и скупи солидну грађу за своје писање. Хемингвеј је волео интензивно живљење које је подразумевало путовања, лов, кориду. Истовремено је путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Хемингвеј се огласио као писац у Паризу. Ернест Хемингвеј, слика из пасоша, 1923. година Гертруда Стајн и Џек Хемингвеј у Паризу. Ту је ушао у круг Гертруде Стајн и Езре Паунда, који су подржали Хемингвејеве књижевне амбиције. Објавио је Три приче и десет писама (1923), У наше време (1924) и Пролећне бујице (1926). Ове књиге скренуле су пажњу на ново књижевно име, а оно је одједном блеснуло 1926. године када је изашао један од његових најбољих романа Сунце се поново рађа. То је био роман о људима „изгубљене генерације“ — израз Гертруде Стајн, којим је означена генерација младих која је преживела страхоте светског рата и из њега понела не само физичке него и душевне ожиљке, али и дубоко разочарање због изневерених идеала и померених вредности у послератној стварности. У Паризу је склопио бројна пријатељства са тамошњим писцима и уметницима. Ова група истакнутих уметника названа је „Изгубљена генерација“. Неки од ових уметника били су: Езра Паунд, Гетруда Стајн, Френсис Скот Фицџералд, Силвија Бич, Џејмс Џојс, Макс Истмен и други. У Паризу је Хемингвеј упознао славног Пикаса. Хемингвеј је путовао и написао: Збогом оружје (1929), Снегови Килиманџара (1935), Имати и немати (1937). Искуство из Шпанског грађанског рата преточио је у роман За ким звона звоне (1940), још један роман који је освојио велики број читалаца и још више учврстио репутацију Ернеста Хемингвеја као великог писца. Популарности овог романа допринела је његова филмска верзија са Гари Купером и Ингрид Бергман у улогама Роберта Џордана и Марије. Вратили су се на Кубу пре објаве рата Сједињених Држава тог децембра, када је убедио кубанску владу да му помогне у преуређивању Пилара, који је намеравао да користи у заседи немачких подморница код обала Кубе.[20] Са Хедли је добио сина, Џека Хемингвеја. Ки Вест и Кариби Ернест Хемингвеј и његова жена Паулин, 1927. година Хемингвеј и његова нова жена Паулин отпутовали су у Канзас Сити, где се њихов син Патрик родио 28. јуна 1928. Паулин је имала тешке порођаје; Хемингвеј је измислио верзију догађаја као део `Опроштаја од оружја`. Након Патриковог рођења, Паулин и Хемингвеј путовали су у Вајоминг, Масачусетс и Њујорк.[21] Спремајући се да се укрца на воз за Флориду, примио је вест да му се отац убио.[22] Хемингвеј је био скрхан, пошто је раније писао свом оцу и говорио му да се не брине због финансијских потешкоћа; писмо је стигло неколико минута након самоубиства. Схватио је како се Хедли морала осећати након самоубиства сопственог оца 1903. године и прокоментарисао је: „Вероватно ћу ићи истим путем“.[22] Хемингвеј је имао два сина са Паулин. Шпански грађански рат Године 1937. Хемингвеј је отишао у Шпанију да извештава о шпанском грађанском рату за Северноамеричку новинску алијансу (НАНА), упркос оклевању Паулин да не ради у ратној зони.[23] Хемингвеју се у Шпанији придружила новинарка и списатељица Марта Гелхорн, коју је годину дана раније упознао у Ки Весту. Попут Хедли, Марта је била родом из Сент Луиса, и попут Паулин, радила је за Воуг у Паризу. О Марти, Керт објашњава, „никада му није удовољавала онако као што су то чиниле друге жене“.[24] Гелхорн и Хемингвеј, 1941. година Крајем 1937. године, док је био у Мадриду са Мартом, Хемингвеј је написао своју једину драму, `Пета колона`, док су град бомбардовале франкистичке снаге.[25] Враћао се у Ки Вест на неколико месеци, а затим се два пута враћао у Шпанију 1938. године, где је био присутан у бици код Ебра, последњем републичком штанду, и био је међу британским и америчким новинарима који су једни од последњих напусти битку док су прелазили реку.[26] Четири године је ова веза одржавана у тајности, а онда се развео од супруге, како би се венчао са Мартом. Још један од разлога брачног краха били су њихови различити ставови у вези политичких питања. Паулин је била на страни фашистичког режима, док је Хемингвеј био на страни комунистичких лојалиста.[27] Куба Ернест Хемингвеј ради на роману `За ким звона звоне` Почетком 1939. Хемингвеј је својим чамцем прешао на Кубу да би живео у хотелу Амбос Мундос у Хавани. Ово је била фаза спорог и болног раздвајања од Паулин, која је започела када је Хемингвеј упознао Марту Гелхорн.[28] Марта му се убрзо придружила на Куби и они су изнајмили имање од 6,1 ha (15 acres), удаљено 24 km од Хаване. Паулин и деца напустили су Хемингвеја тог лета, након што се породица поново окупила током посете Вајомингу; када је завршен његов развод од Паулин, он и Марта су се венчали 20. новембра 1940. у Шајену, Вајоминг.[29] Био је згађен када је видео да један његов пријатељ дозвољава мачкама да једу са стола, али је заволео мачке док је био на Куби. Имао их је на десетине, а чак и дан данас, потомци његових мачака су на сигурном, на његовом имању недалеко од Хаване.[30] Гелхорн га је инспирисала да напише свој најпознатији роман `За ким звона звоне`. Дело је постало `најбоља књига месеца`, и продато је пола милиона примерака у року од неколико месеци, номинованo је за Пулицерову награду и, према речима Мејерса, „тријумфално је поново успоставило Хемингвејеву књижевну репутацију.`[31] Други светски рат Хемингвеј је био у Европи од маја 1944. до марта 1945. Када је стигао у Лондон, упознао је дописницу часописа `Time` Мери Велш, у коју се заљубио. Марта је била приморана да пређе Атлантик бродом напуњеним експлозивом јер је Хемингвеј одбио да јој помогне да добије пропусницу за штампу у авиону, а она је стигла у Лондон како би га пронашла хоспитализованог са потресом мозга у саобраћајној несрећи.[32] Ернест Хемингвеј и Бак Ланхам, 1944. година. Била је неемпатична према његовој несрећи; оптужила га је за насилника и рекла му да је „готова, апсолутно готова`.[32] Марту је Хемингвеј последњи пут видео у марту 1945. године, док се припремао за повратак на Кубу[33], а њихов развод је завршен касније те године.[32] У међувремену, замолио је Мери Велш да се уда за њега на њиховом трећем састанку.[32] Хемингвеј је пратио трупе до искрцавања у Нормандији носећи велики завој за главу, према Мејерсу сматран „драгоценим теретом“ и није му дозвољено да оде на обалу.[34] Десантни брод се нашао на видику плаже Омаха пре него што се нашао под непријатељском ватром и окренуо се назад. Хемингвеј је касније написао у Колијеру да је могао да види „први, други, трећи, четврти и пети талас [десантних трупа], лежали су тамо где су пали, изгледајући као тешко натоварени снопови на равном шљунчаном потезу између мора и првог покривача.`[35] Мелов објашњава да, тог првог дана, ниједном дописнику није било дозвољено да слети и Хемингвеј је враћен у Доротеа Дикс.[36] Дана 25. августа био је присутан ослобађању Париза као новинар; супротно Хемингвејевој легенди, он није био први у граду.[37] У Паризу је посетио Силвију и Пабла Пикаса са Мери Велш, која му се тамо придружила; у духу среће опростио је Гертруди Стајн.[38] Касније те године, приметио је тешке борбе у бици код Хуртген шуме.[37] 17. децембра 1944, сам се одвезао у Луксембург, упркос болести, да извештава о биткама. Чим је стигао, Ланхам га је предао лекарима, који су га хоспитализовали због упале плућа; опоравио се недељу дана касније, али већи део борби био је завршен.[39] 1947. године Хемингвеј је награђен Бронзаном звездом за храброст током Другог светског рата. Препознали су да је био „под ватром у борбеним областима како би стекао тачну слику услова“, уз похвалу да је „својим талентом изражавања, господин Хемингвеј омогућио читаоцима да стекну живу слику о потешкоћама и тријумфима војник фронта и његова организација у борби.` [20] Куба и Нобелова награда Хемингвеј је рекао да је „био без посла као писац“ од 1942. до 1945. током свог боравка на Куби.[40] 1946. оженио се Мери, која је пет месеци касније имала ванматеричну трудноћу. Породица Хемингвеј претрпела је низ несрећа и здравствених проблема у годинама после рата: у саобраћајној несрећи 1945. године „сломио је колено“ и задобио још једну „дубоку рану на челу“; У узастопним скијашким несрећама Мери је сломила прво десни, а затим и леви чланак. У саобраћајној несрећи 1947. године Патрик је био рањен у главу и тешко болестан.[41] Хемингвеј је утонуо у депресију кад су његови књижевни пријатељи почели да умиру: 1939. Вилијам Батлер Итс и Форд Мадок Форд; 1940. Ф. Скот Фицџералд; 1941. Шервуд Андерсон и Џејмс Џојс; 1946. Гертруда Стајн; а следеће 1947. године Мек Перкинс, Хемингвејев дугогодишњи уредник и пријатељ.[42] Током овог периода патио је од јаких главобоља, високог крвног притиска, проблема са тежином и на крају дијабетеса - од којих је већина била резултат претходних несрећа и дугогодишњег обилног опијања.[43] Ипак, у јануару 1946, започео је рад на Рајском врту, завршивши 800 страница до јуна.[44] Ернест Хемингвеј са мачком, 1955. година. 1948. године Хемингвеј и Мери отпутовали су у Европу, боравећи у Венецији неколико месеци. Док је био тамо, Хемингвеј се заљубио у тада 19-годишњу Адриану Иванчич. Иванчич је била његова инспирација за дело `Преко реке па у шуму` 1950. године, ког је критика прогласила најслабијим делом Ернеста Хемингвеја. То је погодило писца који је 1952. године објавио роман Старац и море и њиме задобио неподељена признања критике, Пулицерову награду за књижевност, а 1954. године и Нобелову награду. Ернест и Мери Хемингвеј у Африци, 1953. година Хемингвеј је затим отпутовао у Африку. 1954. године, Хемингвеј је био готово смртно повређен у две узастопне авионске несреће. Лет за разгледање града изнад Белгијског Конга унајмио је као божићни поклон Мери. На путу да фотографишу Мурчисон Фолс из ваздуха, авион је ударио у напуштени комунални стуб и пао. Хемингвеј је повредио главу, док је Мери сломила два ребра.[45] Следећег дана, покушавајући да дођу до медицинске помоћи у Ентебеу, укрцали су се на други авион који је експлодирао при полетању, а Хемингвеј је задобио опекотине и још један потрес мозга, овај довољно озбиљан да проузрокује цурење церебралне течности.[46] После тога, задесила га је још једна несрећа када је у његовом кампу избио пожар и он је задобио опекотине другог степена.[47] Несреће су довеле до физичког и психичког погоршања. После пада авиона, Хемингвеј је пио јаче него обично да би се борио против болова због повреда.[48] Хемингвеј због повреда није могао да отпутује у Стокхолм на доделу Нобелове награде, али је зато припремио говор који гласи: Писање је, у најбољем случају, усамљени живот. Организације за писце умањују пишчеву усамљеност, али сумњам да побољшавају његово писање. Како јавно расте, тако одбацује усамљеност и често му се посао погоршава. Јер свој посао ради сам, а ако је довољно добар писац, свакодневно се мора суочавати са вечношћу или њеним недостатком.[49] Политичку и економску неправду осудио је у делима „Имати и немати“ и „Пета колона“. У делу „Коме звоно звони“ тематизује проблем губитка слободе.[27] Смрт Пуштен је из болнице крајем јуна и стигао је кући у Кечум 30. јуна. Откључао је подрумско спремиште у коме су се налазиле његове пушке, попео се горе до предсобља предњег улаза и пуцао у себе са „двоцевком сачмарицом коју је толико често користио да је могла бити пријатељ“.[50] Завршио је исто као и његов отац. Мери је позвала болницу, а лекар је брзо стигао у кућу утврдивши да је Хемингвеј „умро од самонанесене ране у глави“. Мери је седирана и одвезена у болницу, а сутрадан се вратила кући коју је очистила и побринула се за сахрану и путне аранжмане. Бернис Керт пише да јој се самоубиство Хемингвеја чинило нереалним и новинарима је рекла да је његова смрт била случајна.[51] У интервјуу за штампу пет година касније, Мери је потврдила да је пуцао у себе.[52] Хемингвејово понашање током последњих година било је слично понашању његовог оца пре него што се и он сам убио;[53] његов отац је можда имао наследну хемохроматозу, при чему прекомерно нагомилавање гвожђа у ткивима кулминира менталним и физичким погоршањем.[53] Његова сестра Урсула и брат Лестер су такође починили самоубиство.[54] На његовом гробу је неколико деценија касније написано следеће:[55] `Највише од свега што је волео је јесен, лишће жуто на памучном дрвету, лишће које плута потоцима, пастрмке а изнад брда, високо плаво небо без ветра, ... Сад ће заувек бити део њих.` Наслеђе Споменик Ернесту Хемингвеју у Памплони. Постхумно је 1964. године објављена мемоарска проза Покретни празник — о животу у Паризу и „изгубљеној генерацији“. После његове смрти остало је необјављено више прича од којих су две планиране за објављивање 2019. године.[56] Постоји међународна конференција о животу и делу Ернеста Хемингвеја која је 17. пут одржана 2016. године у Чикагу.[57] Његова дечачка кућа, у Оак Парку у држави Илиноис, музеј је и архива посвећена Хемингвеју,[58] као и његова резиденција на Хавани.[59] О његовом животу 2021. је снимљена троделни документарна серија Хемингвеј.[60][61] Цитати Овако је Хемингвеј говорио о животу: Не постоји пријатељ тако лојалан као књига. Срећа је код интелигентних људи најређа ствар коју знам. Волим да спавам. Мој живот има тенденцију да се распадне када сам будан, знате? Увек уради трезан оно што си рекао да ћеш урадити пијан. То ће те научити да држиш језик за зубима. Најбољи начин да откријеш да ли некоме можеш да верујеш – јесте да му верујеш. Све што треба да урадиш је да напишеш једну истиниту реченицу. Напиши најистинитију реченицу коју знаш. Ја пијем да бих друге људе учинио занимљивијим. Када људи причају, слушај у потпуности. Већина људи никада не слуша. Живот сваког човека се заврши исто. Постоје само детаљи како је живео и како је умро који га разликују од других. Никад не мешај покрет са акцијом. Мачка има потпуну емоционалну искреност, људска бића, из једног или другог разлога, могу сакрити своја осећања, али мачка не може. Мој циљ је да ставим на папир све што видим или доживим, на најбољи и најједноставнији начин. Дела (Књиге издате након 1961. су Хемингвејева постхумна дела.)[62][63] Матица српска објавила је Изабрана дела Ернеста Хемингвеја 1982. године. Романи и новеле (1926) Пролетње бујице (1926) Сунце се поново рађа (1929) Збогом оружје (1937) Имати и немати (1940) За ким звоно звони (1950) Преко реке и у шуму (1952) Старац и море (1970) Отоци у струји (1986) Рајски врт (1999) Истина у свитање Документарна литература (1932) Смрт поподне (1935) Зелени брегови Африке (1962) Hemingway, The Wild Years (1964) Покретни празник (1967) By-Line: Ernest Hemingway (1970) Ernest Hemingway: Cub Reporter (1985) Опасно лето (1985) Dateline: Toronto (2005) Under Kilimanjaro Писма (1981) Ernest Hemingway Selected Letters 1917–1961 (2011–) The Cambridge Edition of the Letters of Ernest Hemingway (2011) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 1, 1907–1922 (2013) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 2, 1923–1925 (2015) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 3, 1926–1929 (2017) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 4, 1929–1931 (2020) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 5, 1932–1934 Антологије (1942) Men at War: The Best War Stories of All Time edited, with introduction, by Hemingway, although he is not the primary author. Збирке кратких прича (1923) Три приче и десет песама (1924) У наше време (Поново објављена 1925. са четрнаест додатних кратких прича) (1927) Мушкарци без жена (1933) Победник ништа не добија (1938) The Fifth Column and the First Forty-Nine Stories (1947) The Essential Hemingway (1961) Снегови Килиманџара и друге приче (1969) The Fifth Column and Four Stories of the Spanish Civil War (1972) Приче о Нику (1979) 88 Poems (1979) Complete Poems (1984) The Short Stories of Ernest Hemingway (1987) The Complete Short Stories of Ernest Hemingway (1995) The Collected Stories (Everyman`s Library) (1999) Hemingway on Writing (2000) Hemingway on Fishing (2003) Hemingway on Hunting (2003) Hemingway on War

Knjaževac Bratstvo jedinstvo, 1968. Prevod Ljerka Radović Odlično očuvana Muževi na iznajmljivanje i druge komedije seksualnog života je zbirka kratkih priča britanskog pisca Grejema Grina, prvi put objavljena 1967. godine.[1] Kao što naslov sugeriše, ova zbirka od dvanaest priča pripada onome što je sam Grin često opisivao kao zabavu.[2] Priče su prilično raznolike, u rasponu od pola, lokacije i epohe i žanra, od farse preko melodrame do tragedije i povremeno svih tih žanrova odjednom.[3] Henri Grejam Grin (2. oktobar 1904—3. april 1991), poznatiji pod pseudonimom Grejam Grin, bio je engleski romanopisac, za koga su mnogi smatrali da je jedan od najvećih Engleskih pisaca 20. veka,[1][2] a Džon Irving ga je pohvalio, pre Grinove smrti, kao „najuspešnijeg živog romanopisca na engleskom jeziku“.[3] Mešavinom kritičkog priznanja i široke popularnosti, Grin je rano u životu stekao reputaciju značajnog pisca, kako ozbiljnih katoličkih romana, tako i trilera (ili „zabava“, kako ih je on nazivao). Ušao je u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost 1966. i 1967. godine.[4][5] Tokom 67 godina karijere, tokom kojih je napisao preko dvadeset pet romana, istraživao je ambivaletne moralne i političke probleme modernog sveta, često iz katoličke perspektive. Iako se Grin snažno protivio tome što su ga opisivali kao katoličkog pisca, umesto kao pisca koji je prosto katolik, katoličke religijske teme su koren mnogih njegovih dela, a pogotovo u njegova četiri glavna „katolička” romana: Brajtonska stena, Moć i slava, Suština stvari i Kraj jedne ljubavne priče,[6] koja se posmatraju kao „zlatni standard” katoličkih romana.[7] Nekoliko dela, kao što su Poverljivi agent, Mirni Amerikanac, Naš čovek u Havani, Ljudski faktor i scenario za Trećeg čoveka, takođe pokazuju Grinovo strastveno interesovanje za delatnost i intrige internacionalne politike i špijunaže. Grin je rođen u Berkamstedu, u okrugu Hartfordšir, u velikoj i uticajnoj porodici, čiji su članovi bili i vlasnici Grin King pivare. Boravio je u internatu pri školi u Berkamstedu, gde je njegov otac predavao i postao direktor. Bio je nesrećan u školi i pokušao je da sebi oduzme život nekoliko puta. Započeo je studije istorije na koledžu Baliol u Oksfordu, gde je još pre diplomiranja objavio svoje prvo delo, knjigu poezije koja je imala slab prijem. Nakon diplomiranja, Grin je prvo radio kao privatni tutor, a zatim kao novinar – prvo u časopisu Nottingham Journal (Notingemski žurnal), a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Prešao je u katolicizam 1926, nakon što je upoznao buduću ženu Vivijen Dejrel Brauning. Kasnije u životu je sebe nazivao katoličkim agnostikom, a nekad čak i katoličkim ateistom. Objavio je svoj prvi roman Čovek iznutra 1929; njegov povoljan prijem mu je omogućio da radi redovno kao romanopisac. Prihod od romana dopunjavao je radeći kao slobodan novinar i pisanjem prikaza knjiga i filmova. Njegov prikaz filma Vi Vili Vinki iz 1937. (za britanski žurnal Night and Day [Noć i dan]) govori o seksualnosti devetogodišnje glavne glumice Širli Templ. Ovo je prouzrokovalo tužbu Tventit senčuri foksa i Grin se preselio u Meksiko dok se suđenje nije završilo. Dok je boravio u Meksiku, Grin je razvio ideje za Moć i slavu. Grin je prvobitno podelio svoju fikciju u dva žanra (koja je nazvao „zabavni` i „ozbiljni“ romani). Jedni su trileri – često sa primetnim filozofskim tonovima – kao što je Ministarstvo straha; drugi su književna dela na kojima je mislio da počiva njegova reputacija – poput knjige Moć i slava. Grin poseduje istoriju depresije koja je imala dubok efekat na njegovo pisanje i privatni život. U pismu svojoj ženi Vivijen rekao je da gaji „snažan antagonizam prema običnom, domaćinskom životu` i da je bolest, nažalost, takođe i materijal za pisanje. Vilijam Golding je opisao Grina kao „vrhunskog hroničara svesti i anksioznosti čoveka dvadesetog veka.` Umro je 1991. u osamdeset šestoj godini, od leukemije, i sahranjen je u Korsou u Švajcarskoj. Detinjstvo i školovanje (1904—1925) Henri Grejam Grin je rođen 1904. u kući Sent Džon, internatu škole u Berkamstedu, gde je njegov otac bio upravnik. Bio je četvrto dete od njih šestoro; njegov mlađi brat, Hju, postao je generalni direktor BBC-ja, a stariji brat Rejmond, istaknuti fizičar i planinar. Njegovi roditelji Čarls Henri Grin i Merion Rejmond Grin su bili drugo koleno srodstva i oboje članovi velike, uticajne porodice čiji su članovi bili vlasnci pivare Grin King, bankari i državnici; njegova majka je bila rođaka Robertu Luisu Stivensonu. Čarls Grin je bio drugi upravitelj škole u Berkamstedu, gde je direktor bio dr Tomas Fraj koji je bio oženjen Čarlsovom rođakom. Drugi rođak je bio desničarski pacifista Ben Grin, čija je politika dovela do njegovog interniranja tokom Drugog svetskog rata. U detinjstvu, Grin je provodio leta sa ujakom ser Vilijamom u kući Harston. U opisu svog detinjstva, Grin objašnjava kako je tamo naučio da čita: „Bio sam u Harstonu kad sam iznenada shvatio da mogu da čitam – knjiga je bila Dixton Brett, Detective (Dikston Bret, detektiv). Nisam želeo da iko zna za moje otkriće, tako da sam čitao u tajnosti, u udaljenom potkrovlju, ali majka mora da je ipak primetila, jer mi je dala Koralno ostvo od Balantajna za putovanje kući vozom – uvek beskrajno putovanje sa dugim čekanjem vozova u Blečliju. 1910. godine Čarls Grin je posle dr Fraja došao na mesto direktora škole. Grejam je takođe pohađao ovu školu kao đak u internatu. Maltretiran i teško depresivan, nekoliko puta je pokušao samoubistvo uključujući, kako je pisao u autobiografiji, Ruski rulet i uzimanje aspirina pre odlaska na plivanje u školskom bazenu. 1920, kada je imao šesnaest godina, poslali su ga u London na šestomesečnu psihoanalizu, što je bio radikalan korak u to vreme, a posle toga se vratio u školu kao redovan đak bez boravka u internatu. Školski prijatelji su mu bili novinar Klod Koubern i istoričar Piter Kvenel. 1922. godine Grin je na kratko vreme bio član Komunističke partije Velike Britanije i tražio poziv za odlazak u novu Sovjetsku uniju, što se nije dogodilo. 1925, dok je još studirao na koledžu Baliol u Oksfordu, objavljeno je njegovo prvo delo, zbirka pesama po imenu Babbling April koja je bila slabo dočekana. Grin je patio od periodičnih napada depresije dok je bio u Oksfordu i to je u velikoj meri zadržavao za sebe. Stekao je diplomu drugog stepena iz istorije 1925. godine. Karijera i stvaralaštvo Nakon što je napustio Oksford, Grin je određeni period radio kao privatni mentor, a zatim se okrenuo žurnalistici – prvo u Notingemskom žurnalu, a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Dok je radio u Notingemu, počeo je da se dopisuje sa Vivijen Dejrel Brauning, koja mu je pisala da ga ispravi po tačkama katoličke doktrine. Grin je u to vreme bio agnostik, ali kada je počeo da razmišlja o tome da oženi Vivijen, palo mu je na pamet, kako je to sročio u autobiografiji A Sort of Life (Nekakav život ): „da bi bar trebalo da nauči o prirodi i granicama verovanja koje poseduje.` Grin je kršten 26. februara 1926. i venčali su se 15. oktobra 1927. u crkvi Sent Meri, u Hampstedu, u severnom Londonu. Grinov prvi objavljeni roman je Čovek iznutra (1929). Povoljan prijem ga je osokolio da napusti posao pomoćnika urednika u Tajmsu i počne redovno da radi kao romanopisac. Sledeće dve knjige The Name of Action (Ime radnje) i Rumor of the Nightfall (Priča se da pada noć) (1932) bile su neuspešne i on ih se kasnije odrekao. Njegov prvi pravi uspeh bio je Voz za Istambul (1932), koji je adaptiran u film Orijent Ekspres 1934. godine. Dok je bio u Meksiku, Grin je razvio ideje za roman, za koji se često smatra da je njegovo remek-delo – Moć i slava. Kako mu je karijera odmicala, i Grin i njegovi čitaoci su uočavali problematičnu razliku između „zabavnih` i „ozbiljnih“ romana. Poslednji roman koji je Grin označio kao „zabavni roman` je Naš čovek u Havani, iz 1958. godine. Grin je takođe pisao i kratke priče i drame koje su doživele uspeh, mada je uvek i pre svega bio romanopisac. Majkl Korda, Grinov prijatelj za ceo život, a kasnije njegov urednik u Sajmon & Šusteru, jednom je posmatrao Grina na poslu. Korda je primetio da je Grin crnim penkalom pisao u maloj, crnoj, kožnoj svesci i da bi otprilike napisao oko petsto reči. Kada bi došao do petsto, odložio bi penkalo i završio s pisanjem za taj dan. Putovanja i špijunaža Grin je tokom svog života putovao daleko od Engleske, u zemlje koje je opisivao kao divlje i daleke. Putovanja su dovela to toga da ga je njegova sestra Elizabet zaposlila u službi MI6, gde je i sama radila. Shodno tome, poslali su ga Sijeru Leone na dužnost tokom Drugog svetskog rata. Kim Filbi, za koga će se kasnije otkriti da je sovjetski agent, bio je Grinov nadzornik i prijatelj u MI6. Grin je posle napisao uvod za Filbijeve memoare, Moj tihi rat iz 1968. Kao romanopisac, Grin je ljude koje je upoznao i mesta gde je živeo pretvarao u materijal za svoja dela. Grin je prvi put otišao van Evrope sa trideset godina, kada je 1935. godine krenuo u Liberiju, a iz tog puta je nastao putopis Journey Without Maps (Putovanje bez mapa). Njegov put za Meksiko 1938, sa ciljem da posmatra efekte vladine kampanje o prisilnoj anti-katoličkoj sekularizaciji, platila je izdavačka kompanija Longman, zahvaljujući Grinovom prijateljstvu sa Tomom Bernsom. To putovanje iznedrilo je dve knjige: The Lawless Roads (Drumovi bez zakona) i Moć i slavu. Godine 1953, Kongregacija za nauku vere je obavestila Grina da Moć i slava šteti reputaciji sveštenstva, ali kasnije u privatnom razgovoru sa Grinom, papa Pavle VI mu je rekao da, iako će pojedini delovi uvrediti neke katolike, treba da ignoriše kritike. 1957, samo par meseci nakon što je Fidel Kastro započeo revolucionarni napad na Batistin režim na Kubi, Grin je odigrao malu ulogu u pomaganju revolucionara, kao tajni kurir koji je odnosio toplu odeću Kastrovim pobunjenicima koji su se tokom Kubanskog rata sakrivali u brdima. Za Grina se govorilo da ga fasciniraju snažne vođe. Nakon jedne posete, Kastro je Grinu dao sliku koju je naslikao, koja je visila u dnevnoj sobi kuće u Francuskoj gde je autor proveo poslednje godine života. Grin kasnije jeste naglas izgovorio sumnje o Kastrovoj Kubi. Francuzu koji ga je intervjuisao 1983. godine rekao je: „Divim mu se na hrabrosti i veštini, ali preispitujem njegov autokratski sistem vladavine,` dodavši: „Sve uspešne revolucije, koliko god bile idealističke, verovatno će vremenom izdati same sebe.` Privatni život Sa Vivijen Dejrel Brauning je imao dvoje dece, Lusi Karolinu (rođena 1933) i Fransis (1936). Početkom 1946, Grin je imao vanbračnu vezu sa Ketrin Volston, ženom Harija Volstona. Generalno se smatra da mu je ova afera poslužila da napiše roman Kraj jedne ljubavne priče, objavljen 1951. godine, kada se afera okončala. Grin je napustio porodicu 1947, ali je Vivijen u skladu sa katoličkim učenjem odbila da mu da razvod i ostali su u braku sve do Grinove smrti 1991. Grin je takođe imao još nekoliko afera i seksualnih odnosa tokom braka, a u kasnijim godinama Vivijen izjavljuje: „Iz ove perspektive, rekla bih da je on bio osoba koja nikad nije trebalo da se ženi.” Ostao je distanciran od svoje žene i dece i rekao je: „Mislim da su knjige moja deca.` Grin je patio od manične depresije (bipolarni poremećaj).