NARODNE PRIPOVETKE, izdavač GLAS Banjaluka, 1982.Knjiga sadrži 54 pripovetke:Čardak ni na nebu ni na zemlji,Pepeljuga, Sve, sve, ali zanat, Ero i kadija, Krepao kotao i druge. Meki povez, 104 starnice.

korice kao na fotografijama, unutra bez mana

Stanje kao na slikama Izdavač: Veselin Masleša Lastavica lektira

Stanje kao na slikama Mlado pokolenje, lektira za šesti razred oš nečitano

Set od 13 naslova - klasična dela francuske književnosti u džepnom izdanju, lektira prilagođena za učenike francuskog jezika. Većina knjiga je u odličnom stanjuč dva starija naslova iz edicije Classique Larousse su pohabana i sa dosta požutelim stranicama; bez drugih oštećenja, podvlačenja i sl.

Odlično očuvana. Nema pisanja LEKTIRA LASTAVICA Pisac: PETAR KOCIC Izdavac: VESELIN MASLESA SARAJEVO Izdanje: 1987. Povez: TVRDI Broj strana: 108 Format (cm): 20

Iz Vukovih zbirki i spisa - Vuk Stefanović Karadžić Izdavač: Mlado pokolenje, Beograd Godina: 1972 Broj strana: 104 Mek povez Biblioteka: Lektira za 4. (IV) razred

Narodne epske pesme. Izdavac Prosveta, Nolit, Zavod za udzbenike Beograd 1984. Mek povez, 226 strana. Knjiga je u dobrom stanju. kljucne reci; knjiga, knjige, pesme, epske, narodne, ciklus, kosovski, lektira, lektire

Vilina kutijica Grozdana Olujić Srpska skola, Beograd bajke metodicki obradjena lektira Mek povez, format: 14x20 cm, 142 strane, ilustrovano, cirilica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova koriscenja. 08052022 ktj-30

DEČJE LEKTIRE KOMPLET 1-5 Meki povez Ivo Andrić Deca Branislav Nušić Sumnjivo lice Grom zagrme na Svetoga Savu Slike i prilike Oganj gori ti zamnom gori

Ivo Andrić (1892-1975) - Priča o kmetu Simanu Izdavač: Svjetlost, 1964, Sarajevo Štampa: Oslobođenje, Sarajevo Biblioteka: Školska lektira 11 Broj stranica: 142 latinica, meke korice, 11,5cm x 17cm x 0,8cm težina 100 grama Stanje knjige: 4 oguljen gornji rub hrbata, upisana dva broja na prednjoj korici, potpis na najavnom listu koji je do pola odvojen od ostatka knjižnog bloka, požutela

Narodne epske pesme Izbor - Nada Milošević Đorđević Izdavač: Nolit, Prosveta, 1982, Beograd Štampa: Mladinska knjiga, Ljubljana Biblioteka: Lektira za VII razred osnovne škole knjiga 1 Broj stranica: 226 četvrto izdanje ćirilica, meke korice, 12cm x 18cm x 1,3cm težina 190 grama Stanje knjige: 3 potpisi na prednjoj korici, fleka na zadnjoj korici, crtano na desetak stranica u knjizi (vidi se na jednoj od slika)

NEPRIMIRENI UM ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA Šifra artikla: 363865 Isbn: 9788663414839 Autor : Milutin Ogrizović Izdavač : PRESING Iz recenzije Svetislava Basare: Kad sam pre nekoliko godina Milutinu Ogrizoviću pozajmio knjigu Emila Siorana, nisam pomišljao da će ta surova lektira, neuobčajena za jednog inženjera, pokrenuti lanac psihiholoških turbulencija, koje će u pisanoj formi izbiti na svetlost dana u žanrovski neuhvatl... Detaljnije Iz recenzije Svetislava Basare: Kad sam pre nekoliko godina Milutinu Ogrizoviću pozajmio knjigu Emila Siorana, nisam pomišljao da će ta surova lektira, neuobčajena za jednog inženjera, pokrenuti lanac psihiholoških turbulencija, koje će u pisanoj formi izbiti na svetlost dana u žanrovski neuhvatljivoj Ogrizovićevoj knjizi „Neprimireni um“. Za Milutina – kao i za Siorana, kao uostalom i za mene – ljudska egzistencija je neprijateljska teritorija na kojoj smo se našli – ili po kazni ili zato što smo prisilno mibilisani – a iz koje se (eventualno) možemo izbaviti isključivo u mučnom procesu separacije sopstvene individualnosti do sveta objekata, objektivnosti i masa. „Zašto je čoveku tako preusko u sopstvenoj svesti“, zapitaće se Ogrizović na jednom mestu i već u sledećoj rečenici odgovoriti da je to zato što je – „od početka dobrano precenjena“. Neprimireni ume je zborka fragmentarnih ogleda o nelagodi jednog vrlo svesnog bića u svetu i okruženju koji u ovom trenutku sveopšte fragmentarizacije i rasula jedva da zaslužuju da budu percipirani. Nije ova kniga laka za čitanje. Ali ko je pročita, neće se pokajati. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA Autor Milutin Ogrizović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač PRESING Pismo Latinica Povez Broš Godina 2021 Format 21x14,8 Strana 196 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Autor: Joksim Nović Izdavač: ZUNS Broj strana: 141 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 20 cm Joksim Nović-Otočanin (Zalužnica kod Vrhovina u Lici, 15. mart 1806 — Novi Sad, 18. januar 1868) bio je pravnik i srpski romantičarski pisac. Sledbenik je Jerneja Kopitara i Vuka Karadžića. U duhu narodne poezije ogledao se u književnosti. Prevodi srpske narodne pesme na nemački, ali ne uspeva da nađe izdavača. Od godine 1836. počinje da piše srpsku istoriju u stihovima, potpuno podražavajući pravilima usmeno-književne poetike, zbog čega mu je i sam Karadžić predskazivao da će narod „u njemu dobiti naučnoga spisatelja“. Aktivno se uključio 1847. godine u Vukov `rat za srpski jezik i pravopis`, braneći ga od napada kritičara. Prvo i glavno njegovo delo je Lazarica ili Boj na Kosovu između Srba i Turaka na Vidovdan, 1389, koje je odmah po objavljivanju (Novi Sad, 1847) postao omiljena lektira među omladinom. Čitalačka publika je toliko bila oduševljena ovim spevom da je, prema rečima Jovana Skerlića, bio popularniji od Gorskog vijenca i učen napamet. Njegova `Lazarica`, kao knjiga koja je imala izuzetno lep prijem kod srpske čitalačke publike, probila je otpor u narodu koji je postojao prema pesmama Branka Radičevića i Njegoševom `Gorskom vijencu`. Tvrd povez. Fototipsko izdanje prvog izdanja iz 1847-e godine.

Naslov: Sin brkate čete i druge priče Autor: Branko Ćopić Izdavač: Zagreb : Mladost Pismo: latinica Br. strana: 169 Format: 21 cm Povez: tvrdi Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i čvrsto su povezani međusobno i sa koricama; na belini predlista uredno prelepljena sitno ispisana posveta. Na belini naslovnog lista potpis autora! O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE_%D0%8B%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%9B Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade, često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije. Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Međutim, kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira. Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom“, i morao je da se objašnjava partijskoj hijerarhiji. autogram

Naslov: Izabrane humorističke priče Autor: Branko Ćopić Izdavač: Sarajevo : Seljačka knjiga Pismo: ćirilica Br. strana: 161 Format: 20 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`. 1. izdanje, retko u ponudi! Naslovnu stranu izradio: A. Andrejević Kun O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE_%D0%8B%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%9B Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade, često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije. Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Međutim, kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira. Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom“, i morao je da se objašnjava partijskoj hijerarhiji. Napomena: predmet ove ponude je samo knjiga a ne i pritiskivač za papir koji se vidi na drugoj slici i koji je poslužio da knjigu drži otvorenom tokom fotografisanja.

Komplet Isidora Sekulić "Komplet Isidora Sekulić" je kolekcija dela jedne od najznačajnijih srpskih spisateljica i intelektualki, Isidore Sekulić. Ovaj komplet obuhvata neka od njenih najistaknutijih dela koja su obeležila srpsku književnost i kulturu. " Saputnici - Zapisi o mome narodu " predstavlja zbirku eseja u kojima Sekulić istražuje istoriju, kulturu, i duh srpskog naroda. Njena duboka ljubav prema domovini i narodu prožima ove eseje, pružajući čitaocima uvid u bogatstvo srpske tradicije i identiteta. " Kronika Palanačkog groblja - Pisma iz Norveške " je roman u pismima koji oslikava život i društvo u malom palanačkom mestu. Kroz karakterističan stil pripovedanja, Sekulić oživljava likove i događaje, istražujući ljudsku prirodu i moralne dileme. " Njegošu - Knjiga duboke odanosti " je studija o životu i delu crnogorskog pesnika i vladara Petra II Petrovića Njegoša. Ova knjiga istražuje Njegoševu poetiku, filozofske ideje, i uticaj na srpsku književnost i kulturu. " Đakon Bogorodičine crkve - Pripovetke " je zbirka priča koje prikazuju život i običaje srpskog naroda kroz različite istorijske periode. Sekulićeva majstorski spaja stvarnost i mit, stvarajući duboke i slojevite priče koje istražuju ljudsku sudbinu. " Eseji i ogledi " obuhvataju raznolike teme, uključujući književnost, umetnost, filozofiju, i društvo. Sekulićeva izražava svoje misli i stavove kroz ove eseje, pružajući čitaocima širok spektar uvida i analiza. "Komplet Isidora Sekulić" čini dragocenu zbirku dela jedne od najistaknutijih srpskih književnica, čije su knjige neizostavan deo srpske književne baštine i obavezna lektira za ljubitelje književnosti i kulture. "Komplet Isidora Sekulić" je izrađena u tvrdom povezu, ima 2485 strana, autor kompleta je Isidora Sekulić. Težina je 2.7 kg. Komplet Isidora Sekulić cena Cena "Komplet Isidora Sekulić" je 6500,00 dinara. Cena sa popustom je 5200.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava

Љубав у касаби и друге вишеградске приче / Иво Андрић приредила Жанета Ђукић Перишић Београд : Чигоја штампа, 2014. 386 стр. ; 21 cm ISBN 978-86-531-0065-0 тврди повез U višegrаdskim pripovetkаmа, jednаko kаo i u esejimа i pričаmа o detinjstvu u kаsаbi, Andrić je u izvesnom smislu temаtizovаo sopstvenа životnа iskustvа, uvodeći ih nа jedno šire umetničko polje. Sve ono što su bili njegovi intimni doživljаji odrаstаnjа, njegovа sećаnjа nа rаno detinjstvo, nа krаjolik i аtmosferu višegrаdske kаsаbe, nа pojedine živopisne ličnosti koje su utisnule trаg u povesti grаdа, nа legende i predаnjа koje je kаo dete zаneseno slušаo, pisаc je preoblikovаo po meri umetničkog tekstа, univerzаlizujući priču o zаvičаju. Sаgledаne u nizu, te proze kаo dа spontаno formirаju jednu celovitu, živopisnu, polivаlentnu sliku vаroši i odrаstаnjа u njoj. Rаno piščevo životno iskustvo, znаnjа kojа je kroz usmenа kаzivаnjа sticаo ili ih usvаjаo kroz lektiru, upаmćene slike i nаtаloženа osećаnjа – sve je to bilа onа riznicа sirove grаđe iz koje je pisаc zаhvаtаo i u književnosti ostаvio fiksirаnu umetničku predstаvu o složenim vremenimа u istoriji Bosne i o prostoru nа kojem su se vekovimа suprotstаvljаli, sudаrаli i koegzistirаli rаzličiti kulturni modeli.

Broj strana: 192 Povez: broš Pismo: ćirilica Format: 21cm Ljubavni registar nova zbirka priča Dragana Lakićevića, prirodno nastavlja lirsku nit autorovog pripovedanja. Ukrštaju se žanrovi poezije i proze, gde pričanje priča nije lišeno osećajnosti koju obično pripisujemo pesničkom izrazu… Ljubavni registar je četvrta knjiga priča i pripovedaka Dragana Lakićevića, uz to pesnika i romansijera… U tri prethodne, njegovi junaci bili su „božjaci, čudaci, zanesenjaci“. Njihovih profila ima i u ovim, mada drukčijim portretima i temama. Za razliku od Kunderinih „Smešnih ljubavi“, Lakićević piše o ljubavima koje se nisu dogodile u stvarnosti, ali njihovi doživljaji nisu manji, naprotiv. I kad su partneri, i kad je reč o političkim odanostima, i kad su „ocevi i deca“, pisac Mastermajnda piše jednostavno-zanosno, s nijansom tragičkog humora… Neočekivana čovekova priroda sluti se u emotivno-psihološkim dimenzijama. Deset priča koje žele da svojom raznovrsnošću tema i neponovljivošću aktera, uđu u lektiru koju krase Božji ljudi, priče o Simeunu Đaku i Ćorkanu, Lilika, Periferijski zmajevi… Lakićević je, još od Studengrada i Četnog đavola, više računao na čitaoce nego na kritiku. Sadržaj: • Junaci u zamkama i himerama sećanja (Aleksandra Žeželj Kocić) • Letnja škola • Prespavao sam neka leta • Šumar na ostrvu – delirijum tremens • Treći poljubac • Jedina drugarica • Nebesilić • Njena pisma • Vlak bez voznog reda • Mnogo mi znači sećanje • Ljubavni registar

Naziv: Proljeća Ivana Galeba, igre proljeća i smrti Autor: Vladan Desnica Godina izdanja: 1960 Izdavač: Izdanje nolit, Beograd Povez: Tvrd Pismo: Ćirilica Stanje kao na slikama. Dobro stanje. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Proljeća Ivana Galeba: igre proljeća i smrti je roman srpskog pisca Vladana Desnice prvi put izdat 1957. Ovo najobimnije Desničino delo nastajalo je oko dvadeset i pet godina. Tokom pisanja odlomci su objavljivani po časopisima i listovima, a šest poglavlja budućeg romana su štampani u zbirci pripovedaka Tu, odmah pored nas (1956) i to: Zašto je plakao Slinko, Posjeta u bolnici, Balkon, Mali iz planine, Tu, odmah pored nas i Delta. Roman je komponovan od više-manje samostalnih epizoda i nema tradicionalni organski celovit romaneskni zaplet. Napisan je u obliku solilokvija Ivana Galeba, bivšeg muzičara, koji se oporavlja nakon operacije u bolničkoj sobi, gde preispituje sopstveni život i meditira nad različitim životnim temama. Na taj način, čitalac prati Galebovu misao na tri plana. Prvi plan je svakodnevica u bolnici, drugi plan su sećanja glavnog junaka na odrastanje i muzičku karijeru senzibilnog mladića u vidu forme bliskoj romanu o umetniku, dok je treći plan niz refleksija o različitim temama u esejističkoj formi. Roman je nagrađen Zmajevom nagradom 1958. Vremenom je postao klasik srpske i hrvatske književnosti, i deo obavezne lektire srednjoškolskog sistema obrazovanja u obe zemlje.

Simo Klarić : ADAM EVA I HLJEB , Svjetlost Sarajevo 1963, str. 172. Humorističke priče. Džepna knjiga 293 Očuvanost 3. Симо Кларић је рођен 1924. године у Боријама, код Калиновика. Учесник је НОР-а од 1941. Године 1946. Симо Кларић је отишао у Београд из среских структура. Изабрали су га да иде у новинарску школу коју је и завршио и почео своје прве новинарске кораке у омладинском листу „Омладина“. Послије пет година вратио се у Сарајево и био новинар Ослобођења. У Ослобођењу је Кларић радно провео скоро 30 година. Из ове новинске агенције је отишао у Русију, у Москву, да ради као дописник. У Москви је Симо Кларић провео пет година. Давне 1963. године у књизи „Адам, Ева и хљеб“ (стр. 167) забиљежено неколико његових реченица из предговора заједничкој збирци хумора „Ми, шала и живот“: „Ако сам или ћу ишта допринијети релативно сиромашној ризници нашег хумора, ја прије свега треба да захвалим људима свога краја, с којима сам јео јечмену погачу све до своје двадесете године. Отишао сам од њих у опанцима, са основном школом и убјеђењем да је „Хајдук Станко“ највећи домет свјетске литературе. Па ипак, данас видим да сам отуда понио највећи дио свог литерарног пртљага“. Од 1955. године када је објављена прва Кларићева књига „Глигорова Стијена“ до романа „Они људи и оне године“ (2015) протекло је јубиларних 60 година. Својим првим дјелом Симо Кларић је био уврштен у обавезну лектиру у основним школама. Са још 12 хумориста, заступљен је у првој југословенској антологији хумора „Савремени југословенски смијех“ штампаној 1959. године. За потребе школа у Србији приредио је велику књигу од 100 Ћопићевих прича и пјесама под насловом „Златне бајке о људима – Бранко Ћопић у сто лекција“. „Људи нарочитог кова“, сатирични роман о животу у једној босанској касаби од 1945. до 1970. књига је штампана у Новом Саду, у тиражу од 1.000 примјерака и распродата за три мјесеца, а 200 примјерака откупило је Министарство културе у Србији за све библиотеке Србије и Црне Горе. „Изабрана дјела“ објавио му је Завод за уџбенике у Источном Сарајеву 2014. године. Изабрана дјела Симе Кларића сврстана су у шест књига: „Борјани“, „Људи нарочитог кова“, „Расуло“, „Ловачке приче“, Завичајне приче“ и „Босанске баладе“. Осим ових објавио је и: двије књиге хумористичке прозе: «Ми, шала и живот» (1957) и «Адам, Ева и хљеб» (1963). Романе: «Колиба на Зобишту» (1983), роман о грађанском рату и избјеглицама из Босне и Херцеговине «Раскућени» (1997), збирку «Ловчеве приче» (1998, друго издање 2004), књигу хумористичке прозе «Насмијте се људи» (1999), роман «Милионер» (2001), збирку поезије «Босанске баладе» (2002, друго издање 2003), роман «Борјани» (2005) и роман «Расуло» (2006).

POBUNA PRIRODE POEZIJA Šifra artikla: 371327 Isbn: 9788664031561 Autor : Ana Nikolić Blagojević Izdavač : KREATIVNA RADIONICA BALKAN Koliko godina zaista ima pesnik? U veku u kojem živimo uveliko postoje specijalne klinike koje određuju „pravu“ starost čoveka na osnovu stanja njegovih organa. Međutim, to kod pesnika ne vredi. Rezultat njegovog „tehničkog pregleda“ u otisku je duše. A za takva merenja ne postoje lenjiri, lakmus... Detaljnije Koliko godina zaista ima pesnik? U veku u kojem živimo uveliko postoje specijalne klinike koje određuju „pravu“ starost čoveka na osnovu stanja njegovih organa. Međutim, to kod pesnika ne vredi. Rezultat njegovog „tehničkog pregleda“ u otisku je duše. A za takva merenja ne postoje lenjiri, lakmus-papir ili Gajgerovi brojači. Jedino merilo pesnikove duše je njegova poezija. Ana Nikolić, mlada pesnikinja poreklom iz Loznice, nam je u svom poetskom prvencu „Pesme za odrasle“ ponudila mustru svoje duše i svoga doba. Otvarajući ovu knjigu, čitalac otvara prozor Anine duše i gleda u nju. A u njoj vidimo na početku, dete. Ko je prvo biće čijeg postojanje dete postane svesno? Majka. Zato je baš majka u naslovu i biću pesme kojom autorka otvara zbirku. Ona je njena „snaga, magnet za sreću, religija“. Prvi stih ove pesme („majka je moja pesma“) može se protumačiti i drugačije. Majka je pesma, ali možda je i sama pesma neka vrsta majke koja rađa umetnika, opet i opet... U prvom delu knjige pesnikinja je dete. Svitac koji lebdi nad knjigama kao nad Malim princem. Kao Zvončica nad Petrom Panom, simbolom večitog detinjstva. Ona bi da zauvek ostane dete okruženo Deda Mrazevima i Baba Martama. Ovakav sadržaj pesama savršeno je ispraćen stilom i formom. Ono što je vidljivo na prvo čitanje je potpuno odsustvo aktuelne estetike koja je karakteristična za pesnike mlađe generacije. I pored toga što ne insistira na rimi, ona je daleko od danas dominantne razbijene, postmoderne forme i od pesama koje su više performans, slem, nego klasična poezija. Njen stih je čist, lagan, prirodan. Na momente deluje kao da čitamo dečiju poeziju, a zapravo, radi se o poeziji večitog deteta. Bića koje je stasalo na Jovanu Jovanoviću Zmaju, Vladislavu Petkoviću Disu, Miki Antiću i mnogim drugim stanovnicima čitanki i lektira. Ipak, razigrano dete iz prvih pesama odrasta pred našim očima. Ubrzano i pomalo tužno. Čitalac želi da ga uspori, jer dobro zna šta ga čeka. Kao što je Prometej platio kaznu krađe vatre od bogova, tako i autorka postaje svesna tamne strane ovog sveta. Motiv starmale melanholije, nostalgije za vremenom koje je još tu, dopire sve češće, kako se udaljavamo od početne stranice. Tako će na jednom mestu Ana napisati: „Nekada smo bili deca - Voleli i praštali sve i svima, Nekada su snovi bili važniji Od onoga što imamo u snovima...“ Svitac sa početka knjige pretvara se u Antićevu „pticu u večnom pubertetu“. Ta ptica i dalje leti okolo, ali sve češće navlači stari kaput da bi se prisetila vremena i mirisa kojih više nema. Rođendani i prve ljubavi nižu se jedni za drugim, ali svaki taj dukat radosti ima dva lica, a jedno je uvek „povuklo vlagu“. Promena atmosfere i uvođenje motiva ljubavi, prolaznosti i starosti, pa i smrti, ne menja estetiku pesama. One su i dalje suptilne, dečiji iskrene i bez suvišnih reči. Čitajući ove pesme proničemo i sami u dušu pesnikinje za koju se ne zna da li je dete koje nikad nije odraslo, ili možda dete koje je odraslo prerano? Takva suptilna duša ne može da ostane nema na nepravde društva. Stoga, romantična devojčica sa početka postaje buntovni borac protiv nepravde sistema i piše o tome kako „najveća uštva, bez zasluge i znanja, postaje organ društva“. U ovim pesmama oseća se pravdoljubivi impuls jednog Sime Pandurovića, žica Bećkovića, pa donekle i rok – poeta, poput Štulića i Bore Čorbe. Iako je krhka i svesna nemogućstva potpunog trijumfa, pesnikinja ne ide do krajnje rezignacije. U pesmi „Potrošačko društvo“ ističe kako magarci i klovnovi mogu da je nateraju na traženo ponašanje ali ne mogu da poseduju njen um i slobodu misli: „...ne mogu mi uzeti um ni želju da menjam svet Ni nadu da ću u tome uspeti...“ Hemingvej je u romanu „Starac i more“ napisao da „čovek može biti uništen ali ne i pobeđen“. Ana Nikolić je u zbirci „Pesme za odrasle“ pokazala da dete može da odraste, ali ne mora da prestane da bude dete. Tuge, smrti, neki martovi i juni, uštve i akrepi potrošačkog društva, samo su, balaševićevski rečeno, crne boje na portretu života, bez kojih one bele - ne bi vredele. Stihovi poslednjih pesama jasno govore da je devojčica sa početka postala žena. Svesna prolaznosti ali i toga da je umetnost večna. Sve ono što stvaramo i čime oplemenjejemo ovaj svet ostaje i posle nas, a uvek će biti drugih koji će nastaviti misiju. Zato su ovo pesme za odrasle. U kojima žive mala deca. - Miodrag Stošić Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Ana Nikolić Blagojević Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2022 Format 13x20 Strana 84 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Udruženi izdavači jugoslavije, Prosveta - Beograd, Mladost - Zagreb, Svjetlost - Sarajevo, Državna založba Slovenije - Ljubljana, Misla - Skoplje, Pobjeda - Titograd, 1981. god. Tvrd povez, zlatotisk, 19,5 cm. 361 str. Sabrana dela Ive Andrića 5. knjiga - Dopunjeno izdanje. Ivo Andrić (Dolac, 9. oktobar 1892 - Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“ . Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. god. Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“ , „Strofe u noći“ , „Tama“ , „Potonulo“ , „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“ ). Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine. Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa je ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Vikipedia

NORDIJSKA MITOLOGIJA - Nil Gejmen Naslov originala: Neil Gaiman - Norse Mythology Izdavač: Laguna, Beograd Godina izdanja: 2017 Format: 20 xx 13 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 272 Kategorije: Fantastika / Mitologije „Drevna nordijska mitologija i senzibilitet 21. veka – Gejmen još jednom stvara citav žanr za savremenog citaoca.“ Newsweek Pripovedacki majstor Nil Gejmen predstavlja vam cuvene nordijske mitove u novom svetlu. Gejmen u drevnoj mitologiji odavno nalazi nadahnuce za maštovite svetove svog stvaralaštva. U ovoj knjizi on se vraca na izvorište i prenosi nordijske pripovesti u skracenom i prilagodenom obliku; ove drevne price citaju se gotovo kao roman. Povest pocinje stvaranjem devet svetova iz legende, detaljno se bavi doživljajima bogova, patuljaka i divova, i dostiže vrhunac kada nastupi Ragnarok, sumrak bogova i ponovno rodenje sveta i ljudi. Kroz elegantnu i duhovitu Gejmenovu prozu sticemo uvid u žestoka rivalstva izmedu bogova, njihovu lakovernost i ljubav prema obmani, pratimo njihove postupke vodene strastima. Gejmen jeste ostao veran mitovima, ali je udahnuo nov život Odinu, vrhovnom bogu, mudrom, smelom i lukavom, potom Toru, Odinovom sinu, neverovatno snažnom a ipak ne najmudrijem medu bogovima, i Lokiju, sinu divova, prevarantu i neprevazidenom spletkarošu. „Uz malo slobodnije, modernije tumacenja poznatih prica, Gejmen se sladi sitnim spletkama bogova koliko i njihovim junackim delima. U ovim citljivim, prepricanim mitovima, uobrazilja je uvrnuta, stvarna i zlokobna.“ Boston Globe „Napeto, izuzetno zanimljivo i divno; cuvene price u novom ruhu. Kada uhvatite blistavi ritam ove proze, uživacete u citanju i necete želeti da stanete, opcinjeni Gejmenovim veštim pripovedanjem.“ Washington Post Nil Gejmen je verovao da je strip autor, sve dok mu na nekoj zabavi jedan od prisutnih gostiju, inace urednik književnog dodatka lokalnih novina, nije objasnio da je to što Gejmen radi zapravo literarno stvaranje. Gejmen ce kasnije u jednom prisecanju na ovaj dogadaj reci da se osecao kao žena koju su upravo obavestili da nije prostitutka vec „kraljica noci“ (`I suddenly felt like someone who had been informed that she wasn`t a hooker, that in fact she was a lady of the evening.`, Los Angeles Times, 2001). Do tada, Gejmen je vec stekao zavidnu reputaciju kao autor scenarija za strip serijal Sendmen, kao i za niz underground stripova za koje je dobio više nagrada. 1995. okoncao je rad na Sendmenu poceo rad na pravim proznim delima, što je rezultiralo sa nekoliko zbirki prica i Zvezdanom prašinom, nekom vrstom bajke za odrasle. Sledila je saradnja sa Teri Pracetom na Dobrim predskazanjima, serija Nikadodija (futuristicka prica o mracnom podzemnom svetu Londona, koji je BBC pretocio u TV seriju), kao i Gejmenovo videnje decije fantastike u Koralini, koju mnogi porede sa Luisovom Alisom u zemlji cuda. Godine 2001. objavljeni su Americki bogovi, roman za koji je Gejmen dobio jednu od najprestižnijih nagrada u žanru, nagradu Brem Stoker udruženja horor pisaca. Pored ovoga, Gejmen je kreator scenarija za japanski animirani film Princeza Mononoke, kao i scenarija za filmove koji tek treba da budu snimljeni po njegovim romanima i pricama. 1999. oživeo je serijal Sendmen. Niz zanimljivih detalja vezan je za ovog autora: Univerzitet Kalifornija uveo je Sendmen kao obaveznu lektiru na predavanjima o mitovima, pop pevacica Tori Ejmos je na cak tri svoja albuma izvodila pesme o Nilu Gejmenu, a proslavljeni pisac Norman Majler jednom prilikom je povodom fame oko Sendmen izjavio da je konacno docekao jedan strip za intelektualce. Posle svega ovoga zanimljiva je i izjava Gejmenovog školskog savetnika, koju je kao petnaestogodišnjak mogao da cuje pošto mu je rekao da bi želeo da pravi stripove: „A da li si razmišljao o poslu racunovode? ***Očuvano i kompletno*** ***Zalepljene korice knjige...

KAPOR ANTOLOGIJA priredio Draško Ređep Str 478 povez mek Stanje knjige dobro, trag korektora OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Jedan od izuzetnih autora generacije pobune, Momo Kapor je sasvim nerado, a može biti nikada ispisivao literarne zadatke koji će se dopasti svima. Naizgled paradoksalno, upravo to nemirenje sa datošću idejnog naloga, u najširem saboru Kaporovih čitalaca ostvarilo je neponovljivo jedinstvo. Kapor je u svima nama, od foliranata i Lanjskih snegova do danas probudio nekonvencionalan, to će reći netipičan i nikada oktroisan pogled u ta večita naša okruženja, isparcelisana dvorišta bez nade, seoske i prestoničke razgovore. Svakako, možda baš i zato što unekoliko, na toj velikoj razdaljini od tri i po decenije, pisana i napisana (i) na moj podsticaj, ta bogata sveska ne odgovara ni na jedno složeno pitanje mondenih teoretičara književnosti, ali se, kao u tašmajdansku vodu, netremice baca u zagrljaj bar nekoliko naraštaja čitalaca. Njegov bezazleni naoko prosede dopušta da se uvek iznova raduje begunima sa dosadnih gimnazijalnih časova (blistavi zubi, ižvakane patike). Sve je u pokretu. Momo Kapor nastoji da se, na velikoj, neprekinutoj gozbi modernih vremena, nasleđenih iz Čaplinove opcije, ponaša kao uhoda u neprijateljskom taboru. Kapor je zaista bio i ostao sumnjivo lice. Svejedno što njegov imaginarni simpozion nije pokadšto bio drugo do provincijska žurka, maturantska pijanka, ratnički oproštaj, pokondirenost novokomponovanih bogataša. Ako iko, Kapor se posigurno i do noćne besvesti narugao našim neprikosnovenim, svetim kravama, autoritetima odveć papirnatim, u biti nepoznatim i umišljenim. On dobro poznaje vreme u kojem je živeo, i datumi kojih se počesto vraća, svakad su i krupni praznici naše umetnosti, slobode u svakom slučaju. „Berlinski zid je zapravo počeo da pada još 1951. godine na Terazijama, u galeriji ULUS-a, kada je Lubarda izložio Bitku na Vučjem dolu, svoje slike rijeke Crnojevića, Guslara…“ Popularan i pronicljiv, sa nepogrešivim instinktom za autentičnu atmosferu i ličnost koja zrači, Kapor je i bio kadar da govori u pluralu, iako su i njegovi tributi kolektivnim zanosima, svakojakim, generacijskim, etičkim i etničkim, svakad pouzdano signirani ličnim, tako svojevoljnim i produhovljeno paradoksalnim pečatom. Čak i kada se priseća onih biografskih neprijatnosti kada je, u moamovskom stilu, odista bio na ivici brijača, on to čini iskosa rado se tešeći rečenicom koju mu je, davno izgovorila Erika Jong: „Nisi dobar pisac, ako ne žele da te obese.“ Naše neravnine, naše doticaje različitih mentaliteta, naše neporecive kontinente svesti i sećanja, naš večiti frotaž Kapor sugeriše neposredno, sa nevarljivim govorničkim nervom. U ciglo jednoj jedinoj rečenici, kao u kakvom novom Volterovom Kandidu. Kapor ume da naznači predeo, a da čuveno svoje oponašanje crteža, tako blisko Koktoovom potezu, ne izneveri ni slučajno: „Leta su u tom kraju tako vrela i žarka da poskoci stoje na repovima. Vuk je domaća životinja“. Svakako je ova druga rečenica postavljena kao zaključivanje samo, bez pogovora, bez patosa. O atmosferi predkompjuterske epohe Beograda, sa fabuloznom redakcijom Književnih novina u Francuskoj 7, i o Ivinom klubu u toj istoj kući Francuske ulice, niko kao Kapor nije pisao tako dovitljivo, samoironično i, reklo bi se, sa nepogrešivim osećanjem za proticanje vremena, za prolaznost čitavog jednog polustoleća beogradskih umetnika. Njegove glose o tzv. lakom piscu i o alkoholu, sugerisanom tako uticajno kao stilu čitave epohe, Kapor je pisao sa totalnim razumevanjem, ali melanholično, nežno. Njegova dokolica koju tako žestoko nastoji da postigne, samo je naznaka za lucidna promišljanja koja nikoga ne zamaraju, ali uticajno lebde svuda oko nas, i oko njega, na prvom mestu. I Kapor, kao i malobrojne snažne ličnosti svuda oko nas, Stendalovo tumačenje kristalizacije ljubavi, sa neizbežnom pričom o rudniku soli, prihvata kao krucijalni razlog postojanja. On voli, i postoji, kako bi to sugerisao Petar Grašo u jednoj pesmi. I prebrajajući taj ukupni naš sentimentalni prtljag za milenij koji je in nascendi, ne zaboravlja ringišpil našeg detinjstva, jedini neposustali romantizam malenih varoši, singericu nalik na spomenik, posve drukčije viđenu nego u prozama danila Kiša, kredence i psihe, čitave malene muzeje preostalih predmeta, nepotrebnih natuknica, arome iščezlih, davnih dana. Čitav kalendar ove knjige, kao reprezentativnog uzorka ukupnog opusa Kaporovog, neizbežno računa sa preimućstvom rata, sa tim fatalnim našim predratnim, ratnim i posleratnim vremenima, kada se bezbrižnost snatri samo kao mogućnost odabranih. Oni koji će, ipak, preživeti. Narugavši se, veoma razložno, našim unjkavim, konvencionalnim promocijama knjiga, Kapor je, u isti mah, negativno govorio i o lošim navikama, našoj snishodljivosti, podvalama, banalnostima svake vrste. I kada zabeleži kako „promocija se odlaže zbog bolesti publike“, on u isti mah kazuje i o prezasićenosti formama i uniformama jednog lažnog, falsifikovano otkrivenog književnog života koji je pre ponašanje i cirkus nego pulsacija talentovanog zbora i govora. Pisac je, bar za Kapora, negde na drugoj strani. I za tog, njegovog pisca sreća je nepristojna kategorija. I dodaje još Kapor, u svojoj darovitoj, budnoj sumnjičavosti: Kao i razočaranje. Kaporovo sveznadarstvo je sasvim, sasvim naročito organizovano. On dobro poznaje Titovog atentatora Kavaju, ali i naša slavna nekadašnja putovanja u Trst. Umesto Mišlena, upravo je on utvrdio naše adrese sa pet zvezdica, kao što se glasno podsmehnuo našem neznalaštvu, našim skorojevićima: „Bili smo u Geteovom Vajmaru i tom prilikom samo posetili robnu kuću pesnika.“ Naši nekadašnji centri, naši kafanski prostori, naša skomračenja i naše lektire, sve se to sučelilo u ovoj Kaporovoj knjizi koja je oblikovana, utvrdili bi naglas i teoretičari i hroničari postmoderne kada bi to činili bez predrasuda, kao veliki, neokončani kolaž. Pomalo oproštajan, pokadšto neprevrelo sentimentalan. Sve je u njemu: i esej o Vojvodini, koji ide u red najmoćnijih svedočanstava o ravnici; portret Nikole Koljevića, u atmosferi koja pre nagoveštava dugo putovanje u noć nego suicid; autointervju tanano iscizeliran, paradoksalan, bogomdano štivo za navođenje i priču koja ide od usta do usta; anegdota, kadra da se, već koliko sutra, pretoči u romanesknu strukturu, ili bar u vitoperene šeretluke novog Bala u Elemiru; sinopsis za film dakako dugometražni, svakako i holivudski; vinkovačko sećanje na kažnjeničku vojnu torturu; kratka priča; polemika s tzv. učenim, nečitanim autorima… Iza svesno podržavane predstave o vlastitom pisanju kao o lakom žanru, Kapor je često preozbiljno upozoravao, izdaleka vrednovao, iskosa karikirao, izbliza patio zbog večite naše gluposti i izdeljenosti, lošeg ukusa i surovog zaborava koji se, na našoj njivi, jedino uspešno neguje. Kaporova literatura odista jeste čitava enciklopedija našeg svakodnevnog života. Njeni odsjaji su ipak širom otvoreni prozori u tmurnim ovim noćima, u susret velikom svetu. I premda Kapor rado, i pomalo koketno tvrdi da sveta nema, da je osvojen, da je prevashodni poziv 011, jedna od neponovljivih tajanstvenih tačaka velikog talasa življenja, ipak je taj pohod neprekidan, svevideći, neutilitaran, kroz i skroz poetičan. Bezmalo svaka Kaporova knjiga pokazuje i dokazuje više doživljenih sudbina i autentičnije atmosferu našeg vremena nego mnogobrojne studije, hronike naših večitih migracija i u dvadesetom veku, stoleću ratova, kako je pisao Miloš Crnjanski, ambiciozne sociološke studije. U svakoj od njih pulsira neispričljiva plazma našeg života, svakidašnjeg i prazničnog, izgužvanog i romantičnog u isti mah, ironičnog i patetičnog jednako. Čitave brojanice sinopsisa za buduće filmove i mnogobrojne natuknice za buduće romane, ovde su postavljene nablizu, nemirno se tiskajući u vrevi savremenosti. Svejedno da li njujorške ulice ili kalenićke pijace. Nije nimalo slučajna asocijacija u Ispovestima varalice Feliksa Krula Tomasa Mana. Ta izuzetna knjiga nastala je iz jedne jedine dnevničke beleške, davne, zaboravljene, svakako zaturene. Baš kao i toliki sadašnji i naredni projekti naše književnosti, sa neizbežnim predlošcima naišlim pravo iz Kaporovih vitoperenih pasusa. Onih koji se pamte. I svim prepričavaju. Ako iako, Momo Kapor je u našim prilikama i neprilikama nanovo ustoličio podlisje naših novina, tih jutarnjih molitava savremenog čoveka. vladavina feljtona, reč kojom sam pre četvrt veka krstio jednu svoju knjigu, upravo u Kaporu ima svog maga. Njegove su stranice duhovite, maštovite, superiorne i takoreći bez distance opervažile naše pokadšto turobne, a najčešće tragične i nejasne dane razantnom svetlošću jednog od najizvornijih i najpopularnijih pripovedača našeg govora. Knjiga koju sad prelistavate, odista je Odisejev brodski dnevnik, kako autor i sâm o njoj sudi. Putovanja dugog trideset i šest godina. I nipošto okončanog. Buntovnik sa razlogom, Kapor je najčešće usredsređen ka času noćnom, kada privid postaje zbilja, i kada su obećanja bezmerna, mogućnosti nestvarne a tako zamamne. Nenapisana, apokrifna hronika proteklih decenija, ona nezvanična, nimalo paradna, dakle ona koja pre svega računa sa tzv. neistorijskim događajima, sva fragmentarna, bogato optočena detaljima naših suznih rastanaka i đačkih ljubavi, Kaporova knjiga ubedljivo kazuje svoje istine – pomalo rasipnički, često sa gorčinom koju imaju toliki gubitnici na njegovim stranicama. Njegovi pozitivni junaci su bez oreola uobraženosti, nedodirljive moći, strogosti u ophođenju. Sve je postavljeno u ovalu takoreći porodičnih odnosa, razrednih zavera, gamenskih dosetki. Ti junaci su u Kaporovoj rasveti najčešće veliki dečaci u okruženju najčešće ratnom, uznemirenom, surovom. Nema potrebe da im se drže posmrtna slova, niti podiđu kultovi statičnog, vizantijskog statusa. Sve je u tihom sašaptavanju, pred buru, po svemu šekspirovski isprepleteno sa doživljajem pola, odlučnosti, slučaja. Kapor nas dobro čuje i odlično razaznaje.