nebojsa Arsenijevic i Vidan Papic veci format,tvrde korice,dobro ocuvana,potpis jednog od autota ilustracije u boji. 64 strane

Tvrde korice,vrlo dobro ocuvana,ilustracije crno bele. Koreni Istorija Turbeta Bacvice Bijelo Bucje Goles Komar Trebeusa varosluk karaula... 238 strana M-35

Dragan Ogurlić BARBA RUDE, BROD BEZ VOZNOG REDA Rijeka, 1998 godine Format: 30 x 21 cm Korice lošije, unutrašnjost solidna Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... Q

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 129

BRUSNICA NA SAVI - MONOGRAFIJA Autor: Mihailo Pantić Izdavač: Opština Srpski Brod Godina izdanja: 1998 Broj strana: 372 Pismo: ćirilica Povez: meki Format: 24x16 Ilustrovana. Stanje kao na slici. Korice malo izguljene, unutrašnjost odlično očuvana, ima posvetu na prvoj strani. Brusnica Mala je naseljeno mjesto u opštini Odžak, Federacija Bosne i Hercegovine, BiH. Prema popisu stanovništva iz 1991. u Brusnici Maloj je živjelo 449 stanovnika. Prijeratno naseljeno mjesto Brusnica Mala je Dejtonskim sporazumom podijeljeno međuentitetskom linijom između opštine Brod koja pripada Republici Srpskoj i opštine Odžak koja pripada Federaciji BiH.

slavonski o bosnaski brod istorija slavnskog broda ivo rubić prilog pozanvanju veza bračana sa drugim primorcima brač andre jutronić tvrd povez u dobrom stanju

MATERIJALI VII Simpozijum praistorijske sekcije arheološkog društva Jugoslavije Slavonski Brod 1970 (Arheološko društvo Jugoslavije, Beograd, 1971, broš, 142 str., ilustrovano) MK-0X

Odlično stanje Hidrografski institut Jugoslovenske ratne mornarice Split 1986 Pomorstvo pomorski leksikon pomorska enciklopedija brodovi plovidba plovidbe more jadran jadransko mornarica peljar. 1. Stručna ovlaštena osoba koja savjetuje zapovjednika broda pri uplovljavanju u luku i isplovljavanju iz nje, pri plovidbi kroz tjesnace, pogibeljna područja i sl.; naziva se i pilotom. Ima zvanje kapetana duge plovidbe i položen ispit za obavljanje peljarske službe, a detaljno poznaje navigacijske prilike područja na kojem peljari (dubine mora, vjetrove, struje i dr.). Na nekim pomorskim putovima (npr. Sueski kanal, Panamski kanal, put St. Lawrencea do Velikih jezera) peljar ostaje i po nekoliko dana na brodu. Posebnu odgovornost ima pri pristajanju vrlo velikih brodova, poglavito tankera za sirovu naftu i plin. Za prijevoz do broda i natrag služe posebno građene peljarske brodice, koje i pri nevremenu omogućuju prelazak na brod i s njega. Za tu su namjenu trgovački brodovi koji obavljaju međunar. plovidbu opremljeni i peljarskim ljestvama, danas kadšto i mehaničkim dizalom. Umijeće peljarenja prvi su razvili Feničani. 2. Priručnik za plovidbu. Daje podatke za izbor najpovoljnije rute u nekom području, te je, uz pomorsku kartu, osnovno navigacijsko pomagalo kojim se pomorci služe za pripremu plovidbe. Primjerice, u Peljaru I ist. obale Jadranskoga mora, koji izdaje Hrvatski hidrografski institut, navedeni su opći podatci o moru, detaljne upute i smjernice za izbor rute, osnovne upute za sigurnu plovidbu, podatci o objektima za orijentaciju, vremenskim prilikama, morskim strujama i razini mora, te upute za plovidbu u kanalima, uskim prolazima, tjesnacima i područjima opasnima za plovidbu. Za pojedina područja, osim detaljnog opisa luka, uvala i sidrišta, navedeni su podatci o zakloništima. Peljar daje i podatke o prilaženju lukama, uplovljenju, boravku, isplovljenju, obavljanju lučkih operacija i usluga, zatim važne obavijesti i pomorsko-pravne propise te upozorenja o opasnostima za plovidbu (grebeni, pličine, hridi, podrtine i sl.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreća se može kupiti novcem – vi ste baš to učinili kada ste odlučili da potrošite pare na ovu knjigu! Ili ste bar napravili prvi i najznačajniji korak... Originalan i delotvoran recept za postizanje sreće Dok je većina drugih knjiga usredsređena na stvaranje sreće spolja, ova knjiga usredsređena je na stvaranje sreće iznutra – jer ona samo odatle i može da potekne. Na stranicama koje su pred vama pronaći ćete jednostavna praktična uputstva koja će vam pomoći da iskusite dublje i trajnije stanje sreće, nezavisno od spoljašnjih okolnosti. Upoznaćete iscrpan i delotvoran metod za postizanje istinske sreće u kojem se najdublji duhovni uvidi prepliću s vrhunskim naučnim istraživanjima i psihološkom praktičnošću. Ne morate da imate srećne gene ili da dobijete premiju na lutriji. Kad završite s čitanjem ovih stranica, znaćete kako da dostignete stanje autentične sreće i da ga održite čitavog života. »Najsrećniji ljudi koje sam poznavala nisu spadali u kategoriju najuspešnijih i najslavnijih. Neki od njih su bili u braku, a neki su živeli kao samci. Neki su bili puni kao brod, a neki su živeli na rubu prosjačkog štapa. Neki su čak bili suočeni sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Posmatrano iz te perspektive, sreća se nije mogla uhvatiti ni za glavu ni za rep. Nisam mogla da dokučim bilo kakav konkretan razlog za sreću. Stoga mi se neminovno nametnulo pitanje: može li čovek zapravo da bude srećan bez razloga?«

Iz ruku odličnog leksikografa, vrsnog dijalektologa, osvedočenog stručnjaka iz oblasti jezičke normativistike i jezičke i govorne kulture dobijen je Rečnik Vasojevića, delo visoke naučne klase. Javnosti je dat na uvid korpus od preko 11.000 reči „i nekoliko puta više značenja“, prikupljenih u govoru, po Jovanu Cvijiću, najvećeg srpskog plemena, kojemu smo, između ostalih, zahvalni za bratstva Karađorđević, Karadžić i vojvode Bojovića. Iscrpan dijalekatski rečnik predstavlja pouzdan, neretko i najbolji oslonac za rekonstruisanje života srpskog sela i srpskog seljaka, što tim radovima daje dodatnu vrednost. Bogati i kompetentno obrađeni sadržaj Rečnika Vasojevića potvrđuje punu zasnovanost opštevažećeg suda o značaju dijalekatskog jezičkog blaga, neiscrpnog korpusa činjenica koji omogućava interdisciplinarna istraživanja. Riznica pouzdanih podataka prikupljenih u poslednji čas nesumnjivo će se naći u žiži interesovanja i specijalista iz domena etnologije, istorije, arheologije, mitologije, narodne duhovne kulture, seoske privrede i drugih naučnih disciplina. Narodni jezik čuva i pouzdane svedoke nacionalnog i etničkog identiteta i neposrednog okruženja njegovih nosilaca. O dugim i kontinuiranim međuetničkim i međujezičkim kontaktima Vasojevića svedoče, između ostalog, mnogobrojni romanizmi (banja „korito“; kužina „kuhinja“; stramac „dušek“; portik „hodnik“) i, razume se, turcizmi (boš, „uzalud, badava“; azgim „silovit, obestan, pust“), ali se govor Vasojevića pokazuje i kao trezor mnogih starih srpskih, odnosno slovenskih reči. Vasojevići nisu prestajali da jedu užicama (kašikama) jelo koje su sipali goruždom (kutlačom). Sačuvan je i stari srpski glagol pretinit „pregrađivati“, a brod, brodina su „ravno zemljište pored reke“. Sadržaj ove vredne knjige biće posebno dragocen prilikom utvrđivanja izoleksi na srpskom i opšteslovenskom planu. Pregaocima koji se posle Rečnika Vasojevića odluče za slične poduhvate biće, s jedne strane, lakše nego njihovim prethodnicima. Sa najvišeg mesta srpske dijalekatske leksikografije pokazano im je, po svim radnim fazama, kako se pišu prilozi ove vrste: od mukotrpnog terenskog rada do uobličavanja konačne verzije teksta. S jedne strane lakše, ali s druge i teže: visoko je podignuta lestvica u domenu urgentne, a istovremeno deficitarne jezičke discipline. Za uzor imaju delo iz samog vrha srpske dijalekatske leksikografije i srpske leksikografije u celini. Slobodan Remetić 24 cm, 660 str.

Naziv: Provence & The French Riviera Autor: Rick Steves & Steve Smith Godina izdanja: 2011 Izdavač: Avalon Travel Pismo: Latinica Povez: Mek Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: U ovom vodiču ćete pronaći blistavu mešavinu prijatnih gradova, toplih kamenih sela, rimskih ruševina i obale koja oduzima dah. Doživite rimsku istoriju uz samostalne obilaske akvadukta Pont du Gar, rimskog pozorišta u Oranžu i Arene u Arlu. Istražite plaže rivijere okupane suncem i gradove odmarališta, od kosmopolitske Nice do živopisnog Villefranche-sur-Mer. Budite inspirisani umetničkim remek-delima Renoara, Matisa, Pikasa i Šagala. Nakon dana razgledanja, opustite se u kafiću sa pogledom, zaronite u činiju bujabesa i gledajte kako se ribari vraćaju u luku. Rikov iskreni duhoviti savet će vas odvesti do hotela i restorana dobre vrednosti. Naučićete koje znamenitosti vrede vašeg vremena i novca i kako se kretati vozom, autobusom, automobilom ili brodom. Više od samo recenzija i uputstava, vodič Rika Stivsa je turistički vodič u vašem džepu.

DRINA Monografija, Autor: Grupa autora Žanrovi: Antologije i monografije Izdavač: Zavod za udžbenike, 2005. Broj strana: 487 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 30 cm geografska karta + CD. Stanje Veoma dobro, kratka posveta na predlistu. Knjiga o reci Drini predstavlja multidisciplinarno delo koje prikazuje život na reci i u reci, na obalama i u Podrinju. Prati je CD sa jednočasovnim filmom o Drini koji je protkan podrinskim muzičkim motivima. Petnaest eminentnih autora i izdavači potrudili su se da čitaocima predstave danas nesumnjivo najznačajniju srpsku reku. Uvereni smo da ova knjiga može zadovoljiti saznajne potrebe i ribolovca i naučnika, seljaka i političara, vojnika ali i eksperata mnogih međunarodnih organizacija, svih onih koji žive i rade u njenom slivu, koji je svakodnevno ili povremeno prelaze, brode čamcima ili skelama ili se kupaju na njenim plažama, love ribu ili kao turisti uživaju u bistrini i lepoti njene vode. Knjiga je snabdevena opsežnim rezimeom na engleskom jeziku, registrom geografskih pojmova, registrom ličnih imena, spiskom literature, geografskom kartom Podrinja, brojnim originalnim fotografijama, ilustracijama i istorijskim kartama.

Kњига се односи на пределе у југоисточном делу Србије, у којем живи највећи део бугарске националне мањине у Србији. У њој се после Предговора приређивача, у коме су дате биографије аутора студија, садашња демографска ситуација на овом простору и преглед литературе (стр. 7–46), доносе следеће студије: 1. Риста Т. Николић – Власина и Крајиште (објављено 1912), стр. 47–494. 2. Тихомир Р. Ђорђевић – У Трну (објављено 1897), стр. 495–508. 3. Јован Ердељановић – С избора у власинском крају (1908), стр. 509–536. 4. Јован М. Поповић – Црна Трава (1914), стр. 537–548. 5. Јован Хаџи-Васиљевић – Цариброд и Босилеград (1924), стр. 549–564. 6. Йордан Захаревъ – Кюстендислко краище (1918), стр. 565–1298. Најзначајније су свакако студије Ристе Т. Николића и Јордана Захаријева, који су овај простор истражили у размаку од непуне деценије. Николић је обрадио 97 данашњих насеља од којих се 66 данас налази у Србији, а 31 у Бугарској, док је Захаријев обрадио 57 насеља: 34 у Србији и 23 у Бугарској. Треба напоменути да су 20 насеља обрадила оба аутора, што даје могућност читаоцу да врши поређења. Обрађена насеља у Србији данас припадају општинама: Црна Трава – 25 насеља (Бајинци, Банковци, Бистрица, Брод, Вус, Горње Гаре, Градска, Дарковце, Добро Поље, Златанце, Јабуковик, Јовановце, Кална, Криви Дел, Крстићево, Млачиште, Обрадовце, Острозуб, Павличина, Преслап, Рајчетине, Рупље, Састав Река, Црна Трава и Чука), Босилеград – 37 (Барје, Белут, Бистар, Босилеград, Бранковци, Бресница, Буцељево, Гложје, Горња Лисина, Горња Љубата, Горња Ржана, Горње Тламино, Грујинци, Доганица, Доња Лисина, Доња Љубата, Доња Ржана, Доње Тламино, Дукат, Зли Дол, Извор, Јарешник, Милевци, Млекоминци, Мусуљ, Назарица, Паралово, Плоча, Радичевци, Рајчиловци, Ресен, Рибарци, Рикачево и Црноштица), Сурдулица – 16 (Горње и Доње Балтијанце, Биљаница, Битврђа, Божица, Власина Округлица, Власина Рид, Власина Стојковићева, Вучаделце, Горње Романовце, Колуница, Млађинце, Ново Село, Паља, Топли До, Топли Дол и Ћурковица), Власотинце – 8 (Алексине, Горњи Орах, Добровиш, Доње Гаре, Јаковљево, Пржојне, Страњево и Тегошница) и Бабушница 4 (Лесковица, Радосин, Раков Дол и Црвена Јабука). У студијама Ристе Николића и Јордана Захаријева посебно је обрађено 49 насеља која се данас налазе у Бугарској. У области Ћустендил 25 насеља, од којих четири припадају општини Ћустендил: Горње Ујно, Доње Ујно, Полетинци и Раненци, а 21 општини Трекљано: Базовица, Габрешевци, Горњи Коритен, Горње Кобиље, Добри Дол, Доњи Коритен, Доње Кобиље, Драголевци, Драгојчинци, Злогош, Киселица, Левчевци, Косово, Метохија, Побијени камен, Сушица, Трекљано, Уши, Царица, Чешљанци и Шатковица. У области Перник обрађено је 24 насеља, од којих четири припадају општини Брезник: Банишор, Гигинци, Горња Секирна и Кошарево, општини Земен 7: Горња Врапча, Горња Глоговица, Дивља, Доња Врапча, Јелов До, Одраница и Смиров До, општини Трн 11: Вирдар, Горња Мелна, Горочевци, Доња Глоговица, Доња Мелна, Доћовци, Дуга Лука, Кшле, Лева Река, Пенћовци и Шипковица, а по једно припада општинама Ковачевци – насеље Сиришник, и Перник – насеље Батановци.

Naše starine IV - Godišnjak Zemaljskog zavoda za zaštitu spomenika kulture i prirodnih rijetkosti N.R. Bosne i Hercegovine Sarajevo 1957. Mek povez, ilustrovano, veliki format (29 cm), 328 strana. Knjiga je veoma dobro očuvana. Sadržaj: SPOMENICI KULTURE Šefik Bešlagić: Problematika zaštite spomenika Narodnooslobodilačkog rata u Bosni i Hercegovini Hamdija Kreševljaković: Sahat-kule u Bosni i Hercegovini. Prilog za studij konzervacije Ing. Alija Bejtić: Povijest i umjetnost Foče na Drini Esad Pašalić: Rimska cesta izmedu Banjaluke i Bos. Gradiške Smail Tihić: Stare slike i predmeti umjetnog obrta u franjevačkom samostanu u Fojnici Đoko Mazalić: Hrišćanski nišani u okolini Travnika. Evidencija važnijih spomenika i predlozi za zaštitu. Đuro Basler: Stari grad Srebrnik i problematika njegove konzervacije Mehmed Mujezinović: Epigrafika i kaligrafija pjesnika Mehmeda Mejlije Pavo Anđelić: Turski put od Ivan-planine do Porima Vojislav Đurić: Dve slike mletačkog porekla iz Mostara Radivoje Ljubinković: Majstori starog srpskog slikarstva Hamdija Kreševljaković i Hamdija Kapidžić: Podaci o tvrđavama u Derventi i Travniku iz početka XIX stoljeća Ing. Alija Bejlić: Bibliografija štampanih radova o spomenicima kulture u Sarajevu RIJETKOSTI I LJEPOTE PRIRODE Ing. Viktor Ržehak: Šator-planina i ,ćproblemi njene zaštite Dr. I. Pevalek i ing. Viktor Ržehak: Sedreno područje Une u Mantin-Brodu i pitanje njegove zaštite Doc. dr. ing. Pavle Fukarek: Tisa (Taxus baccata L.), njena nalazišta u Bosni i Hercegovini i njihova zaštita Hilda Riter-Studnička: Dolomitna flora okoline Konjica Hilda Riter-Studnička: Nalazište paprati Adiantum capillus Veneris L. u Gornjem Šeheru kod Banje Luke KRAĆI PRILOZI SLUŽBA ZAŠTITE BILJEŠKE KNJIGE I ČASOPISI

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Praistorijski ćilibar na centralnom Balkanu / Aleksandar Palavestra Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Balkanološki instut Beograd 1995. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, veliki format (29,5 cm), VIII + 314 strana. Iz recenzija: Ova studija predstavlja temeljno, pregledno i dobro urađen posao. Obiljem sređenih podataka, koji se odnose na desetinu hiljada komada ćilibarskih nalaza, monografija Aleksandra Palavestre ponudila je značajan korpus pregledno raspoređenih arheoloških fakata. Autor je svoja široko zasnovana i pažljivo sprovedena istraživanja problematike ćilibara u praistoriji Balkana, teorijski uopštio i problematizovao u široj perspektivi, koja podstiče i omogućuje vrlo raznovrsna i značajna naučna proučavanja i tumačenja praistorijskih kultura na Balkanu. Svojim široko razvijenim i kompleksnim rezultatima, naučnom metodologijom i sistematizacijama, ova monografija označava vredan doprinos našoj arheologiji. Akademik Dragoslav Srejović U monografiji Praistorijski ćilibar na centralnom i zapadnom Balkanu, dr Aleksandar Palavestra, kroz analizu jedne vrste arheološkog materijala - ćilibara - osvetljava pitanja kulturnih komunikacija i dodira, ispituje pojedine vidove ekonomskog i društvenog dinamizma praistorijskih, paleobalkanskih zajednica i predlaže model praistorijske trgovine na Balkanu gvozdenog doba. Osim arheološkom gradom, autor se služi i geografskim analizama terena, istorijskim i etnografskim podacima, pogotovo onima koji bacaju svetlo na komunikacije i trgovinu u prošlosti Balkana. U teorijskom smislu Palavestra se približava supstantivističkoj školi ekonomske antropologije, koja se suprotstavlja formalističkoj ekonomskoj školi i umesto univerzalnih generalizacija sagledava osobenost svakog pojedinačnog društva tumačeći promene u kulturi uglavnom promenama društvene strukture. Nikola Tasić, dopisni član SANU Sadržaj: Uvod I ĆILIBAR I ARHEOLOGIJA 1. Šta je ćilibar? Poreklo i sastav ćilibara. Morfologija i svojstva ćilibara. Način obrade. Glavni nazivi za ćilibar. 2. Kratka kulturna istorija ćilibara. Ćilibar u delima antičkih pisaca. Predanja i prva naučna saznanja o ćilibaru. 3. Ćilibarski put. Ćilibar u praistoriji Evrope. Analize porekla ćilibara kao potvrda ćilibarskog puta. 4. Praistorijski ćilibar u Sredozemlju: Bliski istok, mikenska i pretklasična Grčka, Italija, Sardinija, Korzika, Španija II PRAISTORIJSKI ĆILIBAR NA CENTRALNOM I ZAPADNOM BALKANU 1. Metodološke pretpostavke. Model kataloške obrade lokaliteta. Tipologija. Tipološke table. 2. Lokaliteti ŽAMNJAK (1) KRMEDSKI NOVI GRAD (2) VRČIN (3) BERAM (4) PULA (5) GROBNIK (6) KAŠTEL KOD BUJA (7) KASTAV (8) PRIVLAKA (9) VRSI (10) NIN (11) ZATON (12) VELIKA MRDAKOVICA (13) DRAGIŠIĆ (14) LJUBAČ (15) MEDVIĐA (16) JAGODNJA GORNJA (17) NADIN (18) BAŠKA (19) OSOR (20) KOLAN (21) TRCELA KOD VRANJICA (22) ŽAGANJ DOMC (23) VIČA LUKA (24) VIS (25) NEPOZNATO NALAZIŠTE (26) BEZDANJAČA (27) GOLUBNJAČA (28) SMILJAN (29) VREBAC (30) KOMPOLJE (31) PROZOR (32) ŠIROKA KULA (33) GOLUBIĆ (34) JEZERINE (35) RIBIĆ (36) LIČKI RIBNIK (37) KOMPLEKS PADINE ROČEVIĆ (38) GLASINAC (39) KAČANJ (40) PLANA (41) OŠANIĆI (42) DONJA DOLINA (43) SANSKI MOST (44) KOMPLEKS BELOTIĆ - BELA CRKVA (45) . VRANJANI (46) MAJDAN (47) IGLAREVO (48) GLOGOVIK (49) PILATOVIĆI (50) KREMNA (51) UZIĆI (52) ATENICA (53) MRČAJEVCI (54) NOVI PAZAR (55) KRUŠEVICA (56) PEĆKA BANJA (57) ROMAJA (58) PRČEVO (59) DONJA BITINJA (60) KARAGAČ (61) ROGOVO (62) GOMOLAVA (63) DOROSLOVO (64) ČURUG (65) NOĆAJ (66) SREMSKA MITROVICA (67) ŠABAC (68) VRŠAC (69) LISIJEVO POLJE (70) KLIČEVO (71) POPADIN DOL (72) KALDRMA (73) SARAJ - BROD (74) CRKVIŠTE - BERANCI (75) PETILEP - BERANCI (76) TREBENIŠTE (77) RADOLIŠTE (78) KRIVI DOL - RADANJA (79) GORINO POLE - STAR KARAORMAN (80) ŽDANEC (81) DEDELI (82) DEBELI VRH NAD PREDGRADOM (83) KRIŽEVCI (84) 3. Dodatak uz katalošku obradu lokaliteta: praistorijski ćilibar sa područja Slovenije III TIPOVI I NJIHOVO RASPROSTIRANJE 1. Metodološke pretpostavke i tipološke karte 2. Komentar o tipovima praistorijskog ćilibara. Nastanak i razvoj tipova. Rasprostiranje i analogije. Stil i centri obrade. Značenje, kultna i magijska simbolika tipova ćilibarskog nakita. IV ĆILIBAR: KATALIZATOR KULTURE 1. Metodološke ravni obrade. Prostorne i hronološke analize. Hronološke karte i hronološke tabele. Ćilibar u hronološkoj dimenziji. Ćilibar u praistorijskim kulturama. 2. Ćilibar i praistorijska trgovina na Balkanu. Pokazatelj trgovine. Pravci prodiranja ćilibara. Karavani i karavanski putevi. Ćilibarski putevi Balkana. `Zajednice na vratnicama`. Ceremonijalna razmena i trgovci preduzetnici. Ćilibar kao kulturni katalizator. PREHISTORIC AMBER AS A CATALYST OF CULTURES Bibliografija Aleksandar Palavestra je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, poznat široj javnosti kao publicista i arheolog. Rođen je 1956. godine u Beogradu gde je završio srednju školu i Filozofski fakultet (grupa za arheologiju).[1] Doktorirao je 1991. godine, temom: Ćilibar u praistorijskim kulturama na tlu Jugoslavije. Do sada je objavio knjige: Kneževski grobovi starijeg gvozdenog doba na centralnom Balkanu (1984), Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, (sa D. Spasićem i D. Mrđenovićem 1987, drugo dopunjeno izdanje 1991.), Praistorijski ćilibar na centralnom i zapadnom Balkanu (1993) i Magija ćilibara (2006). Pod pseudonimom A. Peragraš objavio je knjige: Ale i Bauci - prilog proučavanju tajanstvenih bića Balkana (1989, drugo dopunjeno izdanje 2002., treće izdanje, pod nazivom Vampirov primerak, 2013.) O ognjopardu - ogled iz kriptozoologije (2003). A. Peragraš je i glavni junak knjige priča Začarani Velja i ostale muzičke priče (2010) Mirjane Ognjanović. Za ilustracije knjige O ognjopardu dobio je nagradu „Neven“ 2004. godine. Redovni je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. 2007. godine, izabran za upravnika odeljenja arheologije.

Milenko S. Filipović Čovek među ljudima Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Миленко С. Филиповић (Босански Брод, 8. новембар 1902 — Београд, 22. април 1969) био је један од најзначајнијих српских и југословенских етнолога и етнографа.[1] Основни биографски подаци Рођен 8. новембра 1902. године у Босанском Броду у породици жељезничара са укупно седмеро дјеце. Миленко С. Филиповић је био истакнути југословенски антропогеограф и свјетски познат и признат етнолог, истраживач широких географских пространстава и још дубљих народних обичаја, миграција српског становништва и њихових посљедица, до веома ријетких и тешко уочљивих појава и посљедица народног живота. Школовање Основну школу завршио је у граду Високом, возарећи жељезницом из оближњих Подлугова. Гимназију похађа у Тузли у тешким условима Првог свјетског рата, гдје га материјално помаже као и друге одличне ученике индустријалац Данило Пантић. Као одличан ученик Миленко даје инструкције слабим ђацима и тако материјално помаже школовање своје браће и сестара. Уписује се на Филозофски факултет у Београду (1921) гдје студира групу предмета: географија, етнологија и национална историја код највећих научника тога времена, географа Јована Цвијића и етнолога Тихомира Ђорђевића и Јована Ердељановића. Иако је дао много радова из антропогеографије, професор Филиповић је ипак на првом мјесту био етнолог. Студије завршава за три и по године у својој 23. години живота. Када је мјесто професора географије у Велесу, у Македонији, одмах наставља са научним радом на изради докторске дисертације: “Височка нахија”, коју је одбранио 1928. Године. Дисертација од 456 страница текста објављена је исте године у Београду у чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”. Научни рад У чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”, током живота објавио је доста радова, а важнији су: “Вогошћа и Биоча у Босни”,” Живот и обичаји народни у Височкој нахији”, „Гласинац”, „Рама” у Босни и “Таково”. 1930. године је изабран за доцента и за вандредног професора 1937. године на младом Филозофском факултету у Скопљу. Са подручја Македоније професор Филиповић је објавио неколико десетина већих и мањих радова и постао члан Научног друштва. Један је од покретача оснивања Етнолошког друштва Југославије и главни уредник часописа “Етнологија”. Богати научни рад професора Филиповића прекида Други свјетски рат на подручју Југославије од 1941-1945. године, који је преживио у Београду. И у таквим условима професор Филиповић наставља са научним радом, тако да је одмах посље ослобођења изабран за Научног сарадника Српске академије у Београду. Као већ истакнуто научно име добија Рокфелерову стипендију и проводи једну школску годину на Харвардском универзитету у САД, гдје не само слуша, него и држи предавања на енглеском језику, који је сам научио. Због запажених научних радова изабран је за научног сарадника Харвардског универзитета. Слободно вријеме је користио за упознавање и скупљање грађе о Србима у Америци од обала Атлантика до обала Пацифика. На новоотвореном Филозофском факултету у Сарајеву изабран је по позиву за редовног професора на предметима антропогеографија и етнологија 1955. године. И током релативно кратког боравка у Сарајеву развио је снажну научноистраживачку и организацијску дјелатност. Тако је већ 1957. године као главни уредник првог географског научног часописа у Босни и Херцеговини “Географског прегледа” објавио веома запажени уводни чланак “Цвијићева антропогеографска школа”. Остао је главни уредник овог часописа до одласка у пензију (1962). Истовремено је изабран за члана Научног друштва БиХ, а затим за редовног члана Академије наука БиХ. Од 1959. До 1964. године био је директор Балканолошког института Академије наука БиХ. Организовао је и учествовао са неколико реферата на чувеном Симпозијуму о средњовјековном катуну. Ни тешка болест није могла спријечити професора Филиповића да настави са својим научним радом у Сарајеву и у Београду. Бројни су радови професора Филиповића у Дијелима Академије наука БиХ у Сарајеву као што су: “Лепеница као регија“,“Попово у Херцеговини“(заједно са Љ. Мићевићем), “Мајевица“(С обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба),“Српска насеља у Белој Крајини“, и на десетине мањих по обиму, али зато веома значајних по садржају. Радови професора Филиповића објављени су и у три југословенске енциклопедије, а наводимо само најзначајније као: “Кућна задруга“, “Род“, “Крсна слава“, “Братство“, “Цигани“, „Цинцари“ и бројни други. Професор Филиповић запазио је на десетине одличних студената, које је стално мотрио и помагао им да успеју у тешком научном раду. Десетак од њих су постали познати научници у својим научним дисциплинама. Поједини његови ученици чувају бројна писма којима је овај несебични учитељ изражавао готово родитељско старање за њих. Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд. Mеђу бројним антропогеографским студијама проф. М. Филиповића истичу се радови: „Височка нахија`, „Северна велешка села`, „Дебарски Дримкол`, „Голо Брдо“, „Гласинац`, „Рама у Босни`, „Таково`, „Попово у Херцеговини`, „Хас под Паштриком`, „Модрича некад и сад`, „Положај и територијални развитак Велеса`, „Номадски сточари на Ограждену`, „Цвијићева антрапогеографска школа` итд. [2] Кроз читав свој прилично тежак живот радио је са огромном енергијом не признавајући животне тешкоће. Зато је успио да у свом научном објављеном раду има готово 400 стотине библиографских јединица. Цијели живот професора Филиповића био је посвећен научном истраживању и научним радовима. Тај рад је познат и признат не само у Југословенским земљама већ и у широким научним круговима у иностранству, јер су поједини Филиповићеви радови објављени и изван наше земље. Темељно знање страних језика омогућило је проф. Филиповићу познавање светске научне литературе. Од мањих чланака о појединим ситнијим проблемима брзо је прешао на заокругљене и потпуније студије. Неке његове студије су најбоље које постоје у југословенској етнолошкој и антропогеографској науци.[2] Смрт Професор Филиповић је умро 22. априла 1969. године, посље тешке болести, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду надалеко од једног од својих учитеља Јована Цвијића и славног књижевника и борца за народна права Петра Кочића. Смрћу професора М. Филиповића наша наука изгубила је ватреног поборника. Он ће остати у трајном сећању југословенских етнолога и географа, а пре свега његових ученика и сарадника. Остаће оличење изузетне енергије и етичке постојаности. Ово неколико редова нека му буде само стручак признања од захвалног ученика и пријатеља.

Srpska knjizevna zadruga, Beograd, 1991 godine. Tvrd povez, 484 str, odlično očuvana O autoru Миленко С. Филиповић (Босански Брод, 8. новембар 1902 — Београд, 22. април 1969) био је један од најзначајнијих српских и југословенских етнолога и етнографа.[1] Основни биографски подаци Рођен 8. новембра 1902. године у Босанском Броду у породици жељезничара са укупно седмеро дјеце. Миленко С. Филиповић је био истакнути југословенски антропогеограф и свјетски познат и признат етнолог, истраживач широких географских пространстава и још дубљих народних обичаја, миграција српског становништва и њихових посљедица, до веома ријетких и тешко уочљивих појава и посљедица народног живота. Школовање Основну школу завршио је у граду Високом, возарећи жељезницом из оближњих Подлугова. Гимназију похађа у Тузли у тешким условима Првог свјетског рата, гдје га материјално помаже као и друге одличне ученике индустријалац Данило Пантић. Као одличан ученик Миленко даје инструкције слабим ђацима и тако материјално помаже школовање своје браће и сестара. Уписује се на Филозофски факултет у Београду (1921) гдје студира групу предмета: географија, етнологија и национална историја код највећих научника тога времена, географа Јована Цвијића и етнолога Тихомира Ђорђевића и Јована Ердељановића. Иако је дао много радова из антропогеографије, професор Филиповић је ипак на првом мјесту био етнолог. Студије завршава за три и по године у својој 23. години живота. Када је мјесто професора географије у Велесу, у Македонији, одмах наставља са научним радом на изради докторске дисертације: “Височка нахија”, коју је одбранио 1928. Године. Дисертација од 456 страница текста објављена је исте године у Београду у чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”. Научни рад У чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”, током живота објавио је доста радова, а важнији су: “Вогошћа и Биоча у Босни”,” Живот и обичаји народни у Височкој нахији”, „Гласинац”, „Рама” у Босни и “Таково”. 1930. године је изабран за доцента и за вандредног професора 1937. године на младом Филозофском факултету у Скопљу. Са подручја Македоније професор Филиповић је објавио неколико десетина већих и мањих радова и постао члан Научног друштва. Један је од покретача оснивања Етнолошког друштва Југославије и главни уредник часописа “Етнологија”. Богати научни рад професора Филиповића прекида Други свјетски рат на подручју Југославије од 1941-1945. године, који је преживио у Београду. И у таквим условима професор Филиповић наставља са научним радом, тако да је одмах посље ослобођења изабран за Научног сарадника Српске академије у Београду. Као већ истакнуто научно име добија Рокфелерову стипендију и проводи једну школску годину на Харвардском универзитету у САД, гдје не само слуша, него и држи предавања на енглеском језику, који је сам научио. Због запажених научних радова изабран је за научног сарадника Харвардског универзитета. Слободно вријеме је користио за упознавање и скупљање грађе о Србима у Америци од обала Атлантика до обала Пацифика. На новоотвореном Филозофском факултету у Сарајеву изабран је по позиву за редовног професора на предметима антропогеографија и етнологија 1955. године. И током релативно кратког боравка у Сарајеву развио је снажну научноистраживачку и организацијску дјелатност. Тако је већ 1957. године као главни уредник првог географског научног часописа у Босни и Херцеговини “Географског прегледа” објавио веома запажени уводни чланак “Цвијићева антропогеографска школа”. Остао је главни уредник овог часописа до одласка у пензију (1962). Истовремено је изабран за члана Научног друштва БиХ, а затим за редовног члана Академије наука БиХ. Од 1959. До 1964. године био је директор Балканолошког института Академије наука БиХ. Организовао је и учествовао са неколико реферата на чувеном Симпозијуму о средњовјековном катуну. Ни тешка болест није могла спријечити професора Филиповића да настави са својим научним радом у Сарајеву и у Београду. Бројни су радови професора Филиповића у Дијелима Академије наука БиХ у Сарајеву као што су: “Лепеница као регија“,“Попово у Херцеговини“(заједно са Љ. Мићевићем), “Мајевица“(С обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба),“Српска насеља у Белој Крајини“, и на десетине мањих по обиму, али зато веома значајних по садржају. Радови професора Филиповића објављени су и у три југословенске енциклопедије, а наводимо само најзначајније као: “Кућна задруга“, “Род“, “Крсна слава“, “Братство“, “Цигани“, „Цинцари“ и бројни други. Професор Филиповић запазио је на десетине одличних студената, које је стално мотрио и помагао им да успеју у тешком научном раду. Десетак од њих су постали познати научници у својим научним дисциплинама. Поједини његови ученици чувају бројна писма којима је овај несебични учитељ изражавао готово родитељско старање за њих. Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд. Mеђу бројним антропогеографским студијама проф. М. Филиповића истичу се радови: „Височка нахија`, „Северна велешка села`, „Дебарски Дримкол`, „Голо Брдо“, „Гласинац`, „Рама у Босни`, „Таково`, „Попово у Херцеговини`, „Хас под Паштриком`, „Модрича некад и сад`, „Положај и територијални развитак Велеса`, „Номадски сточари на Ограждену`, „Цвијићева антрапогеографска школа` итд. [2] Кроз читав свој прилично тежак живот радио је са огромном енергијом не признавајући животне тешкоће. Зато је успио да у свом научном објављеном раду има готово 400 стотине библиографских јединица. Цијели живот професора Филиповића био је посвећен научном истраживању и научним радовима. Тај рад је познат и признат не само у Југословенским земљама већ и у широким научним круговима у иностранству, јер су поједини Филиповићеви радови објављени и изван наше земље. Темељно знање страних језика омогућило је проф. Филиповићу познавање светске научне литературе. Од мањих чланака о појединим ситнијим проблемима брзо је прешао на заокругљене и потпуније студије. Неке његове студије су најбоље које постоје у југословенској етнолошкој и антропогеографској науци.[2] Смрт Професор Филиповић је умро 22. априла 1969. године, посље тешке болести, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду надалеко од једног од својих учитеља Јована Цвијића и славног књижевника и борца за народна права Петра Кочића. Смрћу професора М. Филиповића наша наука изгубила је ватреног поборника. Он ће остати у трајном сећању југословенских етнолога и географа, а пре свега његових ученика и сарадника. Остаће оличење изузетне енергије и етичке постојаности. Ово неколико редова нека му буде само стручак признања од захвалног ученика и пријатеља.

Milenko S. Filipović Čovek među ljudima Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga odlično očuvana O autoru Миленко С. Филиповић (Босански Брод, 8. новембар 1902 — Београд, 22. април 1969) био је један од најзначајнијих српских и југословенских етнолога и етнографа.[1] Основни биографски подаци Рођен 8. новембра 1902. године у Босанском Броду у породици жељезничара са укупно седмеро дјеце. Миленко С. Филиповић је био истакнути југословенски антропогеограф и свјетски познат и признат етнолог, истраживач широких географских пространстава и још дубљих народних обичаја, миграција српског становништва и њихових посљедица, до веома ријетких и тешко уочљивих појава и посљедица народног живота. Школовање Основну школу завршио је у граду Високом, возарећи жељезницом из оближњих Подлугова. Гимназију похађа у Тузли у тешким условима Првог свјетског рата, гдје га материјално помаже као и друге одличне ученике индустријалац Данило Пантић. Као одличан ученик Миленко даје инструкције слабим ђацима и тако материјално помаже школовање своје браће и сестара. Уписује се на Филозофски факултет у Београду (1921) гдје студира групу предмета: географија, етнологија и национална историја код највећих научника тога времена, географа Јована Цвијића и етнолога Тихомира Ђорђевића и Јована Ердељановића. Иако је дао много радова из антропогеографије, професор Филиповић је ипак на првом мјесту био етнолог. Студије завршава за три и по године у својој 23. години живота. Када је мјесто професора географије у Велесу, у Македонији, одмах наставља са научним радом на изради докторске дисертације: “Височка нахија”, коју је одбранио 1928. Године. Дисертација од 456 страница текста објављена је исте године у Београду у чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”. Научни рад У чувеној Цвијићевој едицији “Насеља српских земаља”, током живота објавио је доста радова, а важнији су: “Вогошћа и Биоча у Босни”,” Живот и обичаји народни у Височкој нахији”, „Гласинац”, „Рама” у Босни и “Таково”. 1930. године је изабран за доцента и за вандредног професора 1937. године на младом Филозофском факултету у Скопљу. Са подручја Македоније професор Филиповић је објавио неколико десетина већих и мањих радова и постао члан Научног друштва. Један је од покретача оснивања Етнолошког друштва Југославије и главни уредник часописа “Етнологија”. Богати научни рад професора Филиповића прекида Други свјетски рат на подручју Југославије од 1941-1945. године, који је преживио у Београду. И у таквим условима професор Филиповић наставља са научним радом, тако да је одмах посље ослобођења изабран за Научног сарадника Српске академије у Београду. Као већ истакнуто научно име добија Рокфелерову стипендију и проводи једну школску годину на Харвардском универзитету у САД, гдје не само слуша, него и држи предавања на енглеском језику, који је сам научио. Због запажених научних радова изабран је за научног сарадника Харвардског универзитета. Слободно вријеме је користио за упознавање и скупљање грађе о Србима у Америци од обала Атлантика до обала Пацифика. На новоотвореном Филозофском факултету у Сарајеву изабран је по позиву за редовног професора на предметима антропогеографија и етнологија 1955. године. И током релативно кратког боравка у Сарајеву развио је снажну научноистраживачку и организацијску дјелатност. Тако је већ 1957. године као главни уредник првог географског научног часописа у Босни и Херцеговини “Географског прегледа” објавио веома запажени уводни чланак “Цвијићева антропогеографска школа”. Остао је главни уредник овог часописа до одласка у пензију (1962). Истовремено је изабран за члана Научног друштва БиХ, а затим за редовног члана Академије наука БиХ. Од 1959. До 1964. године био је директор Балканолошког института Академије наука БиХ. Организовао је и учествовао са неколико реферата на чувеном Симпозијуму о средњовјековном катуну. Ни тешка болест није могла спријечити професора Филиповића да настави са својим научним радом у Сарајеву и у Београду. Бројни су радови професора Филиповића у Дијелима Академије наука БиХ у Сарајеву као што су: “Лепеница као регија“,“Попово у Херцеговини“(заједно са Љ. Мићевићем), “Мајевица“(С обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба),“Српска насеља у Белој Крајини“, и на десетине мањих по обиму, али зато веома значајних по садржају. Радови професора Филиповића објављени су и у три југословенске енциклопедије, а наводимо само најзначајније као: “Кућна задруга“, “Род“, “Крсна слава“, “Братство“, “Цигани“, „Цинцари“ и бројни други. Професор Филиповић запазио је на десетине одличних студената, које је стално мотрио и помагао им да успеју у тешком научном раду. Десетак од њих су постали познати научници у својим научним дисциплинама. Поједини његови ученици чувају бројна писма којима је овај несебични учитељ изражавао готово родитељско старање за њих. Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд. Mеђу бројним антропогеографским студијама проф. М. Филиповића истичу се радови: „Височка нахија`, „Северна велешка села`, „Дебарски Дримкол`, „Голо Брдо“, „Гласинац`, „Рама у Босни`, „Таково`, „Попово у Херцеговини`, „Хас под Паштриком`, „Модрича некад и сад`, „Положај и територијални развитак Велеса`, „Номадски сточари на Ограждену`, „Цвијићева антрапогеографска школа` итд. [2] Кроз читав свој прилично тежак живот радио је са огромном енергијом не признавајући животне тешкоће. Зато је успио да у свом научном објављеном раду има готово 400 стотине библиографских јединица. Цијели живот професора Филиповића био је посвећен научном истраживању и научним радовима. Тај рад је познат и признат не само у Југословенским земљама већ и у широким научним круговима у иностранству, јер су поједини Филиповићеви радови објављени и изван наше земље. Темељно знање страних језика омогућило је проф. Филиповићу познавање светске научне литературе. Од мањих чланака о појединим ситнијим проблемима брзо је прешао на заокругљене и потпуније студије. Неке његове студије су најбоље које постоје у југословенској етнолошкој и антропогеографској науци.[2] Смрт Професор Филиповић је умро 22. априла 1969. године, посље тешке болести, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду надалеко од једног од својих учитеља Јована Цвијића и славног књижевника и борца за народна права Петра Кочића. Смрћу професора М. Филиповића наша наука изгубила је ватреног поборника. Он ће остати у трајном сећању југословенских етнолога и географа, а пре свега његових ученика и сарадника. Остаће оличење изузетне енергије и етичке постојаности. Ово неколико редова нека му буде само стручак признања од захвалног ученика и пријатеља.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr. Milenko S. Filipovic Etnologija i nas sistem obrazovanja Miljenko Fadljevic Vaznost Etnologije za obrazovanjei odgoj suvremenog coveka Milenko S. Filipović (Bosanski Brod, 8. novembar 1902 — Beograd, 22. april 1969) bio je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih etnologa i etnografa.[1] Osnovni biografski podaci Rođen 8. novembra 1902. godine u Bosanskom Brodu u porodici željezničara sa ukupno sedmero djece. Milenko S. Filipović je bio istaknuti jugoslovenski antropogeograf i svjetski poznat i priznat etnolog, istraživač širokih geografskih prostranstava i još dubljih narodnih običaja, migracija srpskog stanovništva i njihovih posljedica, do veoma rijetkih i teško uočljivih pojava i posljedica narodnog života. Školovanje Osnovnu školu završio je u gradu Visokom, vozareći željeznicom iz obližnjih Podlugova. Gimnaziju pohađa u Tuzli u teškim uslovima Prvog svjetskog rata, gdje ga materijalno pomaže kao i druge odlične učenike industrijalac Danilo Pantić. Kao odličan učenik Milenko daje instrukcije slabim đacima i tako materijalno pomaže školovanje svoje braće i sestara. Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu (1921) gdje studira grupu predmeta: geografija, etnologija i nacionalna istorija kod najvećih naučnika toga vremena, geografa Jovana Cvijića i etnologa Tihomira Đorđevića i Jovana Erdeljanovića. Iako je dao mnogo radova iz antropogeografije, profesor Filipović je ipak na prvom mjestu bio etnolog. Studije završava za tri i po godine u svojoj 23. godini života. Kada je mjesto profesora geografije u Velesu, u Makedoniji, odmah nastavlja sa naučnim radom na izradi doktorske disertacije: “Visočka nahija”, koju je odbranio 1928. Godine. Disertacija od 456 stranica teksta objavljena je iste godine u Beogradu u čuvenoj Cvijićevoj ediciji “Naselja srpskih zemalja”. Naučni rad U čuvenoj Cvijićevoj ediciji “Naselja srpskih zemalja”, tokom života objavio je dosta radova, a važniji su: “Vogošća i Bioča u Bosni”,” Život i običaji narodni u Visočkoj nahiji”, „Glasinac”, „Rama” u Bosni i “Takovo”. 1930. godine je izabran za docenta i za vandrednog profesora 1937. godine na mladom Filozofskom fakultetu u Skoplju. Sa područja Makedonije profesor Filipović je objavio nekoliko desetina većih i manjih radova i postao član Naučnog društva. Jedan je od pokretača osnivanja Etnološkog društva Jugoslavije i glavni urednik časopisa “Etnologija”. Bogati naučni rad profesora Filipovića prekida Drugi svjetski rat na području Jugoslavije od 1941-1945. godine, koji je preživio u Beogradu. I u takvim uslovima profesor Filipović nastavlja sa naučnim radom, tako da je odmah poslje oslobođenja izabran za Naučnog saradnika Srpske akademije u Beogradu. Kao već istaknuto naučno ime dobija Rokfelerovu stipendiju i provodi jednu školsku godinu na Harvardskom univerzitetu u SAD, gdje ne samo sluša, nego i drži predavanja na engleskom jeziku, koji je sam naučio. Zbog zapaženih naučnih radova izabran je za naučnog saradnika Harvardskog univerziteta. Slobodno vrijeme je koristio za upoznavanje i skupljanje građe o Srbima u Americi od obala Atlantika do obala Pacifika. Na novootvorenom Filozofskom fakultetu u Sarajevu izabran je po pozivu za redovnog profesora na predmetima antropogeografija i etnologija 1955. godine. I tokom relativno kratkog boravka u Sarajevu razvio je snažnu naučnoistraživačku i organizacijsku djelatnost. Tako je već 1957. godine kao glavni urednik prvog geografskog naučnog časopisa u Bosni i Hercegovini “Geografskog pregleda” objavio veoma zapaženi uvodni članak “Cvijićeva antropogeografska škola”. Ostao je glavni urednik ovog časopisa do odlaska u penziju (1962). Istovremeno je izabran za člana Naučnog društva BiH, a zatim za redovnog člana Akademije nauka BiH. Od 1959. Do 1964. godine bio je direktor Balkanološkog instituta Akademije nauka BiH. Organizovao je i učestvovao sa nekoliko referata na čuvenom Simpozijumu o srednjovjekovnom katunu. Ni teška bolest nije mogla spriječiti profesora Filipovića da nastavi sa svojim naučnim radom u Sarajevu i u Beogradu. Brojni su radovi profesora Filipovića u Dijelima Akademije nauka BiH u Sarajevu kao što su: “Lepenica kao regija“,“Popovo u Hercegovini“(zajedno sa Lj. Mićevićem), “Majevica“(S obzirom na etničku prošlost i etničke osobine majevičkih Srba),“Srpska naselja u Beloj Krajini“, i na desetine manjih po obimu, ali zato veoma značajnih po sadržaju. Radovi profesora Filipovića objavljeni su i u tri jugoslovenske enciklopedije, a navodimo samo najznačajnije kao: “Kućna zadruga“, “Rod“, “Krsna slava“, “Bratstvo“, “Cigani“, „Cincari“ i brojni drugi. Profesor Filipović zapazio je na desetine odličnih studenata, koje je stalno motrio i pomagao im da uspeju u teškom naučnom radu. Desetak od njih su postali poznati naučnici u svojim naučnim disciplinama. Pojedini njegovi učenici čuvaju brojna pisma kojima je ovaj nesebični učitelj izražavao gotovo roditeljsko staranje za njih. Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд. Među brojnim antropogeografskim studijama prof. M. Filipovića ističu se radovi: „Visočka nahija`, „Severna veleška sela`, „Debarski Drimkol`, „Golo Brdo“, „Glasinac`, „Rama u Bosni`, „Takovo`, „Popovo u Hercegovini`, „Has pod Paštrikom`, „Modriča nekad i sad`, „Položaj i teritorijalni razvitak Velesa`, „Nomadski stočari na Ograždenu`, „Cvijićeva antrapogeografska škola` itd. [2] Kroz čitav svoj prilično težak život radio je sa ogromnom energijom ne priznavajući životne teškoće. Zato je uspio da u svom naučnom objavljenom radu ima gotovo 400 stotine bibliografskih jedinica. Cijeli život profesora Filipovića bio je posvećen naučnom istraživanju i naučnim radovima. Taj rad je poznat i priznat ne samo u Jugoslovenskim zemljama već i u širokim naučnim krugovima u inostranstvu, jer su pojedini Filipovićevi radovi objavljeni i izvan naše zemlje. Temeljno znanje stranih jezika omogućilo je prof. Filipoviću poznavanje svetske naučne literature. Od manjih članaka o pojedinim sitnijim problemima brzo je prešao na zaokrugljene i potpunije studije. Neke njegove studije su najbolje koje postoje u jugoslovenskoj etnološkoj i antropogeografskoj nauci.[2] Smrt Profesor Filipović je umro 22. aprila 1969. godine, poslje teške bolesti, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu nadaleko od jednog od svojih učitelja Jovana Cvijića i slavnog književnika i borca za narodna prava Petra Kočića. Smrću profesora M. Filipovića naša nauka izgubila je vatrenog pobornika. On će ostati u trajnom sećanju jugoslovenskih etnologa i geografa, a pre svega njegovih učenika i saradnika. Ostaće oličenje izuzetne energije i etičke postojanosti. Ovo nekoliko redova neka mu bude samo stručak priznanja od zahvalnog učenika i prijatelja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Sa 1 kartom i 32 slike Milenko S. Filipovic Milenko S. Filipović (Bosanski Brod, 8. novembar 1902 — Beograd, 22. april 1969) bio je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih etnologa i etnografa.[1] Osnovni biografski podaci Rođen 8. novembra 1902. godine u Bosanskom Brodu u porodici željezničara sa ukupno sedmero djece. Milenko S. Filipović je bio istaknuti jugoslovenski antropogeograf i svjetski poznat i priznat etnolog, istraživač širokih geografskih prostranstava i još dubljih narodnih običaja, migracija srpskog stanovništva i njihovih posljedica, do veoma rijetkih i teško uočljivih pojava i posljedica narodnog života. Školovanje Osnovnu školu završio je u gradu Visokom, vozareći željeznicom iz obližnjih Podlugova. Gimnaziju pohađa u Tuzli u teškim uslovima Prvog svjetskog rata, gdje ga materijalno pomaže kao i druge odlične učenike industrijalac Danilo Pantić. Kao odličan učenik Milenko daje instrukcije slabim đacima i tako materijalno pomaže školovanje svoje braće i sestara. Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu (1921) gdje studira grupu predmeta: geografija, etnologija i nacionalna istorija kod najvećih naučnika toga vremena, geografa Jovana Cvijića i etnologa Tihomira Đorđevića i Jovana Erdeljanovića. Iako je dao mnogo radova iz antropogeografije, profesor Filipović je ipak na prvom mjestu bio etnolog. Studije završava za tri i po godine u svojoj 23. godini života. Kada je mjesto profesora geografije u Velesu, u Makedoniji, odmah nastavlja sa naučnim radom na izradi doktorske disertacije: “Visočka nahija”, koju je odbranio 1928. Godine. Disertacija od 456 stranica teksta objavljena je iste godine u Beogradu u čuvenoj Cvijićevoj ediciji “Naselja srpskih zemalja”. Naučni rad U čuvenoj Cvijićevoj ediciji “Naselja srpskih zemalja”, tokom života objavio je dosta radova, a važniji su: “Vogošća i Bioča u Bosni”,” Život i običaji narodni u Visočkoj nahiji”, „Glasinac”, „Rama” u Bosni i “Takovo”. 1930. godine je izabran za docenta i za vandrednog profesora 1937. godine na mladom Filozofskom fakultetu u Skoplju. Sa područja Makedonije profesor Filipović je objavio nekoliko desetina većih i manjih radova i postao član Naučnog društva. Jedan je od pokretača osnivanja Etnološkog društva Jugoslavije i glavni urednik časopisa “Etnologija”. Bogati naučni rad profesora Filipovića prekida Drugi svjetski rat na području Jugoslavije od 1941-1945. godine, koji je preživio u Beogradu. I u takvim uslovima profesor Filipović nastavlja sa naučnim radom, tako da je odmah poslje oslobođenja izabran za Naučnog saradnika Srpske akademije u Beogradu. Kao već istaknuto naučno ime dobija Rokfelerovu stipendiju i provodi jednu školsku godinu na Harvardskom univerzitetu u SAD, gdje ne samo sluša, nego i drži predavanja na engleskom jeziku, koji je sam naučio. Zbog zapaženih naučnih radova izabran je za naučnog saradnika Harvardskog univerziteta. Slobodno vrijeme je koristio za upoznavanje i skupljanje građe o Srbima u Americi od obala Atlantika do obala Pacifika. Na novootvorenom Filozofskom fakultetu u Sarajevu izabran je po pozivu za redovnog profesora na predmetima antropogeografija i etnologija 1955. godine. I tokom relativno kratkog boravka u Sarajevu razvio je snažnu naučnoistraživačku i organizacijsku djelatnost. Tako je već 1957. godine kao glavni urednik prvog geografskog naučnog časopisa u Bosni i Hercegovini “Geografskog pregleda” objavio veoma zapaženi uvodni članak “Cvijićeva antropogeografska škola”. Ostao je glavni urednik ovog časopisa do odlaska u penziju (1962). Istovremeno je izabran za člana Naučnog društva BiH, a zatim za redovnog člana Akademije nauka BiH. Od 1959. Do 1964. godine bio je direktor Balkanološkog instituta Akademije nauka BiH. Organizovao je i učestvovao sa nekoliko referata na čuvenom Simpozijumu o srednjovjekovnom katunu. Ni teška bolest nije mogla spriječiti profesora Filipovića da nastavi sa svojim naučnim radom u Sarajevu i u Beogradu. Brojni su radovi profesora Filipovića u Dijelima Akademije nauka BiH u Sarajevu kao što su: “Lepenica kao regija“,“Popovo u Hercegovini“(zajedno sa Lj. Mićevićem), “Majevica“(S obzirom na etničku prošlost i etničke osobine majevičkih Srba),“Srpska naselja u Beloj Krajini“, i na desetine manjih po obimu, ali zato veoma značajnih po sadržaju. Radovi profesora Filipovića objavljeni su i u tri jugoslovenske enciklopedije, a navodimo samo najznačajnije kao: “Kućna zadruga“, “Rod“, “Krsna slava“, “Bratstvo“, “Cigani“, „Cincari“ i brojni drugi. Profesor Filipović zapazio je na desetine odličnih studenata, koje je stalno motrio i pomagao im da uspeju u teškom naučnom radu. Desetak od njih su postali poznati naučnici u svojim naučnim disciplinama. Pojedini njegovi učenici čuvaju brojna pisma kojima je ovaj nesebični učitelj izražavao gotovo roditeljsko staranje za njih. Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд. Među brojnim antropogeografskim studijama prof. M. Filipovića ističu se radovi: „Visočka nahija`, „Severna veleška sela`, „Debarski Drimkol`, „Golo Brdo“, „Glasinac`, „Rama u Bosni`, „Takovo`, „Popovo u Hercegovini`, „Has pod Paštrikom`, „Modriča nekad i sad`, „Položaj i teritorijalni razvitak Velesa`, „Nomadski stočari na Ograždenu`, „Cvijićeva antrapogeografska škola` itd. [2] Kroz čitav svoj prilično težak život radio je sa ogromnom energijom ne priznavajući životne teškoće. Zato je uspio da u svom naučnom objavljenom radu ima gotovo 400 stotine bibliografskih jedinica. Cijeli život profesora Filipovića bio je posvećen naučnom istraživanju i naučnim radovima. Taj rad je poznat i priznat ne samo u Jugoslovenskim zemljama već i u širokim naučnim krugovima u inostranstvu, jer su pojedini Filipovićevi radovi objavljeni i izvan naše zemlje. Temeljno znanje stranih jezika omogućilo je prof. Filipoviću poznavanje svetske naučne literature. Od manjih članaka o pojedinim sitnijim problemima brzo je prešao na zaokrugljene i potpunije studije. Neke njegove studije su najbolje koje postoje u jugoslovenskoj etnološkoj i antropogeografskoj nauci.[2] Smrt Profesor Filipović je umro 22. aprila 1969. godine, poslje teške bolesti, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu nadaleko od jednog od svojih učitelja Jovana Cvijića i slavnog književnika i borca za narodna prava Petra Kočića. Smrću profesora M. Filipovića naša nauka izgubila je vatrenog pobornika. On će ostati u trajnom sećanju jugoslovenskih etnologa i geografa, a pre svega njegovih učenika i saradnika. Ostaće oličenje izuzetne energije i etičke postojanosti. Ovo nekoliko redova neka mu bude samo stručak priznanja od zahvalnog učenika i prijatelja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Scientology: The Fundamentals of Thought L. Ron Hubbard Od autora br. 1 bestselera Njujork Tajmsa Dijanetika, sa preko 22 miliona prodatih primeraka Šta je `smisao života?` Mnogi od nas provedu većinu svog života tražeći odgovor na ovo staro pitanje. Pa, šta ako ste sve vreme imali odgovore i sve što vam je ikada bilo potrebno su alati da im pristupite? U ovoj revolucionarnoj knjizi, Sajentologija: Osnovi mišljenja, krenućete na izuzetno putovanje, savladavajući alate života dok otkrivate najvažnije otkriće koje ćete ikada napraviti — znanje o vama. Naučite i odmah primenite fundamentalne procese i principe koji definišu primarnu arhitekturu načina na koji život funkcioniše. Postignite potpuno razumevanje uma, duha i života. Prepoznajte šta motiviše vaše postupke i postupke drugih i deblokirajte barijere izvanrednog potencijala koji ste zaključali unutra. Život je igra — i jednostavno, ovde su pravila. Možete biti srećniji, sposobniji i igrati bolju igru, koristeći sve što život može da ponudi. Evo odgovora koje ste tražili. „Podaci ovde su upotrebljivi i upotrebljivi za svakodnevni život. Volim da postanem pametniji i kompetentniji i da bolje razumem život. Već sam primenio mnoge od ovih osnova i definitivno su mi pomogli da budem uspešan u životu. Osim što sam sebi pomogao , u mogućnosti sam da pomognem svojim saradnicima, porodici itd. Toplo preporučujem ovu knjigu drugima.” (J.R.) Lafaiette Ronald Hubbard (Eng. Lafaiette Ronald Hubbard; 13. mart 1911, Tilden, Nebraska, SAD - 24. januar 1986, Kalifornija, SAD) - američki pisac [8] fikcija [9], tvorac novog religijsko-mističnog pokreta [10] Scientologija i srodni pseudoznanstveni kompleks [11] [12] [13] ideje i prakse (eng.) Russ., Pod nazivom Dianetics [14] i Scientologi [15]; osnovao je crkvu nauke (glavnu organizaciju pokreta) 1954. [8] Autor je (oko 600) naučnofantastičnih, avanturističkih, filozofskih, religijskih i psiholoških radova; rad i aktivnosti koje izazivaju kontroverzne procjene - od optužbi za šarlatanstvo do hvale od pristaša zasnovanih na idejama organizacije Hubbard Ispod je službena biografija Hubbarda. Istraživači nezavisni od scijentologije, među njima i novinari autoritativnih publikacija, bivši scijentolozi i Hubbardovi rođaci, smatraju da su ovdje prikazani podaci djelomično nepouzdani, djelomično netočni [18] [19] [20]. Do 1930 1911: Rođen 13. marta u Sjedinjenim Državama u Tildenu, Nebraska, u porodici pomorskog oficira Harrija Rossa Hubbarda. Hubbardova majka je Ledor Mai. Djetinjstvo je proveo u divljem zapadu Montane, gdje se nalazio ranč obitelji Hubbard. U septembru 1911. godine, Hubbard se sa ocem i majkom preselio u Durant, Oklahoma [21] [ne-autoritativni izvor?] [22] [neautoritativni izvor?]. 1913–1917: Hubbard i njegova porodica preselili su se u Kalispell, Montana. Tamo je upoznao Indijance Blackfoot nakon što je vidio njihov ritualni ples. Kasnije se sa porodicom preselio u Helenu, glavni grad Montane. Tamo je upoznao šamana Crnog nogu Old Tom. Između njih je počelo prijateljstvo, kao rezultat toga, Habard je bio počastvovan što je postao krvni brat Crno-belih. Od starog Toma, Hubbard je naučio mitologiju indijskog plemena. Tokom ovog perioda, Hubbard je proveo leto na porodičnom ranču, a zimu u troetažnoj ciglenoj kući u Heleni. U slobodno vrijeme mali Hubbard je vozio poludruge konje, a ponekad je subotom oprao zlatni pijesak iz obližnjih klanaca [21] [neautoritativan izvor?]. 1918-1921: Putuje automobilom sa dedom od Helene do Portlanda, Oregon. Po povratku u Helen, sam Hubbard odlazi svom ocu u Tacoma, Vashington. Kasnije su se on i njegovi roditelji preselili u San Dijego, a godinu dana kasnije - u Auckland [24] [neautoritativni izvor?]. 1922–1923: Hubbard se seli u Puget Sound, Vashington. U aprilu 1923. godine postao je član ruske organizacije Boi Scouts of America. Mladi Hubbard je 8. maja dobio titulu izviđača klase II, 5. jula je bio I. klasa. U oktobru je Ronov otac, oficir američke mornarice, primio naredbu da se prebaci u Vashington. 1. novembra, Hubbard i njegova porodica krenuli su brodom Ulisses S. Grant iz San Francisca u Nev Iork preko Panamskog kanala. Iz Njujorka se šalju u Vashington. Putem je Hubbard upoznao kapetana 3. ranga Džozefa Thompsona, oficira u medicinskom korpusu mornarice Sjedinjenih Država, koji je otputovao u Beč (Austrija) da prouči psihoanalizu od Sigmunda Frojda. Thompson je učio dvanaestogodišnjeg prijatelja o tome šta on sam zna o ljudskom umu [25] [neautoritativnom izvoru?] [26] [neautoritativnom izvoru?] Iako je L. Ron Hubbard kasnije odbacio Freudovo učenje kao neučinkovito i ne baš korisno, ipak napravio je jedan veoma važan zaključak: „Možeš nešto učiniti s umom“ [27] [neautoritativan izvor?]. 1924-1925: 25. mart je postao najmlađi `izviđač` u Sjedinjenim Državama [28] [neautoritativan izvor?]. 1927-1929: Otišao je na put u zemlje Istoka. On je posetio Kinu, tibetanske manastire, Indiju, Japan, Pacifička ostrva, dok je pronalazio i prikupljao neophodne činjenice da bi shvatio suštinu ljudskog postojanja [29] [ne-autoritativni izvor?] [30] [ne-autoritativni izvor?]. Počnite pisati 30-ti i 40-ti: Ovaj period se naziva “zlatno doba naučne fantastike”, u kojem radovi L. Ron Hubbard-a zauzimaju istaknuto mjesto. Počeo je profesionalnu karijeru pisanja kako bi imao izvor finansiranja za svoja istraživanja i studije. U tom periodu bio je popularan autor u mnogim književnim žanrovima: avantura, fantazija, fantazija, lirska, detektivska, zapadnjačka, a napisao je i nekoliko scenarija za holivudski filmski studio „Columbia Pictures“. 1930-1932: Studirao je na Univerzitetu Džordž Vašington (Vašington), gde je studirao inženjerstvo, matematiku i nuklearnu fiziku. Ovde je izveo svoj prvi eksperiment kako bi proučio kako se čuva ljudsko pamćenje i kakva je priroda estetike [34] [ne-autoritativni izvor?]. Obuka nije završena. 1932-1933: Učestvovao u filmskim i mineraloškim ekspedicijama na ostrva Kariba, dok je proučavao kulturu i verovanja lokalnih naroda [35] [neautoritativni izvor?]. 1935: Izabran za predsednika Kancelarije američkih saveza pisaca u Njujorku [36] [neautoritativni izvor?]. 1940: Izabrani član prestižnog Travel Cluba. Provela je pomorsku ekspediciju na Aljasku, provodeći eksperimente za pronalaženje radio-smera i pomažući u pripremi detaljnih obalnih karata [37] [ne-autoritativni izvor?]. Drugi svetski rat 1941: Dobio je „Kapetansku licencu svih vrsta brodova, u svim okeanima“ [38] [neautoritativni izvor?]. 1941-1945: Služio je u američkoj mornarici i komandovao antipodmorničkim brodovima na Atlantskom i Pacifičkom okeanu [38] [ne-autoritativni izvor?]. Zapravo, on je komandovao malim brodom i pokrenuo potragu za japanskom podmornicom, koja iz nekog razloga nikoga nije pronašla. Nakon ove lažne potjere, naređeno mu je da se vrati u bazu američke mornarice u Meksiku....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Opis Tokom svoje karijere bio sam nešto poput profesionalnog autsajdera, ali sam, takođe, često imao privilegiju da učestvujem u unutrašnjem životu sociologije. Bio sam aktivan u našoj disciplini a, opet, nikada u potpunosti odan raznolikim pristupima koji su vladali našom oblasti za mnogo godina mog rada kao sociologa…Godine 1954. doktorirao sam na Kolumbiji, a knjiga koja je nastala na osnovu disertacije, Funkcije društvenog sukoba, izašla je dve godine kasnije. Zanimljivo je navesti sudbinu knjige. Kada je prvi put objavljena, naišla je na veoma dobre reakcije. Sećam se samo jednog negativnog prikaza, i to od osobe koja se specijalizovala za zlonamerne kritike. Iako je bila dobro prihvaćena, 1950-ih nije stvorila mnogo buke. Koliko se sećam, tada je prodato oko tri hiljade primeraka. Međutim, u 1960-im stvari su se dramatično promenile. Pokret za građanska prava, studentski pokret, te mnogobrojni sukobi koji su obeležili te godine, vodili su ka postavljanju pitanja kojima bi sociološko delo moglo da pomogne kako bi se objasnila društvena scena koja je izgledala potpuno nerazumljiva u okvirima fiksiranih kategorija klasičnog struktural-funkcionalizma, ili bilo kojeg drugog sociološkog sistema. Nesumnjivo, Maks Veber ili Karl Marks mogli su da pruže neke smernice, ali, da li su savremeni sociolozi mogli da doprinesu njihovom razjašnjenju?Tih godina veoma su se čitala dela Rajta Milsa, ali on je preminuo 1962. godine. Postojala su, ili se bar tako činilo mnogim mladim sociolozima – početnicima, samo tri novija dela, koja su se bavila društvenim sukobom, koja su odbacila do tada prožimajuće stanovište, prema kojem je sukob viđen kao društvena bolest, kao disfunkcionalan i destruktivan elemenat. To su dela Ralfa Darendorfa Klasa i klasni sukob u industrijskom društvu, Maksa Glakmana Običaj i sukob u Africi, te moja knjiga. Ne znam kakav je bio tiraž druge dve knjige, ali je moja odjednom postala bestseler, i knjiga koja prosto mora da se ima na katedrama za sociologiju, kao i za susedne discipline, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Knjiga je prevedena na sedam ili osam jezika, bila je glavno didaktičko sredstvo na predavanjima za postdiplomce, te delo koje mladi sociolog prosto mora da pročita. O ovome govorim samo da bih ukazao na opštiju poruku. Uspeh ili neuspeh neke knjige manje je povezan sa njenim sadržajem; najviše zavisi od toga da li ona uspe da pronađe publiku i vremena koji je potvrđuju. Godine 1954. doktorirao sam na Kolumbiji, a knjiga koja je nastala na osnovu disertacije, Funkcije društvenog sukoba, izašla je dve godine kasnije. Zanimljivo je navesti sudbinu knjige. Kada je prvi put objavljena, naišla je na veoma dobre reakcije. Sećam se samo jednog negativnog prikaza, i to od osobe koja se specijalizovala za zlonamerne kritike. Iako je bila dobro prihvaćena, 1950-ih nije stvorila mnogo buke. Koliko se sećam, tada je prodato oko tri hiljade primeraka. Međutim, u 1960-im stvari su se dramatično promenile. Pokret za građanska prava, studentski pokret, te mnogobrojni sukobi koji su obeležili te godine, vodili su ka postavljanju pitanja kojima bi sociološko delo moglo da pomogne kako bi se objasnila društvena scena koja je izgledala potpuno nerazumljiva u okvirima fiksiranih kategorija klasičnog struktural-funkcionalizma, ili bilo kojeg drugog sociološkog sistema. Nesumnjivo, Maks Veber ili Karl Marks mogli su da pruže neke smernice, ali, da li su savremeni sociolozi mogli da doprinesu njihovom razjašnjenju? Luis Kozer je rođen 1913. godine u Berlinu (pod imenom Ludvig Koen [Ludwig Cohen], ali je njegov otac kasnije promenio prezime u Kozer). Kao sin religiozne luteranke i jevrejskog bankara, koji se za svoj etnički identitet Jevrejina buntovno borio kroz radikalno levu političku opciju u vajmarskoj Nemačkoj, Luis Kozer se već ranih tridesetih godina, kao i većina nemačkih Jevreja, suočio sa represijom novog nacističkog poretka. To ga je 1933. godine nateralo da emigrira u Pariz. Od 1933. do 1941. godine, koliko je boravio u Francuskoj, Kozer je studirao komparativnu književnost i sociologiju na Sorboni. Ovo razdoblje Kozerovog egzila bitno je obeleženo i njegovom veoma aktivnom političkom participacijom u levom političkom bloku marksističke provenijencije. Upravo taj levi marksistički nagib bitno će uticati na njegovu kasniju sociološku teoriju i ukupnu životnu i intelektualnu karijeru. Po nalogu francuskih vlasti (i po Kozerovom svedočenju) da svi etnički Nemci (native Germans), pa čak i Jevreji antifašisti moraju biti internirani, Kozer je 1941. godine uhapšen i smešten u logor u južnoj Francuskoj. Međutim, kao rezultat intenziviranog delovanja imigrantske politike Sjedinjenih Američkih Država i povećanja imigrantskih kvota za političke azilante iz Evrope, Ko­zer je otputovao iz Marselja do Portugala i 1941. godine se ukrcao na brod za Njujork. Svoj odlazak za Njujork Kozer takođe duguje i intenzivnim aktivnostima International Reliefe Association, koja je radila na spasavanju i deportaciji Jevreja iz Evrope u Ameriku. Na savet imigracionog odeljenja, Ludvig Kozer je promenio ime u Luis (Lewis). Veoma uzbuđen zbog svog odlaska u Njujork, Luis Kozer je neizmernu zahvalnost dugovao službenici International Relief Association koja je radila na njegovom slučaju i na izdavanju vize za njegovo putovanje u Njujork. Poznanstvo sa tom službenicom, Rozom (Rose) Laub, veoma brzo je okončano brakom. Sa Rozom Laub Kozer (1916–1994) Luis Kozer je otpočeo veoma dug zajednički život i intelektualnu karijeru na Kolumbija univerzitetu (Columbia University, New York). Zajedno su studirali sociologiju na Kolumbiji i oboje stekli doktorate. Iste, 1941. godine, kada je Kozer doputovao u Njujork, tamo se trajno preselio i Robert Merton, pod čijim su mentorstvom Kozer i Roza Laub doktorirali, a intelektualna atmosfera na Kolumbiji četrdesetih godina ostavila je dubok i trajan pečat na njegovu sociologiju. Tu intelektualnu atmosferu na Kolumbiji činila su najveća imena američke i svetske sociologije: Pol Lazarsfeld, Kingsli Dejvis, Mari Jahoda i Danijel Bel. Luis Kozer umro je 2003. godine, samo pet meseci nakon Roberta Mertona. Dušan Marinković (iz pogovora)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Džozef Marfi (20. maj 1898. - 16. decembar 1981.) je irski, naturalizovani američki autor i predvodnik nove misli, orijentisan ka božanskoj i religioznoj nauci. Džozef Denis Marfi rođen je u Bejlidahobu, u okrugu Kork, u Irskoj, kao sin direktora privatne dečačke škole i odgajaen je kao rimokatolik . Pridružio se jezuitima . U dvadesetim godinama, pre nego što je postavljen za sveštenika, iskustvo lekovite molitve navelo ga je da napusti jezuite i emigrira u Sjedinjene Države 1922; putovao je kao kormilar na brodu RMS Sedrik, ploveći iz Liverpula u Engleskoj do luke Njujork; na brodskom manifestu za putnike njegovo zanimanje navedeno je kao hemičar, britanski termin za farmaceuta. U Njujorku je postao profesionalni farmaceut (do tada je diplomirao hemiju ). Ovde je pristupio Crkvi Isceljujućeg Hrista (deo Crkve Božanske nauke ), gde je Emet Fok postao poglavar 1931. [1] Karijera Marfi je putovao u Indiju i proveo dosta vremena sa indijskim mudracima, učeći hinduističku filozofiju . Kasnije je u Americi formirao novu crkvu sa hinduističkim ideologijama. Sredinom četrdesetih godina preselio se u Los Anđeles, gde je upoznao osnivača religiozne nauke Ernesta Holmsa, a Holms ga je 1946. zainteresovao za religijsku nauku, nakon čega je predavao u Ročesteru, u Njujorku, a kasnije i na Institutu za religijsku nauku u Los Anđelesu. Sastanak sa predsednikom Udruženja za božansku nauku Ervinom Gregom doveo ga je do premeštanja u Božansku nauku, a on je postao poglavar Crkve Božanske nauke Los Anđelesa 1949., koju je izgradio u jednu od najvećih kongregacija Nove misli u zemlji.[traži se izvor] [ цитирање потребно ] Privatni život i smrt U sledećoj deceniji Marfi se oženio, doktorirao psihologiju na Univerzitetu Južna Kalifornija i počeo da piše. Nakon što mu je prva supruga umrla 1976. godine, oženio se svojom dugogodišnjom sekretaricom. Preselio je svoje poglavarstvo u Laguna Hils u Kaliforniji, gde je i umro 1981. godine. Njegova supruga, dr. Džin Marfi, nastavila je da radi u ovom poglavarstvu nekoliko godina nakon toga. Bibliografija To je to ili umetnost metafizičke demonstracije (1945) Točkovi istine (1946) Savršeni odgovor (1946) Vrhovno majstorstvo straha (1946) Sveti Džon Spiks (1948) Ljubav je sloboda (1948) Mistično objašnjeno ( dvanaest sila) (1948) Bogatstvo je vaše pravo (posebne meditacije za zdravlje, bogatstvo, ljubav i izražavanje) (1952) Čuda vašeg uma (1953) Božiji miris (1953) Magija verovanja (1954) Značenje reinkarnacije (1954) Veruj u sebe (1955) Kako privući novac (1955) Putovanje sa Bogom (1956) Mir u sebi (revidiran Sveti Džon Spiks) (1956) Molitva je odgovor (1956) Kako koristiti svoju isceljujuću moć (1957) Tihi trenuci s Bogom (1958) Moli svoj put kroz to (1958) Lekovita moć ljubavi (1958) Ostanite mladi zauvek (1958) Mentalni otrovi i njihovi antidoti (1958) Kako se moliti s špilom karata (1958) Živeti bez naprezanja (1959) Tehnike molitvene terapije (1960) Nuklearna religija (1961) Gospod nas uči da se molimo (drugo poglavlje putovanja sa Bogom) (1962.) Zašto se ovo dogodilo meni? (1962) Moć vašeg podsvesnog uma (1963) Čudesa umne dinamike (1964) Neverovatni zakoni moći kosmičkog uma (1965) Vaša beskrajna moć da budete bogati (1966) Kosmička snaga unutar vas (1968) Beskonačna moć za bogatije življenje (1969) Tajne prvog Činga (1970) Psihička percepcija: magija ekstrasenzorne percepcije (1971) Čudesna moć za beskonačno bogatstvo (1972) Telefizika: Čarobna moć savršenog življenja (1973) Kosmički enerdžajzer: Čudesna snaga univerzuma (1974) Velike biblijske istine za ljudske probleme (1976) Moć je u vama (1977) Božije pesme (1979) Kako koristiti zakone uma (1980) Ove istine mogu vam promeniti život (1982) Zbirka eseja Džozefa Marfija (1987)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez malo labaviji, ali nista strasno. Sve ostalo uredno! Naši stariji etnolozi ili etnografi, polazeći od gledišta da je etnologija nauka koja se bavi prvenstveno zaostalim etničkim grupama i samo starijim oblicima i pojavama u narodnom životu, gotovo sasvim su zanemarili Vojvodinu, budući da je to naša najnaprednija pokrajina. Posledica takvih shvatanja i držanja je ta da smo i danas veoma slabo obavešteni o etničkim odnosima u Vojvodini i o etničkim osobinama njenog stanovništva, kako srpskog tako i nesrpskog. Nema boljeg primera za to od činjenice da se ni u našoj nauci o narodu ni u javnosti uopšte nije znalo da se jedna grupa Srba u Vojvodini zove Herama. Sadržaj: D-r Milenko S. Filipović: Predgovor I KO SU BANATSKE HERE D-r Milenko S. Filipović: Ko su banatske Here II PREDEO I NASELjA BANATSKIH HERA D-r Branislav Bukurov: Okolina Bele Crkve Milorad Marčetić: Biljni i životinjski svet D-r Branislav Bukurov: Bela Crkva B. Bukurov, R. Nikolić i M. Filipović: Herska sela u Jugoslaviji B. Bukurov i M. Filipović: Herska sela u Rumuniji III PRIVREDA I TEHNOLOGIJA Rajko Nikolić: Privredne prilike Milan Milošev: Oruđa i načini rada u zemljoradnji Rajko Nikolić: Rad oko stoke Aleksandar Stefanović: Pčelarstvo M. Milošev i Z. Marković: Svilarstvo Milan Milošev: Ribolov Milan Milošev: Pletarstvo Rajko Nikolić: Pečenje cigle Zagorka Marković: Predenje i tkanje Aleksandar Stefanović: Bojenje biljnim bojama D-r Milenko S. Filipović: Ćilimarstvo Branislav Kojić: Seoska arhitektura Rajko Nikolić: Pokućstvo i posuđe Marija Stojadinović: Ishrana Bora Lungin Maksimović: Narodna nošnja IV DRUŠTVENI ŽIVOT Vera Milutinović: Ustanove i pojave društvenog života Sofija Dimitrijević: Običaji u ličnom i porodičnom životu D-r Milenko S. Filipović: Vera i crkva u životu banatskih Hera D-r Milenko S. Filipović: Slava ili svetac Sofija Dimitrijević: Običaji o praznicima preko godine Milorad Marčetić: Narodna medicina i veterina ZAVRŠNA RAZMATRANjA D-r Pavle Ivićb Mesto banatskog herskog govora među srpskim dijalektima D-r Milenko S. Filipović: Postanak i razvitak grupe banatskuv Hera Popis slika Registar Milenko S. Filipović (Bosanski Brod, 8. novembar 1902 — Beograd, 22. april 1969) bio je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih etnologa i etnografa.[1] Osnovni biografski podaci Rođen 8. novembra 1902. godine u Bosanskom Brodu u porodici željezničara sa ukupno sedmero djece. Milenko S. Filipović je bio istaknuti jugoslovenski antropogeograf i svjetski poznat i priznat etnolog, istraživač širokih geografskih prostranstava i još dubljih narodnih običaja, migracija srpskog stanovništva i njihovih posljedica, do veoma rijetkih i teško uočljivih pojava i posljedica narodnog života. Školovanje Osnovnu školu završio je u gradu Visokom, vozareći željeznicom iz obližnjih Podlugova. Gimnaziju pohađa u Tuzli u teškim uslovima Prvog svjetskog rata, gdje ga materijalno pomaže kao i druge odlične učenike industrijalac Danilo Pantić. Kao odličan učenik Milenko daje instrukcije slabim đacima i tako materijalno pomaže školovanje svoje braće i sestara. Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu (1921) gdje studira grupu predmeta: geografija, etnologija i nacionalna istorija kod najvećih naučnika toga vremena, geografa Jovana Cvijića i etnologa Tihomira Đorđevića i Jovana Erdeljanovića. Iako je dao mnogo radova iz antropogeografije, profesor Filipović je ipak na prvom mjestu bio etnolog. Studije završava za tri i po godine u svojoj 23. godini života. Kada je mjesto profesora geografije u Velesu, u Makedoniji, odmah nastavlja sa naučnim radom na izradi doktorske disertacije: “Visočka nahija”, koju je odbranio 1928. Godine. Disertacija od 456 stranica teksta objavljena je iste godine u Beogradu u čuvenoj Cvijićevoj ediciji “Naselja srpskih zemalja”. Naučni rad U čuvenoj Cvijićevoj ediciji “Naselja srpskih zemalja”, tokom života objavio je dosta radova, a važniji su: “Vogošća i Bioča u Bosni”,” Život i običaji narodni u Visočkoj nahiji”, „Glasinac”, „Rama” u Bosni i “Takovo”. 1930. godine je izabran za docenta i za vandrednog profesora 1937. godine na mladom Filozofskom fakultetu u Skoplju. Sa područja Makedonije profesor Filipović je objavio nekoliko desetina većih i manjih radova i postao član Naučnog društva. Jedan je od pokretača osnivanja Etnološkog društva Jugoslavije i glavni urednik časopisa “Etnologija”. Bogati naučni rad profesora Filipovića prekida Drugi svjetski rat na području Jugoslavije od 1941-1945. godine, koji je preživio u Beogradu. I u takvim uslovima profesor Filipović nastavlja sa naučnim radom, tako da je odmah poslje oslobođenja izabran za Naučnog saradnika Srpske akademije u Beogradu. Kao već istaknuto naučno ime dobija Rokfelerovu stipendiju i provodi jednu školsku godinu na Harvardskom univerzitetu u SAD, gdje ne samo sluša, nego i drži predavanja na engleskom jeziku, koji je sam naučio. Zbog zapaženih naučnih radova izabran je za naučnog saradnika Harvardskog univerziteta. Slobodno vrijeme je koristio za upoznavanje i skupljanje građe o Srbima u Americi od obala Atlantika do obala Pacifika. Na novootvorenom Filozofskom fakultetu u Sarajevu izabran je po pozivu za redovnog profesora na predmetima antropogeografija i etnologija 1955. godine. I tokom relativno kratkog boravka u Sarajevu razvio je snažnu naučnoistraživačku i organizacijsku djelatnost. Tako je već 1957. godine kao glavni urednik prvog geografskog naučnog časopisa u Bosni i Hercegovini “Geografskog pregleda” objavio veoma zapaženi uvodni članak “Cvijićeva antropogeografska škola”. Ostao je glavni urednik ovog časopisa do odlaska u penziju (1962). Istovremeno je izabran za člana Naučnog društva BiH, a zatim za redovnog člana Akademije nauka BiH. Od 1959. Do 1964. godine bio je direktor Balkanološkog instituta Akademije nauka BiH. Organizovao je i učestvovao sa nekoliko referata na čuvenom Simpozijumu o srednjovjekovnom katunu. Ni teška bolest nije mogla spriječiti profesora Filipovića da nastavi sa svojim naučnim radom u Sarajevu i u Beogradu. Brojni su radovi profesora Filipovića u Dijelima Akademije nauka BiH u Sarajevu kao što su: “Lepenica kao regija“,“Popovo u Hercegovini“(zajedno sa Lj. Mićevićem), “Majevica“(S obzirom na etničku prošlost i etničke osobine majevičkih Srba),“Srpska naselja u Beloj Krajini“, i na desetine manjih po obimu, ali zato veoma značajnih po sadržaju. Radovi profesora Filipovića objavljeni su i u tri jugoslovenske enciklopedije, a navodimo samo najznačajnije kao: “Kućna zadruga“, “Rod“, “Krsna slava“, “Bratstvo“, “Cigani“, „Cincari“ i brojni drugi. Profesor Filipović zapazio je na desetine odličnih studenata, koje je stalno motrio i pomagao im da uspeju u teškom naučnom radu. Desetak od njih su postali poznati naučnici u svojim naučnim disciplinama. Pojedini njegovi učenici čuvaju brojna pisma kojima je ovaj nesebični učitelj izražavao gotovo roditeljsko staranje za njih. Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд. Među brojnim antropogeografskim studijama prof. M. Filipovića ističu se radovi: „Visočka nahija`, „Severna veleška sela`, „Debarski Drimkol`, „Golo Brdo“, „Glasinac`, „Rama u Bosni`, „Takovo`, „Popovo u Hercegovini`, „Has pod Paštrikom`, „Modriča nekad i sad`, „Položaj i teritorijalni razvitak Velesa`, „Nomadski stočari na Ograždenu`, „Cvijićeva antrapogeografska škola` itd. [2] Kroz čitav svoj prilično težak život radio je sa ogromnom energijom ne priznavajući životne teškoće. Zato je uspio da u svom naučnom objavljenom radu ima gotovo 400 stotine bibliografskih jedinica. Cijeli život profesora Filipovića bio je posvećen naučnom istraživanju i naučnim radovima. Taj rad je poznat i priznat ne samo u Jugoslovenskim zemljama već i u širokim naučnim krugovima u inostranstvu, jer su pojedini Filipovićevi radovi objavljeni i izvan naše zemlje. Temeljno znanje stranih jezika omogućilo je prof. Filipoviću poznavanje svetske naučne literature. Od manjih članaka o pojedinim sitnijim problemima brzo je prešao na zaokrugljene i potpunije studije. Neke njegove studije su najbolje koje postoje u jugoslovenskoj etnološkoj i antropogeografskoj nauci.[2] Smrt Profesor Filipović je umro 22. aprila 1969. godine, poslje teške bolesti, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu nadaleko od jednog od svojih učitelja Jovana Cvijića i slavnog književnika i borca za narodna prava Petra Kočića. Smrću profesora M. Filipovića naša nauka izgubila je vatrenog pobornika. On će ostati u trajnom sećanju jugoslovenskih etnologa i geografa, a pre svega njegovih učenika i saradnika. Ostaće oličenje izuzetne energije i etičke postojanosti. Ovo nekoliko redova neka mu bude samo stručak priznanja od zahvalnog učenika i prijatelja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U času kada budete osvojili kontrolu nad sopstvenim misaonim procesima, bićete u stanju da moć podsvesti primenite na bilo koji problem i teškoću. Drugim rečima, započećete svesnu saradnju sa bezgraničnom silom i svemogućim zakonom koji vladaju čitavim svetom. Prepoznajte mogućnosti koje leže u vašem duhu, udahnite im oblik i one će krenuti u svet. Iz sadržaja knjige Afirmacije i meditacije: - MOLITVE I AFIRMACIJE - MEDITACIJE I AFIRMACIJE ZA ZDRAVLJE, BOGATSTVO, ODNOSE SA LJUDIMA I - SAMOIZRAŽAVANJE - SVEST O ZDRAVLJU - PRIHVATANJE IZOBILJA - LJUBAVNI, LIČNI, LJUDSKI I PORODIČNI ODNOSI - IZRAŽAVANJE - O dr Džozefu Marfiju Džozef Marfi (20. maj 1898. - 16. decembar 1981.) je irski, naturalizovani američki autor i predvodnik nove misli, orijentisan ka božanskoj i religioznoj nauci. Džozef Denis Marfi rođen je u Bejlidahobu, u okrugu Kork, u Irskoj, kao sin direktora privatne dečačke škole i odgajaen je kao rimokatolik . Pridružio se jezuitima . U dvadesetim godinama, pre nego što je postavljen za sveštenika, iskustvo lekovite molitve navelo ga je da napusti jezuite i emigrira u Sjedinjene Države 1922; putovao je kao kormilar na brodu RMS Sedrik, ploveći iz Liverpula u Engleskoj do luke Njujork; na brodskom manifestu za putnike njegovo zanimanje navedeno je kao hemičar, britanski termin za farmaceuta. U Njujorku je postao profesionalni farmaceut (do tada je diplomirao hemiju ). Ovde je pristupio Crkvi Isceljujućeg Hrista (deo Crkve Božanske nauke ), gde je Emet Fok postao poglavar 1931. [1] Karijera Marfi je putovao u Indiju i proveo dosta vremena sa indijskim mudracima, učeći hinduističku filozofiju . Kasnije je u Americi formirao novu crkvu sa hinduističkim ideologijama. Sredinom četrdesetih godina preselio se u Los Anđeles, gde je upoznao osnivača religiozne nauke Ernesta Holmsa, a Holms ga je 1946. zainteresovao za religijsku nauku, nakon čega je predavao u Ročesteru, u Njujorku, a kasnije i na Institutu za religijsku nauku u Los Anđelesu. Sastanak sa predsednikom Udruženja za božansku nauku Ervinom Gregom doveo ga je do premeštanja u Božansku nauku, a on je postao poglavar Crkve Božanske nauke Los Anđelesa 1949., koju je izgradio u jednu od najvećih kongregacija Nove misli u zemlji.[traži se izvor] [ цитирање потребно ] Privatni život i smrt U sledećoj deceniji Marfi se oženio, doktorirao psihologiju na Univerzitetu Južna Kalifornija i počeo da piše. Nakon što mu je prva supruga umrla 1976. godine, oženio se svojom dugogodišnjom sekretaricom. Preselio je svoje poglavarstvo u Laguna Hils u Kaliforniji, gde je i umro 1981. godine. Njegova supruga, dr. Džin Marfi, nastavila je da radi u ovom poglavarstvu nekoliko godina nakon toga. Bibliografija To je to ili umetnost metafizičke demonstracije (1945) Točkovi istine (1946) Savršeni odgovor (1946) Vrhovno majstorstvo straha (1946) Sveti Džon Spiks (1948) Ljubav je sloboda (1948) Mistično objašnjeno ( dvanaest sila) (1948) Bogatstvo je vaše pravo (posebne meditacije za zdravlje, bogatstvo, ljubav i izražavanje) (1952) Čuda vašeg uma (1953) Božiji miris (1953) Magija verovanja (1954) Značenje reinkarnacije (1954) Veruj u sebe (1955) Kako privući novac (1955) Putovanje sa Bogom (1956) Mir u sebi (revidiran Sveti Džon Spiks) (1956) Molitva je odgovor (1956) Kako koristiti svoju isceljujuću moć (1957) Tihi trenuci s Bogom (1958) Moli svoj put kroz to (1958) Lekovita moć ljubavi (1958) Ostanite mladi zauvek (1958) Mentalni otrovi i njihovi antidoti (1958) Kako se moliti s špilom karata (1958) Živeti bez naprezanja (1959) Tehnike molitvene terapije (1960) Nuklearna religija (1961) Gospod nas uči da se molimo (drugo poglavlje putovanja sa Bogom) (1962.) Zašto se ovo dogodilo meni? (1962) Moć vašeg podsvesnog uma (1963) Čudesa umne dinamike (1964) Neverovatni zakoni moći kosmičkog uma (1965) Vaša beskrajna moć da budete bogati (1966) Kosmička snaga unutar vas (1968) Beskonačna moć za bogatije življenje (1969) Tajne prvog Činga (1970) Psihička percepcija: magija ekstrasenzorne percepcije (1971) Čudesna moć za beskonačno bogatstvo (1972) Telefizika: Čarobna moć savršenog življenja (1973) Kosmički enerdžajzer: Čudesna snaga univerzuma (1974) Velike biblijske istine za ljudske probleme (1976) Moć je u vama (1977) Božije pesme (1979) Kako koristiti zakone uma (1980) Ove istine mogu vam promeniti život (1982) Zbirka eseja Džozefa Marfija (1987)