Radio Televizija Vojvodine, pečatirana,druga čista, odlično stanje, 196str., meki povez,25m, š r27,f26

Druga epoha: DIREKTNI PRENOSI (1906-1948) MP, 413 str. Fotodokumentovano Prvo izdanje - 2004 Tokom celog teksta autor zastupa stav da je radiofonija posebna, osma umetnost, poštujući celinu civilizacijskog razvoja, posebno naučno-tehnološko-tehničke ere, kao preduslova za njenu pojavu i razvoj. Nagrada za publicistiku Udruženja novinara Srbije. U drugoj knjizi koja se bavi epohom od 1906. do 1948. odnosno periodom direktnih prenosa, Jokić se bavi sazrevanjem svesti o novom mediju, ali i ograničenjima koja najčešće vidi kao nametanje jezika drugih umetnosti radiju (najpre pozorišne umetnosti od koje se, u slučaju radio drame preuzimaju tekstovi, glumačka interpretacija, način rada...). Na jednom kraju ove linije nalazi se to kopiranje na koje autor gleda kao na drugorazrdnu stvar, ali na drugom kraju stoji amaterizam koji Jokić sasvim očigledno, i sa pravom ceni i navodi kao klicu narednih visokih umetničkih dometa budućih generacija profesionalaca. Treba reći da u ovo vreme, a i sve do 60-ih ne postoje nikakve škole koje bi izbacile male ljude iz radija, reč je o ljudima što preuzetim iz drugih oblasti (najčešće pozorišta), što palih s neba, a rat je u velikoj meri doprineo razvoju radijske tehnike. Kako kaže Jokić “u prvim pionirskim godinama radio je nastajao iz amaterske strastu kako onih koji su pravili odašiljače i program tako i slušalaca koji su sami pravili svoje prijemnike, pa je to bio više tehnički nego programski trijumf“. Treba napomenuti da tokom sve tri knjige, Jokić odbrojava i pokušava da razdvoji nekakve periode „primitivizma“ i „profesionalizma“ što ga, mimo istoriografski korisne stvari (usled navođenja kada je ko šta radio) vodi u zabludu i neku vrstu „skraćivanja“ istorije, da ne kažem paradoksa – pokušava da ispriča istoriju, a zapravo samo čeka savremeni trenutak kada je radio drama navodno ostvarila svoj puni oblik i svoju moć. Međutim, pažljivi čitalac ima priliku da vidi koliko je istorija imala sasvim drugačiji tok i, ne želeći nešto da ostvari, živela svoj sopstveni život zaokružujući određene, danas veoma zanimljive radijske oblike. Otuda utisak antiklimaksa u trećoj knjizi koja se svodi na hvalospeve radiofonijskim stvaraocima iz vremena autora knjige.

Biblioteka Multimedia Rade Veljanovski Clio, 2005 8671022293, 9788671022293 MP, 307 str. savremen pogled na specifičan medijski model o kome tokom poslednje decenije postoje različita mišljenja. Autor smatra da je ovakav model radija i televizije i potreban i moguć u savremenom društvu, i iznosi niz argumenata koji taj javni servis karakterišu kao nezamenjiv komunikacioni servis i važnu integrativnu snagu društva. Zamišljeni projekat javne radiodifuzije kao idealni tip teško je ostvariv i u realnosti možda i ne postoji, ali one radio-televizijske organizacije koje su mu najbliže (britanski BBC, japanski NHK ili bavarska RTV) daju dovoljno razloga za zaključak da je to često segment medijskog sistema čiji potencijali u najvećoj meri mogu da zadovolje komunikacione i kulturne potrebe savremenog čoveka. Autor govori o ulozi javnog servisa u demokratizaciji društva, uz poseban osvrt na specifične interese i potrebe civilnog društva, manjinskih društvenih grupa, građanskih udruženja i inicijativa. U tekstu je dat i pregled jednog broja medijskih organizacija koje funkcionišu kao javne službe u razvijenim zapadnim, kao i u bivšim socijalističkim zemljama. Činjenica da je transformisanje državnih radio-televizija u javne servise u zemljama u tranziciji, pa i u našoj zemlji, već godinama aktuelno pitanje, potvrđuje izraženu potrebu za ovakvom knjigom`.

Izdavač: Radio Beograd 1976. odlično očuvana 628 str. Neki od naslova: Smiljan Jurin, Aleksandar Vacić, Dragoje Žarković, Marija Todorović, Omer Ibrahimagić, Eugen Pusić,jepan Ivanišević, Željko Pavić, Inge Perko / udruženi rad, dohodak, samouprava, kadrovi, društveno politički rad... Miloš Ilić / Teorija i filozofija stvaralaštva Mihael Levi / Lukač i Staljinizam Biće i jezik / Radomir Konstantinović ( Gvido Tartalja i misterija preobraženja,- Mobilizacija i demobilizacija Čedomira Minderovića ) Lionel Rišar / Nacizam i literatura...

Autor: Vlašić D. Isak Format: 14,5x20,5 Br. strana: 297 Povez: broširan Ovu zbirku, napisao je učitelj jednog ličkog sela, koje je prestalo živeti u prošlom ratu. Autor se u ovoj knjizi trudi da, oni koji pamte, ne zaborave kako se nekada davno živelo u ličkim selima, kako se oralo, sadilo, kosilo, šta je bila lička porodica, a mlađim generacijama pruža uvid u neki drugačiji bivši život. Zbirka sadrži tekstove nekada pevanih pesama, lične pesme autora koje su većinom napisane u izbeglištvu, opisuje nam običaje i prela. Isto tako, autor je ručno radio minijature raznih starih poljoprivrednih alatki i strojeva, tako da se u knjizi nalaze fotografije istih. Prosto eto, zaboravu u inat!!!

BRZO ČITANJE Toni Buzan Finesa Beograd. Mek povez, 24 cm, 222 strane. Opis Profesori, stručnjaci, studenti i učenici i svi vi koji želite da unapredite svoje znanje, zamislite da čitate 5 stranica u minuti, što će reći čitavu knjigu od 300 stranica za sat. A sada, zamislite da uz to i bolje pamtite. Toni Buzan, nadaleko poznati autor i tvorac ove metode tvrdi da bolje pamtimo ako brže čitamo, a naučna istraživanja i eksperimenti to potvrđuju. Knjiga sadrži objašnjenja koja omogućavaju čitaocu izbor između više tehnika čitanja teksta, prevazilaženje problema učenja i razumevnja, pamćenje pročitanog teksta i uvid u sopstveni napredak kroz praktične primere. Ciljevi ove knjige su: 1. Da znatno poboljša vašu brzinu čitanja 2. Da održi i poboljša razumevanje onoga što čitate 3. Da vam pomogne da obogatite svoj rečnik i povećate opšti nivo znanja 4. Da vam uštedi vreme 5. Da vam ulije samopouzdanje Ako su ovo i vaši ciljevi, onda je ovo prava knjiga za vas! -Toni Buzan (Busan, Busan) ) ”(Engleske mape uma). Autor i koautor više od 100 knjiga. Rođen 1942 u Londonu, Busan se sa porodicom preselio u Vancouver, Kanada, sa 11 godina. Majka je radila kao stenograf na sudu, otac je bio inženjer elektrotehnike [3]. Mlađi brat je Barri Buzan. Toni Buzan je 1964. godine dobio dvostruku diplomu sa odlikovanjima iz psihologije, engleskog jezika, matematike i opštih nauka sa Univerziteta British Columbia [izvor nije naveden 2432 dana]. Nakon fakulteta, Busan je radio kao radnik na farmi i na gradilištu. 1966. preselio se u London i započeo rad u časopisu Intelligence koji je objavio Mensa-70, zajednicu sa kojom je počeo sarađivati tokom studija na fakultetu. U isto vreme radio je kao slobodni učitelj u školama u siromašnim oblastima Istočnog Londona [4]. Buzan ima širok spektar interesovanja: studira u plesnoj školi, piše muziku, piše priče o životinjama pod pseudonimom Movgli, piše poeziju, dok dizajner stvara svoju odeću i nameštaj za svoj dom [3]. Toni Buzan je kreirao sopstveni softver za podršku stvaranju „mapa uma“ pod nazivom iMindMap u decembru 2006. Većina njegovih nastavnih aktivnosti uglavnom je podeljena na: zajedničko razumevanje širokih mogućnosti i potencijala mozga i njegovih funkcija, memorijske veštine, veštine čitanja, kreativnosti i kako se moždane funkcije mogu poboljšati u starosti. Toni Buzan popularan je kao autor knjiga o mozgu, duhovnoj inteligenciji, pamćenju, kreativnosti i brzini čitanja. Autor je i koautor 82 knjige, uključujući četiri sveske poezije. Njegova dela „Knjiga kartica intelekta: razgranato razmišljanje“, „Naučite sebe da razmišljate“, „Povežite svoje pamćenje“, „Koristite i telo i duh“, „Vodič za razvoj sposobnosti učenja za buduće generacije“ objavljena su više nego u 100 zemalja i preveden je na 28 jezika. Busan je osnivač i predsednik Fondacije za mozak i sportske olimpijade uma. Toni Buchan je uz pomoć znanja iz oblasti pamćenja uspeo da dobije brojne počasne diplome iz različitih oblasti nauke i umetnosti. Postavio je rekord u pamćenju velikih količina informacija, smislio teoriju inteligencijskih kartica (alat za razvoj pamćenja i razmišljanja), a postao je i autor mnogih najprodavanijih knjiga. Osnivač je prvenstva u sećanju, koje su sada veoma popularne u međunarodnom kulturnom i sportskom životu. Toni Buchan je osnivač Fonda za mozak, predsednik Fonda za mozak i tvorac koncepta mentalne pismenosti. Busan je redovan učesnik, domaćin i producent brojnih televizijskih, video i radio emisija: Misli svojom glavom (BBC TV), serije Otvoreni um (ITC), Očaravajuće slika “(cjelovečernji dokumentarni film o zagonetkama mozga). U novembru 1997. godine, u vazduhu pred pola milijarde publike, oborio je rekord javnog konkursa za pamćenje višecifrenih brojeva koji je u to vreme bio otvoren za sve. Većinu svog vremena posvećuje ljudima sa smanjenim sposobnostima učenja. Takođe je vlasnik najvišeg svetskog nivoa „koeficijenta kreativnog razmišljanja“. Njegov najnoviji izum bio je razvoj drugog u nizu tokom poslednjih 500 godina, poslednjeg „glavnog sistema“ memorije: samo-ekspandujuće opšte mnemonske matrice.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Opis Ova knjiga je kompas za sve postojeće i buduće intelektualce. Ono što započnete s njom ima sve predispozicije za brilijantnost. Napisana je sa jednim ciljem - da omogući čitaocu DA NAUČI KAKO DA UČI, na svakom mogućem planu ličnog razvoja. Ljudski mozak je deset hiljada puta moćniji od bilo kog računara. Mi koristimo samo oko 1% njegovog kapaciteta. Mape uma su sredstvo za kreativnu organizaciju misli koje nam pomaže da bolje iskoristimo neograničenu moć mozga. Pomoću Mapa uma - koristeći slova, brojeve, boje, linije, crteže - sa lakoćom i uživanjem postižemo izuzetne rezultate u poslu, pripremanju predavanja i prezentacija, hvatanju i pravljenju beležaka, planiranju, donošenju odluka, rešavanju problema i, podrazumeva se, - u pamćenju i učenju na svim nivoima. Otkrijte kako Mape uma mogu da uvećaju vašu memoriju, otključaju vašu kretivnost i oplemene način na koji razmišljate i učite. Toni Buzan (Busan, Busan) ) ”(Engleske mape uma). Autor i koautor više od 100 knjiga. Rođen 1942 u Londonu, Busan se sa porodicom preselio u Vancouver, Kanada, sa 11 godina. Majka je radila kao stenograf na sudu, otac je bio inženjer elektrotehnike [3]. Mlađi brat je Barri Buzan. Toni Buchan je 1964. godine dobio dvostruku diplomu sa odlikovanjima iz psihologije, engleskog jezika, matematike i opštih nauka sa Univerziteta British Columbia [izvor nije naveden 2432 dana]. Nakon fakulteta, Busan je radio kao radnik na farmi i na gradilištu. 1966. preselio se u London i započeo rad u časopisu Intelligence koji je objavio Mensa-70, zajednicu sa kojom je počeo sarađivati tokom studija na fakultetu. U isto vreme radio je kao slobodni učitelj u školama u siromašnim oblastima Istočnog Londona [4]. Busan ima širok spektar interesovanja: studira u plesnoj školi, piše muziku, piše priče o životinjama pod pseudonimom Movgli, piše poeziju, dok dizajner stvara svoju odeću i nameštaj za svoj dom [3]. Toni Buchan je kreirao sopstveni softver za podršku stvaranju „mapa uma“ pod nazivom iMindMap u decembru 2006. Većina njegovih nastavnih aktivnosti uglavnom je podeljena na: zajedničko razumevanje širokih mogućnosti i potencijala mozga i njegovih funkcija, memorijske veštine, veštine čitanja, kreativnosti i kako se moždane funkcije mogu poboljšati u starosti. Toni Busan popularan je kao autor knjiga o mozgu, duhovnoj inteligenciji, pamćenju, kreativnosti i brzini čitanja. Autor je i koautor 82 knjige, uključujući četiri sveske poezije. Njegova dela „Knjiga kartica intelekta: razgranato razmišljanje“, „Naučite sebe da razmišljate“, „Povežite svoje pamćenje“, „Koristite i telo i duh“, „Vodič za razvoj sposobnosti učenja za buduće generacije“ objavljena su više nego u 100 zemalja i preveden je na 28 jezika. Busan je osnivač i predsednik Fondacije za mozak i sportske olimpijade uma. Toni Buchan je uz pomoć znanja iz oblasti pamćenja uspeo da dobije brojne počasne diplome iz različitih oblasti nauke i umetnosti. Postavio je rekord u pamćenju velikih količina informacija, smislio teoriju inteligencijskih kartica (alat za razvoj pamćenja i razmišljanja), a postao je i autor mnogih najprodavanijih knjiga. Osnivač je prvenstva u sećanju, koje su sada veoma popularne u međunarodnom kulturnom i sportskom životu. Toni Buchan je osnivač Fonda za mozak, predsednik Fonda za mozak i tvorac koncepta mentalne pismenosti. Busan je redovan učesnik, domaćin i producent brojnih televizijskih, video i radio emisija: Misli svojom glavom (BBC TV), serije Otvoreni um (ITC), Očaravajuće slika “(cjelovečernji dokumentarni film o zagonetkama mozga). U novembru 1997. godine, u vazduhu pred pola milijarde publike, oborio je rekord javnog konkursa za pamćenje višecifrenih brojeva koji je u to vreme bio otvoren za sve. Većinu svog vremena posvećuje ljudima sa smanjenim sposobnostima učenja. Takođe je vlasnik najvišeg svetskog nivoa „koeficijenta kreativnog razmišljanja“. Njegov najnoviji izum bio je razvoj drugog u nizu tokom poslednjih 500 godina, poslednjeg „glavnog sistema“ memorije: samo-ekspandujuće opšte mnemonske matrice (CEM3). Izdavač FINESA

Naslov: PROTIV POVRATKA NA PROIZVODNJU PRE KRIZE [Imaginer les gestes-barrieres contre le retour a la production d`avantcrise] Autor: Bruno Latur [Bruno Latour] Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Edicija: Svici Prevod sa francuskog: Olja Petronić Obim: 16 strane Format: 10,5 x 15 cm Povez: meki Godina izdanja: 2020. * Tekst inspirisan epidemijom korona virusa i bolesti COVID-19 `Poslednje što treba da uradimo je da nastavimo da na istovetan način radimo sve što smo radili ranije.` ************************************************************ / covid19 / kovid19 / korona virus / kapitalizam / ekologija / borba i pobuna / nikada nismo bili moderni / istrаživanje o modusima života / mreže, društva, sfere / akteri / proizvodnja / zagađenje / antropologija / sociologija /

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti - đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[3] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[4][5][6] Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[7] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[8] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[9] U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča[10] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[11] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[12] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta...

KROZ KLISURINE: Teofil Pančić Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Život i smrt u srpskom postkomunizmu. 3, Kroz klisurine / Teofil Pančić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2007 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2007 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 406 str. ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 166 ISBN 978-86-7562-063-1 (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. 4. Predmetne odrednice Srbija -- Političke prilike -- 2003-2006 Srbija -- Kulturne prilike -- 2003-2006 Teofil Pančić je rođen 1965. godine u Skoplju. Kolumnista je i kritičar beogradskog nedeljnika « Vreme ». Kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u nizu listova i časopisa iz Srbije i sa ex-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. U Biblioteci XX vek objavljene su njegove knjige : Urbani Bušmani – Život i smrt u srpskom postkomunizmu (2001), Čuvari bengalske vatre – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,2 (2004), Kroz klisurine. – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,3 (2007) i Karma koma (2007). Kod drugih izdavača Pančić je objavio: Osobeni znaci (Beopolis, Beograd, 2006), Na hartijskom zadatku (Dnevnik, Novi Sad, 2006), Tih famoznih 400 kilometara (VBZ, Zagreb, 2007), Peščani sprud (Peščanik, 2008) i Pepeo bez bašte (Dnevnik, Novi Sad, 2009). Knjiga Kroz klisurine sadrži Pančićeve kolumne objavljene na Trećem programu Radio Beograda i u nedeljniku “Vreme” od marta 2003. do marta 2006. godine. Knjiga, kaže autor, prati “vreme restauracije”, odnosno “jedan samoskrivljeni pad, s namerom da mu- kad već ne može da ga zaustavi – barem izmeri dubinu”.

TEKSTOVI PISANI U VREME KORONA VIRUSA O POSLEDICAMA PANDEMIJE KOVID 19 1. Slavoj Žižek, DA LI NAM JE SUĐEN VARVARIZAM S LJUDSKIM LIKOM? (16 str.) `Nije dovoljno samoizolovati se i preživeti…` 2. Ašil Mbembe, UNIVERZALNO PRAVO NA DISANJE (20 str.) `Ono što nam je potrebno jeste dobrovoljni i svesni prekid, prekid sa punim konsenzusom. Bez njega jedva da nam ima sutrašnjice.` 3. Katrin Malabu, KARANTIN UNUTAR KARANTINA (16 str.) `Karantin je jedino podnošljiv ako se od njega izolujemo – ako se istovremeno osamimo u njemu i od njega.` 4. Bruno Latur, PROTIV POVRATKA NA PROIZVODNJU PRE KRIZE (16 str) `Poslednje što treba da uradimo je da nastavimo da na istovetan način radimo sve što smo radili ranije.` 5. Peter Sendi, VIRULENTNA VREMENA (20 str.) `Najednom sam se probudio u svetu drugom, a istom. U svetu koji je stao zato što se kretao brže od samog sebe.` 6. Andreas Malm, Dominik Mili, ZAŠTO NAM JE NEOPHODAN EKOLOŠKI LENJINIZAM? (28 str.) `Nisam do sada video nijednu inicijativu za borbu protiv COVID-19 koja ide izvan okvira održavanja sistema u životu.` *********************************************************** Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Edicija: Svici Preveli: Olja Petronić, Suzana Bojović, Aleksa Nikolić, Aleksandar Nedeljković Format: 10,5 x 15 cm Povez: meki Godina izdanja: 2020. **************************************************************** covid19, korona virus, kovid19, epidemija, politika, političko, varvarizam, samoizolacija, leva struja, ideologija, naomi klajn, donald tramp, filozofija, psihoanaliza

Lepo očuvano Midhat Šamić (Sarajevo 1907 — 1990), bio je jugoslovenski i bosanskohercegovački književnik (romanist, metodičar, metodolog i prevodilac), te član Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Dobitnik je više odlikovanja. Školovanje[uredi | uredi izvor] Midhat Šamić, rođen je 16. marta 1907. godine u Sarajevu. U svom rodnom gradu završio je osnovnu i srednju školu. Nakon toga odlazi za Beograd gde upisuje Filozofski fakultet. Završio je studije francuskog jezika i književnosti, uporedne književnosti sa jugoslovenskom književnošću i latinski jezik 1931. godine. Odmah nakon diplomiranja, pa sve do 1950. godine radio je kao profesor u srednjim školama u Prijedoru, Sarajevu i Beogradu. Kratko vreme je bio profesor i u višoj Pedagoškoj školi u Sarajevu u kojoj je predavao francuski jezik.[1] Rad na Univerzitetu[uredi | uredi izvor] Na mesto profesora Filozofskog fakulteta dolazi odmah pri njegovom osnivanju, tj. 1950. godine. Predavao je francusku književnost do XVIII veka. Na fakultetu je prešao sva nastavnička zvanja, od predavača do profesora. U periodu između 1954—1956. godine radio je u Parizu kao lektor srpsko-hrvatskog jezika na Sorboni. Dve godine kasnije, tačnije 1958. godine, odbranio je državni doktorat sa dve teze: Les Voyageurs français en Bosnie... (glavna teza) i Les Sources historiques de la Chronique de Travnik od Ive Andrića (dopunska teza), za šta mu je dodeljen najviši stepen u ocenjivanju: mention très honorable. Od 1969. bio je dopisni član ANUBiH, a redovni član postaje 1973. godine. U ANUBiH je obavljao i različite dužnosti: sektretar Odeljenja za književnost i umetnost, član Predsedništva, a jedno vreme je bio i potpredsednik Akademije. Osnovne dve oblasti kojima je Šamić posvetio svoju naučnu pažnju jesu uporedna književnost i francuska književnost.[1] Dela[uredi | uredi izvor] Značajna dela iz prve oblasti odnose se na proučavanje književno-kulturnih veza i dodira Francuske i Bosne u jednoj izuzetno uzburkanoj istorijskoj epohi (kraj XVIII i početak XIX veka). Neka dela objavljena su na francuskom jeziku u Francuskoj. Tu se, pre svega, misli na studiju Les voyageurs français en Bosnia à la fin du 18e siècle et au début du 19e et le pays tel qu’ils l’ont vu (1960). Pod naslovom Francuski putnici u Bosni na pragu XVIII veka i njihovi utisci o njoj, ista studija objavljena je i na srpskom jeziku (1966). U ovu grupi Šamićevih dela spadaju još i sledeće rasprave i studije: Fra Grgo Martić i Francuzi (1957); Istorijski izvori `Trgovačke hronike` Ive Andrić i njihova umetnička transpozicija (1962); Iz strane i uporedne književnosti (1968). Midhat Šamić je pisao i o velikom broju francuskih pisaca, a najznačajniji mu je rad iz francuske književnosti i monografija Život i djelo doba A. Žida(1976). Šamić je takođe bio istaknut prevodilac sa francuskog jezika. Posebno su mu zapaženi prevodi Zolinih romana. Bavio se i problemima metodologije i tehnike naučno-istraživačkog rada, što je rezultiralo knjigom `Kako nastaje naučno djelo` (1968, 1969, 1972).[2] Osim toga, Šamić se bavio i problemima medotike stranih jezika . Njegov priručnik `Metodika nastave i tehnika učenja živih jezika`, s posebnim osvrtom na engleski, francuski, ruski i nemački (1959) pomagao je, u vreme kada je nastao, da se napredi nastava stranih jezika kod nas. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Metodika nastave i tehnike učenja živih jezika, Svjetlost, 2. izd., Sarajevo 1959. Les Voyageurs français en Bosnie à la fin du 18e siècle et au début du 19e..., Didier, Paris 1960. Istorijski izvori Travničke hronike Ive Andrića i njihova umjetnička transpozicija, Veselin Masleša, Sarajevo 1962. Iz strane i uporedne književnosti, Svjetlost, Sarajevo 1968. A. Gide i R. Martin du Gard: Književno prijateljstvo, ANUBiH, Sarajevo 1975. Ličnost, delo i doba A. Žida u svjetlu njegova dnevnika, ANUBiH, Sarajevo 1976. Kako nastaje naučno djelo, Svjetlost, Sarajevo 1977. (desetak izdanja) Prevedene knjige[uredi | uredi izvor] A. Tibode, Istorija francuske književnosti; izabrani odlomci iz đela Montaignea i Hugoa. Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor] Dobitnik je 27-julske nagrade 1968. godine, nagrade ZAVNOBiH-a, Spomen-plakete Sarajeva, Plakete Univerziteta u Sarajevu, kao i odlikovanja (Orden rada sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima).[1] tags: Midhat Šamić Kako nastaje naučno djelo: Uvođenje u metodologiju i tehniku naučno-istraživačkog rada – opći pristup umberto eko metodologija karl poper logika naučnog dela nauka naučni rad metodika

Nedostaje prvi list. Manja linijska ulegnuca na zadnjoj korici. Ostatak je u redu. dr Dragan Žunić(1952), studije sociologije završio u Nišu. Doktorat sociološkin nauka stekao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu 1984., odbranivši tezu pod naslovomRazvoj ideje estetičkog numanizma. Služi se engleskim i nemačkim jezikom. Studijske boravke imao je na Rur-univerzitetu u Bonumu, Nemačka (1989), i na Univerzitetu u Beču, Austrija (1991). Radio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu 1978-2004.g. predmete:Sociologija umetnosti,Estetika,Sociologija kulture i umetnosti sa kulturnom istorijom Srba. Od oktobra 2004.g. radi kao redovni profesor na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Nišu, gde predaje sledeće predmete:Sociologija kulture,Sociologija kulture i umetnosti,Filozofija umetnosti1 i 2,Estetika1 i 2. Godinama je držao predavanja izEstetikeza postdiplomce Studijske grupe za anglistiku i Studijske grupe za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Nišu. U zimskom semestru školske 2006/07.g. držao je kursKnjiževnost i identiteti: književna konstrukcija sopstvana postdiplomskim studijama Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost, smer: Srpska književnost. Od školske 2011/12. angažovan je za izvođenje nastave na osnovnim akademskim studijama na Departmanu za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu, iz kurseva:Istorija estetike 1i2(iSistematska estetika 1i2za školsku 2011/12.). Od školske 2011/12. izvodi nastavu i na doktorskim studijama filologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, iz kursevaPregled estetičkin teorijaiEstetika 20. veka. Obavljao je sledeće funkcije na univerzitetu: prodekan Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu (1989-1991), upravnik Studijske grupe za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu (1991-1992), upravnik Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Nišu (1992-1996), prorektor Univerziteta u Nišu (X 2000 – II 2001), dekan Filozofskog fakulteta u Nišu (III 2001 – X 2004). Sada obavlja sledeće funkcije: načelnik Odseka za proučavanje naroda odnosno (od 2009) Odseka društvenin nauka Centra za naučnoistraživački rad SANU i Univerziteta u Nišu (od 2001.g. do danas), zamenik upravnika Centra za naučnoistraživački rad SANU i Univerziteta u Nišu (od 2002.g. do danas). Svoj naučni rad centrira oko sledećin tema: estetska kultura; istorija kultura; umetnost u društvu – društvo u umetnosti; ukus i obrazovanje ukusa; književnost i identiteti; književnost i saznanje; književnost i istorija; nermeneutički problemi interpretacije simboličkin tvorevina. Objavio je više desetina naučnin radova iz oblasti estetike, sociologije kulture, sociologije umetnosti, i sledeće autorske knjige:Estetički numanizam(Niš 1988);Likovi oblika: fragmenti o umetnosti(Niš 1991);Svakidašnji ukus: kritika moći sviđanja(Niš 1994);Sociologija umetnosti(Niš 1995);Nacionalizam i književnost: srpska književnost 1985-1995(Niš 2002);Vesela estetika(Niš 2004, Beograd 2008);Pričanje smisla: književnost i saznanje(Beograd 2010);Otići(Leskovac/Beograd 2012). Priredio je sledeće publikacije:Estetsko i sveto(Niš 1994);Prava manjina(Niš 2005);Tradicionalna estetska kultura: estetska dimenzija kuće(Niš 2006);Tradicionalna estetska kultura: svakodnevlje i praznik(Niš 2007);Tradicionalna estetska kultura: telo i odevanje(Niš 2009);Tradicionalna estetska kultura: nleb(Niš 2010);Tradicionalna estetska kultura: igra(Niš 2011). Član je Sociološkog društva Srbije, Estetičkog društva Srbije, Evropskog društva kulture (SEC), Srpskog filozofskog društva. Promovisan je u počasnog doktora 21. maja 2004. (doctor nonoris causa) Velikotrnovskog univerzitetaSv. Ćirilo i Metodije, Veliko Trnovo, Bugarska. Za knjiguPričanje smisla: književnost i saznanje(Beograd: KIZ Altera, 2010) dobio je nagraduZadužbine Nikolaj Timčenkou Leskovcu, za 2010. godinu. Tags: estetika umetnost eseji

O AUTORU: Studije arhitekture završio je u Beogradu 1923. godine a potom boravi u Parizu na dopunskim studijama i praktičnom usavršavanju u velikim arhitektoiskim biroima. Po povratku u zemlju zapošljava se u Arhitektonskom birou “Arhitekt” (1926-30) da bi 1930. godine bio izabran za asistenta na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakuleta, gde je proveo čitav radni vek. Predavao je projektovanje stambenih zgrada i nauku o stilovima. Kao graditelj negovao je funkcionalnost, tehničku racionalnost i estetsku odmerenost. Dobitnik je Sedmojulske nagrade za životnono delo (1971). Pre drugog svetskog rata osvojio je dve prve nagrade: za Zanatski dom (1931-33, kasnije Radio Beograd) i zgradu PRIZAD u Beogradu (1938, kasnije TANJUG). B. Nestorović je projektovao sledeća dela: Stambena zgrada u Ul. Maršala Birjuzova 44, (1923. B.Nestorović, N. Nestorović); Palata Beogradske zadruge u Karađorđavoj 65 (1925-27) ; Stambeni blok između ulica Karađorđeve i Zagrebačke 3-9 i Gavrila Principa 16 (1926-29); Svetosavski hram (1926-27, konkursni projekat: 1934-41. B. Nestorović, A.Deroko); Stambena zgrada u Ul. kneza Miloša 56 (1927, B. Nestorović. M.Radovanović); Kuća Vitomira Konstantinovića u Ul. Srpskih vladara 3 1926-27. (B. Nestorović, N Nestorović); Stambena zgrada u Ul Maršala Birjuzova 8 (1927); Kuća KatarineProtić u Palmotićevoj 18 (1928) ; Filijala Narodne banke u Kragujevcu u Glavnoj ul. 100 (1929) ; Tenis klub “Šumadija” na Kalemegdanu (1929) ; Radnički dom u Beogradu (1929, konkusni projekat, B.Nestorović- Ž. Piperski); Crkva sv. Marka na Tašmajdanu (1929. projekat) ; Stambena zgrada u Ul. Jelene Cetković 8 (1929) ; Kuća ing. Nikole Raičkovića u Svetogorskoj 33 (1930) ; Kuća Hristine Milošević u Njegoševoj 45 (1930) ; Zgrada Narodne banke u Bitolju (1931) ; Zgrada narodne banke u Skoplju na obali Vardara (1931) (srušena u zemljotresu 1963) ; Vila Milana Protića u Simićevo 7 (1931), Vila porodice Moačanin u Užičkoj 23 (1931) ; Ured za osiguranje radnika u Kragujevcu (1931) ; dom Gajret “Osman Đikić”u Dalmatinskoj ul. u Beogradu (1931) ; Kuća Živke Milisavljević u Ul. Vase Pelagića 10 (1932), Kuća Miodraga Stoiljkovića na uglu Ul. Džordža Vašingtona 44 i Palomotićeve 22 (1932-33) ; Vila u Ul. Ledi Kaudri 9 (1933) ; Sopstvena kuća u Ul. kneza Miloša 69 (1933) ; Vila Milana Protića u Užičko; 16-a (1934-35) ; Zgrada Narodne banke u Šapcu (1936) ; Zgrada Narodne banke u Dubrovniku (1936) ;Konaci manastira Gračanica (1940, B.Nestorović. B.Kojić) ; Studentski dom u Ul. Mije Kovačevića (1968). B. Nestorović je puno pisao i objavio je brojne članke i knjige: Un palasi a Stobi, Anali vizantološkog kongresa, Sofija 1934; Venecijanske palate, 392 Umetnički pregled, br. 6 knjiga 1, Beograd 1928; Prilog za određivanje položaja unutrašnje regulacione linije u stambenim blokovima, Godišnjak tehničkog fakulteta 1946-47, Beograd 1949, Veličina i analiza stana u vezi sa sastavom porodice u: Refereatu za prvo savetovanje arhitekata i urbanista Jugoslavije, izd. Naučna Knjiga Beograd 1950, Arhitektura starog veka(udžbenik), Beograd 1952, (dopunjeno izdanje, 1962), Stambene zgrade. Osnovi projektovanja (udžbenik). Beograd 1952; Arhitektura novog vela (udžbenik), Beograd, Subotica 1964; Osvrt na stambenu izgadnju u Sovjetskom Savezu, Beograd 1966; Uvod u arhitekturu, (udžbenik), Beograd 1967; Kriterijumi u stambenoj izgranji, Beograd 1969; Naša škola, ZRAF, knj. 1, Beograd 1951-52; Osnovi projektovanja, Beograd 1950; Za novi lik socijalističkog arhitekte, Tehnika br. 1, Beograd 1951, Zakonitost u usponu arhitekture i u njenoj dekadenciji, Zbornik radova arhitektonskog fakulteta 1951; Arhitektura starog veka, Beograd 1962, Razvoj arhitekture Beograda od kneza Miloša do Prvog svetskog rata 1815-1914, Godinšnjak Muzeja grada Beograda, Beograd 1954, Arhitekt i arhitektura, Pregled arhitekture br. 1, 1954, Arhitektura Novog veka, 1954; Evolucija beogradskog stana, Godišnjak grada beograda knjiga 20, Beograd 1955; Metod za određivanja oblika i dimenzija dnevne sobe, Zbornik radova arhitektonskog fakulteta, Beograd 1956, Narodno pozorište u Beogradu, Godišnjak grada beograda knjiga 30, Beograd 1956; Prilog za određivanje minimalne korisne površne stanova u masovnoj stambenoj izgradnji, Zbornik radova arhitektonskog fakulteta Beograda, Beograd 1957; Nove tehnike i novi materijali. Njihov uitica na estetski izraz u arhitekturi, Arhitektura urbanizam br. 10, Beograd 1961, Postakademizam. u arhtekturi Beograda, Godišnjak grada Beograda, knj.20, Beograd 1973, 339-381, Pregled spoštenja arhitekture u Srbiji XIX veka, Saopštenja, izd. Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, knj.10, Beograd 1974. 141-168, Arhitektura u Srbiji 19. veka (rukopis), Arhiv SANU, br 14.410, Beogradski arhitekt Andra Stevanović i Nikola Nestorović. Godišnjak grada Beograda, knj. 20, Beograd 1975. 173-185, Evolucija beogradskog stana, GGB, knj. 2, Beograd, 1955, Narodno pozorište u Beogradu, knj, 3, Beograd 1956; Prilog za ocenjvanje mimalne korsne površine stanova u masovnoj stambenoj izgradnji, ZRAF, knj. 30, sv. 6, Beograd 1956—57, Nosioci arhitektonske misli u Srbiji XX veka, “Saopštenja IAUS”, br. 2, Beograd, 1969; Jovan Ilkić, beogradski arhitekta, GGB, knj. 19. Beograd 1972, Postakademizam u arhitekturi Beograda, GGB, knj. 20, Beograd 1973; Graditelji Beograda, od 1815. do 1915, Istorija Beograda knj, 2, Beograd 1974; Pregled spomenika arhitekture u Srbiji 19 veka, Saopštenja, br. 10, Beograd 1974, i dr. O KNJIZI: 558 strana, 166 strana s tablama, 22 cm, tvrd povez, ćirilica Izdavač: Art Press (Niš: Krug), 2006

O AUTORU: Studije arhitekture završio je u Beogradu 1923. godine a potom boravi u Parizu na dopunskim studijama i praktičnom usavršavanju u velikim arhitektoiskim biroima. Po povratku u zemlju zapošljava se u Arhitektonskom birou “Arhitekt” (1926-30) da bi 1930. godine bio izabran za asistenta na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakuleta, gde je proveo čitav radni vek. Predavao je projektovanje stambenih zgrada i nauku o stilovima. Kao graditelj negovao je funkcionalnost, tehničku racionalnost i estetsku odmerenost. Dobitnik je Sedmojulske nagrade za životnono delo (1971). Pre drugog svetskog rata osvojio je dve prve nagrade: za Zanatski dom (1931-33, kasnije Radio Beograd) i zgradu PRIZAD u Beogradu (1938, kasnije TANJUG). B. Nestorović je projektovao sledeća dela: Stambena zgrada u Ul. Maršala Birjuzova 44, (1923. B.Nestorović, N. Nestorović); Palata Beogradske zadruge u Karađorđavoj 65 (1925-27) ; Stambeni blok između ulica Karađorđeve i Zagrebačke 3-9 i Gavrila Principa 16 (1926-29); Svetosavski hram (1926-27, konkursni projekat: 1934-41. B. Nestorović, A.Deroko); Stambena zgrada u Ul. kneza Miloša 56 (1927, B. Nestorović. M.Radovanović); Kuća Vitomira Konstantinovića u Ul. Srpskih vladara 3 1926-27. (B. Nestorović, N Nestorović); Stambena zgrada u Ul Maršala Birjuzova 8 (1927); Kuća KatarineProtić u Palmotićevoj 18 (1928) ; Filijala Narodne banke u Kragujevcu u Glavnoj ul. 100 (1929) ; Tenis klub “Šumadija” na Kalemegdanu (1929) ; Radnički dom u Beogradu (1929, konkusni projekat, B.Nestorović- Ž. Piperski); Crkva sv. Marka na Tašmajdanu (1929. projekat) ; Stambena zgrada u Ul. Jelene Cetković 8 (1929) ; Kuća ing. Nikole Raičkovića u Svetogorskoj 33 (1930) ; Kuća Hristine Milošević u Njegoševoj 45 (1930) ; Zgrada Narodne banke u Bitolju (1931) ; Zgrada narodne banke u Skoplju na obali Vardara (1931) (srušena u zemljotresu 1963) ; Vila Milana Protića u Simićevo 7 (1931), Vila porodice Moačanin u Užičkoj 23 (1931) ; Ured za osiguranje radnika u Kragujevcu (1931) ; dom Gajret “Osman Đikić”u Dalmatinskoj ul. u Beogradu (1931) ; Kuća Živke Milisavljević u Ul. Vase Pelagića 10 (1932), Kuća Miodraga Stoiljkovića na uglu Ul. Džordža Vašingtona 44 i Palomotićeve 22 (1932-33) ; Vila u Ul. Ledi Kaudri 9 (1933) ; Sopstvena kuća u Ul. kneza Miloša 69 (1933) ; Vila Milana Protića u Užičko; 16-a (1934-35) ; Zgrada Narodne banke u Šapcu (1936) ; Zgrada Narodne banke u Dubrovniku (1936) ;Konaci manastira Gračanica (1940, B.Nestorović. B.Kojić) ; Studentski dom u Ul. Mije Kovačevića (1968). B. Nestorović je puno pisao i objavio je brojne članke i knjige: Un palasi a Stobi, Anali vizantološkog kongresa, Sofija 1934; Venecijanske palate, 392 Umetnički pregled, br. 6 knjiga 1, Beograd 1928; Prilog za određivanje položaja unutrašnje regulacione linije u stambenim blokovima, Godišnjak tehničkog fakulteta 1946-47, Beograd 1949, Veličina i analiza stana u vezi sa sastavom porodice u: Refereatu za prvo savetovanje arhitekata i urbanista Jugoslavije, izd. Naučna Knjiga Beograd 1950, Arhitektura starog veka(udžbenik), Beograd 1952, (dopunjeno izdanje, 1962), Stambene zgrade. Osnovi projektovanja (udžbenik). Beograd 1952; Arhitektura novog vela (udžbenik), Beograd, Subotica 1964; Osvrt na stambenu izgadnju u Sovjetskom Savezu, Beograd 1966; Uvod u arhitekturu, (udžbenik), Beograd 1967; Kriterijumi u stambenoj izgranji, Beograd 1969; Naša škola, ZRAF, knj. 1, Beograd 1951-52; Osnovi projektovanja, Beograd 1950; Za novi lik socijalističkog arhitekte, Tehnika br. 1, Beograd 1951, Zakonitost u usponu arhitekture i u njenoj dekadenciji, Zbornik radova arhitektonskog fakulteta 1951; Arhitektura starog veka, Beograd 1962, Razvoj arhitekture Beograda od kneza Miloša do Prvog svetskog rata 1815-1914, Godinšnjak Muzeja grada Beograda, Beograd 1954, Arhitekt i arhitektura, Pregled arhitekture br. 1, 1954, Arhitektura Novog veka, 1954; Evolucija beogradskog stana, Godišnjak grada beograda knjiga 20, Beograd 1955; Metod za određivanja oblika i dimenzija dnevne sobe, Zbornik radova arhitektonskog fakulteta, Beograd 1956, Narodno pozorište u Beogradu, Godišnjak grada beograda knjiga 30, Beograd 1956; Prilog za određivanje minimalne korisne površne stanova u masovnoj stambenoj izgradnji, Zbornik radova arhitektonskog fakulteta Beograda, Beograd 1957; Nove tehnike i novi materijali. Njihov uitica na estetski izraz u arhitekturi, Arhitektura urbanizam br. 10, Beograd 1961, Postakademizam. u arhtekturi Beograda, Godišnjak grada Beograda, knj.20, Beograd 1973, 339-381, Pregled spoštenja arhitekture u Srbiji XIX veka, Saopštenja, izd. Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, knj.10, Beograd 1974. 141-168, Arhitektura u Srbiji 19. veka (rukopis), Arhiv SANU, br 14.410, Beogradski arhitekt Andra Stevanović i Nikola Nestorović. Godišnjak grada Beograda, knj. 20, Beograd 1975. 173-185, Evolucija beogradskog stana, GGB, knj. 2, Beograd, 1955, Narodno pozorište u Beogradu, knj, 3, Beograd 1956; Prilog za ocenjvanje mimalne korsne površine stanova u masovnoj stambenoj izgradnji, ZRAF, knj. 30, sv. 6, Beograd 1956—57, Nosioci arhitektonske misli u Srbiji XX veka, “Saopštenja IAUS”, br. 2, Beograd, 1969; Jovan Ilkić, beogradski arhitekta, GGB, knj. 19. Beograd 1972, Postakademizam u arhitekturi Beograda, GGB, knj. 20, Beograd 1973; Graditelji Beograda, od 1815. do 1915, Istorija Beograda knj, 2, Beograd 1974; Pregled spomenika arhitekture u Srbiji 19 veka, Saopštenja, br. 10, Beograd 1974, i dr. O KNJIZI: 558 strana, 166 strana s tablama, 22 cm, tvrd povez, ćirilica Izdavač: Art Press (Niš: Krug), 2006