Komplet sadrži: - Danilovi nastavljači - Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih; Službe - Povest o slovima; Žitije despota Stefana Lazarevića - Povest o Trištanu i Ižoti - Šest pisaca XIV veka - Ljetopis popa Dukljanina - Fisiolog; Srednjovekovni medicinski spisi - Spisi Dimitrija Kantakuzina i Vladislava Gramatika - Spisi o Kosovu - Književni rad u Srbiji - Stefan Prvovenčani - sabrani spisi - Sveti Sava - sabrani spisi - Patrijarh Pajsije - sabrani spisi - Stari srpski zapisi i natpisi - Dušanov zakonik - Domentijan - Život Svetog Save i Svetog Simeona - Roman o Troji; Roman o Aleksandru Velikom - Teodosije - Službe, kanoni i pohvala - Teodosije- Žitija Čitaj dalje

СВЕЧАРСКА ЖИТИЈА Ава ЈУСТИН ПОПОВИЋ ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН МИТОЧИВИ + Јеромонах АТАНАСИЈЕ О КРСНОЈ СЛАВИ МАНАСТИР ХИЛАНДАР 1998 Пажња !!! ПЕЧАТ СРПСКЕ ЦАРСКЕ ЛАВРЕ МАНАСТИР `ХИЛАНДАР` СВЕТИ САВА ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНА 75 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра !!!!!!!!!!

Odluke Svetog i Velikog Sabora Pravoslavne Crkve, na Kritu, Pedesetnica 2016. Svetigora, Beograd, Cetinje, 2017. Mek povez, 127 strana, ilustrovano. POSVETA I POTPIS MITROPOLITA AMFILOHIJA RADOVICA! EKSTREMNO RETKO! Amfilohije (po rođenju Risto Radović) bio je arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski Srpske pravoslavne crkve. Bavi se teologijom, esejistikom i prevodilaštvom. Bio je učenik Justina Popovića i jedan od zastupnika svetosavlja unutar Crkve. Risto Radović rođen je na pravoslavni Božić, 7. januara 1938. godine u Barama Radovića u Donjoj Morači. Završio je Bogosloviju Svetog Save u Beogradu. Na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu diplomirao je 1962. godine. Pored teoloških nauka, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, studirao je klasičnu filologiju. Postdiplomske studije nastavlja u Bernu i Rimu. Odatle prelazi u Atinu, u kojoj, za vreme sedmogodišnjeg boravka, pored svakodnevne parohijske službe, uspeva da doktorira, a tezu, koju inače piše na grčkom jeziku, o Svetom Grigoriju Palami, brani uz najvišu moguću ocenu. Potom, godinu dana provodi na Svetoj Gori, a onda je pozvan da predaje na Ruskom pravoslavnom institutu „Sveti Sergije“ u Parizu od 1974. do 1976, gde uz ostalih pet jezika koje je savladao, usavršava i francuski jezik. Po povratku, u Beogradu je biran za dekana Bogoslovskog fakulteta i vanrednog profesora, krajem 1985. izabran je za episkopa banatskog sa sedištem u Vršcu, odakle je uoči Božića 1990. godine došao i na Cetinju ustoličen za mitropolita crnogorsko-primorsko-skenderijsko-brdsko-zetskog i pećkog trona egzarha. Ustoličen je u veoma teško vreme. Nakon duge komunističke vlasti mnoge crkve su bile zapuštene, a broj sveštenika je umanjen, a čitave generacije su bile pod dejstvom komunističke ideologije.[11] Amfilohije je podstakao obnovu crkvi i manastira i povećao broj sveštenika. Pokrenuo je 1992. glasilo Crnogorsko-primorske mitropolije „Svetigora“, a pokrenuo je i široku izdavačku aktivnost.[11] Tokom 1998. pokrenuo je i Radio Svetigora. Predavao je na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu od 1980. do 2005, kada se povukao zbog mnoštva obaveza. Pored teologije i filozofije, bavi se esejistikom i prevodilaštvom. Podstakao je obnovu i podizanje velikog broja crkava i manastira.[11] Godine 1996. vladika Amfilohije je uredio zbornik Jagnje Božije i zvijer iz bezdana,[12] u kome se izlaže pravoslavna filozofija rata. Po prvi put u istoriji njegove mitropolije, godine 1993. mitropoliju su posetila dva najistaknutija patrijarha, carigradski i ruski.[11] Te iste godine po prvi put je Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve održan u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj.[11] Nakon hospitalizacije patrijarha Pavla dana 13. novembra 2007. godine, Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve je odlučio da privremeno prenese dužnosti patrijarha srpskog na Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve na čelu sa mitropolitom Amfilohijem, kao zamjenikom patrijarha. Nakon smrti patrijarha Pavla, 15. novembra 2009, na vanrednoj sjednici Svetog arhijerejskog sinoda izabran je za mjestobljustitelja patrijaraškog trona. Odlukom Svetog arhijerejskog sinoda od 21. maja 2010, imenovan je za administratora Eparhije raško-prizrenske, a prestao je to biti 26. decembra 2010. godine nakon uvođenja episkopa lipljanskog gospodina Teodosija u tron episkopa raško-prizrenskih.[13] Na redovnom majskom zasjedanju Svetog arhijerejskog sabora održanom u periodu od 17. do 26. maja, mitropolit Amfilohije je imenovan za administratora novoosnovane Eparhije buenosajreske.[14][15][16] Mitropolit Amfilohije je bio drugi po rangu među episkopima u hijerarhiji SPC, odmah nakon patrijarha srpskog. Februara 2012. dobio je počasni doktorat Instituta Svetog Sergija u Parizu.[17] Umro je 30. oktobra 2020. godine u 8.22 časova, od posljedica zaraze koronavirusom SARS-CoV-2.[18] Bibliografija Dela: `Tajna Svete Trojice po učenju Grigorija Palame`, studija na grčkom, 1973. (Doktorska disertacija); `Smisao liturgije`, studija na grčkom, 1974, `Tumačenje Starog Zaveta kroz vekove`, Beograd, 1979. g.; `Sinaiti i njihov značaj u Srbiji XIV vijeka`, studija, 1981; `Filokalijski pokret XVIII i početkom XIX vijeka`, studija na grčkom, 1982; `Osnove pravoslavnog vaspitanja`, studije 1983; `Duhovni smisao hrama Svetog Save`, Beograd 1987, `Vraćanje duše u čistotu`, besjede, razgovori, pogledi, Podgorica, 1992, `Istorijski presjek tumačenja Starog zavjeta`, Nikšić, 1995. `Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana`, Cetinje, 1996. Prevodi: Episkop Nikolaj: `Kasijana`, roman, sa srpskog na grčki 1973. Justin Popović: `Žitije Svetog Simeona i Save`, sa srpskog na grčki 1974; Starac Arsenije Kapadokijski, sa grčkog na srpski, `Premudrosti Solomonove` i brojna druga dela i članci, besede.

SADRŽAJ / SADRŽAJ ČLANCI I RASPRAVE / ARTICLES AND TREATES Milan Brdar Milan Brdar HAJDEGER I HEGEL: HEIDEGER AND HEGEL: FENOMENOLOŠKA METODA KAO TOPOS KONFRONTACIJE THE PHENOMENOLOGICAL METODA AS THE TOPOS OF THEIR CONFRONTATION Nataša Kostić NEBO I ČOVEK SU JEDNO: DREVNI KINESKI KONCEPT TRI SVOJSTVA KOSMOSA U PROMENI DŽOUA THE UNITY OF HEAVEN AND MAN: ANCIENT CHINESE CONCEPT OF THREE PROPERTIES OF THE UNIVERSE – IN THE CHANGE OF ZHOU Aleksandar Leonidovič Kazin RUSKA VERA I RUSKA FILOZOFIJA RUSSIAN RELIGION AND RUSSIAN PHILOSOPHY Momčilo Milinović, Željko Ivaniš SAVREMENE KONCEPCIJE I ORGANIZACIJE VOJSKE USLOVLJENE TEHNOLOŠKIM ZAHTEVIMA ADVANCED MILITARY CONCEPTS AND ORGANIZATIONS DETERMINED BY TECHNOLOGY REQUIREMENTS Tihon Rakićević PITANJE RAŠČITAVANJA JEDNOG MESTA U ŽITIJU SVETOG SIMEONA OD SVETOG SAVE QUESTION OF INTERPRETATION OF A PART OF THE TEXT IN THE LIFE OF SAINT SIMEON WRITTEN BY SAINT SAVA Đorđe Đurić JEDAN MODEL KREIRANJA ISTORIJSKE SVESTI: RUSKA AKADEMIJA I VARJAŠKO PITANJE A FORM OF CREATING HISTORICAL CONSCIOUSNESS: THE RUSSIAN ACADEMY AND VARANGIAN QUESTION Marija Karanikić Mirić OBJEKTIVIZOVANJE MORALNE ŠTETE OBJECTIVIZATION OF MORAL DAMAGE Ljubinka Kovačević PERSONALNO PODRUČJE PRIMENE RADNOG ZAKONODAVSTVA (NE)POUZDANOST KRITERIJUMA ZA KVALIFIKACIJU SUBJEKATA RADNOPRAVNE ZAŠTITE PERSONAL SCOPE OF LABOUR LEGISLATION – (UN)RELIABILITY – OF THE CRITERIA FOR QUALIFICATION OF SUBJECTS OF LABOUR LAW PROTECTION Bojan Pajtić FIDUCIJARNO OBEZBEĐENJE POTRAŽIVANJA U SRPSKOM PRAVU SECURING OF CLAIMS BY MEANS OF FIDUCIARY AGREEMENTS IN THE SERBIAN LAW Milorad Đurić GLOBALIZACIJSKI IZAZOV DEMOKRATIJI GLOBALIZATION CHALLENGE TO DEMOCRACY Nataša Stanojević i Slobodan Kotlica EFFECTS OF FOREIGN DIRECT INVESTMENT ON THE RESTRUCTURING OF THE SEE ECONOMIES UTICAJ STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA NA RESTRUKTURISANJE PRIVREDA JUGOISTOČNE EVROPE Isidora Ljumović and Krsto Jakšić DOSTUPNOST FINANSIJSKIH RESURSA PREDUZEĆIMA NA SEVERU KOSOVA ACCESS TO FINANCE FOR SMALL AND MEDIUM-SIZED ENTERPRISES IN NORTH KOSOVO Dragan Dokić DEJSTVO INVESTICIJA NA BUDŽETSKE PRIHODE JEDINICA LOKALNE SAMOUPRAVE: PRIMER RURALNIH OPŠTINA REPUBLIKE SRBIJE I REPUBLIKE HRVATSKE EFFECTS OF INVESTMENTS ON LOCAL GOVERNMENT BUDGET REVENUES: A CASE OF RURAL MUNICIPALITIES IN SERBIA AND CROATIA Dušica Đukić ENGLESKI KAO JEZIK STRUKE U SREDNJIM STRUČNIM ŠKOLAMA U SRBIJI OD 1996. DO 2013. ENGLISH FOR SPECIAL PURPOSES IN SERBIAN VOCATIONAL HIGH SCHOOLS GODINE FROM 1996 TO 2013 Zoran S. Nikolić STAVOVI STANOVNIKA VOJVODINE O NAČINIMA ZAPOŠLJAVANJA I OSNOVNIM VREDNOSTIMA U DRUŠTVU ATTITUDES OF CITIZENS OF VOJVODINA TO EMPLOYMENT PRACTICIES AND BASIC VALUES IN THE SOCIETY Marija M. Cvijetić OSOBE S OMETENOŠĆU I ZAPOŠLJAVANJE, INTIMNE VEZE, BRAK I RODITELJSTVO PEOPLE WITH DISABILITIES AND EMPLOYMENT, INTIMATE RELATIONSHIPS, MARRIAGE AND PARENTHOOD Jasmina Petrović NAKON ČETVRT STOLEĆA TRANZICIJE (Uroš Šuvaković, Tranzicija: prilog sociološkom proučavanju društvenih promena) Dalibor Kličković PISMA IZ JAPANA: SVEDOČANSTVO O SUSRETANJU VREMENÂ, KONTINENATA I SUDBINÂ (Branko Vukelić, Pisma iz Japana) Mek povez, 24 cm

1. SVETI SAVA - SABRANI SPIS 210 STR. 2. STEFAN PRVOVENCANI -SABRANI SPISI 195 STR. 3. DOMENTIJAN - ZIVOT SVETOG SAVE I ZIVOT SVETOG SIMEONA 420 STR. 4. TEODOSIJE - ZITIJA 380 STR. 5. TEODOSIJE SLUZBE I KANONI I POHVALA 387 STR. 6. DANILO DRUGI - ZIVOT KRALJEVA I ARHIEPISKOPA SRPSKIH - SLUZBE 335 STR. 7.DANILOVI NASTAVLJACI 180 STR. 8. DUSANOV ZAKONIK 137 STR. 9. SEST PESNIKA IV VEKA 318 STR. 10. JANICAROVE USPOMENE ILI TURSKE HRONIKE 247 STR. 11. PATRIJAR PAJSIJE - SABRANI SPISI 168 STR. 12. STARI SRPSKI ZAPISI I NATPISI 225 STR. 13. POVEST O TRISTANU I IZOLDI 220 STR. 14. ROMAN O TROJI - ROMAN O ALEKSANDRU VELIKOM 330 STR. 15. FISIOLOG - SREDNJEVEKOVNI MEDICINSKI SPISI - IZDAVAC ; PROSVETA - SKZ - BEOGRAD 1986 - 1993 GOD. TVRDI POVEZ , DOBRO OCUVANO , RETKO U PONUDI

Detalji predmeta Stanje Polovno Komplet knjiga stara srpska književnost (20 knjiga) U odličnom stanju tvrdi povez. Lista knjiga: 1.Ljetopis popa Dukljanina 2.Sabrani spisi – Sveti Sava 3.Sabrani spisi - Stefan Prvovenčani 4.Život Svetoga Save i Svetoga Simeona Domentijan 5/I Žitija – Teodosije 5/II Službe, kanoni i Pohvala- Teodosije 6. Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih; Službe – Danilo Drugi 7. Danilovi nastavljači 8. Dušanov zakonik 10. Šest pisaca XIV veka 11. Konstantin Filozof Povest o slovima / Žitije despota Stefana Lazarevića 12. Grigorije Camblak Književni rad u Srbiji 13. Spisi o Kosovu 14. Spisi Dimitrija Kantakuzina 15. Janičarove uspomene ili turska hronika – Konstantin Mihailović iz Ostrovice 16. Sabrani spisi – Patrijarh Pajsije 19. Stari sprski zapisi i natpisi 20. Povest o Trištanu i Ižoti 21. Roman o Troji & Roman o Aleksandru Makedonskom 24. Srednjovekovni medicinski spisi / Fisiolog

Предговор Ево петог и последњег (у руском и грчком издању) тома Добротољубља, који садржи сва поглавља Грчког добротољубља изузев 1) "Две књиге" Петра Дамаскина, које постоје у преводу (на руски) Оптине пустиње, 2) "Поглавља Симеона Метафраста", извучена из беседа светог Макарија Египатског, која су штампана (на руском) заједно са беседама самог оца, 3) "Физичких, богословских и наравствених поглавља" светог Григорија Паламе, у којима има много тешког за поимање и изражавање и 4) "Поглавља" Калиста Катафигиота, која су сувише танана и првенствено умозритељна, силогистичка (како њихову карактеристичну црту означује само заглавље). Наш зборник од тог изостављања, међутим, неће претрпети никакву штету с обзиром да у виду има готово искључиво делатни, а не умоyритељни живот. Из заглавља одељака свако, пак, може да види колико (грађе) пружа за поменути живот. Већ сама књига Калиста и Игњатија представља заокружено (систематско) излагање читавог хода духовног живота са уобичајеним његовим делатностима. Ни пре, ни после њих нико нешто слично није предузео. Свети Теофан Затворник Садржај Предговор: Неколико речи о "Добротољубљу", 7 1. Свети Симеон Нови Богослов: Делатна и богослоцска поглавља, 15 2. Подвижничко слово старца Симеона Побожног, 53 3. Преподобни Никита Ститат: Три стотине поглавља, 67 4. Теолипт, митрополит филаделфијски: Слово о скривеном делању, 143 5. Свети Григорије Синаит: Поглавља, 155 6. Никифор Усамљеник: Слово о трезвоумљу, 213 7. Свети Григорије Палама: О страстрима и врлинама; Десетослов; Светогорска свеска, 223 8. Патријарх Калистос и Игњатије Ксантопулос: Поука тиховатељима, 267 9. Господин Калистос Тиликудис: О тиховатељном трвењу, 353 10. Сабрано из светих отаца: О пажњи и молитви, 359 11. Најблаженији Симеон Солунски: О свештеној молитви, 363 12. Тумачење молитве, "Господе помилуј", 369 13. Свети Марко Евгеник: О Исусовој молитви, 373 14. Симеон Нови Богослов: О вери и савршенству; О пажњи и молитви, 379 15. Из Житија преподобног оца нашег Максима Капсокаливита, 393 16. Из Житија светог Григорија Паламе, солунског архиепископа, чудотворца, 397 17. Монах Теофан: Лествица божанствених благодати, 403 Наслов: Добротољубље V том: Хиландарски преводи Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 408 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 17 x 24 cm Година издања: 2009 ИСБН: 978-86-84747-26-8

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Manastir Hilandar - Sveta Gora, 1999. god. Tvrd povez, zlatotisk, 17 cm. 75 str. Edicija Svečarska žitija

STARA SRPSKA KNJIŽEVNOST KOMPLET Besprekorno stanje, odlično očuvano Tvrdi povez 1.Ljetopis popa Dukljanina 2.Sabrani spisi – Sveti Sava 3.Sabrani spisi - Stefan Prvovenčani 4.Život Svetoga Save i Svetoga Simeona – Domentijan 5/1. Žitija – Teodosije 5/2. Službe, kanoni i Pohvala- Teodosije 6. Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih; Službe – Danilo Drugi 7. Danilovi nastavljači 8. Dušanov zakonik 9. NIJE IZAŠLO 10. Šest pisaca XIV veka 11. Povest o slovima ; Žitije despota Stefana Lazarevića – Konstantin Filozof 12. Književni rad u Srbiji - Grigorije Camblak 13. Spisi o Kosovu 14. Spisi Dimitrija Kantakuzina i Vladislava Gramatika 15. Janičarove uspomene ili turska hronika – Konstantin Mihailović iz Ostrovice 16. Sabrani spisi – Patrijarh Pajsije 17. NIJE IZAŠLO 18. NIJE IZAŠLO 19. Stari sprski zapisi i natpisi 20. Povest o Trištanu i Ižoti 21. Roman o Troji & Roman o Aleksandru Makedonskom 22. Varlaam I Joasaf - NEDOSTAJE 23/1. Apokrifi starozavetni NEDOSTAJE 23/2. Apokrifi novozavetni NEDOSTAJE 24. Srednjovekovni medicinski spisi – Fisiolog

STARA SRPSKA KNJIŽEVNOST U 24 KNJIGE Tvrd povez, izdavači: PROSVETA i SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA -Beograd VRLODOBRA OČUVANOST!!!! 1.Ljetopis popa Dukljanina 2.Sabrani spisi – Sveti Sava 3.Sabrani spisi - Stefan Prvovenčani 4.Život Svetoga Save i Svetoga Simeona – Domentijan 5/1. Žitija – Teodosije 5/2. Službe, kanoni i Pohvala- Teodosije 6. Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih; Službe – Danilo Drugi 7. Danilovi nastavljači 8. Dušanov zakonik 9. NIJE IZAŠLO 10. Šest pisaca XIV veka 11. Povest o slovima ; Žitije despota Stefana Lazarevića – Konstantin Filozof 12. Književni rad u Srbiji - Grigorije Camblak 13. Spisi o Kosovu - NEDOSTAJE 14. Spisi Dimitrija Kantakuzina - NEDOSTAJE 15. Janičarove uspomene ili turska hronika – Konstantin Mihailović iz Ostrovice 16. Sabrani spisi – Patrijarh Pajsije - NEDOSTAJE 17. NIJE IZAŠLO 18. NIJE IZAŠLO 19. Stari sprski zapisi i natpisi 20. Povest o Trištanu i Ižoti 21. Roman o Troji & Roman o Aleksandru Makedonskom 22. Varlaam I Joasaf - NEDOSTAJE 23/1. Apokrifi starozavetni - NEDOSTAJE 23/2. Apokrifi novozavetni NEDOSTAJE 24. Srednjovekovni medicinski spisi – Fisiolog

STARA SRPSKA KNJIŽEVNOST U 24 KNJIGE Tvrd povez, izdavači: PROSVETA i SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA -Beograd VRLODOBRA OČUVANOST!!!! 1.Ljetopis popa Dukljanina 2.Sabrani spisi – Sveti Sava 3.Sabrani spisi - Stefan Prvovenčani 4.Život Svetoga Save i Svetoga Simeona – Domentijan 5/1. Žitija – Teodosije 5/2. Službe, kanoni i Pohvala- Teodosije 6. Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih; Službe – Danilo Drugi 7. Danilovi nastavljači 8. Dušanov zakonik 9. NIJE IZAŠLO 10. Šest pisaca XIV veka 11. Povest o slovima ; Žitije despota Stefana Lazarevića – Konstantin Filozof 12. Književni rad u Srbiji - Grigorije Camblak 13. Spisi o Kosovu 14. Spisi Dimitrija Kantakuzina 15. Janičarove uspomene ili turska hronika – Konstantin Mihailović iz Ostrovice 16. Sabrani spisi – Patrijarh Pajsije 17. NIJE IZAŠLO 18. NIJE IZAŠLO 19. Stari sprski zapisi i natpisi 20. Povest o Trištanu i Ižoti 21. Roman o Troji & Roman o Aleksandru Makedonskom 22. Varlaam I Joasaf - NEDOSTAJE 23/1. Apokrifi starozavetni - NEDOSTAJE 23/2. Apokrifi novozavetni NEDOSTAJE 24. Srednjovekovni medicinski spisi – Fisiolog

Сећање оца Никанора Хиландарца Књига о сећањима старца Никанора, Архимандрита манастира Хиландара у време у којој је српска држава, тј друга Југославија, скоро прекинула сваки контакт са Светом Гором о монасима манастира Хиландара. Назив књиге, Чуо сам од свог духовног оца, `написао је` сам Старац Никанор, понављајући увек,при нашим честим разговорима, ову реченицу, сећајући се непрестано монаха Рафаила, проигумана Хиландара који га је привео монашком постригу и подвигу. Отац Никанор, већ у поодмаклим годинама, с великом љубављу је говорио о свом духовном оцу и о поукама које је деценијама од њега примао. Многе хиландарске искушенике замонашио је отац Никанор, сада они, у причи, изговарају: ЧУО САМ ОД СВОГ ДУХОВНОГ ОЦА ! Детаљ из књиге МОНАХ МИРОН ХИЛАНДАРАЦ (из Рудника, близу Ваљева) „Када је, 1918. године, пробијен Солунски фронт, кренуо је у манастир. Успут, питан од многих људи куда ће сада, кад је рат завршен, одговарао је, попут многих који су истим путем пошли, а о којима сам говорио: Ја идем да продужим духовни рат!“ Дошао је и био послушник код Епископа Мелентија, који га је замонашио у расу и дао му име – Мирон. Замонашио га је духовник Митрофан. У пекари је био помоћник монаху Стефану, а у олтару – јеромонаху Авакуму. Дуго је био на овим послушањима, а после је прешао за олтарника, чтеца и појца, и ово послушање је држао до смрти. Мислим да је он најдуже био олтарник – више од 30 година. Био је врло тачан, време је увек проводио у цркви, читајући синаксар. Доста је читао и руска житија светог Димитрија Ростовског. У његовој келији, осим књига, мало је других ствари било. Клонио се друштва, мало је говорио, али када би нешто рекао, то је било „суво злато“. Стално је читао акатист Богородици, као и Богородичан псалтир; то је било нешто ново, чега у Српској цркви нема, али Руси су је штампали и врло је ретка књига. Мисли се да је наследио од Епископа Мелентија, па је тим више волео и стално читао. Његова Исусова молитва је била стална. Никада није престајао да говори име Богородичино, сав се предајући и тешко дишући, понављао је: „Мај-ко… Мај-ко…!“ Стално је подсећао да, ко Богородицу не сматра заступницом у свом спасењу, тај тешко постиже духовни успех. Јуначки се борио са страстима, чак и до крви. У последње дане, врло ретко је излазио ван манастира, а кажу да ни раније то није практиковао. Његов пут је био: црква-келија… црква-келија… Само би понекад отишао до штикуларнице (просторија где се кувала кафа и припремало послужење за манастирску управу, врста чајне кухиње; и ја сам имао једно време послушање у њој, нап. оца Гаврила), на понеку кафу са ракијом и да самеље кафу, како би „отплатио“ попивено. Отац Мирон је крст – који је, уз расу, добио од Епископа Мелентија – пришио за тело, да га случајно не би изгубио. Но, касније му се раница загнојила, добио је ватру и – са много бола и туге – морао је, по налогу духовника, да му доктор скине крст. Дуго је због тога био потиштен, али послушно је, као и увек и за све, прихватио реч духовника. Овај његов пример трпљења свима нам је била велика поука. Није се купао, али је био чист, редовно се пресвлачио и чистио келију. Косу је имао дугачку и густу, већином је руком (прстима) прочешљавао. Од многог стајања у цркви, јер је држао десну певницу, имао је ране на ногама. При једном искушењу монаха Евстатија да оде из манастира, отац Мирон га је одвратио поуком да треба да трпи и да је трпљење одлика монаха и заиста, овај га је послушао и остао, али је био на канону у Русику, код старца Силуана, да би касније, због болести, отишао у Србију и тамо остао; а отац Мирон је, својим трпљењем болести, остао у Хиландару до краја и подвиг завршио јуначки. Причао је да је и сам у младости имао искушење; два пута је одлазио из манастира: најпре до Солуна, одакле га је, добром поуком, вратио архимандрит Лукијан, а други пут – у Кареју, на испосницу. Сматрао је да су то његови велики преступи и дуго се кајао. Сестра га је позивала да дође кући да се виде, јер су само њих двоје остали, пошто су остала браћа и сестре помрли у млађим годинама. По његовом одговору да не жели да дође, сестра је написала да би дошла са кћерком у Јерисос, само да се виде, али да потврди да ће доћи. Отац Мирон је одговорио да се не труди, да он не би излазио. Управа је, писмом, обавестила и она није дошла. Касније се замонашила и, као монахиња Софија, и умрла. Сестричина се више није јављала. Имао је изванредно памћење, добро је познавао типик. Све напамет: од распореда икона у олтару и за који се празник која износи, до календара фресака у припрати, а нарочито је пратио кретање празника (Пасха) и знао много житија напамет. Све важне догађаје, па чак и датуме, од свог доласка у манастир знао је наизуст. Отац Мирон је био веома послушан, чак је слушао и искушенике. Умро је у време Ускршњег поста, исповеђен и причешћен. На издисају су била двојица Хиландараца: отац Арсеније, код кога је стално пио кафу, и отац Василије, који је био његов први комшија по келијама. Мирно је лежао, зевнуо два пута, а браћа су отпевала „Достојно“. Сахрањен је на манастирском гробљу, уз гроб Епископа Мелентија, више олтара, а што се, иначе, не практикује да ту буду монаси, већ само свештеномонаси. Био је веома омиљен код млађих. Често су га увече обилазили, билоје понекад и шала, али се он није љутио. Примао их је са љубављу, мада је више волео самоћу, ћутање и мољење Пресветој Богородици“. Представљање књиге на радију ”Светигора” О аутору Драгослав-Батица Савић (1939 - 2013) је током свог тридесетпетогодишњег ходочаствовања боравио у Хиландару више од 600 пута и у томе је својеврстан рекордер. На Радио Београду је произвео више од 5000 сати програма о Хиландару и Светој Гори. Аутор је књига „Хиландарска трпеза љубави“, „Чуо сам од свог духовног оца“, „Сећање на смрт“, „Сећање на Хиландар“, „Сећање у Хиландару“, „Печат Хиландара“. Аутор је двд издања „Тројеручица у Солуну“ и „Часни пост“ у седам делова, у коме је кроз праћење великопосног циклуса у манастиру описао историју, наслеђе и живот Хиландара. Батица Савић је први новинар који је имао благослов за извештавање из Хиландара, што је преточио у незаборавни ноћни програм са причама и разговорима о Царској српској лаври и монашкој заједници на Светој Гори Атосу. Драгослав Савић се новинарством бавио од своје петнаесте године. Поред Хиландара и Свете Горе, био је заљубљен у Београд. Тринаест година је водио и уређивао чувену емисију „Код два бела голуба“. Издао је књигу „Београд у пола четири – Код два бела голуба“, као и двд на исту тему „Сингидунум сити“. Драгослав Батица Савић је добитник Октобарске награде за новинарство 1994, Ордена Светог Саве трећег степена 2009. и награде Културно-просветне заједнице Београда „Златни беочуг“ за 2010. Батица Савић, праунук књижевника Милована Глишића, увек ведрог духа, пун искрене жеље да нешто ново сазна, али да то и другима пренесе путем микрофона, пером или уживо, оставио је неизбрисив траг у савременом српском радио-новинарству и публицистици. Искрена побожност, једноставност, непосредност и преданост добробити Хиландара, које су красиле Батицу Савића, остаће заувек у срцима свим хиландарских монаха и оних који су се са њим у Врту Пресвете Богородице протеклих деценија сретали. Његово име уписано је у вечној књизи хиландарских сатрудника и добротвора, над којом су благослови Светог Симеона и Светог Саве, светитеља којима се Драгослав Батица Савић, током свог плодног живота, предано молио. Наслов: Чуо сам од свог духовног оца: мало житије великог старца Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 345 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17 x 24 cm Година издања: 2011 ИСБН:

Mali prolog – Žitija najčešćih slava kod Srba / Sveti Vladika Nikolaj SADRŽAJ SVETI VLADIKA NIKOLAJ, 5 JANUAR, 9 2./20. SVETI IGNATIJE BOGONOSAC, 9 9./27. SVETI ARHIĐAKON STEFAN, 13 14./1. SVETI VASILIJE VELIKI, 15 20./7. SVETI JOVAN KRSTITELj, 19 27./14. SVETI SAVA, 21 29./16. SVETI APOSTOL PETAR, 25 FEBRUAR, 27 12./30. SVETA TRI JERARHA, 27 14./1. SVETI MUČENIK TRIFUN, 30 16./3. SVETI SIMEON BOGOPRIMAC, 33 26./13. SIMEON MIROTOČIVI, 35 APRIL, 38 LAZAREVA SUBOTA – VRBICA, 38 MAJ, 42 6./23. SVETI VELIKOMUČENIK GEORGIJE, 42 8./25. SVETI APOSTOL MARKO, 45 12./29. SVETI VASILIJE OSTROŠKI, 49 22./9. PRENOS MOŠTIJU SV. NIKOLAJA, 51 24./11. SVETI KIRILO I METODIJE, 53 JUN, 56 3./21. SVETICAP KONSTANTIN I CARICA JEPENA, 56 28./15. SVETI VELIKOMUČENIK LAZAR, 59 JUL, 62 7./24. ROĐENjE SVETOG JOVANA KRSTITELjA, 62 12./29. SVETI APOSTOL PETAR I PAVLE, 65 14./1. CBETI MUČENICI KOZMA I DAMJAN, 69 21./8. SVETI VELIKOMUČENIK PPOKOPIJE, 72 30./17. SVETA MUČENICA MAPINA, 76 AVGUST, 80 2./20. SVETI PROROK ILIJA, 80 9./27.SVETI VELIKOMUČENIK PANTELEJMON, 83 OKTOBAR, 86 12./29. PRPODOBNI KIRIJAK OTŠELNIK, 86 19./6. SVETI APOSTOL TOMA, 89 20./7. SVETI MUČENICI SERGIJE I VAKH, 92 27./14. PREPODOBNA PETKA, 95 31./18. SVETI APOSTOL LUKA, 98 NOVEMBAR, 101 8./26. SVETI VELIKOMUČENIK DIMITRIJE, 101 14./1. SVETI ČUDOTVORCI KOZMA I DAMJAN, 1 04 16./3. ĐURĆIC , 107 21./8. SVETI ARHISTRATIG MIHAILO, 109 24./11. SVETI STEFAN DEČANSKI, 112 DECEMBAR, 114 9./26. PREPODOBNI ALIMPIJE STOLPNIK, 114 13./30. SVETI APOSTOL ANDREJ, 117 19./06. SVETI NIKOLAJ, 120 25./12. SVETI SPIRIDON ČUDOTVORAC, 123 POREKLO SLAVE, 126 KAKO SE SLAVI, 128 Slavski kolač, 130 Žito (koljivo), 131 140 str.

САДРЖАЈ СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, 5 ЈАНУАР, 9 2./20. СВЕТИ ИГНАТИЈЕ БОГОНОСАЦ, 9 9./27. СВЕТИ АРХИЂАКОН СТЕФАН, 13 14./1. СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ, 15 20./7. СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ, 19 27./14. СВЕТИ САВА, 21 29./16. СВЕТИ АПОСТОЛ ПЕТАР, 25 ФЕБРУАР, 27 12./30. СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА, 27 14./1. СВЕТИ МУЧЕНИК ТРИФУН, 30 16./3. СВЕТИ СИМЕОН БОГОПРИМАЦ, 33 26./13. СИМЕОН МИРОТОЧИВИ, 35 АПРИЛ, 38 ЛАЗАРЕВА СУБОТА - ВРБИЦА, 38 МАЈ, 42 6./23. СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ, 42 8./25. СВЕТИ АПОСТОЛ МАРКО, 45 12./29. СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ, 49 22./9. ПРЕНОС МОШТИЈУ СВ. НИКОЛАЈА, 51 24./11. СВЕТИ КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ, 53 ЈУН, 56 3./21. СВЕТИЦAP КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕПЕНА, 56 28./15. СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ЛАЗАР, 59 ЈУЛ, 62 7./24. РОЂЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА, 62 12./29. СВЕТИ АПОСТОЛ ПЕТАР И ПАВЛЕ, 65 14./1. CBEТИ МУЧЕНИЦИ КОЗМА И ДАМЈАН, 69 21./8. СВЕТИ ВEЛИКОМУЧЕНИК ПPОКОПИЈЕ, 72 30./17. СВЕТА МУЧЕНИЦА МAPИНА, 76 АВГУСТ, 80 2./20. СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА, 80 9./27.СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧEНИК ПАНТЕЛЕЈМОН, 83 ОКТОБАР, 86 12./29. ПРПОДОБНИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК, 86 19./6. СВЕТИ АПОСТОЛ ТОМА, 89 20./7. СВЕТИ МУЧЕНИЦИ СЕРГИЈE И ВАКХ, 92 27./14. ПРЕПОДОБНА ПЕТКА, 95 31./18. СВЕТИ АПОСТОЛ ЛУКА, 98 НОВЕМБАР, 101 8./26. СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ДИМИТРИЈЕ, 101 14./1. СВЕТИ ЧУДОТВОРЦИ КОЗМА И ДАМЈАН, 1 04 16./3. ЂУРЋИЦ , 107 21./8. СВЕТИ АРХИСТРАТИГ МИХАИЛО, 109 24./11. СВЕТИ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ, 112 ДЕЦЕМБАР, 114 9./26. ПРЕПОДОБНИ АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК, 114 13./30. СВЕТИ АПОСТОЛ АНДРЕЈ, 117 19./06. СВЕТИ НИКОЛАЈ, 120 25./12. СВEТИ СПИРИДОН ЧУДОТВОРАЦ, 123 ПОРЕКЛО СЛАВЕ, 126 КАКО СЕ СЛАВИ, 128 Славски колач, 130 Жито (кољиво), 131 Наслов: Мали пролог: Житија најчешћих слава код Срба Издавач: Истина - Епархија далматинска Страна: 134 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14 x 20 cm Година издања: 2009 ИСБН: 978-86-82555-47-6

Растко Немањић - Свети Сава (1175-1235) један је од најзнаменитијих и најзначајнијих личности српске историје, духовности, културе и књижевности. 0 њему се може говорити као о оснивачу самосталне Српске цркве и њеном првом архиепископу, ктитору некоколико манастира и организатору њиховог духовног живота и поретка, законодавцу у области црквеног и грађанског права, дипломати, првом српском ходочаснику у Свете земље, првом правом књижевнику. Као добар познавалац поетике жанрова, користи свој карактеристичан књижевно-уметнички поступак: ослањање на постојеће моделе, интезивно ослањане на библијски контекст, уз емоционалност и непосредност у излагању. Осим Номоканона (Крмчије) као законоправила или основног правног кодекса Српске цркве а тиме истовремено и државе, овај зборник обухвата све остале Савине познате радове: Карејски, Хиландарски и Студенички типик, Житије светог Симеуна Немање, Службу светом Симеону, Писмо студеничком игуману Спиридону и Упутство за држање Псалтира. Најмлађи син великог жупана Стефана Немање, рођен као Растко Немањић, као младић је 1192. отишао у Свету Гору и замонашио се у руском манастиру Свети Пантелејмон, а после очеве смрти 1200, водио је државну политику с братом, краљем Стефаном Првовенчаним. У Никеји је 1219. од ромејског (византијског) цара Теодора И Ласкариса и васељенског патријарха Манојла И Харитопула издејствовао аутокефалност (самосталност) српске цркве и српску архиепископију, за чије је седиште одредио манастир Жичу. Српске земље поделио је на десет епископија. У Рашкој је било осам епископија - Жича, Рас, Топлица, Моравица, Дабар, Будимље, Хвосно и Призрен, једна у Зети (на Михољској Превлаци у Бококоторском заливу) и једна у Захумљу (Стон на Пељешцу). Архиепископија и посебно најзападније епископије на Превлаци и у Стону биле су главна брана агресивном папству које се учврстило на Балканском полуострву после Четвртог крсташког рата од 1202. до 1204. С путовања по Блиском истоку донео је велике светиње - делове Часног крста, део Христовог трновог венца, игуманско жезло које му је пророчанством оставио Свети Сава Освећени из Палестине, икону Богородице Тројеручице, ношену у бојевима испред војске до пропасти српске средњовековне државе. Веома образован, написао је манастирске типике (монашки устави) - Карејски, Хиландарски и Студенички. Капитални значај имао је његов превод с грчког "Шесте новеле" светог цара Јустинијана Великог - коју је очистио од каснијих неправославних додатака - основни православни политички и државно-правни документ у којем је објашњена идеја симфоније (сагласје) цркве и државе. "Шеста новела" (Законоправило или Крмчија, од речи крма - управљање) са српског је преведена на језике осталих православних народа. Симбол симфоније је двоглави орао и први српски двоглави орао представљао је Светог Саву и његовог брата светог краља Стефана Првовенчаног (свети Симон). У православној цркви Светог Саву називају и Равноапостолни (раван апостолима) и Миротворац, јер је 1208. у манастиру Студеница над мртвим очевим телом које је пренео са Свете Горе измирио браћу Вукана и Стефана и тако зауставио грађански рат који је под притиском римокатоличке цркве започео Вукан, а дипломатским мисијама уносио је мир и међу балканске народе. Његов култ је веома снажан код свих православних народа Балкана и у Русији. У делу "Живот Господина Немање" (Свети Симеон) описао је очев живот. Заједно с њим, у јуну 1198. од ромејског цара Алексија ИИИ Анђела издејствовао је хрисовуљу на основу које је подигао манастир Хиландар, учинивши га центром српског црквеног и књижевног живота. Наслов: Сабрана дела: Свети Сава Издавач: Завод за уџбенике Страна: 158 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2001 ИСБН: 86-17-09200-9

Korijeni s riječima od njih postalijem u hrvatskom ili srpskom jeziku Author: Đura Daničić Publisher: U Zagrebu : Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1877 Knjiga izdata za života Đure Daničića detaljnom pretragom , utvrđeno da je knjiga I izdanje i jedini primerak, odnosno da nema reprint ili fototipskih izdanja iste. Na žalost kniga je do 240-te strane sa originalnom prednjom koricom. Listovi kompakti odlične očuvanosti ( odvojila se korica i prva dva lista ) Iako ga svi znamo pod imenom Đuro Daničić, mnogima je gotovo nepoznat podatak da je ime ovog čuvenog izučavaoca srpskog i hrvatskog jezika zapravo bilo Đorđe J. Popović. Jedan od najvatrenijih zagovornika ideja Vuka Stefanovića Karadžića, Daničić je rođen u Novom Sadu, 04. aprila 1825. godine, a ostao je upamćen i po tome što je tokom čitavog života izučavao i srpski i hrvatski jezik i to sa naučnog stanovišta. Takođe, istorijski izvori često pominju i podatak da su srpski knez Mihailo Obrenović, ali i Jovan Gavrilović posebno bili naklonjeni njegovom radu, te da su mu u doba kada je studirao pružali i materijalnu pomoć. Bio je sin sveštenika Jovana, a u to doba je njegov rodni grad bio pod vlašću Austrougarske monarhije. Školovao se u svom rodnom mestu i u Požunu, a kasnije i u Beču i Pešti. Kada se susreo sa Vukovim delom počeo je da izučava naš, ali i hrvatski jezik i 1847. godine je objavio svoje kapitalno delo “Rat za srpski jezik i pravopis”, te na taj način u velikoj meri doprineo pobedi Vukovih ideja. Nedugo zatim je objavio i “Malu srpsku gramatiku”, koja je posebna po tome što predstavlja prvo delo u kome se neko bavio srpskim jezik sa stanovišta nauke. Svakako treba imati na umu da je upravo Đuro Daničić zaslužan što slovo đ pišemo danas upravo tako, umesto prethodno dvoglasa đ. Ovo pravilo koje je on uveo je počelo da se primenjuje od 1902. godine, kada je prvi put pomenuto u časopisu “Srđ”, koji je izlazio u Dubrovniku. Kako je bio inspirisan delom i radom Vuka Stefanovića Karadžića, nije loše da pogledate ovde značenje nekih od reči koje su ušle u “Veliki rječnik” čiji tvorac je upravo Vuk i koji je uspeo da na jednom mestu sakupi i sačuva od zaborava mnoge termine Biografija Đure Daničića Bookmark and Share 12.01.2016. Vladimir Ciplic Iako ga svi znamo pod imenom Đuro Daničić, mnogima je gotovo nepoznat podatak da je ime ovog čuvenog izučavaoca srpskog i hrvatskog jezika zapravo bilo Đorđe J. Popović. Jedan od najvatrenijih zagovornika ideja Vuka Stefanovića Karadžića, Daničić je rođen u Novom Sadu, 04. aprila 1825. godine, a ostao je upamćen i po tome što je tokom čitavog života izučavao i srpski i hrvatski jezik i to sa naučnog stanovišta. Biografija Đure Daničića Takođe, istorijski izvori često pominju i podatak da su srpski knez Mihailo Obrenović, ali i Jovan Gavrilović posebno bili naklonjeni njegovom radu, te da su mu u doba kada je studirao pružali i materijalnu pomoć. Bio je sin sveštenika Jovana, a u to doba je njegov rodni grad bio pod vlašću Austrougarske monarhije. Školovao se u svom rodnom mestu i u Požunu, a kasnije i u Beču i Pešti. Kada se susreo sa Vukovim delom počeo je da izučava naš, ali i hrvatski jezik i 1847. godine je objavio svoje kapitalno delo “Rat za srpski jezik i pravopis”, te na taj način u velikoj meri doprineo pobedi Vukovih ideja. Nedugo zatim je objavio i “Malu srpsku gramatiku”, koja je posebna po tome što predstavlja prvo delo u kome se neko bavio srpskim jezik sa stanovišta nauke. Svakako treba imati na umu da je upravo Đuro Daničić zaslužan što slovo đ pišemo danas upravo tako, umesto prethodno dvoglasa đ. Ovo pravilo koje je on uveo je počelo da se primenjuje od 1902. godine, kada je prvi put pomenuto u časopisu “Srđ”, koji je izlazio u Dubrovniku. Kako je bio inspirisan delom i radom Vuka Stefanovića Karadžića, nije loše da pogledate ovde značenje nekih od reči koje su ušle u “Veliki rječnik” čiji tvorac je upravo Vuk i koji je uspeo da na jednom mestu sakupi i sačuva od zaborava mnoge termine. Smatra se da je jedan od nosilaca ideje za postojanje jedinstvenog, srpskohrvatskog jezika upravo Daničić, koji važi za utemeljivača ovog jezika. Pokušao je i da na osnovu ideja koje je Vuk sproveo u reformi srpske ćirilice izvrši reformu latinice Ljudevita Gaja, ali je u tome samo delimično uspeo. Takođe, čuveni Bečki književni dogovor koji je trebalo da reši mnoge sporove između srpskih i hrvatskih lingvista i pisaca je, pored ostalih potpisao i Đuro Daničić, te se iz tog razloga često navodi da je upravo on utemeljivač srpskohrvatskog jezika. U drugoj polovini 19. veka, Daničić je radio i u beogradskoj Narodnoj biblioteci Srbije, a bio je i sekretar pri Društvu srpske slovesnosti, te profesor Velike škole u Beogradu. Kasnije je bio sekretar zagrebačke Jugoslovenske akademije. Iako je umro u Zagrebu, dok je dovršavao rad na “Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika”, Đuro Daničić je sahranjen u Beogradu 1882. godine. Mnoga dela je uspeo da otrgne od zaborava, tako da su do današnjih dana ostala očuvana i dela kao što su recimo “Nikoljsko jevanđenje”, bosanske redakcije koje je objavljeno 1864. godine, ali i “Žitija Svetog Simeona i Svetog Save od Domentijana”, objavljeno 1865. godine, te “Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih”, objavljeno 1866. godine, kao i Teodosijevo “Žitije Svetog Save” iz 1860. godine i mnoga druga. Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика. Ђуро Даничић Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика. Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858), само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877), без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874), најзад славне акценатске студије (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента. Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: Житије Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865), Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866), и многа друга мања дела, развијена по научним издањима. Превео је Стари завет (Вук је превео Нови).

Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Autor: Miodrag M. Petrović Povez: tvrd Broj strana: 182 Ilustrovano. Pečatirana, vrlo dobro očuvana. Studenički tipik je srpski srednjovekovni dokument iz XIII veka. Napisao ga je Sveti Sava u Studeničkoj isposnici 1208. godine, i u sebi sadrži i žitije Savinog oca — Stefana Nemanje, kasnije monaha Simeona. Predstavlja prvi ustav Srpske pravoslavne crkve. Pisan je za manastir Studenicu. Uređuje organizaciju života u monaškoj zajednici Studenice, uređenje i organizaciju manastirske uprave, molitve, ishrane, posta. Studenički tipik je pisan po ugledu na Karejski tipik, a kasnije bio uzor za Žički tipik i sve druge manastire širom srpskih zemalja. Pišući Studenički tipik, nazvan i Obraznik Svetog Save, Sveti Sava nema za cilj da propiše samo spoljašnju zakonik o ustrojstvu života u manastiru, već prenosi živo monaško predanje i iskustvo Svete gore i drugih duhovnih centara Istoka, naročito onih u Carigradu, Palestini (Lavra Sv. Save Osvećenog) i na Sinaju. S A D R Ž A J: - Crkvenodržavna ideologija svetoga Save u Studeničkom tipiku - Istorijsko-pravna strana Homatijanovog pisma „najprečasnijem među monasima i sinu velikog župana Srbije kir Savi“ - Povelja-pismo despota Jovana Uglješe iz 1368. godine o raskolu i izmirenju Srpske i Carigradske crkve - Zaključak LIKOVNI PRILOZI IZVORI - Iz Studeničkog tipika - Pismo Dimitrija Homatijana svetom Savi - Povelja-pismo despota Jovana Uglješe o raskolu i izmirenju Srpske i Carigradske crkve - Odluka Jeremije I, patrijarha carigradskog, o pravima Ohridske crkve nad Srpskom IMENIK LICA IMENIK MESTA, USTANOVA, SPISA I NARODA (K-125)

Антологија чуда – од Светог Саве до Патријарха Пајсија Издаје: „Издавачки фонд“ Архиепископије београдско-карловачке Београд ЛЕПОТЕ ЧУДЕСА СРПСКИХ СВЕТИТЕЉА И данас је потребно подсетити се и надахнути се предивним причама о чудима које су чинили српски светитељи у древна времена, од Светога Саве и Светога Симеона Мироточивог до Светога цара Уроша. Све је то записано у старим српским свештеним књигама и сачувано до данашњих дана. Стара српска житија, данас недовољно читана и позната, ризница су тих чудеса. представљена у антологијском избору Драгише Бојовића, професора универзитета у Нишу и Косовској Митровици и управника Центра за црквене студије, она нас чине, као и њихове сведоке некада, удивљеним и радосним. Она нас, истовремено, подсећају да су таква чуда могућа и данас и да се догађају захваљујући благодати која долази од Господа, Који се прославља у Светима својим … Наслов: Дивити се треба ваистину дивноме Богу: антологија чуда, од светог Саве до патријарха Пајсија Издавач: Издавачка фондација СПЦ Страна: 117 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14x21 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-84799-63-2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac ostecen sa zadnje strane, sve ostalo uredno! Manastir Studenica je muški manastir Srpske pravoslavne crkve. Osnovao ga je 1186. godine srpski župan Stefan Nemanja.[1] Godine 1206. na mesto igumana dolazi princ Rastko — u monaštvu prvi arhiepiskop srpski, Sveti Sava — i pod njegovim starateljstvom Studenica postaje kulturni, umetnički, medicinski i duhovni centar srpske države. Starešina manastira je arhimandrit Tihon (Rakićević), na čelu od 2004. godine.[2] Nalazi se na 57 kilometara južno od Kraljeva, i na 44 kilometra severno od Raške. Pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve. Manastirski kompleks sastoji se od konaka i četiri crkve — Bogorodične, Kraljeve (crkve Svetih Joakima i Ane), Crkve Svetog Nikole, i još jedne, očuvane u temeljima. Bogorodičina crkva u Studenici poznata je kao začetnica i najreprezentativniji nosilac raškog stila u arhitekturi, koji je nastao kao mešavina romaničkih i vizantijskih, tj. zapadnih i istočnih srednjovekovnih arhitektonskih uticaja. Crkvu i dan−danas krasi najbogatija romanička fasadna plastika u srpskoj kulturi.[3] Pored toga, manastir je poznat i po svojoj kolekciji fresaka iz 13. i 14. veka,[4][5] od kojih je daleko najpoznatija freska Raspeće Hristovo iz 1207. godine, jedno od najvećih dostignuća umetnosti srednjeg veka. Zamišljena kao svojevrsni mauzolej rodonačelnika dinastije Nemanjić, Bogorodičina crkva danas čuva mošti velikog župana Stefana Nemanje, velike županice Ane (Anastasije) Nemanjić, prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog i kralja Stefana Radoslava. Kao jedan od najstarijih i najvećih srpskih srednjovekovnih manastira, Studenica predstavlja nepokretno kulturno dobro Republike Srbije i spomenik kulture od izuzetnog značaja. UNESKO je 1986. godine uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine čovečanstva. Često se navodi kao prvi u rangu, i najugledniji srpski manastir.[6] Istorija Vreme Nemanjića Manastirska crkva Uspenja Presvete Bogorodice nalazi se 12 kilometra od ušća Studenice u reku Ibar, Svetska baština (Unesko) od 1986. godine. Zadužbina velikog župana Stefana Nemanje, koja je izgrađena oko 1186. godine. Gradili su je najbolji majstori kamenoresci iz srpskih primorskih zemalja, odnosno sa jugoistočne jadranske obale dok su freske oslikali najbolji grčki majstori oko 1208. godine. Manastir Studenicu je gradio veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića. Radovi su trajali od 1183. do 1196. godine.[7] Smatra se da je glavna manastirska crkva, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, izgrađena 1186. godine.[7] Gradili su je najbolji majstori romanike sa jadranske obale. Kompleks je nastao na severnim padinama Golije, u predelu „koji beše lovište zverova”.[8] Freska sa likovima Svetog Save i Svetog Simeona Kada su radovi zaokruženi u proleće 1196. godine, Stefan Nemanja je sazvao državni sabor, na kome je prepustio presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom i povukao se u svoju zadužbinu.[9] Veliki župan je 1198. godine otišao u svoju drugu zadužbinu, manastir Hilandar, gde je primio monaški postrig i uzeo ime Simeon. Tu je i umro 1199. godine.[7] Za to vreme o Studenici se brinuo kralj Stefan. Studenički tipik (1208), detalj Nemanjin treći sin, Sava Nemanjić, preneo je 1207. godine mošti svoga oca iz Hilandara u Studenicu, gde su položene u već pripremljenu grobnicu. Sveti Sava je nad očevim moštima izmirio svoju zavađenu braću, Stefana i Vukana Nemanjića. Pod njegovim starateljstvom, Studenica je postala politički, kulturni, medicinski i duhovni centar srednjovekovne Srbije. On je upravo tu napisao Studenički tipik, u kom je zadao ustrojenje monaškog života u manastiru Studenica. U njemu piše da je iguman Studenice po starešinstvu iznad igumana svih drugih manastira i da vladar nema vlast nad manastirom, već je tu samo kako bi bratstvo zaštitio od napada neprijatelja.[10] Ovim su udareni temelji autokefalnosti buduće Srpske pravoslavne crkve.[10] U drugom delu, Žitije Svetog Simeona, ostavio je izvore o duhovnom i monaškom životu u njegovom vremenu. Zajedničkim ulaganjima Stefan i Vukan doveli su početkom 13. veka najbolje grčke slikare, koji su završili živopis Bogorodičine crkve oko 1207. godine. Kruna tih radova bila je već tada monumentalna freska Raspeće Hristovo, koja se nametnula kao jedno od najvećih dostignuća u srednjovekovnoj umetnosti Evrope.[7] Dve godine kasnije Bogorodičina crkva bila je u potpunosti završena, u celosti oslikana freskama koje su je činile jednim od najlepših hramova na svetu.[7] Sveti Sava je sredinom druge decenije 13. veka otišao iz Studenice. Iste godine, kako beleže letopisi, iz Simeonovog sarkofaga počelo je da teče lekovito miro, uz koje se beleže još i isceljenja i druga čuda, pa Stefan Nemanja postaje Simeon Mirotočivi. Priprata Bogorodičine crkve je zadužbina kralja Radoslava, koja je sagrađena oko 1230. godine. Studenica je uživala pažnju i drugih članova dinastije Nemanjića. Kralj Radoslav je 1245. dodao crkvi pripratu, a kralj Milutin je sagradio malu crkvu posvećenu svetim Joakimu i Ani. Vreme Turaka Od pada poslednje srpske srednjovekovne države 1459, Turci su često napadali manastir. Prva značajna restauracija je izvršena 1569, kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manastir, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni i izgubljeni zauvek. U okolini se nalaze Gornja Savina isposnica i Donja Savina isposnica. U manastiru se nalazi plaštanica Antonija Iraklijskog iz 14. veka.[11] Uz južni portal Bogorodične crkve u Studenici nalazi se najstariji srpski časovnik, u pitanju je sunčanik kod koga senka umesto na brojke pada na slova.[12] Moderno doba Početkom 19. veka Studenica je bila razorena i opustošena, ali tada postepeno počinje i njena rekonstrukcija. Najpre je, za vreme vladavine kneza Miloša, bila ograđena, da bi knez zatim 1839. godine podigao jedan konak,[6] a kralj Petar i drugi, 1912 godine.[8] Međutim, do prave obnove manastira dolazi i sa obnovljenim interesovanjem naučne javnosti prvom polovinom 19. veka, čemu su prvenstveno doprineli istraživački radovi Feliksa Kanica, i kasnije Mihaila Valtrovića i Dragutina Milutinovića, članovima Srpskog učenog društva.[6] Obavljena su prva snimanja Bogorodičine crkve i reprodukcije hramovne mermerne plastike. Manastir je tokom četvrte decenije 20. veka, neposredno pred rat, ponovo bio osiromašen i zapušten. U blizini je 1938. podignuta česma i zasađen orašar od 500 stabala i mešoviti voćnjak od 1.000, radilo se na opravci pristupnog puta.[16] Drugo razdoblje u obnovi manastira počelo je posle Drugog svetskog rata, kada država preuzima na sebe aktivnije staranje o kulturnom nasleđu.[17] Godine 1949. osnovana je Služba za zaštitu spomenika, na čiju inicijativu su započeta ponovna istraživanja oko manastira. Prema Popoviću, ona zapravo ni nisu bila prava arheološka istraživanja, koliko konzervatorski radovi.[17] Između 1952. i 1956. godine rekonstrusina je srednjovekovna studenička Trpezarija, obnovljeni su konaci i zalečena je kamena plastika glavne crkve. Povodom 800 godina manastira, 1986. godine su o Studenici objavljene dve monografije, dva zbornika radova, a 1988. i katalog izložbe Blago manastira Studenica. Julijan Knežević je bio iguman manastira od (1961—2001). Umetnost Arhitektura Crkva posvećena Bogorodičinim roditeljima Svetom Joakimu i Ani, zadužbina je kralja Milutina podignuta oko 1314. godine. Bogorodičina crkva je jednobrodna crkva s kupolom. Na njenom istočnom kraju je trostrana apsida, a na zapadnom je kralj Radoslav dozidao veliku pripratu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera. Iznutra je crkva obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanički i vizantijski stil. Mešavina ta dva stila će na kraju proizvesti poseban stil arhitekture poznat kao raška škola. Severozapadno od Bogorodičine crkve je crkva Svetog Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru kralju Milutinu. Crkva je sagrađena 1314, u obliku sažetog krsta s oktogonalnom kupolom. Izgrađena je od kamena i tufa, a fasade su obložene gipsom. Kompleks manastira obuhvata i crkvu Nikoljaču, jednobrodnu crkvicu bez kupole, iznutra oslikana u 12. ili početkom 13. veka. Između crkve Nikoljače i Kraljeve crkve nalaze se temelji crkve posvećene Svetom Jovanu Krstitelju. Zapadno od Bogoridičine crkve je trpezarija, sagrađena od kamena za vreme arhiepiskopa Save. Na zapadnoj strani kompleksa je zvonik podignut u 13. veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se mogu videti samo fragmenti fresaka. Ostaci fresaka, koji prikazuju rodoslovno stablo Nemanjića, mogu se takođe naći na spoljašnjem delu priprate. Severno od trpezarije su konaci iz 18. veka. Danas se u njima nalazi muzej, u kome su izložene brojne dragocenosti iz riznice Studenice, iako je ona znatno osiromašena čestim ratovima i pljačkama. Arheološkim istraživanjima 2012. godine otkrivene su ostaci još dve crkve iz 13. veka, a deo objavljenih nalaza otkriven je ranije. Višegodišnji proces obnavljanja starih fresaka u Studenici uspešno se sprovodi tokom 21. veka...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen (nista strasno) sve ostalo uredno! Manastir Studenica je muški manastir Srpske pravoslavne crkve. Osnovao ga je 1186. godine srpski župan Stefan Nemanja.[1] Godine 1206. na mesto igumana dolazi princ Rastko — u monaštvu prvi arhiepiskop srpski, Sveti Sava — i pod njegovim starateljstvom Studenica postaje kulturni, umetnički, medicinski i duhovni centar srpske države. Starešina manastira je arhimandrit Tihon (Rakićević), na čelu od 2004. godine.[2] Nalazi se na 57 kilometara južno od Kraljeva, i na 44 kilometra severno od Raške. Pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve. Manastirski kompleks sastoji se od konaka i četiri crkve — Bogorodične, Kraljeve (crkve Svetih Joakima i Ane), Crkve Svetog Nikole, i još jedne, očuvane u temeljima. Bogorodičina crkva u Studenici poznata je kao začetnica i najreprezentativniji nosilac raškog stila u arhitekturi, koji je nastao kao mešavina romaničkih i vizantijskih, tj. zapadnih i istočnih srednjovekovnih arhitektonskih uticaja. Crkvu i dan−danas krasi najbogatija romanička fasadna plastika u srpskoj kulturi.[3] Pored toga, manastir je poznat i po svojoj kolekciji fresaka iz 13. i 14. veka,[4][5] od kojih je daleko najpoznatija freska Raspeće Hristovo iz 1207. godine, jedno od najvećih dostignuća umetnosti srednjeg veka. Zamišljena kao svojevrsni mauzolej rodonačelnika dinastije Nemanjić, Bogorodičina crkva danas čuva mošti velikog župana Stefana Nemanje, velike županice Ane (Anastasije) Nemanjić, prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog i kralja Stefana Radoslava. Kao jedan od najstarijih i najvećih srpskih srednjovekovnih manastira, Studenica predstavlja nepokretno kulturno dobro Republike Srbije i spomenik kulture od izuzetnog značaja. UNESKO je 1986. godine uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine čovečanstva. Često se navodi kao prvi u rangu, i najugledniji srpski manastir.[6] Istorija Vreme Nemanjića Manastirska crkva Uspenja Presvete Bogorodice nalazi se 12 kilometra od ušća Studenice u reku Ibar, Svetska baština (Unesko) od 1986. godine. Zadužbina velikog župana Stefana Nemanje, koja je izgrađena oko 1186. godine. Gradili su je najbolji majstori kamenoresci iz srpskih primorskih zemalja, odnosno sa jugoistočne jadranske obale dok su freske oslikali najbolji grčki majstori oko 1208. godine. Manastir Studenicu je gradio veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića. Radovi su trajali od 1183. do 1196. godine.[7] Smatra se da je glavna manastirska crkva, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, izgrađena 1186. godine.[7] Gradili su je najbolji majstori romanike sa jadranske obale. Kompleks je nastao na severnim padinama Golije, u predelu „koji beše lovište zverova”.[8] Freska sa likovima Svetog Save i Svetog Simeona Kada su radovi zaokruženi u proleće 1196. godine, Stefan Nemanja je sazvao državni sabor, na kome je prepustio presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom i povukao se u svoju zadužbinu.[9] Veliki župan je 1198. godine otišao u svoju drugu zadužbinu, manastir Hilandar, gde je primio monaški postrig i uzeo ime Simeon. Tu je i umro 1199. godine.[7] Za to vreme o Studenici se brinuo kralj Stefan. Studenički tipik (1208), detalj Nemanjin treći sin, Sava Nemanjić, preneo je 1207. godine mošti svoga oca iz Hilandara u Studenicu, gde su položene u već pripremljenu grobnicu. Sveti Sava je nad očevim moštima izmirio svoju zavađenu braću, Stefana i Vukana Nemanjića. Pod njegovim starateljstvom, Studenica je postala politički, kulturni, medicinski i duhovni centar srednjovekovne Srbije. On je upravo tu napisao Studenički tipik, u kom je zadao ustrojenje monaškog života u manastiru Studenica. U njemu piše da je iguman Studenice po starešinstvu iznad igumana svih drugih manastira i da vladar nema vlast nad manastirom, već je tu samo kako bi bratstvo zaštitio od napada neprijatelja.[10] Ovim su udareni temelji autokefalnosti buduće Srpske pravoslavne crkve.[10] U drugom delu, Žitije Svetog Simeona, ostavio je izvore o duhovnom i monaškom životu u njegovom vremenu. Zajedničkim ulaganjima Stefan i Vukan doveli su početkom 13. veka najbolje grčke slikare, koji su završili živopis Bogorodičine crkve oko 1207. godine. Kruna tih radova bila je već tada monumentalna freska Raspeće Hristovo, koja se nametnula kao jedno od najvećih dostignuća u srednjovekovnoj umetnosti Evrope.[7] Dve godine kasnije Bogorodičina crkva bila je u potpunosti završena, u celosti oslikana freskama koje su je činile jednim od najlepših hramova na svetu.[7] Sveti Sava je sredinom druge decenije 13. veka otišao iz Studenice. Iste godine, kako beleže letopisi, iz Simeonovog sarkofaga počelo je da teče lekovito miro, uz koje se beleže još i isceljenja i druga čuda, pa Stefan Nemanja postaje Simeon Mirotočivi. Priprata Bogorodičine crkve je zadužbina kralja Radoslava, koja je sagrađena oko 1230. godine. Studenica je uživala pažnju i drugih članova dinastije Nemanjića. Kralj Radoslav je 1245. dodao crkvi pripratu, a kralj Milutin je sagradio malu crkvu posvećenu svetim Joakimu i Ani. Vreme Turaka Od pada poslednje srpske srednjovekovne države 1459, Turci su često napadali manastir. Prva značajna restauracija je izvršena 1569, kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manastir, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni i izgubljeni zauvek. U okolini se nalaze Gornja Savina isposnica i Donja Savina isposnica. U manastiru se nalazi plaštanica Antonija Iraklijskog iz 14. veka.[11] Uz južni portal Bogorodične crkve u Studenici nalazi se najstariji srpski časovnik, u pitanju je sunčanik kod koga senka umesto na brojke pada na slova.[12] Moderno doba Početkom 19. veka Studenica je bila razorena i opustošena, ali tada postepeno počinje i njena rekonstrukcija. Najpre je, za vreme vladavine kneza Miloša, bila ograđena, da bi knez zatim 1839. godine podigao jedan konak,[6] a kralj Petar i drugi, 1912 godine.[8] Međutim, do prave obnove manastira dolazi i sa obnovljenim interesovanjem naučne javnosti prvom polovinom 19. veka, čemu su prvenstveno doprineli istraživački radovi Feliksa Kanica, i kasnije Mihaila Valtrovića i Dragutina Milutinovića, članovima Srpskog učenog društva.[6] Obavljena su prva snimanja Bogorodičine crkve i reprodukcije hramovne mermerne plastike. Manastir je tokom četvrte decenije 20. veka, neposredno pred rat, ponovo bio osiromašen i zapušten. U blizini je 1938. podignuta česma i zasađen orašar od 500 stabala i mešoviti voćnjak od 1.000, radilo se na opravci pristupnog puta.[16] Drugo razdoblje u obnovi manastira počelo je posle Drugog svetskog rata, kada država preuzima na sebe aktivnije staranje o kulturnom nasleđu.[17] Godine 1949. osnovana je Služba za zaštitu spomenika, na čiju inicijativu su započeta ponovna istraživanja oko manastira. Prema Popoviću, ona zapravo ni nisu bila prava arheološka istraživanja, koliko konzervatorski radovi.[17] Između 1952. i 1956. godine rekonstrusina je srednjovekovna studenička Trpezarija, obnovljeni su konaci i zalečena je kamena plastika glavne crkve. Povodom 800 godina manastira, 1986. godine su o Studenici objavljene dve monografije, dva zbornika radova, a 1988. i katalog izložbe Blago manastira Studenica. Julijan Knežević je bio iguman manastira od (1961—2001). Umetnost Arhitektura Crkva posvećena Bogorodičinim roditeljima Svetom Joakimu i Ani, zadužbina je kralja Milutina podignuta oko 1314. godine. Bogorodičina crkva je jednobrodna crkva s kupolom. Na njenom istočnom kraju je trostrana apsida, a na zapadnom je kralj Radoslav dozidao veliku pripratu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera. Iznutra je crkva obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanički i vizantijski stil. Mešavina ta dva stila će na kraju proizvesti poseban stil arhitekture poznat kao raška škola. Severozapadno od Bogorodičine crkve je crkva Svetog Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru kralju Milutinu. Crkva je sagrađena 1314, u obliku sažetog krsta s oktogonalnom kupolom. Izgrađena je od kamena i tufa, a fasade su obložene gipsom. Kompleks manastira obuhvata i crkvu Nikoljaču, jednobrodnu crkvicu bez kupole, iznutra oslikana u 12. ili početkom 13. veka. Između crkve Nikoljače i Kraljeve crkve nalaze se temelji crkve posvećene Svetom Jovanu Krstitelju. Zapadno od Bogoridičine crkve je trpezarija, sagrađena od kamena za vreme arhiepiskopa Save. Na zapadnoj strani kompleksa je zvonik podignut u 13. veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se mogu videti samo fragmenti fresaka. Ostaci fresaka, koji prikazuju rodoslovno stablo Nemanjića, mogu se takođe naći na spoljašnjem delu priprate. Severno od trpezarije su konaci iz 18. veka. Danas se u njima nalazi muzej, u kome su izložene brojne dragocenosti iz riznice Studenice, iako je ona znatno osiromašena čestim ratovima i pljačkama. Arheološkim istraživanjima 2012. godine otkrivene su ostaci još dve crkve iz 13. veka, a deo objavljenih nalaza otkriven je ranije. Višegodišnji proces obnavljanja starih fresaka u Studenici uspešno se sprovodi tokom 21. veka...

Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac 1986 Autor: Miodrag M. Petrović Povez: tvrd Broj strana: 182 Ilustrovano. Osim manjih tragova na koricama od stajanja i precrtane posvete na drugoj strani, kao nova. Vidi slike. Studenički tipik je srpski srednjovekovni dokument iz XIII veka. Napisao ga je Sveti Sava u Studeničkoj isposnici 1208. godine, i u sebi sadrži i žitije Savinog oca — Stefana Nemanje, kasnije monaha Simeona. Predstavlja prvi ustav Srpske pravoslavne crkve. Pisan je za manastir Studenicu. Uređuje organizaciju života u monaškoj zajednici Studenice, uređenje i organizaciju manastirske uprave, molitve, ishrane, posta. Studenički tipik je pisan po ugledu na Karejski tipik, a kasnije bio uzor za Žički tipik i sve druge manastire širom srpskih zemalja. Pišući Studenički tipik, nazvan i Obraznik Svetog Save, Sveti Sava nema za cilj da propiše samo spoljašnju zakonik o ustrojstvu života u manastiru, već prenosi živo monaško predanje i iskustvo Svete gore i drugih duhovnih centara Istoka, naročito onih u Carigradu, Palestini (Lavra Sv. Save Osvećenog) i na Sinaju. S A D R Ž A J: - Crkvenodržavna ideologija svetoga Save u Studeničkom tipiku - Istorijsko-pravna strana Homatijanovog pisma „najprečasnijem među monasima i sinu velikog župana Srbije kir Savi“ - Povelja-pismo despota Jovana Uglješe iz 1368. godine o raskolu i izmirenju Srpske i Carigradske crkve - Zaključak Izvori - Iz Studeničkog tipika. - Pismo Dimitrija Homatijana svetom Savi. - Povelja-pismo despota Jovana Uglješe o raskolu i izmirenju Srpske i Carigradske crkve. - Odluka Jeremije I, patrijarha carigradskog, o pravima Ohridske crkve nad Srpskom. - Likovni Pilozi - Imenik lica - Imenik mesta, ustanova, spisa i naroda

Превод са старогрчког и коментари: др Александар Стојановић кожни повез, 16.5 х 24.5 цм Језик: српски, грчки Страна: 177, колор штампа Евергетидски типик је био основа Хиландарског и Студеничког типика које је написао Свети Сава. По први пут ово критичко издање, које је приредио др Александар Стојановић, садржи превод на српски језик, уз упоредни текст на старогрчком, као и уз пратеће регистре. У овом издању налази се и велика уводна студија Свети Сава и Евергетиски манастир, коју је написао Архимандрит Тихон Ракићевић, значајна за разумевање успостављених веза Св. Симеона и Св. Саве са Евергетидским манастиром и за разумевање обнове источноромејских традиција. Такође, у монографији читаоци могу да виде и изабране фототипије из манастирских типика, житија и других дела, штампане у пуном колору.

Novinar, istoričar i pisac Luka Mičeta, „biograf zlatnog srpskog srednjeg veka“, čitaoce upoznaje sa životom i radom slavnih i značajnih srpskih vladara koji su obeležili svoje doba. „Zaveštanje Svetog Save“ – Luka Mičeta Povest o nastajanju nebeske Srbije na zemlji Osam vekova autokefalnosti srpske crkve „Knjiga Luke Mičete Zaveštanje Svetog Save predstavlja delo koje će rado čitati najširi krug čitalaca. Ističemo dva značajna momenta koji odlikuju ovu knjigu: ona ne pati od istoriografskih pogrešaka, što je postala redovna pojava u popularnoj literaturi, a sa druge strane tekst nije opterećen onom vrstom stila i načina izlaganja, koji su nezaobilazni u naučnoj literaturi. Luka Mičeta je, dakle, napisao pitak i čitljiv tekst sa uvidom u savremenu istoriografiju o Svetome Savi. Govoriti o Svetom Savi nije ni lako, ni zahvalno. Međutim, može se reći da je naš pisac čestito odužio dug Svetome Savi.“ prof. dr Siniša Mišić „Luka Mičeta je uspeo da napiše biografiju Svetog Save izbegavši pristrasnost i učitavanje, objektivno, ali ne kritički reduktivno. Sasvim opravdano postavljajući okvire knjige široko, predstavljajući vreme, ličnosti i događaje koji prethode delu i epohi prvog srpskog arhiepiskopa a ne upadajući u zamku taštog i komotnog podrazumevanja, Luka Mičeta je ovo delo napisao za čitaoce koji bi da o najvećem srpskom svetitelju saznaju što više. Ova knjiga im pruža priliku da Srbina koji je od svih svojih sunarodnika tokom istorije učinio najviše za svoju naciju u svojoj mašti ožive, a da u tome ne pogreše.“ prof. dr Oliver Tomić „Dosad najpotpunija biografija Svetog Save, knjiga Luke Mičete zaslužuje mesto u svačijoj biblioteci, kao knjiga kojoj bi se, kao svojevrsnom podsetniku, trebalo povremeno vraćati.“ dr Aleksandar Uzelac „Stefan Prvovenčani“ – Luka Mičeta Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao. „Stefan Dečanski“ – Luka Mičeta Biografija najnesrećnijeg srpskog vladara. Nijednog srpskog vladara nije pratila takva misterija, takav dramski naboj, takva kob, kao Stefana Dečanskog, najnesrećnijeg kralja Srbije u njenoj više od milenijuma dugoj istoriji. Srpska istorija ne poznaje veštije izvedenu igru dolaska na vlast, ali ni tragičniji odlazak sa nje. Stefan Dečanski imao je nesreću da vlada između dve znamenite ličnosti: oca, nemilosrdnog kralja Milutina, i sina, neumoljivog cara Dušana. Iako je njegova vladavina bila kratka i omeđena dvojicom izuzetnih državnika, Stefan Dečanski je uspeo da ostavi potomstvu Visoke Dečane i da se upiše u svetitelje. Kakvi su odnosi vladali na srednjovekovnom dvoru Nemanjića, da li je Stefan Dečanski bio oslepljen ili slabovid, kako se držao u progonstvu, kako se vratio na vlast i kako mu je ona došla glave – saznaćemo iz ove nesvakidašnje i sveobuhvatne istorijske biografije. Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde . „Despot Stefan Lazarević“ – Luka Mičeta Biografija prvog Beograđanina. Despot Stefan, sin kneza Lazara, bio je vladar nesvakidašnjeg dara i velikih sposobnosti. Ostalo mu je u nasledstvo propalo srpsko carstvo, na čijim je ruševinama stvorio moćnu despotovinu. Kao vladara krasila ga je mudrost, a kao vojskovođu hrabrost i viteštvo. Srpska država je posle Kosovske bitke trajala još sedamdeset godina upravo zaslugom i umećem despota Stefana. Pisac pesme Slovo ljubve, graditelj Manasije, pobornik književnosti i umetnosti, Stefan Lazarević učestvovao je u više bitaka nego ijedan njegov prethodnik na srpskom tronu. Koliko su državnički uspesi bili plod njegovog političkog umeća i snage velikog viteza, toliko su njegovi književni dometi bili rezultat njegovog dara, prefinjenosti i visoke, nemanjićke kulture. To mu je obezbedilo da u srpskoj istoriji bude ovekovečen kao hrabar ali i mudar vladalac, za koga je Miloš N. Đurić rekao da se najviše približio idealu vladara-filozofa. „Stefan Nemanja“ – Luka Mičeta 900 godina od rođenja. Nastanak evropske Srbije. Povest Srba od doseljavanja na Balkan do države župana Stefana Nemanje. Stefan Nemanja, u monaštvu Simeon, spada u one vladare koji su stekli poštovanje kako svojih podanika i savremenika, tako i svojih potomaka. Samo je uticaj njegovog svetiteljskog kulta na srpski narod bio veći od njegove vladarske slave. Monah sveti Simeon je nadvisio i nadmašio velikog župana Stefana Nemanju. Vladarski plašt zamenio je skromnom monaškom rizom, mač krstom, štit jevanđeljem, veseli i bučni dvor hilandarskom tišinom. Silazeći sa trona peo se u večnost. Bilo je to izdizanje iznad ljudske mere – na putu ka svetosti. „Dušan Silni“ – Luka Mičeta Biografija prvog srpskog cara. Prvi srpski car Stefan Uroš IV, prozvan Dušan Silni, najčuveniji je srpski vladar koji je ušao u mit obeleživši svoje stoleće, ali i celu srpsku istoriju. Spadao je među one izuzetne ličnosti koje su smatrale da samo večnost može da im zapoveda, a istorija sudi. Sudbina mu je dodelila svu zemaljsku moć koja se tada mogla dobiti i on ju je znalački koristio. Obrazovanje i vera su mu pomagali da shvati imperative svoga doba i da razume ljude, a zadobijena moć da dominira svojim stolećem, da uspešno vodeći i zemlju i narod neustrašivo stremi svome cilju: osvajanju Carigrada. Vizantiju nije osvojio, ali besmrtnost jeste u pamćenju svog naroda. Bio je slavni zakonodavac: Dušanov zakonik smatra se svojevrsnim ustavom srednjovekovne Srbije i jednim od najznamenitijih spomenika ne samo srpskog zakonodavstva već i čitave srpske kulture. Наслов: Komplet – Srednjovekovna Srbija Издавач: Laguna Страна: 1951 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 13x20 cm Година издања: 2021 ИСБН:

ccc Studenički tipik i samostalnost srpske crkve, Miodrag Petrović Izdavac: Decje novine, Beograd 1986 Cirilica, tvrdi povez, 24×17,5cm, strana 182, ilustrovano kartama i fotografijama + 30 slika delova tipika, povelja i pisama. Studenički tipik je srpski srednjovekovni dokument iz XIII veka. Napisao ga je Sveti Sava u Studeničkoj isposnici 1208. godine, i u sebi sadrži i žitije Savinog oca — Stefana Nemanje, kasnije monaha Simeona. Predstavlja prvi ustav Srpske pravoslavne crkve. Pisan je za manastir Studenicu. Uređuje organizaciju života u monaškoj zajednici Studenice, uređenje i organizaciju manastirske uprave, molitve, ishrane, posta Pisan je , od napuštanja prestola pa sve do prestavljenja. Istorija Studenički tipik je pisan po ugledu na Karejski tipik, a kasnije bio uzor za Žički tipik i sve druge manastire širom srpskih zemalja. Pišući Studenički tipik, nazvan i Obraznik Svetog Save, Sveti Sava nema za cilj da propiše samo spoljašnju zakonik o ustrojstvu života u manastiru, već prenosi živo monaško predanje i iskustvo Svete gore i drugih duhovnih centara Istoka, naročito onih u Carigradu, Palestini (Lavra Sv. Save Osvećenog) i na Sinaju. Studeničkim tipikom osniva se u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijskim manastirskim uzorima. U tipiku se govori o detaljima organizacije bolnice u kome se nalaze podaci o rasporedu ležaja za bolesnike, radu osoblja, kućnom redu, načinu spravljanja lekova, postupanju kod masovnog oboljevanja i drugo. Studenička bolnica je imala četiri prostorije i 12 kreveta, a bolesni su nakon izlečenja (zalečenja) otpuštani sa otpusnom listom. Pored uputstava za rad bolnice, Sveti Sava je propisao i zabranu nadrilekarstva. Studenica se ovim ustavom određuje kao slobodan od crkvenih i svetovnih vlasti, s tim što je poverena onome koji vlada srpskom zemljom „njega da ima za osvetitelja onome koji bi hteo da prekrši bilo koje manastirsko pravo”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Studenički tipik i samostalnost srpske crkve, Miodrag Petrović Izdavac: Decje novine, Beograd 1986 Cirilica, tvrdi povez, 24×17,5cm, strana 182, ilustrovano kartama i fotografijama + 30 slika delova tipika, povelja i pisama. Studenički tipik je srpski srednjovekovni dokument iz XIII veka. Napisao ga je Sveti Sava u Studeničkoj isposnici 1208. godine, i u sebi sadrži i žitije Savinog oca — Stefana Nemanje, kasnije monaha Simeona. Predstavlja prvi ustav Srpske pravoslavne crkve. Pisan je za manastir Studenicu. Uređuje organizaciju života u monaškoj zajednici Studenice, uređenje i organizaciju manastirske uprave, molitve, ishrane, posta Pisan je , od napuštanja prestola pa sve do prestavljenja. Istorija Studenički tipik je pisan po ugledu na Karejski tipik, a kasnije bio uzor za Žički tipik i sve druge manastire širom srpskih zemalja. Pišući Studenički tipik, nazvan i Obraznik Svetog Save, Sveti Sava nema za cilj da propiše samo spoljašnju zakonik o ustrojstvu života u manastiru, već prenosi živo monaško predanje i iskustvo Svete gore i drugih duhovnih centara Istoka, naročito onih u Carigradu, Palestini (Lavra Sv. Save Osvećenog) i na Sinaju. Studeničkim tipikom osniva se u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijskim manastirskim uzorima. U tipiku se govori o detaljima organizacije bolnice u kome se nalaze podaci o rasporedu ležaja za bolesnike, radu osoblja, kućnom redu, načinu spravljanja lekova, postupanju kod masovnog oboljevanja i drugo. Studenička bolnica je imala četiri prostorije i 12 kreveta, a bolesni su nakon izlečenja (zalečenja) otpuštani sa otpusnom listom. Pored uputstava za rad bolnice, Sveti Sava je propisao i zabranu nadrilekarstva. Studenica se ovim ustavom određuje kao slobodan od crkvenih i svetovnih vlasti, s tim što je poverena onome koji vlada srpskom zemljom „njega da ima za osvetitelja onome koji bi hteo da prekrši bilo koje manastirsko pravo”.