58181) PODVODNI SVET riznica znanja za mlade , Jugoslavija Beograd 1980 , PREDGOVOR VODE BOGATE ŽIVOTOM SVET MORA Život u vodi Razmnožavanje Grupe srodnih morskih organizama PROSTE ILI NIŽE ŽIVOTINJE Praživotinje Sunderi KLOBUCI (MEDUZE) I DRUGI DUPLJARI Crvi ili gliste Člankoviti crvi Rakovi (ljuskari) Dekapodi (pravi rakovi) Mekušci (molusci) RIBLJI SVET Ribe bez vilica (kolouste) Hrskavičave ribe Ribe sa koštanim skeletom Zrakoperke Savremene ribe Šarani, haracini i somovi Grgeči i srodne ribe Ribe okeanskih dubina AKVATIČNE ZAJEDNICE INDEKS tvrd povez, format 22,5 x 30,5 cm , ilustrovano u boji, malo oštećenje u dnu rikne dužine par cm, latinica, 112 strana

NOVO ODLICNO ILUSTROVANO TABERNAKL U glavnim ulogama su kao sto naslov kaze vile , vestice i princeze tj one su u prvom planu. Bajke su: Plava vila ( Pinokio) Cvetana, gorana i Suncica ( Trnova Ruzica) Dobra vila ( Pepeljuga) Zvoncica ( Petar Pan) Irske vile Snezna vila Vila iz zove Vestica Karaba ( Kiriku) Vestica Morgana ( Kralj Artur) Vestica Malfina ( Snezana) Vestica iz kuce slatkisa ( Ivica i Marica) Vestica iz sume Vestica i zlatokosa Jednooka vestica ( carobnjak iz Oza) Princeza Snezana Trnova Ruzica Princeza Sisi Princeza Pepeljuga Jasmina princeza od Arabije Lotosov cvet, azijska princeza Pokahontas, indijanska princeza 98 strana pun kolor a4 format tvrd povez sa sundjerom

Panonski palimpsesti Panonski palimpsesti novi je roman savremenog srpskog pisca Slobodana Mandića koji ljubitelje lavirintskih čitanja teksta i stilski bogatih narativa sasvim sigurno neće ostaviti ravnodušnim! Višeznačna metafora koju pronalazimo već u samom naslovu nagoveštava čitanje ove knjige kao svojevrsni palimpsest kojim se ispisuju Sećanja, Snovi, Život i Istorija. Ona nas vodi u lavirinte prepoznavanja dominantnih motiva i likova iz prethodnih Mandićevih romana, u prostore izuzetne istorijske metafikcije, snova i fantazija, ali isto tako i u realnost, katkad surovu, a katkad ispunjenu slatkoćom življenja. I kao da nekakva imaginarna ruka briše sve prethodno napisano, iznova ispisujući novu povest i nova sećanja, nove želje..., na kraju krajeva i novi identitet protagonista ovog romana, dajući primat Priči i svoj toj dragocenosti koju nam Priča može podariti u bogatstvu semantičkih nijansi... Kada trijumfuju Jezik i magija reči... *** „To je novi sloj teksta, preko onog starijeg: kao da neko u ruci drži sunđer i briše sve prethodno, piše M. V., kako bi se još jedanput oprobao život. Kakva radost, otpočeti iznova; palimpsest je figura našeg doba, država u kojoj smo se obreli najupadljiviji je primerak. (...) Tek u osami se začinje i odvija stvarni život; zato se bajke zaustavljaju na vratima raja: i živeli su dugo i srećno; tamo je sve, tu reč ne zalazi, pa ćemo tu kapiju i nas dvojica u ovom času ostaviti po strani, kaže Svetozar. Vratimo se sebi i našoj priči; rečima koje vrdaju i skrivaju ono o čemu govore.“ *** Slobodan Mandić (1947) savremeni je prozni stvaralac. Autor više romana i zbirki pripovedaka, esejista i autor dokumentarne proze. Njegov roman Očev novi mandat u izdanju Agore i Gradske biblioteke u Zrenjaninu nagrađen je značajnim književnim priznanjem, Nagradom „Danko Popović“ za najbolju knjigu proze. Prikaži više

Panonski palimpsesti novi je roman savremenog srpskog pisca Slobodana Mandića koji ljubitelje lavirintskih čitanja teksta i stilski bogatih narativa sasvim sigurno neće ostaviti ravnodušnim! Višeznačna metafora koju pronalazimo već u samom naslovu nagoveštava čitanje ove knjige kao svojevrsni palimpsest kojim se ispisuju Sećanja, Snovi, Život i Istorija. Ona nas vodi u lavirinte prepoznavanja dominantnih motiva i likova iz prethodnih Mandićevih romana, u prostore izuzetne istorijske metafikcije, snova i fantazija, ali isto tako i u realnost, katkad surovu, a katkad ispunjenu slatkoćom življenja. I kao da nekakva imaginarna ruka briše sve prethodno napisano, iznova ispisujući novu povest i nova sećanja, nove želje…, na kraju krajeva i novi identitet protagonista ovog romana, dajući primat Priči i svoj toj dragocenosti koju nam Priča može podariti u bogatstvu semantičkih nijansi… kada trijumfuju Jezik i magija reči… „To je novi sloj teksta, preko onog starijeg: kao da neko u ruci drži sunđer i briše sve prethodno, piše M. V., kako bi se još jedanput oprobao život. Kakva radost, otpočeti iznova; palimpsest je figura našeg doba, država u kojoj smo se obreli najupadljiviji je primerak. Tek u osami se začinje i odvija stvarni život; zato se bajke zaustavljaju na vratima raja: i živeli su dugo i srećno; tamo je sve, tu reč ne zalazi, pa ćemo tu kapiju i nas dvojica u ovom času ostaviti po strani, kaže Svetozar. Vratimo se sebi i našoj priči; rečima koje vrdaju i skrivaju ono o čemu govore.“ O piscu Slobodan Mandić (1947) savremeni je prozni stvaralac. Rođen je pet dana pre isteka 1947. godine u Sutjesci (prethodno je bila Sarča) kod Zrenjanina. Autor više romana i zbirki pripovedaka, esejista i autor dokumentarne proze. Nјegov roman Očev novi mandat u izdanju Agore i Gradske biblioteke u Zrenjaninu nagrađen je značajnim književnim priznanjem, Nagradom „Danko Popović“ za najbolju knjigu proze.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Panonski palimpsesti - Slobodan Mandić Godina izdanja: 2019 Broj strana: 182 Povez: Tvrd Panonski palimpsesti novi je roman savremenog srpskog pisca Slobodana Mandića koji ljubitelje lavirintskih čitanja teksta i stilski bogatih narativa sasvim sigurno neće ostaviti ravnodušnim!Višeznačna metafora koju pronalazimo već u samom naslovu nagoveštava čitanje ove knjige kao svojevrsni palimpsest kojim se ispisuju Sećanja, Snovi, Život i Istorija.Ona nas vodi u lavirinte prepoznavanja dominantnih motiva i likova iz prethodnih Mandićevih romana, u prostore izuzetne istorijske metafikcije, snova i fantazija, ali isto tako i u realnost, katkad surovu, a katkad ispunjenu slatkoćom življenja.I kao da nekakva imaginarna ruka briše sve prethodno napisano, iznova ispisujući novu povest i nova sećanja, nove želje..., na kraju krajeva i novi identitet protagonista ovog romana, dajući primat Priči i svoj toj dragocenosti koju nam Priča može podariti u bogatstvu semantičkih nijansi... Kada trijumfuju Jezik i magija reči...***„To je novi sloj teksta, preko onog starijeg: kao da neko u ruci drži sunđer i briše sve prethodno, piše M. V., kako bi se još jedanput oprobao život. Kakva radost, otpočeti iznova; palimpsest je figura našeg doba, država u kojoj smo se obreli najupadljiviji je primerak.(...)Tek u osami se začinje i odvija stvarni život; zato se bajke zaustavljaju na vratima raja: i živeli su dugo i srećno; tamo je sve, tu reč ne zalazi, pa ćemo tu kapiju i nas dvojica u ovom času ostaviti po strani, kaže Svetozar. Vratimo se sebi i našoj priči; rečima koje vrdaju i skrivaju ono o čemu govore.“***Slobodan Mandić (1947) savremeni je prozni stvaralac. Autor više romana i zbirki pripovedaka, esejista i autor dokumentarne proze. Njegov roman Očev novi mandat u izdanju Agore i Gradske biblioteke u Zrenjaninu nagrađen je značajnim književnim priznanjem, Nagradom „Danko Popović“ za najbolju knjigu proze.

Lucien Leuven Stendhal ilustracija knjige Jozef Mištera + autogram 32 stranice u boji + 3 stranice knjige Veličina 14 x 20 cm Potpis, autogram Josefa Mištere na jednoj strani Štampano u Pragu 1988 Biografija umetnika Josef Mištera je afirmisani savremeni vizuelni umetnik. Josef Mištera je rođen 1955. Umetnici Serene Greene, Edgard Mazigi, Glin Martin, Iong-Jin Hvang i Huang Rouchang pripadaju istoj generaciji. Rođen 1955. godine, njegovo stvaralaštvo je u velikoj meri inspirisano 1970-im. Konceptualizam se često doživljava kao reakcija na minimalizam i vodeći umetnički pokret 1970-ih, koji svojim revolucionarnim obeležjima dovodi u pitanje granice umetnosti. Svi pokreti koji su usledili bili su reprezentativni za snažnu želju da se razvije i konsoliduje svet umetnosti, kao odgovor na tenzije iz prethodnih 1960-ih. Procesna umetnost se odvojila od konceptualizma, sa nekim od njegovih najvažnijih aspekata, ali je išla dalje u stvaranju misterioznih i eksperimentalnih umetničkih putovanja, dok je Land Art doneo kreaciju spolja, pokrećući ranu filozofiju zaštite životne sredine. U Nemačkoj je ekspresivnom slikarstvu figura data druga šansa po prvi put od slabljenja apstraktnog ekspresionizma skoro dve decenije, a žanr je ponovo dobio na značaju potezima Gerharda Rihtera, Anselma Kifera i Georga Bazelica. Kosmopolitski i sofisticirani položaj koji je grad Njujork imao 1960-ih ostao je podjednako uticajan i 1970-ih. Sa više međunarodnih renomiranih umetnika koji gravitiraju galerijama i centru grada, grad je još jednom učvrstio svoju reputaciju umetničkog centra tog doba. Kritički angažovani Mono-Ha pokret, koji se sastoji od japanskih i korejskih umetnika, procvetao je u Tokiju 1970-ih. Odbacujući konvencionalne ideje reprezentacije, umetnici su favorizovali interpretaciju sveta kroz angažovanje sa materijalima i istraživanje njihovih osobina. Umetnička dela bi se često sastojala od susreta prirodnih i industrijskih materijala kao što su kamen, staklo, pamuk, sunđer, drvo, ulje i voda, uglavnom nepromenjeni.

Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 136 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2006. Prevodilac: Jovana Popović Stanje: posveta na predlistu, inače dobro očuvano DOBRODOŠLI U ULICU STRAHA Ne slušajte priče o Ulici straha. Zar ne biste radije sami istražili... da se uverite jesu li užasne, neobjašnjene misterije istinite? Ne plašite se valjda? Poziv na užas Pozivnica je stigla u koverti sa crnim ivicama. U njoj je bila kartica sa nacrtani mrtvačkim kovčegom i natpisom „Rezervisan za tebe“. Bilo je to savršeno za celonoćnu žurku na Noć veštica u Ulici straha. Ali Teri I njegova devojka Niki pitaju se zašto su pozvani. Oni jedva da i poznaju Džastin Kameron, prelepu i tajanstvenu novu učenicu koja priređuje tu žurku. Zabava je već poodmakla, a onda je nestalo svetlo. To se i očekuje na jezovitoj žurci na Noć veštica. Ali kada se struja vratila, na podu je ležalo telo jednog dečaka, sa nožem zabodenim u leđa. Da li je to samo strašna šala? Možda. A možda I nije. Za Terija I Niki šale su se pretvorile u horor. Sa užasom su shvatili da je neko na tom maskenbalu obučen da ubije! R. L. Stajn kaže da ima sjajan posao. „Moj posao je da učinim da decu podilaze ŽMARCI!“ Svojim knjigama strave R. L. Stajn je plašio decu širom sveta. Prodao je preko 300 miliona knjiga, postavši najprodavaniji dečji pisac u istoriji. Ovih dana, Stajn daruje nove strahove u svojoj seriji SOBA KOŠMARA. Kada ne radi voli da čita stare detektivske romane, gleda na TV–u seriju Sunđer Bob Kockalone i izvodi svog psa Nadin u duge šetnje po Njujorku, gde živi sa suprugom Džejn i sinom Metjuom. „Volim da vodim svoje čitaoce na zastrašujuća mesta“, kaže R. L. Stajn. „Znate li koje je najstrašnije mesto? To je vaš UM!“ www.rlstine.com MG45 (N)

Opis Panonski palimpsesti novi je roman savremenog srpskog pisca Slobodana Mandića koji ljubitelje lavirintskih čitanja teksta i stilski bogatih narativa sasvim sigurno neće ostaviti ravnodušnim! Višeznačna metafora koju pronalazimo već u samom naslovu nagoveštava čitanje ove knjige kao svojevrsni palimpsest kojim se ispisuju Sećanja, Snovi, Život i Istorija. Ona nas vodi u lavirinte prepoznavanja dominantnih motiva i likova iz prethodnih Mandićevih romana, u prostore izuzetne istorijske metafikcije, snova i fantazija, ali isto tako i u realnost, katkad surovu, a katkad ispunjenu slatkoćom življenja. I kao da nekakva imaginarna ruka briše sve prethodno napisano, iznova ispisujući novu povest i nova sećanja, nove želje…, na kraju krajeva i novi identitet protagonista ovog romana, dajući primat Priči i svoj toj dragocenosti koju nam Priča može podariti u bogatstvu semantičkih nijansi… kada trijumfuju Jezik i magija reči… „To je novi sloj teksta, preko onog starijeg: kao da neko u ruci drži sunđer i briše sve prethodno, piše M. V., kako bi se još jedanput oprobao život. Kakva radost, otpočeti iznova; palimpsest je figura našeg doba, država u kojoj smo se obreli najupadljiviji je primerak. Tek u osami se začinje i odvija stvarni život; zato se bajke zaustavljaju na vratima raja: i živeli su dugo i srećno; tamo je sve, tu reč ne zalazi, pa ćemo tu kapiju i nas dvojica u ovom času ostaviti po strani, kaže Svetozar. Vratimo se sebi i našoj priči; rečima koje vrdaju i skrivaju ono o čemu govore.“ O piscu Slobodan Mandić (1947) savremeni je prozni stvaralac. Rođen je pet dana pre isteka 1947. godine u Sutjesci (prethodno je bila Sarča) kod Zrenjanina. Autor više romana i zbirki pripovedaka, esejista i autor dokumentarne proze. Nјegov roman Očev novi mandat u izdanju Agore i Gradske biblioteke u Zrenjaninu nagrađen je značajnim književnim priznanjem, Nagradom „Danko Popović“ za najbolju knjigu proze.

ŠVAJCARSKI KAČAMAK ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA Šifra artikla: 364773 Isbn: 9788689237566 Autor : Zoran Panović Izdavač : ALBION BOOKS Sećate li se knjige „1000 ZAŠTO 1000 ZATO”? Bila je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka sastavni deo svake kućne biblioteke u SFRJ. Uz dečje sveznanje, par knjiga o Titu, poneki roman i eventualno nečija sabrana dela. Bila su to bezbrižna vremena, kada su muzika, televizija i filmovi b... Detaljnije Sećate li se knjige „1000 ZAŠTO 1000 ZATO”? Bila je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka sastavni deo svake kućne biblioteke u SFRJ. Uz dečje sveznanje, par knjiga o Titu, poneki roman i eventualno nečija sabrana dela. Bila su to bezbrižna vremena, kada su muzika, televizija i filmovi bili bolji, fudbal lepši, pare jeftinije, automobili kvalitetniji, a autor ove knjige je odrastao i kao sunđer upijao svet oko sebe, od politike do pop kulture. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA Autor Zoran Panović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ALBION BOOKS Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 24X17 Strana 192 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Detalji predmeta Stanje Polovno Posveta autora na prvom listu. Аутор - особа Вајагић, Предраг, 1973- Наслов Presovanje senki / Predrag Ž. Vajagić Врста грађе кратка проза Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2011 Издавање и производња Bačka Palanka : Stanišić, 2011 (Bačka Palanka : Stanišić) Физички опис 218 str. ; 20 cm Садржај S a d r ž a j: Podlivi sreće, čarape boje senfa i ostale vežbe iz otrežnjenja (5-55): Sunđer, kreda i sve odreda (7-12); Kino-oko (13-16); Kako sam preležao sebe? (17-25); Ekskurzija (26-29); Temperatura (30-33); Vitez od stotinu pretinaca (poštarizam i renesansa) (34-39); Zubobolja (40-43); Naočare (44-47); Tavan (48-51); Turska u devet slika (52-55). - Hologrami nostalgije (56-93): Smena 8 (57-60); Vrba (61-64); Cimeri (65-68); Četiri sobe (69-72); Reči (73-76); Zbor (77-80); Borota (81-85); Nidža brica (86-89); Otac (90-93). - Timarenje navika (94-134): Kafane (95-98); Pivo (99-102); Duvan (103-106); Kafa (107-110); Krompir (111-114); Slatki uspon ili sto godina čokoladne čežnje (115-118); Gustav (119-122); Zveri sa krilima (123-126); Muve (127-130); Čudaci (131-134). - Krmeljave spoznaje ili fenomenologija njuha (135-171): Mamurluk (137-140); Žega (141-144); Sreća (145-148); Strugači sala (149-155); Izgubljeno (156-159); Aforizam (160-163); Kupovina (164-167); Ljubomora (168-171). - Tragom izvrnutih džepova (172-218): Tragom izvrnutih džepova (173-179); Mokra braća po oružju (180-184); Kič naš nasušni (185-188); Podrška (189-192); Provincija (193-196); Lopovluk (197-200); Ja, ministar (201-204); Uzorni građanin (205-208); Upitnikova obratnica (209-218). ISBN 978-86-86349-33-0 (broš.) Напомене Tiraž 300 Na koricama beleške o autoru i delu s autorovom slikom.

Još jedna predivno opremljena knjiga iz ilustratorske radionice Toni Vulfa. U njoj su sakupljene bajke mnogih poznatih pisaca na kojima su odrastale generacije i generacije. Tu su braća Grim sa Tri praseta, Snežanom i sedam patuljaka, Ivicom i Maricom, Zlatnom guskom i drugim bajkama bez kojih ne može da se zamisli detinjstvo. Hans Kristijan Anderson nam daruje Malu sirenu, Ružno pače, Devojčicu sa šibicama, Snežnu kraljicu. Nad ovim bajkama vaše dete će proliti mnogo suza. Ali neka, bajke i jesu tu da bi u deci, pored mašte, razvijala saosećanje sa drugima i osećanje za pravednost i istinu. Engleske bajke su zastupljene čuvenim Guliverom, Čarobnim pasuljem, Frulašem iz Hamelna i drugim. Pored basni Gavran i lisica, Zec i kornjača. .. dete će naučiti ko je bio La Fonten i da li je Ezop zaista postojao. Tu je i nezaobilazni Pinokio i kratka biografija njegovog tvorca, Karla Kolodija. Bajke Mama Guske, Šarla Peroa, koje je napisao da bi zabavio svoju decu, uspavljivale su mnoge mame i tate, pa će sada i njihovu decu. Deo sa ruskim bajkama obuhvata one koje su napisali Ivan Andrejević Krilov i Aleksandar N. Afanasjev, a koje su poznate širom sveta: Kraljević i prosjak, Vasilisa prekrasna Šumska kći i druge. Istočnjačke bajke sakupljene u zbirku Hiljadu i jedna noć i decu i odrasle vode u jedan uzbudljiv i tajanstven svet, pun boja i mirisa. Njihovo poreklo je izmešano – imena su persijska, ali junaci arapski. Dešavaju se u Egiptu, Iranu, Iraku, Turskoj i Grčkoj. Aladinova čarobna lampa, Ali Baba i četrdeset razbojnika, Saidove pustolovine – pravo uživanje za decu sklonu avanturama. Dete će iz knjige saznati da su se bajke prvo prenosile usmeno, da su likovi i situacije često bili slični i da su zato bajke prelazile iz zemlje u zemlju i iz jednog jezika u drugi pa je ponekad teško utvrditi njihovo poreklo. Glavni likovi u bajkama su često životinje, a čudesni događaji su njihova glavna odlika. Pismo Ćirilica Povez tvrd (sunđer) Uzrast 3–5 Format 240 x 300 Broj strana 384

The Wheel of Time: The Great Hunt, Book 2 The second novel in the Wheel of Time series - one of the most influential and popular fantasy epics ever published. The Forsaken are loose, the Horn of Valere has been found and the Dead are rising from their dreamless sleep. The Prophecies are being fulfilled - but Rand al'Thor, the shepherd the Aes Sedai have proclaimed as the Dragon Reborn, desperately seeks to escape his destiny. Rand cannot run for ever. With every passing day the Dark One grows in strength and strives to shatter his ancient prison, to break the Wheel, to bring an end to Time and sunder the weave of the Pattern. And the Pattern demands the Dragon. 'Epic in every sense' Sunday Times 'With the Wheel of Time, Jordan has come to dominate the world that Tolkien began to reveal' New York Times '[The] huge ambitious Wheel of Time series helped redefine the genre' George R. R. Martin 'A fantasy phenomenon' SFX

Tehnike disanja „Veltšmerc lirskog subjekta u zbirci pesama Tehnike disanja Pavla Banjca sličan je onom koji mori superjunake američkih stripova. Nakon svih nedaća, na kraju dana, bilo bi dobro negde ili nekome pripadati. Nastavljajući tragom pesnika generacije Z, ovde na okupu sasvim uspešno stoje kontrasti poput linklejterovske šetnje u sumrak i oldbojevske čežnje, magijskog sigila, starozavetnog boga i deteta koje veruje da je preskakanjem linija moguće spasiti svet. U vremenu rasute pažnje i digitalnog solipsizma, Tehnike disanja mogu poslužiti i kao priručnik za svakodnevno uzemljenje u sadašnji trenutak, puko posmatranje sveta koji će ipak istrajati.“ - Vladan Krečković „Zbirka svedoči kretanju dečaka koji odrasta uz Sunder Boba, Spajdermena i Godzilu, onog koji prihvata svoj stid, a neprilagođenost deli sa tobom, uzima te za ruku i vodi na densflor. Sećanja za koja tvrdi da su sećanja lako će se distorzirati već prilikom naredne posete Prijedoru. Smeli koraci ka malom sebi mu uvek nanesu neki neočekivan bol. Neće se zavaravati da je mnogo naučio samo zato što oseća olakšanje, ali će se uvek rado zaljubiti, čitati Ginzberga, popiti još jedno pivo i čuvati tajnu tehnike disanja.“ - Kristina Milosavljević

Sadržaj: SVETI NEKTARIJE EGINSKI žitije i akatist Knjiga sa opisom života Svetog Nektarija Eginskog, besede i pouke Nektarija, Arhimandrita Nekatrija Vitalisa, žitije i akatist Sv.Nektarija Eginskog. Propraćeno kolornim slikama. Akatist – preporučuje se da se čita za izlečenje bolesti, teških bolesti i bolesti od raka. Sadržaj knjige: Život Svetog Nektarija Eginskog (,,Napitak besmrtnika”; Poseta majke Božije; Prvo isceljenje; ) Neobični ,,susreti” sa Svetiteljem Gubitak čula ukusa Sundjeri sa krstom Sveti Nektarije Eginski: O putu ka spasenju Arhimandrit Nektarije Vitalis (1929- ) Ikona Svetog cara Konstantina i carice Jelene Hram u Kamarizi Isceljenje od raka Beseda Nektarija Vitalisa Pouke Nektarija Vitalisa ( o ljubavi; O sili krsta; O blestima) Neobične istinite priče Akatist i molitve Svetom Nektariju Eginskom Svetom Nektariju Eginskom pripisuje se preko 2000 čuda, pa je jasno zašto ga u pojedinim studijama nazivaju „zemaljski anćeo – nebeski čovek“. Po pravoslavnom verovanju, isceljenje uz Svetog Nektarija našli su oboleli od raka, paralize, Parkrnsonove i bolesti nerava, bubrega, očiju. Nemali broj vernika priznaje da im je u snu davao „uputstva“ za ozdravljenje, pa onda nije čudno što su ga mnoge zdravstvene ustanove, a pre svih Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, uzeli za svoga zaštitnika. Delovi moštiju ovog svetitelja, osim u Egini, rasute su i svuda po svetu, a crkva koja ih ima smatra to za veliku blagodat. Pod okriljem Srpske Pravoslavne Crkve čuvaju se u manastiru Rakovica, gde ih je Patrijarh German doneo prilikom jedne posete Grčkoj. SVETI NEKTARIJE EGINSKI žitije i akatist Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

GREAT HUNT The Wheel of Time book 2 FANTASY Šifra artikla: 360721 Isbn: 9780356517018 Autor : Robert Jordan Izdavač : ORBIT The second novel in the Wheel of Time series - one of the most influential and popular fantasy epics ever published. The Forsaken are loose, the Horn of Valere has been found and the Dead are rising from their dreamless sleep. The Prophecies are being fulfilled - but Rand al'Thor, the shepherd t... Detaljnije The second novel in the Wheel of Time series - one of the most influential and popular fantasy epics ever published. The Forsaken are loose, the Horn of Valere has been found and the Dead are rising from their dreamless sleep. The Prophecies are being fulfilled - but Rand al'Thor, the shepherd the Aes Sedai have proclaimed as the Dragon Reborn, desperately seeks to escape his destiny. Rand cannot run for ever. With every passing day the Dark One grows in strength and strives to shatter his ancient prison, to break the Wheel, to bring an end to Time and sunder the weave of the Pattern. And the Pattern demands the Dragon. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FANTASY Autor Robert Jordan Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ORBIT Pismo Latinica Povez Broš Godina 2021 Format 13 x 20 Strana 720 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

TEHNIKE DISANJA POEZIJA Šifra artikla: 385754 Isbn: 9788682294092 Autor : Pavle Banjac Izdavač : RAŠTAN IZDAVAŠTVO Veltšmerc lirskog subjekta u zbirci pesama Tehnike disanja Pavla Banjca sličan je onom koji mori superjunake američkih stripova. Nakon svih nedaća, na kraju dana, bilo bi dobro negde ili nekome pripadati. Nastavljajući tragom pesnika generacije Z, ovde na okupu sasvim uspešno stoje kontrasti p... Detaljnije Veltšmerc lirskog subjekta u zbirci pesama Tehnike disanja Pavla Banjca sličan je onom koji mori superjunake američkih stripova. Nakon svih nedaća, na kraju dana, bilo bi dobro negde ili nekome pripadati. Nastavljajući tragom pesnika generacije Z, ovde na okupu sasvim uspešno stoje kontrasti poput linklejterovske šetnje u sumrak i oldbojevske čežnje, magijskog sigila, starozavetnog boga i deteta koje veruje da je preskakanjem linija moguće spasiti svet. U vremenu rasute pažnje i digitalnog solipsizma, Tehnike disanja mogu poslužiti i kao priručnik za svakodnevno uzemljenje u sadašnji trenutak, puko posmatranje sveta koji će ipak istrajati. Vladan Krečković Zbirka svedoči kretanju dečaka koji odrasta uz Sunder Boba, Spajdermena i Godzilu, onog koji prihvata svoj stid, a neprilagođenost deli sa tobom, uzima te za ruku i vodi na densflor. Sećanja za koja tvrdi da su sećanja lako će se distorzirati već prilikom naredne posete Prijedoru. Smeli koraci ka malom sebi mu uvek nanesu neki neočekivan bol. Neće se zavaravati da je mnogo naučio samo zato što oseća olakšanje, ali će se uvek rado zaljubiti, čitati Ginzberga, popiti još jedno pivo i čuvati tajnu tehnike disanja. Kristina Milosavljević Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Pavle Banjac Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač RAŠTAN IZDAVAŠTVO Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 13x19 Strana 50 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Enchantment 1. Cinq Mars, opera: Nuit resplendissante - Charles Gounod & Merle Kersten (5:29) 2. Carmen, opéra-comique in 4 acts: Les tringles des sistres tintaient - Georges Bizet & Merle Kersten (4:14) 3. Le nozze di Figaro (The Marriage of Figaro), opera, K. 492: Voi che sapete che cosa è amor - Wolfgang Amadeus Mozart & Merle Kersten (2:51) 4. Giulio Cesare in Egitto, opera, HWV 17: Che sento? - George Frideric Handel & Merle Kersten (1:14) 5. Giulio Cesare in Egitto, opera, HWV 17: Se pietà di me non senti - George Frideric Handel & Merle Kersten (9:21) 6. Giulio Cesare in Egitto, opera, HWV 17: Piangerò la sorte mia - George Frideric Handel & Merle Kersten (6:04) 7. Giulio Cesare in Egitto, opera, HWV 17: Da tempeste il legno infranto - George Frideric Handel & Merle Kersten (5:31) 8. Dardanus, tragédie en musique: L'Amour, le seul Amour - Jean-Philippe Rameau & Merle Kersten (2:03) 9. Dardanus, tragédie en musique: Air. Allez, jeune guerrier - Jean-Philippe Rameau & Merle Kersten (2:42) 10. Languet anima mea, cantata for voice, 2 oboes & strings: O vulnera, vita coelestis - Francesco Bartolomeo Conti & Reinhard Goebel (3:26) 11. Cantata No. 170, "Vergnügte Ruh, beliebte Seelenlust," BWV 170 (BC A106): Vergnügte Ruh - Johann Sebastian Bach & Reinhard Goebel (4:27) 12. St. Matthew Passion (Matthäuspassion), BWV 244 (BC D3b): Erbarme dich - Johann Sebastian Bach & Merle Kersten (7:35) 13. Tra le Fiamme (Il consiglio), cantata, HWV 170: Voli per l'aria - L'uomo, che nacque - George Frideric Handel & Merle Kersten (2:53) 14. Tra le Fiamme (Il consiglio), cantata, HWV 170: Tra le fiamme tu scherzi - George Frideric Handel & Merle Kersten (2:25) 15. Ach, daß ich Wassers genug hätte, vocal concerto - Johann Christoph Bach & Reinhard Goebel (7:23) 16. Cantata No. 208, "Was mir behagt," (Hunt Cantata), BWV 208 (BC G1, G3): Schafe können sicher weiden - Johann Sebastian Bach & Merle Kersten (4:05) 17. Cantata No. 30, "Freue dich, erlöste Schar," BWV 30 (BC A178): Kommt, ihr angefochtnen Sünder - Johann Sebastian Bach & Merle Kersten (5:24) 18. Dixit Dominus, hymn for soloists, chorus & orchestra in G minor, HWV 232: De torrente - George Frideric Handel & Merle Kersten (4:11) 19. L'Olimpiade, opera, EvaM 10:C12: Che non mi disse un dì! - Josef Myslivecek & Gabrieli Consort & Players (3:17) 20. Paride ed Elena, opera in 5 acts, Wq. 39: Quegli occhi belli - Christoph Willibald Gluck & Gabrieli Consort & Players (7:04) 21. La Clemenza di Tito, opera, K. 621: Deh, per questo istante solo - Wolfgang Amadeus Mozart & Merle Kersten (7:02) 22. Cléopâtre, opera in 4 acts: J'ai versé le poison - Jules Massenet & Merle Kersten (4:03) 23. Il tramonto (The Sunset), for voice & string quartet/string orchestra, P. 101 - Ottorino Respighi & Merle Kersten (15:21) 24. Satires (5), for soprano & piano, Op. 109: Potomki - Dmitry Shostakovich & Merle Kersten (2:14) 25. A Charm of Lullabies, song cycle for mezzo-soprano & piano, Op. 41: The Highland Balou - Benjamin Britten & Merle Kersten (2:01) 26. Moravian Folk Poetry in Songs (Moravská lidová poezie v písních), folk songs (53) for voice & piano, JW 5/2: 17. Komu kytka (Who is the Posy for?) - Leos Janácek & Graham Johnson (1:32) 27. Moravian Folk Poetry in Songs (Moravská lidová poezie v písních), folk songs (53) for voice & piano, JW 5/2: 5. Obrázek milého (A Lover's Picture) - Leos Janácek & Graham Johnson (0:55) 28. Moravian Folk Poetry in Songs (Moravská lidová poezie v písních), folk songs (53) for voice & piano, JW 5/2: 19. Pérecko (Little Posy) - Leos Janácek & Graham Johnson (1:27) 29. Moravian Folk Poetry in Songs (Moravská lidová poezie v písních), folk songs (53) for voice & piano, JW 5/2: 16. Stálost' (Constancy) - Leos Janácek & Graham Johnson (1:07) 30. Moravian Folk Poetry in Songs (Moravská lidová poezie v písních), folk songs (53) for voice & piano, JW 5/2: 1. Láska (Love) - Leos Janácek & Graham Johnson (1:18) 31. Moravian Folk Poetry in Songs (Moravská lidová poezie v písních), folk songs (53) for voice & piano, JW 5/2: 38. Loucení (Parting) - Leos Janácek & Graham Johnson (1:29) 32. Moravian Folk Poetry in Songs (Moravská lidová poezie v písních), folk songs (53) for voice & piano, JW 5/2: 18. Konícky milého (My Lover's Horses) - Leos Janácek & Graham Johnson (1:01) 33. Good night, my darling (Dobrú noc, má mila), song for voice & piano (In Folk Tone), B. 146/1 (Op. 73/1) - Antonin Dvorák & Graham Johnson (3:35) 34. In Folk Tone (V národním tónu), song cycle for voice & piano, B. 146 (Op. 73): 2. Zalo dievca - Antonin Dvorák & Merle Kersten (2:16) Prikaži više

Ако је Црква, по учењу Отаца, болница, онда је исповедаоница хируршка сала, где се обављају најсложеније операције на души. А шта је душа? Душа је оно што боли кад је цело тело здраво. Ова је књига ту да вам помогне, да вам покаже путеве покајања и исповести, да га научи да нема греха који Бог неће опростити осим оног за који од Бога у Цркви Његовој нисмо тражили опроштај. Највећи савремени духовници о Светој Тајни Покајања. Садржај Уместо увода Архимандрит Рафаил (Карелин) ГРЕХ НАС ОДВАЈА ОД БОГА МИСТИЧНА СУШТИНА ГРЕХА, 5 ШТА НАС ВУЧЕ КА ГРЕХУ?, 7 ДЕМОНИЗАМ ГРЕХА – ТАЈНА ВЕЧНИХ МУКА, 9 Архимандрит Лазар Абашидзе ПОКАЈАЊЕ – УСКИ ПУТ КОЈИ ВОДИ У ЖИВОТ ВЕЧНИ ПОЗИВ НА ПОКАЈАЊЕ, 12 СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА И ИСПОВЕСТИ, 15 О ПОКАЈНОМ ИСПРАВЉАЊУ СРЦА, 21 ШТА ЈЕ ТО ИСТИНСКО ПОКАЈАЊЕ?, 27 ДА БИСМО СЕ ПОКАЈАЛИ МОРАМО ЗНАТИ ЗА ШТА ТРЕБА ДА СЕ КАЈЕМО (Шта је то грех?), 31 Маловерје, 31 Сујеверје, 32 Богохулништво и заклињање Богом, 33 Занемаривање црквених богослужења, 33 Занемаривање молитве, 34 Духовна прелест (обмана), 35 Гордост и сујета, 35 Човекоугађање, 37 Напраситост и раздражљивост, 38 Осуђивање, 39 Чамотиња (униније), 41 Празнословље, 41 Лаж и лагање, 42 Крађа и пљачка, 42 Среброљубље, 43 Стомакоугађање, 44 Пијанство, 45 Убиство, самоубиство, абортус, 46 Блуд и прељуба, 49 ГДЕ И КАКО СЕ НАУЧИТИ СВЕТОМ ПОКАЈАЊУ?, 51 ПОКАЈАЊЕ И ИСПОВЕСТ ЈЕДИНИ СУ ПУТ КА СПАСЕЊУ Схиигуман Сава Псковско-Печерски ИСПОВЕСТ – ДВЕРИ ЗА НАШ ПОВРАТАК ЦРКВИ Припрема за исповест, 66 Основни и другостепени греси, 66 Скрушеност срца, 67 Исповест, 68 Причешћивање Светим Тајнама, 72 Плодови покајања, 73 Архимандрит Лазар Абашидзе САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ, 75 КАКО ТРЕБА ПРИСТУПИТИ ИСПОВЕСТИ?, 80 Исповест треба да буде искрена и отворена, 81 Какве помисли треба исповедати и за које није потребна неодложна исповест?, 81 Сећање на раније телесне грехе је штетно, 83 Крајње је опасно остављати за касније исповест својих греха и одлагати своје исправљање, 84 Онај ко је згрешио не сме да се узнемирава ако духовник строгим речима буде видао његове ране, 84 О епитимији, 85 ИСПОВЕСТ ХРИШЋАНИНОВА, 87 КАКО СЕ ТРЕБА ИСПОВЕДАТИ?, 92 СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ – КЉУЧ ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО Свештеник Михаил Немнонов СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ, 96 Морамо да исповедимо оно у чему смо згрешили, 97 Само осећања без речи нису покајање, 100 Грехови се могу запамтити и ако човек има лоше памћење, 101 Што је мање грубих грехова, тим дубља постаје исповест, 102 Најбоља припрема је да се сваког дана присећамо по мало, 102 Нередовна исповест не може бити потпуна, 103 Прво треба да кажемо оно о чему нам је најтеже да говоримо, 104 Пред Богом се кајемо за грехове, а не за врсте грехова, 105 Што мање сувишних речи – тим боље, 106 Расуђивања о греху су такође сувишна, 107 Ни за шта се не оправдавати, 107 Без реалних напора ништа неће бити делотворно, 109 Игуман Петар (Мешчеринов) О СВЕТОЈ ТАЈНИ ПОКАЈАЊА, 113 Протојереј Александар Степанов СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ, 128 ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ КОЈИМА ИДЕ ДАНАШЊИ ЧОВЕК ОД ГРЕХА КА БОГУ Архимандрит Рафаил (Карелин) БОРБА СА ГРЕСИМА – ПОДВИГ ЗА ЧИСТОТУ ДУШЕ О покајању и исповести (одговори на питања), 144 Протојереј Максим Козлов ПОВРАТАК ЧОВЕКА БОГУ О Светој Тајни покајања, духовном очинству и Светом Причешћу (одговори на питања), 162 Свештеник Игор Фомин ГРЕХ КИДА ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ, БЛИЖЊИМА И СЕБИ, 225 ПРАКТИЧНИ ПРИРУЧНИК ЗА ПОКАЈАЊЕ И ИСПОВЕСТ Свештеник Михаил Шпољански КАКО СЕ ПРИПРЕМИТИ ЗА ИСПОВЕСТ? Практични приручник за исповест православног хришћанина Увод, 234 Глава 1 – ГРЕХ, 236 Из речника, 236 Деловање греха, 240 Глава 2 – ИСПОВЕСТ, 243 Глава 3 – СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ,247 Прилог 1 ОПШТА ИСПОВЕСТ, 254 ГРЕСИ ПРОТИВ БОГА, 255 ГРЕСИ ПРОТИВ БЛИЖЊЕГ, 257 ГРЕСИ ПРОТИВ СЕБЕ САМОГА, 259 Прилог 2 ПРАВИЛА ХРИШЋАНИМА ЗА ЖИВОТ У ПОКАЈАЊУ, 269 ПРАВИЛА БЛАГОЧЕСТИВОГ ЖИВЉЕЊА, 272 Прилог 3 САВЕТИ ДУХОВНИКА ЗА СТИЦАЊЕ ПОКАЈНИЧКОГ ОСЕЋАЊА, 278 Прилог 4 ГРЕХ, 284 Епископ Александар (Милеант) СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА – Лек за болесну душу Узроци унутрашње дезинтегрисаности, 287 Завиримо у себе, 288 Значај и снага Свете Тајне покајања, 290 ПОДСЕТНИК ЗА ИСПОВЕСТ, 293 Отац Питер Орфанакос ИСПОВЕСТ – ПУТ КА ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ, 298 Отац Милтон Ефтимиу МЛАДИ И ИСПОВЕСТ, 301 Митрополит Оропоски и Филиски Кипријан НЕ САМО ТРИ ПУТА ГОДИШЊЕ – О честом приступању Светој Тајни Исповести, 311 Отац Џејмс Кордарис ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ, 316 Отац Анастасије Бозикис О ЗНАЧАЈУ ИСПОВЕСТИ И ПРИПРЕМИ ЗА ЊУ, 321 Братство Св. Мученика Едварда (из Лондона) КАТИХЕТСКА ПОУКА О ИСПОВЕСТИ, 324 КРАТКИ САВЕТИ ЗА ПРАВИЛНУ ИСПОВЕСТ, 331 Отац Питер Орфанакос, отац Милтон Ефтимиу САМОПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРЕД ИСПОВЕСТ, У СВЕТЛУ ДЕСЕТ ЗАПОВЕСТИ БОЖИЈИХ, 335 ВОДИЧ ЗА ИСПОВЕСТ – ПРАКТИЧНА ПИТАЊА ЗА ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ КОЈИ СЕ ПРИПРЕМАЈУ ЗА ИСПОВЕСТ, 342 Питања за Хришћанина у погледу односа са и према другим, 342 Питања за Хришћанина (Хришћанку) у погледу њега самог, 344 Питања за хришћанске брачнике, 346 Не запостављајте Свету Тајну Исповести, 347 Отац Димитрије Галкин ОБЈАШЊЕЊА УЗ СВЕТЕ ТАЈНЕ ИСПОВЕСТИ И СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА, 348 ИСПОВЕСТ (на основу радова оца Александра Јељчанинова), 355 ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ, 360 О епитимијама, 364 О времену вршења Св. Тајне Исповести, 365 Веза између Тајне Јелеосвећења и опроштаја грехова, 365 ПОМОЋ ОНИМА КОЈИ ПРИСТУПАЈУ СВЕТИМ ТАЈНАМА ПОКАЈАЊА И ПРИЧЕШЋА, 367 Како се припремати за исповест, 370 СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ, 371 Блуд и прељуба, 376 Највећи грех нашег времена, 381 Митрополит Сурошки Антоније Блум ЗНАЧАЈ ИСПОВЕСТИ ЗА ЗДРАВЉЕ ДУШЕ, 383 УМЕСТО УВОДА Архимандрит Рафаил (Карелин) ГРЕХ НАС ОДВАЈА ОД БОГА МИСТИЧНА СУШТИНА ГРЕХА Обично се грех схвата као погрешна радња, као одступање од етичке норме, као асиметрија између разума и осећања, као слабљење воље, као неправилно постављен циљ, као испољавање егоизма у друштвеном животу. Међутим, то је само спољашња опна греха, а метафизика и мистика греха се према њој односе као дубина мора према таласима, који колебају његову површину. Шта је грех? То је загонетна реалија нашег живота, невидљива ради- јација која га у потпуности прожима, то је несхватљива сила која преко седам хиљада година приморава нашу Земљу (духовно срце космоса) да се извија у грчевима бола. Историја човечанства у многоме подсећа на историју хроничне болести. Наши савременици, као и древни хуманисти покушавају да поједноставе овај проблем, да објасне грех као морално несавршенство човека, одступање од извесног моралног еталона, као дисонанс између разума и осећања, испољавање егоизма у друштвеном животу, а понекад као случајност и грешку - неправилно изабрано решење. Они узрок греха виде у недостацима васпитања, недовољном образовању, рђавим примерима и социјалној неправди и сматрају да је душа чиста од рођења и да се под утицајем спољашњих фактора подвргава корозији као метал и да постепено обраста слојем рђе. Хуманисти су тежили томе да морал поправе уз помоћ друштвених реформи, односно психологију преко социологије. Испоставило се да су сви овакви покушаји утопија. Ентузијазам борбе се завршавао разочарењем, насиља револуције нису рађала моралне јунаке, већ тиране и робље: за време револуција и перестројки видимо посебно моћне пројаве зла, као избацивање лаве из недара земље на површину. Савремени либерализам питање греха жели да реши на радикалан начин, тачније да уништи сам појам греха. Ради тога треба уништити појам морала, прогласити га за предрасуду и сујеверје и изложити свеопштем подсмеху. Филозофски системи, почевши од антике, покушавали су да докажу да је грех само недостатак добра. Савремени либерали-циници покушавају да убеде људе у то да је грех лажни појам смишљен како би се човек држао у страху, како би се везала и ограничила његова слобода, а он лишио животних радости. Укратко, грех је мрачна авет, коју треба да расеје и уништи светлост људског разума. Грех је страшило за децу и древно сујеверје које може да изазива само неурозе и фобије. Либерали желе да сведу морал на минимум, на пример, на праведну поделу чорбе из заједничког корита и да тако умире остатке људске савести. Међутим, ми грех осећамо као реалну силу. Свуда се срећемо с овом свеприсутном невидљивом појавом, а пре свега у својој души. Постоји дубина греха, на известан начин његова онтологија, скривена од очију - то је мржња према Богу. За време ратова и револуција, кад се руше темељи држава, као стубови зграда за време земљотреса, посебно јасно се помаља сатанизам греха и чини се да се сама површина земље претвара у паклено дно. Да ли се само недостатком добра могу објаснити садизам и истанчане муке којима су људи били подвргавани и кад је сама смрт изгледала као милост? Да ли се недостатком добра може објаснити бујица секса и разврата која се обрушила на нас с телевизијских екрана и страница часописа? Да ли се само као резултат неукости може објаснити апологија хомосексуализма? Чиме објаснити ову све већу привлачност нечистота? Чини се да је нови завојац у религији сатане култ самог разврата, слично као што је декаденција у уметности насађивала култ леша који се распада. Раније се патолошки секс сматрао срамном појавом, он је спадао у област судске медицине, а сад не само да га људи толеришу већ га рекламирају, као нове боје на палети људских осећања. Изгледа да ће се ускоро Содом подићи са дна Мртвог мора, да ће испливати из њега као тритон и постати престоница „елите”. Чиме се може објаснити истанчани садизам по тамницама и логорима у којима су невини људи подвргавани свим облицима малтретирања и мучења, у којима су сужњи рањавани и убијани с некаквим сатанским сладострашћем? Чиме објаснити бујицу пропаганде секса с његовом неискорењивом жељом за прљавштином ако то није ништа друго до култ леша који се распада? Да ли се све може објаснити само ненормалношћу? Међутим, ненормалност (аномалија) јесте неурачунљивост, а људи добро знају шта раде и на шта иду. Оно што припада тамној области психологије, нарочито сексуалне патологије, и што се раније сматрало злочином сад се приказује као сасвим уобичајена појава која богати наш живот различитим осећајима. Грех је окултна појава. Мистика греха се састоји у његовом богоборству. Грехје изазов упућен Богу у име своје умишљене слободе. То је жеља да се напакости Богу, да се уништи образ Божји у души. Грех је безобразан и бесмислен али је он привлачан управо због дрске бестидности. Зашто су толико тражене најразвратније књиге и слике? Управо зато што су сазвучне страстима и сликама, које се крију у области наше подсвести. Зашто је Фројдово учење - ова декаденција у науци и моралу - у Европи која је изгубила Бога прихваћено с таквом пажњом, па чак и с одушевљењем као ново научно откриће? Зато што је било сазвучно тајном гласу демонизоване подсвести, импулсу богоборства који гмиже кроз читаву историју човечанства. Грех је гнусан. О томе нам говори грижа савести. Ипак, тек ће се после смрти открити сав демонизам, гнусност и ужас греха. А Господ на земљу није донео мир с грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек поделити добро и зло. Привид ће се завршити и наступиће горко буђење. ШТА НАС ВУЧЕ КА ГРЕХУ? Кад би неки психолог преузео на себе да проучи карактер и понашање демона дошао би до закључка да има посла с душевним болесником који у себи садржи све познате психопатологије болести. Он би у њему нашао и манију величине, и параноидна стања, фобије, халуцинације итд. Чини се да је демон болесно биће које точи из себе „вирусе” душевних болести, то је извор из којег се у свет излива безумље и метафизичка тама. Шта човека вуче ка демону? Шта он тражи у греху? У свом животу свако од нас се више пута уверавао у то да у греху нема ни радости, ни среће као стања душе, већ постоји само доживљај душевне смрти пре телесне. Зашто грех мами човека? Грех је безумље, добровољно гашење свести, наказност, губитак себе, урањање у стање унутрашње таме, губитак благодати, отпадање од Бога, душевни хаос, осећај прљавштине која као вода сунђер, напаја душу и тело. Каква сила нас вуче ка греху, шта људи налазе у сатанистичким сектама, где окрутност и изопаченост попримају ритуални карактер и представљају једну од најтежих загонетки нашег бића? Чини нам се да објашњење греха можемо пронаћи само у томе што грех није изолована радња човека, већ услов за општење с демоном. Демон је пали анђео који је сачувао анђеоску моћ, само усмерену ка злу; сачувао је моћ своје природе; Наслов: Господе, очисти грехе моје: Практични приручник за покајање и исповест: 2. допуњено издање Издавач: Образ светачки Страна: 408 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14 x 19,5 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-84595-38-8

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! U želji da našim čitaocima predstavimo širi izbor tekstova iz Plinijevog dela Historiae Naturalis, opredelili smo se da za osnovu ove knjige uzmemo „Pingvinovo” izdanje Pliny the Elder – Natural History: A Selection, objavljeno u poznatoj biblioteci „Penguin Classics“, koje potpisuje prof. Džon Hili (John Healy). Pored obilja fusnota prof. Hilija, dodali smo bar još toliko napomena i komentara naše redakcije, pa se tako broj intervencija penje do ukupno oko hiljadu objašnjenja, komentara i dopuna. Takođe, iz drugih prevoda Plinija, na pojedinim mestima smo dodali još neke delove, prevedene, šta s latinskog, šta s engleskog jezika, koji se nisu nalazili u Hilijevom izboru. Ovo izdanje je namenjeno kako stručnjacima iz oblasti istorije prirodnih nauka, istorije društva, antropolozima, arheolozima, sociolozima, tako i ostalim radoznalim ljudima – a radoznalost, kao preduslov za razumevanje sveta oko nas, jeste osobina koja možda najpreciznije definiše i samog autora. Broj strana 516 Format 16x24 Gaj Plinije Sekund Stariji, poznatiji kao Plinije Stariji (lat. Gaius Plinius Secundus Maior, 23.–79. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik - prirodnjak koji je napisao delo Poznavanje prirode (Naturalis historia). Plinije Stariji je poreklom pripadao viteškom staležu, rođen u gradiću Komum (današnji Komo) u severnoj Italiji, dok je obrazovanje verovatno stekao u gradu Rimu. Biografija Pre 35. godine (Naturalis historia. XXXVII, 81) Plinija je otac odveo u Rim gde se školovao pod nadzorom očevog prijatelja, pesnika i vojnog zapovednika Pomponija Sekunda, koji mu je usadio ljubav prema učenju i nauci. Dva veka nakon smrti braće Tiberija i Gaja Graha, Plinije je video neke od njihovih rukopisa u knjižari svoga učitelja (XIII, 83), te je nakon toga napisao učiteljevu životopis. Plinije spominje gramatičare i govornike, od kojih su Remije Palemon i Arelije Fusk (XIV, 4; XXXIII, 152) mogli biti njegovi učitelji. U Rimu je studirao botaniku u topiariju (vrtu) vremešnog Antonija Kastora (XXV, 9), te je u tlu video naročito stara stabla lotusa koja su nekoć pripadala Marku Krasu (XVII, 5). Takođe je video i ogromnu građevinu koju je podigao Kaligula (XXXVI, III) i verovatno je svedočio Klaudijevoj pobedi nad Britanijom 44. godine (III, 119). Pod uticajem Seneke Mlađeg postao je strastven student filozofije i retorike, pa se počeo uvežbati za advokata. Vojnu službu je služio pod rimskim vojskovođom Gnejem Domicijem Korbulonom u Donjoj Germaniji 47. godine, učestvujući u rimskom osvajanju germanskih plemena i gradnji kanala između reka Rajne i Mas (XVI, 2 i 5). Kao mladi zapovednik konjice (praefectus alae) napisao je u svom zimskom boravištu delo o upotrebi koplja na konju (de iaculatione equestri) u kojima razmatra i osobine dobrog konja (VIII, 162). U Galiji i Hispaniji je naučio značenja mnogih keltskih reči (XXX, 40). Zabeležio je mesta povezana s rimskom invazijom Germanije, a usred scena Druzovih pobeda sanjao je san u kojem ga pobednik podstiče da prenese njegove poduhvate potomcima (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 4). San je podstaknuo Plinija da napiše povest svih ratova između Rimljana i Germana. Plinije je verovatno pratio očevog prijatelja Pomponija na vojnom pohodu protiv germanskog plemena Hata (50. n. e.), te je posetio Germaniju po treći put (50-ih godina) kao prijatelj budućeg cara Tita Flavija Vespazijana (Praef. 3). Za vreme Nerona je uglavnom živeo u Rimu, kada i spominje kartu Jermenije i kraja uz Kaspijsko jezero, koju je u Rim poslao Korbulonov štab 58. godine (VI, 40). Nakon velikog požara u Rimu 64. godine video je izgradnju Neronove „zlatne kuće“ (domus aurea, XXXVI, 111). U međuvremenu je dovršavao dvadeset knjiga svoje Istorije germanskih ratova, jedini istorijski izvor koji se citira u prvih šest knjiga Tacitovih „Anala“ (I, 69), a verovatno i jedan od najvažnijih izvora kojima se Tacit služio prilikom sastavljanja svoje Germanije. Nju su potisnuli Tacitovi zapisi, a Simah je u ranom 5. veku bezuspešno tragao za primerkom Plinijevog spisa (Epistulae, XIV, 8). Plinije je takođe posvetio mnogo vremena sastavljanju spisa iz oblasti gramatike i retorike. Detaljnome delu o retorici, naslovljenom Studiosus, sledilo je osam knjiga Dubii sermonis, napisanih 67. godine. Pod svojim prijateljem Vespazijanom, Plinije se vratio u državnu službu služivši kao prokurator u provinciji Narbonskoj Galiji (70) i Tarakonskoj Hispaniji (73), a takođe je posetio i Belgijsku Galiju (74.). Tokom svojega boravka u Hispaniji upoznao se s poljoprivredom i rudnicima u zemlji, a osim toga posetio je i Afriku (VII, 37). Na svoj povratku u Italiju prihvatio je službu pod Vespazijanom. Njega je posećivao pre svitanja radi uputa pre nastavljanja svojih službenih dužnosti, a nakon kojih je ostatak svoga vremena posvetio učenju (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 9). Dovršio je u trideset i jednoj knjizi Povest svojega vremena, verovatno obuhvatajući razdoblje od Neronove do Vespazijanove vladavine. Plinije ju je razborito sačuvao za objavljivanje nakon svoje smrti (Naturalis historia, Praef. 20). Nju navodi Tacit (Annales, XIII, 20; XV, 53; Historiae, III, 29), a jedan je od izvora koji su koristili Svetonije i Plutarh. Plinije je praktično završio i svoje veliko delo, Naturalis historia, enciklopediju u kojoj je sakupio većinu znanja svog vremena. Delo je planirano pod Neronovom vladavinom, a materijali skupljeni u tu svrhu ispunili su nešto manje od 160 svesaka. To je delo 23. godine Larcije Licini, pretorijanski legat Tarakonske Hispanije, bezuspešno pokušao otkupiti za cenu koja je i za današnje prilike ogromna. Svoje delo posvetio je Vespazijanu 77. godine. Vezuv Erupcija Vezuva 79. godine Ubrzo nakon toga Vespazijana ga je imenovao prefektom rimske mornarice u Mizenu. U Mizenu je Plinije bio stacioniran u vreme velike erupcije vulkana Vezuva (24. avgusta 79), koja je uništila Pompeje i Herkulaneum. Želja za direktnim posmatranjem pojave, a ujedno i za spašavanjem nekih svojih prijatelja iz pogibeljnog položaja na obali Napuljskoga zaliva, podstakla ga je da pokrene svoje galije i pređe zaliv do Stabije. Iako je verovao da će Stabiji biti na sigurnoj udaljenosti od erupcije, nije uzeo u obzir mogućnost da vulkan ispusti otrovne gasove. Posledica toga bila je da se Plinije ugušio zbog nedostatka kiseonika. Plinije je još uvek poznat u vulkanologiji u kojoj se termin plinijski (ili plinijev) odnosi na vrlo silovitu erupciju vulkana koji je dugo vremena bio uspavan. Termin ultraplinijski je namenjen najsilovitijim plinijskim erupcijama kao što je uništenje Krakataua 1883. godine. Priča o Plinijevim poslednjim satima života opisana je u zanimljivom pismu koje je dvadeset sedam godina nakon samog događaja Plinije Mlađi, nećak Plinija Starijeg i njegov naslednik, uputio Tacitu (Plinije Mlađi, Epistulae, VI, 16). Plinije Mlađi takođe šalje drugom dopisniku izveštaj o rukopisima svojega ujaka i njegovim životnim navikama (III, 5): `Započeo bi s radom vrlo rano pre zore... Ništa ne bi pročitao a da ne napravi zabeleške; običavao je čak govoriti da ne postoji knjiga koja je toliko loša da ne sadrži nešto vredno. Za boravka na selu jedino vreme koje je bilo oslobođeno od učenja bilo je u stvari kada se kupao. Dok je putovao, oslobođen od svih drugih briga, posvetio bi se učenju u osami. Ukratko, smatrao je sve vreme u kojem se nije bavio učenjem uzaludno potrošenim.` Njegov jedini rukopis koji je sačuvan do današnjih vremena jeste Naturalis historia. Kroz sledeća veka veliki broj naučnika ju je koristio za izvor svojega rada. Filozofski pogledi Plinije je bio sledbenik stoičke filozofije kao i mnoge druge poznate ličnosti za vreme ranog carstva. On je bio upoznat s njihovim najvećim predstavnikom, Trazejom Petom, a takođe je bio i pod uticajem Seneke Mlađega. Stoici su bili odani proučavanju prirode, ali njihovo je moralno učenje bilo saglasno s onime koji je u svojem literarnom radu bio nesebično nestrpljiv u potpomaganju i podučavanju svojih savremenika (Praef. 16, XXVIII, 2; XXIX, I). Plinije je bio i pod uticajem epikurejske filozofije, platonovske Akademije i oživljenih pitagorejskih škola. Njegov pogled prema prirodi i bogu bili su u biti stiočki. Plinije izjavljuje da je jedina slabost čovečanstva to što je utjelovila božje biće u mnogim ljudskim oblicima koja su posedovala ljudske mane i nedostatke (II, 148). Bog je uistinu bio jedan; bio je duša večnog sveta, pokazujući svoje dobročinstvo na zemlji, kao i na suncu i na zvezdama (II, 12 seq., 154 seq.). Postojanje božanske providnosti je nesigurno (II, 19), ali vera u njeno postojanje i u kaznu zbog greha je korisno (II, 26). Nagrada kreposti sastojala se u uzdizanju prema božjoj naravi onih koji su sličili bogu u činjenju dobroga prema čoveku (II, 18, Deus est mortali iuvare mortalem, et haec ad aeternam gloriam via ). Ispitivanje budućnosti smatrao je krivim kao i nasilno delovanje prema prirodi uz upotrebu magije (II, 114; XXX, 3) Ipak nije poricao značenje čuda i predosećaja (II, 92, 199, 232). Plinijev pogled na život je sumoran. On smatra da čovečanstvo ide ka propasti i bedi (II, 24; VII, 130). Preteranu rakoš i moralnu iskvarenost napada u mnogim deklamacijama, koje su toliko česte (kao i kod Seneke) da na kraju gube privlačnost i počinju zamarati �. Njegovi retorički izrazi protiv praktično korisnih otkrića (kao što je umeće navigacije) takođe oskudevaju u zdravom razumu i dobrom ukusu (XIX, 6). S ponosnim rimskim nacionalnim duhom on sjedinjuje divljenje vrlinama po kojima je republika postigla svoju veličinu (XVI, 14, XXVII, 3, XXXVII, 201). On ne skriva istorijske činjenice nepovoljne po Rim (XXXIV, 139), a dok slavi ugledne članove slavnih rimskih rodova, slobodan je od Livijeve prekomerne pristranosti prema aristokratiji. Plinije smatra da su poljoprivredni slojevi i stari zemljoposednici iz viteškog staleža (Cincinat, Kurije Dentat, i Katon Stariji) stupovi države. On ogorčeno žali zbog propadanja poljoprivede u Italiji (XVIII, 21 i 35, latifundia perdidere Italiam = `latifundije upropastiše Italiju`). U skladu s time, za najraniju povest Rima on daje prednost onima koji slede pisce iz razdoblja pre Oktavijana Avgusta, ali ipak gleda na carsku moć kao nužnu (štaviše, preko potrebnu) u državi, te pozdravlja „spasonosnu pojavu Vespazijana“ (salutaris exortus Vespasian, XXXIII, 51). Naturalis historia Jedino Plinijevo delo koje je sačuvano jeste Poznavanje prirode (Naturalis historia), u 37 knjiga, posvećeno caru Titu 77. godine, a objavljeno posthumno. U uvodu (Praefatio) Plinije kaže da se delo sastoji od 20.000 važnih podataka prikupljenih od stotinu autora, ali su ti brojevi u stvari mnogo viši. Knjiga 1 daje sadržaj celog dela i popis svih pisaca kojima se autor služio; knjiga 2 je o fizici univerzuma i delovima od kojih se sastoji; knjige 3–6 obrađuju etnografiju Evrope, Azije i Afrike; knjiga 7 je o fiziologiji ljudi; knjige 8–11 bave se zoologijom (kopnenim i morskim životinjama, pticama, insektima); knjige 12–19 obrađuju botaniku; knjige 20–27 su o lekovitom dejstvu različitih biljaka; knjige 28–32 su o lekovima koji podstiču od životinja; knjige 33–37 obrađuju metale i stenje, uključujući upotrebu minerala u medicini, umetnosti i arhitekturi, s ekskursom o istorije umetnosti. Na završetku svojih književnih radova, kao jedini Rimljanin koji je, pored Lukrecija, ikada uzeo za temu celo područje prirode, moli se za blagoslov sveopće majke svojem završenome delu. U književnosti pridaje najviše mesto Homeru, Ciceronu (XVII, 37 seq.) i Vergiliju. Na njega su uticala dela numidskog kralja Jube II kojega naziva „moj učitelj“. Strastveno se zanima za prirodu i prirodne nauci učeći ih na način koji je bio nov u Rimu. Ipak, slabo poštovanje nauci te vrste u Rimu ne odvraća ga od nastojanja da bude od kosristi svojim zemljacima (XXII, 15). Veliki rad koji je sebi zavrtao bio je ogroman i opsežan, jer predstavlja pravu enciklopediju nauci i umetnosti koji su na bilo koji način povezani s prirodom ili prirodnim materijalima. Pripremajući se za ovaj poduhvat, Plinije je izučavao mnoge autore koji su pisali o svakom predmetu koji on obrađuje u svojoj enciklopediji, te je bio marljiv u pravljenju izvadaka iz njihovih stranica. Njegovi indeksi autora (indices auctorum) u nekim su slučajevima autori koje je on u stvari koristio kao izvore za svoje delo, a u drugim slučajevima oni predstavljaju izvorne autore koji su o nekom predmetu pisali, a koje je sam Plinije koristio iz druge ruke, tj. preko citata drugih autora. Plinije otvoreno daje priznanje svim svojim prethodnicima govoreći da se „treba osetiti sramotnim pred onima (autorima) koje se upotrebio“ (plenum ingeni pudoris fateri per quos profeceris, Praef. 21,). Plinije nije imao ni temperament za neko novo i jedinstveno istraživanje niti slobodnog vremena koje bi to iziskivalo. Očigledno je da onaj koji je potrošio sve svoje vreme na čitanje, pisanje i na pravljenje izvadaka iz dela svojih prethodnika nije imao vremena za zrelo i nezavisno promišljenje ili za strpljivo eksperimentalno posmatranje prirodnih pojava. Ipak se ne sme zaboraviti da je upravo njegova izvorna naučna znatiželja prema pojavi erupcije Vezuva bila ono što je njegov život neumornog učenja dovelo preranom kraju, te da je ikakvo kritikovanje njegovih pogrešaka u Poznavanju prirode ublaženo iskrenošću u priznanju koje daje u predgovoru: „I ne sumnjam da sam i ja mnogo toga propustio: ipak sam čovek i to zaposlen državnim obavezama“ (nec dubitamus multa esse quae et nos praeterierint; homines enim sumus et occupati officiis). Uprkos mnogim pogreškama, nebrižljivosti, lakovernosti, površnosti, nenaučnom rasporedu građe i dosadi koju izazva suhoparna kataloška nabrajanja, Poznavanje prirode predstavlja izvanredno delo zbog ogromnog truda koji je u njega uložen te zbog neiznjerne radoznalosti autora čiji je delo produkt. Delo sadrži mnogo i zanimljiih i zabavnih podataka iz umetnosti, nauci i civilizacije autorovog doba. Ono je puno priča, kao što je ona o kosturu čudovišta koje je mučilo |Andromedu a koji je donet iz Jafe i izložen u Rimu (IX, 11; Jafa je takođe zarađivala na toj legendi, jer su istovremeno tamo bili izloženi lanci kojima je Andromeda bila svezana, V, 69); priča o trikovima kojima su učili slonove (VIII, 4–8); anegdota o Lisandru koji je dozvolio Sofoklov pogreb (VII, 109); opasnosti s kojima se susreću oni koji vade sunđer iz mora (IX, 151–153); pojava prvih berberina u Italiji (VII, 211). Rimski život prikazuju takvi odlomci kao što su oni o raznim vrstama odeće koja se koristi (VIII, 190-193); ceni kuvara (IX, 67); nakitu neke otmene Rimljanke (IX, 117-118). Naročito su zanimljivi odlomci o istorije slikarstva u 35. knjizi i vajarstva u 36. knjizi, gde saznajemo mnogo toga o grčkim slikarima Zeuksisu, Paraziju i Apelu, te o vajarima Fidiji, Praksitelu i Skopasu. Plinijev stil odaje Senekin uticaj. On cilja manje na jasnoću i živopisnost koliko na epigramatsku misao. Njegov stil ne obiluje samo antitezama, nego i pitanjima i usklicima, tropima i metaforama, te ostalim osobitostima razdoblja novog stila. Ritmični i umetnički oblik rečenica je žrtvovan zarad strasti ka naglašavanju pojedinih reči koja oduševljuje u odgađanju poante misli do samog kraja rečenice. Struktura rečenice je takođe pomalo slobodna i razvučena. Primećuje se veoma česta upotreba apsolutnog ablativa, koji je često vrlo nejasno vezan za ostatak rečenice (npr. XXXV, 80). Uticaj Plinijevog dela Oko sredine 3. veka Solinije je napravio izvadak iz geografskih delova Plinijevog rada, a u ranom 4. veku medicinski odlomci su skupljeni u Medicina Plinii. U ranom 8. veku saznajemo da Beda poseduje izvrstan rukopis celoga dela. U 9. veku Alkuin šalje Karlu Velikom prepis ranijih knjiga (Alkuin, Epistulae, 103, Jaffé), dok Dikuil sakuplja izvatke iz Plinijevih stranica za svoje vlastito delo „Veličina sveta“ (Mensura orbis terrae, (oko 825). Plinijev rad je visoko poštovan u srednjem veku. Broj postojećih rukopisa danas iznosi oko 200, međutim najbolji od mnogih antičkih rukopisa je onaj u Bambergu koji sadrži samo knjige XXXII-XXXVII. Robert od Kriklejda, prior manastira Svete Fridesvede u Oksfordu, posvetio je Henriju II delo Defloratio, koje se sastoji od devet knjiga odabira uzetog iz jednog od rukopisa tog sloja, koji je donedavno bio jedini koji nam je pružao ponekad jedini dokaz vernoga teksta. Među kasnijim rukopisima najznačajniji je codex Vesontinus, koji se nekada nalazio u Besansonu (11. vek), a danas je podeljen u tri dela od kojih je jedan u Rimu, drugi u Parizu, a treći u Lajdenu, gde se nalazi i prepis celoga rukopisa. Posebna važnost pridaje se Plinijevom opisu proizvodnje papirusa (XIII, 68-38), te različitim vrstama grimizne boje (IX, 130).

Anton Webern, Complete Works: Op. 1 - Op. 31 Disc 1 1. Passacaglia for Large Orchestra, Op. 1 - 10:09 2. Entflieht auf leichten Kähnen, Op. 2 - 2:32 3. Fünf Lieder aus "Der Siebente Ring", Op. 3: ünf Lieder aus "Der Siebente Ring", Op. 3: I. Dies ist ein Lied für dich allein - 1:08 4. Fünf Lieder aus "Der Siebente Ring", Op. 3: Fünf Lieder aus "Der Siebente Ring", Op. 3: II. Im Windesweben - 0:32 5. Fünf Lieder aus "Der Siebente Ring", Op. 3: Fünf Lieder aus "Der Siebente Ring", Op. 3: III. An Baches Ranft - 0:51 6. Fünf Lieder aus "Der Siebente Ring", Op. 3: Fünf Lieder aus "Der Siebente Ring", Op. 3: IV. Im Morgentaun - 1:03 7. Fünf Lieder aus "Der Siebente Ring", Op. 3: Fünf Lieder aus "Der Siebente Ring", Op. 3: V. Kahl reckt der Baum - 1:36 8. Fünf Lieder zu Gedichten von Stefan George, Op. 4: Fünf Lieder zu Gedichten von Stefan George, Op. 4: I. Eingang - 2:30 9. Fünf Lieder zu Gedichten von Stefan George, Op. 4: II. Noch zwingt mich Treue - 1:34 10. Fünf Lieder zu Gedichten von Stefan George, Op. 4: Fünf Lieder zu Gedichten von Stefan George, Op. 4: III. Ja Heil und Dank dir - 1:55 11. Fünf Lieder zu Gedichten von Stefan George, Op. 4: Fünf Lieder zu Gedichten von Stefan George, Op. 4: IV. So ich traurig bin - 0:37 12. Fünf Lieder zu Gedichten von Stefan George, Op. 4: V. Ihr tratet zu dem Herde - 1:14 13. Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: I. Heftig bewegt - 2:39 14. Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: II. Sehr langsam - 2:47 15. Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: III. Sehr bewegt - 0:41 16. Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: IV. Sehr langsam - 1:56 17. Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: V. In zarter Bewegung - 4:12 18. 6 Pieces for Large Orchestra, Op. 6: 6 Pieces for Large Orchestra, Op. 6: I. Etwas bewegte Achtel - 1:11 19. 6 Pieces for Large Orchestra, Op. 6: 6 Pieces for Large Orchestra, Op. 6: II. Bewegt - 1:27 20. 6 Pieces for Large Orchestra, Op. 6: III. Zart bewegt - 0:57 21. 6 Pieces for Large Orchestra, Op. 6: 6 Pieces for Large Orchestra, Op. 6: IV. Langsam - 4:37 22. 6 Pieces for Large Orchestra, Op. 6: 6 Pieces for Large Orchestra, Op. 6: V. Sehr langsam - 2:28 23. 6 Pieces for Large Orchestra, Op. 6: 6 Pieces for Large Orchestra, Op. 6: VI. Zart bewegt - 1:31 24. Four Pieces for Violin and Piano, Op. 7: Four Pieces for Violin and Piano, Op. 7: I. Sehr langsam - 1:05 25. Four Pieces for Violin and Piano, Op. 7: Four Pieces for Violin and Piano, Op. 7: II. Rasch - 1:28 26. Four Pieces for Violin and Piano, Op. 7: Four Pieces for Violin and Piano, Op. 7: III. Sehr langsam - 1:19 27. Four Pieces for Violin and Piano, Op. 7: Four Pieces for Violin and Piano, Op. 7: IV. Bewegt - 1:01 28. 2 Lieder after Poems by Rainer Maria Rilke, Op. 8: 2 Lieder after Poems by Rainer Maria Rilke, Op. 8: I. Du, der ichs nicht sage - 1:01 29. 2 Lieder after Poems by Rainer Maria Rilke, Op. 8: 2 Lieder after Poems by Rainer Maria Rilke, Op. 8: II. Du machst mich allein - 1:11 30. 6 Bagatellen für Streichquartett, Op. 9: 6 Bagatellen für Streichquartett, Op. 9: I. Mäßige - 0:43 31. 6 Bagatellen für Streichquartett, Op. 9: 6 Bagatellen für Streichquartett, Op. 9: II. Leicht bewegt - 0:28 32. 6 Bagatellen für Streichquartett, Op. 9: 6 Bagatellen für Streichquartett, Op. 9: III. Ziemlich fließend - 0:25 33. 6 Bagatellen für Streichquartett, Op. 9: 6 Bagatellen für Streichquartett, Op. 9: IV. Sehr langsam - 0:51 34. 6 Bagatellen für Streichquartett, Op. 9: 6 Bagatellen für Streichquartett, Op. 9: V. Äußerst langsam - 1:15 35. 6 Bagatellen für Streichquartett, Op. 9: 6 Bagatellen für Streichquartett, Op. 9: VI. Fließend - 0:33 36. 5 Pieces for Orchestra, Op. 10: I. Sehr ruhig und zart - 0:42 37. 5 Pieces for Orchestra, Op. 10: 5 Pieces for Orchestra, Op. 10: II. Lebhaft und zart bewegt - 0:38 38. 5 Pieces for Orchestra, Op. 10: 5 Pieces for Orchestra, Op. 10: III. Sehr langsam und äußerst zart - 1:28 39. 5 Pieces for Orchestra, Op. 10: 5 Pieces for Orchestra, Op. 10: IV. Fließend, äußerst zart - 0:27 40. 5 Pieces for Orchestra, Op. 10: 5 Pieces for Orchestra, Op. 10: V. Sehr fließend - 1:01 41. Three Pieces for Cello and Piano, Op. 11: Three Pieces for Cello and Piano, Op. 11: I. Mäßige Achtel - 0:58 42. Three Pieces for Cello and Piano, Op. 11: Three Pieces for Cello and Piano, Op. 11: II. Sehr bewegt - 0:28 43. Three Pieces for Cello and Piano, Op. 11: Three Pieces for Cello and Piano, Op. 11: III. Äußerst ruhig - 0:50 44. Vier Lieder für Gesang und Klavier, Op. 12: Vier Lieder für Gesang und Klavier, Op. 12: I. Der Tag ist vergangen - 1:11 45. Vier Lieder für Gesang und Klavier, Op. 12: II. Die geheimnisvolle Flöte - 1:36 46. Vier Lieder für Gesang und Klavier, Op. 12: Vier Lieder für Gesang und Klavier, Op. 12: III. Schien mir's, als ich sah die Sonne - 1:33 47. Vier Lieder für Gesang und Klavier, Op. 12: Vier Lieder für Gesang und Klavier, Op. 12: IV. Gleich und gleich - 0:54 Disc 2 1. 4 Lieder für Sopran und Kammerorchester, Op.13: 4 Lieder für Sopran und Kammerorchester, Op.13: I. Wiese im Park - 2:19 2. 4 Lieder für Sopran und Kammerorchester, Op.13: 4 Lieder für Sopran und Kammerorchester, Op.13: II. Die Einsame - 1:28 3. 4 Lieder für Sopran und Kammerorchester, Op.13: 4 Lieder für Sopran und Kammerorchester, Op.13: III. In der Fremde - 1:10 4. 4 Lieder für Sopran und Kammerorchester, Op.13: 4 Lieder für Sopran und Kammerorchester, Op.13: IV. Ein Winterabend - 2:05 5. 6 Lieder nach Gedichten von Georg Trakl, Op. 14: 6 Lieder nach Gedichten von Georg Trakl, Op. 14: I. Die Sonne - 1:33 6. 6 Lieder nach Gedichten von Georg Trakl, Op. 14: II. Abendland I - 1:22 7. 6 Lieder nach Gedichten von Georg Trakl, Op. 14: III. Abendland II - 1:10 8. 6 Lieder nach Gedichten von Georg Trakl, Op. 14: IV. Abendland III - 1:24 9. 6 Lieder nach Gedichten von Georg Trakl, Op. 14: 6 Lieder nach Gedichten von Georg Trakl, Op. 14: V. Nachts - 0:44 10. 6 Lieder nach Gedichten von Georg Trakl, Op. 14: 6 Lieder nach Gedichten von Georg Trakl, Op. 14: IV. Gesang einer gefangenen Amsel - 1:16 11. 5 Geistliche Lieder, Op. 15: I. Das Kreuz, das musst' er tragen - 0:56 12. 5 Geistliche Lieder, Op. 15: 5 Geistliche Lieder, Op. 15: II. Morgenlied - 0:48 13. 5 Geistliche Lieder, Op. 15: 5 Geistliche Lieder, Op. 15: III. In Gottes Namen aufstehn - 0:57 14. 5 Geistliche Lieder, Op. 15: 5 Geistliche Lieder, Op. 15: IV. Mein Weg geht jetzt vorüber - 0:56 15. 5 Geistliche Lieder, Op. 15: V. Fahr hin, o Seel, zu deinem Gott - 1:16 16. 5 Canons on Latin Texts, Op. 16: 5 Canons on Latin Texts, Op. 16: I. Christus factus est - 0:27 17. 5 Canons on Latin Texts, Op. 16: 5 Canons on Latin Texts, Op. 16: II. Dormi Jesu - 0:55 18. 5 Canons on Latin Texts, Op. 16: 5 Canons on Latin Texts, Op. 16: III. Crux fidelis - 0:40 19. 5 Canons on Latin Texts, Op. 16: 5 Canons on Latin Texts, Op. 16: IV. Asperges me - 0:39 20. 5 Canons on Latin Texts, Op. 16: V. Crucem tuam adoramus - 0:33 21. 3 Volkstexte, Op. 17: 3 Volkstexte, Op. 17: I. Armer Sünder, du - 0:43 22. 3 Volkstexte, Op. 17: 3 Volkstexte, Op. 17: II. Liebste Jungfrau, wir sind dein - 1:08 23. 3 Volkstexte, Op. 17: III. Heiland, unsre Missetaten - 0:39 24. 3 Lieder für Sopran, Klarinette und Gitarre, Op.18: I. Schatzerl klein - 1:01 25. 3 Lieder für Sopran, Klarinette und Gitarre, Op.18: 3 Lieder für Sopran, Klarinette und Gitarre, Op.18: II. Erlösung - 1:07 26. 3 Lieder für Sopran, Klarinette und Gitarre, Op.18: 3 Lieder für Sopran, Klarinette und Gitarre, Op.18: III. Ave regina coelorum - 1:23 27. 2 Lieder, Op. 19: I. Weiß wie Lilien, reine Kerzen - 1:18 28. 2 Lieder, Op. 19: 2 Lieder, Op. 19: II. Ziehn die Schafe von der Wiese - 1:00 29. String Trio, Op. 20: I. Sehr langsam - 3:23 30. String Trio, Op. 20: String Trio, Op. 20: II. Sehr getragen und ausdrucksvoll - 6:00 31. Symphony, Op. 21: Symphony, Op. 21: I. Ruhig Schreitend - 6:25 32. Symphony, Op. 21: Symphony, Op. 21: II. Variationen - 2:55 33. Quartet, Op. 22: Quartet, Op. 22: I. Sehr mäßig - 3:30 34. Quartet, Op. 22: Quartet, Op. 22: II. Sehr schwungvoll - 3:39 35. Drei Lieder aus "Viae inviae", Op. 23: Drei Lieder aus "Viae inviae", Op. 23: I. Das Dunkle Herz - 2:55 36. Drei Lieder aus "Viae inviae", Op. 23: Drei Lieder aus "Viae inviae", Op. 23: II. Es stürzt aus Höhen Frische - 1:51 37. Drei Lieder aus "Viae inviae", Op. 23: Drei Lieder aus "Viae inviae", Op. 23: III. Herr Jesus mein - 2:10 38. Concerto, Op. 24: Concerto, Op. 24: I. Etwas lebhaft - 2:32 39. Concerto, Op. 24: Concerto, Op. 24: II. Sehr langsam - 2:39 40. Concerto, Op. 24: III. Sehr rasch - 1:23 41. 3 Lieder nach Gedichten von Hildegard Jone, Op. 25: 3 Lieder nach Gedichten von Hildegard Jone, Op. 25: I. Wie bin ich froh! - 0:55 42. 3 Lieder nach Gedichten von Hildegard Jone, Op. 25: II. Des Herzens Purpurvogel - 1:39 43. 3 Lieder nach Gedichten von Hildegard Jone, Op. 25: 3 Lieder nach Gedichten von Hildegard Jone, Op. 25: III. Sterne, Ihr silbernen Bienen - 1:20 Disc 3 1. Das Augenlicht, Op. 26 - 5:52 2. Variations for Piano, Op. 27: Variations for Piano, Op. 27: I. Sehr mässig - 2:03 3. Variations for Piano, Op. 27: Variations for Piano, Op. 27: II. Sehr schnell - 0:34 4. Variations for Piano, Op. 27: III. Ruhig fliessend - 3:17 5. String Quartet, Op. 28: String Quartet, Op. 28: I. Mäßig - 4:08 6. String Quartet, Op. 28: String Quartet, Op. 28: II. Gemächlich - 1:55 7. String Quartet, Op. 28: String Quartet, Op. 28: III. Sehr fließend - 2:38 8. Kantate No. 1, Op. 29: Kantate No. 1, Op. 29: I. Zündender Lichtblitz - 2:06 9. Kantate No. 1, Op. 29: Kantate No. 1, Op. 29: II. Kleiner Flügel - 2:08 10. Kantate No. 1, Op. 29: Kantate No. 1, Op. 29: III. Tönen die seligen Saiten Apolls - 3:42 11. Variations for Orchestra, Op. 30 - 7:12 12. Kantate No. 2, Op. 31: Kantate No. 2, Op. 31: I. Schweigt auch die Welt - 1:53 13. Kantate No. 2, Op. 31: Kantate No. 2, Op. 31: II. Sehr tiefverhalten - 3:19 14. Kantate No. 2, Op. 31: III. Schöpfen aus Brunnen - 2:19 15. Kantate No. 2, Op. 31: Kantate No. 2, Op. 31: IV. Leichteste Bürden - 1:09 16. Kantate No. 2, Op. 31: Kantate No. 2, Op. 31: V. Freundselig ist das Wort - 3:26 17. Kantate No. 2, Op. 31: Kantate No. 2, Op. 31: VI. Gelockert aus dem Schosse - 2:06 18. Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: I. Heftig ewegt - 2:48 19. Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: II. Sehr langsam - 2:04 20. Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: III. Sehr bewegt - 0:41 21. Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: IV. Sehr langsam - 1:21 22. Fünf Sätze für Streichquartett, Op. 5: V. In zarter Bewegung - 3:01 23. Ricercar a 6 (Fuga II) (From "Musikalisches Opfer, BWV 1079) - 7:01 24. Deutsche Tänze, D. 820: Deutsche Tänze, D. 820: I. Tempo giusto - 0:44 25. Deutsche Tänze, D. 820: Deutsche Tänze, D. 820: II. [without tempo indication] (I. Da capo) - 1:25 26. Deutsche Tänze, D. 820: Deutsche Tänze, D. 820: II. [without tempo indication] (I. Da capo) - 1:26 27. Deutsche Tänze, D. 820: Deutsche Tänze, D. 820: IV. [without tempo indication] - 1:18 28. Deutsche Tänze, D. 820: Deutsche Tänze, D. 820: V. [without tempo indication] (IV. Da capo) - 1:46 29. Deutsche Tänze, D. 820: VI. Ligato (IV. Da capo) - 2:07 Prikaži više

Тумачења Светога Еванђеља и апостолских посланица од блаженог Теофилакта Охридског била су готово девет стотина година најомиљенија и најчитанија тумачења Светог Писма међу православним хришћанима Византије, Србије, Русије и Грчке. Својом целовитошћу, отачким ауторитетом и једноставношћу израза, ова дела постала су незамењиви приручници сваком хришћанину који жели да се упозна са дубљим значењем Христовог Еванђеља. Она нам омогућавају да Свето Писмо Новога Завета разумемо онако како су га разумевали Свети Оци, у духу православног Предања и упућују нас на практично испуњавање еванђелских заповести. Двадесет седма глава: Исус пред Пилатом. Јудино самоубиство. Пуштање Вараве и осуда Христа. Мучење и распеће. Хула Јудејаца. Смрт и погреб Христа. Стража на гробу 1-2. 'А кад би јутро, учинише вијеће сви првосвештеници и старјешине народне против Исуса да га погубе. И свезавши га одведоше, и предаше га Понтију Пилату, намјеснику.' Гледај, како је њима овладао ђаво и тера их да почине убиство у те празничне дане када је ваљало да приносе многе жртве за грехове других, у дане непорочности и чистоте. Уместо тога, они СУ везали Исуса и повели Га намеснику Пилату, пореклом са Понта, који је, као поданик Рима, послан за намесника Јудеје. Предали су, дакле, Господа Пилату под оптужбом да је бунтовник и да спрема заверу против цара. 3-5. 'Тада видјевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и поврати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси.' Размисливши о ономе шта је учинио, Јуда се раскајао, али не на прави начин. Добро је себе осуђивати, али је ђаволско дело обесити се. Не могући да поднесе срамоту која га је чекала, Јуда је сам себе лишио живота, уместо да је заридао и измолио опроштај од Онога кога је издао. Неки кажу да је Јуда, будући среброљубив, мислио да ће му поћи за руком да добије сребрнике издајом Христа, и да Христос неће бити убијен, већ ће успети да побегне од Јевреја, као што је то чинио у многим приликама. Али, када је Јуда видео да је Исус оптужен и већ осуђен на смрт, раскајао се, јер је све испало онако како није очекивао. Зато се (по мишљењу тих тумача) Јуда обесио како би стигао у ад пре Исуса и тамо Га умолио за своје спасење. Ипак знај, да када је ставио омчу око свога врата и обесио се, дрво се савило, те је остао у животу. Бог је желео да га остави у животу ради покајања или да би га јавно изобличио и посрамио. Кажу да се Јуда касније тако надуо од водене болести да није могао да прође онуда куда су и кола лако пролазила. Потом је, стрмоглавивши се, "пукао по среди", као што каже Лука у Делима Апостолским. 6-10. 'А првосвештеници, узевши сребрнике рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цијена за крв. Него се договорише, те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима. Зато се и прозва та њива Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ.' "Корваном" се називала храмовна ризница, у коју су стављали дарове принешене Богу. Погледај како их Бог изобличава, јавно показујући њихову крвожедност. До дана данашњег, каже, та њива се зове "Крвна њива", како би људе стално подсећала на то да су убили Господа. Такође научи и то да су се Јевреји толико трудили у гостољубљу да су и странцима купили неку њиву на којој би се могли сахрањивати. Посрамимо се, дакле, ми који мислимо да живимо савршенијим животом, а превиђамо странце. Спомиње "Цену цењенога", што значи цену Христа. Јевреји су проценили Њега који се не може проценити, то јест синови Израиљеви утврдили су цену Његову сложивши се да Јуди дају тридесет сребрника. 11-14. 'А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине ништа не одговори. Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе свједоче. И не одговори му ни на једну ријеч, тако да се намјесник дивљаше веома.' Оптуживши Исуса за злочин против државе, доводе Га Пилату који Га због тога и пита да ли је намеравао да подигне устанак и покушао да се зацари над Јеврејима. Али, Исус му говори: "Ти кажеш", дајући му тако најмудрији одговор. Није, дакле, рекао ни да јесте ни да није цар јудејски, већ нешто између - "Ти кажеш." Ове се речи могу протумачити и на следећи начин: "Ја сам оно што ти кажеш", или: "То не кажем Ја, већ ти." Ништа му друго, међутим, није рекао, знајући да је његов суд неправедан. Пилат се дивио Господу јер је Он презирао смрт, али истовремено и зато што ништа није одговарао нити се обазирао на Своје тужитеље, иако је као речит могао много тога да каже у Своју одбрану. Научимо се, дакле, и ми из овога да ништа не говоримо када се нађемо пред нечастивим судом, како не бисмо створили већу пометњу и тако подстакли на још јароснији гнев оне који неће да слушају нашу одбрану. 15-18. 'А о Празнику бијаше обичај у намјесника да народу пусти по једнога сужња кога они хоће. А тада имаху познатога сужња по имену Вараву. И кад се сабраше, рече им Пилат: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христа? Јер знађаше да су га из зависти предали.' Пилат је гледао да ослободи Христа, иако се у томе није трудио онолико колико је био дужан као човек који треба да заступа истину. Прво је упитао Господа: "Зар не чујеш колико против Тебе сведоче?" То Га пита како би се Христос оправдао и тако му дао повода да Га пусти. Али, пошто Господ ништа није рекао у Своју одбрану, јер је добро знао да Га не би ослободили ни да се бранио, Пилат иде другим путем и прибегава обичају празника, говорећи: "Чак ако и не ослободите Исуса као невиног, барем Му као осуђенику за празник подарите слободу." Откуда је Пилат могао претпоставити да ће Јевреји затражити да разапну Исуса који је био невин, а на слободу пустити кривог разбојника? Пилат је добро знао да Исус није био крив, већ да је предат из зависти, па је зато питао народ да изабере којег затвореника желе да ослободе. Овде се јасно види какав је он слабић био, јер је требало да себе изложи опасности ради доброг циља. Зато и заслужује осуду због прикривања истине. "Варава" значи "син очев", пошто је "вар" син, а "ава" отац. Јевреји су, дакле, затражили сина свог духовног оца - ђавола, а Исуса су разапели. Све до дана данашњег има њима сличних људи, који су пришли Антихристу, сину оца њиховог, а Христа се одрекли. 19-26. 'А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега. А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву. Рече им Пилат: А шта ћу чинити са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да се разапне! Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне! А кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу! Тада им пусти Вараву, а Исуса шибавши, предаде да се разапне.' О, каквог ли чуда! Онај Кога је Пилат судио, у сну је заплашио његову жену. Виђење у сну није имао Пилат, већ његова жена, вероватно зато што он сам није био достојан виђења, или зато што му Јевреји не би поверовали, већ би помислили да брани Исуса. Или би можда он прећутао да је имао виђење у сну, пошто је био судија. Овај сан је био дело Божјег Промисла, и он се није јавио да би Христос био ослобођен, већ да би се жена спасла. Зашто га, онда, Пилат није пустио на слободу? Зато што је то било опасно, пошто је Исус био оптужен за злочин против владара. Ипак, Пилат је требало да затражи доказе о томе да ли је Исус унајмио војнике или је ковао оружје. Уместо тога, Он је допустио да га заведу као мутавца и слабића. Зато он није без кривице, јер када су затражили да пусти на слободу човека који је био озлоглашен, предао им је Вараву, а за Христа пита: "А шта ћу учинити са Исусом?", дајући им тако власт да Му они пресуде. Пошто је био управитељ, могао Га је избавити, као што је капетан избавио Павла. Али, они су повикали: "Да се разапне", не желећи само да Га убију већ да Га тако оптуже као злочинца, пошто је крст био казна за злочинце. Пилат пере руке, како би показао да је чист од сваке мржње, иако су његове мисли биле рђаве. Он с правом Исуса назива праведником, али Га ипак предаје убицама. Народ на себе узима казну за Његово убиство и ова их је казна заиста сустигла када су Римљани уништили њих и децу њихову. Али и све до данашњег дана, Јевреји, као потомци оних који су убили Господа, носе Његову крв на себи. Због њиховог неверја сви их прогоне и пред својим гонитељима они немају оправдања због речи које су рекли , пред Пилатом. Пилат је ишибао Исуса да би угодио народу, или, можда, да би показао како је он тај који је осудио Христа, и да неће распети невиног него осуђеног човека. Тако се испунило и Исаијино пророштво које каже: "Леђа своја подметах онима који ме бијаху." 27-30. 'Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника. И свукавши га обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски! И пљунувши на њега узеше трску и бише га по глави.' Овде се испунила реч Давидова: "Дао си ме безумноме на подсмех." Пошто су били безумни, војници су чинили оно што им је као таквим приличило. Обукли су Му огртач уместо царске порфире, дали Му трску уместо скиптра и на главу ставили трнов венац уместо круне. Клањали су Му се, ругајући се, јер то значе речи "клекнувши на колена." Видиш, како су Му нанели сваку врсту срамоте: лице су поругали пљувањем; главу трновим венцем; руку трском; тело огртачем, а уши Његове, хулним речима. Иако су они ово чинили да би се наругали Христу, ипак, ово можеш разумети и на један тајновитији начин, као слику понижења које је претрпео Господ Својим оваплоћењем. "Пурпурни огртач" означава нашу природу, склону крви и убиству, коју је Он узео, и обукавши је осветио. "Венац од трња" јесу грехови који долазе од наших житејских брига. Њих је Христос уништио Својим божанством, јер глава означава Његово божанство. "Трска" је символ нашег слабог и немоћног тела, које је Господ узео, како и Давид каже: "Десница Господња, узвиси ме." Слушајући Својим ушима хуле, избавио нас је од змијиног нашаптавања које смо примили Евиним ушима. 31-32. 'И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове и поведоше да га разапну. И излазећи нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст.' Три еванђелиста кажу да је Симон носио Исусов крст, док Јован тврди да га је носио сам Господ. Вероватно је тачно и једно и друго. Најпре је Господ сам носио крст, јер нико други није хтео да га носи, али успут су нашли Симона и крст положили на његова леђа. Такође научи да Симон значи "послушање". Према томе, Христов крст носи онај који живи у послушању (Богу). Кирина је била један од пет градова Пентаполиса, и (символички) означава пет наших чула која морају да понесу крст. 33-37. 'И дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест: Мјесто лобање, дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтједе да пије. А кад га разапеше раздијелише хаљине његове бацивши коцку. И сјеђаху ондје те га чуваху. И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски.' Оно се звало "Место лобање", због тога што је тамо, по отачком предању, био сахрањен Адам. Као што сви умиремо у Адаму, било је потребно да тако сви оживимо у Христу. Немој се смућивати када чујеш Матеја да каже да је Господу дат оцат са жучи, а потом Марка који каже да је то било вино са смирном. Јован, опет, говори о оцту помешаном са жучи и исопом. Много тога су учинили разни људи, пошто је на том месту била ускомешана маса народа, те су једни чинили једно, а други друго. Могуће је да је један Господу дао вино, а други оцат помешан са жучи. Постојале су разне врсте смртне казне, али Христос је ипак пострадао на крсту да би осветио дрво преко кога нам је дошло проклетство и крсном смрћу све благословио: небеса, која означава горњи крак крста; подземље, као његово подножје, и крајеве земље, исток и запад, које представљају попречни краци крста. Такође је тако пострадао како би, раширивши руке на крсту, призвао и сабрао сву расејану децу Божју. Војници су разделили његове хаљине, пошто је био сиромашан и ништа друго није имао. Оно што други еванђелист зове "натписом", Матеј назива "кривицом". Било је, дакле, написано зашто је разапет, пошто је био оптужен као цар јеврејски и бунтовник. Назвали су Га царем како би Га лажно представили (као побуњеника против римске власти). Ипак, њихово сведочанство било је верно, иако је долазило од непријатеља, јер Господ је заиста Цар који је управо ради тога дошао да спасе Јевреје. Међутим, пошто Јевреји по телу нису желели да Он влада њима, Христос је постао Цар Јевреја" по духу, то јест, оних који Га исповедају, јер Јеврејин значи "онај који исповеда". 38-44. 'Тада распеше с њим два разбојника, једнога с десне и једнога с лијеве стране. А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својима и говорећи: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам себе; ако си Син Божји, сиђи с крста. А тако и првосвештеници с књижевницима, старјешинама и фарисејима, подсмијевајући се говораху: Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо у њега вјеровати. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божји. Тако исто и разбојници распети с њим ругаху му се.' Желећи да оклеветају Христа, распели су заједно с Њим и два разбојника, како би људи и Њега сматрали за безаконика као и њих. Ова двојица разбојника представљају два народа: јеврејски и незнабожачки, јер су оба преступила Закон и наругала се Христу. Али, касније је један од разбојника познао Христа и исповедио Га као Цара, рекавши: "Помени ме Господе, у Царству Твоме." Тако је и незнабожачки народ исповедио Христа, док је "други разбојник", то јест, јеврејски народ, похулио на Њега. Ђаво их је подстицао да говоре: "Ако си Ти Син Божји, сиђи с крста", како би Га изазвао да сиђе и тако упропасти дело спасења свих које се имало извршити на крсту. Ипак, Христос, који је и Син Божји, није послушао непријатеља, како би и ти научио да не смемо попуштати пред ђавољим лукавствима, већ чинити добро, без обзира колико ће други лоше мислити о нама. 45-49. 'А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога. А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? А неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Овај зове Илију. И одмах отрча један од дох те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га војаше. А остали говораху: Остави да видимо хоће ли доћи Илија да Га избави.' Тама која је наступила није била природна појава која настаје услед помрачења сунца, јер никада не долази до помрачења сунца четрнаестог дана месечевог циклуса, већ се такве појаве дешавају у време младог месеца. Распеће је без сумње било четрнаестог дана месечевог циклуса, дакле у дан када Јевреји прослављају Пасху. Зато је овај догађај био натприродан. Тама је обузела цели свет и није била делимична као некада у Египту, како би се на тај начин показало да читава твар плаче због страдања свога Творца, и да је од Јевреја одузета светлост (истине). Нека сада Јевреји, који су тражили знак с неба, погледају помрачено сунце. Пошто је човек створен шестога дана, и у шести час је окусио од забрањеног дрвета, јер је то било време јела, Господ је прикован на дрво шестога дана недеље у шести час, како би пресаздао човека и исцелио га од прародитељског греха. Исус говори пророчке речи (псалма) на јеврејском језику с намером да покаже како се не противи Старом Завету. Он каже: "Зашто си ме оставио?", потврђујући да је заиста, а не привидно био човек, јер човек има природну жељу за животом и воли га. Пошто се Христос борио и мучио пред крстом, показујући страх који је својствен нашој природи, зато и сада говори: "Зашто си ме оставио?", откривајући нашу природну љубав према животу. Он је заиста био човек и по свему сличан нама, осим по греху. Неки су ово разумели у том смислу да је Спаситељ у име Јевреја рекао: "Зашто си оставио јеврејски народ, о Оче, да почини такав грех и буде предан на уништење?" Пошто је сам Христос био од Јевреја, Он говори: "Зашто си ме оставио?" желећи да каже: "Зашто си оставио Моје сроднике, Мој народ, да учини себи такво зло?" Не разумевајући Његов вапај, људи из народа, који су били прости и неуки у пророчким књигама, мислили су да зове Илију. Сви Јевреји, дакле, нису познавали пророчанства, као што сада можда ни сви хришћани не познају Еванђеље. Напојили су Га оцтом да би брже умро, пре него што дође Илија и помогне му. Зато други кажу: "Остави, да видимо хоће ли доћи Илија да Га избави." Другим речима: "Не дајте Му да умре, да бисмо видели хоће ли Му помоћи Илија." 50-53. 'А Исус опет повика из свега гласа, испусти дух. И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тијала светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењеу његову уђоше у свети град и показаше се многима.' Исус је повикао из свега гласа да бисмо знали да је говорио истину када је казао: "Власт имам положити живот Свој", јер Он Својом влашћу предаје душу. Али зашто је повикао: "Оче, у руке Твоје предајем дух Свој". Зато што Свој дух није испустио по принуди, већ добровољно. Отуда користи реч "предајем". Тиме показује да ће га опет узети, јер залог се увек може узети натраг. Хвала Богу, што је умирући дредао Свој дух у руке Очеве, јер се од тада душе светих такође предају у Очеве руке, а не као раније у адске тамнице. Тако је Христова смрт постала наше освећење. Зато Он громким гласом позива смрт, јер се она није усуђивала да Му приступи док је сам није позвао. Храмовна завеса састојала се од платна које је било повешено у средини Храма и одвајала је унутрашњи део од спољашњег као нека врста преградног зида. Завеса се поцепала и тиме је Бог показао да је (до тада) неприступни и невидљиви Храм, чији је унутрашњи део (Светиња над Светињама) био закриљен завесом, толико понижен и оскрнављен, да је постао свима приступачан и видљив. Неки дају додатна објашњења. Поцепана завеса је означила да је слово Закона укинуто како би се открила пуноћа Закона, која је до тада била прикривена словом као неком завесом, и све оно што је раније у Закону било нејасно и тајновито, сада је откривено будући испуњено у Христу. Може се рећи и то да је код Јевреја постојао обичај да раздеру своје хаљине када чују хуле на Бога. Тако је сада божански Храм, озлојеђен смрћу Божјом, раздерао своје "хаљине", то јест храмовну завесу. О овоме се још може говорити, али ово је довољно. Природне стихије су се покренуле показујући истовремено да је Онај који страда сам Творац, и да ће наступити промена ствари, јер се земљотрес у Светом Писму спомиње да би означио промену у току збивања. И заиста је дошло до промене Божје наклоности, која је прешла с Јевреја на незнабожачке народе. Чак се и "камење", то јест, камена срца незнабожаца, распало да би примило семе Истине, док су они који су помрли у гресима устали и ушли у "свети град", вишњи Јерусалим и јавили се многима који ходе широким путем. Јавивши се њима, они су се показали као образац доброг живота и обраћења, јер онај који види човека који је раније умро у страстима где обраћен узлази у свети небески град, и сам га у свему подражава и обраћа се Богу. Ови догађаји су објашњени прилично детаљно, али ти разуми да је васкрсење мртвих које се десило у време Господњег распећа, такође показало и ослобођење душа из ада. Оне који су у то време васкрсли, многи су видели, како се овај догађај не би сматрао привиђењем. Они су васкрсли ради знамења и очигледно је да су после опет помрли. Неки кажу да су они васкрсли после Васкрсења Христовог и да још нису умрли, мада не знам да ли се ово може прихватити. 54-56. 'А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији. И ондје бијаху и гледаху из далека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му, међу којима бијаше Марија Магдалина и Марија, мати Јаковљева и Јосијина, и мати синова Зеведејевих.' Незнабожачки капетан и они који су били с њим поверовали су због ових великих знакова, док су Јевреји који су слушали Закон и пророке остали у неверју. Толика је била њихова злоба. Тај капетан је касније мученички пострадао за Христа. Жене које су посматрале ове догађаје и које су заиста највише састрадавале Христу, иако су биле од осуђеног рода (због Евиног греха), прве су удостојене радосног виђења. Ученици су се разбежали док су жене остале храбре и устрајне. "Марија, мајка Јакова и Јосије" је Богородица Дјева, Мајка Божја, јер су Јаков и Јосија били Јосифови синови од његове прве жене. Пошто се Богородица звала "женом" Јосифовом, с правом се назива "мајком" његове деце, то јест маћехом. Мајка синова Зеведе-јевих звала се Саломија. Каже се да је она такође била и Јосифова кћерка. 57-61. 'А кад би увече дође човјек богат из Ариматеје по имену Јосиф, који је такође био ученик Исусов. Овај приступивши Пилату замоли за тијело Исусово. Тада Пилат заповиједи да му даду тијело. И узевши Јосиф тијело зави га у платно чисто. И стави га у свој нови гроб што је био исјекао у камену; и наваливши велики камен на врата од гроба отиде. А ондје бјеше Марија Магдалина и друга Марија, које сјеђаху према гробу.' Јосиф се раније скривао, али сада се одважује на велико дело, положивши своју душу за тело Учитељево и примајући на себе гнев свих Јевреја. Пилат му даје Тело као велики дар. Пошто је Христос погубљен као бунтовник, било је вероватно да су намеравали да Његово тело оставе несахрањено. Могуће је да је Јосиф, као богат човек, дао Пилату и злата. Потом је узео Тело и одао Му част положивши Га у нов гроб у коме нико раније није био погребен. Био је то Божји промисао, како нико после Христовог Васкрсења не би могао да каже да је васкрсли био неки други мртвац који је тамо раније био сахрањен. Зато је, дакле, положен у нови гроб. Марија Магдалина и "друга Марија", то јест Богородица, која је горе названа "мајком Јакова и Јосије", седеле су наспрам гроба и чекале да утихне бес Јевреја, како би отишле, омотале тело погребним повојима.и помазале миром. Исаија је рекао за ове жене: "Ви жене које долазите од призора овога, идите одавде, јер ово је народ без разума." Очигледно је да говори да разума нема јеврејски народ који је разапео Господа. Он дакле, позива жене да оставе безумни народ и оду апостолима и однесу им благе вести о Васкрсењу. 62-66. 'Сутрадан пак по петку сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи: Господару, сјетисмо се да онај варалица каза још за живота: Послије три дана устаћу. Зато заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Уста из мртвих; и биће посљедња превара гора од прве. Рече им Пилат: Имате стражу (кустодију), идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен.' Еванђелист суботу не назива "Суботом" због тога што судећи по злоби Јевреја то и није била субота. Иако је Закон забрањивао да се суботом иде из места у место, законопреступни Јевреји су се сабрали код иноплеменика Пилата, уместо да буду на Законом одређеном збору. Подстакнути својом злобом, они одлазе Пилату и обезбеђују гроб. Ипак, то је био Божји Промисао, како би Васкрсење било потврђено сведочанством непријатеља, који су запечатили гроб и пред њим поставили стражу. Занимљиво је откуда су Јевреји знали да ће Исус трећи дан васкрснути, пошто Господ то нигде није рекао јасно и отворено. Може се претпоставити да су то сазнали из примера пророка Јоне, будући да је раније Христос рекао: "Као што је Јона био три дана у утроби кита, тако ћу и Ја бити у утроби земље." Могуће је да су то закључили и онда када је казао: "Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи." Пре нису разумевали ове речи, већ су мислили да говори о јеврејском Храму. На основу тих речи су га и осудили. Али сада када су разумели да је под "храмом" подразумевао Своје властито Тело, они су се уплашили и назвали Га обмањивачем, не престајући са својом злобом ни после Његове смрти. "Кустодија" је римски назив за стражу, и зато еванђелиста кустодијом назива војнике који су били одређени да чувају гроб. Извор: Епархија шумадијска Наслов: Свети Теофилакт Охридски: Тумачење светог еванђеља од Матеја Издавач: Манастир Високи Дечани Страна: 311 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 18x23.5 cm Година издања: 1996 ИСБН:

Grafos, 1990. Smisao za istoriju, ako on neobuzdano vlada i povlači sve svoje posledice, iskorenjuje budućnost, jer razara iluzije o postojećim stvarima i oduzima njihovu atmosferu u kojoj jedino mogu da žive. Istorijska pravednost, čak ako se stvarno i najčistijeg srca vrši, užasna je vrlina zato jer uvek podriva i ruši ono živo: njeno suđenje je uvek uništavanje. Ako iza istorijskog nagona ne deluje nikakav gradilački nagon, ako se ne razara i ne sprema da neka već u nadi živa budućnost na raščišćenom zemljištu izgradi svoj dom, ako samo vlada pravda, onda se stvaralački instinkt obesnažuje i obeshrabruje. Neka religija, na primer, koju pod vladavinom čiste pravednosti treba pretvoriti u istorijsko znanje, religija koju skroz naskroz treba naučno spoznati, na kraju toga puta ujedno je uništena. Razlog se nalazi u tome što se kod istorijskog proračunavanja svaki put obelodanjuje toliko mnogo lažnog, sirovog, nečovečnog, apsurdnog, nasilnog, da se varljivo raspoloženje puno pijeteta, u kojem se sve što želi živeti i jedino može živeti nužno rasipa: međutim, čovek stvara samo u ljubavi, u seni iluzije ljubavi, naime samo u bezuslovnoj veri u savršeno i pravo. Svakome koga prisiljavaju da ne voli bezuslovno, presečene su grane njegove snage: on mora usahnuti, naime postati nepošten. U takvim učincima istoriji se suprotstavlja umetnost: i samo kada istorija podnosi to, preoblikovana u umetničko delo, dakle da postane čista umetnička tvorevina, možda će biti u stanju da očuva instinkte ili da ih čak budi. No takva istoriografija potpuno bi protivurečila analitičkoj i neumetničkoj crti našeg vremena, čak bi je osećala kao krivotvorenje. Ako istorija koja samo razara a da njome ne rukovodi neki unutrašnji graditeljski nagon, svoja oruđa čini trajno blaziranim i neprirodnim: jer takvi ljudi razaraju iluzije, a `onoga ko iluziju u sebi i drugima razara, kažnjava priroda kao najstroži tiran`. Fridrih Niče Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844 — Vajmar, 25. avgust 1900) bio je nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista,[1] filozof, pesnik i kompozitor.[2] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[3] Ničea neretko označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kirkegorom.[4] Mihailo Đurić, autor više knjiga o Ničeu, ga je „nazvao misliocem vulkanske snage”.[5] Biografija Detinjstvo i mladost Rođen je oko deset časova izjutra 15. oktobra 1844. godine[4] u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori.[4] Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njemu. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena.[4] Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Počeo je da studira (pohađao samo jedan semestar) teologiju, ali je pod uticajem nezadovoljne majke napustio studije.[6] Da bi se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. smatra se da je pod uticajem profesora Ernsta Ortlepa Niče upoznat sa muzikom i delima Riharda Vagnera [7]. Godine 1871/1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje Tragedije.[4] Profesor u Bazelu Uz Ričlovu podršku, Niče je dobio izuzetnu ponudu 1869. godine da postane profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj. Imao je samo 24 godine i nije doktorirao niti je dobio potvrdu o nastavi („habilitacija“). Dobio je počasni doktorat Univerziteta u Lajpcigu u martu 1869. godine, ponovo uz podršku Ričla.[8] Uprkos tome što je njegova ponuda stigla u vreme kada je razmišljao da odustane od filologije zbog nauke, prihvatio je.[9] Do današnjeg dana, Niče je i dalje među najmlađima od zabeleženih profesora klasike.[10] Pre nego što se preselio u Bazel, Niče se odrekao svog pruskog državljanstva: do kraja života ostao je zvanično apatrid.[11][12] Ipak, Niče je tokom francusko-pruskog rata (1870–1871) služio u pruskim snagama kao medicinski savetnik. Za svoje kratko vojno vreme proživeo je mnogo i bio svedok traumatičnih efekata bitke. Takođe je obolio od difterije i dizenterije.[13] Po povratku u Bazel 1870. godine, Niče je posmatrao uspostavljanje Nemačkog carstva i politike Ota fon Bizmarka kao autsajdera i sa određenim stepenom skepticizma u pogledu njihove istinitosti. Njegovo uvodno predavanje na univerzitetu bilo je „Homer i klasična filologija“. Niče je takođe upoznao Franca Overbeka, profesora teologije koji mu je ostao prijatelj tokom čitavog života. Afrikan Spir, manje poznati ruski filozof odgovoran za Misao i stvarnost 1873. godine i Ničeov kolega, poznati istoričar Jakob Burhardt, čija je predavanja Niče često pohađao, počeo je da vrši značajan uticaj na njega.[14] Niče je upoznao Riharda Vagnera u Lajpcigu 1868. godine, a kasnije i Vagnerovu suprugu Kosimu. Niče se njima divio i tokom svog boravka u Bazelu često je posećivao Vagnerovu kuću u Lucernu. Vagneri su doveli Ničea u njihov najintimniji krug prijatelja - koji je uključivao i Franca Lista, koga je Niče kolokvijalno opisao: „F. List ili umetnost trčanja za ženama!“[15] Niče je uživao pažnju koju je dobio na početku festivala u Bajrojtu. 1870. godine poklonio je Kosimi Vagner rukopis „Geneza tragične ideje“ kao rođendanski poklon. 1872. godine Niče je objavio svoju prvu knjigu „Rađanje tragedije“. Međutim, njegove kolege iz njegove oblasti, uključujući Ričla, izrazili su malo entuzijazma za rad u kojem je Niče izbegavao klasičnu filološku metodu u korist spekulativnijeg pristupa. U svojoj polemičnoj Filologiji budućnosti, Ulrih fon Vilamovic-Molendorf prigušio je recepciju knjige i povećao njenu reputaciju. Kao odgovor, Rohde (tada profesor u Kielu) i Vagner došli su u Ničeovu odbranu. Niče je primetio izolaciju koju je osećao u filološkoj zajednici i neuspešno je pokušao da pređe na poziciju filozofije u Bazelu. Od detinjstva su ga mučile razne bolesti, uključujući trenutke kratkovidnosti zbog kojih je bio gotovo slep, migrene i nasilne probavne smetnje. Saobraćajn nesreća 1868. i bolesti 1870. godine koje su bile uporne, nastavile su da ga pogađaju tokom godina u Bazelu, primoravajući ga na sve duže i duže odmore dok redovan posao ne postane nepraktičan. Nezavisan filozof Živeći od penzije iz Bazela i pomoći prijatelja, Niče je često putovao da bi pronašao klimu povoljniju za njegovo zdravlje i živeo je do 1889. godine kao nezavisni autor u različitim gradovima. Mnogo je leta proveo u Sils Mariji u blizini Sen Morika u Švajcarskoj. Zime je proveo u italijanskim gradovima Đenovi, Rapalu i Torinu i francuskom gradu Nici. 1881. godine, kada je Francuska okupirala Tunis, planirao je da putuje u Tunis da bi Evropu posmatrao spolja, ali je kasnije odustao od te ideje, verovatno iz zdravstvenih razloga.[16] Niče se povremeno vraćao u Naumburg da poseti porodicu i, posebno tokom ovog vremena, on i njegova sestra su imali ponavljane periode sukoba i pomirenja. Rojde, Geršdorf i Niče Dok je bio u Đenovi, Ničeov slab vid naterao ga je da istraži upotrebu pisaćih mašina kao sredstva za nastavak pisanja. Na kraju, njegov učenici, Hajnrih Keselic i Petar Gast postali su Ničeov privatni sekretar. 1876. Gast je prepisao ranjivi, gotovo nečitki rukopis Ničeovog prvog puta sa Rihardom Vagnerom u Bajrojtu.[17] Gast je bio jedan od retkih prijatelja kojima je Niče dozvolio da ga kritikuju. Odgovarajući sa najviše entuzijazma na Tako je govorio Zaratustra, Gast je smatrao neophodnim da istakne da su ono što su opisani kao `suvišni` ljudi u stvari sasvim neophodno. Nastavio je da navodi broj ljudi na koje se Epikur, na primer, morao oslanjati da bi obezbedio svoju jednostavnu ishranu od kozjeg sira.[17] Do kraja svog života, Gast i Overbek su mu ostali dosledno verni prijatelji. Malvida fon Majsenbug ostala je poput majčinske pokroviteljice čak i van Vagnerovog kruga. Ubrzo je Niče uspostavio kontakt sa muzičkim kritičarem Karlom Fušom. Niče je bio na početku svog najproduktivnijeg perioda. Usred napada bolesti, živeći u gotovo izolaciji nakon svađe sa majkom i sestrom u vezi sa Salome, Niče je pobegao u Rapalo, gde je za samo deset dana napisao prvi deo Tako je govorio Zaratustra. Do 1882. godine, Niče je uzimao ogromne doze opijuma, ali je i dalje imao problema sa spavanjem.[18] 1883. godine, dok je boravio u Nici, izdavao je sopstvene recepte za sedativni hloralni hidrat, potpisujući ih „Dr Niče“. [19] Nakon što je prekinuo svoje filozofske veze sa Šopenhauerom (koji je odavno bio mrtav i nikada nije upoznao Ničea) i svoje društvene veze sa Vagnerom, Niče je imao malo preostalih prijatelja. Sada je, sa novim Zaratustrinim stilom, njegovo delo postalo još otuđujuće, a tržište ga je dobilo samo do stepena koji zahteva učtivost. Niče je to prepoznao i zadržao svoju samoću, mada se često žalio. Njegove knjige su uglavnom ostale neprodane. 1885. godine štampao je samo 40 primeraka četvrtog dela Zaratustre i deo njih distribuirao bliskim prijateljima, uključujući Helene fon Druskovic. 1883. godine pokušao je i nije uspeo da dobije predavanje na Univerzitetu u Lajpcigu. Jasno mu je rečeno da je, s obzirom na njegov odnos prema hrišćanstvu i njegovom konceptu Boga, postao nezaposlen na bilo kom nemačkom univerzitetu. Sledeća „osećanja osvete i gorčine“ su ga ogorčila: [20] I otuda moj bes, pošto sam shvatio u najširem mogućem smislu šta biti bedan znači, (uvreda mog dobrog imena, mog karaktera i mojih ciljeva), dovoljno je da mi oduzme poverenje učenika, a time i mogućnost sticanja istih. Zdravlje mu se popravilo i leto je proveo raspoložen. U jesen 1888, njegovi spisi i pisma počeli su da otkrivaju višu procenu sopstvenog statusa i „sudbine“. Precenio je sve veći odgovor na njegove spise, posebno na nedavnu polemiku, Slučaj Vagner. Na svoj 44. rođendan, nakon što je završio Sumrak idola i Antihrist, odlučio je da napiše autobiografiju Ecce Homo. U svom predgovoru - koji sugeriše da je Niče bio dobro svestan interpretativnih poteškoća koje će njegovo delo generisati - izjavljuje: `Čujte me! Jer ja sam takva i takva osoba. Iznad svega, nemojte me zameniti sa nekim drugim.` [21] U decembru je Niče započeo prepisku sa Avgustom Strindbergom i mislio je da će, pre međunarodnog prodora, pokušati da otkupi svoje starije spise od izdavača i da ih prevede na druge evropske jezike. Smrt Ničeov grob. Niče je umro 25. avgusta 1900. godine oko podneva,[22] nešto pre svog pedeset i šestog rođendana. Za najverovatniji uzrok smrti smatra se upala pluća u sadejstvu sa moždanim udarom. Njegovo telo je otpremljeno u porodičnu grobnicu blizu Rekena kod Lucena, gde počiva majka, a kasnije i sestra. Vila Šilberblik koju je sestra rentirala kako bi vršila promociju Ničeovog opusa, pretvorena je u muzej. Počev od 1950. godine Ničeovi rukopisi drže se u Geteovom i Šilerovom arhivu. Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze. Leonard Saks, pretpostavlja da je tumor na mozgu prouzrokovao Ničeovu demenciju.[23] Pojedini su pretpostavljali da je trovanje živom mogući uzrok smrti,[24] jer se često koristila kao tretman protiv sifilisa.[25] Nakon smrti njegova sestra, Elizabet-Ferester Niče, javlja se kao urednik Ničeovih dela. Prerađujući i prepravljajući rukopise kako bi se uklopili u nacionalističku ideologiju Nemačke koju je zastupala. Kasnije objavljivana Ničeova dela sa njenim prepravkama često su bila, kasnije će se utvrditi, neopravdano povezana sa fašizmom i nacizmom.[26][27] Iako Niče jeste kritikovao neke ideje iz judaizma (kao i iz drugih religija), on je takođe prezirao antisemitizam i nemački nacionalizam koji su se širili za Ničeova života. Veze i seksualnost Niče se nikada nije ženio. Tri puta je zaprosio Lu Salome i svaki put je odbijen.[28]Jedna teorija krivi Salomin pogled na seksualnost kao jedan od razloga za njeno otuđenje od Ničea. Kao što je artikulisano u noveli Fenitschka iz 1898. godine, ona je na ideju seksualnog odnosa gledala kao na zabranjeno, a na brak kao na kršenje, a neki sugeriraju da ukazuju na seksualnu represiju i neurozu. [29] Razmišljajući o neuzvraćenoj ljubavi, Niče je smatrao da je „ljubavniku neizostavna njegova nesretna ljubav, koju se ni po koju cenu ne bi odrekao zbog stanja ravnodušnosti“. [30] Prema Dusenu, Niče „nikada nije odlučio da ostane sam čitav svoj život. Za njega su žene morale da se žrtvuju nezi i u korist muškaraca.“[13] Eskpert za Ničeovu biografiju Joahim Keler pokušao je da objasni Ničeovu životnu istoriju i filozofiju tvrdeći da je bio homoseksualac. Keler tvrdi da je Ničeov sifilis, koji se obično smatra proizvodom njegovog susreta sa prostitutkom u javnoj kući u Kelnu ili Lajpcigu, podjednako verovatan. Neki tvrde da ga je Niče zarazio u muškoj javnoj kući u Đenovi.[31] Sticanje zaraze iz homoseksualne javne kuće potvrdio je Sigmund Frojd, koji je kao svog izvora naveo Ota Binsvangera.[32] Keler takođe sugeriše da je Niče možda imao romantičnu vezu, kao i prijateljstvo, sa Polom Reom.[33] Postoji tvrdnja da je Ničeova homoseksualnost bila široko poznata u Bečkom psihoanalitičkom društvu, a Ničeov prijatelj Pol Dusen tvrdi da je „on bio čovek koji nikada nije dodirnuo ženu“.[34][35] Kelerovi stavovi nisu naišli na široko prihvatanje među Ničeovim naučnicima i komentatorima. Alan Megil tvrdi da, iako se Kelerova tvrdnja da je Niče bio u sukobu oko njegove homoseksualne želje ne može jednostavno odbaciti, „dokazi su vrlo slabi“, a Keler možda projektuje shvatanja seksualnosti dvadesetog veka na pojmove prijateljstva iz devetnaestog veka.[33]Takođe je poznato da je Niče posećivao heteroseksualne javne kuće.[32] Nigel Rodžers i Mel Tompson tvrde da su kontinuirane bolesti i glavobolje ometale Ničea da se mnogo bavi ženama. Pa ipak, nude i druge primere u kojima je Niče izrazio svoje naklonosti prema ženama, uključujući Vagnerovu suprugu Kosimu Vagner.[36] Drugi naučnici tvrde da Kelerova interpretacija zasnovana na seksualnosti nije korisna u razumevanju Ničeove filozofije.[37] [38]Međutim, postoje i oni koji naglašavaju da, ako je Niče preferirao muškarce - s tim što je ta sklonost činila njegovu psiho-seksualnu masku - ali nije mogao sebi priznati svoje želje, to je značilo da je postupio u suprotnosti sa svojom filozofijom.[39] Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[40] Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem Cvajg dalje opisuje značaj Ničeove filozofije.[40] Njega, strastvenoga mrzioca `lagodne opojnosti`, svake udobnosti, podilazi jedino želja da razori osigurani mir ljudi u kojem oni uživaju, da vatrom i prepašću širi budnost koja je za nj jednako dragocjena kao što je za ljude mira dragocjeni i tupi lagodni san. Iza njega ostaju, kao nakon prolaska filbustira, provaljene crkve, oskvrnuta tisućugodišnja svetišta, srušeni oltari, osramoćeni sakramenti, poklana uvjerenja, probijene moralne ograde, užareno obzorje, neizmjerni fanal smionosti i snage. Ali on se nikad ne osvrće natrag, ni da bi to posjedovao. On ne pripada nijednoj vjeri, nije se zakleo nijednoj zemlji, na njegovu oborenom jarbolu vije se crna zastava amoraliste, pred njim je ona sveta neznatnost, vječna nesigurnost. s kojom se osjeća demonski zbratimljen pa se neprekidno oprema za nove opasne plovidbe. Prevođenje srpskih narodnih pesama U novembru 1861. Niče udruženju „Germanija` predaje svoju kompoziciju pod nazivom Serbier. Potom 29. aprila on predaje udruženju prevode šest srpskih narodnih pesama - pet lirskih i jedne epske - pod naslovom: „Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche`. U pet lirskih pesama koje je Niče preveo nalaze se pesme koje su u Vukovim zbirkama naslovljene: Djevojka ružici, Konj se srdi na svog gospodara, Riba i djevojka, Sestra kuša brata i Jedno drago i to nadaleko.[41] Jedina epska pesma koju je Niče preveo na nemački jeste pesma koju je Gete ranije smatrao nedovoljno kvalitetnom za uključenje u svoju antologiju srpskih pesama: Marko Kraljević i Ljutica Bogdan.[41] Niče pesme nije doslovce preveo već ih je preprevao sa značajnim odstupanjima i dodavanjima, uz konsultovanje orignala i rečnika srpskog jezika. On navodi da je prepev slobodan što je uradio kako pesma ne bi bila „ukočena i otegnuta”.[41] U tomu kritičkog izdanja Ničeovih dela iz 2000. godine, koji uključuje najranije radove i dnevničke zapise od 1858. do 1862, uključeni su i prevodi srpskih pesama, kao i zapis na srpskom: Ustaj Srbine, uz belešku - Serbische Tondichtung.[41] Filozofija Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovladava onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [42] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[3] Ali on je za polazište aktivnog nihilizma, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[3] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. Njegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[43] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[43] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da otkrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[43] Da shvati ovaj istorijski događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[43] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u isti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[43] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[43] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek!.[44] Njegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizlazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Ničeov natčovek u `Berlinskim ilustrovanim novinama iz 1903. godine“. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo bi raščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tuđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![45] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[42] Bog je mrtav Rečenica `Bog je mrtav` često je bila predmet pogrešne interpretacije. Naime, mislilo se da je Niče opisao smrt Boga u bukvalnom smislu. Umesto toga, on sebe shvata kao posmatrača, kao nekog ko prenosi svoj stav da zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa. On analizira vreme u kojem živi, posebno hrišćansku civilizaciju koja, po njegovom mišljenju propada. On nije prvi koji postavlja pitanje o smrti Boga. Već je mladi Hegel predstavio ideju o beskonačnoj boli kao osećanju na kome počiva religija novih vremena - osećanje: `Bog po sebi je mrtav`[46] Gde je Bog?`, uzviknuo je. `Reći ću vam. Ubili smo ga - ja i ti! Svi smo ga mi ubili! Ali kako smo to uradili? Kako smo ispili more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo celi obzor? Što smo uradili kada smo odvojili ovu zemlju od njenog sunca? Gde se sada kreće? Gde se mi krećemo? Odmičemo li se od svih sunca? Zar se padamo neprestano? Unatrag, postrance, prema napred, u svim smerovima? Postoje li još gore ili dole? Zar se nismo izgubili kao u beskonačnom ništavilu? Zar ne osjećamo dah praznog svemira? Zar nije postao hladniji? Zar se noć neprestano ne obrušava na nas? Zar ne treba paliti svetiljke ujutro? Zar ne čujemo ništa drugo osim zvukova grobara koji pokapaju Boga? Zar ne osećamo ništa osim božanskog raspadanja? - Bogovi se takođe raspadaju! Bog je mrtav! — Fridrih Niče Poznatiji deo nalazi se u drugom delu Zaratustrinog predgovora u kome mladi Zaratustra na početku svog putovanja sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu. Kad je Zaratustra čuo te reči, pozdravi sveca i reče: `Šta bih vam ja mogao dati! Ali pustite me brzo odavde da vam ne bih još što god i oduzeo!` I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i zreo čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka. A kad je Zaratustra ostao sam, reče u svojoj šumi ovako srcu svome: `Zar je to uopšte moguće! U svojoj šumi stari svetac nije još ništa o tome čuo da je Bog mrtav ` – Tako je govorio Zaratustra[47] Apolonijski i dionizijski princip Apolonijski i dionizijski princip je dvostruki filozofski koncept zasnovan na osobinama iz drevne grčke mitologije: Apolonu i Dionisu. Dionizijski se odnosi na princip koji afirmiše životnu snagu, dok se drugi, apolonijski, označava kao princip harmonije i ravnoteže. Niče je davao prednost dionizijskom principu, a u apolonijskom je video početak dekadencije evropske kulture. Glavna tema Rođenja tragedije je da spoj dionizijskog i apolonskog Kunsttrieben-a („umetnički impulsi“) stvara dramsku umetnost ili tragediju. Tvrdio je da ta fuzija nije postignuta od drevnih grčkih tragičara. Apolon predstavlja harmoniju, napredak, jasnoću i logiku, dok Dionis predstavlja poremećaj, opijenost, osećanja i zanos. Niče je koristio ove dve sile, jer su za njega svet uma i poretka s jedne, a strast i haos s druge strane formirali principe koji su bili osnovni za grčku kulturu.[48] Apolonija je država koja sanja, puna iluzija; dionizijsko stanje opijenosti, koje predstavlja oslobađanje instinkta i rastvaranje granica. U ovom kalupu čovek se pojavljuje kao satir. On je užas i uništenje principa individualnosti i istovremeno neko ko se raduje njegovom uništavanju.[49] Oba ova principa treba da predstavljaju kognitivna stanja koja se kroz umetnost pojavljuju kao snaga prirode u čoveku.[50] Niče zaključuje da je evropska kultura, još od vremena Sokrata, uvek bila samo apolonska, dakle dekadentna i nezdrava.[51] Primećuje da kad god apolonska kultura dominira, dionizijskoj nedostaje struktura da stvori koherentnu umetnost, a kada dominira dionizijska, apolonijskoj nedostaje potrebna strast. Samo plodna interakcija ove dve sile okupljene kao umetnost predstavljala je najbolje od grčke tragedije.[52] Perspektivizam Niče je tvrdio da će Božja smrt na kraju dovesti do gubitka bilo kakve univerzalne perspektive na stvari i bilo kakvog koherentnog osećaja objektivne istine.[53][54] Niče je odbacio ideju objektivne stvarnosti, tvrdeći da je znanje uslovno u odnosu na različite fluidne perspektive ili interese.[55]To dovodi do stalne ponovne procene pravila u skladu sa okolnostima pojedinačnih perspektiva. Ovo gledište je steklo naziv perspektivizam.[56] U delu Tako je govorio Zaratustra, Niče je objavio da tabela vrednosti visi iznad svake velike osobe. Istakao je da je ono što je zajedničko kod različitih naroda čin uvažavanja, stvaranja vrednosti, čak i ako se vrednosti razlikuju od jedne osobe do druge. Niče je tvrdio da ono što ljude čini velikima nije sadržaj njihovih uverenja, već čin vrednovanja. Stoga vrednosti koje zajednica teži da artikuliše nisu toliko važne koliko kolektivna volja da se te vrednosti ostvare. Spremnost je bitnija od zasluga samog cilja, smatra Niče. `Do sada je bilo hiljadu ciljeva`, kaže Zaratustra, `jer postoji hiljadu naroda. Još uvek nedostaje jaram za hiljadu vratova: nedostaje jedan cilj. Čovečanstvo još uvek nema cilj.` Otuda i naslov aforizma, „O hiljadu i jednom cilju“. Ideja da jedan sistem vrednosti nije vredniji od sledećeg, iako se možda ne pripisuje Ničeu, postala je uobičajena premisa moderne društvene nauke. Maks Veber i Martin Hajdeger su to upili i napravili po svom. To je oblikovalo njihova filozofska i kulturna nastojanja, kao i njihovo političko razumevanje. Veber se, na primer, oslanjao na Ničeov perspektivizam tvrdeći da je objektivnost i dalje moguća - ali tek nakon što se utvrdi određena perspektiva, vrednost ili cilj.[57][58] Među kritikom tradicionalne filozofije Kanta, Dekarta i Platona u Beyond Good and Evil, Niče je napao stvar u sebi i cogito ergo sum („Mislim, dakle jesam“) kao nepogrešiva uverenja zasnovana na naivnom prihvatanju prethodnih pojmova i zablude.[59] „Pobuna robova“ u moralu U knjizi Izvan dobra i zla i O genealogiji morala centralno mesto zauzima Ničeov genealoški prikaz razvoja savremenih moralnih sistema. Za Ničea se tokom ljudske istorije dogodio temeljni zaokret od razmišljanja u terminima „dobro i zlo“ ka „dobru i zlu“. Početni oblik morala postavila je ratnička aristokratija i druge vladajuće kaste drevnih civilizacija. Aristokratske vrednosti dobrog i lošeg poklapale su se i odražavale njihov odnos prema nižim kastama poput robova. Niče je predstavio ovaj „gospodarski moral“ kao izvorni moralni sistem - možda najbolje povezan sa homerskom Grčkom.[60]Biti „dobar“ značilo je biti srećan i imati stvari povezane sa srećom: bogatstvo, snaga, zdravlje, moć itd. Biti „loš“ značilo je biti poput robova nad kojima je aristokratija vladala: siromašni, slabi, bolesni, jadni - predmeti sažaljenja ili gađenja, a ne mržnje.[61] „Ropski moral“ se razvio kao reakcija na gospodarski moral. Vrednost proizlazi iz kontrasta između dobra i zla: dobro je povezano sa onostranošću, dobročinstvom, pobožnošću, uzdržanošću, krotošću i potčinjenošću; dok je zlo svetsko, surovo, sebično, bogato i agresivno. Niče je doživljavao moral roba pesimističnim i strašljivim, a njegove vrednosti su se pojavile kako bi poboljšale samo-percepciju robova. Moral roba povezao je sa jevrejskom i hrišćanskom tradicijom, jer je rođen iz rezistencije robova. Niče je tvrdio da je ideja jednakosti dozvoljavala robovima da prevladaju sopstvene uslove bez preziranja sebe. Negirajući urođenu nejednakost ljudi - u uspehu, snazi, lepoti i inteligenciji - robovi su stekli metod bekstva, naime generišući nove vrednosti na osnovu odbacivanja moralnosti gospodara, što ih je frustriralo. Korišćen je za prevazilaženje osećaja inferiornosti roba pred njihovim (imućnijim) gospodarima. To čini tako što na primer otkriva slabost roba da bude stvar izbora, označavajući je kao „krotkost“. „Dobar čovek“ moralnog gospodara je upravo „zli čovek“ ropskog morala, dok je „loši čovek“ preuređen u „dobrog čoveka“.[60] Niče je ropski moral doživljavao kao izvor nihilizma koji je obuzeo Evropu. Savremena Evropa i hrišćanstvo postoje u licemernom stanju zbog napetosti između morala gospodara i roba, obe kontradiktorne vrednosti koje u različitom stepenu određuju vrednosti većine Evropljana (koji su „šaroliki“). Niče je pozvao izuzetne ljude da se ne stide pred navodnim moralom za sve, koji smatra štetnim za procvat izuzetnih ljudi. Upozorio je, međutim, da moral sam po sebi nije loš; to je dobro za mase i treba ga prepustiti njima. Izuzetni ljudi, s druge strane, treba da slede svoj „unutrašnji zakon“.[60] Omiljeni Ničeov moto, preuzet od Pindara, glasi: „Postani ono što jesi.“ [62] Dugogodišnja je pretpostavka o Ničeu je da je više voleo moral gospodara nego moral roba. Međutim, ugledni Ničeov učenjak Valter Kofman odbacio je ovo tumačenje, napisavši da su Ničeove analize ove dve vrste morala korišćene samo u opisnom i istorijskom smislu; nisu bile predviđene za bilo kakvo prihvatanje ili veličanje.[63] S druge strane, iz njegovih vlastitih spisa jasno je da se Niče nadao pobedi gospodara morala. Povezao je „spasenje i budućnost ljudske rase sa bezuslovnom dominacijom“[64] gospodarskog morala i gospodara nazvao „višim redom vrednosti, onim plemenitim, onima koji životu kažu `da`, onima koji garantuju budućnost.“[64] Kao što„ postoji poredak ranga između čoveka i čoveka “, tako postoji i poredak ranga„ između morala i morala.“[65] Niče je u svom filozofskom ratu vodio protiv ropskog morala hrišćanstva, revalorizaciji svih vrednosti `kako bi se postigla pobeda novog gospodara moralnosti koju je nazvao` filozofijom budućnosti.`[66] U zoru, Niče je započeo svoju „Kampanju protiv morala“.[67] Sebe je nazvao „nemoralistom“ i oštro je kritikovao istaknute moralne filozofije svog doba: hrišćanstvo, kantijanizam i utilitarizam. Ničeov koncept „Bog je mrtav“ primenjuje se na doktrine hrišćanstva, mada ne i na sve druge vere: tvrdio je da je budizam uspešna religija koju je pohvalio za podsticanje kritičke misli.[68] Ipak, Niče je svoju filozofiju doživljavao kao protivpokret nihilizmu kroz uvažavanje umetnosti: Umetnost kao jedina superiorna protiv prisila, protiv svake volje za negacijom života, umetnost kao antihrišćanska, anti-budistička, anti-nihilistička par ekselans.[69] Niče je smatrao da je savremeni antisemitizam „prezren“ i u suprotnosti sa evropskim idealima.[68] Njegov uzrok, prema njegovom mišljenju, bio je rast evropskog nacionalizma i endemska „ljubomora i mržnja“ jevrejskog uspeha.[68] Napisao je da Jevrejima treba zahvaliti što pomažu u održavanju poštovanja prema filozofiji drevne Grčke, [68] i što rađaju „najplemenitije ljudsko biće (Hristosa), najčistijeg filozofa (Baruh Spinoza), najmoćniju knjigu i najefikasniji moralni kodeks na svetu.`[70] Volja za moć Osnovni element Ničeovog filozofskog pogleda je „volja za moći“ (der Wille zur Macht), za koju je tvrdio da pruža osnovu za razumevanje ljudskog ponašanja - više od konkurentskih objašnjenja, poput onih zasnovanih na pritisku za prilagođavanje ili preživljavanje.[65][71] Kao takav, prema Ničeu, nagon za očuvanjem pojavljuje se kao glavni pokretač ponašanja ljudi ili životinja samo u izuzecima, jer opšte stanje života nije „borba za egzistenciju“.[72] Češće nego ne, samoočuvanje je posledica volje stvorenja da svoju snagu iskaže na spoljnom svetu. Predstavljajući svoju teoriju ljudskog ponašanja, Niče se takođe osvrnuo i napao koncepte iz filozofija koje su tada bile popularno prihvaćene, poput Šopenhauerovog pojma besciljne volje ili utilitarizma. Utilitaristi tvrde da je ono što pokreće ljude želja da budu srećni i akumuliraju zadovoljstvo u svom životu. Ali takvu koncepciju sreće Niče je odbacio kao nešto ograničeno i karakteristično za buržoaski način života engleskog društva, [73] i umesto toga izneo ideju da sreća nije cilj sam po sebi. Posledica je prevazilaženja prepreka za nečije postupke i ispunjenja volje.[74] S njegovom teorijom volje za moć povezano je i njegovo nagađanje, koje nije smatrao konačnim,[65] u vezi sa stvarnošću fizičkog sveta, uključujući neorgansku materiju - da je, poput čovekovih naklonosti i impulsa, i materijalni svet postavljen dinamika oblika volje za moći. U osnovi njegove teorije je odbacivanje atomizma - ideja da je materija sastavljena od stabilnih, nedeljivih jedinica (atoma). Umesto toga, činilo se da je prihvatio zaključke Ruđera Boškovića, koji je objasnio osobine materije kao rezultat međusobnog delovanja sila.[65] Jedna studija o Ničeu definiše njegov potpuno razvijeni koncept volje za moći kao „ element iz koga proističu i kvantitativna razlika srodnih sila i kvalitet koji se u svakoj od njih prebacuje u svaku silu „otkrivajući volju za moći kao„ princip sinteze sila.“[75] Od takvih sila Niče je rekao da mogu možda posmatrati kao primitivni oblik volje. Isto tako, odbacio je stav da kretanjem tela vladaju neumoljivi zakoni prirode, postavljajući umesto toga da se kretanjem upravljaju odnosi moći između tela i sila.[65] Drugi naučnici se ne slažu da je Niče smatrao materijalni svet oblikom volje za moći: Niče je temeljito kritikovao metafiziku, a uključivanjem volje za moći u materijalni svet jednostavno bi uspostavio novu metafiziku. Osim Aforizma 36 u Beyond Good and Evil, gde je pokrenuo pitanje vezano za volju za moći kao za materijalni svet, tvrde oni, tek je u njegovim beleškama (neobjavljenim od njega samog) pisao o metafizičkoj volji za moći . A takođe tvrde da je Niče uputio svog stanodavca da spali te beleške 1888. godine kada je napustio Sils Mariju.[76] Prema ovim naučnicima, „goruća“ priča podržava njihovu tezu da je Niče na kraju svog lucidnog života odbacio njegov projekat o volji za moći. Međutim, nedavna studija (Huang 2019) pokazuje da, iako je tačno da je Niče 1888. godine želeo da neke njegove beleške spale, priča o „paljenju“ malo ukazuje na njegov projekat volje za moć, ne samo zato što je samo 11 „aforizama“ spašeni od plamena na kraju su ugrađeni u Volju za moć (ova knjiga sadrži 1067 „aforizama“), ali i zato što se ove napuštene beleške uglavnom fokusiraju na teme poput kritike morala, dok se „osećanja moći“ dotiču samo jednom.[77] Večiti povratak „Večiti povratak“ (takođe poznat i kao „večito ponavljanje“) je hipotetički koncept koji postavlja da se univerzum ponavlja i da će se ponavljati beskonačno mnogo puta kroz beskonačno vreme ili prostor. To je čisto fizički koncept, koji ne uključuje natprirodnu reinkarnaciju, već povratak bića u istim telima. Niče je prvi predložio ideju večnog povratka u paraboli u Odeljku 341 The Gay Science, a takođe i u poglavlju „O viziji i zagonetki“ u Tako je govorio Zaratustra, između ostalog. [78] Niče ga je smatrao potencijalno „zastrašujućim i parališućim“ i rekao je da je njegov teret „najteža težina“ koja se može zamisliti (`das schwerste Gewicht`).[79] Želja za večnim povratkom svih događaja označila bi krajnju afirmaciju života, reakciju na Šopenhauerovu pohvalu negiranja volje za životom. Da bi se shvatilo večito ponavljanje i da se s njim ne samo pomiri, već i prihvati, potreban je amor fati, „ljubav prema sudbini“. Kao što je Hajdeger istakao u svojim predavanjima o Ničeu, Ničeovo prvo spominjanje večnog ponavljanja predstavlja ovaj koncept kao hipotetičko pitanje, a ne kao činjenicu. Prema Hajdegeru, teret nametnut pitanjem večnog ponavljanja - da li bi to moglo biti istina - toliko je značajan u modernoj misli: „Način na koji Niče ovde oblikuje prvu komunikaciju misli o„ najvećem teretu“ [ večnog ponavljanja] jasno stavlja do znanja da je ta „misao misli“ istovremeno „najteža misao“.[80] Niče sugeriše da se univerzum ponavlja kroz beskrajno vreme i prostor i da se mogu ponoviti različite verzije događaja koji su se dogodili u prošlosti, pa otuda „sve konfiguracije koje su ranije postojale na ovoj zemlji još uvek moraju da se sretnu.“[81] Sa svakim ponavljanjem događaja nada se da će se steći neko znanje ili svest za poboljšanje pojedinca, otuda „I tako će se jednog dana dogoditi da se muškarac ponovo rodi, baš kao ja i žena, baš kao Marija —Samo za nadati se da će glava ovog čoveka sadržati malo manje gluposti...“[81] Aleksandar Nehamas o Ničeu piše: Život kao književnost na tri načina viđenja večnog ponavljanja: „Moj život će se ponoviti na potpuno identičan način:“ ovo izražava potpuno fatalistički pristup ideji; „Moj život se može ponoviti na potpuno identičan način:“ Ovo drugo gledište uslovno tvrdi kosmologiju, ali ne uspeva da obuhvati ono na šta se Niče poziva u The Gay Science, str. 341; i konačno, „Ako bi se moj život ponovio, onda bi se mogao ponoviti samo na identičan način.“ Nehamas pokazuje da ovo tumačenje postoji potpuno nezavisno od fizike i da ne pretpostavlja istinu kosmologije. Nehamas je zaključio da, ako se pojedinci konstituišu kroz svoje postupke, mogu se održati u svom trenutnom stanju samo živeći u ponavljanju prošlih radnji (Nehamas, 153). Ničeova misao je negacija ideje o istoriji spasenja.[82] Tri metamorfoze Priču o tri metamorfoze originalno je napisao nemački filozof Fridrih Niče. Verovao je da je svrha ljudskog postojanja postizanje njegovog punog potencijala. Da bi to postigao, duh je morao da prođe kroz tri transformacije: kamila, lav i dete. Komplet dolazi sa tri životinje i svaka životinja predstavlja opstanak, slobodu i stvaranje. Kamila: Opstanak. Kamila se može nositi sa teškim zadacima u teškim situacijama. Ako se mučite u životu i puno se znojite, ova kamila će vam pomoći da prođete. Lav: Sloboda. Lav je osvajač. Nalazi se na vrhu lanca ishrane. Koristite ovog lava da uništite postojeća društvena pravila pre nego što počnete da gradite svoja pravila! Dete: Stvaranje. Kad dete tek dođe na ovaj svet, ono ništa ne zna. Ova vrsta nevinosti može vam pomoći da stvorite nove vrednosti i razvijete novi način viđenja. Kamile mogu nositi veliku težinu i preživeti u pustinji. Ali ponderisani pojedinac je neizbežno oporezovan svojim teretom. Vremenom rizikuju da se zatru gorčinom, očajem i duhom osvete. Ako kamila ne postane lav, tragač će biti uništen njihovom potragom. Uvek se u „usamljenoj pustinji [dogodi] druga metamorfoza, duh ovde postaje lav; želi da uhvati slobodu i bude gospodar u svojoj pustinji.“ Lav je „kralj zveri“. Lavlji duh kaže „hoću“ - i to je ceo zakon. Kamila postaje lav kada subjekt duhovne transformacije, otisnuvši se u pustinju ljudskog očekivanja, otkrije da je „Bog mrtav“ i pretpostavi da je sve dozvoljeno. U ovom trenutku pojedinac shvata da im ništa ne može zabraniti da stvaraju sopstvene vrednosti namećući svetu svoju vlastitu volju. Ali, u pustinji stvarnog, lav nailazi na zmaja, a „Ti ćeš“ svetluca na njegovoj koži. Zmaj je Ničeova slika društvenih normi. U fazi lava, subjekat duhovne transformacije mora da uključi zmaja u smrtnu borbu. Čovek treba da bude lav u duhu da bi pobedio zakon „Ti treba“ i potvrdio uslove svog procvata. Međutim, nema sreće u borbi sa zmajevima čitavog života. Da bi se desile tri metamorfoze, lav mora postati dete. Zrelost za Ničea znači ponovno otkrivanje ozbiljnosti koju je čovek imao kao dete u igri. Dečji duh je presudan za sreću, zdravlje i blagostanje. „Dete je“, kaže Niče, „nevinost i zaborav, novi početak, sport, samohodni točak, sveto da“ (Z, 55). Lav postaje dete kada pojedinac koji kaže „hoću“ prestane da afirmiše svoje vrednosti suprotno zakonu „Ti treba“, i umesto toga ih potvrđuje „za sport stvaranja: duh sada hoće svoju volju, sopstveni svet “(Z, 55). Život više nije reaktivna borba za pobedu drugih sila. Život je proslava svojih moći - neprekidni čin čiste afirmacije. Dečji duh poznaje životnu radost i nevinost večnog stvaranja. Kritika masovne kulture Fridrih Niče je imao pesimističan pogled na savremeno društvo i kulturu. Verovao je da su štampa i masovna kultura doveli do usklađenosti, doveli do osrednjosti, a nedostatak intelektualnog napretka doveo je do propadanja ljudske vrste. Po njegovom mišljenju, neki ljudi bi mogli da postanu superiorni pojedinci upotrebom snage volje. Izdizanjem iznad masovne kulture, te osobe će stvoriti viša, svetlija i zdravija ljudska bića.[83] Kritika hrišćanstva Niče je mnogo puta kritikovao hrišćanstvo. Kritikovao je potiskivanje ljudskih osobina, poput zavisti, koje hrišćanstvo želi da potisne u čoveku. Čovek krije svoju zavist, jer ga hrišćanstvo uči da potisne to osećanje, jer je po istom, zavist zlo osećanje. Verovao je da se zavist može upotrebiti kao vodič, i da treba prihvatiti ovu želju da bi se mogli ostvariti u potpunosti. Svaka osoba koja u nama izaziva zavist, jeste indikacija onoga šta bi mogli da postanemo jednog dana. Znao je da neće svi dobiti ono što žele, njegov život ga je tome naučio, ali je jednostavno insistirao na tome da prihvatimo naše prave želje, da se borimo za njih, a ako ne uspemo, bar znamo da smo pokušali. To je ono što Niče naziva natčovekom. U celom Novom Zavetu, postoji samo jedna osoba vredna poštovanja-Pontije Pilat.[84] Niče je prezirao hrišćanstvo, jer je hrišćanstvo štitilo ljude od njihove zavisti. Kako Niče kaže, hrišćanstvo se pojavilo u poznom dobu Rimskog carstva, u stomacima robova, kojima je nedostajala snaga da uzmu ono što zaista žele - pretvorili su njihovu nesposobnost u vrlinu. Ovo Niče naziva moral roba. Hrišćane je nazivao krdom, koji su želeli da uživaju mnogo toga, seks, dobru poziciju na poslu, kreativnost, viši intelektualni nivo, ali su previše nesposobni da to i postignu. Hrišćani su prezirali ono što nemaju, a žele, a vrednovali ono što imaju, a ne žele, tako da je seksualna nevinost postala čistost, slabost je postala dobrota, submisija ljudima koje mrzimo - poslušnost, a kako je Niče naziva, nesposobnost da se preduzme osveta je postala oproštaj. Hrišćanstvo je postala velika mašina za gorko poricanje sebe. Niče je prezirao alkohol i upoređivao njegovo dejstvo na ljude sa hrišćanstvom. Naime, i jedno i drugo su instrument za smanjenje bola, bežanje od realnosti, i jedno i drugo nas uveravaju da smo dobro onako kako trenutno jesmo, smanjujući našu želju da promenimo život na bolje. Niče je ponavljao kako se mora podneti ogromna patnja da bi se uradilo nešto dobro. Kako samo malo znate o ljudskoj sreći, vi ljudi što živite u komforu! Tajna srećnog i ispunjenog života je u tome da se živi opasno, gradite svoje gradove na ivicama Vezuva! Živite u sukobu sa sebi jednakima i sa sobom! Budite pljačkaši i razbojnici čim ne budete vladari i vlasnici, ljudi od znanja! Uskoro će proći vreme kada biste mogli biti zadovoljni da živite skriveno u šumi poput plahih jelena![85] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[86] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[86] O svojoj usamljenosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[86] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[87] Mladi Niče je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[86] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[88] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `Ljudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[86] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. Stoga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[86] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[89] Niče sa Lu Salome i Paulom Reeom. Slikano 1882. godine. Poslednjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[86] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[86] Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog. Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[90] Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života. Stil Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama, „zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kirkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju, a više pokazuju, tj. saopštavaju. Ničeov `stil ispovedanja` više otežava nego što olakšava pristup njegovom delu.[91] Budući da dijalog ima subjektivnu dijalektiku koja potiskuje monolog, otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i Spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata. Citati „Ono što nas ne ubije to nas ojača.“ „Onaj koji ima za šta da živi može podneti bilo šta.“ „Prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, ali nikada o trajanju.“ „Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.“ „Umetnost bez ljubavi, je ništa.“ „Nesrećni brakovi nastaju ne zbog nedostatka ljubavi, nego zbog nedostatka prijateljstva.“ „Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“ „Žena je zagonetka čije je rešenje dete.“ „Naše mane su naš najbolji učitelj.“ „Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem.“ „U mržnji je strah.“ „Ne veruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti.“ „Egoizam je srž plemenite osobe.“ „Nevidljivim nitima najčvršće smo povezani.“ „Strašno je na moru umreti od žeđi. Zar morate i vi svoju istinu tako zasoliti da ona više ni žeđ ne gasi.“ „Lakše se neke strasti sasvim odreći, nego u njoj biti umeren.“ „Svako poseduje upravo onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma.“ „Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega.“ „Svako ljudsko biće koje ne želi biti deo masa treba samo da prestane sebi da olakšava stvari. Neka samo prati svoju svest, koja ga poziva: Budi ono što jesi! Sve što sada činiš, misliš, želiš, sve to nisi ti.“ „Svaka mlada duša čuje ovaj zov danju i noću i ježi se sa uzbuđenjem predosećaja tog stepena sreće koje su večnosti pripremile za one koji razmišljaju o sopstvenom istinskom oslobođenju. Ne postoji način da se pomogne bilo kojoj duši da postigne ovu sreću, sve dok je okovana lancima javnog mnjenja i straha.“ „Niko ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života. Možda postoje bezbroj staza i mostova i polubogova koji bi te preneli preko; ali samo po cenu zaloge i odricanja sebe. Postoji jedna staza na svetu koju niko ne može preći osim tebe. Gde ona vodi? Ne pitaj, kreni!“ „Tvoji pravi vaspitači i mentori otkriće ti originalni smisao i osnovnu građu tvog bića, nešto što nije na kraju podložno obrazovanju ili vaspitanju od strane drugih, ali je uvek teško pristupiti mu, nešto vezano i nepokretno; tvoji vaspitači ne mogu ići dalje, i biti tvoji osloboditelji. I to je tajna svake istinske kulture: ona nam se ne prikazuje sa veštačkim ekstremitetima, voštanim nosevima, noseći naočare – da nam za takve darove ostavlja varljivu sliku obrazovanja. Ona je oslobađajuća, vadi korove, uklanja kamenčiće, rasterujući štetočine koji bi nagrizale nežni koren i izdanak biljke; ona je izliv svetla i topline, nežno kapljanje noćne kiše…“ „Možda postoje načini pronalaženja sebe, budeći se iz anestezije u koju smo uobičajeno sakriveni kao da smo u mračnom oblaku – ali ja ne znam za bolji od onog koji reflektuju vaspitači i mentori.“ „Najbolji način da se svaki dan započne dobro, jeste, da pri buđenju mislite ne biste li tog dana barem jednog čoveka mogli obradovati.“ „Čuvajte se pljuvanja protiv vetra!“ „Najgore nas savijaju i muče nevidljive ruke.“ „Ćutnja je gora; sve prećutane istine postanu otrovne.“ „Zaklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o vanzemaljskim nadama! Trovatelji su to, znali oni ili ne znali.“ „Ako želite da imate prijatelja, morate i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati biti neprijatelj.“ „Cenim onoga ko živi da bi učio.“ Dela 1872. Rođenje tragedije (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik) 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller) 1874. O koristi i šteti istorije za život (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben) 1874. Šopenhauer kao učitelj (Schopenhauer als Erzieher) 1876. Rihard Vagner u Bajrojtu (Richard Wagner in Bayreuth) 1878. Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister) 1881. Zora (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile) 1882. Vesela nauka (Die fröhliche Wissenschaft) 1885. Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i ni za koga (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen) 1886. S one strane Dobra i Zla (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft) 1887. Genealogija morala (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift) 1888. Slučaj Vagner (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem) 1888. Sumrak idola (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert) 1888. Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum) 1888. Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist) 1888. Niče kontra Vagner (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen) 1910. Volja za moć, posmrtno, (Der Wille zur Macht)