Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Unutrašnje more - Danica Vukićević Izdavač: Futura publikacije Godina izdanja: 2022 Broj strana: 218 Format: 21 cm Povez: Broširani PUŠILA SAM A sad više ne. Nedostaju mi cigarete. Nedostaje mi strepnja koju su izazivale. Bila je slatka i ličila je na maglovito sećanje na raj i tugu. Beznađe od sreće. DEVOJČICE Psuju. Depiliraju se. Puše. ALKOHOL Potreban je. IMA NADE Sunce obasjava poluuveli svet, kroz špalir natkriljen baldahinom – zlatnim i boje rđe krošnjama koračam i uživam u jutru. Nešto nalik poznatom zvuku. Pa da li je to moguće? Neko trese tepih? Posle hiljadu godina ne samo da čujem već i vidim čudesan prizor tako čest u detinjstvu: neko (stariji muškarac) praherom lupa tepih okačen na metalni razboj ispred zgrade.

OČUVANA POSVETA NA PREDLISTU.MISLIM DA JE OD AUTORKE NIN-ova nagrada za nabolji roman Izdavač: Futura publikacije Godina izdanja: 2022 Broj strana: 218 Format: 21 cm Povez: Broširani PUŠILA SAM A sad više ne. Nedostaju mi cigarete. Nedostaje mi strepnja koju su izazivale. Bila je slatka i ličila je na maglovito sećanje na raj i tugu. Beznađe od sreće. DEVOJČICE Psuju. Depiliraju se. Puše. ALKOHOL Potreban je. IMA NADE Sunce obasjava poluuveli svet, kroz špalir natkriljen baldahinom – zlatnim i boje rđe krošnjama koračam i uživam u jutru. Nešto nalik poznatom zvuku. Pa da li je to moguće? Neko trese tepih? Posle hiljadu godina ne samo da čujem već i vidim čudesan prizor tako čest u detinjstvu: neko (stariji muškarac) praherom

Pušila sam A sada više ne. Nedostaju mi cigare. Nedostaje mi strepnja koju su izazvale. BIla je slatka i ličila je na maglovito sećanje na raj i tugu. Beznađe od sreće. Devojčice Psuju. Depiliraju se. Piju. Alkohol Potreban je. Ima nade Sunce obasjava poluuveli svet, kroz špalir natkriljen baldahinom – zlatnim i boje rđe krošnjama koračam i uživam u jutru. Nešto nalik poznatom zvuku. Pa da li je to moguće? Neko trese tepih? posle hiljadu godina ne samo da čujem već i vidim čudesan prizor tako često u detinjstvu: neko (stariji muškarac) praherom lupa tepih okačen na metalni razboj ispred zgrade. Naslov: UNUTRAŠNJE MORE Izdavač: Futura Publikacije Strana: 218 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: cm Godina izdanja: 2022 ISBN: 978-86-7188-206-4

Jevrejska perika - Slavko Lebedinski Sadržaj: Prvi deo Ciganska ambasada Jevrejska ulica Prevrtač ogledala Drugi deo Tri nevoljna potpisa ispod jedne fotografije iz tmurnog oktobra leta 1944 Potpis numera jedan Potpis numera dva Potpis numera tri Alrauna, neprežaljena ljubav Malina na čelu Slonovska jaja Beleška o piscu Iz recenzije Čedomira Mirkovića: Ispričan iz dvostruke pozicije - iz pozicije dečaka koji spoznaje svet da bi odrastao i iz pozicije odrasle osobe koja zna koliko je spoznavanje sveta bolno - roman Slavka Lebedinskog Jevrejska perika poseduje omamljivu naporedost surovosti i nežnosti, skladan spoj groteske i realističnosti. Razuđenost ove proze oslonila se na postupnost naracije, na pažljivo oblikovanje scena i povezivanje detalja, na dramaturgiju koja više računa sa ambijentima, sa osećanjem života i s prisnim tonom nego sa spoljašnjom dinamikom i s faktografijom fabule. A sugestivan jezik, sazdan na stilizaciji govora svojstvenog književnim junacima i pozornici zbivanja (prevashodno beogradski Dorćol iz godina posle Drugog svetskog rata), obezbedio je bliskost onim vidovima života koji su svedeni na elementarne - u ovom slučaju, to znači: arhetipske i simbolične - oblike i prizore. O piscu: Slavko Lebedinski rodio se u Moskvi, 1939. godine. Od 1945. godine živeo je u Beogradu, gde je diplomirao na Grupi za opštu književnost sa teorijom književnosti, pri filološkom fakultetu. Od 1992. godine živi u Beču, a povremeno u Beogradu. Objavio je zbirke pripovedaka Poznanik Isak Belj, Baldahin, Košulja sa adresama i Slatka gugutka, kao i roman Kasni orasi. Izbor iz njegovog proznog opusa, pod naslovom Laska Pana Balzaka, objavljen je, na poljskom jeziku u Krakovu. Preveo je sa ruskog jezika studiju Viktora Šklovskog Sergej Ejzenštajn i tri knjige proze Alekseja Remizova - Sestre po krstu, Peta čuma i U zatočeništvu. Izdavač: Prosveta, Beograd Godina: 1999 Broj strana: 243 Meki povez Biblioteka: Savremena proza Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: DU1/2 Težina: 260 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

DETALJNIJE Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića, početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim. Karakteristike: Format: 13x20 cm Broj strana: 200 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Godina izdanja: 19. oktobar 2022. Dobitnik nagrade Vladan Desnica.

Dobitnik nagrade Vladan Desnica. Roman delta Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?! Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića, početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.

Roman delta Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?! Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića, početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.

Roman Delta Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?! Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića, početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim. Čitaj dalje

Opis proizvoda Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?! Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića, početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.

Opis proizvoda Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?! Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića, početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.

Roman Delta Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?! Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića. Početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.

Прво и највеће чудо Свете Петке је чињеница да је њено тело годинама било закопано у земљи и да није иструлило, него, на против, Богом прослављено да својом нетрулежношћу и чудотворношћу сведочи тајно Христово васкрсење. Њене свете мошти у граду Јашију, уистину, подсећају на живог човека који је само накратко уснио. Али, да нико од радозналаца и неверника не би испитивао њено тело, оно је запечаћено у везеном белом одејању, преко кога је постављен везени покров. Под главом светитељке је извезено јастуче, на њеном челу је сребрни венац, а на грудима икона са њеним ликом коју народ целива. Чудо је и то да су Петкине мошти сачуване као ретко којег светитеља. На њима нема никаквог оштећења иако су прошле и кроз воду и кроз ватру. Много пута преношене су из једне земље у другу, од једног народа другоме, из једне цркве у другу, али то на њима није оставило трага. Чудо је и то како су мошти Свете Петке остале неоштећене у страшном пожару који је уништио храм Света Три Јерарха у Јашију, где су боравиле око 250 година. Било је то у ноћи између 26. и 27. децембра 1888. године. Црквењак је заборавио да угаси свећу која је била постављена на дрвеном свећњаку поред светитељкиног кивота. Сат-два касније, запалио се свећњак, покрови, балдахин, одежде и сам кивот, који је био окован сребром и златом. Ватра је истопила сребро и злато, али дрвени кивот био је нагорео само споља. Сви су веровали да је огањ уништио мошти Свете Петке. Али, кад су отворили кивот, видели су да је светитељкино тело цело. Само је јастуче под њеном главом било мало од дима загарављено. Ватра није успела да растопи ни печате од воска на светитељкиним ризама. Чудесно спасавање Петкиних моштију потврдиле су тадашње градске власти у Јашију, које су о томе оставиле писмени документ. То је било једно од највећих чуда које је учинила ова светитељка - целе ноћи почивала је неозлеђена, на усијаном жару, као на мекој постељи. Међу чудима која се свакодневно збивају поред Петкиних мироточивих моштију у Јашију највише је исцељења од разних болести, затим избављења од великих опасности, од ратова, куге, суше и страшне смрти. Преподобна Параскева помаже сиромашнима, неправедно окривљенима, мајкама у невољи, ђацима, студентима, војницима, свима који полажу наду у њене молитве. Она излази у сусрет свакоме ко од ње нешто тражи, ако је то Божја воља. МоШтима Свете Петке у Јашију дневно пристижу стотине њених поклоника, сваки са својом муком и невољом. Неки траже помоћ, неки долазе да јој заблагодаре на примљеном дару. Она им пружа моралну и духовну утеху, уточиште за смирење, исцељење од најтежих болести. Некима се Света Петка јавља у сну, некима на јави. За њу с правом кажу да успоставља најживљи, готово опипљив контакт са верницима. Занимљиво је да се Србима највише јавља као жена у црнини, а житељима Молдавије као жена у белој одећи. Колико је живо општење између ове светице и оних који од ње траже помоћ говори и то да Света Петка зна да опомене људе који крше пост петком или оне који раде недељом. Због ових њених опомена у народу је самоникао обичај да се држи пост уочи празника Свете Петке, назван Петковача и Петковица. Док теши и блажи у невољама и страдањима, објављује оздрављење од болести, Света Петка понекад наговештава и казну за оне који су горди и непоправљиви. Наслов: Света Петка - слава српска и заштита верних Издавач: Светигора Страна: 150 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22x30 cm Година издања: 2007 ИСБН: 978-86-7660-117-2

Ikonostas Dobitnik nagrade Vladan Desnica. Roman Delta Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?! Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića, početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim. Prikaži više

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Ikonostas - Goran Petrović Godina izdanja: 2022 Broj strana: 200 Povez: Mek Dobitnik nagrade Vladan Desnica. Roman Delta Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?! Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića, početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.

Ikonostas Dobitnik nagrade Vladan Desnica. Roman Delta Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?! Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića, početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi… Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim. Prikaži više

Каква је ово земља по којој и светац посрће?! Каква је ово земља где светац не сме ни на трен да приспе, иначе са његовог ореола злато састругаше? Каква је ово земља из које се чак и коже одраних животиња труде да побегну? Каква је ово земља у којој игуман не прима икону на преноћиште? Каква је ово земља која вара намернике, где се села премештају, напуштена троскишта се смрадно пуше, људи гасе звезде-жежнице?! Каква је ово земља где се стена, тврди камен под меком, нежном маховином – само прави да никога неће да убије?! Србија за владавине деспота Стефана Лазаревића, почетак XV века. Деспотов престони двор у Београду, који тек што је изграђен, треба опремити префињеним балдахинима из Дубровника, дебелим перинама из Пеште, неугасивим кандилима из Солуна, светозарним иконама са Свете Горе… Доносиће их носачи пешке, натоварене на мазгама или превожене лађама, једино иконописани свеци, њих стотину, одлучују да крену пут српске престонице сами, без ичије помоћи. Да иконе могу да лете и путују, зна се одавно, али у овој фантастичној приповести Горана Петровића оне ће доживети и многе невоље, пресретаће их и Турци, и разбојници, и морске немани, и временске непогоде, дочекивати и клањати им се верници, многе ће се заувек изгубити, а у деспотов двор стићи ће само једна, оштећена и готово непрепознатљива, па ни деспотов саветник Константин Филозоф неће разазнати о којем се светитељу ради… Иконостас је нова прича, нови „ток“ у Роману делти Горана Петровића, универзуму алегоричних приповести чија се радња расплиће од средњег века до дана које сматрамо нашим. Наслов: Иконостас Издавач: Laguna Страна: 200 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 13,0 x 20,0 cm Година издања: 2022 ИСБН: 978-86-521-4663-5

Iz recenzija : „Iako su u ovu romanesknu graževinu uzidane stvarne ličnosti, u ovom romanu sve postaje gotovo mitsko, svevremeno. Majstorski vodeći radnju u ovoj sagi o glavonoscu, baštiniku mrtvih glava i lobanja, autor sudbinu jednog čoveka do simbola poistovećuje sa stradalništvom vaskolikog srpskog naroda.“ Radovan Marinković „Pozdravljamo knjigu Miće Milovanović „Molitva za oca prohora kao svedočanstvo koje smo dugo čekali. Od ovoga romana bi se mogao snimiti potresan film nad kojim se može razmišljati i plakati.’’ Vladimir Dimitrijević EPILOG DOKTOR KRLjANAC Posle smrti oca Prohora osećam se dužnim da iznesem neke podatke vezane za njegov boravak u bolnici, kao i ono što je posle toga usledilo. Prema našoj evidenciji, ovde je primljen 14. avgusta, a umro 15. oktobra 1992. Već na početku doktor Dabović je operisao. Posle nekoliko dana po prijemu stanje mu se donekle popravilo, prestalo je gađenje i povraćanje, a smanjene su mu i trbušne smetnje kao i nadutost gornjeg dela abdomena. Postao je malo vedriji, pa je rado pričao. S obzirom na njegovo životno doba sve to se MOGLO smatrati uspešnim oporavkom mada je meni bilo jasno daje sve to samo privremeno. Međutim, posle mesec i po dana, početkom oktobra, kod oca Prohora pojavila se žutica, što je bio veoma loš znak. Raspoloženje mu je tada opalo, klonuo je duhom i više nije bio u stanju da priča mada je, srećom, svoje kazivanje uglavnom već bio priveo kraju. Tih poslednjih petnaestak dana malo smo snimili. Tri dana pred smrt pao je u komu. Moram napomenuti daje doktor Dabović, posle one intervencije, sa starim uspostavio još bliže odnose, prave prijateljske. Često je navraćao, slušao njegova kazivanja, a mene bodrio da istrajem do kraja. Obojica smo bili fascinirani starčevim životom. A toga jutra, 15. oktobra, sestra me je obavestila daje ocu Prohoru veoma loše. Odmah sam prekinuo redovnu vizitu i pojurio u njegovu sobu, Gde je stigao i doktor Dabović. Zatekli smo ga u samrtnom grču. Nedolazeći svesti, izdahnuo je pred nama, dvojicom lekara, pred sestrom i bolničarem, njegovim rođakom. Taj trenutak za mene je bio veoma bolan, kao da sam se rastajao sa nekim najrođenijim, sa nekim čija smrt odnosi i deo mene. To isto je bilo primetno i kod doktora Dabovića. Posle toga prenet je u bolničku kapelu. Preda mnom je sada stajala obaveza da ispunim obećanja koja sam mu, na njegovu molbu, dao: da sredim sve oko prevoza njegovih zemnih ostataka u njegovo rodno mesto i da obavestim bratiju manastira u kojem je proveo četiri poslednje godine života. Prema njegovoj izričitoj želji, trebalo je da bude sahranjen pored zidina crkvice koju je tri puta dizao iz pepela. Toga jesenjeg dana 1992. Godine na Vučjoj poljani okupilo se dosta sveta. Bili su to uglavnom ljudi iz GpoGa kraja koji su došli da mu odaju poštu i zahvale za sve ono što je za njih činio tokom krvavog dvadesetog veka. Tu sam primetio i „ženu sa žitom“, o kojoj mi je Govorio otac Prohor. Pogrebu je prisustvovao i dotor Dabović, sa kojim sam sve ovo pripremio. Opelo su držala tri sveštenika uz pratnju seoskog pevačkog društva. Za to vreme na Grudima pokojnika ležao je krstić koji mu je kroz čišav njegov živoš bio verni pratilac. A tada, usred opela, u crkvu su ušli jedan mladić i dve sredovečne žene. Pali su na pokojnika, zaplakali i celivali mu čelo. Posle se doznalo da su to oni koje je on u njihovom ranom detinjstvu spasavao, a kasnije pomoto da budu zbrinuti. Zanjet su doneli pokrov od baldahina sa zlatastim resicama, a hramu su poklonili ikonu Ognjene Marije i srebrni putir. 0 plemenitom liku oca Prohora tvorili su jedan sveštenik ijedan seljanin. Bile su to reči pune topline i poštovanja prema čoveku koji je sve ljude plenio svojom dobrotom i pobožnošću. Tot dana kraj crkve na Vučjoj poljani i ja sam se sa tugom u srcu opraštao od čoveka sa kojim sam se iznenada sreo, a koji je na mom daljem putu ostavio neizbrisiv trag. Od tada za mene ništa nije kao pre, na život i ljudsku sudbinu sada tedam drutm očima. Krstić kojim me je udostojio čuvam kao najveću svepšnju. Isto osećanje bilo je primetno i kod doktora Dabovića kome je otac Prohor, u znak zahvalnosti, podario svoj sopstveni rad, ikonicu „Oplakivanje Hrista". Posle nekoliko dana doktor Dabović me je pozvao da izađemo na grob naše! vrlo prijatelja. Bila je mlada nedelja i crkva je bila otvorena. Najpre smo na grobu zapalili sveće, a onda ušli u crkvu Gde smo ispred oltara zatekli ženu koja se moli. Odmah smo je prepoznali: bila je to ,žena sa žitom“! Prepoznala je i ona nas, a onim što nam je posle ispričala bili smo duboko dirnuti. Rekla nam je da je pre više tdina sanjala mlado! čoveka koji joj je rekao: ,Ja sam tvoj otac i od tebe tražim da ispunjavaš ovaj moj zavet: da svake mlade nedelje i blagdana ideš na ztrište crkve koju sam ja porušio i da se Bogu moliš za oprost moga Greha. I da se moliš za zdravlje (a pošto umre za dušu) čoveka koji je mene ubio braneći tu svetinju. Ako crkvu obnove, moli se pred oltarom. Tako će mojoj duši ovamo bar malo biti lakše. “Rekla nam je da oca nije upamtila, a da njegov zavet već Godinama ispunjava. Otac Prohor za taj san nije znao. Ubrzo su počele da kruže priče kako je neki seljanin sutradan po sahrani na Grobu oca Prohora video košutu i zmiju i da se više nikad nikome nisu ukazale. Čuvši to, setio sam se reči staroga sa početka njegovog kazivanja kako mu je Ognjena Marija rekla da će se sveta košuta i zmija ukazivati samo njemu, a drugima kad za to dođe vreme. Dakle, pomislih, to vreme je došlo sada pošto je on umro. Jedan meštanin je opet tvrdio da je na tom mestu u Gluvo doba noći video svetplost u obliku anđela raširenih krila. Ovoje moja molitva za oca Prohora

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manji format 31.str Izdanje SOLUN 1917. Timotije Bogoboj Atanacković (Baja, 22. jun 1826 — Baja, 9. septembra 1858) bio je srpski književnik i advokat.[1] U istoriji srpske književnosti zapamćen je kao utemeljivač srpske romantičarske novele i kao pisac romana „Dva idola”, najvažnijeg romana srpskog romantizma. Pored romana i novela, pisao je i poeziju i putopise.[2] Atanacković je poticao iz ugledne srpske trgovačke porodice Austrijskog carstva. Studirao je prava u Požunu, Pešti i Beču.[2] U Beču je postao deo Vukovog kruga, koji ga je priveo kolu mladih romantičara. Učestvovao je u Srpskoj revoluciji 1848—1849 i Majskoj skupštini, te je zbog odmazde mađarskog suda bio prisiljen da se skloni u Francusku. Od 1848. do 1850. putovao je po Evropi. Tokom 1851. i 1852. godine radio je kao sekretar kod bačkog vladike Platona Atanackovića. Vratio se u svoj rodni grad Baju 1852. U Baji je započeo uspešnu advokatsku karijeru, te je ubrzo napustio pisanje književnih dela. Umro je od tuberkuloze u svojoj trideset i drugoj godini života.[2] Iako je književnu karijeru započeo poezijom, Atancković je stekao ugled pišući prozu. Njegove prve novele pisane su u stilu starinske, sentimentalne romantike, sa puno nesrećnih ljubavi, fatalnih mladih ljudi i bledih devojaka. Što se više razvijao kao pripovedač, to je u dela unosio više situacija iz svakodnevnog života. Način umetničkog uobličavanja savremenog života je, iako često vrlo naivan, predstaljao novinu u srpskoj prozi, čija se radnja do tada odigravala mahom u pseudoistorijskom ambijentu srednjeg veka. Najviše umetničke kvalitete dostigao je novelom „Bunjevka” i romanom „Dva idola”, sa kojima je prevazišao dotadašnju proznu literaturu. Oba dela su smeštena u ambijent Srpske revolucije 1848—1849. Dve glavne teme u njegovim delima su ljubav i rodoljublje. Značajan je i kao jedan od prvih pisaca koji su pisali i štampali dela reformisanim pravopisom Vuka Karadžića, na koji je prešao 1847. Biografija Bogoboj Atanacković rođen je kao Timotije Atanacković 22. juna 1826. u selu Baja, u tadašnjem Austrijskom carstvu[1][2], od majke Anastasije i oca Gavre Atanackovića, uglednog trgovca. Bio je najstarije dete i imao je braću Teodora, Lazu, Đuru i sestru Mariju.[3] Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Baji. Još kao dete susreće se sa stvaralaštvom Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića i srpskim narodnim pesmama.[4] U skladu sa romantičarskim stremljenjima srpske obnove, Timotije je svoje grčko ime posrbio i prozvao se Bogobojem.[5] Studije prava je upisao 1844. na Pravnoj akademiji u Požunu (Bratislavi). U Požunu je bio učlanjen u đačku družinu, koju je osnovao Ljudovit Štur, i u kojoj se upoznao sa Svetozarom Miletićem i Jovanom Živkovićem.[6] Nakon dve godine studija Filozofije u Požunu, koje su se u tadašnjem školskom sistemu priznavale kao pripremne, odnosno kao početne godine fakultetskih studija prava, Atanacković se upisao na Pravnu akademiju u Pešti, a potom je nastavio studije u Beču. Na studijama u Beču stupio je u vezu sa tadašnjom srpskom omladinom koja se okupljala oko Vuka Stefanovića Karadžića i zalagala se za uvođenje narodnog jezika u književnost. U gostionici „Kod kugle” upoznaje se sa Brankom Radičevićem, Đurom Daničićem i drugim viđenijim Srbima.[7] Za Radičevića ga je vezivalo istinsko prijateljstvo koje će negovati do Brankove smrti. Pavle Simić Majski sabor 1848. Atanacković je naslikan pored baldahina. Atanacković, kome je tada bilo 22 godine, učestvovao je u Srpskoj revoluciji 1848—1849, jednoj od liberalno-nacionalnih revolucija koje su izbile širom Evrope proleća te godine. Bio je član izaslanstva, koje je tražilo od patrijarha Josifa Rajačića da iznese i pred narodom pročita stare privilegije, koje su austrijski carevi izdali srpskom narodu. Učestvovao je u Velikoj, majskoj, narodnoj skupštini u Sremskim Karlovcima 13. maja. Zbog učešća u radu Majske skupštine, ali i zbog agitovanja u narodu, mađarski preki sud počeo je da traži Atanackovića kako bi ga osudio na smrt. Znajući da se pred prekim sudom teško može odbraniti, Atancković je pobegao u Beč, a potom u Pariz.[8] U Francuskoj je naučio francuski jezik i usvojio francuske kulturne obrasce kojih će se držati do kraja života. Vratio se u Baju u jesen 1849.[9] Od polovine 1850. krenuo je na putovanje po Evropi sa koga se šest meseci redovito javljao putopisima u „Srpskim novinama”[10] Tokom 1848. i 1850. putovao je po Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Holandiji i Italiji. Tokom 1851. i 1852. godine Atanacković je radio kao sekretar kod bačkog vladike Platona Atanackovića u Novom Sadu.[11] To je ujedno i period njegovog najaktivnijeg književnog delovanja. Atanacković se u svoj rodni grad Baju vratio 1852. Tamo je otvorio advokatsku kancelariju. Ubrzo nakon dolaska zaljubio se u Helenu Stojanović. Ipak do venčanja nije došlo, najverovatnije zbog protivljenja njene majke. Atanacković se oženio drugom devojkom Marijom Davidović iz Budima 1855. Sa njom je dobio dvoje dece. Postao je vrlo uspešan advokat i opštinski savetnik. Takođe, napustio je pisanje i književnost. Kako Skerlić ističe: Sentimenatlni i romantični poeta iščaurio se u imućnog i vrlo prozaičnog građanina.[12] Umro je od tuberkuloze u Baji 9. septembra 1858, u trideset i drugoj godini života.[13] Jovan Đorđević je u„Srpskom letopisu”, beležeći Atanackoviću smrt, istakao da su s njime: mnoge nadežde saranjene a Antonije Hadžić je u nekrologu u Srpskom dnevniku zabeležio da je sa Atanackovićevom smrću srpska književnost izgubila radnika retke valjanosti, radnika: koji je takoreći od postanka svoga pa sve do poslednjeg trenutka neprekidno i neumorno radio za sreću, napredak i prosvetu srbskoga roda, koje je iz sveg srca žarko ljubio i za nj više puta znatne žrtve, bez ikakve svoje koristi, prineo.[14] Njegova praunuka Jelena je 1930-tih bila članica Praškog baleta i `najbolja klizačica u Čehoslovačkoj`.[15] Književno stvaralaštvo Atanacković se u srpskoj književnosti prvo oglasio poezijom. Prva pesma pod nazivom „Posestrimi” štampana je u časopisu „Peštansko-budimska skoroteča” u 7. broju 23. januara 1844. Prema Skerlićevom mišljenju ova pesma osamnaestogodišnjaka sadrži ceo Atanackovićev budući književni program: njegov sentimentalno-patriotski pravac, ljubav prema ženi i ljubav prema Srpkinji koje se spajaju u jednu skladnu i nerazdvojnu celinu.[16] Druga pesma „Zvezdi Danici” je, takođe, objavljena u „Peštansko-budimskoj skoroteči” iste godine (br. 23).[16] U istoriji srpske književnosti prozno stvaralaštvo Bogoboja Atanackovića se određuje kao prelazna karika koja povezuje barokno-sentimentalistički tip romana Milovana Vidakovića (slika levo) sa protorealističnim, društvenim romanom Jakova Ignjatovića (slika desno) Iste 1844. godine u „Peštansko-budimskoj skoroteči” objavio je i svoje prve novele: „Krvava osveta” (br. 30-31), „Efrosina” (br. 38-39), i „Dve sestre” (br. 45-46). Sve tri novele su nastale pod snažnim uticajem proze Milovana Vidakovića, najpopularnijeg srpskog pisca prve polovine 19. veka, ali se u njima oseća i težnja mladog autora da se tog uticaja oslobodi, tim pre što je Vidakovićeva proza u to vreme već počela da izlazi iz mode. „Krvavu osvetu” i „Dve sestre” karakteriše neobuzdana romantičnost i mešanje istorijskih elemenata sa izmišljenim događajima, dok je „Efrosina” smeštena u savremeno doba i prikazuje život običnih ljudi, što je nagoveštaj novog književnog smera koji će iznedriti Atanackovićeva najvažnija ostvarenja.[17] Naslovna strana druge sveske novela Darak Srbkinji (1846) Bogoboja Atanackovića Sledeće godine, 1845, u Budimu je objavio prvu svesku novela pod naslovom „Darak Srpkinji” (Даракъ Србкиньи). Druga sveska izašla je u Subotici 1846. Najveći broj Atanackovićevih novela nalazi se u tim dvema sveskama. U prvoj svesci su se našle novele „Ljubeznik i udvarač”, „Ubica”, „Mati i kći” i preštampana iz „Skoroteče” novela „Krvava osveta”. U drugoj svesci štampane su novele „Nanka” i „Hajduci”.[18] Nakon pauze usled učestvovanja u Revoluciji 1848. i kasnijim progonom u Francusku, Atanacković se u književnosti ponovo javio 1851. i 1852. Ovaj period karakterišu dela napisana novim, reformisanim pravopisom Vuka Karadžića. Tri novele: „Rukavica”, „Tri zelene šibljike” i „Bunjevka” izašle su 1852. „Bunjevka” zauzima posebno mesto u njegovom stvaralaštvu i smatra se Atanckovićevom najboljom novelom. Veštom kompozicijom, tečnim i čistim jezikom, izvesnim realističkim karakterom, ova novela se izdvaja od ostalih. Jedna od ideja koja se razvija u njoj je ideja da nacionalnost mora stajati iznad vere i po tome je Atanacković nastavljač prosvetiteljske ideje Dositeja Obradovića o Srbima sva tri zakona, to jest, vere.[19] Najznačajnije ostvarenje Bogoboja Atanckovića je roman „Dva idola”. Izdat je iz dva dela, to jest, u dve sveske „Pupoljaka” (svojevrsne zbirke dela), od kojih je prva štampana u Beču 1851, a druga u Novom Sadu 1852. Roman je dobio ime po tome što glavni junak Mladen u svom životu ima dva idola, to jest, dve ljubavi: ljubav prema srpskom narodu i ljubav prema devojci Ruži. Roman se zasniva na složenoj i zapletenoj fabuli karakterističnoj za tradicionalni tip romana i nadovezuje se na stvaralaštvo Milovana Vidakovića i njegove barokno-sentimentalističke romane. U njemu imamo obe varijante osnovne fabule romana Vidakovićevskog tipa: priču o rastavljenim ljubavnicima i priču o rastavljenim srodnicima. Međutim, svi ti elementi tradicionalne fabule doživeli su kod Atanackovića transformacije, te se roman ne odigrava u svetu pseudoistorijske, neobavezne fikcije, već je smešten u Atanackovićevu savremenost, a srpski roman prvi put dobija ambijent ili sredinu koja se javlja kao društveno-kulturna-istorijska i nacionalno-politička pozadina romanesknog zbivanja (opisuje se društveni život Srba u tadašnjoj Vojovodini, kao i propast i posledice Revolucije iz 1848, i drugi aktuelni istorijski događaji) Iz ovih razloga „Dva idola” predstavljaju važnu kariku u sagledavanju razvoja romana u srpskoj književnosti kao delo koje spaja barokno-sentimentalistički roman Milovana Vidakovića sa protorealističnim, društvenim romanom Jakova Ignjatovića.