Nesvakidašnja scena uzdrmala je crkvu i celo zajednicu gde se crkva nalazi. Sveštenik je ubijen i obezglavljen. Ostavljen je u vešto planiranoj pozi sa rukama sklopljenih okolo grudi i raširenih nogu. Forenzički tim ulazi i počinje da radi na slučaju. Otkrivaju urezan broj tri na sveštenikovim prsima. Sve aludira na ritualno ubistvo nekog pomahnitalog ritualiste. Nekoliko dana kasnije, policija pronalazi nova tela, što definitivno asocira na to da je u pitanju serijski ubica. Ubica bira osobe koje su u prošlosti imale specifične strahove i košmare i ubija ih upravo na taj način. Počinje velika potera za sadistom ubicom. Ovaj čovek je nešto drugo. On može da čita misli žrtvama. Ovaj slučaj je definitivno drugačiji od bilo kojeg drugog slučaja kojim se inspektor Hanter bavio u prošlosti. Kako se priča razvija i da li će policija uhvatiti jednog od najbolesnijih sadističkih ubica u američkoj istoriji saznajte čitajući ovo fenomenalno delo Krisa Kartera.

Dodatne informacije Izdavač JEŽ – BEOGRAD Izdanje 1953 Povez MEKI Strana 250 Stanje Dobro

Sada sa sedištem u SAD, Tomas odlučuje da prisustvuje 25. okupljanju svoje stare srednje škole (koja takođe slavi svoju pedesetu godišnjicu), elitnog Licee International Saint-Ekuperi — “vrhunca akademskih institucija u Alpima Primorskim”. Nije da ima toliko školskog duha, niti toliko lepih uspomena, a još manje prijatelja iz tih dana. Ali jedna stvar ga proganja i lebdi: nestanak njegove drugarice iz razreda, u koju je bio beznadežno zaljubljen, Vinče Rokvel — koja je očigledno pobegla sa tada dvadesetsedmogodišnjim nastavnikom filozofije Aleksisom Klemanom, sa kojim je , izgleda da je imala tajnu aferu. Zadivljeni Tomas je još uvek u rukama te izgubljene lepotice koja, kako on tvrdi: „nije bila vaša prosečna tinejdžerka; bila je sofisticirana, živahna, duhovita“ – iako će drugi o njoj slikati prilično drugačiju sliku. A Tomas je takođe bio jedan od retkih ljudi u zavejanom kampusu tog 20. decembra 1992. kada su nestali Vinča i učiteljica za koju se pretpostavljalo da je njen ljubavnik. Kao što Tomas brzo jasno daje do znanja, u ovoj priči ima više nego što je rekao, čak i što se tiče veoma ograničenog dela o kome on zapravo zna – a njegova uloga u nekim od ovih događaja preti da će se osvetiti, spreman da obori i Tomasa i njegovog prijatelja Maksima: „Moramo nešto da uradimo“, ponovo je rekao moj stari prijatelj. Znao sam da se zeza. Bomba koja je sada pretila da nam uništi živote bila je ona koju smo sami napravili jedne noći 1992. Oboje smo znali da nema načina da ga ublažimo. Kada on i drugi dobiju poruke koje im obećavaju ‘osvetu’, on je još sigurniji. I kako se događaji odvijaju, različito izgleda da će njegov život biti zaista gotov ili zaista gotov. Ali on ostaje stidljiv u pogledu toga u čemu je tačno problem i šta je bio taj pogrešan korak od pre četvrt veka, samo polako dozirajući informacije koje ima — kojima se, u brzom nizu, dodaju zapanjujuće šanse i završavaju na površini kako on počne kopa okolo – od kojih neki čine da ono čime se bavio počne da liči na mali krompir ….. A pošto je Tomas toliko opsednut misterijom koja ga okružuje – i, zaista, uveren (ili barem pokušava uvek veoma, veoma teško da ubedi sebe) da je ona još uvek živa – ništa strašno što je tada mogao da uradi ne bi čini se da je direktno uključuje. Ali… pa, zamršeno ne počinje da opisuje šta je došlo dole (i šta je sada došlo) ovde. Muso dosadno počinje roman poglavljima napred-nazad koja se menjaju između 2017. i 1992. godine, sa scenama iz 2017. zapravo iz kasne polovine savremene priče – pregledom jednog od vrhunaca, zajedno sa lešom sa licem: “prebijen do krvave kaše” (da znamo, od početka, da neko plaća … za nešto). To je jedna od žrtava ovog lanca događaja za koji se ispostavilo da je mnogo složeniji nego što je Tomas zamišljao. Da, on i Maksim su u stvarnoj opasnosti da ono što su uradili 1992. godine budu razotkriveni i da se sruše na njih – ali to nije ni blizu polovine. Među otkrićima koje je Tomas napravio jeste da je žena koja je žudela za njim svih ovih godina — koja je takođe bila u kampusu te kobne decembarske noći — bivša drugarica iz razreda koja je sada šef kardiologije u lokalnoj bolnici, Fani Brahimi, sve ove godine sa sobom nosi svoj strašni teret. Konačno je otkrila svoju dušu Tomasu, i to bi izgleda razjasnilo mnoga pitanja – osim što umesto toga ukazuje na još komplikovaniji scenario. Deca — Tomas i njegov drugar Maksim, kao i Fani, ispostavilo se da su poverljivi samo za deo informacija — u šta su bili umešani — i previše lako ekstrapoliraju iz ovoga. Rezolucija o tome šta se desilo sa Vinčom, i zašto – i način na koji je nekoliko drugih ljudi bilo uključeno u sve to – su više nego glupi – ali dovoljno zabavno. Tomas može usput da postane pomalo težak — pa, znate: “U potrazi za Vinčom, takođe sam – možda posebno – istraživao samog sebe”. I istinski, Muso dozvoljava Tomasu da sazna neke iznenađujuće istine o sebi do kraja. (Zajedno sa njim nije u potpunosti voljan da odustane od svoje fantazije da je Vinča još uvek živa, za koju želi da se drži.) Konačni zaokret u volji-i-za-šta-će-i-za-šta ima jedan neverovatan zaokret previše nakon što je Tomas sve priznao novinaru, ali do tada su čitaoci verovatno spremni da prihvate bilo šta. Problematično je, međutim, to koliko likova nalete bez razmišljanja, gotovo na kapu, glumeći impulsivno. Čini se da čak ni odrasli Tomas nije mnogo naučio, jer juri okolo bez prestanka (i u stvari, bezglavo), retko odvajajući vreme za promišljanje. Nekoliko likova radi veoma, veoma loše stvari — kao u ubijanju ljudi — ili su ubeđeni da su uradili loše stvari, i ne izlaze samo sa grižnjom savesti; jedna osoba koja završi u zatvoru nije ona koja pripada tamo (za taj zločin – iako ta osoba sigurno ima neko ponašanje za odgovor tokom decenija), dok oni koji su krivi kao greh plaćaju na osnovnije načine – ili samo dobiju dalje. Ovde ima malo toga što je moralno dvosmisleno; nešto od onoga što se odigralo je jednostavno, potpuno pogrešno. Dakle, Reunion ostavlja, ili bi trebalo, da ostavi prilično kiselkast ukus; Muso se verovatno zalaže za odsluženu pokoru Muso zna svoje stvari – i kako da glumi publiku – dovoljno dobro da čitaoce zadrži angažovanim, radoznalim i zabavljenim, ali Reunion se često oseća previše užurbano i zauzeto. Tomas zaista treba da se zavali i pažljivije razmisli o stvarima (a trebalo je i u tinejdžerskim danima). Ali verovatno uz tako apsurdno komplikovanu postavku/situaciju, probijanje kroz nju je jedini način na koji može izgledati da izdrži. I, uz sve svoje mane, Reunion je prilično zabavan.

Desila se pljačka banke i završila je brutalnim ubistvom. Inspektor Harry Hole radi na razrešenju ovog nesvakidašnjeg slučaja. Harry dobija poyiv i odlazi na večeru na koju ga je pozvala njegova bivša devojka Anne. Nakon večere Harry odlazi u krevet, sutradan se budi i ne seća se apsolutno ničega što je radio u poslednjih dvanaest sati. Tog istog jutra policija tu istu bivšu devojku Anne pronalazi mrtvu. Sve sluti na samoubistvo i tako je na kraju taj tragični slučaj i okarakterisan, no nakon toga dešava se nešto nesvakidašnje. Harry počinje da dobija preteća pisma od nepoznatog pošiljaoca. U pismima ta osoba krivi Harry-ja za smrt Anne. Dok se Harry trudi da skine ljagu sa svog imena i prisjeti bilo kakvog detalja oko te noći, grad Oslo je ponovo na meti ozloglašene bande koja pljačka banke. Knjigu Potražite OVDE

Jednog snežnog jutra, dečak po imenu Jonas, budi se i saznaje strašnu stvar. Njegova majka je jednostavno nestala. Čudan splet okolnosti nagoveštava da je ova misteriozna priča čak šta više i bizarna. Snjegović kojeg nisu oni napravili, nosi šal njegove majke. Taj šal je Jonas poklonio majci za božić. Inspektor koji vodi slučaj sumnja da iza svega stoji osoba koja mu je poslala poslala sumnjivo pismo. Slučaj postaje sve bizarniji i bizarniji. Inspektor Harry pronalazi obrazac na kojem su sačuvani podatci još jedanaest žena koje su nestale na sličan način. Sve su nestale na prvi dan snega. Ubica se igra sa inspektorom Harryjem. Uvlači ga u svoje igre i počinje da se vodi novim paternima i pravilima kako bi ostao u prednosti nad policijom. Knjigu Potražite OVDE

Decembar 2006. Božićno veče u centru Menhetna Sneg pada od jutros bez prestanka. Uprkos prazničnom osvetljenju, „grad koji nikada ne spava” izgleda ukočen od zime, usporen. Za jedno praznično veče, saobraćaj je iznenađujuće redak. Tlo prekriveno snegom je klizavo, pa je svako kretanje otežano. Na uglu Medison avenije i 36. ulice, limuzine se smenjuju ujednačenim ritmom. Svaka se zaustavlja ispred ulaza u velelepnu zgradu u renesansnom stilu. To je knjižara Morgan, jedna od najprestižnijih kulturnih fondacija Njujorka, koja danas slavi stogodišnjicu postojanja. Sada su se svi uputili prema novom paviljonu od stakla i metala, koji svojim modernim dizajnom uvodi ovu građevinu u XXI vek. Na poslednjem spratu, dugačak hodnik vodi do široke prostorije u kojoj je, u staklenim vitrinama, izloženo blago ove institucije: jedan primerak Gutenbergove Biblije, oživljeni rukopisi iz srednjeg veka, crteži Rembranta, Leonarda da Vinčija i Van Goga, Volterova i Ajnštajnova pisma, pa čak i jedan deo papirnog stolnjaka na kome je Bob Dilan napisao reči pesme „Blowin in the Wind”. Masa se polako stišava, zakasnele zvanice zauzimaju svoja mesta. Jedan deo sale za čitanje specijalno je preuređen za ovo veče, kako bi privilegovani gosti mogli da uživaju u sonatama Bramsa i Mocarta u izvođenju violinistkinje Nikol Hadavej. Muzičarka, praćena aplauzom, izlazi na scenu. To je mlada žena od tridesetak godina, šik i inteligentnog izgleda. Sa frizurom u stilu Grejs Keli podseća na Hičkokove junakinje. Nastupala je u poznatim internacionalnim salama i s velikim orkestrima. Od prvog izdatog diska, u svojoj šesnaestoj godini, osvojila je mnogobrojne nagrade. Pre pet godina, jedna drama joj je srušila život. Taj događaj burno su propratile televizija i štampa, tako da je od tada njena popularnost prešla krugove obožavalaca muzike.

Kad je napustio prostoriju, Evie je nesigurno uzdahnula i sklopila oči. Ne treba brinuti da će promijeniti mišljenje. Sklopili su dogovor, a stoput više od njega željela je što prije krenuti. Pomisao da je rođaci traže utjerivala joj je strah u kosti. Kad je krajem ljeta pobjegla od kuće, uhvatili su je na ulazu u očev klub, a tijekom povratka tetak Peregrine toliko ju je išamarao u kočiji da je zaradila rasječenu usnicu i masnice na oku, leđima i rukama. Potom su je dva tjedna držali zaključanu otvarajući vrata samo kako bi joj tutnuli kruh i vodu. Nitko, pa čak ni Annabelle, Lillian i Daisy nisu znale što je sve prošla. Život u kućanstvu Maybrickovih bio je prava noćna mora. Toj majčinoj strani obitelji pridružili su se Stubbinsovi, odnosno majčina sestra Florence i njezin suprug Peregrine, odlučivši je zajedničkim snagama slomiti i s ljutnjom i zbunjenošću nisu shvaćali zašto se to ispostavilo toliko zahtjevnom zadaćom… poput nje same. Nije ni slutila da će moći otrpjeti toliko okrutne kazne, ravnodušnost, pa čak i mržnju i pritom se ne slomiti. Možda je ipak naslijedila više od oca nego što su mislili. Ivo Jenner boksao je golim šakama, no talentiranost nije bila tajna njegova uspjeha u ringu i izvan njega nego žilavost, koju je očigledno i ona naslijedila. Toliko je silno čeznula da ga posjeti da je pri pomisli osjećala tjelesnu bol. Bila je uvjerena da nikome na svijetu nije stalo do nje koliko njemu. Iako je bio nemaran u svojoj ljubavi, nitko drugi nije bio nimalo bolji prema njoj. Osim toga, u potpunosti je shvaćala zašto ju je prepustio Maybrickovima odmah nakon majčine smrti pri porodu. Knjigu potražite OVDE

Dijete je zacviljelo i počelo se meškoljiti. Ona je pogledala na sat, podignula dijete iz krevetića i sjela u naslonjač za dojenje pokraj prozora, osjećajući kako joj lagani povjetarac hladi kožu. Sunce je vani bilo visoko na nebu, a vrućina će biti sve jača; negdje u kući lajao je pas, a iz kuhinje su dopirali zamamni mirisi kuhanja. Odgrnula je kućni ogrtač i otkrila blijedu, prošaranu dojku. Dijete se nosićem protrljalo o nju i tada uhvatilo bradavicu. Imao je dobru, jaku čeljust, toliko čvrstu da su joj bradavice bile ispucane i bolne pa je morala gristi usnu kako bi mogla izdržati tu bol. Želeći si zaokupiti pozornost nečim drugim, pogledala je po sobi. U sva četiri kuta sobe nalazila su se sjećanja u obliku predmeta: izrezbareni stolčić koji je došao sa sjevera; sjenilo noćne svjetiljke koje je sama sašila; tepih iz Indokine. Kad je pomilovala djetetov obraz, ono je prestalo sisati, podignuta ručicu i, u jednom dirljivo lijepom trenutku, njegovi su majušni prstići posegnuli prema njezinu licu. Bio bi to trenutak za suze. Kad ga je odvojila, polegnula ga je na krevet omotanog mekim kukičanim šalom te ga je, odjenuvši se, polegnula na jednu ruku i još jednom se osvrnula uokolo. Slobodnom rukom zatvorila je poklopac počivaljke, bacila ostavljenu ružu u lakiranu košaru za otpatke i tada prešla dlanom preko preostalog cvijeća u vazi, oslobađajući nagnječene latice. One su lepršale pokraj bijele omotnice te poput velikih kapi krvi pale na ulašteni pod od mahagonija. Otvorila je staklena vrata te, pogledom prešla po vrtu i tri puta duboko udahnula zrak koji je mirisao na jasmin. Povjetarac je prestao; flauta je utihnula. Očekivala je da će osjećati strah, ali je umjesto toga bila ispunjena dobrodošlim osjećajem olakšanja. To je bilo sve, i bilo je dovoljno. Tada je krenula odlučno, neizbježnim korakom za korakom, a kad je izašla iz kuće, zamislila je najsvjetliju nijansu boje jorgovana: boju spokoja. Knjigu potražite OVDE „

King odigrava svoj upad u svet zombija, tačnije, pseudo-zombija, pošto čudovišta sadržana u ovoj priči nisu mrtva, sama po sebi. Stvari u priči počinju sasvim nevino, gde je umetnik iz Nove Engleske Klej Ridel u Bostonu nakon što je uspešno predstavio svoj najnoviji ugovor o stripu jednoj kompaniji. Međutim, dok je na ulici, Klej je svedok „Pulsa“, signala koji se šalje širom globalne mreže mobilnih telefona koji dovodi do toga da svi koji su imali telefone na ušima bukvalno polude i počnu da napadaju netaknute ljude. Kao što možete zamisliti, priča veoma brzo prelazi u ludilo, haos i užas, a dok čitalac prati Kleja u njegovom očajničkom pokušaju da se ponovo spoji sa svojim malim sinom u Mejnu, upoznajemo se sa bezbroj likova i razvoja zapleta koji su osmišljeni da vas potpuno šokiraju, iznenade i angažuju, i to prilično efikasno. Budite svedoci trijumfalnog, krvavog povratka Stivena Kinga žanru koji ga je učinio poznatim. Ostavljajući po strani svoju ljubav prema složenim karakterima i gradskoj istoriji i sklonost ka odloženom zadovoljenju, King trgne čitaoce s nogu već na prvih nekoliko stranica, uvlačeći ih u borbu i ne nudeći nikakve šanse da dođu do daha do poslednje stranice. U ovom romanu, King u čitaoce uspeva da utisne strah od tehnološkog rata i terorizma. Mobilni telefoni isporučuju apokalipsu milionima ljudi koji ništa ne sumnjaju tako što im brišu mozak bilo kog čovečanstva, ostavljajući za sobom samo agresivne i destruktivne impulse. Oni bez mobilnih telefona, poput ilustratora Klejtona Ridela i njegove male grupe “normalnih“, moraju da se bore za opstanak, a njihovo putovanje da pronađu otuđenu Klejtonovu ženu i malog sina vodi knjigu ka rešenju. Pošto nije u ptianju neki nepostojeći virus koji je iznenada promenio svet, stvari koje su se desile u ovoj priči veoma delovaluju kao da imaju neki drugačiji nivo uverljivosti. Dodajte ovo činjenici da King definitivno ima komandu nad prikazivanjem različitih tipova ljudi, nisu svi njegovi likovi heroji čistog srca, niti su neki od njih potpuno zli, i dobićete priču koja zaista naglašava realistične aspekte i umanjuje skokove vere koje čitalac mora da prihvati verujući da bi se virus mogao širiti i cvetati preko mreže mobilnih telefona. Iako nije tako monstruozno ogroman kao mnoga Kingova pisana dela, na 355 stranica romana “Mobilni telefon” on i dalje pruža čitaocu dosta toga. Postoje trenuci u priči u kojima se oseti da je Kingova uobičajena taktika davanja detaljnih slika zapravo postala štetna za celokupnu priču, čineći da se određeni delovi priče osećaju previše izvučeno za širu publiku. Dok su mnogi uživali u kraju ove priče i bili zadovoljni čitanjem i završetkom ove virus-manije, sam autor je javno rekao da je dobio mnogo pritužbi na prirodu zaključka priče, čak je otišao toliko daleko da ga je promenio u scenariju koji je napisao za filmsku verziju. Iako u ovoj knjizi definitivno postoje neki veoma originalni koncepti, uključujući način na koji stvorenja pokazuju čudnu mentalnu evoluciju kako priča napreduje, sam King je priznao da veliki deo inspiracije za naraciju leži u pričama i idejama drugih autora i kreatora. U svojoj posveti na prednjoj strani knjige, King se zahvaljuje Ričardu Matesonu i Džordžu Romeru, jer postoje elementi Matesonovog “Ja sam legenda“, kao i Romerovih “Ludaci“ i filmova o zombijima koji se provlače kroz njegov roman “Mobilni telefon“. Romero i King su radili zajedno više puta, posebno na igranim filmovima “Creepshow” i “The Dark Half”, i može se reći da je njihova veza sasvim prirodna. Prepuna jednakih delova akcije, horora i intrigantnih ideja, i sa dovoljno iluzija i referenci na druga Kingova dela, “Mobilni telefon” je veoma prijatno čitanje od početka do kraja. “Mobilni telefon” adaptiran je u film iz 2016. – sa glavnim ulogama koje su pripale Džonu Kjuzaku i Semjuel L. Džeksonu – u fokusu obožavatelja svakako bi trebalo da bude originalna pisana verzija, koja je prvi put objavljena 2006. godine.

Ne mogu baš mnogo da kažem jer je ova knjiga iskušenje prilično velikih razmera i treba je doživeti! Imao sam od prve stranice, a onda mi se zaglavio u mozgu nakon što sam je zatvorio! Savršen je za ljubitelje slasher-a i izgrebaće sve užase i svrbež krvi koji imate! Apsolutno ga preporučujem ljubiteljima horora !! Bilo je ludo, ali sjajno!! Na Baltičkom moru niko vas ne čuje kako vrištite. Večeras se 1200 putnika pridružilo krstarenju između Švedske i Finske. Škripavi stari brod putuje istim putem, napred-nazad, svakog dana u godini. Ali ovo putovanje će biti drugačije. Usred noći trajekt je iznenada odsečen od spoljašnjeg sveta. Nema gde da se pobegne. Ne postoji način da kontaktirate kopno. I niko ne zna kome mogu verovati. Dobrodošli na brod Baltic Charisma. „Krvno krstarenje je zastrašujuće i zastrašujuće stvarno, obavezno štivo za fanove Stivena Kinga i Džona Ajvidea Lindkvista“ – Elizabet Hend, autorka Generation Loss and Hard Light. „Krvava krstarenje“ je u potpunosti smeštena u periodu od 24 sata na krstarenju alkoholom koji povezuje Švedsku i Finsku, tako da je širenje tako tanke priče na 560 stranica jednostavno previše. Ljudi idu na ovaj brod da se napiju, igraju, zabave i napuste svoje živote za taj dan. Radnja prati mešavinu putnika i osoblja sa pojedinačnim poglavljima nazvanim po liku, kao što je „Marianne“ koja je jedna od većih i naklonjenijih grupa koju pratimo. Ukupno ih ima desetak, a nekoliko njih se dodaje kako roman napreduje. Većina njih je bila prilično dosadna, što nije unelo mnogo efekta priči, a pošto je radnja smeštena u tako kratak period, malo je bilo u pozadini priča koje bi oživele jednodimenzionalnu grupu. Možda mislite da bi priča od 24 sata mogla povećati intenzitet, ali iz bilo kog razloga je pala, možda je nešto izgubljeno u prevodu. Natprirodna zaraza počinje nakon oko 20% ovog dugog romana i previše sličnih scena koje su se ponavljale i blage. Problem sa postavljanjem takve priče na čamac je u tome što postoji samo toliko, veoma ograničeno, načina na koje se ona može odigrati. Na kraju, uvek možete izabrati da skočite preko palube! (kao što radi jedan lik…) Putnici su hrome patke i lako ih je ubiti jer ima tako malo mesta za skrivanje, a pošto se to dešava tako brzo, nema nikakvog osećaja za stvaranje straha. Kao što sam već rekao, unapredjeni publicitet je naivno uporedio Matsa Strandberga sa Stivenom Kingom koji je napisao knjigu o sporim i postepenim infestacijama vampira u „Salem's Lot” ili briljantnim Robertom Mekamonom koji je to radio više od nedelju dana u „Oni žeđ” ili nedavno Giljermom del Torom i Čak Hogan u trilogiji „The Strain“. Ovaj roman nema apsolutno ništa da ga uporedi sa glavnim delima u žanru, a svakako ne sa tri koja sam upravo proverio. U „Blood Cruise” imamo momke i devojke koji pevaju karaoke jedan minut i beže za život nekoliko minuta kasnije nakon što su kupili kriglu i nemaju načina da se brane osim što koriste svoje visoke potpetice kao oružje. Ali hej, ovo je Švedska, tako da bar postoji evrovizijska veza tamo negde! Ali za tako veliku knjigu zaista je nedostajalo napetosti i nisam mogao da ne osetim da postavka stola iz Formica čamca nije pomogla. Zanimljivo, jedan od „likova“ je i sam čamac „Baltička harizma“, što je bila jedna od zanimljivijih sekvenci. „Blood Cruise“ je imao nekoliko dobrih ideja, jer su neki od istih likova nakon što su se zarazili dobro funkcionisalo, a način na koji su duže zaraženi videli nedavno preobraćene kao ‘novorođenčad’ je bio lep dodir, ali mnogi od njih su jednostavno izgubljeni u samoj dužini knjige. Same transformacije, ispadanje zuba i sve to, takođe su bile prilično cool. Na kraju krajeva, pozadinska priča o tome odakle je zaraza nastala nije bila ništa novo i nije me posebno zgrabila ili ubedila na bilo koji širi natprirodni način. Skakanje od lika do lika postalo je zamorno, u nekim momentima su veze poglavlja bile veoma male, i počeo sam da zbunjujem nekoliko njih dok su se spajali. Kada je zaraza počela da potresa, većina likova je bila u istoj nevolji, tako da je zaista trajala predugo i nedostajao je lik koji bi se istakao kao heroj ili neko za koga bi se navijao. To je zapravo vampir na čamcu (560 stranica) i nema smisla maskirati ga u bilo šta drugo. Veoma ste dobrodošli da se ne slažete, ali takođe bih rekao da je njegova IA trilogija „Engelsfor“ znatno izazovnija od ove. PDF Pregled Knjige

Sirenino ime je Ajkaja. Ajkaja je žena na koju je pre mnogo godina bačena kletva. Ona od tada živi u vodi i osuđena je na večni život u telu ribe. Dejvidov susret sa sirenom Ajkajom je bio veoma kratak, samo nekoliko sekundi. Dejvid pak nikako sirenu ne može da izbije iz svoje glave. On se vraća na isto mesto susreta mesecima kasnije u nadi da će je ponovo sresti. Dešava se nešto neočekivano. Neki turisti iz Amerike hvataju Ajkaju i drže je u zarobljeništvu. Dejvid videvši šta se dešava, odlučuje da joj naravno pomogne. Oboje se skrivaju u njegovoj kući. Dejvid i Ajkaja se nakon nekog vremena provedenog zajedno zaljubljuju jedno u drugo. Može li ova romansa opstati. Hoće li Ajkajina sudbina i telo sirene uticati na to. Saznajte tako što ćete obavezno pročitati ovaj fenomenalni bestseler.

Autori poput Edgara Alena Poa, Čarlsa Dikensa, Kormaka Makartija i Stivena Kinga, svi dele neku vrstu srodstva, u tome što njihova dela odišu njihovim prepoznatljivim načinom izražavanja; oni su poznati jer se mogu identifikovati u svojoj kreativnoj metodologiji. Tomas Ligoti je takav pisac i, nažalost, izgleda da je on u velikoj meri „proklizao kroz pukotine“ kada je u pitanju široko priznanje. Njegov književni „glas“ je na sličan način jedinstven, ali njegova popularnost je, može se tvrditi, marginalizovana njegovom nemilosrdno mračnom temom, aspektom njegove fikcije koji će se ovaj recenzent pozabaviti kasnije. Prva priča ovde, ‘Čistoća’ daje ton onome što sledi, svečana i uznemirujuća vinjeta fokusirana na porodicu koja se skoro neprestano seli od kuće do kuće zbog prirode očevih bizarnih eksperimenata u iznajmljenim podrumima, uvodeći tema koja odjekuje kroz mnoge priče koje slede, o cikličnoj prirodi besmislica. „Ništa što ikoga pokreće nema smisla, ako to do sada niste primetili“, primećuje jedan lik i upravo ovaj pojam daje informacije o motivaciji mnogih Ligotijevih likova. „Upravnik grada“ je usredsređen na opštinu koja postoji u stanju haotičnog kretanja, gde su građani dužni božanskim naredbama misterioznog pojedinca koji ih vodi bez izazova iz straha od spaljivanja ili još gore. „Promena je bila suština naših života“, obaveštava nas naš narator. Prelazeći sa ove uznemirujuće hirovite priče, Ligoti ocrtava mučan niz drugih pogleda na svoj tematski zlokobni i uznemirujući književni pejzaž. „Crvena kula“ je prepuna referenci na fabriku koja proizvodi „liniju prilično morbidnih, prilično odvratnih novih proizvoda“ koji su toliko odbojno kreativni da odjekuju u umu dugo nakon što završite sa čitanjem. Grupa priča ističe ekscentrično zamišljen grad čiji stanovnici i uverljivost priče mnogo duguju logici snova groznice. „Karnevali na benzinskim pumpama“ su posebno alarmantni po svojoj efikasnosti da dezorijentišu i ostavljaju čitaocu slike koje su tiho zastrašujuće. Čini se da Ligoti nije zainteresovan da šokira čitaoca, više da vas uvuče u scenarije koji su košmarno nadrealni i duboko uznemirujući. Međutim, njegova upotreba jezika je ponekad pomalo naduvana i prezamršena; zaista postoji red u završnoj priči, ‘Severini’, gde naš narator poriče sledeću pomalo osuđujuću kritiku određenog lika, za koju bi pisac mogao da se optuži Ligoti, „naši umovi su bili otupeli svim verbalnim nagomilavanjem koje je dovelo do ovog trenutka otkrivanja”. Postoji određena tendencija sa strane autora da ponekad zaluta u preterano opsežnu i zamorno tačnu dikciju koja ima za posledicu prenaglašavanje njegove narativne namere i čini zamorno iskustvo čitanja. Ligotija se često poredi sa Lavkraftom, ne u smislu da autor koristi bilo koji od mitova kosmičkog horora koje je popularizovao fantazista rođen u Novoj Engleskoj, već u njegovom stvaranju sopstvenog čudno ostvarenog književnog univerzuma. Ako ništa drugo, ovaj autor ima mnogo više zajedničkog sa Poom i Francom Kafkom u njegovom proznom stilu i načinu pripovedanja na koji istražuje sopstvene koncepte „kućnih ljubimaca“. Postoje reference na takve stvari kao što su kasetofoni, tramvaji i telefoni, ali osim ovih prepoznatljivih aspekata tehnologije dvadesetog veka, ne postoji pravi ‘marker’ za to gde i kada se njegove priče dešavaju, a to doprinosi prirodi izmišljenog iz snova. izlaz ovde. Ovaj recenzent ne bi preporučio da zaronite i da čitate ovu kolekciju od „debelo besmislenih” korice do korice jer je to ponekad slično namernom upuštanju u pomalo mazohističku prinudu da se uronite u slike i koncepte koji se izvode iz noćne more.

Dodatne informacije Pisac VEROLJUB DUGALIĆ Izdavač ČUGURA PRINT – BEOGRAD Izdanje 2007 Povez TVRDI Strana 500 Stanje Vrlo Dobro

Bio je strastveni ljubitelj prirode, i mnoge njegove priče to odražavaju. Iako je Blekvud napisao veliki broj horor priča, njegov najtipičniji rad nastoji manje da uplaši nego da izazove osećaj strahopoštovanja. Dobri primeri su romani Kentaur (1911), čiji vrhunac ima putnički pogled na krdo mitskih stvorenja; i Julius LeVallon (1916) i njegov nastavak Svetli glasnik (1921), koji se bave reinkarnacijom i mogućnošću nove, mistične evolucije u ljudskoj svesti. Njegove najbolje priče, poput onih prikupljenih u knjizi Neverovatne avanture (1914), remek su dela atmosfere, konstrukcije i sugestije. U početku sam mislio da će Sanderson biti Čovek, ali nije. On je katalizator onoga što se dešava gospodinu Bittaciju, koji je Čovek. Bio je Englez koji je godinama bio u Indiji, radeći kao čuvar šuma. „On je, takođe, razumeo drveće, osećao je suptilno zajedništvo sa njima, rođeno možda iz onih godina koje je živeo brinući o njima, čuvajući, štiteći, negujući, godinama samoće među njihovim velikim prisustvom u senci.” Gospodin Bittaci je naložio Sandersonu da naslika portret libanskog kedra koji stoji ispred kuće Bittaci, koja se nalazi blizu ivice Nove šume. Gospodin B je odabrao ovu kuću posebno zbog njene lokacije u blizini čuvene šume. Gospođa Bittaci mu je dozvolila ovaj izbor, pošto je u izvesnoj meri razumela njegovu vezu sa drvećem. Ali samo u određenoj meri. Znala je da je srećniji u šumi, ali je osećala da ga to oduzima od nje na načine koje ona nije razumela i koji su je na mnogo nivoa plašili. Ona nije imala istu viziju o prirodi, a ono što se dešava u priči utiče na oboje na način koji nije očekivao.

Ali brak brzo ide ka gorkom kraju: optužbe, afere, prezir… Mržnja polako zauzima mesto ljubavi u njihovoj vezi. Nakon burnog razvoda, svaki roditelj dobija starateljstvo nad jednim detetom: Sebastijan obezbeđuje svojoj ćerki veoma striktno vaspitanje, dok je Niki preterano popustljiva prema nedoličnom ponašanju svog sina. Onda jednog dana Džeremi misteriozno nestaje. Da li je pobegao? Da li je kidnapovan? Niki nema drugog izbora nego da se obrati svom bivšem mužu kojeg je jedva videla sedam godina kako bi sačuvala ono što joj je najdraže. Prinuđeni da udruže snage, Niki i Sebastijan jure za svojim sinom i povrate intimnost za koju su mislili da je zauvek izgubljena. Smeštena pod svojom jorganom, Kamila je posmatrala vrabac na platformi ispred njenog prozora. Kroz okno, čula je jesenji vetar kako duva; sunčeva svetlost bila plešući u krošnjama drveća bacajući zlatne senke na prostranstvo prostranstvo stakla. Stalna kiša prethodne noći imala je ustupio mesto svetlo plavom nebu. Biće lep oktobarski dan.

Opis KRSTAŠKO ZLATO DEJVID GIBINS LAGUNA 2010 KNJIGA JE POLOVNA,U ODLIČNOM STANJU

RATNA OBELEŽJA KRAJIŠKIH SRBA 1990-1995 DR LUKA STAMATOVIĆ Beograd, 2020. Tvrd povez, format 25 cm Ćirilica, 270 strana Bogato ilustrovano na kvalitetnom papiru U ovoj knjizi po prvi put je na jednom mestu prikazano preko 150 različitih amblema i oznaka vojske i milicije Krajine, kao i dobrovoljačkih jedinica, koji su pritom i detaljno objašnjeni i kataloški složeni. Takođe, opisan je i nastanak, razvoj i transformacija i organizaciona struktura Srpske vojske Krajine, milicije Krajine, a donekle i ustrojstvo i način delovanja dobrovoljaca.

Pas i kontraas Protagonista romana Pas i kontrabas, kome je glomazni instrument odavno srastao s leđima, kao kakav ukleti grbavac vodi čitaoca na mesta razmeštena po mentalnim i geografskim mapama, punktume oko kojih je uspostavljen širok društveni konsenzus da ih ne treba tako ogoljene gledati ili da ih treba zaboraviti; od bojnog broda Jugoslovenske ratne mornarice, preko kovinske bolnice, smrtonosne dunavske obale, zatrovanih institucija, hipokrizije humanitarizma, sudbina ludo talentovanih pobunjenika, prvih i poslednjih ljubavi, devastirajuće napuštenosti, uz stalne flešbekove i košmare, do svetla; mora, muzike i opsene osunčane, izbeglicama krcate Đenove, grada prepoznatljivog po fantazmagoričnom groblju i još više po luci – tački u kojoj izbrisani i prognani vide slobodu i odakle se kreće u novi život, ili barem njegov nagoveštaj. Glavni junak je džez kontrabasista koji je prestao da svira, zarobljen u post-vremenu, kada bi njegov život po svim predočenim parametrima trebalo da bude već završen, ali nije. Traje zaglavljen između katatoničnog očaja i vojno-farmaceutski determinisane „pomoći“, između zahteva plemenskog boga i zakona industrije zabave koja se predstavlja kao umetnost. Važno pitanje koje ova knjiga postavlja je kako progovoriti o ratnoj traumi, tom teškom talogu, jedinom preostatku prethodnog života što isijava kao sestra razvaljenog černobiljskog jezgra, ostavljena potomstvu da je pokriva, zatrpava i gura pod tepih. Traganje za izlazom iz tog stanja neraskidivo je vezano za pronalaženje blue tona nove slobode, što je možda najupečatljiviji kvalitet ove proze. Pas i kontrabas je roman o džezu, ljubavi i antipsihijatrijskoj pobuni protiv društva koje je odlučilo da zaboravi svoje ratove.

Opis Daniela Gioseffi Grafički zavod Hrvatske 1980

Opis Kalijana Mala Prosveta 1984

Opis Anne I Serge Golon Otokar Keršovani 1967

Opis Kejti Prajs Alnari 2010

Opis Silvija Cuka Laguna 2016

Opis Eksplozivna tajna iz prošlosti! 391. godina nove ere – Fanatici uništavaju najveću riznicu znanja i blaga antičkog sveta – Veliku biblioteku i Aleksandrijski muzej. Ali grupa zaverenika tajno je izvukla najvrednije predmete i prevezla ih brodom do udaljene, napuštene zemlje gde su ih sakrili duboko u naročito iskopanom skrovištu… 1991. godina nove ere – Avion Ujedinjenih Nacija u kojem je Generalni sekretar pada u ledenim bespućima Grenlanda. Iza svega stoji monstruozno lukava teroristička zavera. Dirk Pit, dokazani specijalista za najteže zadatke, u blizini istražuje slučaj pokvarene ruske podmornice, i sada biva uhvaćen u vrtlog opasnih i složenih intriga. Uz njega je i lepa i senzualna Lili, arheolog koja je u okolini pronašla antički zlatni novčić, mnogo severnije nego što se moglo očekivati… Dirkova potraga za aleksandrijskim blagom prepliće se sa njegovom borbom protiv sila nemilosrdnog međunarodnog terorizma u nezaboravnoj napetoj priči prepunoj akcije i uzbuđenja, koja se čita u dahu, od prve do poslednje stranice.

Opis Danijela Stil Narodna knjiga 2003