Opis Knjiga „ O pisanju“ je delom biografija a delom zbirka saveta ovog svestranog pisca. U poslednjim poglavljima, on detaljno opisuje detalje svoje nesreće koja mu se dogodila. U junu 1999. godine bio je blizu svoj kuće u Maineu u šetnji kada se iznenada iza brda pojavio plavi mini van koji u potpunosti bio van kontrole. Vozio ga je lokalni stanovnik Brajan Smit. King napominje da Smit nije gledao na put ispred sebe jer je njegov rotvajler skocio iz zadnjeg dela minivana u prednji gde su bila sedišta i frižider u kome se nalazilo meso. Smit je pomislio da je udario u malog jelena, ali ustvari, on je udario pravo u Kinga. Nakon sto je bio bačen sa vetrobranskog stakla, naš autor se našao na putu a njegov svet je bio okrenut naopačke. Njegova noga bila je polomljena na nekoliko mesta. Tokom dugog perioda punog agonije, njegova najveća podrška bila je njegova porodica i King iskazuje svoju zahvalnost u ovoj knjizi. Upravo u ovom periodu, King je napisao ovu sjajnu knjigu.Knjiga govori o ustajanju, oporavljanju i prevazilaženju teškoća. Format: 145x205 br. str.: 280 povez: mek Pismo: latinica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja i zadnja korica se odvojila od tabaka, drze se jos uvek, sve ostalo uredno! Retko u ponudi! Adolfo Mussafia (njemački: Adolf Mussafia, hrvatski i: Adolf Musafija, rođen kao Abraham Mussafia, Split, 15. veljače 1835. – Firenca, 7. lipnja 1905..) austrijski je filolog, dalmatinski Židov, utemeljitelj romanistike na Sveučilištu u Beču, austrijski i talijanski akademik. Rođen je u Splitu, gdje su mu i djed i otac bili rabini, u sefardskoj židovskoj obitelji porijeklom iz Bosne. Prešao je na katoličko kršćanstvo 1855.[1], odbacivši ime Abraham i prihvativši na krštenju imena Arturo Adolfo. Obrazovanje Maturirao je u Klasičnoj gimnaziji u Splitu[2], u doba kada je sva javna nastava u Kraljevini Dalmaciji bila na talijanskome. Na Sveučilištu u Beču započeo je 1852. studij medicine[2], jer je tako htio njegov otac rabin Jacob Amadeo Mussafia, ali ga je napustio po očevoj smrti 1854. [1], sa čime se suglasila i njegova majka Rahela r. Levi (iz Sarajeva)[1]. Još od 1852. je usporedno privatno učio filologiju, uglavnom po radovima Friedricha Dieza[2][1]. Ostavši bez potpore kako oca, tako i Židovske općine u Splitu, prihvatio je slabo plaćenu dužnost lektora za talijanski jezik na Sveučilištu u Beču[1]. Istodobno je počeo objavljivati znanstvene radove, u čemu je bio veoma plodan do kraja života: objavio ih je ukupno 366[3]. Sveučilišna karijera Tim naporom očito je postigao izvanredan rezultat, jer je već 1860. imenovan izvanrednim profesorom romanske filologije na Sveučilištu u Beču, a 1867. redovitim. Već 1869. imenovan je začasnim profesorom, navodno da bi se pokrila njegova medicinska nepodobnost za daljnju nastavu[2] uslijed nervne bolesti koja mu je prouzročila česte i dugotrajne boli, povremeno ga posve onemogućujući da hoda[1]. Njegov pedagoški rad time nije bio zaustavljen, jer je predavao ukupno 100 semestara[1]. Dapače, kasnijih godina su, među inima, pod njegovim vodstvom doktorirali Antonio Ive iz Rovinja, istraživač istarske usmene tradicije te ladinskog supstrata i rovinjskome i uopće u istarskim govorima, te Giulio Matteo Bartoli iz Labina, istraživač krčkoromanskoga (veljotskoga) govora dalmatskog jezika, pa je Mussafia kao mentor dao snažan poticaj i usmjerenje istraživanjima i toga romanskog korijena hrvatske jezične kulture, krčeći put kasnijim istraživanjima Giovannija Mavera, Petra Skoka, Henrika Barića, Žarka Muljačića, Nikole Vuletića i drugih. Među njegovim studentima bio je i Hugo von Hofmannsthal[1]. Paralelno s time bio je 1857. – 1877. knjižničar i prepisivač i (amanuensis) u Dvorskoj biblioteci (Hofbibliothek) u Beču, sadašnjoj Austrijskoj nacionalnoj knjižnici (Österreichische Nationalbibliothek) uz iberoromanista akademika Ferdinanda Wolfa[1]. Njegov udžbenik talijanskoga s gramatikom doživio je od 1860. do 1999. ukupno 58 izdanja. Priznanja Od 1865. bio je član njemačkoga Danteova društva (za njegovanje talijanske kulture) sa sjedištem u Dresdenu. Od 1866. bio je dopisni, a od 1871. pravi član Austrijske akademije znanosti (ÖAW)[2]. Od 1883. bio je član i talijanske firentinske Accademije della Crusca[1], a od 1897. i rimske znanstvene Accademije dei Lincei, te inih akademija i znanstvenih društava. Imenovan je 1901. za člana Magnatskoga (gornjeg) doma (Herrenhaus) Carevinskog vijeća. Vezanost uz Split Iako je sav svoj zreli život proveo daleko od Dalmacije, ostao je vazda duboko vezan uza Split. Svake je godine slao dobrovoljni prilog za splitske siromahe i za talijansku školu u gradu. U članku o pluralu toponima (Il plurale dei nomi di città, luoghi e villaggi) „Ja, koji osjećajno volim gradić u kojemu sam se rodio, zamišljam onaj drevni Rim, bogat spomenicima vjekovne slave, i veličanstvenost njegovu i njegovih vremena, to reproduciram i opetujem u svojim mislima, stvaram dojam o Rimu barem deset puta, i sam sebi kažem: `Draži mi je moj Split od deset Rimova`.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manastir Krušedol pripada Eparhiji sremskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Nalazi se na jugoistočnim obroncima Fruške gore u Vojvodini. Sam manastir se nalazi u ataru sela Krušedol, na putu između sremskog gradića Irig i sela Maradik. Manastir je zadužbina porodice poslednjih srpskih despota u Sremu - Brankovića. Krušedol se sastoji od dve celine, muškog manastira sa crkvom posvećenom Blagovestima koji je osnovao vladika Maksim Branković i ženskog manastira sa crkvom posvećenom Sretenju, koji je podigla njegova majka, zamonašena despotica Angelina. Vladika Maksim započinje izgradnju manastira Krušedol koji postaje sedište Beogradsko-sremske mitropolije. Sagrađeni su manastirska crkva posvećena Blagoveštenju i konaci na zemljištu srpskog despota Jovana Brankovića između 1509. i 1521. godine.[1] Prethodno je despot Jovan u Berkasovu izdao darovnu gramatu 4. maja 1496. godine. U njoj je naveo da 16 svojih u Sremu ležećih sela daje manastiru Krušedolu.[2] Porodica Đorđa Brankovića, dva patrijarha Srpske pravoslavne crkve i kralj Milan Obrenović su sahranjeni u Krušedolu. Krušedol se sastoji od dve celine, muškog manastira sa crkvom posvećenom Blagovestima koji je osnovao vladika Maksim Branković i ženskog manastira sa crkvom posvećenom Sretenju, koji je podigla njegova majka, zamonašena despotica Angelina.[3] Manastir je osnovao despot Đorđe Branković (u monaštvu nazvan Sveti Maksim) uz pomoć vlaškog vojvode Jovana Njagoja, između 1509. i 1516. godine. Neki istraživači smatraju da se na tom mestu nalazilo svetilište stare slovenske vere.[4] Krušedol Nedaleko od manastira Krušedola, majka Angelina je podigla crkvu i ženski manastir u kojem je i sama živela. Ta crkva je kasnije postala parohijska crkva sela Krušedola. U 19. veku su još postojali ostaci manastirskih ćelija u kojima je živela krušedolska porodica Ćelijašević.[5] U istoriji monaštva se postojanje dvojnih manastira može pratiti od najstarijih vremena, a mogućnost njihovog osnivanja predviđena je već tipikom Svetog Vasilija Velikog.[6] U manastiru su održana dva srpska crkveno-narodna sabora 1706. i 1708. godine. Sredinom 17. veka manastir ima impozantan broj kaluđera. Bilo ih je po svedočenju vladike Melentijevića (1723) tada - 90 kaluđera i 12 staraca koji su živeli u `kinovijskoj zajednici`.[7] Prilikom povlačenja Turaka iz Srema 1716, manastirski konaci su oštećeni, a crkva spaljena. Bilo je to tokom opsade Petrovaradina, kao i nakon turskog poraza. Po arhimandritu Dimitriju Krestiću[8]: Manastir kao i sav predeo oplene; monahe koji se nisu uklonili, potuku; a telesa svetitelja iseku i iskomadaju.[9] Obnavljanje Manastira Zvonik iz 1726. godine na Blagoveštenskoj crkvi Manastira Krušedol Obnavljanje manastira je počelo 1721. godine i trajalo je 35 godina.[10] Mitropolit Vićentije Popović je napravio opštu kuhinju, trpezariju, podrum. Autori uljanog zidnog slikarstva u obnovljenom manastiru bili su Jov Vasiljević i Stefan Tenecki.[10] Najveće zasluge je imao Nikanor Melentijević, episkop Pečujski. On je tu bio od prvog dana monaškog života; prošao sve stepenice od đaka, preko đakona do sveštenika. Patrijarh Arsenije ga je postavio za arhimandrita Krušedolskog, a Mitropolit Sofronije - za episkopa Pečujskog. Ali kada je saznao da je izgoreo manastir Krušedol, on je ostavio svoju vladičansku stolicu u Pečuju, došao na Frušku goru i sav se posvetio obnovi Krušedola. Podigao je dugu istočnu stranu manastira sa kapelom, uz koju je napravio svoju ćeliju prozvanu Vladikina soba. Izgradio je još i gostionicu i ostave za useve, čije je plodove manastir desetkom ubirao.[11] U manastiru se Nikanor i upokojio 1739. godine, a na grobnom spomeniku je bilo uklesano: Bist velikij ktitor. Uz zapadno krilo konaka izgrađen je visoki barokni zvonik 1726, visok 16 hvati, koji su platili Novosađani, Bogdanovići - Nedeljko, Stojić i Vasilije. Braća su i postavili zvona, ali i crkvu pokrili.[12] Između 1742. godine, kada je produžena prednja strana manastira, i 1750. godine obnovljena je crkva. Izgradnja četvorostranih manastirskih konaka završena je 1753. godine. Proiguman Pajsije podigao je pred crkvom klisarnicu sa ćelijama i podrumom. Duhovnik Sofronije obnovio je ćelije. Hadži Isaija iz manastira Grabovca, napravio je nove stolove i krstove. Tokom 1855-1856. godine vršena je velika obnova zdanja i manastirskih krovova. Knez Mihajlo Obrenović je 1856. godine dao manastiru 2000 f. za opravku. A Karlovčanin, advokat Stefan Ristić, platio je da se plehom pokrije oltar na kapeli Sv. Maksima, arhiepiskopa i Despota srpskog, u kojoj su tada bile mošti prepodobne majke Angeline.[13] Georgije episkop Temišvarski je 1751. godine dao da se oslika oltar. Jovan episkop Karansebeški je 1756. godine realizovao oslikavanje srednje crkve i izgradio pevnice. U crkvi postoje dva sloja zidnog slikarstva. Stariji sloj su freske slikane između 1543. i 1546, a drugi sloj su uzane zidne slike koje su nastale između 1750. i 1756. godine. Na zapadnoj fasadi crkve je freska sa predstavom strašnog suda nastala krajem XVII veka. Sahrana kralja Milana u manastiru Krušedol Godine 1724. manastirsko bratstvo je činilo 26 kaluđera, među kojima su bili: Nikanor Melentijević, episkop Krušedolski, Atanasije arhimandrit Krušedolski, proigumani Avakum i Georgije, Stefan duhovnik, Hadži Avakum, te devet jeromonaha, šest đakona i četiri prosta monaha.[14] U Drugom svetskom ratu, manastir nije razoren, ali je opljačkana bogata i vredna manastirska riznica. Manastir je posle rata obnovljen. U crkvi, ispred ikonostasa, nalaze se kivoti u kojima su smešteni ostaci moštiju svetih Brankovića, tj. despota Đorđa Brankovića i njegovih roditelja, Angeline i slepog Stefana Brankovića. Ti kivoti su napravljeni i obojeni 1759. godine zahvaljujući novosadskom birovu Davidu Rackoviću. U priprati sa desne strane nalazila se zidana grobnica Sv. Maksima (1838). U manastirskoj crkvi, u priprati leže i posmrtni ostaci mnogobrojnih značajnih Srba. Između ostalih tu su sahranjeni: patrijarh Arsenije III Čarnojević (1706), mitropolit Isaija Đaković (1708), patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta (1748), mitropolit Vikentije Popović (1725), grof Đorđe Branković (tu od 1744), pukovnik graničarski Atanasije Rašković (umro 1753), vojvoda Stevan Šupljikac (1848), knjeginja Ljubica Obrenović i kralj Milan Obrenović...

DKW Junior Operating Handbook. T.-Nr. 601 969 01 00 010. WB 2684 (17 F 120 XXVII) April 1960. DKW Autounion. Manual measures 8 1/8 x 5 7/8 inches and has 72 pages The DKW Junior was a small front wheel drive saloon manufactured by Auto Union AG. The car received a positive reaction when first exhibited, initially badged as the DKW 600, at the Frankfurt Motor Show in March 1957. The ‘Junior’ name was given to the (by now) DKW 750 in 1959 when the car went into volume production, but failed to survive an upgrade in January 1963, after which the car was known as the DKW F12. In addition to the saloon, a pretty ‘F12 Roadster’ (cabriolet version) was produced in limited numbers. DKW Junior DKW F11 / DKW F12 DKW Junior 1959 741cc at Schaffen-Diest Fly-Drive 2013.JPG 1959 DKW Junior Overview Manufacturer Auto Union AG Production 1959–1963 (Junior) 1963–1965 (F11 / F12) Assembly Düsseldorf, West Germany Ingolstadt, West Germany Body and chassis Body style 2-door saloon 2-door cabriolet Layout Front-engine, front-wheel-drive Powertrain Engine 741 cc two-stroke I3[1] 796 cc two-stroke I3 889 cc two-stroke I3 Transmission 4-speed manual Dimensions Wheelbase 2,175 mm (85.6 in) Junior 2,250 mm (89 in)F11/F12 Length 3,968 mm (156.2 in) Curb weight 700 kg (1,500 lb)- 770 kg (1,700 lb) (empty) The car was known for its two-stroke engine. A number of European auto-makers produced two-stroke powered cars in the 1950s, but by the time the DKW Junior came along, the market was beginning to resist two-stroke powered cars as the industry increasingly standardised on four-stroke four-cylinder units which accordingly were becoming cheaper to produce. Two-stroke-engined cars were perceived by some as rough and noisy by comparison. In terms of its size and pricing, the DKW Junior slotted into the range just below the Auto Union 1000, which itself underwent an upgrade and a name change (from DKW to Auto Union) in 1957. The Junior was therefore from its introduction until August 1963 the only DKW branded car. Design Edit The Auto Union 1000 had a form that closely followed that of a prototype first presented in 1938. In contrast, the smaller Junior had an uncompromisingly modern ponton, three-box design, filled out to the corners and featuring tail fins which were just beginning to appear on one or two of Europe’s more fashionable designs at this time. Despite its modern shape, the body sat on a separate chassis. Chronology Edit The name DKW F12 Roadster The DKW Junior prototype exhibited in 1957 featured a two-cylinder 660 cc two-stroke engine reminiscent of the two-stroke engine last seen in the DKW F89 Meisterklasse phased out in 1953. A new plant was constructed at the company`s Ingolstadt location for production of the car (DKWs having been assembled since the war till now at Düsseldorf), and by the time the Junior went into production, the prototype’s engine had been replaced by a three-cylinder two-stroke unit of 741 cc for which an output of 34 bhp (25 kW) was claimed. The four speed manual transmission was controlled via a cable linkage using a column mounted gear lever.[2] In 1961 the DKW Junior retailed for 4790 Marks.[2] It offered more luggage space and a wider cabin than the market leading Volkswagen Beetle, and customers willing to pay an extra 160 Marks for the optional heater had the advantage in winter of a car that warmed up much more rapidly than the Volkswagen with its air-cooled power unit.[2] It is not clear whether the DKW Junior de Luxe, introduced in 1961, was intended to replace or to complement the original Junior which, in any case, was withdrawn in 1962. The Junior de Luxe had its cylinders bored out: total displacement was now 796 cc. Claimed power output was unchanged but the torque was marginally increased and the wheel size grew from 12 to 13 inches. Claimed maximum speed increased from 114 km/h (71 mph) to 116 km/h (72 mph). In January 1963 the Junior De Luxe was replaced by the DKW F12.[3] Outwardly there was little change, but the C pillar became more angular and the engine was enlarged to 889 cc which was reflected by a claimed increase in output to 40 bhp (29 kW).[3] Apart from the engines, the big news from the F12 involved the brakes: the F12 was the first car in this class to be equipped with front disc brakes. In August the Junior’s 796 cc engine reappeared in the DKW F11 which was in effect a reduced specification F12. The DKW F12 roadster which appeared in 1964 extracted 45 bhp (33 kW) from its 889 cc three-cylinder engine, and this more powerful unit became available in the F12 saloon for a few months from February 1965. DKW (nem. Dampf-Kraft-Wagen) je bio nemački proizvođač automobila i motocikala. Kompanija i brend je jedan od pretka modernog Audija, kao jedan od četiri kompanije koje formiraju Auto union.[2] DKW DKW Autounion Logo.png Vrsta Deoničarsko društvo Delatnost Automobilska industrija Osnovano 1916. Osnivači Dr. Jorgen Skafte Rasmusen[1] Sedište Cšopau, Nemačka (1906—1932) Kemnic (1932—1949) Ingolštat (1949—1969) Proizvodi Automobili i Motocikli Danski inženjer Jorgen Skafte Rasmusen je 1916. godine, osnovao fabriku u Cšopauu, Saksonija, Nemačka, za proizvodnju armaturue za parna postrojenja. Iste godine je pokušao da proizvede automobil na parni pogon, pod nazivom DKW.[3] Iako neuspešan pokušaj, on je svojj dvotaktni motor z 1919. godine, nazvao Des Knaben Wunsch, što znači `dečakova želja`. Malo izmenjenu verziju ovog motora je ugradio u motocikl nazvavši ga Das Kleine Wunder[3], `malo čudo` i to je u stvari početak DKW brenda, koji je u kasnim 1920-tim postao najveći proizvođač motocikala na svetu. Četiri auto proizvođača Horh, Audi, DKV i Vanderer su se 29. juna 1932. godine, spojili formirajući Auto Union AG, Kemnic.[3] Nakon Drugog svetskog rata, DKV se preselio u Zapadnu Nemačku, a u originalnoj fabriici postaje preduzeće MZ. [1] Auto union je od 1957. godine u vlasništvu Dajmler-Benca da bi 1964. godine bio kupljen od strane Folksvagen grupe. Poslednji proizveden automobil sa znakom DKW bio jeF102, čija je proizvodnja prestala 1966. godine, a njegov naslednik, četvorotaktni F103, pojavljuje se na tržište pod markom Audi. Automobili sa oznakom DKW proizvodili su se i dalje po licenci u Brazilu do 1967. i Argentini do 1969. godine. DKW zaštitni znak je trenutno u vlasništvu Auto Union GmbH, podružnice u vlasništvu kompanije Audi AG, koja je i vlasnik prava nad drugim istorijskim oznakama i intelektualnom svojinom Auto union kombinata. Automobili proizvedeni između 1928. i 1942. godine Uredi DKW vozila su od 1928. do 1966. godine, osim prekida nastalog zbog Drugog svetskog rata, uvek koristi dvotaktne motore, što čini da kompanija od kraja 1920. godine, postaje najveći proizvođač motocikala na svetu. Prvi DKW automobil, mali i vrlo sirov tip P, pojavio se 7. maja 1928. godine [4] i nastavio je da se proizvodi u fabrici u Špandau (Berlin), prvo kao roudster, a kasnije kao moderansportski automobil, sve do 1931. godine. Značajniji niz jeftinih automobila prozveden je 300 km na jugu u Cvikau, u fabrici stečenoj kada je Audi Werke AG postao većinski vlasnik.[5] Modeli F1 do F8 (F za front-napred) su proizvedeni između 1931. i 1942. godine, i to je bio prvi proizvodni kapacitet u Evropi za proizvodnju automobila sa pogonom na prednje točkove. Motor je bio poprečno postavljen, sa dva cilindra, zapremine 584 ili 692 cm³, maksimalne snage samo 15 KS, a od 1931. godine izbor između 18 i 20 KS (15 kW). Ovi modeli su imali generator koji je kao starter, montiran direktno na radilice, poznat kao Dynastart.[6] DKW u Cvikauu proizveo otprilike 218.000 jedinica između 1931. i 1942. godine.[4] Većina automobila je prodato na domaćem tržištu, a preko 85% od proizvedenih DKW modela u 1930. bili su mali automobili F serije. DKW dostigao drugo mesto u prodaji automobila na nemačkom tržištu tokom 1934. godine, a 189.369 prodatih automobila između 1931. i 1938. godine, činilo je više od 16% nemačkog tržišta.[7] Između 1929. i 1940. godine, DKW proizvodi manje poznate, ali tehnički intrigantne sa pogonom na zadnje točkove automobile pod nazivom (između ostalih imena) Schwebeklasse i Sonderklasse sa dvotaktnim V4 motorima.[8] zapremine 1000 cm³, a kasnije 1.100 cm³. Motori su imali dva dodatna cilindre za prisilnu indukciju, pa su se pojavili kao V6 motori, ali bez svećica na prednjem paru cilindara. DKW je 1939. godine, napravio prototip sa tri cilindra, zapremine od 900 cm³, snage 30 KS (22 kW) i maksimalne brzine 115 km/h. Ovaj model je pušten u proizvodnju posle Drugog svetskog rata, prvo kao Industrieverband Fahrzeugbau (IFA) F9 (kasnije Vartburg) u Cvikau, Istočna Nemačka, a ubrzo nakon toga u DKW fabrici u Diseldorfu kao 3 = 6 ili F91. DKV motore je koristio i Sab za svoj dvotaktni model, Sab 92 iz 1947. godine. Automobili proizvedeni nakon 1945. godine Uredi Auto union sa sedištem u Saksoniji pripao je DDRu te je bilo potrebno malo vremena da se pregrupiše posle rata. Kompanija je 1949. godine registrovana u Zapadnoj Nemačkoj kao Auto Union GmbH, najpre kao prodavac rezervnih delova, ali uskoro preuzima proizvodnju motocikla DKW RT 125 i nove isporuke kombija pod imeno Schnellaster F800, koji je koristio isti motor kao poslednji F8 napravljen pre rata. Njihov prvi proizvodni pogon formiran je u Diseldorfu. Njihov prvi automobil je bio F89 koristeći karoseriju od prototipa F9 napravljen pre rata sa dvocilindričnim, dvotaktnim motorom od poslednjeg F8. Proizvodnja je trajala od 1953. do 1955. godine, dok nije zamenjen uspješnijim trocilindričnim motorom koji je došao sa modelom F91 koji je zamenjen većim modelom F93 u 1956. godini. F91 i F93 je imao trocilindrični dvotaktni motor zapremine 900 cm³, snage kod prvih isporuka 34 KS (25 kW) i poslednjih 38 KS ( 28 kW). Sistem za paljenje sastoji tri nezavisna skupa automatskih prekidača i kalemova, po jedan za svaki cilindar, sa tačke postavljen u grupi na prednjem kraju radilice. Model F93 proizvodio se do 1959. godine kada je zamenjen modelom Auto union 1000. Ovaj model se proizvodio sa dvotaktnim motorom, zapremine 1.000 cm³, sa snagom 44 KS (33 kW) ili 50 KS (37 kW) u S verziji do 1963. godine. Tokom ove tranzicije, proizvodnja je premeštena iz Diseldorfa u Ingolštata, gde je Audi imao svoju proizvodnju. Od 1957. godine, automobili su mogli biti opremljeni saksomatom, varijantom automatskog kvačila, prvi put ova opcija za male automobile. U poslednjoj verziji Auto union 1000 S imao disk kočnice kao opciju. Sportska varijanta sa 2 + 2 sedišta bila je dostupna kao Auto union 1000 Sp od 1957. do 1964. godine, u prvim godinama samo kao kupe i od 1962. i kao kabriolet. Godine 1956., proizvodi vrlo redak model Monca u maloj seriji po privatnoj inicijativi, kao sportski dvosed sa karoserijom od fiberglasa na standardnoj šasiji modela F93. Naziv je dobio po imenu autodroma Monca u Italiji. Broj proizvedenih jedinica je oko 230 i proizvodnja je završena do kraja 1958. godine. Mnogo uspešniji niz automobila je proizveden od 1959. godine, koji je zasnovan na Junior / F12 seriji građeni po modernom konceptu iz kasnih 1950-ih. Opseg se sastoji od Junior (osnovni model) napravljen od 1959. do 1961. Godine, Junior de luks (malo poboljšana verzija) od 1961. do 1963. Godine, F11 (malo veći model), F12 (još veći i sa većim motorom) od 1963. do 1965. godine, i F12 (45 PS) roadster od 1964. do 1965. Godine. Junior / F12 serija je postala veoma popularna, te su mnogi modeli proivedeni u velikim serijama. U Irskoj je formirana fabrika koja je po licenci DKW-a sklapala razne modele vozila i u periodu između 1952. i 1964 proizvela približno 4.000 jedinica što limuzina, kombija i motocikala i komercijalnih kombajna. To je bila jedina DKW fabrika van Nemačke u Evropi. Trocilindrični, dvotaktni motor davao jeposleratnim automobila neki sportski potencijal i čini osnovu za mnoge reli pobede DKW-a u 1950-im i ranim 1960-im, tako je DKW bio brend sa najviše pobeda u Evropskoj reli ligi nekoliko godina tokom pedesetih godina. 1960, godine DKW razvio V6 motor kombinujući dva trocilindrična dvotaktna motora, sa zapreminom od 1.000 cc. Kapacitet je povećavan tako da konačna V6 verzija u 1966. imao kapada citet od 1.300 kub koji je razvio 83 ks (62 kV) pri 5000 rpm koristeći standardnu konfiguraciju sa dva karburatora. Četvoro-karburator verzija proizvodila je 100 ks (75 kV), a verzija sa šest karburatora 130 hp (97 kV). Motor je imao samo 84 kg. Planirano se V6 koristi u modelu Munga i F102. Proizvedeno je oko 100 ovih motora u svrhu testiranja od kojih je 13 ugrađeno u F102 a neki model Munga u toku 1960. godine.[9] Poslednji DKW model je bio F102, dolazi u proizvodnju 1964. godine kao zamena za Auto union 1000 zastarelog izgleda. Međutim, F102 vrlo loše prodavao u velikoj meri zahvaljujući dvotaktnom tehnologijom motora koja je bila na granici svog razvoja, što dovodi do toga da Daimler-Benz želi da se rastereti Auto uniona i prodaje ga Folksvagenu. Automobil je ponovo projektovan sa četvorotaktnim motorom i ponovno lansiran pod vaskrslim brendom Audi kao F103. Prelazak na četvorotaktne motore označio kraj DKW-a brenda, kao i ponovno rođenje brenda Audi. Od 1956. do 1961. godine, holandski uvoznik Hart, Nibbrig & Greve počinje montažu automobila u napuštenoj fabrici asfalta u Sasenhajmu, gde je bilo 120 zaposlenih radnika, i dva transportera. Oni su uvozili DKW automobile u kitu iz Diseldorfa i na taj način montirali oko 13.500 automobila. Kada je DKW preselila proizvodnju uvoz kitova je zaustavljen, jer je postalo preskupo.[10] DKW u Južnoj Americi Uredi Od 1956. do 1967. godine, DKW vozila su se proizvodila u Brazilu od strane lokalne kompanije Vemag (Veículos e Máquinas Agrícolas S.A., `Vehicles and Agricultural Machinery Inc.`).[11] Vemag je istovremeno sklapao kamione Skania Vabis sve dok to nije postala nezavisna kompanija u julu 1960. godine.[12] Prvobitni planovi su bili da se proizvodi terenc (Munga) pod nazivom Candango i program limuzina sa četvoro vrata, pod nazivima Vemaguet i Belkar. Prvi model koji je proizveden bio je model F91, zapremine 900 cm³ sa nazivom F91 Univerzalna a Belkar i Vemaguet su imena koja su korišćena kasnije. Druga serija DKW-Vemag Belkar iz 1967. god napre i prva serija iz 1964. god. DKW-Vemag Belkar pozadi 1958. godine pokrenuta je proizvodnja modela F94 sa četvoro vrata limuzina i karavan, koji su početkom 1960-ih preimenovani Belkar i Vemaguet. Kompanija takođe proizvodi luksuzni kupe (DKW Fissore) i terenac Munga (lokalno nazvan Candango). U 1960. Vemag automobili su dobio veći motor od jedne litre i 50 KS (37 kW), koji je ugrađivan u Auto union 1000.[13] Vemag je imao uspešn zvanični rejsing tim, sa kupe automobilom od fiberglasa GT Malzoni. Ovaj projekat je utemeljio poznati brazilski brend sportskih automobila Puma. Brazilska model F94 je poboljšan sa nekoliko kozmetičkih promena i počeo je sve više i više da se razlikuje od nemačkih i argentinskih modela. Vemag imao kapitala za ulaganje u nove proizvode, ali je došao pod pritisak vlade da spoji sa Fordom. U razdoblju 1964.1965 godine Folksvagen postepeno preuzima akcije Auto uniona, a Vemag postaje manjinski vlasnik, da bi 1967. godine Folksvagen kupio i ostatak akcija.[14] Folksvagen ubrzo je počeo ukidanje proizvodnje DKW-Vemag i uvođenje svog modela Folksvagen 1600 kupe u staroj Vemag fabrici, posle ukupno 109,343 DKW-Vemag proizvedenih automobila.[13][15] DKW vozila su pravljena i u Argentini od 1960. do 1969. godine u fabrici IASF S.A. (Industria Automotriz Santa Fe Sociedad Anónima) u gradu Sauce Viejo, Santa Fe. Najlepši su bili automobili Cupé Fissore, koji su vozila mnoga poznata imena (Hulio Sosa, Cezar Luis Menoti i drugi). Ostali modeli koji su se proizvodili u ovoj fabrici bili su Auto union 1000 S Sedan (21.797 primeraka je proizvedeno do 1969. godine), Auto union 1000 S (6.396 primeraka je proizvedeno do 1969. godine).[16] i kombi/pik-ap. Poslednja verzija Auto union kombi/pik-ap (DKV F1000 L), koju je proizvodila ova fabrika, lansiran je 1969. godine, i nakon nekoliko meseci je kupila firma IME (Industrias Aeronáuticas y Mecánicas del Estado), koja je nastavila proizvodnju do 1979. godine.[17] 1967 DKW-Vemag Fissore DKW GT Malzoni Kombi i terenska vozila Uredi DKW Munga Terensko vozilo DKW Munga je proizvodio Auto union u Ingolšadtu. Proizvodnja je počela u oktobru 1956, a okončana je u decembru 1968. godine, sa 46,750 proizvedenih jedinica. Od 1949. do 1962. godine, DKW proizvodio svoje dostavno vozilo DKW Schnellaster. Španska podružnica IMOSA proizvodi modernog naslednika od 1963. godine DKW P 1000 L. Ovaj kombi je u početku imao motor sa tri cilindra, zapremine 1000 cm³, ali je kasnije zamenjen disel motorom Mercedesove proizvodnje i 1975. godine je preimenovan u Mercedes-Benz. DKW automobili Uredi Modeli sa pogonom na zadnje točkove Berlin-Spandau (1928—1940) Uredi Tip Godina proizvodnje Cilindri Zapremina Snaga Maks. brzina tip P (15 PS) 1928/1929 2 u redu 584 cm³ 15 PS (11 kW) 80 km/h tip P 4=8 (25 PS) 1929 4 V 980 cm³ 25 PS (18,4 kW) 90 km/h tip PS 600 sport 1930/1931 2 u redu 584 cm³ 18 PS (13,2 kW) 100 km/h tip V 800 4=8 1930/1931 4 V 782 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h tip V 1000 4=8 1931/1932 4 V 990 cm³ 25 PS (18,4 kW) 90 km/h tip 432 specijalna klasa 1932 4 V 990 cm³ 25 PS (18,4 kW) 95 km/h tip 1001 specijalna klasa 1932–1934 4 V 990 cm³ 26 PS (19,1 kW) 90 km/h izbalansirana klasa 1934/1935 4 V 990 cm³ 26−30 PS (19,1−22 kW) 90 km/h izbalansirana klasa 1935–1937 4 V 1054 cm³ 32 PS (23,5 kW) 95 km/h specijalna klasa 1937–1940 4 V 1054 cm³ 32 PS (23,5 kW) 95 km/h Modeli sa pogonom na prednje točkove iz Cvikaua (1931—1942) Uredi DKW F7 Tip Godina proizvodnje Cilindri Zapremina Snaga Maks. brzina F1 FA 600 1931/1932 2 u red 584 cm³ 15 PS (11 kW) 75 km/h F2 visoka klasa 601 1932/1933 2 u red 584 cm³ 15 PS (11 kW) 75 km/h F2 luksuzna klasa 1933–1935 2 u red 584 cm³ 18 PS (13,2 kW) 80 km/h F2 visoka klasa 701 1933–1935 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85−90 km/h F4 visoka klasa 1934/1935 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F5 luksuzna klasa 600 1935/1936 2 u red 584 cm³ 18 PS (13,2 kW) 80 km/h F5 visoka klasa 700 1935/1936 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F5K dvosed 600 1936 2 u red 584 cm³ 18 PS (13,2 kW) 80 km/h F5 Front luksuz kabriolet 700 1936/1937 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F5K Front luksuz sport 700 1936/1937 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 90 km/h F7 luksuzna klasa 600 1937/1938 2 u red 584 cm³ 18 PS (13,2 kW) 80 km/h F7 visoka klasa 700 1937/1938 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F7 Front luksuz kabriolet 1938 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F8 luksuzna klasa 600 1939/1940 2 u red 589 cm³ 18 PS (13,2 kW) 80 km/h F8 Front luksuz kabriolet 700 1939/1940 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F8 visoka klasa 700 1939–1942 2 u red 692 cm³ 20 PS (14,7 kW) 85 km/h F9 (prototip) planirano od 1940 3 u red 896 cm³ 28 PS (20,6 kW) 110 km/h Modeli sa pogonom na prednje točkove iz Ingolštata i Diseldorfa (1950—1968) Uredi Auto union je do 1968. godine proizvodio automobile pod nazivom DKW. Tip Godina proizvodnje Cilindri Zapremina Snaga Maks. Brzina DKW Schnellaster 1949–1962 2 bzw. 3 u redu 688–896 cm³ 20–32 PS (14,7–23,5 kW) 70–90 km/h F89 visoka klasa 1950–1954 2 u redu 684 cm³ 23 PS (16,9 kW) 95–100 km/h F91 specijalna klasa 1953–1957 3 u redu 896 cm³ 34 PS (25 kW) 110–120 km/h F91/4 Munga 1954–1956 – nur Vorserie – Versuchsträger 3 u redu 896 cm³ 38 PS (27,9 kW) 98 km/h F93/94 više DKW 3=6 1955–1957 3 u redu 906 cm³ 38 PS (27,9 kW) 123 km/h Monca 1956 3 u redu 896 cm³ 40 PS (29 kW) 130 km/h F91/4 Munga 1956–1959 3 u redu 896 cm³ 40 PS (29 kW) 98 km/h Monca 1957/1958 3 u redu 980 cm³ 44−50 PS (32,3–37 kW) 135 km/h F93/94 više DKW 3=6 1957–1959 3 u redu 906 cm³ 40 PS (29 kW) 115 km/h Auto union 1000 1957–1960 3 u redu 980 cm³ 44 PS (32,3 kW) 120–130 km/h Auto union 1000 Sp 1958–1965 3 u redu 980 cm³ 55 PS (40 kW) 140 km/h F91 tip 4 + 6 Munga 1958–1968 3 u redu 980 cm³ 44 PS (32,3 kW) 98 km/h F91 tip 8 produžen 1962–1968 3 u redu 980 cm³ 44 PS (32,3 kW) 95 km/h Auto union 1000 S 1959–1963 3 u redu 980 cm³ 50 PS (37 kW) 125–135 km/h Junior 1959–1962 3 u redu 741 cm³ 34 PS (25 kW) 114 km/h Junior de luks 1961–1963 3 u redu 796 cm³ 34 PS (25 kW) 116 km/h F11 1963–1965 3 u redu 796 cm³ 34 PS (25 kW) 116 km/h F12 1963–1965 3 u redu 889 cm³ 40 PS (29 kW) 124 km/h F12 (45 PS) 1964/1965 3 u redu 889 cm³ 45 PS (33 kW) 127–128 km/h F102 1964–1966 3 u redu 1175 cm³ 60 PS (44 kW) 135 km/h DKW-Schnellaster DKW visoka klasa (F89) DKW Munga DKW 3=6 (F93) DKW Monza Auto union 1000 S kupe Auto union 1000 Sp DKW Junior DKW F102 DKW motocikli i skuteri Uredi DKW trkački motocikl iz 1922 DKW trkački motocikl iz 1925 Tokom kasnih 1920-ih i do Drugog svetskog rata, DKW je postao najveći proizvođač motocikala na svetu.[18] i pionir prednjih automobila privoda sa svojim DKV Front, [19], zajedno sa Citroen Traction Avant. DKW 1931. godine sa svojim timom na čijem čelu je bio Ing Coler, počeo proizvodnju motocikla sa motorom `split-single` i ovaj koncept učinio je da DKW postane dominantan na trkama motocikala u lakoj i junior klasi između dva rata.[19] Ogranak DKW-a za proizvodnju motocikala predstavlja poznate modele, kao što je DKW RT 125 koji se proizvodio pre i posle Drugog svetskog rata. Nakon Drugog svetskog rata sa proizvodnjom se počelo u originalnoj fabrici u DDRu koja je nosila ime MZ[1] gde su pravljeni modeli 175, 250 i 350. Na ime ratne odštete, crteže za DKW RT 125 dobili su Harli-Devidson u SAD i BSA u Velikoj Britaniji. Harli-Devidson po njima radi verziju, poznatu kao Hamer, dok ih BSA koristi za izradu modela Bantam. IFA a kasnije MZ nastavljaju proizvodnju sve do 1990-ih, kada se ekonomski više nije isplatila proizvodnja dvotaktnih motora. I drugi proizvođači kopirali su DKW dizajn, zvanično ili na neki drugi način. To se može videti u sličnosti mnogih malih dvotaktnih motocikala iz 1950. godine, uključujući i one iz Jamahe, Voshoda, Maseratija, i poljskog PZLa. Modeli DKW motocikala i skutera Uredi DKW ARE 175 DKW Golem Sesselrad DKW KM 200 DKW KS 200 DKW Lomos Sesselrad DKW ORE 250 DKW SB 200 DKW SB 350 DKW SB 500 DKW ZS 500 DKW ZSW 500 (vodeno hlađenje) DKW NZ 250 DKW NZ 350 DKW NZ 500 DKW RT 100 DKW RT 125 DKW Sport 250 DKW SS 500 (vodeno hlađenje) DKW SS 600 (vodeno hlađenje) DKW-Hobby-Roller DKW Hummel DKW RT 175 DKW RT 200 DKW RT 200H DKW RT 250 H DKW RT 250/VS DKW RT 250/S DKW RT 250/1 DKW RT 250/2 DKW RT 350 S DKW trkački motocikl PRe 500 (1929) DKW SS 600 (1929) DKW KM 200 (1938) DKW NZ 250 (1939) DKW RT 125 W]] (1950) DKW RT 200 (1952) DKW RT 350 S (1955) u muzeju motocikala u Ibenbirenu DKW RT 175 S (1955) DKW RT 175 VS (1956) DKW Hummel DKW skuter Hobi (1954) Ekspres T. sport DKW motorom Uputstvo za upotrebu Koriscenje Automobili dkv upotreba automobil auto automobili

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna losije, i prednje korice se drze na mrezicama, sve ostalo uredno! Vinston Leonard Spenser Čerčil (engl. Sir Winston Leonard Spencer Churchill; Vudstok, 30. novembar 1874 — London, 24. januar 1965) bio je britanski državnik, vojnik i političar koji je služio kao premijer Ujedinjenog Kraljevstva u dva mandata od 1940. do 1945. tokom Drugog svetskog rata i od 1951. do 1955. godine. Osim dve godine između 1922. i 1924, bio je član Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva od 1900. do 1964. godine. Ideološki pristaša ekonomskog liberalizma i imperijalizma, veći deo svoje karijere bio je član Konzervativne partije, koju je vodio od 1940. do 1955. godine. Bio je član Liberalne partije od 1904. do 1924. godine. Mešanog engleskog i američkog porekla, Čerčil je rođen u Oksfordširu u bogatoj aristokratskoj porodici Spenser. Pridružio se britanskoj vojsci 1895. godine i video akcije u Britanskoj Indiji, Mahdistički rat (takođe poznat kao Anglo-Sudanski rat) i Drugi burski rat, kasnije je stekao slavu kao ratni dopisnik i pisao knjige o svojim kampanjama. Izabran za konzervativnog poslanika 1900. godine, prebegao je liberalima 1904. godine. U liberalnoj vladi Herberta H. Askvita, Čerčil je bio predsednik Odbora za trgovinu i ministar unutrašnjih poslova, zagovarajući reformu zatvora i socijalno osiguranje radnika. Kao prvi lord Admiraliteta tokom Prvog svetskog rata, nadgledao je Galipoljusku kampanju, ali, nakon što se ona pokazala katastrofalnom, degradiran je na kancelara Vojvodstva Lankaster. Dao je ostavku u novembru 1915. i pridružio se kraljevskim škotskim fuzilijerima na Zapadnom frontu na šest meseci. Godine 1917. vratio se u vladu pod Dejvidom Lojdom Džordžom i sukcesivno služio kao ministar za municiju, državni sekretar za rat, državni sekretar za vazduhoplovstvo i državni sekretar za kolonije, nadgledajući Anglo-irski sporazum i britansku spoljnu politiku na Bliskom istoku. Nakon dve godine van parlamenta, služio je kao kancelar blagajne u konzervativnoj vladi Stenlija Boldvina, vraćajući britansku funtu 1925. na zlatni standard na njenom predratnom paritetu, potez koji se široko smatra stvaranjem deflatornog pritiska i depresijom britanske ekonomije. Tokom dve godine van Vlade 1930-ih, Čerčil je preuzeo vođstvo u pozivanju na britansko ponovno naoružavanje kako bi se suprostavili rastućoj pretnji militarizma u nacističkoj Nemačkoj. Po izbijanju Drugog svetskog rata ponovo je imenovan za prvog lorda Admiraliteta. U maju 1940. godine postao je premijer, nasledivši Nevila Čemberlena. Čerčil je formirao nacionalnu vladu i nadgledao britansko učešće u savezničkim ratnim naporima protiv sila Osovine, što je rezultiralo pobedom 1945. godine. Nakon poraza konzervativaca na opštim izborima 1945. godine postao je lider opozicije. Početkom hladnog rata sa Sovjetskim Savezom, on je javno upozorio na `gvozdenu zavesu` sovjetskog uticaja u Evropi i promovisao evropsko jedinstvo. Između premijerskih mandata napisao je nekoliko knjiga u kojima je ispričao svoje iskustvo tokom Drugog svetskog rata. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1953. godine. Izgubio je izbore 1950, ali se vraća na premijersku funkciju 1951. godine. Njegov drugi mandat bio je zaokupljen spoljnim poslovima, posebno anglo-američkim odnosima i očuvanju onoga što je ostalo od Britanskoe imperije u čijem sastavu više nije bila Indija. Na domaćem planu, njegova vlada je naglašavala izgradnju kuća i završila razvoj nuklearnog oružja (koji je započeo njegov prethodnik). Zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, Čerčil je 1955. podneo ostavku na mesto premijera, ostajući član Parlamenta do 1964. godine. Nakon njegove smrti 1965. godine priređena mu je državna sahrana. Široko smatran jednim od najznačajnijih ličnosti 20. veka, Čerčil je i dalje popularan u Ujedinjenom Kraljevstvu i ostatku Anglosfere, gde se generalno posmatra kao pobedničkim ratnim liderom koji je igrao važnu ulogu u odbrani liberalne demokratije od širenja fašizma. Iako je bio kritikovan zbog svojih stavova o rasi i imperiji, uključujući i neke njegove ratne odluke, istoričari Čerčila često rangiraju kao najvećeg premijera u britanskoj istoriji. Rani život: 1874-1904 Detinjstvo i školovanje: 1874-1895 Dženi Spenser Čerčil sa svojim sinovima, Džekom (levo) i Vinstonom (desno) 1889. godine Čerčil je rođen 30. novembra 1874. godine u Blenhajm palati u Oksfordširu.[1] Po očevoj strani bio je član britanske aristokratije, kao direktan potomak Džona Čerčila, prvog vojvode od Melboroa.[2] Njegov otac, lord Rendolf Čerčil, koji je predstavljao Konzervativnu partiju, izabran je za člana parlamenta iz Vudstoka 1874. godine.[3] Njegova majka Dženi bila je kćerka američkog biznismena Leonarda Džeroma.[4] Godine 1876. Čerčilov deda po ocu, Džon Spenser-Čerčil, 7. vojvoda od Melboroa, imenovan je za vicekralja Irske, tada još u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva. Rendolf je postao njegov privatni sekretar i porodica se preselila u Dablin.[5] Vinstonov brat Džek rođen je tamo 1880. godine.[6] Tokom većeg dela 1880-ih, Rendolf i Dženi su bili praktično otuđeni,[6] a o braći je uglavnom brinula njihova dadilja Elizabet Everest.[7] Kada je umrla 1895. godine, Čerčil je napisao da je `bila moj najdraži i najintimniji prijatelj tokom čitavih dvadeset godina koliko sam živeo`.[8] Čerčil je počeo da pohađa internat Svetog Đorđa u Askotu, Berkšir, sa sedam godina, ali je njegovo ponašanje bilo loše.[7] Godine 1884. prešao je u školu Brunsvik u Houvu, gde se njegov akademski uspeh poboljšao.[7] Aprila 1888, sa 13 godina, za dlaku je položio prijemni ispit za školu Harou.[7] Njegov otac je želeo da se priprema za vojnu karijeru, te su tako njegove tri poslednje godine na Harou bile u vojnoj formi.[6] Iz trećeg puta upisao se na Kraljevski vojni koledž u Sandhurstu.[7] Septembra 1893. godine primljen je kao kadet u konjicu.[7] Njegov otac je umro u januaru 1895. godine, mesec dana nakon što je Čerčil diplomirao na Sandhurstu.[7] Kuba, Indija i Sudan: 1895-1899 Čerčil u vojnoj uniformi 4. Kraljičinih Husara u Olderšotu 1895. godine Februara 1895. Čerčil postaje potpukovnik u 4. Kraljičinom Husarskom puku britanske vojske sa sedištem u Olderšotu.[7] Željan da učestvuje u vojnim akcijama, iskoristio je uticaj svoje majke kako bi bio poslan u ratnu zonu.[9] U jesen 1895. on i njegov tada podređeni prijatelj Redži Barns su otišli na Kubu da posmatraju rat za nezavisnost i uključili se u okršaje nakon što su se pridružili španskim trupama u pokušaju da potisnu borce za nezavisnost.[10] Čerčil je slao izveštaje o sukobu londonskom listu Dejli Grafik.[11] Otišao je u Njujork i, zadivljen Sjedinjenim Američkim Državama, pisao svojoj majci o tome `kako su Amerikanci izuzetan narod!`.[12] Sa Husarima je u oktobru 1896. otišao u Mumbaj.[13] Sa sedištem u Bangaloru, bio je u Indiji 19 meseci, posetio je Kolkatu tri puta i pridružio se ekspedicijama u Hajderabadu i na severo-zapadnoj granici.[13] U Indiji, Čerčil je započeo projekat samoobrazovanja,[14] čitajući niz autora uključujući Platona, Edvarda Gibona, Čarlsa Darvina i Tomasa Babingtona Makolaja.[15] Knjige mu je slala majka, sa kojom se često dopisivao dok je bio u inostranstvu. U jednom pismu iz 1898. osvrnuo se na svoja verska uverenja, rekavši: `Ne prihvatam hrišćansko ili bilo koji drugi oblik verskog uverenja`.[16] Čerčil je kršten u Anglikanskog crkvi,[17] ali je, kako je kasnije ispričao, prošao kroz žestoku antihrišćansku fazu u mladosti,[18] i kako je odrastao postao je agnostik.[19] U drugom pismu jednom od svojih rođaka, on je o religiji govorio kao o „ukusnom narkotiku“ i izrazio je prednost protestantizmu nad katolicizmom jer ga je smatrao „korak bliže razumu“.[20] Zainteresovan za britanski parlamentarizam,[21] sebe je proglasio „liberalom po svemu osim po imenu“, dodajući da nikada ne može podržati Liberalnu partiju zbog njene podrške irskoj autonomiji.[22] Umesto toga, on se udružio sa torijevskim demokratskim krilom Konzervativne partije i u poseti kući održao je svoj prvi javni govor za partijsku organizaciju Primrose ligu u Klaverton Daunu, blizu Bata.[23] Mešajući reformističku i konzervativnu perspektivu, podržao je promociju sekularnog, nekonfesionalnog obrazovanja, dok se protivio ženskom pravu glasa.[24] Čerčil se dobrovoljno pridružio Malakandskim snagama u njihovoj kampanji protiv Mohmand pobunjenika u dolini Svat u severozapadnoj Indiji. Komandant Bindon Blad ga je prihvatio pod uslovom da bude raspoređen kao novinar.[25] Vratio se u Bangalor u oktobru 1897. i tamo je napisao svoju prvu knjigu o ratnim iskustvima koja je dobila pozitivne kritike.[26] Napisao je i svoje jedino romantično beletristično delo.[27] Da bi bio potpuno zaokupljen, Čerčil je prihvatio pisanje kao ono što Roj Dženkins naziva svojom „celom navikom“, posebno kroz političku karijeru kada je bio van funkcije. Pisanje je bilo njegova glavna zaštita od ponavljajuće depresije, koju je nazivao svojim „crnim psom“.[28] Koristeći svoje kontakte u Londonu, Čerčil se povezao sa vojnom kampanjom generala Herberta Kičenera u Sudanu u sastavu 21. lensera, dok je, pored toga, radio kao novinar za časopis Morning post.[29] Posle borbe u bici kod Omdurmana 2. septembra 1898. godine, 21. lanseri su povučeni.[30] U oktobru se Čerčil vratio u Englesku i počeo da piše Rečni rat, izveštaj o kampanji koji je objavljen u novembru 1899. godine. U to vreme je odlučio da napusti vojsku.[31] Bio je kritičan prema Kičenerovim postupcima tokom rata, posebno prema njegovom nemilosrdnom tretmanu neprijateljskih ranjenika i njegovom skrnavljenju grobnice Muhameda Ahmada u Omdurmanu.[32] Dana 2. decembra 1898, Čerčil je krenuo u Indiju da bi rešio svoje vojne poslove i dostavio svoju ostavku iz 4. Kraljičinih Husara. Tamo je mnogo vremena provodio igrajući polo, jedini sport sa loptom koji ga je ikada zanimao. Nakon što je napustio Husare, isplovio je iz Mumbaja 20. marta 1899, rešen da započne karijeru u politici. Politika i Južna Afrika: 1899-1901 Čerčil 1900. godine za vreme njegovog prvog izbora za Parlament Tražeći poslaničku karijeru, Čerčil je govorio na sastancima konzervativaca[34] i bio je izabran kao jedan od dva parlamentarna kandidata stranke za vanredne izbore juna 1899. u Oldamu, Lankašir.[35] Dok je vodio kampanju u Oldamu, Čerčil je sebe nazivao „konzervativcem i torijevskim demokratom“.[36] Iako su mesta u Oldamu ranije držali konzervativci, rezultat je bila tesna pobeda liberala.[37] Predviđajući izbijanje Drugog burskog rata između Britanije i Burskih republika, Čerčil je otplovio u Južnu Afriku kao novinar Morning posta.[1] U oktobru je otputovao u zonu sukoba u blizini Ledismita, koju su tada opkolile burske trupe, pre nego što je krenuo ka Kolensu.[traži se izvor] Nakon što je njegov voz iskočio iz šina usled granatiranja od strane burske artiljerije, uhvaćen je kao ratni zarobljenik i interniran u logor burskih zarobljenika u Pretoriji.[3] U decembru, Čerčil je pobegao iz zatvora tako što se ukrcao u teretne vozove i sakrio se u rudnik. Na kraju je stigao na sigurno u portugalskoj istočnoj Africi.[4] Njegovo bekstvo privuklo je veliki publicitet.[5] Januara 1900. nakratko se ponovo pridružio vojsci kao poručnik u južnoafričkom puku lake konjice, pridruživši se borbi Redversa Bulera da ublaži opsadu Ledismita i zauzme Pretoriju.[38] On i njegov rođak, Čarls Spenser-Čerčil, 9. vojvoda od Marlboroa, zahtevali su i dobili predaju 52 čuvara burskih logora.[39] Tokom celog rata, on je javno kudio antiburske predrasude, pozivajući da se prema njima postupa sa „velikodušnošću i tolerancijom“,[40] a posle rata je podsticao Britance da budu velikodušni u pobedi.[41] U julu, nakon što je dao ostavku na čin poručnika, vratio se u Britaniju. Njegove depeše Morning posta su objavljivane kao knjiga.[42] Čerčil je iznajmio stan u londonskom elitnom delu Mejfer, koristeći ga narednih šest godina. Ponovo se kandidovao kao jedan od konzervativnih kandidata u Oldamu na opštim izborima u oktobru 1900. godine, te obezbedivši tesnu pobedu postao je član Parlamenta sa 25 godina.[43] Istog meseca objavio je knjigu o svojim južnoafričkim iskustvima,[44] koja je postala fokus turneje sa predavanjima u novembru kroz Britaniju, Ameriku i Kanadu. U Americi, Čerčil je upoznao Marka Tvena, predsednika Vilijama Makinlija i potpredsednika Teodora Ruzvelta, s kojim se nije dobro slagao.[45] Kasnije, u proleće 1901. godine, održao je još predavanja u Parizu, Madridu i na Gibraltaru.[46] Konzervativni poslanik: 1901-1904 Čerčil 1904. godine tokom parlamentarne debate U februaru 1901. Čerčil je zauzeo mesto u Domu komuna, gde je njegov prvi govor dobio široku medijsku pokrivenost.[47] Povezao se sa grupom konzervativaca poznatih kao Huligans,[48] grupom koja je bila nepoverljiva prema tadašnjem lideru konzervativaca Arturu Balforu, ali je bio kritičan prema konzervativnoj vladi po raznim pitanjima, posebno o povećanju finansiranja vojske. Smatrao je da dodatni vojni izdaci treba da idu za mornaricu.[49] Ovo je uznemirilo parlamentarnu `prednju klupu` konzervativaca, ali su ga podržali liberali, sa kojima se sve više družio, posebno liberalni imperijalisti poput Herberta Henrija Askvita.[50] U tom kontekstu, Čerčil je kasnije pisao da je „postojano kretao ulevo“ parlamentarne politike.[51] Privatno je razmatrao „postepeno stvaranje evolucionim procesom demokratskog i progresivnog krila u Konzervativnoj partiju“,[52] ili kreiranje alternativne „Centralne partije“ kako bi se ujedinili konzervativci i liberali.[53] Do 1903. došlo je do stvarne podele između Čerčila i konzervativaca, uglavnom zato što se protivio njihovom promovisanju ekonomskog protekcionizma. Čerčil je osećao da će ga animozitet mnogih članova stranke sprečiti da dobije mesto u kabinetu pod konzervativnom vladom. Liberalna partija je tada privlačila sve veću podršku, tako da je na njegov prebeg 1904. možda takođe uticala lična ambicija.[54] Sa liberalima je sve više glasao protiv vlade.[55] Na primer, protivio se povećanju vojnih rashoda;[56] podržao je predlog zakona liberala o vraćanju zakonskih prava sindikatima;[55] i protivio se uvođenju carina na robu uvezenu u Britansku imperiju, opisujući sebe kao ` trezvenog poštovalaca“ principa slobodne trgovine.[57] Vlada Artura Balfora objavila je protekcionističko zakonodavstvo u oktobru 1903. godine.[58] Dva meseca kasnije, ogorčeni Čerčilovom kritikom vlade, Konzervativna asocijacija Oldama ga je obavestila da neće podržati njegovu kandidaturu na sledećim opštim izborima.[59] Maja 1904. Čerčil se suprotstavio vladinom predlogu zakona o strancima, osmišljenom da obuzda migraciju Jevreja u Britaniju.[60] On je naveo da će se predlog zakona „apelovati na ostrvske predrasude prema strancima, na rasne predrasude prema Jevrejima i na radničke predrasude protiv konkurencije” i izrazio se u korist „stare tolerantne i velikodušne prakse slobodnog ulaska i azila do koje se ova zemlja tako dugo pridržavala i od čega je toliko mnogo dobila“.[60] Dana 31. maja 1904. promenio je stranu, prebegavši od konzervativaca da bi sedeo kao član Liberalne partije u Domu komuna.[60] Liberalni poslanik: 1904-1908 Čerčil i nemački kajzer Vilhelm II tokom vojnog manevra u blizini Vroclava, Šleska oblast, 1906. godine Kao liberal, Čerčil je napao politiku vlade i stekao reputaciju radikala pod uticajima Džona Morlija i Dejvida Lojda Džordža.[61] U decembru 1905. Balfor je podneo ostavku na mesto premijera, a kralj Edvard VIII je pozvao liberalnog lidera Henrija Kembel-Banermana da zauzme njegovo mesto.[62] U nadi da će obezbediti radnu većinu u Domu komuna, Kembel-Banerman je raspisao opšte izbore u januaru 1906. godine, na kojima su pobedili liberali.[63] Čerčil je osvojio poslaničko mesto u severo-zapadnom Mančesteru.[64] Istog meseca je objavio biografiju svoga oca[64] i dobio avans od 8.000 funti.[65] Generalno je dobro primljen.[66] U to vreme je objavljena i prva biografija samog Čerčila, koju je napisao liberal Aleksandar Mekalum Skot.[67] U novoj vladi, Čerčil je postao podsekretar za kolonijalnu kancelariju, nižu ministarsku poziciju koju je tražio.[68] Radio je ispod državnog sekretara za kolonije, Viktora Brusa, 9. grofa od Elgina,[69] i uzeo je Edvarda Marša za svog sekretara, koji će ostati Čerčilov sekretar 25 godina.[70] Čerčilov prvi zadatak bio je pomaganje u izradi ustava za koloniju Transval,[71] i pomogao je u nadgledanju formiranja vlade u koloniji Reka Oranje.[72] Baveći se južnom Afrikom, nastojao je da obezbedi ravnopravnost između Britanaca i Bura.[73] Takođe je najavio postepeno ukidanje upotrebe kineskih plaćenih radnika u Južnoj Africi; on i vlada su odlučili da bi iznenadna zabrana izazvala previše uznemiravanja u koloniji i da bi mogla oštetiti ekonomiju.[74] Izrazio je zabrinutost zbog odnosa između evropskih doseljenika i crnog afričkog stanovništva. Nakon što je narod Zulu pokrenuo svoju Bambata pobunu u koloniji Natal, Čerčil se žalio na „odvratno kasapljenje domorodaca“ od strane Evropljana.[75] Član Askvitove vlade: 1908-1915 Predsednik Odbora za trgovinu: 1908-1910 Čerčil i njegova zaručnica Klementina Hozier neposredno pre njihovog venčanja 1908. godine Askvit je 8. aprila 1908. nasledio smrtno bolesnog premijera Kembel-Banermana, a četiri dana kasnije Čerčil je imenovan za predsednika Odbora za trgovinu, nasledivši Lojda Džordža koji je postao kancelar finansija.[76] Sa 33 godine, Čerčil je bio najmlađi član Kabineta od 1866. godine.[77] Novoimenovani ministri kabineta bili su zakonski obavezni da traže reizbor na dopunskim izborima i 24. aprila Čerčil je izgubio dopunske izbore na severo-zapadu Mančestera od konzervativnog kandidata za 429 glasova.[78] Liberali su ga 9. maja kandidovali u bezbednoj izbornoj jedinici u Dandiju, gde je odnio pobedu.[79] U privatnom životu Čerčil se verio sa Klementin Hozier. Venčali su se 12. septembra 1908. u Crkvi Svete Margarite u Vestminsteru i proveli medeni mesec u Bavenu, Veneciji, i zamku Veverži u Moravskoj.[80] Živeli su na trgu Eklston broj 33 u Londonu, a njihova prva kćerka Dajana rođena je u julu 1909. godine.[81] Čerčil i Klementina su bili u braku preko 55 godina, sve do njegove smrti. Uspeh njegovog braka bio je važan za Čerčilovu karijeru jer mu je Klementinina neprekidna naklonost obezbedila siguran i srećan privatni život.[82] Jedan od prvih Čerčilovih zadataka kao predsednika Odbora bio je da arbitrira u industrijskom sporu između brodskih radnika i poslodavaca na reci Tajn.[79] Nakon toga je osnovao Stalni arbitražni sud za rešavanje budućih industrijskih sporova,[83] uspostavljajući reputaciju miritelja.[84] U kabinetu je radio sa Lojdom Džordžom na zagovaranju društvenih reformi.[85] Promovisao je ono što je nazvao „mrežom državne intervencije i regulacije“ po nemačkom modelu.[86] Nastavljajući rad Lojda Džordža,[82] Čerčil je predstavio Zakon o osmočasovnom radnom vremenu rudara, koji je zakonski zabranjivao rudarima da rade više od osmočasovnog radnog dana.[87] Godine 1909. uveo je Zakon o trgovinskim odborima, stvarajući trgovinske odbore koji bi mogli da gone poslodavce koji su izrabljivali radnike. Usvojen velikom većinom, uspostavio je princip minimalne zarade i pravo radnika na pauze za obrok.[88] U maju 1909. godine predložio je Predlog zakona o birou rada, da se uspostavi preko 200 biroa rada preko kojih bi se nezaposlenima pomagalo u pronalaženju zaposlenja.[89] Takođe je promovisao ideju o šemi osiguranja za slučaj nezaposlenosti, koju bi delimično finansirala država.[90] Da bi obezbedili finansiranje svojih reformi, Lojd Džordž i Čerčil su osudili politiku pomorske ekspanzije Redžinalda Mekena,[91] odbijajući da veruju da je rat sa Nemačkom neizbežan.[92] Kao kancelar, Lojd Džordž je 29. aprila 1909. predstavio svoj „Narodni budžet“, nazvavši ga ratnim budžetom za eliminisanje siromaštva. Sa Čerčilom kao najbližim saveznikom,[82] Lojd Džordž je predložio poreze bez presedana za bogate da bi finansirao liberalne socijalne programe.[93] Na budžet su uložili veto konzervativci koji su dominirali u Domu lordova.[94] Čerčil je postao predsednik Budžetske lige[95] i upozorio je da bi opstrukcija više klase mogla da naljuti britansku radničku klasu i da dovede do klasnog rata.[96] Vlada je raspisala opšte izbore u januaru 1910, koji su rezultirali tesnom pobedom liberala. Čerčil je zadržao svoje mesto u Dandiju.[97] Nakon izbora, predložio je ukidanje Doma lordova u memorandumu vlade, predlažući da ga nasledi ili jednodomni sistem ili novi, manji drugi dom koji nije imao ugrađenu prednost za konzervativce.[98] U aprilu su lordovi popustili i `Narodni budžet` je usvojen.[99] Čerčil je nastavio da vodi kampanju protiv Doma lordova i potpomagao je usvajanje Zakona o Parlamentu iz 1911. koji je smanjio i ograničio njegova ovlašćenja.[95] Ministar unutrašnjih poslova: 1910-1911 U februaru 1910. Čerčil je unapređen u ministra unutrašnjih poslova, dobijajući kontrolu nad policijom i zatvorskim službama.[97] Sproveo je program reforme zatvora.[100] Mere su uključivale razliku između krivičnih i političkih zatvorenika, uz ublažavanje zatvorskih pravila za političke.[100] Postojale su obrazovne inovacije kao što je osnivanje biblioteka za zatvorenike,[100] i zahtev da svaki zatvor organizuje zabavu četiri puta godišnje.[101] Pravila o samici su donekle ublažena,[100] a Čerčil je predložio ukidanje automatskog zatvaranja za one koji nisu platili kazne.[102] Ukinut je zatvor za lica uzrasta od 16 do 21 godine osim za najteža krivična dela.[102] Jedno od glavnih domaćih pitanja u Britaniji bilo je pravo glasa žena. Čerčil je podržavao davanje glasa ženama, ali bi podržao predlog zakona u tom smislu samo ako bi imao većinsku podršku (muškog) biračkog tela.[103] Njegovo predloženo rešenje je bio referendum o ovom pitanju, ali to nije naišlo na naklonost Askvita i pravo glasa žena je ostalo nerešeno do 1918. godine.[104] Borci za pravo glasa žena su verovale da je Čerčil posvećeni protivnik prava glasa žena.[105] U novembru 1910. borac za pravo glasa žena Hju Frenklin napao je Čerčila bičem. Frenklin je uhapšen i zatvoren šest nedelja.[105] Čerčil (drugi s leva) fotografisan kod opsade ulice Sidnej 1911. godine U novembru 1910. Čerčil je morao da se izbori sa nemirima u Tonipandiju, u kojima su rudari uglja u dolini Ronda nasilno protestovali zbog svojih radnih uslova.[106] Glavni policajac Glamorgana zatražio je od vojnika da pomognu policiji da uguši nerede. Čerčil, saznavši da trupe već putuju, dozvolio im je da idu čak do Svindona i Kardifa, ali je blokirao njihovo raspoređivanje. Bio je zabrinut da bi upotreba trupa mogla dovesti do krvoprolića. Umesto toga, poslao je 270 londonskih policajaca, koji nisu bili opremljeni vatrenim oružjem, da pomognu svojim kolegama iz Velsa.[106] Kako su se nemiri nastavljali, demonstrantima je ponudio razgovor sa glavnim vladinim industrijskim arbitrom, što su oni prihvatili.[107] Privatno, Čerčil je smatrao i vlasnike rudnika i rudare koji štrajkuju kao „veoma nerazumne“.[105] Tajms i drugi mediji optužili su ga da je previše blag prema izgrednicima;[108] nasuprot tome, mnogi u Laburističkoj partiji, koja je bila povezana sa sindikatima, smatrali su ga previše grubim.[109] Kao posledica ovog poslednjeg, Čerčil je navukao dugoročnu sumnju radničkog pokreta.[95] Askvit je raspisao opšte izbore u decembru 1910. i liberali su ponovo izabrani sa Čerčilovom pobedom u Dandiju.[110] U januaru 1911. Čerčil se uključio u opsadu ulice Sidnej; tri letonska provalnika su ubila nekoliko policajaca i sakrila se u kuću u istočnom delu Londona, koju je policija opkolila.[110] Čerčil je stajao uz policiju iako nije rukovodio njihovom operacijom.[111] Nakon što se kuća zapalila, rekao je vatrogascima da ne ulaze u kuću zbog pretnje koju su predstavljali naoružani ljudi. Nakon toga, dvojica provalnika su pronađena mrtva.[111] Iako se suočio sa kritikama zbog svoje odluke, on je izjavio da je „mislio da je bolje da pusti kuću da izgori, nego da izgubi dobre britanske živote u spasavanju tih svirepih hulja“.[111] U martu 1911. Čerčil je u Parlament uveo drugo čitanje zakona o rudniku uglja. Kada je usvojen, nametnuo je strože bezbednosne standarde u rudnicima uglja.[112] Takođe je formulisao Predlog zakona o prodavnicama za poboljšanje uslova rada radnika u radnjama; suočio se sa protivljenjem vlasnika radnji i zakon je usvojen u mnogo blažem obliku.[112] U aprilu, Lojd Džordž je uveo prvi zakon o zdravstvenom osiguranju i osiguranju od nezaposlenosti, Zakon o nacionalnom osiguranju iz 1911. godine, čiji je nacrt sačinio Čerčil.[112] U maju je Klementina rodila njihovo drugo dete, sina Rendolfa, nazvanog po Čerčilovom ocu.[113] Kao odgovor na eskalaciju građanskih sukoba 1911. godine, Čerčil je poslao trupe u Liverpul da uguše brodare koji su protestovali i okupio se protiv nacionalnog štrajka železnica.[114] Tokom Druge marokanske krize u aprilu 1911, kada je postojala pretnja rata između Francuske i Nemačke, Čerčil je predložio savez sa Francuskom i Rusijom kako bi se zaštitila nezavisnost Belgije, Danske i Holandije kako bi se suprotstavio mogućem nemačkom ekspanzionizmu.[115] Druga marokanska kriza je imala dubok uticaj na Čerčila i on je promenio svoje stavove o potrebi za pomorskom ekspanzijom....

Odlično stanje Retko u ponudi Ilustrovano Leksikografski zavod Crne Gore 1987 343 strane : ilustrovano Autor o knjizi: https://youtu.be/y-UFsmPgE9Y Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора.[5] Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.[6] Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић.[7][8][9] Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана. Класификована од стране Свјетске банке као економија са вишим средњим приходом, Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини. Црна Гора је оснивачка чланица Уније за Медитеран. У процесу је придруживања Европској унији. Закључно са 20. јануаром 2016. године Црну Гору као независну државу не признаје 14 свјетских држава. То су углавном мале и забачене државе, међутим има и изузетака попут Нигерије, Камеруна, и Танзаније.[10] Етимологија Име Црна Гора се на овим просторима први пут званично јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира, Скадарског језера.[11] Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предијеле,[12] а овдје је изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим (црногоричним) шумама. У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.[13] као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Montenegro ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435, у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.[12][14] Географија Главни чланак: Географија Црне Горе Положај Сателитски снимак Црне Горе и сусједних држава Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балкану. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 км2. Граничи се са Хрватском (14 км) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 км), Србијом на истоку (203 км), Албанијом на југу (172 км), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 км.[15] Крајње тачке Црне Горе су: сјевер: 43° 32` СГШ, 18° 58` ИГД — обронци планине Ковач код мјеста Моћевићи југ: 41° 52` СГШ, 19° 22` ИГД — код аде Бојане, на ушћу ријеке Бојане исток: 42° 53` СГШ, 20° 21` ИГД — код села Јабланица источно од Рожаја запад: 42° 29` СГШ, 18° 26` ИГД — код села Суторина у близини Херцег Новог[15] Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку Которску. Геологија и рељеф Боботов Кук, највиши врх планине Дурмитор, један је од симбола Црне Горе Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима. Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[а] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током посљедњег леденог доба. Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и других култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу. Бока Которска Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге. Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 км. Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар. Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе. Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница. Фосилни глацијални рељеф Према досадашњим проучавањима поуздани глацијални трагови пронађени су на Проклетијама, Хајли, Жљебу, Дурмитору, Бјеласици, Сињајевини, Маглићу и Орјену. Између Сутјеске и Пиве постојали су Трновачки, Стабањски и Суводолски ледник. Са Сињајевине спуштао се Колашински ледник који је имао дужину од 14 km. Биоградски ледник спуштао се са Бјеласице. Био је дугачак 5 km а ширина његовог валова достизала је 3 km. Он је на месту отапања наталожио морене и формирао терминални басен у коме се данас налази Биоградско језеро. Ледени покривач током плеистоцена постојао је и на планини Орјен. Према Албрехту Пенку он се простирао на око 80 km². С обзиром на малу удаљеност од мора, Орјен је и током Плеистоцена примао велику количину падавина. Са његове кречњачке површи разилазило се 20 ледничких језика. Они су се кретали преко вртача и увала у којима се, након њиховог отапања, задржао моренски материјал. Ледници су се спуштали до 900 m на западу односно до 600 m надморске висине на истоку. Са северне стране, на јужном ободу Граховског поља, сталожен је флувиоглацијални материјал у виду огромне плавине.[16] Клима Кањон ријеке Таре На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, као и дубок улазак Бока Которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије. У Приморју и Зетско-бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна ка мору дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просјечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[17] Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20–80 км од мора. У централном и сјеверном дијелу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе и континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са надморском висином. Воде Место спајања Таре и Пиве Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 км), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 m. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића. Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро. Флора и фауна У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетница), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може подјелити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу, те још два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[18] Рис Животињски свијет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктика, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за вријеме леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте као: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[19] Национални паркови Главни чланак: Национални паркови Црне Горе Црна Гора на карти Црне ГореДурмиторДурмиторПроклетијеПроклетијеСкадарско језероСкадарско језероЛовћенЛовћенБиоградска гораБиоградска гора Паркови у Црној Гори У Црној Гори постоји пет националних паркова: Име Основан Величина (ha) Слика Национални парк Дурмитор 1952. 39.000 Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650 Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејом Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000 Национални парк Проклетије 2009. 16.630 Историја Главни чланак: Историја Црне Горе Праисторија Праисторијски налази на тлу Црне Горе: Камено доба Бронзано доба Прелаз из бронзаног у гвоздено доба Гвоздено доба Недатирани налази Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене. Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору. Антика Доклеа Током античког периода, на простору западног Балкана, живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229—228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (6—9). Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем вијеку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору.[20][21] Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмација, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине Римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости. Средњи вијек Устанак Црногораца, слика Ђуре Јакшића Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са другим Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун. Битка на Граховцу, побједа црногорске војске над Османлијама, под вођством Мирка Петровића На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему свједочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извјесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу над Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије. Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара. Југоисточна Европа 1090. на врхунцу дукљанске моћи Војиславова победа над Грцима Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који, вођењем успјешне политике, успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине[22], чиме Зета постаје прва српска краљевина.[23] Његов син Бодин обједињава српске земље, припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Ремоном Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-их година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету ставља под своју власт, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану. Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-их година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Зете подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора. Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонасљеднику младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонасљедника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додјељена породици Балшића. Бедеми Старог града у Будви, 1900 Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем. Насловна страница Цетињског октоиха — првогласника Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином 15. вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побјегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његовог сина (Ђурђа (1490—1496) Црна Гора ће 1496. године пасти у османске руке, а породични поседи ће још неко време остати у власништву Ђурђевог млађег брата Стефана, који се око 1499. године замонашио. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих” (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову). Турска владавина Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Кратко вријеме Црна Гора је постојала и као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614. године. Петар II Петровић Његош У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства, чиме су локална племена била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису прихватали османску власт, те су у 17. вијеку подизали бројне буне. Током овог периода, Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. У таквој држави, Млетачка република је имала и свог човјека са звањем гувернадура који се у њено име мијешао у црногорску политику. Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Владавина Шћепана Малог у Црној Гори, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко успјела раздвојити свјетовну од црквене власти, те дјелимично сузбити племенску неслогу и учврстити централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку Которску, али је она Бечким конгресом додијељена Хабзбурзима. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Старој Црној Гори је припојена регија Брда. Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и 1832. године је укинуо звање гувернадура, пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. године. За овај пораз, Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео и острва Врањину и Лесендру. Краљ Никола I Петровић и краљица Милена у егзилу у Француској, 1916. Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за књаза Црне Горе. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповједништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860, а наслиједио га је синовац Никола I Петровић. Независност Црне Горе Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору од капитулације је поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност. Иако се краљ Никола у јавности позивао на државност Немањића, Црнојевића и Балшића, не постоји било каква директна веза између средњовјековних држава и нововјековне државе Црне Горе.[24] Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905, којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обиљежио сукоб између краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку. Територијална проширења Црне Горе од 19. вијека до краја Другог свјетског рата Ослобођење Црне Горе од стране окупације од 1711. до 1918. године Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске. Године 1910, на 50. годишњицу своје владавине, кнез Никола је Црну Гору прогласио краљевином, а себе њеним првим (и јединим) краљем. У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. И поред великих губитака на његовом ослобађању, Црна Гора је морала да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Новопазарском санџаку и Метохији. У Првом свјетском рату Црна Гора је стала уз Србију против Централних сила. Херојске подвиге, црногорска војска је показала штитећи повлачење српске војске кроз Албанију, али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу. Године 1918, српска и друге савезничке војске ослобађају Црну Гору од окупатора. Након ослобађања, у Подгорици се окупља Подгоричка скупштина која доноси одлуку о безусловном присаједињењу Црне Горе Србији. Југословенске државе и модерна историја Главни чланци: Социјалистичка Република Црна Гора и Република Црна Гора (1992—2006) Зетска бановина у Југославији од 1929. до 1939. Због италијанског незадовољства да будућа Србија има излаз на море, ова краљевина подстиче многе бивше чиновнике краља Николе, као и противнике безусловног уједињења са Србијом, на побуну, а за њено дизање искориштени су божићни црквени сабори 7. јануара 1919. године. Како побуна није дала жељени резултат, она се претворила у хајдучију побуњеника (Зеленаша) против чиновника нове власти (Бјелаша) која је потрајала све до 1926. године. Унутар новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је реорганизована у Зетску област, а 1929. је проширена у Зетску бановину Краљевине Југославије. У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале и раскомадале силе Осовине, а затим су 12. јула 1941. основале и марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак под вођством КПЈ. Устанак је угушен до половине августа 1941. Током рата, америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успјели да ослободе Црну Гору, која је послије рата постала једна од шест република ФНРЈ са сједиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици). Након Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), предсједник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер. Прослава након проглашења независности Црне Горе 2006, Цетиње Послије распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994. Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.[25] Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију. Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута,[26] прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута. Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.[27] Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006, већина од 55,5% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.[28] Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација[29], а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.[30] Дана 5. јуна 2017. године, Црна Гора се придружила НАТО-у као његова 29. чланица.[31] У децембру 2019. отпочели су масовни протести због контраверзног Закона о слободи вјерисповјести, којим се оспоравала комплетна имовина Српске православне цркве.[32][33] Осамнаест парламентараца из редова опозиције је ухапшено прије гласања о закону.[34] Протести су настављени у Јануару 2020,[35][36] праћени са блокадама путева.[37] Током трајања протеста нападнута су црквена лица[38][39] а низ грађана је ухапшен.[40][41] Политички систем и уставно-правно уређење Главни чланци: Политички систем Црне Горе и Устав Црне Горе Плава Палата, резиденција предсједника републике на Цетињу Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донијет 22. октобра 2007. године. Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Предсједник је такође члан Врховног савјета одбране. Тренутни предсједник Црне Горе је Мило Ђукановић. Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Дритан Абазовић је садашњи предсједник владе Црне Горе. Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик. Последњи парламентарни избори у Црној Гори одржани су 30. августа 2020. године. Тренутни предсједник Скупштине Црне Горе је Данијела Ђуровић. Државни симболи Главни чланци: Застава Црне Горе; Грб Црне Горе и Ој, свијетла мајска зоро Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб има иначицу и на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро. Некадашњи премијер Душко Марковић и главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на потписивању протокола о чланству Црне Горе у Северноатлантском савезу; Вашингтон, 5. јун 2017. Војска Главни чланак: Војска Црне Горе Војска Црне Горе Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су насљеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.[42] Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она знатно смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. Црна Гора је чланица НАТО пакта и програма Партнерство за мир. Административна подјела Главни чланак: Општине Црне Горе Подјела Црне Горе по општинама 2012. године Црна Гора је административно подјељена на глави град (Подгорицу) у чијем саставу су двије градске општине (Голубовци и Тузи), престоницу (пријестоницу) (Цетиње) и 21. општину. Андријевица Бар Беране Бијело Поље Будва Гусиње Даниловград Жабљак Колашин Котор Мојковац Никшић Петњица Плав Плужине Пљевља Рожаје Тиват Улцињ Херцег Нови Шавник У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа. Градови Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док Цетиње има статус престонице. Други већи градови су Никшић и Пљевља. пру Извор: ? № Град Општина Популација № Град Општина Популација Подгорица Подгорица Никшић Никшић 1. Подгорица Подгорица 136.473 11. Тиват Тиват 9.467 Пљевља Пљевља Бијело Поље Бијело Поље 2. Никшић Никшић 58.212 12. Рожаје Рожаје 9.121 3. Пљевља Пљевља 21.377 13. Доброта Котор 8.169 4. Бијело Поље Бијело Поље 15.883 14. Даниловград Даниловград 5.208 5. Цетиње Цетиње 15.137 15. Тузи Подгорица 4.857 6. Бар Бар 13.719 16. Мојковац Мојковац 4.120 7. Херцег Нови Херцег Нови 12.739 17. Шкаљари Котор 4.002 8. Беране Беране 11.776 18. Игало Херцег Нови 3.754 9. Будва Будва 10.918 19. Бијела Херцег Нови 3.748 10. Улцињ Улцињ 10.828 20. Плав Плав 3.615 Становништво Главни чланак: Демографија Црне Горе Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и вјерском саставу који слиједе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011.[43] Наредни попис у Црној Гори биће одржан од 1. до 15. новембра 2023.[44] Етнички састав Етнички састав Црне Горе по општинама 2011. године Етнички састав Црне Горе по насељима 2011. године Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је посљедњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногор