Mihailo Vukas : SUDBINA ISTINE 1992 , Akademska misao 2016, tvrdi povez, omot, str. 190. Biografska proza. Doktor Vukas je lekar, hirurg, doktor nauka, profesor, akademik i književnik. Piše na (“Suza iz oka kanula, zašto”, “Igra sudbine”, “Srce na dlanu”) srpskom, latinicom i ćirilicom, na švedskom, engleskom, ruskim pismom, narodskim jezikom sa primesama turcizma, engleštine, mađarskog, bugarskog dijalekta. “Ja sam hirurg koji je držao hiljadu puta ljudsko srce na dlanu i koji je spasao toliko ljudskih života. Pedagog sam i mislilac, koji svoje znanje nesebično deli i daruje drugima. Humanista sam i spasilac ljudi u egzistencijalnoj nevolji, bolesti, povredi, rani. Pacifista sam, koji je javno protiv rata, jer je sobom doneo zlo i pokor svim narodima na Balkanu bez obzira na boju kože, veroispovest, kulturnu tradiciju i običaje, pesmu (epsku i lirsku o mladosti i o starosti)”, govori za sebe doktor Vukas. Rođen je 1939 godine u Nišu u pravoslavnoj porodici. Diplomirao je 1963. na Medicinskom fakultetu Beogradskog univerziteta i iz Srbije je 1968. godine upućen u Švedsku na specijalizaciju „dečje kardiovaskularne hirurgije“, gde je ostao da radi. Imao je hiljadu operacija na ljudskom srcu. Vukas je čuvar srpske duše u tuđini. Zabrinut za svoje potomke, koje je u situacijama kada mu se radni dan produži do sutra, pokušavao da svoju decu rođenu u Švedskoj, ne vaspitava preko telefona. Vernik je koji veruje u Čoveka i u Boga, nauku i veru. Prošao je kroz iskušenja i patnje naroda, osetio herojstvo i izdajstvo, strah od ranjavanja, bolove ranjenika, koji kada traže pomoć prvo zovu majku, potom Boga, pa doktora. Suprug je, otac, deda, koji danas sedi za porodičnim stolom sa osamnaest stolica i okružen sa četiri doktora medicinskih nauka.

Mihailo Vukas : SUDBINA ISTINE 1991 , Akademska misao 2016, tvrdi povez, omot, str. 190. Biografska proza. Očuvanost 4. Doktor Vukas je lekar, hirurg, doktor nauka, profesor, akademik i književnik. Piše na (“Suza iz oka kanula, zašto”, “Igra sudbine”, “Srce na dlanu”) srpskom, latinicom i ćirilicom, na švedskom, engleskom, ruskim pismom, narodskim jezikom sa primesama turcizma, engleštine, mađarskog, bugarskog dijalekta. “Ja sam hirurg koji je držao hiljadu puta ljudsko srce na dlanu i koji je spasao toliko ljudskih života. Pedagog sam i mislilac, koji svoje znanje nesebično deli i daruje drugima. Humanista sam i spasilac ljudi u egzistencijalnoj nevolji, bolesti, povredi, rani. Pacifista sam, koji je javno protiv rata, jer je sobom doneo zlo i pokor svim narodima na Balkanu bez obzira na boju kože, veroispovest, kulturnu tradiciju i običaje, pesmu (epsku i lirsku o mladosti i o starosti)”, govori za sebe doktor Vukas. Rođen je 1939 godine u Nišu u pravoslavnoj porodici. Diplomirao je 1963. na Medicinskom fakultetu Beogradskog univerziteta i iz Srbije je 1968. godine upućen u Švedsku na specijalizaciju „dečje kardiovaskularne hirurgije“, gde je ostao da radi. Imao je hiljadu operacija na ljudskom srcu. Vukas je čuvar srpske duše u tuđini. Zabrinut za svoje potomke, koje je u situacijama kada mu se radni dan produži do sutra, pokušavao da svoju decu rođenu u Švedskoj, ne vaspitava preko telefona. Vernik je koji veruje u Čoveka i u Boga, nauku i veru. Prošao je kroz iskušenja i patnje naroda, osetio herojstvo i izdajstvo, strah od ranjavanja, bolove ranjenika, koji kada traže pomoć prvo zovu majku, potom Boga, pa doktora. Suprug je, otac, deda, koji danas sedi za porodičnim stolom sa osamnaest stolica i okružen sa četiri doktora medicinskih nauka.

Mihailo Vukas : HUMKE - 2 , Akademska misao 2016, tvrdi povez, omot, str. 123 + 105. Biografska proza iz dva dela u jednoj knjizi. Prva knjiga počinje sa jedne strane a druga sa druge. Očuvanost 4. Doktor Vukas je lekar, hirurg, doktor nauka, profesor, akademik i književnik. Piše na (“Suza iz oka kanula, zašto”, “Igra sudbine”, “Srce na dlanu”) srpskom, latinicom i ćirilicom, na švedskom, engleskom, ruskim pismom, narodskim jezikom sa primesama turcizma, engleštine, mađarskog, bugarskog dijalekta. “Ja sam hirurg koji je držao hiljadu puta ljudsko srce na dlanu i koji je spasao toliko ljudskih života. Pedagog sam i mislilac, koji svoje znanje nesebično deli i daruje drugima. Humanista sam i spasilac ljudi u egzistencijalnoj nevolji, bolesti, povredi, rani. Pacifista sam, koji je javno protiv rata, jer je sobom doneo zlo i pokor svim narodima na Balkanu bez obzira na boju kože, veroispovest, kulturnu tradiciju i običaje, pesmu (epsku i lirsku o mladosti i o starosti)”, govori za sebe doktor Vukas. Rođen je 1939 godine u Nišu u pravoslavnoj porodici. Diplomirao je 1963. na Medicinskom fakultetu Beogradskog univerziteta i iz Srbije je 1968. godine upućen u Švedsku na specijalizaciju „dečje kardiovaskularne hirurgije“, gde je ostao da radi. Imao je hiljadu operacija na ljudskom srcu. Vukas je čuvar srpske duše u tuđini. Zabrinut za svoje potomke, koje je u situacijama kada mu se radni dan produži do sutra, pokušavao da svoju decu rođenu u Švedskoj, ne vaspitava preko telefona. Vernik je koji veruje u Čoveka i u Boga, nauku i veru. Prošao je kroz iskušenja i patnje naroda, osetio herojstvo i izdajstvo, strah od ranjavanja, bolove ranjenika, koji kada traže pomoć prvo zovu majku, potom Boga, pa doktora. Suprug je, otac, deda, koji danas sedi za porodičnim stolom sa osamnaest stolica i okružen sa četiri doktora medicinskih nauka.

Pred vama je roman, zapravo vodič kroz život u Japanu, iz pera Marćina Bručkovskog, mladog Poljaka koji je otputovao u Japan na godinu dana a u njemu ostao 10 godina. Na duhovit način je prikazan svakodnevni život u savremenom Japanu iz ugla jednog gaiđina... Iz poglavlja AUTOSTOPERSKA IZBIRLJIVOST: ... Zaključavam bicikl na stajalištu ispred velikog, dvanaestospratnog mansiona u Takadanobabi. Ovde stanuju imućni ljudi – prema japanskim standardima. Ili, milioneri po svetskim standardima, jer za jedan ovakav stan može da se kupi luksuzna kuća na Floridi, ili palata u Vilanovu. To je moj jedini čas kod predstavnika japanskih viših klasa. Tačnije, srednje više klase: predajem deci hirurga i njegovih suseda, takođe lekara. Stan ima gotovo evropsku površinu, na podu su daske a ne tatami, stolovi normalne visine i stolice s nogama: potpun luksuz po zapadnim merilima. Tu je i sofa, palma i kristalni luster u salonu. Za potpunu sreću nedostaje samo orman od orahovine. Ali, zato je u podzemlju garaža, u garaži mercedes, a na recepciji – uniformisani domar. Od svih grupa učenika, ovu iz Takadanobabe najmanje volim. Deca su puna osećaja više društvene vrednosti u odnosu na gaiđina koji se po Tokiju vozi na biciklu. U određenim delovima grada ne vozi se, jasna stvar, na biciklu po ulicama. A pogotovo ne sa gitarom na leđima. A ako predaje engleski, onda je u najmanju ruku Amerikanac, ako baš mora Englez, ali sigurno nije Poljak... U očima dece, uostalom, pao sam nisko na različitim frontovima. Diskvalifikuju me, između ostalog, stanovanje u apato, ispijanje piva na ulici i motanje po Tokiju noću. S druge strane, spašava me prestiž mog univerziteta: Joći Daigaku (Univerzitet Sofija) ‒ prestiž, uzgred budi rečeno, u devedeset procenata proističe iz toga što je na njemu studirala izuzetno popularna pevačica: Hajami Ju... Čas brzo prolazi, ponavljamo pesmice iz ove godine i govorimo o godišnjim odmorima. Naterati decu da postavljaju pitanja je teško kao i obično, jer ih japanska osnovna škola uspešno odučava od toga. – Hajde dalje, pitajte me sada kakvi su moji planovi za godišnji odmor. Tišina. Četiri kamena kipa čekaju dok ne naredim ko da me pita. Tri godine škole uspešno su ih naučile da inicijativa nanosi štetu. Zato sledi pokazivanje prstom i odabrana žrtva, blago se kriveći, izbacuje iz sebe: – Učitelj... gde... idete... odmor? – NA odmor – ispravljam. – A idem na Kjušu, u Kumamoto. – Hmm... – mrmljaju s umerenim uvažavanjem. Nije to Pariz, ni Florida, ali može da prođe. Dobro da ne ide kod siromašnih rođaka u Saitamu... – Sledeće pitanje, hajde, čekam! – Ovaj… too... neee... Čime... putujete... gospodine... učitelju? Bicikli...? – (Kikoću se). Shvatam da ne znam kako se na japanskom kaže autostop. Zgrabim rečnik – evo: ヒッチハイク [to zvuči ovako: hićći ha-i-ku]. Deca se zalede, savršeno nepokretna, što je u Japanu sinonim za rečenicu: “Ne razumem u potpunosti šta želite da kažete”. – Znate – prelazim na japanski, već je kraj časa, a na engleskom to sigurno neće razumeti – idete duž puta, mahnete rukom, automobil se zaustavi… Oči su im još razrogačenije. Ubrzo zatim jedan od dečaka preneraženim šapatom tumači ostalima: – Znam, čitao sam u knjizi: on će da moli NEPOZNATE ljude da ga prevezu... Na licima dece oslikava se ničim prikriveni užas. Pokušavam da objasnim da je to veoma lepa tradicija, da se sklapaju nova poznanstva, da gomila studenata u Evropi tako provodi raspust; ali kada dođem do spavanja u šatoru u šumi ili na livadi, dočekuje me toliko neverice i zgražavanja da odustajem. Ispostavilo se da je Poštovani Gospodin Učitelj ispao beskućnik koji prosjači prevoz na autoputu i spava kojekuda po poljima. Skandal! Ne može se ni zamisliti... Konačno se pozdravljamo, dobijam belu kovertu, danas sa posebnim bonusom za kraj semestra. To je znak zahvalnosti majke dece, supruge čuvenog hirurga, koja je daleko skromnija nego njeno potomstvo, uopšte nije naduvena, jednostavno normalna, draga gospođa. Idem do njene sobe da se pozdravim, ali čekam, ne ulazim – upravo svira nokturno na pijaninu. Ne naročito dobro, ali poštovanje prema umetnosti i Frediju naređuje mi da sačekam. Veoma se rastuži kad joj kažem da je ovo poslednji čas, da sam završio studije i da od septembra počinjem da radim puno radno vreme u kompjuterskoj firmi. Klanja mi se nisko i moli da svratim i da im ispričam kako živim. Ko zna, možda to jednom i uradim. Ali, sada – godišnji odmor! Naslov: Nesanica u Tokiju Izdavač: Kokoro Strana: 353 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-89057-33-1

Bruno Munari jedan je od najinspirativnijih italijanskih umetnika i dizajnera XX veka svoje razmišljanje otpočinje pitanjima: Šta rade dizajneri? Koja je funkcija dizajna? Kakvu ulogu dizajn ima u našoj svakodnevici? Munari zagovara dizajn koji je funkcionalan, lep i pristupačan, ali koji, pre svega, odgovara nameni samog predmeta. Upućuje nas da inspiraciju potražimo u logici dizajna u prirodi, upoznaje nas sa načelima oblika kruga, kvadrata, trougla, načinom na koji opažamo boje. Dizajniranje lampi, stolica, saobraćajnih znakova, postera, knjiga, automobila, kod Munarija je uvek vođeno održivošću i skladom pri estetskom odabiru. Podsećajući nas da je svaki predmet koji vidimo u modernoj svakodnevici nužno neko dizajnirao, Munari nas podstiče da svet posmatramo aktivno kako bismo ponovo uspostavili vezu između umetnosti i publike, između čoveka i umetnosti kao žive stvari. Uvod: beskorisne mašine Dizajneri i stilisti / Ko je dizajner? / Čista i primenjena umetnost / Živi jezik / Ruža u obliku ruže / Stilisti / Tajanstvena umetnost Vizuelni dizajn / Vizuelna karakterizacija / Oblik reči / Telegrami i pesme / Dve u jednoj / Jezik simbola i znakova? / 12 000 različitih boja Grafički dizajn Plakat sa centralnom figurom Plakat bez dimenzija Knjige za decu Industrijski dizajn / Minijaturizacija umetnosti / Kako se živi u tradicionalnoj japanskoj kući? / Šta je bambus? / Spontani oblik / Lampa u obliku prizme / Istrošeni predmeti / Pomorandža, grašak i ruža / Putna skulptura / Gospodski domovi s luksuznim detaljima / Šta je autoritet danas? / Pribor za jelo / Ima još toga / Maštoviti pokloni Radni crteži / Iris / Porasti i pukni / Konkavno-konveksni oblici / Neprekinute strukture / Tetrakonus / Jin-Jang / Moare / Direktne projekcije / Projekcije pomoću polarizovane svetlosti / Kvadrat / Krug / Trougao / Strela dlaku menja ali ne i vrh / Teorijske rekonstrukcije imaginarnih predmeta / Vežbe iz eksperimentalne topologije / Dve fontane, devet lopti Prilog: mašine mog detinjstva

23. Kompletna dečja biblioteka (200 naslova) Komplet obuhvata sledeće naslove: Serbian folk tales Sve što (ni)sam očekivala Kamile su debele Gde zeka pije vodu Gledamo u oblake Idemo na more Kišni glistac Kišni oblak Ljutito meče Medved Rajko i pčela Darko Miško Ljubomorko Miško Ljutko Miško Nećejed Miško Piško Miško Plašljivko Mravac mrav Nasmejani svet Miroslav Antić Priča o valjušku Ringe, ringe raja Singi Lumba i drvo čarobnih olovaka Singi Lumba i Kockasta planeta Ove priče na igru liče Šta sve Ana zna O SREĆI Šta sve Ana zna: DOBRI SAVETI Šta sve Ana zna: U VRTIĆU Uspavanka za miša Zmajeva riznica Zunzarina palata Baštovanov san Bongo. Ili: Družina retkih kućnih ljubimaca Mali bukvar Devojčica i meda Hoću kući Ježeva kućica Još nam samo ale fale Lepo pisanje Ma šta mi reče Mače u džepu Narodne priče i umotvorine za decu Nećeš mi verovati Izbor iz pozije i proze za decu Nešto čudesno Nevidljiva ptica Plavi zec, čudni zec, jedini na svetu: čitanka za predškolce i mlađe osnovce Priča o Tataliji Princ Nećko Samo za tvoje uši Srpske narodne bajke Staško nestaško Strašno strašna priča Vašar u Strmoglavcu Ušlo kuče u sanduče Vidovite priče Zanimljivi bukvar Bajka o ribaru i ribici Bajke Bajke Bajke Basne Basne Basne Čarna i Nesvet Čudesni podvizi Azbučka Prvog u 30 slova Doživljaji mačka Toše Fazoni i fore 1 Gospodin Oliver Jao, Brana! Kad priča priča priču Mene je teško ne voleti Muzičar s cilindrom i cvetom na reveru Naša gošća godina Nije čovek, nije čigra - antologija autorskih zagonetki O mačkama, notama i bubama Patuljkov venac i druge bajke Pepeljuga Pesme o majci Poštovana deco Selena se budi Zagonetne priče 1 Agi i Ema Autobiografija Avanture Kraljevića Marka Beogradska mumija Čarobno ogledalo Deca Bestragije Istorijska potraga: Na dvoru Jelene Anžujske Ja sam Akiko Januar u žirafi Kako su postale ružne reči Knjiga za Marka Koga se tiče kako žive priče Magareće godine Marta Smart i vašar zagonetki Muzika traži uši Orlovi rano lete Peta devojčica, Marja Pradevojčica Priče iz davnine Sara i zaboravljeni trg Sofijine mudrolije sa Markom Kraljevićem Srpske narodne epske pesme Bašta sljezove boje Sveti Sava u književnosti Zagonetna potraga Ježeva kućica (dvojezično) Uspavanka za mesec Od čitanja se raste Stolice, zašto ne koračaš Tri želje mačka Miška Vrabac Džoni Lota pravi lom Mrzim avanture Pipi Duga Čarapa Ptica padavica Srpske narodne bajke Tačno otprilike Baksuz Srećko i njegove nevolje Barbara, Kata i dva čuda jedna Cile, razmaženo pile Fazoni i fore 2 Fazoni i fore 3 Izmislica Kaži teti dobar dan Luckasta Lota Priče iz vitrine Sa mnom ima neka greška Srećan kraj Zagonetne priče - knjiga druga Dositej Obradović: Put u rajski vrt Hajduk u Beogradu Kaljavi konj Kaput od mahovine Mihajlo Pupin: Telefon bez žica Misija muzej Nikola Tesla: Golubica Kata Plavi čuperak Pustolov Hajduk sa strane Vuk S. Karadžić: Zvezdica Mina Zelenbabini darovi Istorijska potrga: Tragom Stefana Nemanje Medved i klavir Dogodovštine jednog Džonija Dvanaesto more Neko se uselio u onu staru vilu O dugmetu i sreći Cipela na kraju sveta Čudesno putovanje Lutanja baštenskih patuljaka Okean od papira 1. deo - Knjiga Urnebesna fizika Želim Banda neželjenih ljubimaca Čudo Džukac Kucov Hajduci Hajduk Stanko Kako sam postao detektiv Karavan čudesa Kroz vasionu i vekove Malo zeleno drvo Martina velika zagonetna avantura Misterije Ginkove ulice Momo O krilima i čudima Od pašnjaka do naučenjaka Okean od papira 2. deo - Muzej Lažeš, Melita Ronja, razbojnička kći Tajne veštine Marte Smart Urnebesna hemija Zagonetne priče 5 Zec iz šešir Zeleni papagaj 35 kalorija bez šećera Bandoglavić Strahinja Crna ptica Gospodinova kuća Krokodil peva Kroz pustinju i prašumu Leto kada sam naučila da letim Muški dnevnik Ne brinite za sutra Neću da mislim na Prag Ovo je najstrašniji dan u mom životu Peti leptir Priče iz glave Priče o prkosnim Srpkinjama Sara i januar za dve devojčice Sazvežđe violina Sve što (ni)sam želela Tajna nemuštog jezika Udario me pubertet u glavu Zvezdobrojci Dođi na jedno čudno mesto Zagrli Mesec Devojčice su obično više Katarke Beograda Mračne tajne Ginkove ulice Okean od papira 3. deo - Knijga Upomoć, izglada da sam se zaljubila Prikaži više

Izdanje je rasprodato, kada izađe NOVO imaćemo ga u ponudi, ne znamo kada će izaći. Klikom na tekst iznad "Obavestite me kada ovaj naslov bude dostupan" pošaljite nam mejlom Vaše podatke i bićete među prvima obavešteni kada knjigu dobijemo! AUTOIMUNI NUTRIVOR – Priručnik i kuharica bez alergena je prva knjiga na hrvatskom jeziku koja pokriva sve što zainteresirani trebaju znati o povezanosti prehrane i autoimunih bolesti, alergija i intolerancija. Knjiga sadrži informacije, iskustvo i vodič kroz praktičnu primjenu AIP-a (Autoimunog Protokola) i Paleo prehrane. Pored 220 ukusih recepata prilagođenih našim namirnicama i podneblju, autorice pokrivaju priču o autoimunim bolestima, njihovim uzrocima i pokretačima, o propusnim crijevima i hrani koja ih uzrokuje, o grupama namirnica koje negativno djeluju na organizam i još puno toga. Obradile su mnoge važne teme i dale odgovore na sva moguća pitanja koja čitatelj može imati kada odluči preuzeti odgovornost za svoje zdravlje i krenuti s promjenama. Knjiga je namijenjena onima koji: imaju autoimune bolesti; traže recepte bez alergena – glutena, žitarica, pseudožitarica, mlijeka i mliječnih proizvoda, jaja, orašastih plodova, mahunarki i sjemenki; imaju probavne smetnje poput napuhnutosti, zatvora ili mekane stolice, grčeva, bolova, plinova; žele kuhati po paleo principima; imaju nepovezane zdravstvene simptome i žele vidjeti ima li hrana veze s tim; žele pouzdan način za utvrđivanje intolerancija; žele naći optimalnu prehranu po vlastitoj mjeri. U teorijskom dijelu knjige obrađene su teme: autoimune bolesti, propusna crijeva i hrana koja ih uzrokuje; vrste eliminacijskih prehrana (AIP, Wahls, Gaps, Low-fodmap); testovi intolerancije i znakovi intolerancije na hranu; faze promjene prehrane, dnevnik prehrane, reintrodukcija namirnica, eksperiment n=1; mozak, trudnoća i dojenje, djeca na AIP-u; ugljikohidrati, suplementiranje, iznutrice, kosti, želatina i kolagen; laktofermentirana hrana, namakanje i klijanje; goitrogeno povrće, samoniklo jestivo bilje, jestivo cvijeće; masti, šećeri, sol, začini, eterična ulja pri kuhanju; održivost, nabava namirnica, čitanje deklaracija; organizacija kuhinje, posuđa i kuhanja, kuhanje na niskim temperaturama; AIP na budžetu i putovanju. U drugom dijelu knjige je 220 recepata bez alergena za pune tanjure domaće kuhane hrane. Podijeljeni su u kategorije: napitci, juhe, salate, povrće, perad i crveno meso, iznutrice, riba i morski plodovi, deserti, prilozi, #reintro. Čitaj dalje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije i korice: Mihailo Pisanjuk Što može ujak Quentin - sasvim sam - na otoku Kirrin. Nikome ne dopušta posjet - čak ni Georgeu i ostatku Slavne petorke. Ali Quentin zapravo nije sasvim sam na otoku - netko pazi na svaki njegov korak! Inid Meri Blajton (engl. Enid Mary Blyton; Hamsted, 11. avgust 1897 — Ist Dolič, 28. novembar 1968) bila je britanska književnica. Najpoznatija je po svojim romanima i pripovetkama za decu. Svoja dela je objavljivala i pod pseudonimom Meri Polok (engl. Mary Pollock). Na srpski jezik prevedeno je dosta njenih dela, ali je u starijim izdanjima njeno ime najčešće nepravilno prevođeno kao „Enid Blajton”.[a] Poznata je po brojnim serijama popularnih romana kreiranih za različite uzraste. Širom sveta je prodato preko 600 miliona primeraka njenih knjiga.[1] Jedan od njenih najpoznatijih likova jeste Nodi, namenjen najmlađim čitaocima. Glavninu njenog opusa čine romani u kojima deca doživljavaju pustolovine, uz minimalno učešće odraslih. Najpoznatiji su joj serijali „Pet prijatelja“ (21 roman, 1942. do 1963, gde četvoro dece i njihov pas rešavaju kriminalne slučajeve pre policije) i „Tajna sedmorka“ ili „Sedam tajanstvenih“ (15 romana, 1949. do 1963, gde društvo od sedmoro dece rešava različite misterije). Njeno stvaralaštvo je žanrovski raznovrsno: pripovetke, fantastika, ponekada i magija. Knjige su joj popularne u Komonveltu, ali i u celom svetu. Prevedene su na 90 jezika, a procenjuje se da je za 40 godina stvaralaštva napisala 800 knjiga. Biografija Kuća u kojoj je živela Inid Blajton od 1920. do 1924. Na kući postoji tabla na kojoj piše: `Enid Blyton 1897-1968 children`s writer lived here 1920-1924`. Kuća ima status engleskog kulturnog nasleđa Inid Blajton rođena je 11. avgusta 1897. godine u predgrađu Londona. Njeni roditelji, Tomas Karej Blajton i Tereza Marija Blajton pored Inid imali su još dva mlađa sina. Ubrzo po rođenju teško se razbolela od velikog kašlja. Njen otac, Tomas Blajton, bdio je nad njom iz noći u noć, dok se nije oporavila. Od tada je Inid pratila oca gde god je išao i preko njega je razvila ljubav prema prirodi i životinjama - entuzijazam koji joj je ostao tokom celog života, a takođe i ljubav prema knjigama. Od 1907. do 1915. pohađala je školi „St. Kristofer” u predgrađu Londona. Bila je podjednako dobra u gotovo svim predmetima osim matematike. Otac je za Inid planirao muzičku karijeru, ali je nju privlačilo pisanje i već u školi je napisala prve priče. Po završetku škole zaposlila se kao učiteljica, što joj je omogućilo da dobro razume dečiju psihologiju. Takođe je neko vreme radila i kao dadilja u porodici sa četvoro male dece. Ponekad je toj deci čitala svoje rane priče i na taj način proveravala koliko su dobro percipirane. Strast prema pisanju nikada nije jenjavala. Prve priče za decu počela je da objavljuje u časopisima, a prvu knjigu, zbirku pesama, objavila je 1922. godine. Kuća u Bakingemširu u kojoj je Inid Blajton živela sa prvim suprugom, Hjuom Polokom Maketa kuće u kojoj je živela Inid Blajton od 1938. do 1968. godine Sa 27 godina Inid se udala za Hjua Poloka, koji je delio njenu strast prema književnosti i pomogao joj da nauči da radi na pisaćoj mašini, što je ubrzalo kreativni proces. Mladi bračni par nastanio se u staroj kući u Bakingemširu u blizini Londona. Ovde je Inid mogla da gaji veliki broj kućnih ljubimaca, a njen omiljeni kućni ljubimac bio je foks terijer Bob. Čak je u jednom časopisu pisala i kolumnu „Pisma od Boba“, smešne beleške koje je pisala u ime svog psa. Inid i Hju dobili su dve ćerke. Ubrzo po udaji napisala je svoj prvi roman Avanture stolice želja. Tokom tridesetih Inid piše dečje priče i romane još aktivnije nego ranije, a broj obožavalaca njenog dela raste. U ovom periodu objavljuje izuzetnu bajku Žuta knjiga vila. Krajem tridesetih brak između Hjua i Inid počinje da se raspada, posle skoro 20 godina. Inid je počela da sumnja da je suprug vara i 1938. odlučuje da žive odvojeno, a 1941. zvanično je podnela zahtev za razvod. Uspeva čak i da dobije zabranu sastajanja Hjua Poloka sa ćerkama. Inid se ponovo se udala 1943. godine za hirurga Keneta Votersa, posle čega nastupa njen najproduktivniji stvaralački period. Par se nastanio u Dorsetu, gde je Inid napisala svoja najbolja dela. Tokom narednih više od dvadeset godina stvorila je nekoliko serija romana namenjenih različitim starosnim kategorijama.[2] Inid se u starosti razbolela od alchajmerove bolesti. Umrla je 1968, u 71. godini.[3] Književni rad Polica na kojoj se nalaze neke od knjiga Inid Blajton Inid Bliton je jedan od najomiljenijih autora u dečjoj književnosti. Njene priče ostaju bezvremeni klasici koje obožavaju deca širom sveta. Naročito je poznata po svojim serijalima romana namenjenih različitim starosnim grupama. Njene knjige bile su i ostale izuzetno popularne u Britaniji, Indiji i Australiji. Prevedene su na 40 jezika, uključujući malajski, španski, francuski, finski, nemački, japanski i hebrejski. Prevedene verzije postale su i ostale izuzetno popularne u mnogim delovima Evrope i Azije. Prvi prevodi na srpski jezik pojavili su se 1990. godine. Tokom svog stvaralačkog perioda Inid Blajton napisala je više stotina knjiga namenjenih mlađoj i starijoj deci. Takođe je veliki broj priča objavila u časopisima. Procenjuje se da ukupan broj njenih objavljivljenih knjiga iznosi oko 600 naslova, ne uključujući decenije pisanja u časopisima. Neki izvori tvrde da je u jednom trenutku pisala i do 10.000 reči dnevno. Takva zapanjujuće plodna produkcija navela je mnoge da veruju da su neka od njenih dela pisali drugi autori, takozvani „duhovi”, ali se nijedan pisac nije javio. Nekoliko naslova napisala je pod pseudonimom Meri Polok, što je njeno srednje ime i prezime prvog muža.

Izdavač: Begen comerc Autor: Slađana Crvenkov Br. str.: 132 Povez: Mek Format: 145mm x 205mm Pismo: Latinica Opis Treba znati – prvih šest nedelja posle porođaja – treće izmenjeno izdanje – autor Slađana Crvenkov. Olakšajte sebi najlepše dane i smanjite posete internetu, čitajući štiva ispisana rukom više medicinske sestre sa vise od dve decenije iskustva u radu sa trudnicama i patronazi. TREBA ZNATI – prvih šest nedelja posle porođaja UZ KNJIGU REŠITE SVE NEDOUMICE U PRVIM DANIMA POSLE POROĐAJA O: Babinju – period od šest nedelja posle porođaja (ishrana porodilje, krvarenju iz materice, uspostavljanju menstrualnog ciklusa, regulisanju stolice, mokrenja i dr…); Neželjenim i mogućim komplikacijama (krvarenje, infekcija rane, urinarne infekcije i prva pomoć u kući..); DOJENJU – razvoj mleka, izmlazanje, metode čuvanje mleka; Osobinama i negovanju bebe u prvih mesec dana; razvoj i nega čula; promene na telu; genitalnim organima; temepraturi sobe; vode za kupanje; tehnici kupanja korak po korak; refleksima; kapacitetu želuca bebe; prepovijanju; Najčesćim promenama i saniranju istih (grčevi, temenjača, zanoktice i još mnogo toga!) Recenzija knjige Treba znati – prvih šest nedelja posle porođaja „Pred nama se nalazi knjiga „Treba znati – prvih šest nedelja posle porođaja” autorke Slađane Crvenkov, medicinske sestre visokog obrazovanja, s dugogodišnjim iskustvom u patronažnom radu s trudnicama i porodiljama. Ovo je knjiga koja trudnici i porodilji pruža obilje neophodnih informacija važnih za dolazak na svet novog bića. Autorka je detaljno i sistematično obradila svako poglavlje za budući život deteta i majke tj. roditelja. Tekst je napisan sa notom prisnosti koja čitaocima daje utisak da su stalno u dijalogu s patronažnom sestrom. Poseban detalj u napisanim redovima su obeležene informacije „treba znati” koje upućuju znanje majki u pravom smeru i daju sigurnost za predviđene postupke. Verujem da će se ova knjiga naći na stolu svake buduće majke i da će im biti svakodnevna literatura.” – Prof. dr Dušanka Dobanovački, specijalista dečji hirurg, urolog i dečji urolog. Recenzija knjige Treba znati – prvih šest nedelja posle porođaja „Publikaciju Treba znati – prvih šest nedelja posle porođaja, autor Slađana Crvenkov je napisala sa željom da pomogne budućim roditeljima, a posebno budućim majkama da se pripreme za dolazak njihove bebe. Publikacija je formulisana sistematski, ima logičan sled poglavlja tako da se lako koristi. Sadrži osam poglavlja. Autor detaljno opisuje sve promene u organizmu majke posle porođaja, u periodu babinja. Na lep i koncizan način objašnjeno je šta roditelji treba da pripreme za dolazak bebe. Šta treba da znaju o osobinama novorođenčeta i razvoju pojedinih funkcija. Zatim koje promene mogu očekivati kod novorođenog deteta. Autor je veoma detaljno opisao ishranu i negu novorođenčeta u kućnim uslovima. Dati su odgovori na najčešća pitanja i nedoumice roditelja tokom novorođenačkog perioda. Posebna vrednost publikacije je što se jedna složena i stručna problematika izlaže jasno, pregledno bez nepotrebnih detalja koji bi opterećivali čitaoca. Ova pubilikacija bi trebalo da se nađe na radnom stolu medicinskih sestara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, u savetovalištu za trudnice i malu decu, jer pomoć medicinskih sestara u tom periodu je od velikog značaja za buduću majku, novorođenče i čitavu porodicu. Namena publikacije može biti višestruka, počev od porodice, škole, stručnih i humanitarnih organizacija, do obrazovnih i zdravstvenih ustanova, ali nesumnjivo najveću korist će imati budući roditelji. S obzirom na svoju univerzalnost, publikacija nema ni teritorijalno niti vremensko ograničenje. Najtoplije je preporučujem.” – Prof. dr Dušica Rakić, pedijatar i kardiolog, vanredni profesor na Medicinskom Fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Ukolko želite da prelistate nekoliko strana ove predivne knjige kliknite OVDE.

Autorke ove knjige su i same doživele tragična iskustva, iznose ih u svojoj knjizi, pišu o svojim potresnim pričama i pričama ožalošćenih sa kojima su razgovarale. Knjiga će svima koji prolaze kroz težak period pomoći da olakšaju svoju bol i naučiti ih kako mogu da se suoče sa životom i nastave da ga žive nakon smrti voljene osobe. Sadržaj: 9 Pohvale knjizi Kako preboljeti gubitak voljene osobe 14 Komentari čitatelja 21 Zahvale 25 Uvod 29 PRVI DIO Nepoznati svijet: Putovanje prema dubokoj žalosti 31 01. Polazište: Napomene autorica 41 02. Napomene za prvih nekoliko tjedana 53 03. Razumijevanje emocionalnih i fizičkih učinaka tugovanja 79 04. Zablude i nesporazumi vezani uz proces žalovanja 97 DRUGI DIO Svijet nam se okrenuo naglavce: Kako sakupiti razasute komadiće 99 05. Svijet nam se okrenuo naglavce 109 06. Odnosi s drugim Ijudima 115 07. Teški dani: Blagdani, godišnjice i ostale proslave 123 08. Tugovanje u osami, zajedničko tugovanje: Kako tuguju muškarci, a kako žene 132 09. Kako djeci pomoći da prebole gubitak 149 TREĆI DIO Naše priče 151 10. Gubitak prijatelja 158 11. Gubitak roditelja 166 12. Gubitak djeteta 177 13. Gubitak bračnog druga 193 14. Gubitak brata ili sestre 205 15. Pali junaci 214 16. Samoubojstvo 224 17. Jedan od mnogih: Kad tragičan udes izazove masovnu pogibiju 230 18. Ostali, nešto rjeđi izazovi 237 ČETVRTI DIO Putevi koji vode kroz duboku žalost 239 19. Put koji vodi prema izlazu: Razumijevanje putovanja kroz duboku bol 246 20. Vjera 255 21. Samopomoć i psihoterapija 267 22. Vježbe Smjernice za oporavak od duboke žalosti 287 23. Putovanje se nastavlja... Oproštajne napomene autorica 295 Dodatak Radni listovi i smjernice 303 Izvori Potpora ožalošćenima 317 Literatura 323 Kazalo 327 O autoricama Uvod Svake godine oko osam milijuna Amerikanaca doživi gubitak člana uže obitelji. Popis žrtava terorističkih akcija, ratova, Ijudske patnje i nesretnih slučajeva je dugačak i svakim danom sve više raste. Među onima koji doživljavaju takve gubitke nalaze se obitelji i pojedinci koje ne viđamo u medijima. Ožalošćeni pate iza zatvorenih vrata, u našem susjedstvu, u našim vlastitim kućama, u bolničkim čekaonicama. Oni koračaju hodnicima odjela za hitnu pomoć, gledaju kako se aparati za održavanje na životu isključuju ili tupo sjede na tvrdim bolničkim stolicama. Oni nestrpljivo čekaju u hotelskim sobama ne bi li pronašli tijelo njihovog voljenog. Oni su ti kojima neočekivan telefonski poziv slama srce. Oni su ti koji se moraju nositi s iznenadnom smrću, iznenadnim krajem, iznenadnom tragedijom. Nitko od njih nije bio spreman za rastanak. Svi smo mi, od prvog daha, uključeni u životne cikluse u koje imamo povjerenja. Kao malena djeca vjerujemo da će se naši roditelji pobrinuti za zadovoljenje naših potreba. Kao djeca vjerujemo u dobrotu Ijudi koji nas okružuju. Uče nas da će nam drugi Ijudi, ukoliko prema njima budemo dobri, uzvratiti istom mjerom. Ubrzo nakon toga postajemo adolescenti koje njihovi stariji uče o zakonu uzroka i posljedica. Uče nas da će nam naša tijela služiti godinama ako brinemo o njima i jedemo nutritivnu hranu. Tako odrastamo i dalje vjerujući nekim temeljnim ciklusima. Vjerujemo da će sunce svakoga jutra izići i svake večeri zaći, da će nas naša djeca nadživjeti, da će biti mnogo vremena za uživanje s onima koje volimo. A onda se, s viješću o iznenadnoj smrti našeg voljenog, naš svijet u djeliću sekunde zauvijek promijeni. Svijet reda i predvidljivih ciklusa nestaje. Bačeni smo u ponor i pri ruci nemamo ništa što bi nam pomo- glo da iz njega iziđemo. Nismo imali vremena da se pripremimo na to. Nismo imali vremena da prikupimo ono što će nam trebati na našem putovanju. Nije bilo vremena za nedovršene poslove, ni za pozdrav na rastanku. Možda smo fizički i stvoreni od stanica i gena i kože i kostiju, no nas u emocionalnom smislu, sačinjavaju misli, uspomene i djelići Ijudi koje smo dotakliikoji su dotaknuli nas. Smrt osobe koju volimo stvara ogromnu ranu. Zato se mijenjamo. Naša ciklička struktura se zauvijek remeti pa sami sebe možemo zateći kako lutamo ruševinama svojih jučerašnjib. temelja. ***

KAKO DA SE ZAČUDITE Vid proverаvаte tаko što odete kod očnog lekаrа, sednete nа stolicu, on vаm pokаzuje slovа, prvo velikа, pа sve mаnjа... Postojаnje čudа, to dа li ih vidite, međutim, proverаvаte obrnutim redosledom, od mаnjih kа većim. Tаko što se nаlаktite nа prozorsku dаsku, izаđete nа bаlkon, sednete nа klupu u pаrku, vozite bicikl, ronite otvorenih očiju... Drugim rečimа, bez obzirа nа to gde se nаlаzite, gledаte svet oko sebe. Ako ne vidite mаlo čudo u tome kаko trаvа niče ispred vаše zgrаde, u tome kаko se dobro slаžu vetаr i cvetne lаtice, u tome kаko decа uče dа hodаju i trče, u tome kаko se sunčev kolut pomerа bez obzirа nа to koliko brzo okrećete pedаle, u tome kаko oko vаs promiču jаtа ribа, а nа dnu morа miruju školjke... Ako, dаkle, ništа od togа više ne vidite kаo mаlo čudo – ondа vаm ni tаkozvаnа velikа čudа neće pomoći dа se zаčudite. Ipаk, nemojte dа pаničite. I zа to postoji lek. Imаte gа u rukаmа, uprаvo čitаte ono što je sаstаvio tаmo neki urednik, već ste videli dа je knjigu priredilа Gordаnа Timotijević, а nа korici još i stoji dа je po sedаm svojih čudа opisаlo sedаm pisаcа: Dаnilo Nikolić, Ljubivoje Ršumović, Slobodаn Stаnišić, Rаnko Pаvlović, Dаvid Albаhаri, Vesnа Vidojević Gаjović i Brаnko Stevаnović. Sve ilustrovаo Mlаden Anđelković. Preostаje sаmo to dа knjigu otvorite. Verujte – pomаže. Mаlа čudа rаstu... I gle, čudа – više niste sigurni dа li vi knjigu držite u rukаmа ili su ovаkve knjige tu dа bi vаs držаle zа ruke. Gorаn Petrović Čitaj dalje

Lepo očuvano Ežen Jonesko, rođen kao Euđen Jonesku (franc. Eugène Ionesco, rum. Eugen Ionescu; Slatina, 26. novembar 1909 — Pariz, 28. mart 1994), bio je rumunski i francuski dramski pisac, jedan od utemeljivača pravca Teatar apsurda. Pored humora i ismevanja banalnih situacija, Joneskove drame dočaravaju usamljenost i beznačajnost ljudskog postojanja. Osim drama, pisao je i eseje, pripovetke i druga dela. Biografija[uredi | uredi izvor] Jonesko je rođen 26. novembra 1909. u rumunskom gradu Slatini. Otac mu je bio Rumun, a majka Francuskinja grčko-rumunskog porekla.[1] Otac mu je bio pravoslavne vere. Njegova baka sa majčine strane bila je grkopravoslavne vere, ali se preobratila u religiju svog supruga, protestantizam, te je i Joneskova majka odgajena kao protestantkinja. Sam Jonesko je kršten kao rumunski pravoslavac. Mnogi izvori navode njegov datum rođenja kao 1912, ali to je greška nastala iz Joneskove vlastite taštine.[2] Jonesko se 1911. seli u Francusku gde ostaje sve do 1922. kada se vraća u rodnu Rumuniju.[3] Njegovi roditelji su se razveli za vreme boravka u Francuskoj, 1916.[3] Po povratku u Rumuniju, morao je ponovo da uči rumunski jezik kako bi mogao da normalno prati predavanja tokom školovanja u Bukureštu.[3] Nakon srednje škole, 1928. počinje studije francuske književnosti na univerzitetu u Bukureštu. Na univerzitetu je diplomirao 1933. Za vrijeme studija upoznao se sa Emilom Sioranom i Mirčom Elijadom, te su njih troje postali doživotni prijatelji. Jonesko se 1936. oženio sa Rodicom Burileanu (1910 - 2004). Brak im je doneo jednu kći za koju je Jonesko napisao mnogo nekonvencionalnih priča za decu. Dobivši stipendiju[3] 1938, beži pred rumunskim fašizmom nazad u Francusku gde je završio svoj doktorski rad. Zbog izbijanja Drugog svetskog rata 1939, ostao je tamo, u Marselju, ali se konačno nastanio u Francuskoj tek 1942. Nakon oslobađanja Pariza 1944, Jonesko se sa porodicom preselio tamo. Uprkos dogotrajnom boravku u Francuskoj, državljanstvo je dobio tek 1950.[4] Jonesko je 1970. odlikovan članstvom u Francuske akademije.[5] Jonesko je dobio i mnogo nagrada od kojih su najistaknutije: Nagrada na Turskom festivalu za film 1959, Prix Italia 1963, Nagrada Asocijacije pozorišnih pisaca 1966, Grand Prix National za pozorište 1969, Monaco Grand Prix 1969, Austrijska državna nagrada za evropsku književnost 1970, Nagrada Jerusalim 1973, te počasni doktorati na univerzitetima u Njujorku, Levenu, Vorviku i Tel Avivu. Jonesko je preminuo u Parizu 28. marta 1994. u svojoj 84. godini, a sahranjen je na pariškom groblju Monparnas. Iako je Jonesko pisao gotovo samo na francuskom, on je jedan od najodlikovanijih rumunskih umetnika. Jonesko - književnik[uredi | uredi izvor] Koreni njegove prve drame[uredi | uredi izvor] Kao i Semjuel Beket, Jonesko je u pozorište došao jako kasno. Svoju prvu dramu, Ćelavu pevačicu, napisao je tek 1948, a prvi put je izvedena je tek 1950. Sa 40 godina odlučio je da nauči engleski jezik koristeći Asimil metodu brižnog kopiranja celih rečenica kako bi ih zapamtio. Kada bi ih ponovno pročitao, osećao se kao da nije učio engleski, nego je otkrivao neke zapanjujuće istine kao ta da ima 7 dana u nedelji, da je tavanica gore, a pod dole tj. stvari koje je već znao, ali koje su ga iznenedno pogodile kao zapanjujuće koliko su one zapravo neosporno istinite. Ovaj osjećaj samo se intenzivirao sa predstavljanjem likova znanih kao „G. i Gđa. Smit” u kasnijim iskustvima. Na njegovo iznenađenje, Gospođa Smit obavestila je svoga supruga da imaju nekoliko dece, da žive u Londonu, da se prezivaju Smit, da je gospodin Smith službenik, da imaju sluškinju Meri, koja je Engleskinja, baš kao i njih dvoje. Veliki značaj gospođe Smit, mislio je, je njezina jako metodična procedura u njezinom traganju za istinom. Za Joneskja, klišeji i istinite činjenice iz uvodnog razgovora raspadale su se u divlju karikaturu i parodiju gde se sam jezik raspada i puca na fragmente reči. Jonesko je odlučio da prevede to iskustvo u dramu, Ćelavu pevačicu, koja je prvi put izvedena 1950, a režirao ju je Nikolas Bataj. Izvođenje je bilo totalni krah i prošlo je neopaženo sve dok par uspešnih kritičara i pisaca, među kojima su bili i Žan Anuj i Rajmond Keno, nisu pohvalili predstavu. Ranija dela[uredi | uredi izvor] Joneskova najranija, ali i najinovativnija dela su jednočine antidrame: Ćelava pevačica (1950), Poduka (1951), Stolice (1952) i Žak ili pokornost (1955). Ti apsurdni skečevi, kojima je dao naziv „antikomadi” ili „antidrame” (franc. anti-pièce), opisuju moderni osećaj otuđenosti, i nemogućnosti i besmislenosti komunikacije sa nadrealnom komičnom silom, parodirajući konformizam buržoazije i konvencionalnih pozorišnih formi. U njima Jonosko odbija konvencionalnu fabulu kao bazu, i umesto toga uzima njihovu dramsku strukturu iz akcelerirajućih ritmova i(li) cikličnih ponavljanja. Zanemaruje psihologiju i logički dijalog, time opisujući dehumanizovani svet sa mehaničkim, skoro lutkarskim likovima koji govore na non-sequituru. Jezik postane sve ređi, sa rečima i materijalnim objektima koji dobiju vlastiti život, povećavajući likove i stvarajući osećaj opasnosti. Velike drame[uredi | uredi izvor] Sa Neplaćenim ubicom (1959, njegova druga velika, prava drama; prva je bila Amedi ili kako ga se otarasiti), Jonesko je započeo istraživanje više podržanih dramskih situacija sa više humaniziranih likova. Od istaknutijih likova treba spomenuti Berengera, koji je bio glavni lik u više Joneskovih drama, od kojih je zadnja Vazdušni pešak iz 1963. Berenger je poluautobiografski lik koji izražava Joneskovo čudenje i strepnju za otuđenost stvarnosti. On je komično naivan, čime zadobiva simpatiju publike. U Neplaćenom ubici on se susreće sa smrću u obliku serijskog ubice. U Nosorogu on posmatra svoje prijatelje kako se jedan po jedan pretvaraju u nosoroga dok on sam ostaje nepromenjen protiv tog talasa konformizma. Baš u ovoj drami, Jonesko silno izražava njegov strah prema ideološkom konformizmu, inspirisanoj usponom Željezne garde u Rumunskoj za vreme 1930-ih. Kralj umire iz 1962. predstvlja ga kao kralja Berengera I, lika prosečnog čovjeka koji pokušava da se pomiri sa vlastitom smrću. Kasnija dela[uredi | uredi izvor] Joneskova kasnija dela dobila su znatno manju pažnju. Među ta dela spadaju i Žeđ i glad (1966), Igre od krvoprolića (1971), Magbet (1972, slobodna adaptacija Šekspirovog Magbeta) i Ce formidable bordel (1973). Osim libreta za operu Maksimilin Kolbe (za koju je muziku napisao Dominik Probst), koja je izvedena u 5 zemalja, ekranizirana i snimljena na CD, Jonesko nije pisao nijedno pozorišno delo posle Putovanja k mrtvima 1981. Međutim, Ćelava pevačica se još i danas igra u Pozorištu Hačete[6] gde je prvi put izvedena 1952. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Njegove najznačajnije drame su: Ćelava pevačica (1950) Lekcija (1951) Stolice (1952) Amede, ili kako ga izgubiti (1954) Žak, ili pokornost (1955) Novi stanar (1955) Almina improvizacija (1956) Nosorog (1959) Kralj umire (1962) Šetnja po vazduhu (1963) Žeđ i glad (1964) Magbet (1972)

Odlično očuvana, nekorišćena knjiga, ali ima oštećenje korica u gornjem levom uglu, kao na slici Ežen Jonesko, rođen kao Euđen Jonesku (franc. Eugène Ionesco, rum. Eugen Ionescu; Slatina, 26. novembar 1909 — Pariz, 28. mart 1994), bio je rumunski i francuski dramski pisac, jedan od utemeljivača pravca Teatar apsurda. Pored humora i ismevanja banalnih situacija, Joneskove drame dočaravaju usamljenost i beznačajnost ljudskog postojanja. Osim drama, pisao je i eseje, pripovetke i druga dela. Biografija[uredi | uredi izvor] Jonesko je rođen 26. novembra 1909. u rumunskom gradu Slatini. Otac mu je bio Rumun, a majka Francuskinja grčko-rumunskog porekla.[1] Otac mu je bio pravoslavne vere. Njegova baka sa majčine strane bila je grkopravoslavne vere, ali se preobratila u religiju svog supruga, protestantizam, te je i Joneskova majka odgajena kao protestantkinja. Sam Jonesko je kršten kao rumunski pravoslavac. Mnogi izvori navode njegov datum rođenja kao 1912, ali to je greška nastala iz Joneskove vlastite taštine.[2] Jonesko se 1911. seli u Francusku gde ostaje sve do 1922. kada se vraća u rodnu Rumuniju.[3] Njegovi roditelji su se razveli za vreme boravka u Francuskoj, 1916.[3] Po povratku u Rumuniju, morao je ponovo da uči rumunski jezik kako bi mogao da normalno prati predavanja tokom školovanja u Bukureštu.[3] Nakon srednje škole, 1928. počinje studije francuske književnosti na univerzitetu u Bukureštu. Na univerzitetu je diplomirao 1933. Za vrijeme studija upoznao se sa Emilom Sioranom i Mirčom Elijadom, te su njih troje postali doživotni prijatelji. Jonesko se 1936. oženio sa Rodicom Burileanu (1910 - 2004). Brak im je doneo jednu kći za koju je Jonesko napisao mnogo nekonvencionalnih priča za decu. Dobivši stipendiju[3] 1938, beži pred rumunskim fašizmom nazad u Francusku gde je završio svoj doktorski rad. Zbog izbijanja Drugog svetskog rata 1939, ostao je tamo, u Marselju, ali se konačno nastanio u Francuskoj tek 1942. Nakon oslobađanja Pariza 1944, Jonesko se sa porodicom preselio tamo. Uprkos dogotrajnom boravku u Francuskoj, državljanstvo je dobio tek 1950.[4] Jonesko je 1970. odlikovan članstvom u Francuske akademije.[5] Jonesko je dobio i mnogo nagrada od kojih su najistaknutije: Nagrada na Turskom festivalu za film 1959, Prix Italia 1963, Nagrada Asocijacije pozorišnih pisaca 1966, Grand Prix National za pozorište 1969, Monaco Grand Prix 1969, Austrijska državna nagrada za evropsku književnost 1970, Nagrada Jerusalim 1973, te počasni doktorati na univerzitetima u Njujorku, Levenu, Vorviku i Tel Avivu. Jonesko je preminuo u Parizu 28. marta 1994. u svojoj 84. godini, a sahranjen je na pariškom groblju Monparnas. Iako je Jonesko pisao gotovo samo na francuskom, on je jedan od najodlikovanijih rumunskih umetnika. Jonesko - književnik[uredi | uredi izvor] Koreni njegove prve drame[uredi | uredi izvor] Kao i Semjuel Beket, Jonesko je u pozorište došao jako kasno. Svoju prvu dramu, Ćelavu pevačicu, napisao je tek 1948, a prvi put je izvedena je tek 1950. Sa 40 godina odlučio je da nauči engleski jezik koristeći Asimil metodu brižnog kopiranja celih rečenica kako bi ih zapamtio. Kada bi ih ponovno pročitao, osećao se kao da nije učio engleski, nego je otkrivao neke zapanjujuće istine kao ta da ima 7 dana u nedelji, da je tavanica gore, a pod dole tj. stvari koje je već znao, ali koje su ga iznenedno pogodile kao zapanjujuće koliko su one zapravo neosporno istinite. Ovaj osjećaj samo se intenzivirao sa predstavljanjem likova znanih kao „G. i Gđa. Smit” u kasnijim iskustvima. Na njegovo iznenađenje, Gospođa Smit obavestila je svoga supruga da imaju nekoliko dece, da žive u Londonu, da se prezivaju Smit, da je gospodin Smith službenik, da imaju sluškinju Meri, koja je Engleskinja, baš kao i njih dvoje. Veliki značaj gospođe Smit, mislio je, je njezina jako metodična procedura u njezinom traganju za istinom. Za Joneskja, klišeji i istinite činjenice iz uvodnog razgovora raspadale su se u divlju karikaturu i parodiju gde se sam jezik raspada i puca na fragmente reči. Jonesko je odlučio da prevede to iskustvo u dramu, Ćelavu pevačicu, koja je prvi put izvedena 1950, a režirao ju je Nikolas Bataj. Izvođenje je bilo totalni krah i prošlo je neopaženo sve dok par uspešnih kritičara i pisaca, među kojima su bili i Žan Anuj i Rajmond Keno, nisu pohvalili predstavu. Ranija dela[uredi | uredi izvor] Joneskova najranija, ali i najinovativnija dela su jednočine antidrame: Ćelava pevačica (1950), Poduka (1951), Stolice (1952) i Žak ili pokornost (1955). Ti apsurdni skečevi, kojima je dao naziv „antikomadi” ili „antidrame” (fra. anti-pièce), opisuju moderni osećaj otuđenosti, i nemogućnosti i besmislenosti komunikacije sa nadrealnom komičnom silom, parodirajući konformizam buržoazije i konvencionalnih pozorišnih formi. U njima Jonosko odbija konvencionalnu fabulu kao bazu, i umesto toga uzima njihovu dramsku strukturu iz akcelerirajućih ritmova i(li) cikličnih ponavljanja. Zanemaruje psihologiju i logički dijalog, time opisujući dehumanizovani svet sa mehaničkim, skoro lutkarskim likovima koji govore na non-sequituru. Jezik postane sve ređi, sa rečima i materijalnim objektima koji dobiju vlastiti život, povećavajući likove i stvarajući osećaj opasnosti. Velike drame[uredi | uredi izvor] Sa Neplaćenim ubicom (1959, njegova druga velika, prava drama; prva je bila Amedi ili kako ga se otarasiti), Jonesko je započeo istraživanje više podržanih dramskih situacija sa više humaniziranih likova. Od istaknutijih likova treba spomenuti Berengera, koji je bio glavni lik u više Joneskovih drama, od kojih je zadnja Vazdušni pešak iz 1963. Berenger je poluautobiografski lik koji izražava Joneskovo čudenje i strepnju za otuđenost stvarnosti. On je komično naivan, čime zadobiva simpatiju publike. U Neplaćenom ubici on se susreće sa smrću u obliku serijskog ubice. U Nosorogu on posmatra svoje prijatelje kako se jedan po jedan pretvaraju u nosoroga dok on sam ostaje nepromenjen protiv tog talasa konformizma. Baš u ovoj drami, Jonesko silno izražava njegov strah prema ideološkom konformizmu, inspirisanoj usponom Željezne garde u Rumunskoj za vreme 1930-ih. Kralj umire iz 1962. predstvlja ga kao kralja Berengera I, lika prosečnog čovjeka koji pokušava da se pomiri sa vlastitom smrću. Kasnija dela[uredi | uredi izvor] Joneskova kasnija dela dobila su znatno manju pažnju. Među ta dela spadaju i Žeđ i glad (1966), Igre od krvoprolića (1971), Magbet (1972, slobodna adaptacija Šekspirovog Magbeta) i Ce formidable bordel (1973). Osim libreta za operu Maksimilin Kolbe (za koju je muziku napisao Dominik Probst), koja je izvedena u 5 zemalja, ekranizirana i snimljena na CD, Jonesko nije pisao nijedno pozorišno delo posle Putovanja k mrtvima 1981. Međutim, Ćelava pevačica se još i danas igra u Pozorištu Hačete[6] gde je prvi put izvedena 1952. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Njegove najznačajnije drame su: Ćelava pevačica (1950) Lekcija (1951) Stolice (1952) Amede, ili kako ga izgubiti (1954) Žak, ili pokornost (1955) Novi stanar (1955) Almina improvizacija (1956) Nosorog (1959) Kralj umire (1962) Šetnja po vazduhu (1963) Žeđ i glad (1964) Magbet (1972) avangardna drama avangarda

"U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja." Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi "gubitaka" Peti Smit: voljenog supruga (Freda "Sonika" Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, "njenog" kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana.Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. - Vladislav Bajac "Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora." - M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti… A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: "Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije"). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. - Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji "Album izgovorene reči" (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje). Čitaj dalje

"U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja." Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi "gubitaka" Peti Smit: voljenog supruga (Freda "Sonika" Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, "njenog" kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana.Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. - Vladislav Bajac "Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora." - M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti… A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: "Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije"). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. - Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji "Album izgovorene reči" (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje).

Voz M "U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja." Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi "gubitaka" Peti Smit: voljenog supruga (Freda "Sonika" Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, "njenog" kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana. Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. - Vladislav Bajac "Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora." - M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti… A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: "Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije"). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. - Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji "Album izgovorene reči" (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje). Prikaži više

„U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja." Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi "gubitaka" Peti Smit: voljenog supruga (Freda "Sonika" Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, "njenog" kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana. Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. Vladislav Bajac „Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora." M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti… A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: "Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije"). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji "Album izgovorene reči" (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Funky Business kapital igra kako talenat svira Jonas Riderstral, Kjel A. Nordstrom Autori, uvek u crno odeveni i glatko izbrijani švedski profesori iz stokholmske Škole za ekonomiju, poznati su po tome da svojim studentima ne drže predavanja ni seminare, već gigove - svojevrsne zabavnopoučne predstave.Knjigom Funky Business dvojica autora predočila su istinski manifest novoga poslovnog doba, gramatiku i popis recepata uspešnosti, u medijima već epski opevane, nove ekonomije. Knjiga, koja se u dve godine postojanja još drži u prvih pet na top-lestvici najčitanijih magazina Financial Times, do sada je doživela dvadeset i osam izdanja na dvadeset i pet jezika. Funky Business, Nordstrom Kjel & Riderstral Jonas Funky Business (u podnaslovu: `Kapital igra kako talenat svira`), delo je u Evropi prodato u preko milion primeraka, a okarakterisano i kao `manifest novog poslovnog doba` , `Biblija moderne poslovne filozofije` (Red Magazine), kao i delo koje je `plod obimnog istraživanja, knjiga duhovita i inteligentna, koja vam nudi obilje provokativnih ideja` (Business Voice). Autori Funky Business-a su dva švedska doktora nauka mlađe generacije. Nordstrom radi u Institutu za međunarodno poslovanje pri Ekonomskom fakultetu u Stokholmu, a Riderstrale je zaposlen u Centru za više studije rukovođenja na Ekonomskom fakultetu u Stokholmu. Osnovni postulat ove knjigeje da nam sledi, ni manje ni više, nego `treća revolucija mozgova` u kojoj da biste `preživeli i uspeli, morate da se naoružate najsmrtonosnijim oružjem - znanjem` i u kome `tržište - dominantna institucija sadašnjice, nije zamena za odgovornost, već mehanizam za odvajanje efikasnog od neefikasnog`. Autori Funky business-a smatraju da je osnovno sredstvo proizvodnje malo, sivo i teži oko 1,3 kilograma - ljudski mozak, dakle, a da je novi hladni rat koji je pred nama još suptilniji. U njemu, naime, ratuju - mozgovi s mozgovima. Autori bitan aspekt pobede u novoj tržišnoj utakmici vide u znanju, koje je `novo bojno polje za države, kompanije i pojedince`. Nordstrom i Riderstrale predviđaju da bi naši domovi uskoro mogli da postanu hramovi virtualne realnosti, ispunjeni raznim napravama., `kao Gejtsov, možda, samo manji`, a promene vide svuda, pre svega, u porodici, istićući da su tokom šezdesetih, američki očevi sa svojom decom razgovarali u proseku 45 minuta dnevno, a danas - samo šest. Oni navode i sledeći podatak: Kada je Stokke u Francuskoj pokrenuo prodajnu kampanju za dečju stolicu `trip-trap`, otkrio je da francuske porodice više ne ručavaju zajedno. Rešenje za novonastalu situaciju u svetu biznisa, ali i na svakom tržištu, pa i na onom koje postoji u kapilarnim društvenim strukturama, autori vide u totalnoj inovaciji, koja se odnosi na inoviranje novim strategijama, brzinom, pameću, istićući da `niko nema monopol nad kreativnošću, pa ni Majkrosoft`. Društvo je postalo `zavisno od brzine, a svi mi živimo - uživo`, kažu Nordstrom i Riderstrale i rešenje vide samo u tome da se kapital natera da igra po našem modelu, insistirajući da `kapital igra kako talenat svira` i napominjući da `prosek nikada ne pobeđuje`. Izgleda da je `tešiteljskoj ekonomiji` i reinterptretiranju Marksa i društva onako kako je kome tog trenutka odgovaralo - napokon odzvonilo. Srećom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka NESANICA, 18. knjiga, Komična jednočinka, ćirilica, 40 str, 20 cm, Na kraju knjige zajednička fotografija: urednik Petar Krdu i Ežen Jonesko u jednom razgovoru u Parizu 9. septembra 1991. godine Ežen Jonesko (franc. Eugène Ionesco, rum. Eugen Ionescu) je bio francuski i rumunski dramski pisac. Njegovo ime po rođenju bilo je Euđen Jonesku. Rođen je u Slatini u Rumuniji, 26. novembra 1909. godine, a umro je u Parizu, 28. marta 1994. godine. Smatra se jednim od presudnih ličnosti za utemeljenje pravca „Teatar apsurda“. U dramskom radu, pored humora kao građu, je koristio apsurdnost i usamljenost ljudske egzistencije. Pored plodnog i značajnog dramskog rada, napisao je nekoliko pripovijedaka i eseja. Najznačajnije drame koje je Jonesko napisao su: „Ćelava pjevačica“ (1950. godine), „Lekcija“ (1951. godine), „Stolice“ (1952. godine), „Nosorog“ (1959. godine), „Kralj umire“ (1962. godine), „Šetnja po vazduhu“ (1963. godine) i „Makbet“ (1972. godine). Lični život Ežen Jonesko je rođen 1909. godine u Rumuniji, u porodici koja se često selila. Djetinjstvo je proveo na relaciji Rumunija-Francuska. Njegov otac je bio advokat. Roditeljima je bilo stalo do njegovog kvalitetnog školovanja, kako bi izabrao zanimanje koje bi mu omogućilo pristojan život. Sa tri godine imao je želju da postane prodavac vrućih kestena, a onda je želio da postane oficir, pa ljekar. Kada je u odraslim godinama sumirao svoje dječačke ambicije i želje došao je do zaključka kako je zapravo čitavo vrijeme htio da radi poslove koje imaju bilo kakve veze sa literaturom. Već od najmlađih dana mnogo ga je privlačilo pozorište, pa je u vezi s tim Ežen izjavio: „Sa majkom sam bio u Luksemburškom parku gde se nalazilo lutkarsko pozorište. Imao sam četiri godine, svi oko mene su se smijali, ali ja nisam. Majka je mislila da mi je dosadno i htjela je da napusti predstavu, ali ne, meni uopšte nije bilo dosadno, naprotiv – bio sam prikovan, očaran, gotov!“ Nakon što su mu se roditelji razveli svu brigu o njemu preuzela je njegova majka. U Bukureštu je studirao francuski jezik, književnost i filozofiju. Nakon studija je boravio u Parizu, gdje je otkrio veliku ljubav prema teatru. Jonesko se u Francuskoj smatra najvažnijim dramskim piscem nakon Drugog svjetskog rata. Isto tako, u njegovoj rodnoj Rumuniji važi za jednog od najvećih dramatičara. Njegova opsesija prema pozorištu trajala je cijeli život. Svoje prve pozorišne komade napisao je pedesetih godina prošlog vijeka, prvobitno na rumunskom, a zatim na francuskom. Godine 1936. se oženio, te je iz ovog braka rođena njegova ćerka kojoj je posvetio veliki broj priča za djecu. U Francuskoj se konačno nastanio 1942. godine. Francusko državljanstvo je dobio 1950. godine. Tu je objavio svoje prvo djelo, dramu „Ćelava pjevačica“, 1950. godine, koja mu je donijela jedno od vodećih mjesta među piscima avangardnog teatra. Zatim je napisao i objavio i druge apsurdne drame, kao i neka djela koja imaju politički karakter. Takva je bila njegova drama koju je objavio 1958. godine „Nosorog“. Njegov dramski rad zasnivao se na dramama koje su prožete dubokim razmišljanjima o grijehu, jeziku i smrti. Cijeli život je bio podvojen između francuske i rumunske kulture, njihovih jezika, vrijednosti i društvenih običaja, između očeve i majčine zemlje Francuske, za kojom je čeznuo kada je bio daleko od nje. Iako je najčešće pisao na fracuskom jeziku, najveća priznanja je dobio kao rumunski pisac. Tokom posljednjih godina života usmjerio se na druge žanrove u pisanju, kao što su autobiografije i romani. Svjetsku slavu je stekao na svojim dramama. Ežen Jonesko je umro 1994. godine u 86. godini života, u Parizu gdje je i sahranjen.

Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine / Milan Bulajić Beograd 1988./1989. Tvrd povez, zaštitni omotom, ilustrovano 891 + 953 + 656 + 785 strana + strane sa fotografijama. Napomena: sitnija oštećenja zaštitnog omota; knjige su veoma dobro očuvane. Iz sadržaja: KNJIGA I Predgovor Vladimira Dedijera SCRIPTA MANET, autorova „Pristupna besjeda” Ustaški ministar dr Andrija Artuković — Ustaško-klerofašistički rad na razbijanju Jugoslavije između dva rata, Artukovićeva Ekstradicija iz Francuske i suđenje u Beogradu 1936, NDH kao genocidna tvorevina, Prvi zahtev Vlade FNRJ za izručenje Andrije Artukovića i odluka američkog suda iz 1959. da se izručenje odbija, Suđenje Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu 1961, Drugi zahtev Vlade SFRJ da se Artuković izruči Jugoslaviji I odluka američkog suda o njegovoj ekstradiciji iz 1984. Analitička dokumentacija za optužnicu protiv Andrije Artukovića — Odluka o proglašenju Artukovica za ratnog zločinca iz 1945. Optužnice iz 1951, usklađena optužnica iz 1984. i dopune optužnice iz 1985, Optužnica iz 1986, Ustaški zločini genocida nad Srbima u Hrvatskoj, Zločini genocida nad Srpskom pravoslavnom crkvom, Zločini genocida nad Srbima U Hercegovini, Bosni i Sremu. KNJIGA II Zločini genocida nad Jevrejima i Romima, Sistem koncentracionih logora Jasenovac, Masovno ubijanje dece — najteži oblik ustaških zločina genocida. Zagrebački proces Andriji Artukoviću 1986. godine — istražni postupak, Glavna rasprava, Pitanje kvalifikacije krivičnih dela Andrije Artukovića i izostavljanje krivičnog dela genocida, Žalbe pravnih zastupnika i stavovi viših sudskih instanci, „Krunski svedok” optužbe Bajro Avdić i njegovi lažni iskazi pred sudom, Ustaški zločini genocida na području Vrginmosta i Gline, Pokolj Srba u pravoslavnoj crkvi u Glini i odgovornost Andrije Artukovića za zločine genocida na ovom području, Nalazi Državne komisije za utvrđivanje zločina o odgovornosti Andrije Artukovića za zločine na području Vrginmosta i Gline, Zločini genocida na Kordunu i Baniji. Vatikan i NDH — O odgovornosti hrvatske katoličke crkve i nadbiskupa Alojzija Stepinca, Stav Vatikana prema Jugoslaviji u toku rata, Misija njujorškog biskupa Spelmana, Stepinčev odnos sa Svetom stolicom i njegova poseta Vatikanu, Vrhovni sud Hrvatske utvrđuje Stepinčevu odgovornost, Zavod sv. Jeronima u Rimu kao sklonište ustaških zločinaca posle rata. Umesto zaključka: Poziv na dijalog i utvrđivanje istorijske istine. KNJIGA III-IV Zavera ćutanja i traganje za istinom. Optužujem. Istorijska paralela: 1914-1941. Pitanje odgovornosti pravosudnih i drugih institucija SFRJ u slučaju suđenja Andriji Artukoviću. Ustaški genocid kao tabu-tema. Zaštita zločinaca. Nalazi u arhivama Ujedinjenih nacija, Međunarodnog Crvenog krsta i drugim arhivskim zbirkama u svetu. Od „prebrojavanja” žrtava kao tabua do „igre brojeva” i navodne „pogibeljomanije”. Propast Nezavisne države Hrvatske, Spasavanje zločinaca, bekstvo Andrije Artukovića i uloga zapadnh saveznika. Poslednji dani Andrije Artukovića u Zagrebu 1987—1988. Bajro Avdić — „krunski svedok” na zagrebačkom procesu Andriji Artukoviću. Logori Gospić, Jadovno, Pag I Jasenovac. Ustaški zločini u Lici, na Kordunu, u Slavoniji i Bosni. Zašto nije napadan logor Jasenovac? Jasenovac i Andrija Hebrang. Vatikan i Nezavisna država Hrvatska prema dnevniku Đuzepea Masučija. Nova istraživanja, novi odgovori, nova pitanja. Do sada nepoznata dokumenta i svedočenja iz stranih i naših arhiva.

U vrlo dobrom stanju Engleski bez profesora : komična jednočinka / Ežen Jonesko ; [s rumunskog preveo Petru Krdu] Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Vršac : Književna opština Vršac, 1997 (Beograd : Žig) Fizički opis 34 str., [1] list s tablom ; 19 cm Drugi autori - osoba Krdu, Petru, 1952-2011 = Cârdu, Petru, 1952-2011 Biblioteka Nesanica Prevedeno prema: Englezeşte fǎrǎ profesor / Eugen Ionescu; izvornik na franc. jeziku Slika autora i beleška o delu na koricama. Jonesko, Ežen, 1909-1994 = Ionesco, Eugène, 1909-1994 Biblioteka NESANICA, 18. knjiga, Komična jednočinka, ćirilica, 40 str, 20 cm, Na kraju knjige zajednička fotografija: urednik Petar Krdu i Ežen Jonesko u jednom razgovoru u Parizu 9. septembra 1991. godine Ežen Jonesko (franc. Eugène Ionesco, rum. Eugen Ionescu) je bio francuski i rumunski dramski pisac. Njegovo ime po rođenju bilo je Euđen Jonesku. Rođen je u Slatini u Rumuniji, 26. novembra 1909. godine, a umro je u Parizu, 28. marta 1994. godine. Smatra se jednim od presudnih ličnosti za utemeljenje pravca „Teatar apsurda“. U dramskom radu, pored humora kao građu, je koristio apsurdnost i usamljenost ljudske egzistencije. Pored plodnog i značajnog dramskog rada, napisao je nekoliko pripovijedaka i eseja. Najznačajnije drame koje je Jonesko napisao su: „Ćelava pjevačica“ (1950. godine), „Lekcija“ (1951. godine), „Stolice“ (1952. godine), „Nosorog“ (1959. godine), „Kralj umire“ (1962. godine), „Šetnja po vazduhu“ (1963. godine) i „Makbet“ (1972. godine). Lični život Ežen Jonesko je rođen 1909. godine u Rumuniji, u porodici koja se često selila. Djetinjstvo je proveo na relaciji Rumunija-Francuska. Njegov otac je bio advokat. Roditeljima je bilo stalo do njegovog kvalitetnog školovanja, kako bi izabrao zanimanje koje bi mu omogućilo pristojan život. Sa tri godine imao je želju da postane prodavac vrućih kestena, a onda je želio da postane oficir, pa ljekar. Kada je u odraslim godinama sumirao svoje dječačke ambicije i želje došao je do zaključka kako je zapravo čitavo vrijeme htio da radi poslove koje imaju bilo kakve veze sa literaturom. Već od najmlađih dana mnogo ga je privlačilo pozorište, pa je u vezi s tim Ežen izjavio: „Sa majkom sam bio u Luksemburškom parku gde se nalazilo lutkarsko pozorište. Imao sam četiri godine, svi oko mene su se smijali, ali ja nisam. Majka je mislila da mi je dosadno i htjela je da napusti predstavu, ali ne, meni uopšte nije bilo dosadno, naprotiv – bio sam prikovan, očaran, gotov!“ Nakon što su mu se roditelji razveli svu brigu o njemu preuzela je njegova majka. U Bukureštu je studirao francuski jezik, književnost i filozofiju. Nakon studija je boravio u Parizu, gdje je otkrio veliku ljubav prema teatru. Jonesko se u Francuskoj smatra najvažnijim dramskim piscem nakon Drugog svjetskog rata. Isto tako, u njegovoj rodnoj Rumuniji važi za jednog od najvećih dramatičara. Njegova opsesija prema pozorištu trajala je cijeli život. Svoje prve pozorišne komade napisao je pedesetih godina prošlog vijeka, prvobitno na rumunskom, a zatim na francuskom. Godine 1936. se oženio, te je iz ovog braka rođena njegova ćerka kojoj je posvetio veliki broj priča za djecu. U Francuskoj se konačno nastanio 1942. godine. Francusko državljanstvo je dobio 1950. godine. Tu je objavio svoje prvo djelo, dramu „Ćelava pjevačica“, 1950. godine, koja mu je donijela jedno od vodećih mjesta među piscima avangardnog teatra. Zatim je napisao i objavio i druge apsurdne drame, kao i neka djela koja imaju politički karakter. Takva je bila njegova drama koju je objavio 1958. godine „Nosorog“. Njegov dramski rad zasnivao se na dramama koje su prožete dubokim razmišljanjima o grijehu, jeziku i smrti. Cijeli život je bio podvojen između francuske i rumunske kulture, njihovih jezika, vrijednosti i društvenih običaja, između očeve i majčine zemlje Francuske, za kojom je čeznuo kada je bio daleko od nje. Iako je najčešće pisao na fracuskom jeziku, najveća priznanja je dobio kao rumunski pisac. Tokom posljednjih godina života usmjerio se na druge žanrove u pisanju, kao što su autobiografije i romani. Svjetsku slavu je stekao na svojim dramama. Ežen Jonesko je umro 1994. godine u 86. godini života, u Parizu gdje je i sahranjen.

Autor - osoba Kerol, Luis, 1832-1898 = Carroll, Lewis, 1832-1898 Naslov Alisa u zemlji čuda ; Alisa u svetu ogledala ; Pisma deci / Luis Kerol ; ilustrovao Viktor Šatunov ; [prevod Luka Semenović, Svetozar Koljević, Branko Kovačević] Vrsta građe kratka proza ; dečje, opšte Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1998 (Subotica : Minerva) Fizički opis 277 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Šatunov, Viktor Semenović, Luka Koljević, Svetozar Kovačević, Branislav Paunović, Zoran Zbirka ǂBiblioteka ǂOvejana zrnca (karton) Napomene Prevodi dela: Alice`s adventures in Wonderland ; Through the looking-glass ; Letters of Lewis Carroll Pravo ime autora: Charles Lutwidge Dodgson Str. 273-276: Nestašna olovka Luisa Kerola / Zoran Paunović Str. 277: Beleška o piscu / Z. P. Najlepše izdanje `Alise` koje se može pronaći na našem tržištu. Osim Alise u zemlji čuda u knjizi se nalaze još dva dela Luisa Kerola. To su `Alisa u svetu ogledala` i `Pisma deci`. Odličan prevod Svetozara Koljevića, Luke Semenovića i Branka Kovačevića. Belešku o piscu napisao je naš poznati prevodilac Zoran Paunović. Tvrd povez, bogato ilustrovano na najfinijoj hartiji. Alisa u zemlji čuda (engl. Alice`s Adventures in Wonderland, često skraćeno kao Alice in Wonderland) je roman iz 1865. koji je napisao engleski pisac Čarls Latvidž Dodžson (Charles Lutwidge Dodgson) pod pseudonimom Luis Kerol (Lewis Carroll). Knjiga govori o devojčici po imenu Alisa (Alice) koja nakon što propadne kroz zečju rupu dospeva u svet mašte u kome žive neobična i antropomorfna stvorenja. Priča se poigrava s logikom na način koji joj je obezbedio dugotrajnu popularnost kako kod dece, tako i kod odraslih. Knjiga se smatra jednim od najkarakterističnijih predstavnika takozvanog žanra literarnog apsurda, a njena naracija i struktura imale su ogromni uticaj, prvenstveno u žanru fantastike. Alisa je objavljena 1865. godine, tri godine nakon što su Čarls Latvidž Dodžson i velečasni Robinson Dakvort veslali u čamcu 4. jula 1862. (ovaj popularni datum „zlatnog poslepodneva” može biti zbunjujuću ili čak još jedna Alisinih priča, jer je taj specifični dan je bio hladan, oblačan i kišovit), uzvodno Temzom sa tri mlade kćeri Henrija Lidela (zamenika kancelara Oksfordskog univerziteta i dekana Hristove crkve), koje su se zvale: Lorina Šarlot Lidel (13 godina, rođena 1849) („Prima” u uvodnom stihu knjige); Alis Plezans Lidel (10 godina, rođena 1852) („Sekunda” u uvodnom stihu); Edit Meri Lidel (8 godina, rođena 1853) („Tercija” u uvodnom stihu). Sadržaj Devojčica Alisa je sedela na obali reke jednog letnjeg dana, dok je njena sestra čitala knjigu. Ugledala je Belog zeca, koji je stalno govorio da kasni. Začudila mu se, jer je bio obučen. Pošla je za njim u zečju rupu, koja je bila vrlo duboka i kroz nju je lagano padala. Pad je trajao jako dugo. Našla se u hodniku. Ponovo je ugledala Belog zeca koji je ušao u jedan lepi vrt, do kojega su vodila vrata. Alisa je htela ući unutra, ali nije mogla, jer je bila prevelika. Na jednom stoliću u bočici bio je napitak na kojem je pisalo, da ga popije. Kada ga je popila smanjila se, ali su vrata bila zaključana. Da bi došla do ključa, pojela je kolač s porukom `pojedi me`, ali umesto da bude još manja, povećala se. Naišao je Beli zec koji se uplašio kada je ugledao Alisu. Ona se ponovo smanjila, ali toliko da je pala u bocu vode. Na kraju je ipak ušla u vrt, tako što je plivajući u boci prošla kroz ključaonicu. U zemlji čudesa, Alisa je upoznala više različitih likova. Boravila je u kući Belog zeca, gde je popila iz boce i ponovo narasla zaglavivši se u kući. Gušter Bil, pomoćnik Belog zeca popeo se na dimnjak, da izvidi situaciju. Alisa ga je nogom šutnula u nebo. Uspela se osloboditi i krenula je dalje. Na raskršću je srela Gusenicu koja puši lulu. Dala joj je gljivu s dva kraja. Kada pojede jedan kraj smanji se, a kada pojede drugi poveća se. Nakon više smanjivanja i povećavanja, vratila se na normalnu veličinu. Nasmejana mačka uputila je Alisu kuda da ide. Pila je čaj sa Martovskim zecom i Ludim šeširdžijom. Uvredili su je pričama pa ih je napustila uz komentar, da je to najgluplja čajanka na kojoj je bila. Došla je do kraljičinog vrta. Pojavio se zec s trubom, a iza njega agresivna kraljica, miroljubivi kralj i vojnici od karata za poker. Vojnici su igrali kriket; loptica je bila jež, a palice su bili flamingosi. Neko je na dvoru ukrao kolače pa je bilo suđenje. Kraljica je htela ubiti Alisu, ali ona je pojela deo kolača koji joj je ostao od pre pa je počela rasti. Odjednom se probudila i bila je doma. Shvatila je da je to sve bio divan san. MG45

Prvo izdanje 1. Edition Miroljub Todorović (Skoplje, 1940) srpski je pesnik, osnivač i teoretičar je srpskog i jugoslovenskog neoavangardnog stvaralačkog pokreta signalizam. Biografija[uredi | uredi izvor] Ratne godine je proveo kao izbeglica sa majkom, učiteljicom, i sestrom u mestima oko Velike Morave, gde je završio osmogodišnju školu. Godine 1954. sa porodicom prelazi u Niš, gde završava gimnaziju. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1963. godine. Jedno vreme je studirao na trećem stepenu istog fakulteta Međunarodno javno pravo. Kao član redakcije studentskog lista za kulturu Vidici učestvovao je u studentskoj pobuni 1968. Tada je njegova pesma „Koračnica crvenog univerziteta“ umnožena u više hiljada primeraka i aklamacijom na studentskom zboru u zgradi Filozofskog fakulteta prihvaćena kao himna Beogradskog univerziteta. Godine 1969. je osnovao neoavangardni književno-umetnički pokret signalizam, a sledeće godine je pokrenuo Internacionalnu reviju Signal. Radio je kao novinar, profesor u srednjoj školi, sekretar redakcije, urednik časopisa i savetnik za međurepubličku i međunarodnu kulturnu saradnju u Ministarstvu kulture Republike Srbije. Godine 1982. je otišao u penziju i u potpunosti se posvetio književnom i umetničkom radu. Poezija, eseji i intermedijalni radovi Miroljuba Todorovića objavljivani su na više jezika u antologijama, zbornicima, katalozima, listovima i časopisima u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, Australiji, Južnoj Koreji i Japanu. Kao umetnik, imao je dvanaest samostalnih izložbi i izlagao je na preko šest stotina kolektivnih međunarodnih izložbi crteža, kolaža, vizuelne poezije, mejl-arta i konceptualne umetnosti. Zastupljen je u biografskom leksikonu Srbi koji su obeležili XX vek (pet stotina ličnosti), Serbs who marked the 20th Century (five hundred persons), Beograd, 2006. O radu Miroljuba Todorovića i signalizmu, pokretu koji je on osnovao, odbranjene su tri doktorske disertacije (dr Julijan Kornhauzer, Jagjelonski Univerzitet u Krakovu, Poljska, 1980; dr Živan Živković, Filološki fakultet u Beogradu, 1991; dr Milivoje Pavlović, Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, 2002) i objavljeno dvadesetak monografskih publikacija. U fondu Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti postoji Posebna biblioteka Miroljuba Todorovića [1], a u Istorijskom arhivu Beograda Legat Miroljuba Todorovića.[2] Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada „Pavle Marković Adamov”, za poetski opus i životno delo, 1995. Nagrada „Oskar Davičo”, za najbolju knjigu objavljenu u 1998. godini (Zvezdana mistrija); Nagrada „Todor Manojlović”, za moderni umetnički senzibilitet, 1999. Vukova nagrada 2005. godine, za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru; Nagrada Vukove zadužbine 2007. godine, za umetnost, za zbirku poezije Plavi vetar; Nagrada Zlatno slovo 2008. godine, za knjigu Šatro priče u izdanju Srpske književne zadruge, kao najbolja knjiga kratke proze objavljene u 2007. godini; Priznanje „Krleža“ za životno delo, 2010; Priznanje za životno delo Udruženja književnika Srbije, 2010. Zlatni beočug Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, za trajni doprinos kulturi grada, 2011.[3] Objavljeni radovi[uredi | uredi izvor] Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Planeta (1965) Signal (1970) Kyberno (1970) Putovanje u Zvezdaliju (1971) Svinja je odličan plivač (1971) Stepenište (1971) Poklon-paket (1972) Naravno mleko plamen pčela (1972) Trideset signalističkih pesama (1973) Gejak glanca guljarke (1974) Telezur za trakanje (1977) Insekt na slepoočnici (1978) Algol (1980) Textum (1981) Čorba od mozga (1982) Gejak glanca guljarke (drugo prošireno izdanje, 1983) Chinese erotism (1983) Nokaut (1984) Dan na devičnjaku (1985) Zaćutim jeza jezik jezgro (1986) Ponovo uzjahujem Rosinanta (1987) Belouška popije kišnicu (1988) Soupe de cervau dans l Europe de l Est (1988) Vidov dan (1989) Radosno rže Rzav (1990) Trn mu crven i crn (1991) Ambasadorska kibla (1991) Sremski ćevap (1991) Dišem. Govorim (1992) Rumen gušter kišu pretrčava (1994) Striptiz (1994) Devičanska Vizantija (1994) Glasna gatalinka (1994) Ispljuvak oluje (1995) U cara Trojana kozje uši (1995) Planeta (zajedno sa poemom Putovanje u Zvezdaliju, drugo prošireno izdanje, 1995) Smrdibuba (1997) Zvezdana mistrija (1998) Električna stolica (1998) Recept za zapaljenje jetre (1999) Azurni san (2000) Pucanj u govno (2001) Gori govor (2002) Foneti i druge pesme (2005) Paralelni svetovi (2006) Plavi vetar (2006) Rana, reč i pesma (2007, sa Dejanom Bogojevićem) Zlatno runo (2007) Ljubavnik nepogode (2009) Svinja je odličan plivač i druge pesme (2009) Glad za neizgovorljivim (2010) Pandorina kutija (2015) Lovac magnovenja: izabrane i nove pesme (2015) Knjige proze[uredi | uredi izvor] Tek što sam otvorila poštu (epistolarni roman, 2000) Došetalo mi u uvo (šatro priče, 2005) Dnevnik 1982 (2006) Prozor (snovi, 2006) Šatro priče (2007) Laj mi na đon (internet izdanje, 2007) Šoking-blu (šatro roman, 2007) Kisnem u kokošinjcu (šatro žvake, 2008) Boli me blajbinger (2009) Torba od vrbovog pruća (kratke priče, 2010) Dnevnik signalizma 1978-1983 (2012) Dnevnik 1985 (2012) Apeiron (Internet izdanje 2013) Knjige eseja i polemika[uredi | uredi izvor] Signalism (na engleskom jeziku, 1973) Signalizam (1979) Štep za šumindere (1984) Pevci sa Bajlon-skvera (1986) Dnevnik avangarde (1990) Oslobođeni jezik (1992) Igra i imaginacija (1993) Haos i Kosmos (1994) Ka izvoru stvari (1995) Planetarna kultura (1995) Žeđ gramatologije (1996) Signalism Yugoslav Creative Movement (na engleskom jeziku, 1998) Miscelaneae (2000) Poetika signalizma (2003) Tokovi neoavangarde (2004) Jezik i neizrecivo (2011) Vreme neoavangarde (2012) Stvarnost i utopija (2013) Prostori signalizma (2014) Nemo propheta in patria (2014) Iz signalističkog dokumentacionog centra. 2 / Miroljub Todorović i Marina Abramović (2017) Izvori signalizma: intervjui (2018) Knjige za decu[uredi | uredi izvor] Miš u obdaništu (2001) Blesomer (2003) Bookworks (knjige umetnika)[uredi | uredi izvor] Fortran (1972) Approaches (1973) Signal-Art (1980) Zlatibor (1990) Šumski med (1992) Antologije[uredi | uredi izvor] Signalistička poezija (1971) Konkretna, vizuelna i signalistička poezija (1975) Mail Art - Mail Poetry (1980) Tags: Signal casopis signalizam signalism visual concrete poetry avantgarde art

“U ovoj knjizi se pitam šta sam kao biće, majka, umetnik. U njoj sam najviše ja.” Voz M je knjiga putovanja Peti Smit po vlastitoj duši, sećanjima, kafeima, gradovima i životu njenih bližnjih. A bližnji su joj ne samo porodica već i Bertolt Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Frida Kalo, Nikola Tesla. Na ovom hodočašću stranice knjige pohode duhovi “gubitaka” Peti Smit: voljenog supruga (Freda “Sonika” Smita), brata, izgubljenog kaputa, omiljene Murakamijeve knjige zaboravljene kraj aerodromskog toaleta, foto-aparata ostavljenog na plaži, “njenog” kafea koji je – zatvoren, kuća mnogih suseda sravnjenih sa zemljom besom uragana.Osim što je majstor pisane i vizuelne reči, bard nota, Peti Smit je i vrsni fotograf. Otud je ova knjiga putovanja kroz život i toponime nadopunjena slikama melanholije sa njenih fotografija. – Vladislav Bajac “Dok je knjiga memoara Samo deca iz 2010. pratila njen put od detinjstva do slave, Voz M se ne kreće pravolinijski od jednog do drugog odredišta. On meandrira između njenog unutrašnjeg života i njenog javnog života, povezujući snove, odraze i sećanja. Bogati, inventivni jezik Peti Smit mami čitaoca po ovom putu bez uzora.” – M. G. Lord, The New York Times Voz M je ozbiljna književnost pre nego tek knjiga sećanja slavne ličnosti…A (Peti Smit) ume da bude i duhovita (postoji jedna posebno dobra scena u kojoj ona u svom omiljenom kafeu na svojoj omiljenoj stolici zatiče neku ženu te pobesni kao u nekoj komediji: “Da je ovo epizoda Ubistava u Midsomeru, ovu ženu bi zasigurno pronašli zadavljenu iza napuštene vikarije”). Čitanje ove knjige je uranjanje u um jednog umetnika. – Elis O’Kif, The Guardian Knjiga Voz M proglašena je najboljom knjigom 2016. u izboru časopisa NME (New Musical Express) i nominovana je 2017. za nagradu Gremi u kategoriji “Album izgovorene reči” (koja uključuje poeziju, audio-knjige i pripovedanje). Peti Smit je rođena 30. decembra 1946. godine u Čikagu, kao najstarije od četvoro dece Beverli Smit, džez pevačice i konobarice i Granta Smita, radnika u fabrici Hanivel. Porodica se 1950. godine preselila iz čikaškog Sautsajda u Filadelfiju, a zatim 1956. u Vudberi u Nju Džerziju. Već u srednjoj školi zanimala se za muziku i performans. Zaljubila se u muziku Džona Koltrejna, Litl Ričarda i Roling stonsa, i često učestvovala u školskim predstavama i mjuziklima. Nakon mature, 1964. godine, zaposlila se u fabrici igračaka. To kratkotrajno ali izuzetno neprijatno iskustvo opisano je na njenom prvom singlu Piss Factory. Nakon toga, upisala se na učiteljski koledž „Glasboro Stejt“ – poznatiji kao Univerzitet Rovan – pripremajući se da postane nastavnica likovnog u srednjoj školi, ali njena želja da fokus nastave bude isključivo na eksperimentalnim i neafirmisanim umetnicima nije odgovarala školskoj administraciji. Sa poljuljanim umetničkim ambicijama, preselila se u Njujork i neko vreme radila u knjižari na Menhetnu. Najpre je izabrala poeziju kao svoj vid umetničkog izražavanja: Peti Smit je održala svoje prvo, danas legendarno javno čitanje, 10. februara 1971. godine u Crkvi Svetog Marka u Boveriju, u Njujorku. Poezija praćena gitarom Lenija Keja, predstavila ju je kao svežu i obećavajuću pojavu u umetničkim krugovima Njujorka. Kasnije te godine učestvovala je kao koautor i glumica u poluautobiografskoj predstavi Sema Šeparda Cowboy Mouth. Nekoliko narednih godina posvetila se pisanju. Godine 1972. objavila je svoju prvu knjigu poezije, Seventh Heaven i, uprkos tome što se knjiga prodala u malom tiražu, dobila je dosta laskavih kritika, kao i sledeće dve zbirke, Early Morning (1972) i Witt (1973). Nakon toga objavila je još nekoliko proznih i pesničkih dela: Ha! Ha! Houdini! (1977), Babel (1978), Woolgathering (1992), Early Work (1994), The Coral Sea (1996), Patti Smith Complete (1998), Strange Messinger (2003), Auguries of Innocence (2005), Land 250 (2008), Trois (2008). Kao vizuelna umetnica prvu izložbu svojih crteža imala je 1973. Celog života se bavi la fotografijom: od polaroidne do klasične. Peti Smit je 2005. godine odlikovana najvišim Ordenom viteza umetnosti i književnosti, Francuske Republike; a pripala joj je i medalja „Ketrin Hepbern“ za 2013. godinu, koja se dodeljuje ženama koje oličavaju „inteligenciju, hrabrost i nezavisnost“. Godine 2010, Peti Smit je objavila knjigu Just Kids – sećanja i lični osvrt na mladost i blisku vezu s fotografom Robertom Mejpltorpom krajem šezdesetih i sedamdesetih u Njujorku. Knjiga je postala bestseler Njujork tajmsa i osvojila jednu od najstarijih i najuglednijih američkih književnih nagrada „National Book Award“. Godine 2015. najavljeno je i snimanje TV serije bazirane na toj knjizi. Posle niza poetskih i muzičkih performansa, 1974. godine osnovala je Patti Smith Group i nastupala s njom do 1979. godine. Do danas je objavila više od deset albuma. Najpoznatiji je Horses, 1975. kojim je značajno uticala na pojavu i razvoj pank pokreta.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1933. Benedikt XV. lat. Benedictus PP. XV. (Peglia, Ligurija, 21. studenog 1854. – Rim, 22. siječnja 1922.), rođen kao Giacomo della Chiesa, 258. poglavar Katoličke Crkve, papa od 3. rujna 1914. do smrti 1922. Rodio se 21. studenog 1854. u Pegli (danas u sastavu grada Genove), u plemićkoj obitelji markiza, od oca Giuseppea i majke Giovanne, rođene Migliorati. Ta je obitelj u prošlosti dala jednog papu – Cosima Miglioratija (kao papa Inocent VII.), (1404. – 1406.). Godine 1875. Giacomo odlazi na studij teologije u Genovi, gdje studira civilno pravo. U prosincu 1878. zaređen je za svećenika, te nastavlja studij na Papinskom sveučilištu Gregoriana u Rimu, gdje stječe doktorat iz teologije i kanonskog prava. Mladi Giacomo opredjeljuje se za diplomatsku službu, te od 1882. do 1887. je tajnik nunciju Marinu Rampolli del Tindaru (1843. – 1913.) u Španjolskoj, a kada je Rampolla postao kardinal i državni tajnik pape Lava XIII. i Giacomo odlazi u Rim u Državno tajništvo. Kada Rampollu nasljeđuje kardinal Rafaelo Merry del Val (1865. – 1930.) Giacomo ostaje u samom vrhu Kurije, kao sastavljač dokumenata. Bio je niskog rasta, pa su ga u Kuriji zvali «il piccoletto». Godine 1907. papa Pio X. imenuje ga nadbiskupom Bologne. Sedam godina kasnije, u svibnju 1914. godine isti papa imenuje ga kardinalom. Ni tri mjeseca kasnije, papa Pio X. iznenada umire i kardinal della Chiesa je s još pedeset šest kardinala pozvan u Rim na konklave. Izbor za papu Kardinal Giacomo della Chiesa Bile su to veoma teške konklave, jer su se u njima našli kardinali čije su zemlje međusobno bile zaračene. Te godine Italija još nije bila u ratu, te je vjerojatno i to utjecalo na ishod konklava. Nakon tri dana i deset krugova glasovanja 3. rujna 1914. godine Giacomo della Chiesa izabran je za novoga papu, kao Benedikt XV. Zanimljivo je to da se tada pojavio mali problem prilikom odjevanja Pape u novu odoru. Naime, prilikom izbora novoga pape svaki puta budu izrađene tri papinske odore u različitim veličinama no, ovoga puta sve tri odore su bile prevelike za papu, pa je službeni krojač morao s nekoliko pribadača suziti i skratiti odoru. Mnogi su to tumačili činjenicom da na njega nitko nije računao. Zbog ratnih žrtava, kao znak žalosti, Papa je odredio da se ustoličenje obavi uz minimalne troškove, tako da je krunjenje umjesto na Trgu sv. Petra obavljeno u Sikstinskoj kapeli, u prisustvu nekoliko kardinala i veleposlanika. Papa Benedikt XV. Mirotvorac Pontifikat Niskog rasta, mršav, iskrivljene kralježnice, ali pun energije i dobre volje, papa Benedikt XV. se pokazao kao pravi dušobrižnik u teškim okolnostima rata. Samo par dana nakon izbora Papa upućuje zaraćenim stranama apel za mir i protiv nehumanosti rata. U ratnom vihoru papa Benedikt XV. se držao strogo neutralno, suzdržavajući se od osude bilo koje strane. U Vatikanu otvara ured koji vodi brigu o razmjeni zarobljenika i njihovu povratku kućama. U kolovozu 1917. papa šalje saveznicima i centralnim silama jedan program od sedam točaka, kojim preporučuje mir zasnovan na pravima, a ne na vojnim uspjesima. No, nitko to nije želio prihvatiti, jer su svi i pravno htjeli ozakoniti svoja osvajanja. Benedikt XV. je dao punu podršku Ligi naroda, te dekretom `Pacem Dei munus` od 23. svibnja 1920. godine naglašava da bi Liga naroda morala preuzeti međunarodne probleme i rješavati ih. Za razliku od svojih predhodnika (Pija IX., Lava XIII. i Pija X.) papa Benedikt XV. je radio na približavanju Crkve i Kraljevine Italije. U Vatikanu raste broj stranih predstavništava, pa je čak i Velika Britanija uspostavila svoje predstavništvo, prvo nakon XVII. stoljeća. Za vrijeme njegovog pontifikata spor između Svete Stolice i Kraljevine Italije nije riješen, ali je papa Benedikt XV. postavio dobre temelje za budući dogovor ukinuvši zabranu o nesudjelovanju katolika u državnim poslovima, koju je uveo papa Pio X. Da bi poboljšao odnose s odvojenim Crkvama, Papa u svibnju 1917. godine otvara kongregaciju za Istočne Crkve i Institut za Istočne nauke. Iste godine papa proglašava novi Crkveni zakonik (Codex iuris canonici) i određuje komisiju koja će odrediti autentična tumačenja Zakonika. Za nešto više od sedam godina svoga pontifikata papa Benedikt XV. napisao je dvanaest enciklika. Svoju prvu encikliku `Ad beatissimi apostolotum` od 1. studenog 1914. godine papa je posvetio traženju mira. I u drugim svojim enciklikama Papa se bavi pitanjima mira (`Quod Iam Diu` – 1918.; `Pacem, Dei munus pelcherrimum` – 1920.), te brigom za djecu u poratnoj Europi (`Paterno Iam Diu` – 1919.; `Annus Iam plenus` – 1920.). Svoju posljednju encikliku `Fausto appetente Dei` posvećenu sv. Dominiku, Papa je izdao samo sedam mjeseci prije svoje smrti. Iako jedan od najmanje upamćenih papa XX. stoljeća, bio je jedinstven u svom humanom pristupu za vrijeme Prvog svjetskog rata. «Papu mira» kako je poslije nazvan, nitko nije slušao. No, još za života, u Istanbulu Turci podižu papi Benediktu XV. spomenik s natpisom: «Velikom Papi svjetske tragedije... dobročinitelju naroda bez obzira na narodnost i vjeru». Kao papa, Benedikt XV. se ponašao aristokratski, ali blago, iako se ponekad znao i razljutiti. Bio je poznat po svojoj velikodušnosti, odazivajući se na sve pozive za pomoć od siromašnih Rimskih obitelji, s velikim novčanim darovima iz svojih privatnih prihoda. Benedikt XV. je gajio veliku pobožnost prema Blaženoj Djevici Mariji, pa je kao i svi moderni pape, podsticao nošenje smeđeg škapulara Blažene Djevice Marije od Monte Carmela (Scapulare Beatissimae Virginis Mariae de Monte Carmelo). Papina smrt Sarkofag pape Benedikta XV. U prvim danima siječnja 1922. papa Benedikt XV. se razbolio od jake prehlade. Pri jednom napadu kašlja svom tajniku je rekao: `Nisu ovo valjda trube koje najavljuju smrt`. Diljem svijeta se nagađalo o papinoj bolesti, pa su neke novine čak i objavile na naslovnim stranicama vijest o papinoj smrti, iako na to još ništa nije upućivalo. Kraj pape Benedikta XV. ipak je došao i to neočekivano. Obolio je od upale pluća, te je samo četiri dana kasnije, 22. siječnja 1922. gotovo naprasno preminuo. Pokopan je u kripti Bazilike sv. Petra, pokraj groba svoga prethodnika pape Pija X. Mirotvorac Benedikt XV. malo je poznat široj javnosti po svom diplomatskom djelovanju. Pokušao je na brojne način zaustaviti veliko krvoproliće koje je napravio Prvi svjetski rat. Ističe se Benediktov apel 1. kolovoza 1917. godine u kojem je rat nazvao `beskorisnim krvoprolićem`. Zbog takvog čvrstog proturatnog stava zamjerio se ondašnjim zagovornicima rata. Bio je `proročki papa`, jer su `njegova jasnoća i djela onemogućili da Crkva opravdava rat, kojim se pokušalo kršćansku vjeru iskoristiti u ratne, promocijske i mobilizacijske svrhe`.