Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pred vama je knjiga za sva vremena i za sve koji su voleli, koji će voleti i koji vole ,,U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u sta ni sami ne verujemo. Zaljubljeni se danas očajno vole, kao sto sutra mogu da se očajno omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se i zavoleli bez stvarnog povoda.` Jovan Dučić (Trebinje, 15. februar 1874 — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, pisac, diplomata i akademik. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.[1] Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.[2] Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske „Zore”, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine. O godini rođenja postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. godine u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi (prema M. Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja 1872. godine. Datum rođenja bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. SANU kao datum rođenja navodi 5/17. februar 1871. Prema skorije pronađenim dokumentima smatra se da je rođen 15. februara 1874.[4] Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Majka Jovanka je umrla 1900. godine.[5] Pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem (Ristu i Soku). Osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.[6] Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga proteruju iz grada. Odmah nakon progonstva, Dučić je imao problema da ostvari novu učiteljsku službu, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.[7] Dučićev prvobitni grob u manastiru Svetog Save u Libertivilu (levo) i njegov sadašnji grob u Hercegovačkoj Gračanici (desno) Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva Gusle. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926—1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je 1939.[8][9] godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu. U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinois , koja je predstavljala srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada. Svečano ambasadorsko odelo Jovana Dučića, Muzej Hercegovine u Trebinju Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000 kada je ponovo sahranjen u Hercegovačkoj Gračanici. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. O Dučićevoj poeziji Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju. Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“. Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno. Osnovni ton cele poezije Jovana Dučića ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista ona koju je Lamartini pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njima nečega fluidnog, talasavog, one karakteristicne neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Berlenove Romanse bez reči. Vidite samo koje su njegove omiljene reči, one koje se svaki čas ponavljaju: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo Dučićevih pesama Zadužbinarstvo Dučić je imao viziju da od Trebinja učini grad-muzej na otvorenom.[10] Tokom 1934. i 1935. Dučić je poslao nekoliko sanduka sa artefaktima i umetninama za gradski muzej u Trebinju. Najveći deo zbirke čine sarkofazi i skulpture.[10] Biblioteci grada Trebinja poklonio je 5000 knjiga, od kojih mnoge imaju posvete značajnih srpskih književnika koje je Dučić poznavao.[10] Celog života je sakupljao umetničke slike. U svom testamentu sve slike i nameštaj je zaveštao Muzeju grada Trebinje.[10] Nakon njegove smrti organizovana je aukcija na kojoj je glavnica zbirke rasprodana na aukcijama sa ciljem da se sakupe sredstva za izgradnju grobne crkve u Trebinju i prenošenje posmrtnih ostataka. Od čitave kolekcije tek dve slike iz 16. i 17. veka se danas nalaze u trebinjskom muzeju.[10] Privatni život Spomenik Jovanu Dučiću u rodnom Trebinju U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespondencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesorka u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene. Profesorka Ljiljana Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je živela sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem, Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneskna heroina, živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorka Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje se i dan danas čitaju na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“. Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila je od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“. Ambasada Srbije u Mađarskoj nalazi se u kući koju je Jovan Dučić dobio na poklon od jedne Mađarice, a potom je poklonio državi.[11] Iz ljubavne veze sa glumicom Jovankom Jovanović imao je vanbračnog sina Jovicu koji se kao mlad ubio.[12] U Ženevi je proveo sedam godina života i tu mu je podignuta spomen ploča 2018. godine.[13] Za rodno Trebinje je pisao da je posle Beograda možda najistaknutiji grad koji imamo.[10] Nagrade Orden Svetog Save[14] Orden jugoslovenske krune[14] Orden Spasitelja, Grčka[14] Orden italijanske krune, Kraljevina Italija[14] Orden Nila, Egipat[14] Orden rumunske zvezde, Rumunija[14] Orden belog lava, Čehoslovačka[14] Orden za zasluge Kraljevina Mađarske[14] Član književnog društva Parnasos, Grčka[15] Počasni član društva engleskih književnika u Londonu[10] Nagrada „Jovan Dučić“ Nagrada `Jovan Dučić` je nagrada za pesništvo. Dodeljuje se svake godine tokom manifestacije `Dučićeve večeri` u Trebinju.[16] Bibliografija Spomenik Jovanu Dučiću ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru Odlikovanja Jovana Dučića u Muzeju Hercegovine u Trebinju Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901. Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908. Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908. Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908. Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911. Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929—1930). Knj. I Pesme sunca (1929) Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929) Knj. III Carski soneti (1930) Knj. IV Plave legende (1930) Knj. V Gradovi i himere (1930) Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932. (tj. okt. 1931[17]) Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940. Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989.

TABULA SMARAGDINA -Bela Hamvaš Sjećanje 1997 182 str Знамо да је кризни обрт живота човечанства започео отприлике шестсто година пре Христа, јер је човек до тада живео у заједници без проблема, и ако је имао судбинских тешкоћа, то су биле више природне силе, глад, болест, али никада проблематика заједнице. У то време је започео процес који је касније назван индивидуацијом, што значи да је највиша раван човеково биће. Личност је постала носилац духа. За њу нема немогућег, што год хоће, она и оствари, она је творац. Откако се личност појавила на земљи у овом облику, она доводи под знак питања заједницу, чак и самим својим присуством. Највиши степен бића и права његова вредност није заједница, чак ни ако је она лепа и сакрална, него индивидуализовани човек, чак и ако је негативан и ђаволски и пун мржње. — Данас је судбина сваког цивилизованог човека и судбина целокупног човечанства у кризи већ и само због компликованог морално-политичко-економско-друштвено-психолошког склопа цивилизације. Сваки човек и целокупно човечанство истовремено живе више међусобно неусклађених судбина. Човекову судбину одређују његови конфликти, а пресуђује то како ће, а поготово на ком нивоу, умети да их разреши. Тарот својим матриксима осмишљава кризу. Он не разрешава загушење карме, него тиме што даје човеку матриксе у руке, омогућује разрешење. Наравно, криза остаје, али се премешта на виши ниво, односно постаје тежа, што је само други израз за то да је лакша. Загушење остаје и грешке и грехови остају, што је још подношљиво, али остаје и јад, што је тешко подношљиво. (Бела Хамваш)

UNICORNS -Bela Hamvaš Summa philosophiae normalis 1948 Sjećanje 1997

Prva ispovest - povest o Aljoši Vladimir Maljagin Jurjević(autor) Božana H. Stojanović(prevod) Izdavač: Duga Knjiga Prva knjiga iz poznate trilogije o dečaku Aljoši ruskog pisca Vladimira Maljagina. Kroz događaje iz života glavnog junaka autor nas mudro, i pre svega s mnogo ljubavi za Gospoda i bližnje, vodi od prvog susreta s bakom koja je vernik sve do Aljošinog punog života u Crkvi. Ono najvažnije iz crkvenog života svakoga od nas dato je na fonu brojnih dečačkih avantura. Trilogija o Aljoši zaista se čita u jednom dahu. Ilustracije je ikonopisao Serjoža Popov. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Ruska književnost Ostali naslovi iz oblasti: Deca 2006; Broširani povez; ćirilica; 21 cm; 120 str (KUTIJA 2)

Mek povez,format B5.Autor Justin Popovc.256 strana.Izdanje manastira Celije Valjevo

Novi zavet je hrišćanski naziv za zbirku spisa koje hrišćani smatraju svetim. To je novi savez Isusa koga hrišćani smatraju Hristom sa ljudima. Hrišćani veruju da su zbivanja i zagonetke Starog zaveta dobili u njemu svoju odgonetku i punoću. U svetom pismu Novog zaveta jevanđelisti su opisali događaje od rođenja Isusa Hrista, pa sve do njegovog vaskrsenja iz mrtvih i vaznesenja. Opisan je i silazak Svetog duha na prve Hristove učenike, apostole i njihovo propovedanje njegovog imena i nauke. U njima je ukazano i na sve ono što će se dogoditi do drugog dolaska Hristovog i strašnog suda. Knjige Novog zaveta se sastoje iz četiri jevanđelja (gr. evangelion - dobra vest ili blaga vest), nekolicine apostolskih pisama i drugih dela. Novi zavet je na srpski preveo Vuk Stefanović Karadžić 1819. godine i objavio ga pod naslovom Novi Zavjet 1847. godine u Beču. Naslov: Novi Zavjet GOSPODA NAŠEGA ISUSA HRISTA - Vuk Karadžić Pisac: Vuk Stefanović Karadžić Izdavač: Feniks Libris Godina: 2006 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd, Lakiran Broj strana: 607 Format: 21 cm b7

Drugi pol 2– Simon de Bovoar -Životno iskustvo- Izdavač: BIGZ: 1983 625 str tvrd povez sa omotom vr208

Religija Slovena, Henrik Lovmjanjski, Beograd 1996. Mek povez, 315 strana. U vrlo dobrom stanju.

Godina izdanja: 1998 Oblast: Pravoslavlje Jezik: Srpski O braku i porodici Manastir Slanci, metoh Manastira Hilandar,1998 SLIKE Moguće je lično preuzimanje sredom i četvrtkomu 16h i 30 min, , kod Delta Citija, ili za dalje destinacije šaljem poštom kao tiskovinu (placa kupac) Moje ostale ponude mozete videti na Limundo: https://secure.limundo.com/MojLimundo/uToku ili Kupindu: https://secure.kupindo.com/MojKupindo/Prodajem

Serafim Rouz - Nihilizam, koren revolucije modernog doba (ilustrovano, mastan papir, A4, 120 str.)

Sa blagoslovom Nj.P. Episkopa kruševačkom G. G. Davida Manastir Sv.Luke, Bošnjane, 2014 god 319 strana, c7

pomozi nam blagi hriste Duhovna pesmarica sa dodatkom priredio sveštenik Hadži Goran Radovanović mek povez 226 str b5

Grupa autora Izdanje:Službeni glasnik Povez:mek Broj strana:304 Knjiga Teoretičari liberalizma predstavlja zbirku interpretacijskih tekstova o nekima od najznacajnijih liberalnih mislilaca. Ona je pokušaj da se srpskoj javnosti predstave njihove osnovne ideje i mesto u istoriji i teoriji liberalizma i evoluciji liberalne misli od 18.veka do danas. Ovde sakupljeni tekstovi nemaju pretenziju na celovito izlaganje ideja zastupljenih liberalnih mislilaca, niti na sveobuhvatno izlaganje intelektualne istorije liberalizma. Cilj je bio da se napravi reprezentativni izbor najznačajnijih stvaralaca. b5

Izdavač Kršćanska sadašnjost Zagreb 1982. Tvrde korice, 124 strane Vrlo dobro ocuvana knjiga ima pečat prethodnog vlasnika na unutrašnjim stranama korica - slika 2. U srednjem vijeku

tvrd povez odlično očuvana vellokap

tvrd povez odlično očuvana vellokap

Jeromonah Benedikt Svetogorac: PORODICA PO UČENJU SVETA TRI JERARHA Mek povez sa klapnom, 17cm, 63strane, izdavač: VLADIMIR VIDOVSKI - Beograd

Ignjatije Brjančaninov: SLOVO O SMRTI Mek povez - manji format, 13cm, 290strana, izdavač: EPARHIJA RAŠKOPRIZRENSKA

atlas biblije na engleskom odlično očuvana kup

Јулијус Евола је, уз Генона, био један од водећих европских мислилаца и тумача традиционалне и езотеријске мисли, велики љубитељ планина и висина, како оних физичких тако и духовних. Управо у Размишљањима о врховима, збирци есеја написаних у периоду од 1927. до 1959. године, Евола комбинује сећања на физичке и духовне аспекте сопственог искуства освајања планине. 150 стр.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo iskrzan, i 20 tak recenica blag podvuceno obicnom olovkom, sve ostalo uredno! Ova knjiga je posle Drugog svetskog rata potpuno bezrazložno dospela na indeks poluzabranjenih dela. „Leva inteligencija“ je decenijama organizovala montirane procese čiji je cilj bio da Evolu poveže sa fašizmom i koječim drugim, što i nije naročito iznenađenje ako imamo u vidu da je za umešanost u nacističke poslove optuživan i Niče. Evola je tipičan predstavnik evropske intelektualne desnice za koju su moderne ideologije, bez obzira na predznak, samo manifestacije opadanja evropske civilizacije i njen sve ubrzaniji sunovrat u varvarstvo. Priča zasnovana na evokaciji drevnih tradicija i negiranju ideologije progresa bila je podjednako nepodnošljiva i u Moskivi i u Vašingtonu. Ali uprkos tamnim tonovima kojima Evola slika procese degeneracije i disolucije, „Pobuna protiv modernog sveta“ nije pesimistički traktat. Saglasno Tradicijama (sa velikim početnim slovom) Mračno doba u kome se svet trenutno nalazi svoju „mračnost“ duguje blizini budućeg preporoda. Može se neko složiti ili ne složiti sa Evolinim stavovima, mnogi od njih i jesu kontroverzni, ali zbivanja u modernom svetu pokazuju da se protiv ovakvog sveta doista vredi pobuniti. Svetislav Basara Đulijo Čezare Andrea Evola (ital. Giulio Cesare Andrea Evola; Рим, 19. мај 1898 — Рим, 11. јун 1974) био је италијански филозоф, књижевник и сликар.

Vrsta: Eseji i kritike Oblast: Ostalo Autor: Strani Autor:: Olga Nikolajevna Četverikova Žanrovi:: Istorija, Publicistika Izdavač:: Romanov Godina izdanja:: 2019. Broj strana: 677 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 17x26 cm Превод дела : Оборотни, или кто стоит за Ватиканом / Четвереникова Ољга Николаевнаж U novoj knjizi se razotkrivaju istinski ciljevi i planovi Vatikana, koji istovremeno predstavlja crkvenu instituciju i davno političku strukturu, ima jedinstvenu mogućnost da utiče na globalnu politiku, i na religioznu svest naroda sveta. Autor razmatra na koji način su razgranate mreže mnogobrojnih organizacija, a što je najvažnije – primenu usavršenih mehanizama manipulisanja masama omogućuje mu da aktivno sprovodi obaveštajne operacije, upravlja finansijskim tokovima i političkim procesima tesno povezanim sa svetskim vladajućim krugovima. Ipak, superzadatak Vatikana je postizanje idejnog i duhovnog liderstva u opšte svetskim razmerama, nije usmeren na učvršćivanje hrišćanstva, nego antihrišćanske univerzalne sinkretičke religije, čiji je temelj udaren na II vatikanskom koncilu. Zato je u centru ovog istraživanja ta duboka transformacija, tačnije, likvidacija katoličanstva, koja poslednjih decenija sama papska vlast dosledno vrši, sačuvavši od njega samo spoljni oklop, iza kojeg će se skrivati jedinstvena anticrkva – globalni Vavilon. а41

Наслов: Духовни луг: Блаженог Јована Мосха Издавач: Linc Страна: 188 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 12x19 cm Година издања: 2001 ЈОВАН МОСХ ВОЗЉУБЉЕНОМ У ХРИСТУ СОФРОНИЈУ ФИЛОСОФУ Возљубљени, шта може бити пријатније за гледаље, од врта у пролеће, испреплетаног разнобојним цветовима? Ко случајно прође бива привучен разнобојном врстом цвећа. Очи не могу довољно да се нагледају лепоте, и да се насладе дивног мириса. Овде су се руже расцветале у свој красоти, тамо кринови помешани са ружама; овде процветала љубичица, као царска одора. Нешто ради рајских боја, нешто ради мириса просутог по том мору цвећа, пролазник бива поражен гледањем и дивним мирисом, те се осећа обузет чудном насладом. Са таквим задовољством прими и садашњи труд, благодарно и верно дете Софроније! Ти ћеш наћи у њему врлине светих мужева, који су засијали у наше време, засађени по речи псалмопевца, близу воденог извора. Мада су сви они богољубиви, свако је украшен неком посебном врлином, једни - једном, други - другом. Отуда њихова лепота и благољепије. Берући цветове из неувелог врта, ја сам сплео за тебе венац, и шаљем ти га, верно дете, а кроз тебе и свима. Ради тога ја овај труд називам врт - луг. Свако може наћи у њему духовну насладу, мирис и корист. Врлинском животу и добром васпитању не помаже једино размишљање о Божанским предметима, права вера и постојаност у њој, него такође - и житије светих. Ради љубави твоје према мени, дете, ја се прихватих овог труда, набравши велики букет цветова: описах изабране врлине, душекорисне подвиге отаца. И тако - почињем своје причање. c7

Starac Arsenije Kapadokijski Pravoslavac, Šabac, 200x, strana 107, mek povez, 18 cm, c7

Grupa autora razne religije kroy istoriju Izdaje kompanija Novosti Beograd Tvrd povez C5