VODIČ KAKO DANAS OSMISLITI NAJBOLJE PRAKSE SUTRAŠNJICE! POZIV DA SE POLAKO ODBACE ZASTARELI SISTEMI I PROCESI, I DA SE O MENADŽMENTU POČNE GOVORITI NA NOV I DRUGAČIJI NAČIN! Hamel, poznati poslovni mislilac i autor, donosi nam stručni pregled savremenih statičnih korporativnih sistema upravljanja i predlaže nove smernice za moderni menadžment. Kako bi pomogao menadžerima i liderima u ovoj misiji, Hamel donosi slučajeve i proverene analize inovatora u menadžmentu kao i popis lekcija koje se iz takvih slučajeva mogu naučiti. Na Badnje veče 1968. godine komandni modul Apolla 8 postao je prvi predmet koji je stvorio čovek koji je napravio krug oko meseca. Tokom povratka na zemlju, sin kontrolora na zemlji upitao je tatu: „Ko upravlja svemirskom letelicom?” Kada je isto pitanje upućeno posadi koja se vraćala kući, Bill Anders je odgovorio: „Mislim da sada većinom vozi gospodin Isaac Newton.” Poput tog znatiželjnog dečaka i ja bih postavio pitanje: „Ko upravlja vašom firmom?” Možda ćete doći u iskušenje da odgovorite „glavni izvršni direktor” ili „izvršni tim” ili pak „svi mi iz srednjeg menadžmenta”. I imali biste pravo, ali to ipak ne bi bila potpuna istina. Vašom firmom u velikoj meri trenutno upravlja mala grupa odavno preminulih teoretičara i praktičara koji su izumeli pravila i konvencije „modernog” menadžmenta još ranih godina 20. veka. Oni su duhovi koji nastanjuju zastarelu mašineriju menadžmenta. Upravo njihovi edikti koji odjekuju kroz decenije, neprimetno diktiraju način na koji vaša firma alocira resurse, određuje budžet, raspodeljuje moć, nagrađuje ljude i donosi odluke. Uticaj ovih praočeva toliko je prisutan da tehnologija menadžmenta samo neznatno varira od firme do firme. Većina firmi ima manje-više sličnu hijerarhiju menadžmenta (piramidu izvršnih potpredsednika, viših potpredsednika i potpredsednika). Imaju analogne sisteme kontrole, upravljanja ljudskim resursima i planiranja pa se oslanjaju na međusobno uporedive strukture odgovornosti i sisteme revidiranja. Upravo zbog toga glavni izvršni direktor jedne firme sa lakoćom može preći u neku drugu firmu – poluge i merila menadžmenta više-manje su identični u „pilotskoj kabini” svake korporacije. Ali, za razliku od zakona fizike, zakoni menadžmenta nisu ni unapred određeni ni večni, što je dobra stvar, jer se oprema menadžmenta sada savija pod naporom tereta koji nikada nije trebalo da nosi. Iznenadne i žestoke promene, prolazne prednosti, tehnološke poteškoće, provokativni konkurenti, rascepkana tržišta, svemogući potrošači, buntovni deoničari – ovi izazovi koji obeležavaju 21. vek iskušavaju strukturne granice organizacija širom sveta i daju na videlo nedostatke modela menadžmenta koji nije uspeo da ide u korak sa vremenom. Setite se revolucionarnih proizvoda koji su se pojavili u proteklih deset ili dvadeset godina i koji su promenili naš način života: personalni kompjuter, mobilni telefon, digitalna muzika, elektronska pošta i online zajednice. Sada pokušajte da se setite neke inovacije u praksi menadžmenta koja je imala sličan efekat na poslovni svet – bilo čega što je drastično promenilo način upravljanja velikim firmama. Nimalo lagan zadatak, zar ne? Upravo se tu krije problem. MENADŽMENT JE ZASTAREO! Poput motora s unutrašnjim sagorevanjem i ovo je tehnologija koja se uveliko prestala razvijati, a to nije dobro. Zašto? Zato što je menadžment – sposobnost upravljanja resursima, osmišljavanja planova, programiranja rada i podsticanja na ulaganje truda – ključan za zadovoljavanje ljudske potrebe. Ako je manje efikasan nego što bi mogao ili trebalo da bude, svi plaćamo cenu toga. Ono što na kraju ograničava izvrsnost vaše organizacije nije njen operativni ili poslovni model nego njen model menadžmenta. Zbog toga je ova knjiga napisana. Cilj je pomoći da postanete pioniri menadžmenta 21. veka; opremiti vas svim potrebnim da biste vi mogli da osmislite nova načela, procese i prakse menadžmenta za naše postmoderno doba. Mi ćemo tvrditi da inovacija menadžmenta ima jedinstvenu sposobnost stvaranja dugoročne prednosti za vašu firmu i objasnićemo korake koje morate preduzeti da biste prvo zamislili, a zatim i osmislili budućnost menadžmenta. Iako se na stranicama knjige može naći mnogo primera i anegdota, ovo nije zbirka najboljih praksi. Knjiga nije puna podsticaja tipa „učini to i to na ovaj ili onaj način”. Iskreno govoreći, najbolji primeri današnjice nisu dovoljno dobri. Čak i svetske firme kojima se svi „najviše dive” nisu prilagodljive koliko bi zapravo trebalo da budu, nisu inovativne koliko bi to mogle ili u njima nije toliko zabavno raditi koliko bi to trebalo biti. Pretpostavka autora kada je reč o budućnosti menadžmenta - bilo bi bolje da predvodite, a ne da sledite. Dakle, ovo je vodič kako danas osmisliti najbolje prakse sutrašnjice. Ova knjiga nije ni vizija jedne osobe o budućnosti menadžmenta. Ukazaćemo vam na mogućnosti za koje smatramo da najviše obećavaju po pitanju inovacije menadžmenta, ali autor je dovoljno skroman da zna kako inventivnost i predviđanja jedne osobe ne mogu zameniti inventivnost i predviđanja gomile ljudi. Zato, umesto da vam pokušamo prodati naše mišljenje o budućnosti, želimo vam pomoći da izgradite sopstveno. Ako vam treba poređenje, zamislite kurs iz preduzetništva gde je predavačev cilj da vas nauči kako da napravite vrhunski poslovni plan. Naš cilj je dati vam sredstva za razmišljanje koja će vam omogućiti da izradite vaš lični program inovacije menadžmenta i zatim ga sprovedete u delo. Možemo vam biti treneri ili mentori, ali na kraju krajeva, sama vizija mora biti isključivo vaša. Uprkos tome, mi zaista imamo san. Sanjamo organizacije koje su sposobne da sprovedu spontane obnove, u kojima drama promena nije popraćena bolnim traumatičnim preokretima. Sanjamo firme u kojima električna struja inovacije teče svakom delatnošću, u kojima buntovnici uvek nadjačaju reakcionare. Sanjamo firme koje su uistinu dostojne strasti i kreativnosti ljudi koji u njima rade i prirodnim putem izvlače iz njih najviše od onog što mogu dati. Naravno, ovo nisu samo snovi; ovo su imperativi. Ovo su izazovi tipa biti ili ne biti za svaku firmu koja se nada uspehu u burnim danima koji joj predstoje – a može ih preživeti samo uz pomoć impresivne inovacije menadžmenta. Dakle, ovo je knjiga za one koji sanjaju i one koji deluju. Ovo je knjiga za sve one koji osećaju da ih birokratija sputava, koji se brinu da „sistem” sputava inovaciju, koji potajno veruju da je problem jednostavan i očit, koji se pitaju zašto korporativni život mora biti tako obeshrabrujuć, koji misle da su zaposleni zapravo dovoljno pametni da mogu sami sebe kontrolisati, koji znaju da „menadžment”, kakav se trenutno primenjuje, koči uspeh – za one koji žele nešto da preuzmu u vezi sa tim. Ako ste vi jedan od tih ljudi, onda dobrodošli u klub. POHVALE KNJIZI „Tokom prošlog veka, ljudi su radili u menadžerskim zatvorima industrijskog doba – i na taj način trošili energiju, kreativnost i potencijal. Gary Hamel vrlo jasno objašnjava ograničenja takve prakse. Ali, povrh toga, on stvara podsticajnu i preko potrebnu viziju budućnosti menadžmenta koja ne samo da je humanija, nego može osloboditi okova puni potencijal svih nas.˝ — RICHARD FLORIDA, profesor Poslovanja i kreativnost na Rotman School of management i autor knjige The rise of the creative class „Cilj Garyja Hamela je definisati program menadžmenta dvadeset i prvog veka, a knjiga Budućnost menadžmenta upravo tome i služi. Lepim stilom i originalnošću, ova knjiga će vas naterati da otvorite oči, promenite način razmišljanja i odredite nove ciljeve koje vi i vaša organizacija možete postići. Najprovokativniji poslovni mislilac napisao je knjigu koja, od svih njegovih dosadašnjih knjiga, najviše podstiče na razmišljanje.˝ — ERIC BEINHOCKER, autor knjige The origin of wealth „Gary Hamel je svestan da menadžment nije kuvar koja sadrži najbolje nedavne poduhvate, nego sistem za uzastopnu inovaciju u menadžmentu kojem je cilj dugoročni uspeh organizacije koja se neprestano razvija. Njegova knjiga je ključna za razumevanje načina na koji se može opstati u postupku organizacione promene.˝ — FRANCIS FUKUYAMA, autor knjiga The end of history i The last man, direktor International Programa, Johns Hopkins University Kratak sadržaj Predgovor Zahvale I. DIO - ZAŠTO JE VAŽNA INOVACIJA MENADŽMENTA 1. Kraj menadžmenta? 2. Temeljna prednost 3. Program inovacije menadžmenta II. DIO - INOVACIJA MENADŽMENTA U PRAKSI 4. Stvaranje zajednice sa svrhom (Community of Purpose) 5. Razvijanje demokracije inovacije 6. U potrazi za evolucijskom prednošću III. DIO - ZAMIŠLJANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 7. Oslobađanje od okova 8. Prihvaćanje novih načela 9. Učenje lekcija od marginalnih grupa (the Fringe) IV. DIO - STVARANJE BUDUĆNOSTI MENADŽMENTA 10. Kako postati inovator menadžmenta 11. Stvaranje budućnosti menadžmenta Bilješke Kazalo O autoru GARY HAMEL je gostujući profesor Strateškog i međunarodnog menadžmenta na London Business School. Na fakultetu radi od 1983. godine. Suosnivač je Management Innovation Lab-a (Laboratorija za inovaciju menadžmenta), konzorcijuma vodećih poslovnih umova i naprednih firmi koji zajedničkim snagama rade na osmišljavanju budućnosti menadžmenta. Hamel je jedan od najpoznatijih svetskih stručnjaka za menadžment. Časopis The Economist ga je nazvao „strateškim guruom koji vlada svetom”, a časopis Fortune „vodećim svetskim stručnjakom poslovne strategije”. Novine Financial Times Hamela zovu „inovatorom menadžmenta bez premca”. Kao osoba koja je osmislila toliko dobro poznatih koncepcija kao što je „strateška namera”, „srž sposobnosti” i „industrijska revolucija”, Hamel je promenio jezik i praksu menadžmenta širom sveta. Hamelove prethodne knjige, Leading the Revolution i Competing for the Future našle su se na svakoj listi najprodavanijih knjiga o menadžmentu i prevedene su na više od dvadeset jezika. U poslednjih dvadeset godina, Hamel je napisao petnaest članaka za časopis Harvard Business Review, a za njih pet osvojio je prestižnu McKinseyjevu nagradu za izvrsnost. Takođe je pisao članke za Wall Street Journal, Fortune, Financial Times i brojne druge poslovne publikacije širom sveta. Kao jedan od svetski najtraženijih korporativnih konsultanata i govornika, Hamel je sarađivao sa vodećim firmama širom sveta. Član je Svetskog ekonomskog foruma. BILL BREEN je glavni viši urednik i viši urednik za projekte časopisa Fast Company. Od pokretanja u novembru 1995. godine, časopis je osvojio brojne nagrade (uključujući dve National Magazine Awards - Nagrade za nacionalni časopis) pa je stekao zavidnu popularnost među poslovnim vođama i inovatorima. Breen doprinosi člancima koji zadiru duboko u sržne teme samog časopisa: liderstvo, strategija, inovacija i dizajn. Širom SAD-a drži govore publici iz poslovnog sveta, gostovao je na CNN-u, Fox-u, CBS-u i National Public Radiju. Diplomirao je na Colorado Collegeu, a magistrirao na University Collegeu Dublin. Živi sa suprugom, ćerkom i sinom u Gloucesteru, u Massachusettsu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko recenica podvuceno obicnom grafitnom olovkom, nista strasno. Sce ostalo uredno! Džon Kenet Galbrajt [1] RK (15. oktobar 1908 — Kembridž, 29. april 2006), takođe poznat kao Ken Galbrajt, bio je ekonomista kanadskog porekla, javna ličnost i diplomata, kao i vodeći zagovornik američkog liberalizma 20. veka.[2] Njegove knjige o ekonomskim temama su bile bestseleri od pedesetih godina pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih je Galbrajt poprimio ulogu javnog intelektualca. Kao ekonomista, težio je ka post-Kejnesijanskoj ekonomiji sa institucionalne perspektive[3][4]. Galbrajt je bio dugogodišnji član univerziteta na Harvardu, gde je i predavao pola veka kao profesor ekonomije[5]. Bio je plodan autor. Napisao je približno pedeset knjiga, uključujući nekoliko novela, a objavio je i više od hiljadu artikala i eseja o raznim temama. Među njegovim radovima se nalazi trilogija o ekonomiji, Američki kapitalizam (1952), Bogato društvo (1958), kao i Nova industrijska država (1967). Neki njegovi radovi su bili kritikovani od strane ekonomista kao što su Milton Fridman, Pol Krugman i Robert Solou. Galbrajt je bio aktivan u politici, kao član Demokratske stranke, služeći u administraciji Frenklina D. Ruzvelta, Harija Trumana, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona. Služio je kao ambasador Amerike u Indiji za vreme Kenedijeve administracije. Njegov politički aktivizam, liberalno mišljenje i otvorenost su mu doneli veliku slavu za vreme života [6][7]. Galbrajt je bio jedan od retkih koji je dobio Medalju slobode (1946) i Predsedničku medalju slobode (2000) za svoju službu i doprinos nauci. Vlast u Francuskoj ga je imenovala za komandira Legije časti. Biografija Mladost Galbrajt je rođen 15. oktobra 1908. godine, u kanadskoj porodici škotskog porekla, majke Sara Katerine (Kendal) I Arčibald Arči Galbrajt, u Anjona stanici, Kanada, i odgajan je u Danvic Taunsipu u Ontariju.[8] Imao je dve sestre i brata- Alis, Katarinu I Arčibald Viljema (Bila). Kada je postao adolescent, promenio je ime u Ken, a kasnije mu se nije dopadalo ime Džon[9]. Galbrajt je odrastao u veoma visokog čoveka, dostižući visinu od 206 cm.[10] Otac mu je bio poljoprivrednik i učitelj u školi. Majka, kućepaziteljka i aktivista, mu je umrla kada mu je bilo 14 godina[9]. Porodična farma se nalazila na Tomson liniji. Oba roditelja su mu podržavala organizaciju Ujedinjenih farmera Ontariju dvadesetih godina. Rane godine je proveo u maloj jednosobnoj školi koja i danas postoji, na Vili Sajdu. Kasnije, pohađao je Daton srednju školu u Srednju školu Sveti Tomas. 1931. Godine, Galbrajt je diplomirao sa diplomom mastera na poljoprivrednom fakultetu u Ontariju, koji je tada bio ogranak Poljoprivrednog univerziteta u Torontu. Doktorirao je uzgoj i ukrštanje životinja. Bio je nagrađen Djianinijevom stipendijom za poljoprivrednu ekonomiju (dobijao je 60 dolara mesečno), što mu je dozvolilo da putuje u Berkli, Kaliforniju, gde je dobio zvanje Master fizike I doktor Filozofije u poljoprivrednoj ekonomiji sa univerziteta u Berkliju[9]. Galbrajt je učio ekonomiju od profesora Džordž Martin Petersona I zajedno su napisali rad pod imenom The Concept of Marginal Land. 1932. godine koji je objavljen u američkom žurnalu poljoprivredne ekonomije[11]. Nakon diplomiranja 1934. započeo je rad kao profesor na Harvardu. Galbrajt je bio vanredni profesor na Harvardu u periodu od 1934-39[7]. Od 1939-40. bio je profesor na Prinstonu. 1937. postao je punopravni građanin i više nije bio britanske nacije. Iste godine bio je na jednogodišnjoj razmeni na Kembridžu, u Engleskoj, gde je bio podučavan od strane Džon Majnarda Kejnsa. Nakon toga je putovao Evropom nekoliko meseci, prisustvujući nacionalnim ekonomskim konferencijama i razvijajući svoje ideje[12]. Njegova javna služba je započela u periodu Novog dogovora kada se pridružio Ministarstvu poljoprivredne Sjedinjenih Američkih Država.[13] Od 1943-48. radio je kao urednik magazin Fortune. 1949. zaposlio se kao profesor ekonomije na Harvardu. Drugi svetski rat Sjedinjene Države su otišle u Drugi svetski rat sa ekonomijom koja još uvek nije bila u potpunosti spasena od Velike depresije, zato što je u vreme ratnih proizvodnih potreba potrebno da se izdvoji veliki budžetski deficiti i da se radi na povoljnoj monetarnoj politici, inflaciji i probi spiralnih cena u zaradama[14][15]. Kao deo tima koji se tereti za održanje inflacije od paralizacije ratnih napora, Galbrajt je bio zamenik šefa Kancelarije za administraciju cena (OPA), tokom Drugog svetskog rata 1941. OPA, je usmeren na proces stabilizacije cena i iznajmljivanja[16]. Dana 11. maja 1941, Predsednik Ruzvelt potpisao je izvršnu naredbu 8734 u kojoj je stvorena kancelarija za upravljanje cenama i civilnom snabdevanju (OPAKS)[17]. Avgusta 1941, izvršna porudžbina 8875 transformisala je OPAKS u kancelariju uprave cena (OPA). Nakon što su SAD ušle u Drugi svetski rat u decembru 1941, OPA je bila zadužena za restrikcije. Zakon o kontroli cena vanrednog stanja je usvojena 30. januara 1942, legitimizovala je OPA kao zasebna Savezna agencija. Ona je objedinjena OPA sa još dve agencije: zaštitom potrošača i Stabilizacionim odsekom Savetodavne komisije u Savetu nacionalne odbrane[18]. Savet je imenovan za Nacionalnu savetodavnu komisiju (NAC), a formirana je 1940. maja 29[19]. NAC je naglasio dobrovoljne isavetodavne metode u čuvanju cena. Leon Henderson, komesar NAC za stabilizaciju cena, postao je šef OPAKSA i OPA, 1941. On je nadgledao obavezne i energične propise o cenama koje je počelo u maju 1942, nakon što je OPA uvela opštu maksimalnu regulaciju cena (GMPR). To je teško kritikovano od strane američke poslovne zajednice. Kao odgovor, OPA je mobilizovala javnost u ime novih uputstava i rekla da je smanjila opcije za one koji traže veće rente ili cene. OPA je imala svoju filijalu za sprovođenje zakona, koja je dokumentovala rastući talas povreda: četvrt miliona u 1943 iviše od 300.000 tokom sledeće godine[19]. Istoričari i ekonomisti se razlikuju oko procene aktivnosti OPA, koje su počele sa šest osoba, ali su tada porasle na 15.000 radnika[20][21]. Neki od njih ukazuju na činjenicu da su povećanja cena relativno niža nego u Prvom svetskom ratu, i da je sveukupna ekonomija rasla brže. Stiven Presman je, na primer, napisao da je, `kada su kontrole uklonjene, bilo samo malo povećanja cena, što pokazuje da su inflatorni pritisci aktivno upravljani i da se nisu samo privremeno držali pod kontrolom.`[22] Galbrajt je rekao u intervjuu da je razmotrio svoj rad u OPA kao svoj veliki životni uspeh, s obzirom da su cene bile relativno stabilne tokom Drugog svetskog rata.[23] Uloga OPA, kao i celokupna zaostavština iz dugoročne ekonomske stabilizacijske mere u periodu od dugotrajne perspektive, ostaje u debatama. Ričard Parker, koji je ranije pisao o biografija Galbrajta, imao je to da kaže o njegovim naporima za vreme rata: je prvi put otišao da radi u glavnom gradu u zemlji 1934 kao 25-godišnjakinja, sveže van diplomske škole i upravo se pridružila Harvardskom fakultetu kao mladi instruktor. On se vratio u Vašington sredinom 1940, nakon što je Pariz u početku pao na Nemce da pomogne u pripremi nacije za rat. Osamnaest meseci kasnije, posle Perl Harbora, on je potom imenovan za nadziranje ekonomije iz doba rata kao `car cene`, koji je optužen za sprečavanje inflacije i korumpiranih cena—što je bilo od razornih ekonomija, dok je ona morala da proizvede oružje i materijalu garantuju pobedu protiv fašizma. U tome, on i njegove kolege u kancelariji za administraciju cena bili su izuzetno uspešni, vodeći ekonomiju koja se po veličini za manje od pet godina ne bi povisila sa inflacijom koja je probila svetski rat, ili ostavivši iza neravnomernog posleratnog rata propasti te vrste koja je učinila tako teške štete Evropi dvadesetih godina. Opozicija u OPA došla je od konzervativaca na kongresu i u poslovnoj zajednici. On je potsečen Galbrajtu i bio je optužen u maju 1943, za `komunističke tendencije`.[24] On je odmah angažovao konzervativni republikanac i dominantni u američkim medijima i izdavaču vremena i magazina za bogatstvo, Henry Luce. Galbrajt je tokom pet godina radio za Luce-a i iskovao je Kejnizam u američkom poslovnom rukovodstvu.[25] Luce je navodno rekao predsedniku Kenediju, `učila sam Galbrajta kako da piše – i od tada je zažalio.`[26] Galbrajt je video svoju ulogu u edukovanju čitave nacije o tome kako funkcioniše ekonomija, uključujući i ulogu velikih korporacija. On je kombinao svoj rukopis sa brojnim govorima za poslovne grupe i sastanke lokalne Demokratske stranke, kao i često svedočeći pred Kongres.[27] U kasnim fazama Drugog svetskog rata 1945, Galbrajt je pozvao Paul Niče da služi kao jedan od direktora strateškog bombaškog istraživanja, koju je inicirala Kancelarija za strateške usluge. Cilj je bio da se proceni rezultati vazdušnog bombardova nacističke Nemačke.[28] Galbrajt je doprineo nekonvencionalnim zaključivanju istraživanja o opštoj neefikasnosti strateškog bombaškog napada u zaustavljanju ratne proizvodnje u Nemačkoj, koja je umesto toga otišla. Zaključak je nastao kontroverzan sa Nitzom, koji se nalazi na strani zvaničnika Pentagona, koji su proglasili suprotno. Nevoljno da modifikuju rezultate ankete, Galbrajt je opisao spremnost javnih službenika i institucija da se okleva istina da bi se, kao, `Roska` sindrom `Pentagonanija`.[29] Posleratni period U februaru 1946, Galbrajt je uzeo odsustvo iz svog magazina da radi na višem položaju u Stejt departmentu kao direktor kancelarije za ekonomsku bezbednosnu politiku, gde je bio nominalno zadužen za ekonomske poslove u vezi sa Nemačkom, Japanom, Austrijom i Južnom Korejom. On je bio nezadovoljan visokim diplomatama, pa je on ponovo bio u rutinskom radu sa nekoliko prilika da se napravi politika.[30] Galbrajt je preferirao dektente sa Sovjetskim Savezom, zajedno sa državnim sekretarom Džejmsom F. Birnesom i generalom Lucijusom D. Klejom, vojnim guvernerom američke zone u Nemačkoj od 1947 do 1949,[26] ali oni su bili van koraka sa politikom u kojoj se onda razvija. Posle uznemiravajuće polovine godine, Galbrajt je podneo ostavku u septembru 1946 i vratio se u svoj magazin pišući o ekonomskim pitanjima.[31] [32]Kasnije, on je smirio svoju frustraciju sa `načinom na koji su se Izmagali dno` u satiričnom romanu, Trijumf (1968).[33] Posleratni period je takođe bio nezaboravna za Galbrajta zbog njegovog rada, zajedno sa Elenor Ruzvelt i Iber Hamfri, kako bi se uspostavila napredna politička organizacija Amerikanci za demokratsku akciju (ADA), uz podršku uzroka ekonomske i socijalne pravde u 1947. Tokom svog perioda kao savetnik predsednika Džona F. Kenedija, Galbrajt je imenovan za Ambasadora Sjedinjenih Država u Indiji sa 1961 na 1963. Njegovo zaduženje za predsednika Kenedija bilo je takvo da je redovno obilazio Stejt dipartment i slao svoje diplomatske veze direktno predsedniku.[34] U Indiji postao je prisan prijatelj premijera Džavharlala Nehru i znatno je savetovao indijske vlade za ekonomska pitanja. U 1966, kada više nije bio ambasador, on je izjavio Senatu Sjedinjenih Država da je jedan od glavnih uzroka rata Kašmir 1965 bio američka vojna pomoć Pakistanu.[35] U Indiji on je pomogao da se osnuje jedna od prvih kompjuterskih naučnih odeljenja, na indijskom Institutu za tehnologiju u Kanpur-u, Uttar Pradeša.[34] čak i posle odlaska iz kancelarije, Galbrajt je ostao prijatelj i pristalica Indije. Zbog njegove preporuke prva dama Sjedinjenih Država Žaklina Buvije Kenedi preuzela je svoje 1962 diplomatskih misija u Indiji i Pakistanu. Na jesen 1972. Galbrajt je bio savetnik i asistent Niksonovog rivala, Džordža Makgoverna u izbornoj kampanji za američko predsedništvo. U to vreme (septembar 1972) on je otputovao u Kinu i svoju ulogu predsednika američke ekonomske asocijacije (AEA) na poziv komunističke vlade Mao Cedunga sa ekonomistima Leontief i Tobin i 1973 objavio svoj račun iskustva u Kini. Galbrajt je napisao da `nema ozbiljnije sumnje da Kina prožima vrlo efikasan ekonomski sistem`, Izcidenti su se odlučno priveli u Kinu, ali jedan osumnjičeni, sa velikom politizacijom`, `Veći Šangaj... ima bolju medicinsku službu od Njujorka”, i smatra da nije implicitna da se kineska industrijska i poljoprivredna proizvodnja šire svake godine po stopi od 10 do 11%.[36] Kasniji život i priznanja Godine 1972. je bio predsednik američke ekonomske asocijacije. časopis Post-Kejnijanske ekonomije imao je koristi od podrške Galbrajta i bio je predsedavajući Odbora od početka.[37] Tokom snimanja u svetu u ratu, britanska televizija dokumentarnog filma (1973—74), Galbrajt je opisao svoja iskustva u ratnoj administraciji Ruzveltovih. Pored ostalog, on je govorio o početnoj zbunjenosti na prvom sastanku glavnih vodećih lidera u vezi kapoka i njegove upotrebe. Galbrajt je takođe govorio o štednji i posebno o trikovima za vreme raspodele goriva On se u decembru 1977 sreo sa senatorom Palauna Romanom Tmentučijem i na kraju je postao neplaćeni savetnik za političku statusnu komisiju Palau. On se zalagao za minimalni finansijski uslov i infrastrukturne projekte. 1979. on se obratio Palau parlamentu i učestvovao u seminaru za delegate ustavne konvencije Palau. On je postao prva osoba koja je zaradila počasno državljanstvo Palau.[38] U 1984, posetio je SSSR, pišući da je Sovjetska ekonomija napravila `veliki materijalni napredak` kao `, nasuprot zapadnoj industrijskoj ekonomiji` SSSR `čini punu upotrebu svog ljudstva.` [39][40] Godine u 1985, Mmerička humanistička asocijacija imenovala ga je za humanistu godine. Udruženje za azijske studije (AAS) dodelile je svoju nagradu od 1987 za uvaženi doprinos azijskim studijama.[41] Godine 1997, bio je oficir za Kanadu [42] i u 2000. mu je dodeljena predsednička medalja za slobodu Sjedinjenih Država. On je takođe dobio počasni doktorat sa spomen univerziteta Newfontana na jesen 1999,[43] još jedan doprinos impresivnom prikupljanju oko 50 akademskih diploma na Galbrati. 2000. dobio je nagradu Leontief za svoj izuzetan doprinos ekonomskoj teoriji od strane Instituta za globalni razvoj i životnu sredinu. Biblioteka u svom rodnom gradu Duton, Ontario je preimenovana u referentnu biblioteku John Kennet Galbrajt u čast svog priloga u biblioteku i njegov doprinos novoj zgradi. 2006 aprila, Galbrajt je preminuo u Kembridžu, u Masačusetsu, prirodnom smrću u 97 godini, nakon dvonedeljnog boravka u bolnici. Porodica Dana 17. septembra 1937, Galbrajt se venčao za Ketrin Merriam Atwater, koju je sreo dok je bila student postdiplomac na Redklifu. Njihov brak je trajao 68 godina. Njihov dom je bio u Kembridžu, Masačusetsu i imao je ljetni dom u Njufanu, u Vermontu. Imali su četiri sina: J. Alan Galbrait je partner u Vašingtonu, DC, advokatska firma Vilijams & Connolly; Daglas Galebri je umro u detinjstvu od leukemije; Piter Galbrajt je bio američki diplomata i bio je ambasador u Hrvatskoj i komentator američke spoljne politike, a posebno na Balkanu i na Bliskom istoku; Džejms K. Galbrajt je bio progresivni ekonomista na Univerzitetu u Teksasu, u Austin Lyndon B. škola za javno informisanje Džonson. Galbrajt takođe ima deset unuka.[44] Spomen-ploča se udružuje sa kamenom inukšuk koji pogledom na porodičnu farmu Galbrajta na Tompson (Hogg) liniju samo istočno od Villey Sideroada, samo severno od jedne prostorije u kojoj je odrastao. Porodični dom – velika Bela kuća na farmi – i dalje stoji, kao i mnoge originalne farme. Pisana dela Čak i pre nego što je postao predsednik Američke Ekonomske Asocijacije, Galbrajt je smatran revolucionarom među ekonomistima. To je delom zato što je odbacio tehničke analize i matematičkog modelovanja neoklasične ekonomije kao odvojenu od stvarnosti. Prativši Torstena Veblena, verovao je da ekonomska aktivnost ne može biti raščlanjena na neprekršive zakone, već da je ona složeni proizvod kulturne i političke sredine u kojoj nastaje. Smatrao je da su veoma bitni faktori, kao što podela između korporativnog vlasništva i menadžmenta, oligopol, uticaji vlade i vojni budžet, zanemarivani od strane mnogih ekonomista jer ne podležu aksiomskim opisima. Zbog toga, svoje radove je uglavom fokusirao na političku ekonomiju i klasičnu ekonomiju. Neke njegove knjige su bile među najprodavanijim u pedesetim i šezdesetim godinama 20. veka. Njegov najveći doprinos u polju ekonomije je tzv. trilogija „Američki kapitalizam“: 1) „Bogato društvo“, 2) „Nova industrijska država”, 3) „Ekonomija i javna namena“. Pisane su jednostavnim i konciznim stilom, te su zbog toga bile popularne i među širim masama, a ne samo među ekonomistima. Nakon penzionisanja sa Harvarda, Paul M. Varburg profesor ekonomije nastavio je svoj rad i napisao 21 knjigu, kao i dovršavanja scenarija 1977. za veliku seriju o ekonomiji za PBS i BBC televiziju- Doba neizvesnosti, emitovana u 38 zemalja.[45] Pored svojih knjiga, napisao je na stotine eseja i romana. Među njegovim romanima, , Jedan Redovni Profesor“ je postigao posebno kritičko priznanje. Galbrajt je napisao recenzije knjiga, npr., ,,Izveštaj iz Gvozdene planine“ o mogućnosti i poželjnosti mira, političke satire iz 1967. godine, pod imenom Herčels MekLandres, ime fiktivnog Škotskog mentora prikazanog u , Redovnom Profesoru“.[46][47] Takođe je koristio pseudonim, Mark Epernej, kada je 1963. objavio , Dimenziju“ MekLandresa.[48] Knjige o ekonomiji Galbrajt je bio važna figura u institucionalnoj ekonomiji 20. veka, iz tog razloga je doprineo takvom shvatanju ekonomske moći.[49] Među brojnim spisima, Galbrajt je „Nova industrijska država“ i „Bogato društvo“ smatrao svojim najboljim delima.[50] Što se tiče kasnijih radova, ekonomista Galbrajt i njegov prijatelj Majk Šarp, ga je posetio 2004. godine i tom prilikom mu je Galbrajt dao primerak knjige pod nazivom , Ekonomija bezazlene prevare“ . Galbrajt se poverio Šarpu da je `ovo moja najbolja knjiga`, tvrdnja koju je Galbrajt „ isporučio malo štetno“. Nakon početka velike svetske ekonomske krize 2008. godine, Galbrajtov „Veliki pad, 1929“ i druga dela koja sadrže upozorenja na moguće posledice kada je u pitanju nekontrolisano spekulativno raspoloženje su ponovo postala popularna. Godine 2010. Američka biblioteka zajedno sa Galbrajtovim sinom, Džejmsom K. Galbrajtom, objavljuju nova izdanja njegovih najpopularnijih knjiga: Bogato društvo i drugi spisi, 1952-1967: Američki kapitalizam, Veliki pad,1929, Bogato društvo, Nova industrijska država.[51] Tom prilikom Bil Mojers je intervjuisao Džejmsa K. Galbrajta, o njegovom ocu, njegovom radu i nasleđu.