Meki povezi sa zajednickom kutijom, knjige i kutija su nove Format 14,5 x 20,5 cm Povez Tvrd Štampa Crno bela Opis: Komplet Ciklus o robotima 1–3 , Isak Asimov Komplet od tri knjige u zaštitnoj kutiji. Najbolji serijal u istoriji naučne fantastike! CIKLUS O ROBOTIMA sačinjavaju knjige: Sabrani roboti Čelične pećine Golo sunce Isak Asimov Isak Asimov Lični podaci Puno ime Isak Judovič Asimov Datum rođenja 2. januar 1920. Mesto rođenja Petroviči, Ruska SFSR Datum smrti 6. april 1992. (72 god.) Mesto smrti Njujork, SAD Obrazovanje Univerzitet Kolambija, Columbia School of Engineering and Applied Science Književni rad Uticaji od Kliford D. Simak, Džon B. Kembel, Herbert Džordž Vels, Stenli G. Vajnbaum, Edvard Gibon, Humanizam Uticao na Harlan Elison, Pol Krugman, Danijel H. Vilson Nagrade Nagrada Hugo (1963, 1966, 1973, 1977, 1983, 1992, 1995); Nagrada Nebjula (1973, 1977); Nagrada Lokus (1973, 1975, 1977, 1981, 1983, 1987, 1995) Potpis Zvanični veb-sajt www.asimovonline.com Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), kršteno ime Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar rusko-jevrejskog porekla.[1][2] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR, ali je sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine[1], naselivši se se u Bruklinu u Njujorku. Isak Asimov je diplomirao hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939 koju je i doktorirao 1948. godine. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Djuijeve decimalne klasifikacije[3]. Pored Roberta A. Hajnlajna i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od Velike Trojke pisaca naučne fantastike. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot.[4] Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Biografija Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, mlinari jevrejskog porekla. Isak je dobio ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča u današoj Smolenskoj oblasti u Rusiji. Kao beba 1921. godine Isak Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila i samo je on preživeo. Imao je mlađu sestru Marciju (17. jun 1922 — 2. april 2011)[6] i mlađeg brata Stenlija (25. jul 1929. -16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 3. februara 1923, kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili hebrejskim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na hebrejskom kao i na engleskom. Sam je naučio da čita u svojoj petoj godini, a u školu je pošao godinu dana ranije pošto mu je majka lažirala datum rođenja. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Porodica Asimov je držala prodavnicu slatkiša sa novinama i magazinima, što je Isak označio ključnim za ljubav prema pisanoj reči.[8] Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao državne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi,[9] završio je master studije hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije.[10] U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine.[11][12] Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini).[13] Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. Godine 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora, a 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije.[14] Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada — 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine, koju je upoznao na slepom sastanku iste godine.[15] Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Za vreme rata Gertruda se vratila u Bruklun, gde se Isak doselio 1946. godine. Na leto 1948. godine preselili su se na Mehtenu da bi se maja 1949. prebacili u Boston, a zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, te Volthemu u maju 1951, i na kraju Vest Njutonu 1956.[16] Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine).[17] Isak i Gertruda su se razdvojili 1970. a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja života. Pošto se razveo 1973, njegova druga žena postala je pisac, psihijatar i psihianalitičar Dženet Opal Džepson.[18] Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sajgana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. Godine 1984, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine.[4] Isak Asimov sa Robertom A. Heinleinom i L. Spragom de Kampom Bolest i smrt Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.[19] Književni rad Postoje četiri Asimovljeva zakona robotike koja važe i danas, a glase: 0. Robot ne sme naškoditi čovečanstvu, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čovečanstvu. 1. Robot ne sme naškoditi čoveku, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čoveku, osim kada je to u suprotnosti s nultim zakonom. 2. Robot mora slušati ljudske naredbe, osim ako su one u suprotnosti sa nultim ili prvim zakonom. 3. Robot treba štititi svoj integritet, osim kada je to u suprotnosti sa nultim, prvim ili drugim zakonom. Asimov je za svoje najbolje delo smatrao priču Poslednje pitanje iz 1956. godine. Tokom 1964. ponudio je svoje viđenje sveta 2014. godine.[20] Citati „Život je ugodan. Smrt je mirna. Prelaz je taj koji nas brine.” „Nikad nemoj dozvoliti da ti osećaj morala zasmeta da učiniš ono što je ispravno.” „Ne bojim se računara, bojim se njihove odsutnosti.” „Svakakve se računarske greške pojavljuju. Bili biste iznenađeni brojem lekara koji tvrde da leče muške trudnice.” „Ja ne čitam brzo, ja brzo razumem.” „Ne verujem u život posle smrti zato što ne moram provesti celi život bojeći se pakla ili još gore — raja. Ma kakva god je mučenja bila u paklu, mislim da bi do sada u raju bila mnogo gora.” „Pišem zbog istog razloga zbog kojeg i dišem — da to ne činim, umro bih.” „Oni ljudi koji misle da znaju sve veliki su gnjavatori nama koji stvarno sve znamo.” „Kada nekoga uvredimo, nazovemo ga životinjom. Okrutnije bi bilo namerno ga nazvati čovekom.” „Loša ideja dobro napisana će biti bolje prihvaćena od loše napisane ali dobre ideje.” „Nasilje je poslednje utočište nesposobnih.” Bibliografija Ciklus o robotima Čelične pećine (The Caves of Steel) (1954) Sabrani roboti (The complete robot) (1982) Golo Sunce (The Naked Sun) (1957) Roboti zore (The Robots of Dawn) (1983) Roboti i Carstvo (Robots and Empire) (1985) Pozitronski čovek (The Positronic Man) (1992) - zajedno sa Robertom Silverbergom Ciklus o Carstvu Slepa ulica (Blind alley) (1945) Šljunak na nebu (Pebble in the Sky) (1950) Zvezde, prah nebeski (The Stars, Like Dust) (1951) Svemirske struje (The Currents of Space) (1952) Ciklus o Zadužbini Zadužbina (Foundation) (1951) Zadužbina i Carstvo (Foundation and Empire) (1952) Druga Zadužbina (Second Foundation) (1953) Na rubu Zadužbine (Foundation`s Edge) (1982) Zadužbina i Zemlja (Foundation and Earth) (1986) Preludijum za Zadužbinu (Prelude to Foundation) (1988) U susret Zadužbini (Forward the Foundation) (1991) Romani van ciklusa Ja, robot (I, Robot) (1950), zbirka pripovedaka Kraj večnosti (The End of Eternity) (1955) Bogovi lično (The Gods Themselves) (1972) Nemezis (Nemesis) (1989) Spuštanje noći (Nightfall) (1990) The Ugly Little Boy (1992) Popularna nauka Istraživanja Zemlje i Kosmosa (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982) Isaac Asimov`s Guide to Earth and Space (1991)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Preveo sa engleskog FLAVIO RIGONAT Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas...

Kao na slikama Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. Biografija[uredi | uredi izvor] D. H. Lorens 1906. godine. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.[12] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Romani[uredi | uredi izvor] The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča[uredi | uredi izvor] The Prussian Officer and Other Stories (1914) jutra u meksiku meksicka jutra Tags: Meksiko indijanci knjiga knjige o indijancima putopis putopisi srednja amerika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cosak malo spaljen, soatlo sve uredno. Nije zahvacen tekst. Priča o samouništavajućem poniranju europske žene u spletke, strasti i poganske rituale Meksika. Lawrenceov očaravajući i uznemirujući roman iz 1926. njegovo je veliko djelo političke mašte. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Općenito smatran najvećim romanom D. H. Lawrencea, Zaljubljene žene je i lucidan prikaz engleskog društva prije Prvog svjetskog rata i briljantno evociranje neumoljive moći ljudske žudnje. Zaljubljene žene nastavljaju tamo gdje je Duga stala, s trećom generacijom Brangwen: Ursula Brangwen, sada učiteljica u Beldoveru, rudarskom gradu u Midlandsu, i njezina sestra Gudrun, koja se vratila iz umjetničke škole u Londonu. Fokus romana prvenstveno je na njihovim odnosima, Ursulinom s Rupertom Birkinom, školskim inspektorom, i Gudruninom s industrijalcem Geraldom Crichom, a kasnije i s kiparom Loerkeom. Suštinski modernistički, Zaljubljene žene jedno je od Lawrenceovih najneobičnijih, najinovativnijih i najuznemirujućih djela. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Bila je drska seronja.` `Nije. I bila je lijepa, zar ne?` `Nisam gledao... I reci svojim curama, sine moj, da kad trče za tobom, neka ne dođu i traže tvoju majku za tebe - reci im to - drske prtljage koje srećeš na satovima plesa ` Brak Gertrude i Waltera Morela postao je bojno polje. Odbojna od svog neobrazovanog i ponekad nasilnog muža, delikatna Gertrude posvećuje život svojoj djeci, posebno svojim sinovima, Williamu i Paulu - odlučna da neće slijediti svog oca u radu u rudnicima ugljena. Ali sukob je izbježan kada Paul pokušava pobjeći majčinom zagušljivom stisku kroz odnose sa ženama svojih godina. Smješten u Lawrenceov rodni Nottinghamshire, Sinovi i ljubavnici vrlo su autobiografski i uvjerljiv prikaz djetinjstva, mladosti i sukoba generacija. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sa uvodom i beleškama Dejvida Elisa, Univerzitet Kent u Kenterberiju. Lorensova reputacija romanopisca često je značila da njegova dostignuća u poeziji nisu uspela da dobiju priznanje koje zaslužuju. Ovo izdanje objedinjuje, u formi koju je on sam odobrio, njegove Sabrane pesme iz 1928. godine, nepročišćenu verziju Maćuhica i kopriva, dodajući ovim tomovima sadržaj dve sveske u kojima je još pisao poeziju kada je umro 1930. godine. Stoga omogućava čitaocu da prati razvoj Lorensa kao pesnika i da ceni izuzetnu originalnost i osobenost njegovog dostignuća. Nisu sve pesme preštampane ovde remek dela, ali ima više nego dovoljno kvaliteta da potvrdi Lorensov status jednog od najvećih engleskih pisaca dvadesetog veka. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na desetak mesta hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Veblenovo delo je nesumnjivo kritičko revolucionar no delo, koje više intelektualnim nego političkim instrumentima skida splin samoobmana sa viso kocivilizovanog, pa ipak animalnog i grabežljivog društva. Žudeći za emancipacijom čoveka od svih uslova otuđenja i degradacije njegove ljudske prirode, Veblen je kao i svi veliki humanisti morao postati socijalista… Teorija dokoličarske klase Torstena Veblena (Thorstein Veblen) predstavlja jedno od onih naučnih dela koja se čitaju sa istim emocionalnim i intelektualnim intenzitetom. Čak i onda kada su izvedene po svim principima naučnog mišljenja, Veblenove naučne kategorije nose u sebi sarkazam i podsmeh savremenom društvu, njegovim idolima, idealima, ideologiji, normama i ukusu, koje je secirao bezobzirnošću anatoma, otkrivajući grubu primitivnost moderne civilizacije. Istina, posle čitanja Veblenovih dela čitalac neće uvek posegnuti za rušenjem postojećeg sveta, kao što će to učiniti posle čitanja Marksa, ali će sigurno mnoge mitove koje građansko društvo smatra osnovom i izvorom sopstvene egzistencije – prezirati. U tom kritičkom životnom i naučnom stavu nalazimo osnovu za razumevanje i Veblenovog stvaranja i njegove lične sudbine. Iz predgovora dr Vladimira Milanovića Torsten Veblen Torsten Bunde Veblen (engl. Thorstein Bunde Veblen); 30. jul 1857 – 3. avgust 1929) bio je norveško-američki ekonomista[1] i sociolog koji je postao poznat kao duhoviti kritičar kapitalizma. Veblen je poznat po ideji `upadljive potrošnje`. Ljudi se upuštaju u upadljivu potrošnju, zajedno sa `uočljivim slobodnim vremenom`, da pokažu bogatstvo ili obeleže društveni status. Veblen objašnjava koncept u svojoj najpoznatijoj knjizi “Teorija dokoličarske klase”(1899)[1]. Istoričari ekonomske misli smatraju Veblena vođom institucionalnog ekonomskog pokreta. Savremeni ekonomisti još uvek nazivaju Veblenovu razliku između institucija i tehnologije “Veblenova dihotomija”.[2] Kao vodeći intelektualac Progresivne ere u Sjedinjenim Američkim Državama, Veblen je napao proizvodnju radi profita. Njegov naglasak na upadljivu potrošnju naveliko je uticao na socijalističke mislioce koji su se uključili u ne-marksističke kritike kapitalizma i tehnološkog determinizma. Biografija Detinjstvo, mladost i porodična pozadina Veblen je rođen 30. jula 1857. godine u Katu, Viskonsin, od norveško -američkih imigrantskih roditelja, Tomasa Veblena i Kari Bunde. On je bio četvrti od dvanaestoro dece u porodici Veblen. Njegovi roditelji su emigrirali iz Norveške u Milvoki, Viskonsin 16. septembra 1847. godine, sa malo sredstava i bez znanja engleskog jezika. Uprkos njihovim ograničenim mogućnostima kao imigrantima, znanje Tomasa Veblena o stolarstvu i građevinarstvu zajedno sa njegovom suprugom koja je podržavala istrajnost, omogućilo im je da uspostave porodičnu farmu, koja je sada Nacionalni istorijski spomenik, u Nerstrandu u Minesoti. Ova seoska imanja i druga slična naselja nazivane su mala Norveška, orijentisanim na verske i kulturne tradicije stare zemlje. Farma je takođe bila mesto gde je Veblen proveo veći deo svog detinjstva.[3] Veblen je bio započeo školovanje sa pet godina. Pošto je norveški njegov prvi jezik, naučio je engleski od suseda i u školi. Njegovi roditelji su takođe naučili tečno da govore engleski jezik, iako su nastavili da čitaju pretežno norvešku književnost sa svojom porodicom i na farmi. Porodična farma je na kraju postala prosperitetnija, dopuštajući Veblenovim roditeljima da svojoj deci obezbede formalno obrazovanje. Za razliku od većine tadašnjih imigrantskih porodica, Veblen i njegova braća i sestre su se školovali u nižim školama i nastavili više obrazovanje na obližnjem koledžu Carlton. Veblenova sestra, Emili, priznata je kao prva kćerka norveških imigranata koja je diplomirala na Američkom koledžu.[4] Najstarije dete porodice Veblen, Endru A. Veblen, naposletku je postao profesor fizike na državnom univerzitetu u Ajovi i otac jednog od vodećih američkih matematičara, Osvalda Veblena sa Univerziteta Prinston.[5] Nekoliko kritičara tvrdilo je da su Veblenovo norveško poreklo i njegova relativna izolacija od američkog društva od suštinskog značaja za razumevanje njegovih spisa. Sociolog i nastavnik David Rajsman tvrdi da je njegovo poreklo kao dete imigranata značilo da je Veblen bio otuđen od prethodne kulture svojih roditelja, ali da ga je život u norveškom društvu u Americi onemogućilo da se kompletno `asimilira i prihvati dostupne oblike amerikanizma`.[6] Prema Džordžu M. Fredrikson, norveško društvo u kojem je Veblen živeo bilo je toliko izolovano da, kada ga je napustio `on je, u određenom smislu, emigrirao u Ameriku`.[7] Obrazovanje Sa 17 godina, 1874, Veblen je poslat da prisustvuje obližnjem Carlton koledžu u Nortfildu, Minesota. Rano tokom školovanja, pokazao je i gorčinu i smisao za humor koji će okarakterisati njegove kasnije radove.[8] Veblen je studirao ekonomiju i filozofiju pod vođstvom mladog Džona Bejtsa Klarka (1847–1938), koji je kasnije postao lider u novoj oblasti neoklasične ekonomije. Klarkov uticaj na Veblena je bio veliki, i kako ga je Klark uveo u formalne studije ekonomije, Veblen je shvatio prirodu i ograničenja hipotetičke ekonomije koja će početi da oblikuju njegove teorije. Veblen se kasnije zainteresovao za društvene nauke, pohađajući kurseve iz oblasti filozofije, prirodne istorije i klasične filologije. U okviru filozofije, radovi Imanuela Kanta i Herberta Spensera bili su mu od najvećeg interesa, nadahnjujući nekoliko unapred stvorenih mišljenja o socio-ekonomiji. Nasuprot tome, njegove studije prirodne istorije i klasične filologije su oblikovale njegovu formalnu upotrebu nauke i jezika.[9] Nakon što je Veblen diplomirao na Carltonu, 1880 otputovao je na istok da studira filozofiju na Univerzitetu Džon Hopkins. Dok je boravio na Džon Hopkinsu studirao je kod Čarlsa Sanders Persa. Kada nije uspeo da dobije stipendiju, prešao je na Jejl Univerzitet, gde je našao ekonomsku podršku za studije, doktorirajući 1884. godine, sa diplomom iz filozofije i društvenim studijama. Njegova disertacija je bila pod nazivom `Etička osnova doktrine odmazde`. Na Jejlu-u je studirao pod čuvenim akademicima kao što su filozof Noah Porter i sociolog Vilijam Graham Samner.[10] Akademska karijera Nakon diplomiranja na Jejlu-u 1884. godine, Veblen je u suštini bio nezaposlen sedam godina. Uprkos jakim preporukama, nije bio u stanju da dobije univerzitetsku poziciju. Moguće je da je njegova disertacija o `Etičkim osnovama doktrine odmazde` (1884) smatrana nepoželjnom. Ipak, ova mogućnost se više ne može istraživati jer je Veblenova disertacija nestala sa Jejla-a 1935.[11] Navodno jedini naučnik koji je ikada proučavao disertaciju bio je Džozef Dorfman, za svoju knjigu iz 1934” Torsten Veblen i njegova Amerika”. Dorfman kaže samo da disertacija, koju je savetovao evolucioni sociolog Vilijam Graham Samner, proučava takvu evolucionu misao kao što je misao Herberta Spensera, kao i moralna filozofija Kanta.[12] Neki istoričari su takođe nagađali da je ovaj neuspeh u dobijanju posla delimično bio posledica predrasuda prema Norvežanima, dok drugi to pripisuju činjenici da ga je većina univerziteta i administratora smatrala nedovoljno obrazovanim u hrišćanstvu.[13] Većina akademika je u to vreme imala diplomu u oblasti verskih nauka koje Veblen nije imao. Takođe, nije pomoglo ni što se Veblen otvoreno identifikovao kao agnostik, što je za to vreme bilo vrlo neuobičajeno. Kao rezultat toga, Veblen se vratio na svoju porodičnu farmu, boravak tokom kojeg je tvrdio da se oporavlja od malarije. Proveo je te godine oporavljajući se i halapljivo čitajući.[14] Sumnja se da su ove poteškoće u početku njegove akademske karijere kasnije inspirisale delove njegove knjige `Visoko obrazovanje u Americi` (1918), u kojoj je tvrdio da su prave akademske vrednosti žrtvovane od strane univerziteta u korist sopstvenog interesa i profitabilnosti.[15] Godine 1891. Veblen je napustio farmu da bi se vratio na postdiplomske studije da bi studirao ekonomiju na Univerzitetu Kornel, pod vođstvom profesora ekonomije Džejmsa Lorensa Laughlina. Uz pomoć profesora Laughlina, koji se selio na Čikago Univerzitet, Veblen je postao kolega na tom univerzitetu 1892. godine. Tokom svog boravka, radio je na velikom delu uredničkog rada vezanog za “Časopis političke ekonomije”, jedan od mnogih akademskih časopisa nastalih u to vreme na Čikago Univerzitetu. Veblen je koristio časopis kao izlaz za svoja pisanja. Njegovi radovi su počeli da se pojavljuju i u drugim časopisima, kao što je “Američki časopis za sociologiju”, još jedan časopis na univerzitetu. Dok je na Univerzitetu Čikago bio uglavnom marginalna figura, Veblen je tamo predavao više predmeta. Veblen je 1899. godine objavio svoju prvu i najpoznatiju knjigu pod nazivom “Teorija slobodnog vremena”. Ovo nije odmah poboljšalo Veblenovu poziciju na Univerzitetu u Čikagu. On je zatražio povišicu nakon završetka svoje prve knjige, ali bio je odbijen. Najzad, kada je knjiga dobila pažnju, Veblen je unapređen na poziciju docenta. Boreći se na Univerzitetu Čikago, Veblen je prihvatio funkciju vanrednog profesora na Univerzitetu Stanford. Veblenovi učenici u Čikagu smatrali su njegovo učenje `užasnim`. Stanfordski studenti su smatrali da je njegov stil učenja `dosadan`. Ali to je bilo opravdano u odnosu na Veblenove lične afere. On je uvredio viktorijanske osećaje vanbračnim aferama dok je bio na Univerzitetu u Čikagu. Na Stanfordu 1909. godine, Veblen je ponovo ismejan zbog toga što je ženskaroš i neverni muž. Kao rezultat toga, bio je prisiljen da podnese ostavku sa svoje pozicije, što mu je otežalo da nađe drugu akademsku poziciju. [16]Jedna priča tvrdi da je otpušten sa Stanforda nakon što mu je gospođa Lilanda Stanforda poslala telegram iz Pariza, pošto nije odobravala Veblenovu podršku kineskih `coolie` radnika u Kaliforniji.[17] Uz pomoć Herberta J. Devenporta, prijatelja koji je bio šef ekonomskog odeljenja na Univerzitetu Misuri, Veblen je prihvatio tu poziciju 1911. godine. Veblen, međutim, nije uživao u svom boravku u Misuriju. To je delimično bilo zbog njegove pozicije predavača koja je bila nižeg ranga od njegovih prethodnih pozicija i za manju platu. Takođe, Veblen nije voleo grad Kolumbija, gde se nalazio univerzitet.[18] Iako možda nije uživao u svom boravku u Misuriju, 1914. godine objavio je još jednu od svojih najpoznatijih knjiga:“Instinkti stvaralaštva i stanje industrijske umetnosti” (1914). Nakon početka Prvog svetskog rata, Veblen je objavio “Imperijalnu Nemačku i Industrijsku revoluciju”(1915). Ratno stanje je smatrao pretnjom ekonomskoj produktivnosti i suprotstavio se autoritarnoj politici Nemačke s demokratskom tradicijom Britanije, ističući da industrijalizacija u Nemačkoj nije proizvela progresivnu političku kulturu.[19] Do 1917. Veblen se preselio u Vašington, D.C. da radi sa grupom koju je formirao predsednik Vudro Vilson, za analizu mogućih mirovnih rešenja za Prvi svetski rat, što je kulminiralo u njegovoj knjizi “Istraživanje prirode mira i uslovi njegovog trajanja”(1917). Ovo je označilo niz izrazitih promena u njegovoj karijeri. Nakon toga, Veblen je neko vreme radio za američku upravu za hranu. Ubrzo nakon toga, Veblen se preselio u Njujork da radi kao urednik časopisa „The Dial“. U narednih godinu dana časopis je promenio svoju orijentaciju i on je izgubio svoju uredničku poziciju. U međuvremenu, Veblen je uspostavio kontakte sa nekoliko drugih akademika, kao što su Čarls A. Bird, Džejms Harvi Robinson i Džon Devei. Grupa univerzitetskih profesora i intelektualaca je 1919. godine konačno osnovala Novu školu za društvena istraživanja (danas poznatu kao Nova škola) kao modernu, progresivnu, slobodnu školu u kojoj učenici mogu `tražiti nepristrasno razumevanje postojećeg poretka, njegove geneze, rasta i sadašnji rad `[20]. Od 1919. do 1926. Veblen je nastavio da piše i održava ulogu u razvoju Nove škole. Tokom tog vremena on je napisao “Inženjeri i sistem cena”[21]. U njoj je Veblen predložio savez inženjera.[22] Prema Ingve Ramstadu[23], stav da bi inženjeri, a ne radnici,da svrgnu kapitalizam, bio je `novi pogled`. Veblen je pozvao Gvida Marka u Novu školu da podučava i pomogne u organizovanju pokreta inženjera, kao što je Moris Kuk; Henri Lorens Gant, koji je umro kratko pre toga; i Hauard Skot. Kuk i Gant su bili sledbenici Tejlorove naučne teorije upravljanja. Skot, koji je naveo Veblena kao člana privremenog organizacionog komiteta Tehničke alijanse, možda bez konsultacija sa Veblenom ili drugim članovima koji su na listi, kasnije je pomogao da se osnuje tehnokratski pokret.[24] [25]Veblen je imao sklonost prema socijalizmu i verovao je da će tehnološki razvoj na kraju dovesti do socijalističke organizacije ekonomskih poslova. Međutim, njegovi pogledi na socijalizam i prirodu evolucionog ekonomskog procesa su se znatno razlikovali od pogleda Karla Marksa; dok je Marks video socijalizam kao konačnu političku preteču komunizma, kao konačni cilj civilizacije, i radničku klasu kao grupu koja će je uspostaviti, Veblen je video socijalizam kao jednu posrednu fazu u tekućem evolutivnom procesu u društvu koji bi se ostvario prirodnim propadanjem sistema poslovnog preduzeća i inventivnošću inženjera.[26] Danijel Bel vidi srodstvo između Veblena i pokreta Tehnokratije. Džanet Knoudler i An Mejhju demonstriraju značaj Veblenove povezanosti sa tim inženjerima, dok tvrde da je njegova knjiga više nastavak njegovih prethodnih ideja nego zagovaranje koje drugi vide u njemu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Los Anđeles je bio dobro mesto tu je živela masa bednika biće lako izgubiti se među njima, Bludni sin „Bludni sin` je uvod u autobiografsku sagu Čorlsa Bukovskog. Naslov originala „Ham on Rye` replika je na Selindžerovog „Lovca u žitu`. Odrastanje i buntovništvo mladog čoveka je ono što povezuje ova dva romana. Knjiga je posvećena očevima... Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roger Caillois (francuski: [ʁɔʒe kajva], 3. mart 1913. - 21. decembar 1978.) bio je francuski intelektualac ​​čiji je idiosinkratički rad okupio književnu kritiku, sociologiju i filozofiju fokusirajući se na različite predmete kao što su igre, igranje, kao i sveti. Takođe je bio instrument uvođenja latinoameričkih autora poput Jorge Luis Borges, Pablo Neruda, Miguel Angel Asturias francuskoj javnosti. Posle njegove smrti, 1991. godine po njemu je dobio ime Franciska književna nagrada Prik Roger Caillois Caillois je rođen u Reimsu, ali se preselio u Pariz kao dete. Tu je studirao na Licee Louis-le-Grand, elitnoj školi u kojoj su studenti pohađali kurseve nakon završene srednje škole, kako bi se pripremili za polaganje ispita za najprestižniji univerzitet u Francuskoj, Ecole Normale Superieure. Cailloisovi napori su se isplatili i diplomirao je kao normali 1933. godine. Posle toga studirao je u Ecole Pratikue des Hautes Etudes, gde je stupio u kontakt sa mislima poput Georgesa Dumezila, Alekandra Kojevea i Marcel Mauss-a. Godinama pre rata obilježila je sve više ljevičarsku posvećenost Caillois-a, posebno u borbi protiv fašizma. Bio je angažovan u pariškom avantgardnom intelektualnom životu. Sa Georges Bataille osnovao je Koledž sociologije, grupu intelektualaca koji su redovno predavali jedno drugom. Formiran delom kao reakcija na nadrealistički pokret koji je dominantan 1920-ih, koledž je nastojala da se odmakne od fokusiranja nadrealizma na fantazijski život nesvesnog pojedinca i umesto toga fokusira se na moć rituala i druge aspekte zajedničkog života. Cailloisova pozadina u antropologiji i sociologiji, a naročito njegovom interesu za svetim, predstavlja primer ovakvog pristupa. Učestvovao je u Bataillovom pregledu, Acephale (1936-39). Caillois je napustio Francusku 1939. za Argentinu, gde je ostao do kraja Drugog svetskog rata. Tokom rata bio je aktivan u borbi protiv širenja nacizma u Latinskoj Americi kao urednika i autora anti-nacističkih časopisa. Od 1940. do 1945. živio je u Južnoj Americi. [2] 1948. godine, nakon rata, radio je sa UNESCO-om i putovao je široko. Godine 1971. izabran je u Academie francaise. 1977. godine počeo je da piše knjigu sa slikarstvom Bernardom Mandevillom. Godine 1978. Caillois je napisao Le fleuve Alphee, [3] nagrađivani autobiografski esej (nagrade Marcel Proust i nagrada Evropske unije za književnost), a zatim Cases d`un echikuier. Umro je, star 65 godina, u Kremlju-Bicetru. Danas je Caillois zapamćen zbog osnivanja i uređivanja Diogenesa, interdisciplinarnog časopisa finansiranog od strane UNESCO-a i La Croik du Sud (Southern Cross), zbirke knjiga prevedenih od savremenih latinoameričkih autora koje je objavio Gallimard, koji je odgovoran za predstavljanje autora kao što je Jorge Luis Borges, Alejo Carpentier i Victoria Ocampo francuskom jeziku. Takođe se citira u nastalom polju ludologije, prvenstveno iz pasusa u svojoj knjizi Les Jeuk et les Hommes (1958). Knjigu je na engleskom prevodio Meier Barash 1961. godine kao Man, Plai i Games. Cailloisove ključne ideje o igri Caillois kritički je napravio raniju teoriju igre koju je razvio holandski kulturni istoričar Johan Huizinga u svojoj knjizi Homo Ludens (1938). Huizinga je razmatrao važnost igre kao elementa kulture i društva. Koristio je pojam `Teorija igranja` kako bi definisao konceptualni prostor u kojem se igra igra i tvrdio da je igranje neophodan (iako ne dovoljan) uslov za generisanje kulture. Caillois je započeo svoju knjigu Man, Plai and Games (1961) [4] sa Huizinginom definicijom igre: Rezimirajući formalne karakteristike igre, možemo ga nazvati slobodnom aktivnošću koja svesno pripada izvan `običnog` života kao `ne ozbiljna`, ali istovremeno apsorbuje igraču intenzivno i krajnje. To je aktivnost koja nije povezana sa materijalnim interesom, a ne može se dobiti od njega. Nastavlja unutar vlastitih vlastitih granica vremena i prostora prema fiksnim pravilima i na uredan način. Ona promoviše formiranje društvenih grupacija koje se okružuju tajnošću i ističu svoju razliku od zajedničkog sveta prerušavanjem ili drugim sredstvima. [5] Caillois osporava Huizinga naglasak na konkurenciji u igri. Takođe je primetio značajne poteškoće u dolasku na sveobuhvatnu definiciju igre, zaključivši da se ova igra najbolje opisuje šest osnovnih karakteristika: 1. je besplatan, ili nije obavezan 2. je odvojena od životne rutine, koja zauzima svoje vreme i prostor 3. je neizvesno, tako da rezultati igre ne mogu biti unapred određeni i uključena je inicijativa igrača 4. neproduktivno je u tome što ne stvara bogatstvo i završava kako počinje ekonomski 5. uređuje se pravilima koja obustavljavaju obične zakone i ponašanja i to moraju biti praćeni igračima 6. uključuje zamišljene realnosti koje se mogu postaviti protiv `stvarnog života`. Sama definicija Caillois-a sama je kritikovana od strane sledbenih mislilaca [6] i na kraju, uprkos pokušaju Caillois-a na definitivnom tretmanu, definicije igre ostaju otvorene za pregovore. Caillois je izdvojio četiri kategorije igara: Agon ili konkurencija. To je oblik igre u kojem se određeni skup vještina stavlja na test među igračima (snaga, inteligencija, pamćenje). Pobednik je onaj ko dokaže da ima veštinu pomenute veštine kroz igru, na primer kviz igra je takmičenje inteligencije, pobednik dokazuje da je inteligentniji od ostalih igrača. Na primer. šah. Alea, ili slučaj, suprotno od Agona, Caillois opisuje Aleu kao `ostavku volje, napuštanje sudbine`. Ako je Agon iskoristio veštine igrača da bi odredio pobednika, Alea to ostavlja srećnom, spoljni agent odlučuje ko je pobednik. Na primer. igranje slot mašine. Mimikrija ili mimesis ili uloga Caillois ga definira kao `kada pojedinac igra veru, da bi sebe ili druge verovao da je drugačiji od sebe`. Na primer. igrajući online ulogu igru. Ilinks (grčki za `vhirlpool`), ili vrtoglavica, u smislu promene percepcije kroz doživljaj snažne emocije (panike, straha, ekstaza) što je jača emocija, postaje jači osećaj uzbuđenja i zabave. Na primer. uzimajući halucinogene, podupirači valjaka, deca se okreću dok ne padnu. Vredi napomenuti da se ove kategorije mogu kombinirati kako bi se stvorilo raznovrsno iskustvo i poboljšala interakcija igrača, na primer, poker je oblik Agon-Alea, Alea je prisutan u obliku kartica i njihovih kombinacija, ali to nije jedina pobednički faktor; jer je Agon prisutan u obliku blefiranja, zbog čega vaš protivnik misli da imate bolje kartice tako što povećavate ulog, stoga vršite pritisak na druge igrače i na taj način omogućite pobjedu tako što ćete imati kombinaciju kartica, ali pobjediti tako što ćete primijeniti blef veštinu. Caillois je takođe opisao dualistički polaritet unutar kojeg se četiri različite igre mogu naći na različite načine: Paidija ili nekontrolisana fantazija, spontano se igra kroz improvizaciju, pravila se stvaraju tokom igranja. Na primer. koncerte i festivale. Ludus koji zahteva napor, strpljenje, veštinu ili genijalnost, pravila se postavljaju od početka i igra je dizajnirana pre nego što se igra. Na primer. kineska igra Go. Caillois se posebno ne slaže sa Huizinginim tretmanom kockanja. Huizinga je u Homo Ludensu tvrdio da rizik od smrti ili gubitka novca ošteti slobodu `čiste igre`. Prema tome, Huizinga kartične igre ne igraju, već su `smrtonosni iskreni poslovi`. Štaviše, Huizinga je smatralo da je kockanje `nezakonita aktivnost` koja nanosi štetu društvu. Tako je Huizinga tvrdio da je kockanje korupcija u originalnijoj formi igre. Cailloisov interes za mimikriju Kada je Caillois radio sa Bataille na Koledžu sociologije, radili su na dva eseja o insektima tridesetih godina: `La mante religieuse. De la biologie a la psichanalise `[8] (1934) i` Mimetisme et la psichasthenie legendaire `[9] (1935) Caillois identificira` molitveni mantis i mimikujući životinje kao automatone prirode i maskarade `. On formuliše `na svojstven način naturalistički način što bi značilo da se djeluje i stvara bez intervencije suverenog ega, taj veličanstveni artefakt savremenog Zapada koji nadrealizam i avantgarda preduzimaju drastične mere za suzbijanje`. Ovi članci `mogu čitati kao dvije opkurantske entomološke studije koje bi na neki način opisivale kao bizarne, pokušale su da protive svim evolucionim eksplikacijama za kanibalizam i mimikriranje životinja. Njihovo objavljivanje u kontekstu [nadrealističkog časopisa] Minotaure omogućava da se vidi kao traženje cifara koji dokazuju mogućnost inteligencije bez misli, kreativnosti bez umetnosti i agencije u odsustvu (ljudskog) agenta. `[10] Francuzska književna nagrada Roger Caillois Francuzska književna nagrada Rogera Cailloisa za latinoameričku književnost stvorena je 1991. godine, a takođe je dobila i nagrade poput Carlos Fuentes, Jose Donoso i Adolfo Bioi Casares.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat. Mihailo Marković (Beograd, 24. februar 1923 — Beograd, 7. februar 2010) bio je jedan od najznačajnijih srpskih filozofa i logičara XX veka marksističko-humanističke orijentacije, akademik SANU i u nekoliko navrata profesor filozofije na eminentnim univerzitetima u Sjedinjenim Američkim Državama. Rođen je u Beogradu 23. februara 1923. od oca Milutina i majke Mileve. Završio je Drugu beogradsku gimnaziju 1941. godine. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu i bio kapetan JNA. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1950. godine. Na istom fakultetu je 1951. izabran za asistenta, a 1953. za predavača na predmetu Logika (kasnije je predavao i Opštu metodologiju. Doktorirao je 1955. u Beogradu sa temom Formalizam u savremenoj logici, i u Londonu 1956. godine sa temom The Concept of Logic, (Pojam logike). Na Filozofskom fakultetu je izabran za docenta 1956. godine, za vanrednog profesora 1958. godine, za redovnog profesora 1963. godine. Dekan Filozofskog fakulteta je bio 1966/67. godine i šef Katedre za logiku i metodologiju od 1962. do 1975. Bio je upravnik Instituta za filozofiju 1967 — 1975. Filozofskog fakulteta u Beogradu. Politički je suspendovan sa Fakulteta 1975, a otpušten 1981. godine. Bio je naučni savetnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka u Beogradu, od 1981. do 1986. Jedan od osnivača Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu[1]. Penzionisan je 1986. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabran je 1963. godine, a za redovnog 1983. godine. Bio je sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU od 28. maja 1998. do 2. oktobra 2001. i član Predsedništva SANU od 30. maja 2002. do svoje smrti 7. februara 2010. Bio je predstavnik SANU u Međunarodnoj akademskoj uniji u Briselu. Bio je član Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu od 1993. godine. Napisao je više knjiga, od kojih neke kao što su Dijalektička teorija značenja (1961) i Filozofski osnovi nauke (1981), spadaju u svetsku filozofsku baštinu. Sarađivao je u najvećoj svetskoj enciklopediji filozofije koju je izdala izdavačka kuća MekMilan iz Njujorka 1969. Mihailo Marković je predavao na više univerziteta u Evropi, Kanadi i SAD. Bio je predsednik Jugoslovenskog udruženja za filozofiju (1960—62), jedan od organizatora Korčulanske letnje škole u 1960-im, član Saveta znamenitog filozofskog časopisa „Praksis” i mnogih drugih stručnih časopisa. Postao je počasni doktor Univerziteta u Londonu 1985. godine. Dobitnik je Sedmojulske nagrade 1962. godine za delo „Dijalektička teorija značenja“. Oktobarsku nagradu grada Beograda dobio je 1989. godine. Osim toga dobitnik je Medalje za hrabrost, Ordena zasluga za narod 3. reda, Ordena bratstva i jedinstva 2. reda, Ordena rada 3. reda. Dobrica Ćosić mu je posvetio poglavlje u svom romanu Prijatelji. Njegov sin je poznati matematičar Zoran Marković, osim njega imao je i starijeg sina Vladimira Jevtovića, poznatog profesora glume na FDU.[2] Preminuo je u Urgentnom centru u Beogradu 7. februara 2010. godine. Detinjstvo i školovanje Akademik Mihailo Marković rođen je 24. februara 1923. godine u Beogradu. Njegov otac Milutin bio je grafički radnik poreklom s Korduna (rođen i detinjstvo proveo u Veljunu), otišao je kao mladić u Ameriku, tamo je naučio grafički zanat i postao član revolucionarne organizacije „Industrijski radnici sveta“(IWW). Majka Mileva, rođena Paunović, pored Mihaila rodila je još dva sina: Momčila i Dušana koji su obojica bili oficiri, avijatičari. U svom roditeljskom domu Mihailo je zatekao obimnu očevu biblioteku i gramofonske ploče i rano je stekao solidno opšte i muzičko obrazovanje i naučio engleski jezik. Pohađao je osnovnu školu „Car Dušan“ na Zvezdari (1929 - 1933), zatim Drugu mušku beogradsku gimnaziju (1933 - 1941). Maturirao je u junu 1941., neposredno posle okupacije Kraljevine Jugoslavije. Već u gimnaziji postao je član SKOJ-a i od početka se uključio u Narodno-oslobodilački pokret. U proleće 1944. je organizovao odlazak osamdesetak beogradskih omladinaca na slobodnu teritoriju u Jablanici. I sam je stupio u Narodno-oslobodilačku vojsku 29.maja 1944. Demobilisan je u činu kapetana I klase tek u decembru 1949. U međuvremenu, pored oficirske službe studirao je filozofiju i učestvovao na šahovskim takmičenjima. Titulu šahovskog majstora osvojio je na II Šampionatu države u šahu u Zagrebu 1946. Diplomirao je na grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta 1950. godine, sa srednjom ocenom 10. Diplomski rad od preko 300 strana napisao je na vrlo ambicioznu temu Apsolutno i relativno u dijalektičkim zakonima. Rad je odbranjen pred profesorom Dušanom Nedeljkovićem. Odmah je primljen da radi na Odeljenju za filozofiju, a već 1951. je izabran za asistenta. Kao student je počeo da objavljuje članke u Politici, Univerzitetskom glasniku i Nin-u, a zatim i krupnije rasprave u časopisu Filozofski pregled. U proleće 1951. organizovan je prvi posleratni kongres Srpskog filozofskog društva, na kome je održao kritički referat o sovjetskoj filozofiji. Taj rad je Naučna knjiga 1952. godine štampala pod naslovom Revizija filozofskog osnova marksizma u Sovjetskom Savezu. Iste godine je Mihailo Marković, počeo rad na svojoj doktorskoj disertaciji Formalizam u savremenoj logici, koju je odbranio u Beogradu 1955. godine, pred komisijom u kojoj su bili profesori: Vladimir Filipović (sa Zagrebačkog sveučilišta i) Miloš Đurić, Bora Stevanović i Veljko Korać. U međuvremenu, 1953. godine dobio je stipendiju Ministarstva prosvete Srbije za specijalizaciju u Engleskoj. Proveo je godinu dana na Londonskom univerzitetskom koledžu kod profesora A. Dž. Ajera, koji mu je 1955. ponudio stipendiju Londonskog univerziteta za završetak rada na doktoratu. U jula 1956. godine odbranio je i drugu disertacija pod naslovom The Concept Of Logic (Pojam logike). Londonsku disertaciju je odbranio pred komisijom u kojoj su bili A. Dž. Ajer i (P.F.Strawson). Nastavni rad na univerzitetima u zemlji i inostranstvu Mihailo Marković je na Filozofskom fakultetu u Beogradu izabran za docenta 1956. a već 1958. za vanrednog profesora. Za redovnog profesora je izabran 1963. pošto je 1961. objavio kapitalno delo Dijalektička teorija značenja, koje je 1962. dobilo Sedmojulsku nagradu, a na engleskom jeziku se pojavilo u Holandiji (Reidel,Dordrecht,1984). Iste 1963.godine je izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta Marković je od 1953-1974. predavao: Logiku, Filozofiju nauke, Metodologiju naučnog istraživanja. U inostranstvu je uglavnom predavao Socijalnu i političku filozofiju.Januara 1975. zajedno sa sedam svojih kolega s Odeljenja za filozofiju suspendovan je iz nastave, a januara 1981. otpušten sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, odlukom Skupštine SR Srbije. Rastuće nezadovoljstvo vlasti je bilo izazvano objavljivanjem kritičkih tekstova u časopisima Praksis i Filozofija. Zbog protesta svetske naučne javnosti, vraćeni su na Univerzitet, na Institut društvenih nauka, s pravom da se bave naučno-istraživačkim radom, ali bez prava na nastavu. Od tada do 1990. godine Mihailo Marković je predavao isključivo na stranim univerzitetima. Posle doktorskih studija u Londonu (1953-1954 i 1955-1956) prvi duži boravak u inostranstvu bio je 1961-1962. kad je dobio stipendiju Fordove fondacije i obišao sve veće univerzitete u SAD- od Harvarda i Jela od Kolumbije, Mičigena, Kornela, Minesote, Los Anđelesa i Berklija. Veze i prijateljstva koje je tom prilikom stvorio omogućila su brojne pozive na kraća i duža gostovanja. Godine 1969-1970. bio je gostujući profesor na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru, dok je u peridu 1972-1990 gotovo svake godine provodio jedan semestar ili celu školsku godinu na Pensilvanijskom univerzitetu u Filadelfiji. Predavao je poslediplomske kurseve iz Političke filozofije i, po želji domaćina jedan kurs iz Marksove teorije i ideologija koje su iz nje nastale. Pored toga je držao predavanja i seminare na brojnim univerzitetima u Evropi, SAD, Kanadi, Meksiku, Kostariki, Argentini, Maroku, Keniji, Turskoj, Kini i Japanu. Naučnoistraživački rad Poznata dela: Logika(1954), Pojam logike(1956. na engleskom), Formalizam u savremenoj logici(1958).Dijalektička teorija značenja (1961), Filozofski osnovi nauke(1982), Kritička društvena nauka(1994), Humanizam i dijalektika(1967), Preispitivanja(1972), From affluence to praxis(1974),Etika i politika(1994),Humanistički smisao društvene teorije(1994),Sloboda i praksa (1997),Filozofski susreti(2003). Bio je osnivač i prvi direktor Filozofskog instituta na Filozofskom fakultetu u Beogradu(1967-1975). Bio je urednik časopisa Praxis International, koji je izlazio i Oksfordu (1980-1989).i član redakcije Praksisa (1963-1975),i časopisa Filosofia (Torino), Neues Torum,(Beč) Critiqe(Glazgov) , Philosophy and Social Criticism(Boston),The Philosophical Forum(Boston) Postao je član Aristotelovskog društva u Londonu 1953.Bio je angažovan u radu Bertrand Rasel fondacije od 1970. i objavio nekoliko publikacija u njoj. Učestvovao u radu Međunarodne akademije za mir. Bio je član Jugoslovenske Pagvaške grupe od 1966-1971. Godine 1980. bio je direktor istraživanja na Ecole normale Superieure, Pariz. U Međunarodni filozofski institut sa sedištem u Parizu izabran je 1974. godine Univerzitet u Lundu mu je 1985. dodelio počasni doktorat. Pedagoški pokret Jugoslavije dodelio mu je nagradu za životno delo u filozofiji, Dr.Branislav Petronijević. Izabran je za člana Evropske akademije 1993.godine. Udruženje univerzitetskih profesora i naučnika Srbije dodelilo mu je 2000.godine plaketu prof. Dr. Vojislav Stojanović „za izuzetne rezultate postignute u istraživačkom radu“. I mnoge druge nagrade i priznanja. Politička karijera Tokom 1960-ih Marković je postao jedan od glavnih kritičara Josipa Broza Tita i Saveza komunista Jugoslavije, učesnik i strateg demonstracija 1968. na Beogradskom univerzitetu. U januaru 1975. je iz političkih razloga suspendovan na Filozofskom fakultetu i potom postao jedan od poznatijih disidenata. 1980-ih bio je jedan od autora Memoranduma SANU o poziciji srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji. Mihailo Marković je bio jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije (SPS) i autor programskih načela SPS, važio je za ideologa partije dok novembra 1995. nije bio isključen iz SPS. Razlog za isključenje bilo je njegovo suprostavljanje osnivanju Jugoslovenske levice (JUL) stranke kojom je rukovodila Mira Marković. 2002. godine je bio u ogranizacionom odboru stranke koju je formirao Branislav Ivković, ali ju je napustio pre završetka osnivačkog kongresa, a u novembru 2004. bio je svedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću[3] u Haškom tribunalu. Poslednjih godina politički se angažovao u stranci Aleksandra Vulina, Pokret socijalista, čiji je program i napisao.[4] Bibliografija Mihailo Marković 2007. na sajmu knjiga Filozofske studije Logika, 1956., više izdanja do 1992. Formalizam u savremenoj logici, disertacija, 1957., 1962. Dijalektička teorija značenja, 1961., 1971. Determinizam i sloboda Humanizam i dijalektika, 1967. Dialektik der Praxis, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main, 1968. Philosophy and Social Criticism, Ann Arbor, 1974. Dialectical Theory of Meaning, Dordrecht, 1984. Filozofski osnovi nauke, 1981. Sloboda i praksa, 1981. Izabrana dela, BIGZ, Genes-S štampa, Prosveta, SKZ, Beograd, 1994. Juriš na nebo, . Niz njegovih dela preveden je u inostranstvu. Nagrade i priznanja Medalja za hrabrost Orden zasluga za narod 3 reda Orden bratstva i jedinstva 2 reda Orden rada 3. reda. Sedmojulska nagrada SR Srbije, 1962 (za delo „Dijalektička teorija značenja`) Počasni doktor Univerziteta u Londonu, 1985. Oktobarska nagrada Beograda, 1989.

Meki povezi sa zajednickom kutijom, knjige i kutija su nove Format 14,5 x 20,5 cm Povez Tvrd Štampa Crno bela Opis: Veliki komplet Roboti, Isak Asimov Veliki komplet Roboti sadrži knjige: Sabrani roboti Celicne pecine Golo sunce Roboti zore Roboti i Carstvo. `Veliki komplet Roboti` predstavlja zbirku pet knjiga autora Isaka Asimova, jednog od najpoznatijih pisaca naučne fantastike. Ova zbirka obuhvata serijal knjiga o robotima, koji je postao klasično delo žanra i ostavio dubok uticaj na naučnu fantastiku i popularnu kulturu. Veliki Komplet Roboti Od Isak Asimov Serijal o robotima Isaka Asimova je poznat po svojoj dubokoj analizi etičkih, moralnih i filozofskih pitanja vezanih za veštačku inteligenciju i ljudsko društvo. Kroz ove priče, Asimov istražuje odnos između ljudi i robota, kao i posledice koje mogu proisteći iz stvaranja veštačke inteligencije. Evo kratak pregled knjiga koje su obuhvaćene u “Velikom kompletu Roboti”: “Sabrani roboti” – Ova knjiga predstavlja zbirku priča o robotima, uključujući neke od najpoznatijih Asimovljevih dela kao što su “Ja, robot” i “Runaround”. “Čelične pećine” – Ova knjiga nastavlja da istražuje temu veštačke inteligencije i pitanje kako se ljudi odnose prema robotima. “Golo sunce” – Priče iz ove knjige se dešavaju u dalekoj budućnosti, kada je veštačka inteligencija postala duboko integrisana u društvo. “Roboti zore” – U ovoj knjizi istražuju se rani dani razvoja robota i veštačke inteligencije. “Roboti i Carstvo” – Ova knjiga je svojevrsni završetak serijala o robotima i bavi se posledicama i implikacijama postojanja veštačke inteligencije u svetu. “Veliki komplet Roboti” je odličan izbor za sve ljubitelje naučne fantastike i filozofskih razmišljanja o odnosu čoveka i tehnologije. Isak Asimov je poznat po svojoj dubokoj analizi ovih tema, pa će ova zbirka zasigurno pružiti mnogo materijala za razmišljanje i diskusiju. Isak Asimov Isak Asimov Isak Asimov Lični podaci Puno ime Isak Judovič Asimov Datum rođenja 2. januar 1920. Mesto rođenja Petroviči, Ruska SFSR Datum smrti 6. april 1992. (72 god.) Mesto smrti Njujork, SAD Obrazovanje Univerzitet Kolambija, Columbia School of Engineering and Applied Science Književni rad Uticaji od Kliford D. Simak, Džon B. Kembel, Herbert Džordž Vels, Stenli G. Vajnbaum, Edvard Gibon, Humanizam Uticao na Harlan Elison, Pol Krugman, Danijel H. Vilson Nagrade Nagrada Hugo (1963, 1966, 1973, 1977, 1983, 1992, 1995); Nagrada Nebjula (1973, 1977); Nagrada Lokus (1973, 1975, 1977, 1981, 1983, 1987, 1995) Potpis Zvanični veb-sajt www.asimovonline.com Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), kršteno ime Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar rusko-jevrejskog porekla.[1][2] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR, ali je sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine[1], naselivši se se u Bruklinu u Njujorku. Isak Asimov je diplomirao hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939 koju je i doktorirao 1948. godine. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Djuijeve decimalne klasifikacije[3]. Pored Roberta A. Hajnlajna i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od Velike Trojke pisaca naučne fantastike. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot.[4] Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Biografija Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, mlinari jevrejskog porekla. Isak je dobio ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča u današoj Smolenskoj oblasti u Rusiji. Kao beba 1921. godine Isak Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila i samo je on preživeo. Imao je mlađu sestru Marciju (17. jun 1922 — 2. april 2011)[6] i mlađeg brata Stenlija (25. jul 1929. -16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 3. februara 1923, kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili hebrejskim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na hebrejskom kao i na engleskom. Sam je naučio da čita u svojoj petoj godini, a u školu je pošao godinu dana ranije pošto mu je majka lažirala datum rođenja. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Porodica Asimov je držala prodavnicu slatkiša sa novinama i magazinima, što je Isak označio ključnim za ljubav prema pisanoj reči.[8] Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao državne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi,[9] završio je master studije hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije.[10] U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine.[11][12] Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini).[13] Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. Godine 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora, a 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije.[14] Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada — 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine, koju je upoznao na slepom sastanku iste godine.[15] Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Za vreme rata Gertruda se vratila u Bruklun, gde se Isak doselio 1946. godine. Na leto 1948. godine preselili su se na Mehtenu da bi se maja 1949. prebacili u Boston, a zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, te Volthemu u maju 1951, i na kraju Vest Njutonu 1956.[16] Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine).[17] Isak i Gertruda su se razdvojili 1970. a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja života. Pošto se razveo 1973, njegova druga žena postala je pisac, psihijatar i psihianalitičar Dženet Opal Džepson.[18] Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sajgana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. Godine 1984, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine.[4] Isak Asimov sa Robertom A. Heinleinom i L. Spragom de Kampom Bolest i smrt Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.[19] Književni rad Postoje četiri Asimovljeva zakona robotike koja važe i danas, a glase: 0. Robot ne sme naškoditi čovečanstvu, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čovečanstvu. 1. Robot ne sme naškoditi čoveku, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čoveku, osim kada je to u suprotnosti s nultim zakonom. 2. Robot mora slušati ljudske naredbe, osim ako su one u suprotnosti sa nultim ili prvim zakonom. 3. Robot treba štititi svoj integritet, osim kada je to u suprotnosti sa nultim, prvim ili drugim zakonom. Asimov je za svoje najbolje delo smatrao priču Poslednje pitanje iz 1956. godine. Tokom 1964. ponudio je svoje viđenje sveta 2014. godine.[20] Citati „Život je ugodan. Smrt je mirna. Prelaz je taj koji nas brine.” „Nikad nemoj dozvoliti da ti osećaj morala zasmeta da učiniš ono što je ispravno.” „Ne bojim se računara, bojim se njihove odsutnosti.” „Svakakve se računarske greške pojavljuju. Bili biste iznenađeni brojem lekara koji tvrde da leče muške trudnice.” „Ja ne čitam brzo, ja brzo razumem.” „Ne verujem u život posle smrti zato što ne moram provesti celi život bojeći se pakla ili još gore — raja. Ma kakva god je mučenja bila u paklu, mislim da bi do sada u raju bila mnogo gora.” „Pišem zbog istog razloga zbog kojeg i dišem — da to ne činim, umro bih.” „Oni ljudi koji misle da znaju sve veliki su gnjavatori nama koji stvarno sve znamo.” „Kada nekoga uvredimo, nazovemo ga životinjom. Okrutnije bi bilo namerno ga nazvati čovekom.” „Loša ideja dobro napisana će biti bolje prihvaćena od loše napisane ali dobre ideje.” „Nasilje je poslednje utočište nesposobnih.” Bibliografija Ciklus o robotima Čelične pećine (The Caves of Steel) (1954) Sabrani roboti (The complete robot) (1982) Golo Sunce (The Naked Sun) (1957) Roboti zore (The Robots of Dawn) (1983) Roboti i Carstvo (Robots and Empire) (1985) Pozitronski čovek (The Positronic Man) (1992) - zajedno sa Robertom Silverbergom Ciklus o Carstvu Slepa ulica (Blind alley) (1945) Šljunak na nebu (Pebble in the Sky) (1950) Zvezde, prah nebeski (The Stars, Like Dust) (1951) Svemirske struje (The Currents of Space) (1952) Ciklus o Zadužbini Zadužbina (Foundation) (1951) Zadužbina i Carstvo (Foundation and Empire) (1952) Druga Zadužbina (Second Foundation) (1953) Na rubu Zadužbine (Foundation`s Edge) (1982) Zadužbina i Zemlja (Foundation and Earth) (1986) Preludijum za Zadužbinu (Prelude to Foundation) (1988) U susret Zadužbini (Forward the Foundation) (1991) Romani van ciklusa Ja, robot (I, Robot) (1950), zbirka pripovedaka Kraj večnosti (The End of Eternity) (1955) Bogovi lično (The Gods Themselves) (1972) Nemezis (Nemesis) (1989) Spuštanje noći (Nightfall) (1990) The Ugly Little Boy (1992) Popularna nauka Istraživanja Zemlje i Kosmosa (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982) Isaac Asimov`s Guide to Earth and Space (1991)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sadržaj: - Definicija igre; - Klasifikacija igara; - Društvena vojkacija igara; - Izopačavanje igara; - Za sociologiju koja prolazi od igara; - Proširana teorija igara; - Prerušavanje i zanos; - Takmičenje i slučaj; - Vaskrsnuća u modernom svetu; Prema Rogeru Caillois-u, igra je „prilika čistog rasipanja: gubljenja vremena, energije, domišljatosti, veštine, a često i novca“. Uprkos tome – ili zbog toga – igra predstavlja suštinski element ljudskog društvenog i duhovnog razvoja. U ovoj klasičnoj studiji, Caillois definiše igru kao slobodnu i dobrovoljnu aktivnost koja se odvija u čistom prostoru, izolovanom i zaštićenom od ostatka života. Igra je neizvesna, jer se ishod možda ne može predvideti, a vođena je pravilima koja obezbeđuju jednake uslove za sve učesnike. U svom najosnovnijem obliku, igra se sastoji od pronalaženja odgovora na akciju protivnika - ili na situaciju u igri - koji je slobodan u granicama postavljenim pravilima. Caillois kvalifikuje tipove igara – prema tome da li je konkurencija, slučajnost, simulacija ili vrtoglavica (biti fizički van kontrole) dominantna – i načine igre, u rasponu od neograničene improvizacije karakteristične za dečiju igru do disciplinovane potrage za rešenjima. besplatno teške zagonetke. Caillois takođe istražuje način na koji igre postaju deo svakodnevnog života i na kraju doprinose različitim kulturama njihovim najkarakterističnijim običajima i institucijama. Roger Caillois (francuski: [ʁɔʒe kajva], 3. mart 1913. - 21. decembar 1978.) bio je francuski intelektualac ​​čiji je idiosinkratički rad okupio književnu kritiku, sociologiju i filozofiju fokusirajući se na različite predmete kao što su igre, igranje, kao i sveti. Takođe je bio instrument uvođenja latinoameričkih autora poput Jorge Luis Borges, Pablo Neruda, Miguel Angel Asturias francuskoj javnosti. Posle njegove smrti, 1991. godine po njemu je dobio ime Franciska književna nagrada Prik Roger Caillois Caillois je rođen u Reimsu, ali se preselio u Pariz kao dete. Tu je studirao na Licee Louis-le-Grand, elitnoj školi u kojoj su studenti pohađali kurseve nakon završene srednje škole, kako bi se pripremili za polaganje ispita za najprestižniji univerzitet u Francuskoj, Ecole Normale Superieure. Cailloisovi napori su se isplatili i diplomirao je kao normali 1933. godine. Posle toga studirao je u Ecole Pratikue des Hautes Etudes, gde je stupio u kontakt sa mislima poput Georgesa Dumezila, Alekandra Kojevea i Marcel Mauss-a. Godinama pre rata obilježila je sve više ljevičarsku posvećenost Caillois-a, posebno u borbi protiv fašizma. Bio je angažovan u pariškom avantgardnom intelektualnom životu. Sa Georges Bataille osnovao je Koledž sociologije, grupu intelektualaca koji su redovno predavali jedno drugom. Formiran delom kao reakcija na nadrealistički pokret koji je dominantan 1920-ih, koledž je nastojala da se odmakne od fokusiranja nadrealizma na fantazijski život nesvesnog pojedinca i umesto toga fokusira se na moć rituala i druge aspekte zajedničkog života. Cailloisova pozadina u antropologiji i sociologiji, a naročito njegovom interesu za svetim, predstavlja primer ovakvog pristupa. Učestvovao je u Bataillovom pregledu, Acephale (1936-39). Caillois je napustio Francusku 1939. za Argentinu, gde je ostao do kraja Drugog svetskog rata. Tokom rata bio je aktivan u borbi protiv širenja nacizma u Latinskoj Americi kao urednika i autora anti-nacističkih časopisa. Od 1940. do 1945. živio je u Južnoj Americi. [2] 1948. godine, nakon rata, radio je sa UNESCO-om i putovao je široko. Godine 1971. izabran je u Academie francaise. 1977. godine počeo je da piše knjigu sa slikarstvom Bernardom Mandevillom. Godine 1978. Caillois je napisao Le fleuve Alphee, [3] nagrađivani autobiografski esej (nagrade Marcel Proust i nagrada Evropske unije za književnost), a zatim Cases d`un echikuier. Umro je, star 65 godina, u Kremlju-Bicetru. Danas je Caillois zapamćen zbog osnivanja i uređivanja Diogenesa, interdisciplinarnog časopisa finansiranog od strane UNESCO-a i La Croik du Sud (Southern Cross), zbirke knjiga prevedenih od savremenih latinoameričkih autora koje je objavio Gallimard, koji je odgovoran za predstavljanje autora kao što je Jorge Luis Borges, Alejo Carpentier i Victoria Ocampo francuskom jeziku. Takođe se citira u nastalom polju ludologije, prvenstveno iz pasusa u svojoj knjizi Les Jeuk et les Hommes (1958). Knjigu je na engleskom prevodio Meier Barash 1961. godine kao Man, Plai i Games. Cailloisove ključne ideje o igri Caillois kritički je napravio raniju teoriju igre koju je razvio holandski kulturni istoričar Johan Huizinga u svojoj knjizi Homo Ludens (1938). Huizinga je razmatrao važnost igre kao elementa kulture i društva. Koristio je pojam `Teorija igranja` kako bi definisao konceptualni prostor u kojem se igra igra i tvrdio da je igranje neophodan (iako ne dovoljan) uslov za generisanje kulture. Caillois je započeo svoju knjigu Man, Plai and Games (1961) [4] sa Huizinginom definicijom igre: Rezimirajući formalne karakteristike igre, možemo ga nazvati slobodnom aktivnošću koja svesno pripada izvan `običnog` života kao `ne ozbiljna`, ali istovremeno apsorbuje igraču intenzivno i krajnje. To je aktivnost koja nije povezana sa materijalnim interesom, a ne može se dobiti od njega. Nastavlja unutar vlastitih vlastitih granica vremena i prostora prema fiksnim pravilima i na uredan način. Ona promoviše formiranje društvenih grupacija koje se okružuju tajnošću i ističu svoju razliku od zajedničkog sveta prerušavanjem ili drugim sredstvima. [5] Caillois osporava Huizinga naglasak na konkurenciji u igri. Takođe je primetio značajne poteškoće u dolasku na sveobuhvatnu definiciju igre, zaključivši da se ova igra najbolje opisuje šest osnovnih karakteristika: 1. je besplatan, ili nije obavezan 2. je odvojena od životne rutine, koja zauzima svoje vreme i prostor 3. je neizvesno, tako da rezultati igre ne mogu biti unapred određeni i uključena je inicijativa igrača 4. neproduktivno je u tome što ne stvara bogatstvo i završava kako počinje ekonomski 5. uređuje se pravilima koja obustavljavaju obične zakone i ponašanja i to moraju biti praćeni igračima 6. uključuje zamišljene realnosti koje se mogu postaviti protiv `stvarnog života`. Sama definicija Caillois-a sama je kritikovana od strane sledbenih mislilaca [6] i na kraju, uprkos pokušaju Caillois-a na definitivnom tretmanu, definicije igre ostaju otvorene za pregovore. Caillois je izdvojio četiri kategorije igara: Agon ili konkurencija. To je oblik igre u kojem se određeni skup vještina stavlja na test među igračima (snaga, inteligencija, pamćenje). Pobednik je onaj ko dokaže da ima veštinu pomenute veštine kroz igru, na primer kviz igra je takmičenje inteligencije, pobednik dokazuje da je inteligentniji od ostalih igrača. Na primer. šah. Alea, ili slučaj, suprotno od Agona, Caillois opisuje Aleu kao `ostavku volje, napuštanje sudbine`. Ako je Agon iskoristio veštine igrača da bi odredio pobednika, Alea to ostavlja srećnom, spoljni agent odlučuje ko je pobednik. Na primer. igranje slot mašine. Mimikrija ili mimesis ili uloga Caillois ga definira kao `kada pojedinac igra veru, da bi sebe ili druge verovao da je drugačiji od sebe`. Na primer. igrajući online ulogu igru. Ilinks (grčki za `vhirlpool`), ili vrtoglavica, u smislu promene percepcije kroz doživljaj snažne emocije (panike, straha, ekstaza) što je jača emocija, postaje jači osećaj uzbuđenja i zabave. Na primer. uzimajući halucinogene, podupirači valjaka, deca se okreću dok ne padnu. Vredi napomenuti da se ove kategorije mogu kombinirati kako bi se stvorilo raznovrsno iskustvo i poboljšala interakcija igrača, na primer, poker je oblik Agon-Alea, Alea je prisutan u obliku kartica i njihovih kombinacija, ali to nije jedina pobednički faktor; jer je Agon prisutan u obliku blefiranja, zbog čega vaš protivnik misli da imate bolje kartice tako što povećavate ulog, stoga vršite pritisak na druge igrače i na taj način omogućite pobjedu tako što ćete imati kombinaciju kartica, ali pobjediti tako što ćete primijeniti blef veštinu. Caillois je takođe opisao dualistički polaritet unutar kojeg se četiri različite igre mogu naći na različite načine: Paidija ili nekontrolisana fantazija, spontano se igra kroz improvizaciju, pravila se stvaraju tokom igranja. Na primer. koncerte i festivale. Ludus koji zahteva napor, strpljenje, veštinu ili genijalnost, pravila se postavljaju od početka i igra je dizajnirana pre nego što se igra. Na primer. kineska igra Go. Caillois se posebno ne slaže sa Huizinginim tretmanom kockanja. Huizinga je u Homo Ludensu tvrdio da rizik od smrti ili gubitka novca ošteti slobodu `čiste igre`. Prema tome, Huizinga kartične igre ne igraju, već su `smrtonosni iskreni poslovi`. Štaviše, Huizinga je smatralo da je kockanje `nezakonita aktivnost` koja nanosi štetu društvu. Tako je Huizinga tvrdio da je kockanje korupcija u originalnijoj formi igre. Cailloisov interes za mimikriju Kada je Caillois radio sa Bataille na Koledžu sociologije, radili su na dva eseja o insektima tridesetih godina: `La mante religieuse. De la biologie a la psichanalise `[8] (1934) i` Mimetisme et la psichasthenie legendaire `[9] (1935) Caillois identificira` molitveni mantis i mimikujući životinje kao automatone prirode i maskarade `. On formuliše `na svojstven način naturalistički način što bi značilo da se djeluje i stvara bez intervencije suverenog ega, taj veličanstveni artefakt savremenog Zapada koji nadrealizam i avantgarda preduzimaju drastične mere za suzbijanje`. Ovi članci `mogu čitati kao dvije opkurantske entomološke studije koje bi na neki način opisivale kao bizarne, pokušale su da protive svim evolucionim eksplikacijama za kanibalizam i mimikriranje životinja. Njihovo objavljivanje u kontekstu [nadrealističkog časopisa] Minotaure omogućava da se vidi kao traženje cifara koji dokazuju mogućnost inteligencije bez misli, kreativnosti bez umetnosti i agencije u odsustvu (ljudskog) agenta. `[10] Francuzska književna nagrada Roger Caillois Francuzska književna nagrada Rogera Cailloisa za latinoameričku književnost stvorena je 1991. godine, a takođe je dobila i nagrade poput Carlos Fuentes, Jose Donoso i Adolfo Bioi Casares.

Čarls Bukovski HolivudMeki povezIzdavač LOM`Holivud` je biografsko-satirični roman Čarlsa Bukovskog. Radnja se zasniva na ličnom iskustvu Bukovskog kada je napisao svoj prvi i jedini scenario za film Barfly. Roman `Holivud` posvetio je prijatelju i redatelju Barbetu Schroederu, koji je uložio veike napore i žrtve samo kako bi snimio film po njegovom scenariju.Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva.Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života.Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac.Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles.Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`.Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije.Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama.Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca.Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.Danas su veoma popularni i njegovi romani:Holivud,Bludni sin,Žene,Zabeleške starog pokvarenjaka,Palp,Šekspir ovo nikad nije radio i drugi,kao i zbirke kratke prozeĐavo je bio vruć,Priče o običnom ludilu,Fotografije iz pakla,Ljubav i ludilo u LA...Književni stilIako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu...Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`.Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas.Izbor iz bibliografijePoezija`2 by Bukowski` (1967)`A Love Poem` (1979)`Africa, Paris, Greece` (1975)`All the Assholes in the World and Mine` (1966)`Another Academy` (1970)`At Terror Street and Agony Way` (1968)`Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974)`Cold Dogs in the Courtyard` (1965)`Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965)`Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965)`Dangling in the Tournefortia` (1981)`Fire Station` (1970)`Flower, fist and the Bestial Wail` (1959)`Grip the Walls` (1964)`If We Take...` (1969)`It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963)`Legs, Hips and Bahind` (1978)`Longshot Poems for Broke Players` (1962)`Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977)`Love Poems for Marina (1973)`Maybe Tomorrow` (1977)`Me and Your Sometimes Love Poems` (1972)`Mockingbird, Wish Me Luck` (1972)`Night‘s Work` (1966)`On Going Out to Get the Mail` (1966)`Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979)`Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968)`poems and Drawings (1962)`Run with the Hunted` (1962)`Scarlet` (1976)`Sparks` (1983)`The curtains are Waving` (1967)`The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969)`The Flower Lover` (1966)`The Genius of the Crowd` (1966)`The Girls` (1966)`The Last Generation` (1982)`The Last Nights of the Earth Poems (1992)`The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988)`To Kiss Worms Goodnight` (1966)`True Srory` (1966)`War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984)`Weather Report` (1975)`While the Music Played` (1973)`Winter` (1975)`Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003)Proza`Notes of a Dirty Old Man (1969)`Post Office` (1971)`Madness` (1972)`South of no North:Stories of the Buried Life (1973)`Factotum` (1975)`Women` (1978)`Ham on Rye` (1982)`Horsemeat` (1982)`Bring Me You Love` (1983)`Hot Water Music` (1983)`Barfly` (1984)`There‘s No Business (1984)`Hollywood` (1989)`Pulp` (1994)

Čarls Bukovski Holivud Meki povez Izdavač LOM `Holivud` je biografsko-satirični roman Čarlsa Bukovskog. Radnja se zasniva na ličnom iskustvu Bukovskog kada je napisao svoj prvi i jedini scenario za film Barfly. Roman `Holivud` posvetio je prijatelju i redatelju Barbetu Schroederu, koji je uložio veike napore i žrtve samo kako bi snimio film po njegovom scenariju. Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Beleške matorog pokvarenjaka su zbirka kratkih priča koje je Čarls Bukovski napisao za svoju kolumnu u časopisu Open City iz Los Anđelesa u periodu od 1967. do 1969. godine u kojima on na svoj dobro poznati način, navlačeći na sebe masku mudre lude, govori o prolaznosti i lepoti življenja. Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Holivud` je biografsko-satirični roman Čarlsa Bukovskog. Radnja se zasniva na ličnom iskustvu Bukovskog kada je napisao svoj prvi i jedini scenario za film Barfly. Roman `Holivud` posvetio je prijatelju i redatelju Barbetu Schroederu, koji je uložio veike napore i žrtve samo kako bi snimio film po njegovom scenariju. Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beleške matorog pokvarenjaka su zbirka kratkih priča koje je Čarls Bukovski napisao za svoju kolumnu u časopisu Open City iz Los Anđelesa u periodu od 1967. do 1969. godine u kojima on na svoj dobro poznati način, navlačeći na sebe masku mudre lude, govori o prolaznosti i lepoti življenja. Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Autor - osoba Lawrence, David Herbert, 1885-1930 = Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Naslov Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin Jedinstveni naslov Apocalypse. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina [1989] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Grafos, [1989] ([b. m. : b. i.]) Fizički opis 127 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Aćin, Jovica, 1946- = Aćin, Jovica, 1946- Zbirka Horizonti / [Grafos, Beograd] Napomene Prevod dela: Apocalypse / D. H. Lawrence Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Sveto pismo. Novi zavet. Otkrivenje svetoga Jovana Bogoslova – Tumačenja Stanje: mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece Artura Lorensa i Lidije Birdsol. Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata i dugo nije mogao da dobije pasoš. Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu. Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa. Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama, koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta. Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su „Snake“ i „How Beastly the Bourgeoisie is“ a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923. Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu. 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka. Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu. Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji, a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama – jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci – da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?“ Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka. Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi. Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922) The Horse Dealer`s Daughter (1922) The Fox, The Captain`s Doll, The Ladybird (1923) St Mawr and other stories (1925) The Woman who Rode Away and other stories (1928) The Rocking-Horse Winner (1926) Mother and Daughter (1929) The Virgin and the Gipsy and Other Stories (1930) Love Among the Haystacks and other stories (1930) The Lovely Lady and other tales (1932) The Tales of D.H. Lawrence (1934) – Heinemann Collected Stories (1994) – Everyman`s Library Poezija Love Poems and others (1913) Amores (1916) Look! We have come through! (1917) New Poems (1918) Bay: a book of poems (1919) Tortoises (1921) Birds, Beasts and Flowers (1923) The Collected Poems of D H Lawrence (1928) Pansies (1929) Nettles (1930) The Triumph of the Machine (1930) Last Poems (1932) Fire and other poems (1940) The Complete Poems of D H Lawrence (1964), ed. Vivian de Sola Pinto and F. Warren Roberts The White Horse (1964) D. H. Lawrence: Selected Poems (1972), ed. Keith Sagar Snake and Other Poems Eseji Movements in European history (1921) Psychoanalysis and the unconscious (1921) Fantasia of the unconscious (1922) Studies in classic American literature (1923) Reflections on the death of a porcupine and other essays (1925) Pornography and obscenity (1929) Assorted articles (1930) Apocalypse (1931) Phoenix: the posthumous papers of D H Lawrence (1936) Phoenix II: uncollected, unpublished and other prose works by D H Lawrence (1968) Putopisi Uredi Twilight in Italy and Other Essays (1916), edited by Paul Eggert. Cambridge University Press.1994. ISBN 978-0-521-26888-2.. Twilight in Italy paperback reissue, I.B.Tauris. 2015. ISBN 978-1-78076-965-3. Sea and Sardinia (1921), edited by Mara Kalnins. Cambridge University Press.1997. ISBN 978-0-521-24275-2. Mornings in Mexico and Other Essays (1927), edited by Virginia Crosswhite Hyde. Cambridge University Press.2009. ISBN 978-0-521-65292-6.. Sketches of Etruscan Places and other Italian essays (1932), edited by Simonetta de Filippis. Cambridge University Press.1992. ISBN 978-0-521-25253-9. D. H. Lorens u prevodima na srpski i hrvatski jezik Romani Lady Chatterley i njezin ljubavnik / D. H. Lawrence ; preveo s engleskoga Iso Velikanović. - Zagreb : Binoza. 1937. Sinovi i ljubavnici. Sv. 1-2 / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Kosmos. 1939. Sinovi i njihove ljubavi. Knj. 1-2 / D. H. Lawrence ; preveli Mira Jurkić-Šunjić i Mirko Jurkić ; uvod napisao Josip Torbarina. - Zagreb : Matica hrvatska. 1943. Zaljubljene žene. [Knj. 1-2] / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Nenad Jovanović]. - Beograd : Omladina. 1954. Duga / David Herbert Lawrence ; [preveo Zlatko Gorjan]. - Zagreb : Zora. 1955. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lawrence ; [prevela s engleskog Tatjana Blažeković]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1955, 1975. Ljubavnik lady Chatterley / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1956, 1958, 1963, 1966, 1975. Bijeli paun / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Mladen Car]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1957, 1975. Prekršitelj / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1960, 1975. Aronova palica / D.H. Lawrence ; preveo s engleskog Omer Lakomica. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1961. Sinovi i ljubavnici : roman / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Prosveta. 1963, 1966. Izgubljena devojka. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević]. - Cetinje : Obod. 1965. Duga / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskoga Zlatko Gorjan]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Prva Lady Chatterley : (prva verzija romana „Ljubavnik Lady Chatterley“) / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; predgovor Frieda Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976, 1983. Zaljubljene žene. Knj. 1-2 / D. [David]H. H. [Herbert] Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976. Duga / David Herbert Lawrence ; preveo Zlatko Gorjan. - Zagreb : Liber. 1981. Ljubavnik Lady Chatterley / D. H. Lawrence ; preveo s engleskog Milivoj Mezzorana. - Split : Logos. 1983. Zaljubljene žene / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; preveo s engleskog Milosav Popadić ; predgovor Ivo Vidan. - Sarajevo : Veselin masleša. 1987. ISBN 978-86-21-00097-5. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod i predgovor Svetozar Ignjačević. - Beograd : Nolit. 1988. ISBN 978-86-19-01597-4. Ljubavnik ledi Četerli : roman, prva verzija / D.H. Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : BIGZ. 1990. ISBN 978-86-13-00407-3. Ljubavnik ledi Četerli : roman : prva verzija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : Draganić. 2004. ISBN 978-86-441-0545-9. Prva ledi Četerli / D. H. Lorens ; [prevod Marija Janić]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2004. ISBN 978-86-331-1689-3. Ljubavnik lejdi Četerli / Dejvid Herbert Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Podgorica . Daily Press.2005. ISBN 978-86-7706-069-5. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2179-8. Sinovi i ljubavnici. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2243-6. Sinovi i ljubavnici. knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2244-3. Beli paun. Knj. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2492-8. Duga. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2541-3. Duga. Knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2542-0. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Beograd : Novosti. 2006. ISBN 978-86-7446-107-5. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lorens ; [preveo Branislav Stanojević]. - Beograd : Zograf. 2007. ISBN 978-86-7578-175-2. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevod Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga. 2007. ISBN 978-86-331-3265-7. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjatović [i. e. Ignjačević]. - Novi Sad : Kuća dobre knjige. 2011. ISBN 978-86-87445-16-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. [Dejvid] H. [Herbert] Lawrence ; prevod s engleskog Svetozar M. Ignjačević. - Beograd : Plato. 2014. ISBN 978-86-447-0673-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod sa engleskog Svetozar M Ignjačević uz intervencije Zvezdane Šelmić. - Beograd : Vulkan izdavaštvo. 2016. ISBN 978-86-10-01777-9. Zbirke priča i priče u časopisima Uredi Žena koja je odjahala od kuće : roman / D. H. Lorens ; s engleskog Nik. B. Jovanović. - Beograd : Narodna knjižnica. [19??]. Sent Mor ; Devica i Ciganin / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Ranko Bugarski]. - Sarajevo : Džepna knjiga. 1959. Lisac i druge priče / Dejvid Herbert Lorens ; [s engleskog preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Sarajevo : Svjetlost. 1960. Čovjek koji je umro / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskog Mirjana i Dragan Vilke]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1962. Pruski oficir ; Lisac / D. H. Lorens ; [preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Beograd : Rad. 1963, 1967. Djevica i ciganin / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskoga [prvo i drugo delo] Mirjana i Dragan Vilke, [treće delo] Ante Lakoš]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Čovek koji je umro / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Đorđe Krivokapić]. - Beograd : Rad. 1989. ISBN 978-86-09-00198-7. Pruski oficir i druge pripovetke / Dejvid Herbert Lorens ; preveo s engleskog Nikola Radosavljević ; predgovor Zoran Paunović. - Beograd : Nolit. 1997. ISBN 978-86-19-02158-6. Jedno drugom smo potrebni / H. D. Lorens ; sa engleskog prevela Vesna Dragojlov. - U: Krovovi. - God. 7, br. 27/28 (1992), str. 47-50. ISSN 0353-6351 Kćer trgovca konjima / D. H. Lorens ; [s engleskog prevela Bojana Ranković]. - Beograd : Rad. 2000. ISBN 978-86-09-00700-2. Slijepac / Dejvid Herbert Lorens ; prevela Marija Knežević. - U: Stvaranje. - Vol. 56, br. 1/3 (2001), str. 34-52. ISSN 0039-422X Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2126-2. Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga - Alfa. 2007. ISBN 978-86-331-3273-2. Žena koja je odjahala od kuće / Dejvid Herbert Lorens ; [preveo Nikola Jovanović]. - Beograd : Alma. 2010. ISBN 978-86-7974-159-2. Poezija Uredi Ribe / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Ivana Milankova. - U: Gradina. - God. 26, br. 6 (1989), str. 109-113. ISSN 0436-2616 Poezija D. H. Lorens ; s eng. prev. Mirko Magarašević. - Sadrži: Morska liga, Argonauti, Životna bitka, Usamljenost, Po gradovima, Pansies, Budimo ljudi... i dr. — U: Mostovi. - 21, 3/4 (1990), str. 111-119. ISSN 0350-6525 Brod smrti / D. H. Lorens ; prevela s engleskog Tatjana Risojević. - Sadrži: Mala kornjača, Početak, kraj i Brod smrti. — U: Reč. - God. 3, br. 23/24 (1996), str. 78-83. ISSN 0354-5288 Dok je život bujao / D. H. Lorens ; prev. i belješka Tatjana Risojević. - Sadrži: Zadušnice, Kolibri, More, Kako su odvratni buržuji ... i dr. — U: Sveske. - God. 9, br. 33/34 (1997), str. 182-185. ISSN 0353-5525 Labud / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Raša Livada. - Tematski blok: Mala antologija pesama o labudu. — U: Međaj. - [God. 20], br. 46 (2000), str. 6. ISSN 0351-5451 Poezija / D. H. [Dejvid Herbert] Lorens ; prevela i pogovor napisala Tatjana Lozanovska. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2002. Glasovir / Dejvid Herbert Lorens ; odabrao, prepjevao i priredio, bilješke i biografske podatke napisao Robert G. Tillы. - Nadređeni stv. nasl.: Anglo-američke poetike. — U: Kvartal. - Br. 1 (2003), str. 54. ISSN 1451-6772 Zeleno / Dejvid Herbert Lorens ; priredio i preveo Nikola Živanović. - (Antologija imažističke poezije). - U: Gradina. - God. 45, br. 29/30 (2009), str. 143-145. ISSN 0436-2616 U čamcu ; Pismo iz grada: sivim martovskim jutrom ; Posle opere ; Palimpsest sutona / Dejvid Herbert Lorens ; [izbor, beleška i prevod Vladimir Jagličić]. - U: Lipar. - God. 10, br. 38/40 (2009), str. 450-451. ISSN 1450-8338 Hladnoća u ljubavi / D. H. Lorens ; prevela Tatjana Lozanovska. - U: Da dopletem venac započeti : panorama poezije / priredio Nenad Grujičić. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2013. ISBN 978-86-85203-86-2. str. 34-35. Eseji Uredi Pornografija i opscenost / D.[David] H.[Herbert] Lorens. — U: Savremenik. - God. 13, knj. 25, br. 2 (februar 1967), str. 97-110. ISSN 0036-519X Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari ... et al. - Beograd : Rad. 1977. Poov „Pad kuće Ašer“ / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Danica Šterić. - Odlomak iz knjige D. H. Lorensa Studies in Classic American Literature, objavljene 1923 god. — U: Gradina. - God. 24, br. 1 (1989), str. 70-73. ISSN 0436-2616 Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Grafos. 1989. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Beograd : Rad. 1996. ISBN 978-86-09-00415-5. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Nova Pazova : Bonart. 2002. ISBN 978-86-503-0075-6. Apokalipsa / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Službeni glasnik. 2009. ISBN 978-86-519-0156-3. Sezanova borba / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog jezika preveo Milovan Novaković. – Odlmak iz Introduction to these Paintings; D. H. Lawrence, Late Essays and Articles. Cambridge University Press.1994. str. 201-215.. - U: Gradina. - God. 61, br. 66/67 (2015), str. 286-297. ISSN 0436-2616 Putopisi Uredi Suton nad Italijom / Dejvid Herbert Lorens ; s engleskog prevela Marija Knežević. - Nikšić : Jasen. 2001. Etrurska mjesta / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevele i predgovor napisale Marija Knežević i Aleksandra Nikčević-Batrićević. - Podgorica : Oktoih. 2005. ISBN 978-86-7659-346-0. Italija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Milan Miletić. - Beograd : Službeni glasnik. 2012. ISBN 978-86-519-0473-1. Etrurske naseobine / D. H. Lorens ; preveo Milan Miletić. - Beograd : Bukefal E. O. N. 2016. ISBN 978-86-89107-73-9. Jutra u Meksiku / D. H. Lorens ; preveli sa engleskog Angelina Mišina i Pavle Rak. - Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K. 2018. ISBN 978-86-89901-37-5. MG30

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Maga Magazinovic, jedna od najznacajnijih zena svoga doba, napredna, obrazovana i slobodoumna prokrcila je put zenama u mnogim oblastima. Isla je ispred svog vremena, uvek prva... Prva je stekla diplomu Filosofskog fakulteta u Beogradu, bila prva zena novinar u tek osnovanom dnevnom listu Politika, osnivac je zenskog studentskog drustva, prevodila je Maksima Gorkog, bila uporan borac za zenska prava... U penziju odlazi kao profesor Prve zenske gimnazije u kojoj je cetrdeset godina predavala filozofiju, nemacki i srpski jezik. Marija Maga Magazinović (1882—1968) bila je srpska filozofkinja, koreografkinja, aktivistkinja i novinarka. Govoreći o dalekosežnom značaju rada Mage Magazinović, prve moderne srpske plesačice i teoretičarke plesa, Jelena Šantić, priređivačica njene autobiografije, konstatuje da je ona izgradila sebe kao osobu sa snažnim integritetom i velikim intelektualnim, pedagoškim i kreativnim potencijalom, da je pripadala intelektualnim i umetničkim krugovima Beograda koji su doneli nov evropski duh i da je prva donela modernistički pristup umetnosti čime je doprinela i modernizaciji srpskog patrijahalnog društva uopšte.[2] U monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791—1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević - Mir Jam.[3] Biografija Maga Magazinović je rođena u Užicu, a od 1896. godine je sa porodicom živela u Beogradu gde joj je otac radio u krojačnici Narodnog pozorišta. Imala je izuzetno uzbudljiv i profesionalni i privatni životni put, a kako nije poticala iz materijalno obezbeđene porodice često se susretala sa ekonomskim poteškoćama, koje je najčešće rešavala sopstvenim trudom i zalaganjem. Izuzetno uporna u procesima obrazovanja, kao i na profesionalnom planu uopšte, pionirski je krčila put na različitim poljima: od osvajanja prava na redovno univerzitetsko obrazovanje devojaka, preko dobijanja poslova u kojima je bila prva žena na tim radnim mestima, do inovativnih modernih plesnih tehnika koje je „uvezla“ iz Evrope, doprinoseći modernizaciji srpskog društva i kojima je podučavala generacije plesačica.[2] Privatni život joj je bio izuzetno turbulentan, a posebno tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U tom periodu Maga Magazinović se udaje za Gerharda Gezemana, umire joj majka, ginu joj braća, seli se u Kragujevac, angažovana je kao bolničarka. Takođe, u istom periodu Gazeman se povlači sa srpskom vojskom preko Albanije, Maga Magazinović dobija posao redovne profesorke u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, a 1915. godine rađa sina Haralad-Rajka (koji 1916. umire), pa potom putuje u Švajcarsku gde u Lucernu 1917. godine rađa ćerku Rajnu i gde se nezvanično rastaje od Gezemana. Sa ćerkom se 1918. godine vratila u Beograd gde živi i radi do smrti 1968. godine. Njen suprug Gerhard Gezeman bio je čuveni slavista, univerzitetski profesor i izdavač Erlangenskog rukopisa, jedne od najznačajnijih zbirki narodnog stvaralaštva Srba i Hrvata, nastale na području nekadašnje Vojne granice. Upoznala ga je 1909. godine u Berlinu, a 1914. su se venčali, da bi se 1917. godine razdvojili zbog Gezemanovog neverstva, a 1923. i zvanično razveli. Nakon ovog razvoda nije se ponovo udavala. Posle veoma teškog ratnog perioda Maga Magazinović će mnogo više biti posvećena profesionalnom planu svog života, nego privatnom.[4] Od ćerke Rajne (1917-2006) imala je tri unuka: hirurg prof. dr Miloš Popović (1941-2012), Zoran Popović (1943) i saradnik Narodne opservatorije Branislav Gezeman (1951-2014).[5][6] Matine škole za ritmiku Mage Magazinović, održao se u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 1933. godine. Školovala se u Užicu i Beogradu, gde je nakon Više devojačke škole studirala filozofiju kao vanredna od 1898. do 1902, a od 1902. do diplomiranja 1904. godine kao redovna studentkinja. Tokom studija se zalagala za pravo devojaka na redovno studiranje. Početak 20. veka za Magu Magazinović predstavlja period obeležen socijalističkom borbom i zalaganjima za prava žena. Bila je aktivna u nastojanjima da se izbore što veća prava žena, među kojima se najviše govorilo o izjednačavanju muškaraca i žena u pogledu prava na školovanje, prava na zaposlenje izvan kuće i na jednake plate. Osnovala je 1903. godine Klub studentkinja čije su članice aktivno prevodile tekstove socijalistkinja i filozofkinja Elen Kej, Lili Braun, Klare Cetkin i drugih. Tada se u Beogradu formira veoma zanimljiva kulturna i intelektualna klima: dolazi nemačka feministkinja Kete Širmaher, danska književnica pobornica ženskih prava Karin Muhaelis, kao i engleske sufražetkinje. U nastojanjima da se izbori za pravo žena na univerzitetsko obrazovanje Maga Magazinović je pored Filozofskog, upisala i Pravni fakultet, kao prva studentkinja ovog fakulteta. Nakon diplomiranja na Filozofskom fakultetu kod profesora Brane Petronijevića, napustila je studije prava smatrajući da je otvorila vrata Pravnog fakulteta ženama i time ispunila svoju misiju. Pored aktivizma obeleženog feminističkim i socijalističkim tendencijama, Maga Magazinović se tokom studija i neposredno nakon njih aktivno bavila prevodilačkim radom. Prevodila je Maksima Gorkog, Henrika Sjenkjeviča i druge pisce uglavnom za potrebe Narodnog pozorišta.[7] Suočena sa nedostatkom novca nastojala je uvek da ima zaposlenje, što uopšte nije bilo jednostavan poduhvat za ženu početkom 20. veka. Radila je kao praktikantkinja u Narodnoj biblioteci, kao nastavnica na Višoj devojačkoj školi, pisala je za Politiku (1905—1906), gde je posebno bila angažovana u rubrici Ženski svet i kao urednica Feljtona. Maga Magazinović je bila prva zaposlena žena, kako u Narodnoj biblioteci, tako i u redakciji Politike. Njen prvi napis u listu bio je polemičan, a objavljen kao uvodnik, potpisan punim imenom i prezimenom, i burom je potresao patrijarhalni Beograd. Tadašnjem društvenom idealu žene-zaselnice, kojoj se životna snaga iscrpljuje u brizi oko toalete, dok im strane guvernante vaspitavaju decu, suprotstavila je ideal obrazovane matere ”neophodan za pravilno vaspitavanje podmlatka u jednoj naciji” (Politika, 20. 8. 1905).[8] Rubriku Ženski svet je, po sopstvenom svedočenju, snabdevala aktuelnostima iz ženskog pokreta pokazujući čitaocima i čitateljkama Politike novosti na tom polju, koje su dolazile prevashodno iz Engleske i Nemačke.[9] Pišući autobiografiju Moj život osvrnula se i na bogate trpeze dobrostojećih varošana u Užicu krajem 19. veka.[10] Maga Magazinović je jedna je od svega tri žene (pored Milice Jakovljević - Mir-Jam i Dese Glišić) koje su se našle među sto najznačajnijih srpskih novinara u monografiji Dva veka srpskog novinarstva (1791-1991).[11][12] Međutim, prelomna godina za profesionalni razvoj Mage Magazinović bila je 1909. kada je otputovala u Minhen sa namerom da doktorira. Ipak, već ranije izuzetno zainteresovana za ples, posebno nakon gostovanja čuvene kanadske plesačice Alan Mod u Beogradu, svoja interesovanja usmerava ka teatru i plesu. U Minhenu, a kasnije i u Berlinu, pohađa različite kurseve glume i plesa, poput škole Maksa Rajnharta, velikog reformatora pozorišta 20. veka, i baletske škole Isidore Dankan. Pohađajući i glumačko-pozorišne i plesne škole, shvata da njen izraz nije klasično pozorište, već moderan, slobodan ples, koji se bazira na tehnikama koje podrazumevaju igru kao proces samoiskazivanja i kao prikazivanje nesvesnog dela ličnosti. Po povratku u Srbiju, 1913. godine, u Balkanskom ratu, Maga postaje dobrovoljna bolničarka. Zapisivala je pakao ratne bolnice, kroz koji je prolazila. Kasnije, svoje zapise objavila je u autobiografiji „Moj život“.[13] Kasnije, vrativši se u Beograd, sa Zorom Pricom osnova školu za ritmičku gimnastiku, koja će postojati narednih 35 godina i izvesti na put veliki broj plesačica.[14] Nakon prvog boravka u Minhenu uslediće tokom druge i treće decenije 20. veka niz putovanja na kojima je Maga Magazinović upoznavala najznačajnije ljude svog vremena koji su se bavili plesom i sticala najsavremenija znanja iz ove oblasti. Sva znanja je, u najboljem pedagoškom maniru, prenosila u Beograd: tekstovima koje je objavljivala u tadašnjoj periodici, javnim predavanjima koje je držala i školama koje je osnovala i vodila. Postepeno je sticala sve veću podršku u domaćoj i inostranoj javnosti. Paralelno sa sticanjem teorijskih znanja, postavlja niz koreografija i koncerata. Između ostalog, postavila je i balete inspirisane heroinama narodne poezije i prva stilizovala srpsko folklorno nasleđe obogativši ga elementima savremenog talasa: Jelisavka, majka Obilića, Molitva Kosovke devojke i Smrt majke Jugovića. U periodu do penzionisanja 1941. godine Maga Magazinović se intenzivno bavila plesom, koreografskim poslom, gostovanjima po evropskim festivalima i pozorištima. Nakon Drugog svetskog rata radila je u društvu „Abrašević“, vodeći folklornu sekciju i predavala je u baletskoj školi folklor, ritmiku i istoriju igre.[15] Ipak, kontoverzan period njenog života predstavlja vreme Drugog svetskog rata kada objavljuje nekoliko tekstova u periodici, kojima zastupa ksenofobične stavove i promoviše koncept arijevske rase ostavljajući mogućnost da se njena aktivnost tih godina tumači u kontekstu kolaboracionističke propagande. Posebno je neobično ovakvo pisanje, s obzirom na izuzetno antimilitarističke i socijalističke stavove koje je zastupala kako u mladosti, tako i u svojoj autobiografskoj knjizi, pisanoj nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata. Ovaj nedovoljno osvetljen i uopšte retko pominjan period života Mage Magazinović predstavlja polje koje nužno podleže daljim istraživanjima i konstataciji motiva datog trenutnog i neobičnog ideološkog zaokreta.[16] U bioskopu Balkan otvorena je 7. marta 2023. izložba „Slobodan let: Maga Magazinović, kroz vremensku i prostornu disperziju”....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Mihajlo Pupin ili punim imenom Mihajlo Idvorski Pupin (9. oktobar 1854[1][2] — 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od doseljenika do pronalazača“ (engl. From immigrant to inventor)[3][4]. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjedniuk New Yorkške akademije nauka, predsjednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin. Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatskoj vojnoj krajini (tada Austrijsko carstvo). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara. Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: `Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[5]` Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[6]. Obrazovanje Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. `Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]` Studije u Americi i doktorat Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[7], na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji`. Akademska karijera i naučno-istraživački rad Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak H-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Pupinovi kalemovi Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. `Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[8]` Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Žozef Luj Lagranz Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[10] Spisak patenata Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta. Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. `Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]` Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Zadužbine Mihajla Pupina Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio[15] i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[16]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Počasti Pupinova zgrada na Columbia University. Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske akademije nauka Titule: Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)[17] Medalke Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.[17] U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[19]. Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[21]. Posebno priznanje U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, od strane Asocijacije polaznika Kolumbija inženjerske škole (Columbia Engineering School Alumni Association) koja se dodeljuje za `Izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke ili tehnologije` (`Distinguished Service to the Nation in Engineering, Science or Technology`). Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihajlo Pupin ili punim imenom Mihajlo Idvorski Pupin (9. oktobar 1854[1][2] — 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od doseljenika do pronalazača“ (engl. From immigrant to inventor)[3][4]. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjedniuk New Yorkške akademije nauka, predsjednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin. Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatskoj vojnoj krajini (tada Austrijsko carstvo). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara. Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: `Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[5]` Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[6]. Obrazovanje Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. `Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]` Studije u Americi i doktorat Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[7], na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji`. Akademska karijera i naučno-istraživački rad Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak H-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Pupinovi kalemovi Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. `Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[8]` Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Žozef Luj Lagranz Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[10] Spisak patenata Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta. Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. `Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]` Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Zadužbine Mihajla Pupina Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio[15] i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[16]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Počasti Pupinova zgrada na Columbia University. Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske akademije nauka Titule: Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)[17] Medalke Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.[17] U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[19]. Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[21]. Posebno priznanje U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, od strane Asocijacije polaznika Kolumbija inženjerske škole (Columbia Engineering School Alumni Association) koja se dodeljuje za `Izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke ili tehnologije` (`Distinguished Service to the Nation in Engineering, Science or Technology`). Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)...