„Knjiga koju ćemo čitati i za pedeset godina. Ipak, najbolje je da sa čitanjem počnemo odmah.“ Frankfurter Allgemeine Zeitung Dobitnik književne nagrade Klemens Brentano 2011. godine. Dva dečaka. Ukradena lada. Putovanje zaobilaznim putevima kroz nepoznatu Nemačku. Majk Klingenberg provodi veliki letnji raspust sam kraj bazena u roditeljskoj vili – majka mu je na klinici za lečenje bolesti zavisnosti, a otac sa asistentkinjom na službenom putu. Tada se pojavljuje Čik, odnosno Andrej Čihačov, koji je nekako uspeo da pređe iz specijalne škole u gimnaziju. On svakako nije uzoran primer prilagođenog stranca. Osim toga, maznuo je automobil. Tako počinje pustolovina kroz nemačku provinciju, nezaboravno putovanje bez mapa i kompasa – kao rečna plovidba Toma Sojera i Hakelberija Fina. Čika će poput knjige Lovac u žitu čitati mnoge generacije. „Uz Čika se smejemo, ali smo i dirnuti, katkad do suza. To je knjiga koja uspeva da usreći odrasle, mada se uvek može pokloniti I mladima.“ Süddeutsche Zeitung „Čik je istovremeno lep i tužan pustolovni roman o zagonetnim predelima Nemačke, koji ima samo jedan nedostatak: ne želimo da se priča završi.“ Deutschlandradio

Sve Andrićeve novele sabrane u dve knjige! Put Alije Đerzeleza Mara milosnica Anikina vremena Nemirna godina Jelena, žena koje nema Žena... je više jedan otrgnut deo prirode koji, pod izgledom i imenom ličnosti, ponavlja, u malom, kratkovekom i ograničenom obliku, sve večite i velike procese prirode. Dok je dete, ona je detinjstvo i sva draž detinjstva; kad je ljubav, onda je sva samo sila i lepota ljubavi; kad zamrzi, onda je mržnja i ne zna za druge zakone do one koji vode i pokreću lavine, vatru ili poplavu; dok boluje, dotle je samo bolest i bol i strah od smrti i borba protiv nje, bez sećanja na sve što je bilo pre bolesti i što bi moglo biti posle ozdravljenja. I tako u svemu. I tako do kraja. Tek tamo negde, iza poslednjeg daha, u opštem i zajedničkom ćutanju, gde se ništa ne kreće i gde niko ne misli, nalazi i ona svoje mesto među svima. Ivo Andrić Ciklus Novele o ženi predstavlja sublimaciju Andrićevog umetničkog sagledavanja i razumevanja žene kao teme u njegovom pripovedačkom opusu. U prvoj noveli iz davne 1920. godine književno se uobličava misao o tajnovitim i često neprohodnim putevima koji vode do ženskog srca („Put Alije Đerzeleza“). U tri novele iz kasnijeg piščevog stvaralaštva govori se o nesrećnoj ili predodređenoj sudbini žene u vreme turske uprave u bosanskom vilajetu („Mara milosnica“, „Anikina vremena“, „Nemirna godina“). Najzad, neobična priča „Jelena, žena koje nema“ zapravo je Andrićeva predstava o ženi kao metafori, projekciji čovekove potrage za smislom, himeri koju ne može da dosegne, ali za kojom večno čezne, u snu i na javi.

Dobitnik Costa Children's Book Award za 2011. godinu. „Svi oni koji vole kultne filmove o Pobesnelom Maksu biće oduševljeni i ovom knjigom.“ Globe and Mail Put boje krvi je avantura epskih razmera smeštena u nasilni svet budućnosti koji će naterati svakog čitaoca da mu srce žestoko lupa. Silverlejk, suva pustara izložena neprekidnim peščanim olujama oduvek je bila Sabin dom. Otkako je uništena civilizacija Razarača, na sve strane su ostale samo deponije po kojima Saba i njena porodica preturaju da bi preživeli. Kad nesvakidašnje snažna peščana oluja sa sobom dovede četiri maskirana jahača koji otimaju Luga, Sabinog brata blizanca, njen svet će biti razbijen u paramparčad. Saba kreće u potragu za bratom kroz surovi svet bezakonja, u kojem, na svoje iznenađenje, otkriva da se u njoj krije žestoki borac spreman da preživi sve nedaće. Na tom krvavom putu ulazi u obračun koji će izmeniti budućnost njene civilizacije. „Epska knjiga napisana odličnim stilom, sa mnogo akcije, nasilja i nesvakidašnjom ljubavnom pričom. Sigurno će vas oboriti s nogu!“ New York Times

Nobelova nagrada za književnost 2010. godine. Kultna knjiga Marija Vargasa Ljose! „Kada li se to Peru zajebao?“ Ovom rečenicom glavni junak Santjago Savala, student Univerziteta San Markos u Limi, aktivista Univerzitetske federacije Kauide, koja se bori protiv diktature peruanske vlade, i sin ministra te iste vlade, započinje niz iskrenih razmišljanja i intimnih razgovora s neverovatnom plejadom likova koje susreće u neuglednoj, sirotinjskoj kafani Katedrala. Ovaj roman maestralne strukture, svakako jedinstven u latinoameričkoj književnosti, povremeno mozaik, a povremeno lavirint ljudskih sudbina, otkriva celovitu dramu Perua pedesetih godina prošlog veka kroz ispovesti običnih ljudi i autobiografske detalje. „Razgovor u Katedrali u osnovi je politički roman, u kome je politička tema ili, bolje rečeno, politička priča samo okvirni sistem za razvijanje radnje... U romanu se analiziraju mnogi mentalni i moralni mehanizmi, običaji, forme vlasti i različite retorike ličnosti na vlasti... U isti mah, privatni životi junaka ove knjige prepliću se i stvaraju nekakav mučan lavirint.“ Karlos Baral „Razvijanje ličnosti i zapleta kroz mnoštvo narativnih sekvenci i dijaloga upliće učesnike raznih sudbina i iz različitih vremena u mrežu upravnog i neupravnog govora, čime se postižu jezgrovitost i često brutalna stilska snaga. Po bogatstvu leksike i književnog rečnika, ovaj veliki roman nas podseća na Balzakovo delo Sjaj i beda kurtizana.“ Volfgang Luhting „Najveće majstorstvo u vođenju dijaloga koje je do sada ostvareno u hispanoameričkoj književnosti.“ Hose Migel Ovijedo

Nagrada Žensko pero 2010. Pogled joj se spusti na noge. Bosa je... Bosa usred zime u parku... Stoji užasnuta ispod drveta. Sve su joj ukrali: ranac, kofer, cipele, jaknu... I dušu! Imala je još samo ime: Carmen Machado! Glavna junakinja romana Selena Kovač-Lekont, rodom iz Srbije, koja se sa majkom kao devojka iselila u Frankfurt na Majni, odlučuje da se da u potragu za svojom nestalom prijateljicom, što je uvek iznova primorava da se suoči sa svojom prošlošću. Ova njena potraga prepliće se sa sudbinom mlade Španjolke Karmen Maćado, ubijene u jednom frankfurtskom parku po dolasku iz Španije, u želji da u Nemačkoj upozna brata po majci: za njenu tužnu priču glavna junakinja igrom slučaja saznaje i odlučuje da reši ovo ubistvo, dovodeći sebe u smrtnu opasnost. Ovaj slojevit i uzbudljiv roman daje upečatljivu sliku iskorenjenosti, otuđenja i potrage za identitetom u svetu lišenom iluzija i tradicionalnih vrednosti. www.park-carmen-machado.de

„U romanu za koji je pisac 1980. godine dobio NIN-ovu nagradu, o tabuiziranom prijateljstvu jednog kosovskog Albanca, Istrefa Verija, i poslednjeg potomka stare srpske, beogradske porodice Hadžislavković, Vladana Hadžislavkovića, oksfordskog đaka, osobito dominiraju dogmatičnost i fanatizam jedne (klasne, ideološke vrste) prema isključivosti drugačije ideologije, koja počiva na otporu prema svemu što je primitivno i destruktivno po građansku kulturu.“ Bojana Stojanović-Pantović „Predočavajući čitaocima uzbudljivu sliku neizbežnih i nerešivih sukoba među ljudima različitih civilizacijskih interesa i različitih kulturnih nivoa, Selenić postojano u svojim romanima ukazuje na to da je jemstvo ljudske vitalnosti u čovekovoj sposobnosti da uoči različitost i razumeva drugog i drukčijeg, ali da procesi ovog razumevanja nose tragične nesporazume i sukobe.“ Ljubiša Jeremić „Roman Prijatelji je neka vrsta iznuđenog povlačenja od otvorene konfrontacije dva protivnička morala na temu neprirodne – pa zato i neodržive – vezanosti dva suprotna sveta: statičnog i klonulog građanskog intelektualca sa dekadentnim i nezdravim sklonostima, i dinamičnog, zdravog albanskog momčića, koji od testeraša, pod blagom rukom svog zaljubljenog zaštitnika, prerasta u čoveka novog doba.“ Predrag Palavestra

Spomen-knjiga o holokaustu namenjena mladim čitaocima. Upečatljiva istinita priča sada je bestseler u više od 30 zemalja – uskoro kao pozorišni komad, igrani film i veliki dokumentarac na televiziji! Marta 2000. godine jedan kofer je stigao u Dečji obrazovni centar o holokaustu u Tokiju. Spolja je belom bojom bilo napisano sledeće: Hana Bradi, 16. maj 1931. godine i Waisenkind – nemačka reč za siroče. Deca koja su ugledala izloženi kofer bila su puna pitanja. Ko je bila Hana Bradi? Šta se s njom dogodilo? Od Fumiko Išioke, upravnice centra, tražili su da pronađe odgovore na ta pitanja. Na neizvesnom putovanju po Evropi i Severnoj Americi, Fumiko traga za odgovorima. Misterija kofera je vraća sedamdeset godina u prošlost, mladoj Hani i njenoj porodici, čiji je srećan život u malom češkom gradu zbog invazije nacista krenuo nizbrdo. „Kao najbolje muzejske izložbe, Hanin kofer pokazuje kako činjenice i predmeti, združeni, mogu vrlo osećajno i veoma lično slaviti svoju temu. Ova knjiga je za svaku preporuku.“ Toronto star „Umešno i s velikom osećajnošću, Levinova je jednu u drugu utkala dve priče koje se uzajamno stalno smenjuju: povest o jednom tragično prekinutom mladom životu i priču o neumornoj potrazi Fumiko Išioke za odgovorima.“ Glob end mejl Karen Levin je dobila mnogo nagrada za svoj rad na radiju, a među njima i prestižnu nagradu Pibodi za dokumentarac Deca u holokaustu. Na CBC-u je bila izvršni producent emisije Dešava se, kao i producent mnogih drugih programa. Ova knjiga je zasnovana na Kareninoj dokumentarnoj radio-emisiji, takođe pod naslovom Hanin kofer, koja je emitovana u Nedeljnom programu.

Drugi deo romana Zaboravljeni kralj Gudu bez sumnje je jedno od najboljih dela Ane Marije Matute, najnagrađivanije španske spisateljice i dobitnice Nacionalne nagrade za književnost, i zasigurno je jedan od velikih romana XX veka. Izuzetno maštovita radnja smeštena je u srednji vek i pripoveda o postanku i širenju kraljevstva Olar. Mnoštvo likova, pejzaža i avantura prepliću se pred očima čitaoca u zapletu koji se nosi sa večnim temama: željom za moći i osvetom, nepoznatim, strahom, zadovoljstvom osvajanja, ljubavlju i nežnošću. Zaboravljeni kralj Gudu je poput priče za decu koja je namenjena odraslima, knjiga o istoriji čoveka.

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2010. godine. U vrlo ranom uzrastu Rikardo ostvaruje san koji je u svojoj rodnoj Limi imao otkad zna za sebe: da živi u Parizu. Ali ponovni susret s ljubavlju iz mladosti sve će promeniti. Mlada devojka, nekonformista, avanturistkinja, pragmatična i nemirna, izvući će ga iz malog sveta njegovih ambicija. Svedoci perioda previranja i procvata u gradovima kao što su London, Pariz, Tokio ili Madrid, koji su ovde mnogo više nego poprišta dešavanja, oboje će videti kako im se životi prepliću, ali se u potpunosti ne podudaraju. Pa ipak, od tog plesa susreta i mimoilaženja, priča će, iz stranice u stranicu, biti sve intenzivnija dok ne omogući potpuno utapanje čitaoca u emocionalni univerzum junaka. Stvarajući zadivljujuću napetost izmedju komičnog i tragičnog, Mario Vargas Ljosa se igra sa stvarnošću i fikcijom kako bi izneo priču u kojoj nam se ljubav predstavlja kao nešto što se ne može definisati, kao vlasnica hiljadu lica, poput nevaljale devojčice. Strast i udaljenost, slučaj i sudbina, bol i užitak... Kakvo je pravo lice ljubavi?

„Ako već pričaš priču, neka tvoja bude najbolja.“ Kiti Kilin, junakinja ovog romana, nije samo dobar pripovedač, već i stručnjak svetskog glasa na polju „nerazumnog ponašanja odraslih“, majčinih novih i nepoželjnih momaka, a posebno kada se ukaže opasnost da neki od njih postane nov i nepoželjan očuh. „Sve što En Fajn napiše odlično je i potpuno tačna.“ Indipendent „Buljooki je dobitna kombinacija vrcavog humora, osećajnosti i topline... Predivna knjiga.“ Gardijan „Ova spisateljka je toliko dobra da bi bio greh prepustiti je samo deci.“ Indipendent

Dobitnik nagrade za knjigu godine Američkog udruženja knjižara i PEN/Foknerove nagrade. „Blistavo... prelep, samouveren i snažan roman koji postaje dirljivo ispitivanje dobrote i oproštaja... Guterson je stvorio nešto nezaboravno i istinito.“ Piko Ajer, Time Ostrvo San Pjedro, severno od moreuza Pjudžit, jeste mesto toliko izolovano da nijedan njegov stanovnik ne sme sebi dozvoliti da stvara neprijatelje. Ali kada se 1954. pod sumnjivim okolnostima utopi jedan mesni ribolovac, za njegovo ubistvo biva optužen američki Japanac po imenu Kabuo Mijamoto. Za vreme suđenja koje usledi, postaje jasno da je na kocki nešto više od krivice jednog čoveka. Jer na San Pjedru su uspomene podjednako guste kao kedrove šume i plantaže zrelih jagoda: uspomene na začaranu ljubav između belog dečaka i Japanke – koja kada odraste postaje Kabuova žena – uspomene na zemlju za kojom se žudelo, zemlju plaćenu i izgubljenu. Više od svega, San Pjedru mira ne da sećanje na nešto što se njegovim japanskim stanovnicima dogodilo za vreme Drugog svetskog rata, kada je čitava zajednica bila poslata u izgnanstvo, dok su ih susedi posmatrali. Zaokupljujući, tragičan i gustog tkanja, roman Sneg pada na kedrove jeste remek-delo neizvesnosti – ali delo koje nas ostavlja potresene i promenjene. „Nezaboravno... Krimić sve zajedno sa suđenjem i iznenađujućim obrtima dokaza, a u isto vreme nešto tajanstveno, posve bogatije i dublje.“ Los Angeles Times

Cejlon, tridesete godine XX veka. Sem Obejsekere je izdanak nekada bogate i uticajne porodice, koju rasipni otac dovodi na ivicu propasti. Advokat, uz to savršen proizvod svog vremena, Sem je veći Britanac od samih Britanaca. A u srcu njegove životne priče, i priče drugih izuzetnih likova – prelepe, neuravnotežene sestre i neponovljive majke – nalazi se slučaj Hamilton, ubistvo koje je izazvalo veliki skandal u najvišim slojevima ostrvskog društva. Ova pripovest obojena je halucinantnim opisima džungle i melanholijom, uokvirena plantažama čaja i složenim porodičnim odnosima, protkana korupcijom i mračnim tajnama i obasjana izbledelim sjajem Britanskog carstva. U njoj na svakom koraku vrebaju iznenađenja. Ispripovedana je bogatim i nesvakidašnjim jezikom, sa izuzetnim sluhom za komediju i tragediju jednog sveta čije vreme neumitno prolazi. DOBITNIK NAGRADE KOMONVELTA ZA NAJBOLJI ROMAN.

Pretražujući malo korišćeni plakar u kući, istoričar Glin Piters, poznat po svojim televizijskim serijama, nailazi na fotografiju koju ranije nije video. Na njoj je snimljena, jednog leta pre mnogo godina, njegova žena Ket kako se drži za ruku s nekim drugim muškarcem. Očekivalo bi se da je Glin kao istoričar očvrsnuo za neočekivane nalaze i otkrića, ali ispostavlja se da je slabo pripremljen za ovaj drastičan preokret. Misli mu zaokupljaju pitanja: Ko je taj muškarac? Ko i gde je ovo snimio? Kada? Ko je sve znao za to? Da li je Ket smislila da on pronađe fotografiju? Kad počne da traga za odgovorima, i sâm Glin i ljudi iz njegove okoline shvataju da im svako postojano saznanje o prošlosti i sadašnjosti izmiče, a slika o prelepoj ženi koju su bili sigurni da poznaju počinje da se krivi, menja, zamagljuje. „Upečatljiva je veština kojom Penelopi Lajvli tka ovu mrežu prošlosti i sadašnjosti. Ona poseduje redak dar da pronikne ispod površine ljudskih života... Pisac velike suptilnosti i razumevanja.“ Alan Masi, Scotsman „Bogato obdarena za opservaciju u sprezi s podjednako i preciznim i elegičnim proznim stilom. Na istančan način se služi ironijom.“ Sali Kazns, Sunday Telegraph „Jedan od najtalentovanijih i najiskusnijih britanskih pisaca. Što podrobnije posmatrate, sve više tajni primećujete.“ Rut Skar, Times „Lajvlijeva je prefinjen romanopisac... Duboko impresivan roman kome se stalno vraćamo u mislima.“ Filip Henšer, Mail on Sunday

Dobitnik Pen/Fokner nagrade za 2002. godinu. Nagrada Orindž za 2002. godinu. „Ovo je onaj retki dragulj – roman visoke literarne vrednosti koji ne možete ispustiti iz ruku.“ The Times Kidnaperi napadaju internacionalni skup koji se održava u siromašnoj latinoameričkoj zemlji. Na njihovu žalost, predsednik države, zbog kojeg su ovu akciju i izveli, ostao je kod kuće kako bi gledao svoju omiljenu seriju. Prepad prerasta u opsadu i najraznovrsniji likovi počinju da dele zajedničku sudbinu. Među njima su prelepa američka operska diva, japanski industrijalac koji je njen najveći obožavatelj i njegov prevodilac Gen. Dva para potpuno različitih ljudi zaljubljuju se i užasno utamničenje pretvara se u raj na zemlji. „Šokantno. Samouvereno i sigurno ona ubrzava i usporava ritam pripovedanja kako bi obuhvatila i munjevite bleskove brutalnosti i razvučene sate tamničke utučenosti. Senzibilitet romana varira između visprene duhovitosti i suptilne i setne zapitanosti o prirodi čežnje i žudnje.“ Guardian „Bel kanto je roman koji govori o ljubavi u svim njenim vidovima: romantičnoj ljubavi, bračnoj ljubavi i dubokoj i sveprožimajućoj ljubavi prema lepom. En Pačet piše tako oštroumno, duhovito i toplo.“ Džejn Hamilton „Napet roman, sjajnog ritma, ispripovedan s velikom emotivnom delikatnošću, krunisan snažnim, neočekivanim završetkom. Ne verujem da ćete ustati dok ga ne završite.“ The Times

Maestralno predavanje o književnosti i današnjici. „Počeo sam da podučavam književnost dok sam još bio student, 1955, na Univerzitetu San Markos. Ubrzo sam otkrio da je način na koji se književna dela čitaju da bi se posle o njima predavalo veoma različit od čitanja iz čistog zadovoljstva. Ali istovremeno, to akademsko čitanje dopušta da se bolje shvati uticaj koji dobre knjige imaju na život. Zahvaljujući njima mnogo se bolje upoznaje jezik kojim se neko izražava, govori se preciznije, prave se bolje nijanse u onom što se govori, mašta ili sanja, i lakše se kreće po zamišljenim svetovima.“ Mario Vargas Ljosa Više od tri decenije Mario Vargas Ljosa je gostujući predavač na Univerzitetu Prinston. Njegova predavanju su uvek bila omiljena i iščekivana s nestrpljenjem i radošću. Krasili su ih njegova strast za književnošću i za idejama, njegovo prisustvo kojim je prosto zračio, njegova vezanost za politiku, njegova toplina i dobroćudnost. Poslednji semestar koji je Mario Vargas Ljosa održao na Prinstonu bio je u formi razgovora o književnosti, kulturi i politici. Ova knjiga, sačinjena na osnovu snimljenih razgovora sa studentima, izuzetno je svedočanstvo savremene kulture. Prosvetljujuća na mestima gde se govori o razumu i iskrenim emocijama, ona u čitaocu budi nagon za angažovanjem u društvu u kom se neguje dijalog i poštuje različitost. „Mario Vargas Ljosa nastavlja da briljira tamo gde je najjači – u književnom i kreativnom besedništvu, u Borhesovom stilu. Iz različitih perspektiva učvršćuje svoju poziciju intelektualca i posmatrača neposredne stvarnosti, koju tako verno preslikava u svojim tekstovima, koji su zapravo kratki eseji u najboljem stilu Montenjovih ogleda.“ La tribuna de Albacete

Dobitnik Ninove nagrade. Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita. Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan je bio vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao. Uzimajući kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević u svom novom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“. Poigravajući se sa likovima koji se samodoživljavaju kao pravednici i kao žrtve, autor ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i priču o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju. Pisan neobuzdanim i razigranim jezikom, roman Zabluda Svetog Sebastijana navešće vas da se zamislite pre nego što za sebe kažete da ste „dobri“ i da ste „hteli sve najbolje“.

Ilustrovao: Dragan Paunović Priča o dečaku koji je postao ratnik, ratniku koji je postao državnik i državniku koji je postao svetac. Srednjovekovna malena Raška država pritešnjena je između interesa velikih carstava. Njen vladar Zavida ima četiri sina, a najmlađeg od njih, Nemanju, opseda vizija slobode. Da bi tu viziju ostvario, Nemanja će morati da prođe kroz oganj, blato i krv, ratujući čak i protiv sopstvene braće. Zadužbinar, suprug i vladar s jedne strane, a nemilosrdni ratnik s druge, on će kroz bitku i s molitvom, vođen nepokolebljivom verom i viteškom čašću, uspeti da uzdrma i samu Vizantiju. U toj neravnopravnoj borbi, u ratu koji mu je bio nametnut, Nemanja neće sagoreti, već će u padu i poniženju pronaći novu snagu, očvrsnuti veru i – dosanjati svoj san: slobodnu i nezavisnu srpsku državu. Prva knjiga trilogije o Stefanu Nemanji i prva u seriji knjiga o najpoznatijoj srpskoj vladarskoj dinastiji koja dolazi iz pera autora bestselera Kainov ožiljak.

Od autora kultnih romana Top je bio vreo i Kainov ožiljak. Za roman Osama Vladimir Kecmanović dobio je nagrade Instituta „Ivo Andrić“ i „Pečat vremena“. Pripovedač ove potresne priče, stari musliman iz Bosne, ispoveda svoj život nekadašnjem zemljaku s kojim se susreo u Americi, gde je dospeo posle ratova i raspada Jugoslavije. Njegova priča o moćnicima i žrtvama jednog do juče mirnog i srođenog sveta, o Muratovom sinu Baji koji se u pomračenju uma poistovećuje sa Osamom bin Ladenom, kao da priziva povest o Ćamilu i Džem-sultanu, samo na ovim prostorima i u skorašnje vreme, u ovdašnjoj „prokletoj avliji“. Istorija se ponavlja a zlo ne bira, kao da nam poručuje pisac na usta nesrećnog srpskog dečaka iz romana Top je bio vreo, a sada i u Osami kroz ogledalo nesrećnog Baje. Živopisnim bosanskim govorom, prepoznatljivim stilom sa jezgrovitim i isečenim rečenicama, Kecmanović gradi nezaboravne likove meštana, ratnih profitera, dođoša i porobljivača, džihadista i sforovaca, novih silnika i starih porodica koje je rat razorio, i potvrđuje svoje visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. „Novi roman Vlade Kecmanovića je djelo koje možemo svrstati u žanr knjiga „otvorenih vena“. Pisan je jezikom njegovog djetinjstva, govorom u kome su izostavljeni vokali i gdje se značenja riječi gube u bujici strasti i osjećanja koja autorove junake vode kroz snažne zaplete. Srpski pisac transcendira jezikom bosanskih muslimana – hrabro poštovanje komšije i melanholično poznavanje kasabe. Osama – još jedan trijumf Kecmanovićevog čovjekoljublja.“ Emir Kusturica „Dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo. Znalački i maestralno, Kecmanović svoj književni svet programski uklapa u Andrićevu tradiciju, a možda i najveća sličnost Kecmanovića sa Andrićem jest u njegovom dubinskom razumevanju tragizma istorijske sudbine bosanskih muslimana.“ Muharem Bazdulj „Kecmanovićeva istina najradije progovara na usta dece ili jurodivih. I ova priča je ispričana vedrim i nepobedivim uličnim jezikom. I malo kad je vedrijim jezikom ispričana tužnija priča.“ Vladimir Pištalo

Dobitnik nagrade Petrona za najbolji skandinavski kriminalistički roman u 2014. godini Prvi roman u serijalu o Bekstromu, detektivu na osnovu čijeg lika je snimljena istoimena televizijska hit serija. Usred neuobičajeno toplog leta u Švedskoj, mlada policijska pripravnica pronađena je ubijena. Inspektor Evert Bekstrom je protiv svoje volje poslat iz Stokholma da vodi istragu. Egoističan, tašt i pun predrasuda prema svemu i svačemu, Bekstrom je čovek bez osećaja za dužnost i odgovornost, koji sve druge ljude smatra potpunim imbecilima, a u stanju je da gaji topla osećanja samo prema svojoj zlatnoj ribici i najbližoj flaši pića. Ako žele da razreše ovaj slučaj, izmučeni članovi njegovog tima prinuđeni su da ga zaobilaze u radu i prate oskudne tragove koji su preostali pošto je Bekstrem svojom tvrdoglavošću doveo do toga da se glavni trag ohladi. Pun crnog humora i uzbudljive privlačnosti, a pritom krajnje realističan, Linda je roman koji će upoznati čitaoca sa modernim remek-delom karakterizacije, Evertom Bekstromom, čovekom koga je njegov tvorac opisao kao ’niskog, debelog i primitivnog’. On je bez sumnje nezaobilazan u opisu savremenog policijskog rada. „Velika kriminalistička priča, ne zbog broja strana, već zahvaljujući narativnoj energiji i veštini prikazanoj u osvrtima na društvo i ljudski rod.“ Il Sole 24 ORE (Italija) „Lejf G. V. Pešon koristi veoma neposredan stil, lišen suvišnih ukrasa, a njegovi romani pokazuju veoma duboko razumevanje sveta o kojem piše. Surovi realizam njegovih priča ublažen je ironijom i komičnim kvalitetima.“ L'unita' (Italija) „Pešonov novi roman predstavlja pravu poslasticu za čitanje. Kao i obično, dijalozi su vispreni, a proza kipi od piščevog uživanja u pripovedanju.“ Svenska Dagbladet (Švedska) „Fantastično književno umeće iskazano kroz pisanje o jednom običnom ubistvu.“ Eskilstuna-Kuriren (Švedska)

Dobitnik Nobelove nagrade. Prekretnica u američkoj književnosti, Stajnbekovo kapitalno delo ovenčano Pulicerovom nagradom. Ljudi dolaze sa mrežama da skupljaju krompir u reci, i straže ih zaustavljaju; dolaze u štropotavim kolima da uzmu bačene pomorandže, no one su polivene kerozinom. I ljudi stoje nepomično i posmatraju krompir kako pliva, slušaju ciku prasadi koju ubijaju, posmatraju kako brda pomorandži postaju trulo blato; i u očima ljudi je nemoć; i u očima gladnih raste gnev. U dušama ljudi plodovi gneva postaju puni i teški, postaju zreli za berbu. Amerika tridesetih godina XX veka. Nakon katastrofalnih peščanih oluja i suša koje su im uništile useve, farmeri iz Oklahome i susednih država proterani su sa zemlje i pušteni da lutaju drumovima u potrazi za poslom. Među njima je i porodica Džoud, koja se sa ostalima zaputila u plodne doline Kalifornije pokušavajući da nađe mesto pod suncem. U Kaliforniji, međutim, pridošlicama je jednako teško: posla nema, kada ga i ima, nadnice su bedne, a došljaci su sve samo ne dobrodošli... Ovaj roman velikog američkog književnika odmah po objavljivanju uzburkao je javnost i čak razbesneo deo publike zbog opisa ruralne sirotinje, te bio zabranjen u raznim delovima SAD, uključujući Kanzas i Kaliforniju. S druge strane, privukao je ogromnu pažnju i postao jedna od najčitanijih knjiga XX veka, knjiga koja i danas ima uticaja jer se svet nije mnogo promenio. „Stajnbekov radikalan glas protesta čuće se sve dok ima onih koji sanjaju o slobodnom društvu dostojnom čoveka.“ Robert De Mot

Dobitnica Nobelove nagrade. Jedinstveno književno suočavanje sa užasima totalitarizma. „Zid je izrešetan, i prazan. Dvoje starih seljaka leže na zemlji, njihovi đonovi vire u sobu. Njihove glave okružuju vojničke čizme. Njena svilena marama skliznula je s glave na vrat. Njegova crna krznena kapa nije. Koja li je to, ista, poslednja. Da li bi mogao da otvoriš ova dva leša, pita Adina, a Paul otvara i zatvara makazice za nokte: To je gore nego da moram da zavirim u moju majku i mog oca, kaže on. Otac me je često tukao, plašio sam ga se. Kada bih za vreme jela video njegovu ruku kako drži hleb, moj strah bi nestao. Tada je bio sličan meni, tada smo bili jednaki. Međutim, kada me je tukao, nisam mogao da zamislim da istom tom rukom i jede. Paul uzdiše duboko pritisnut umorom nebrojenih dana. Tamo gde je u drugima srce, u njima je groblje, kaže Adina, sve sami mrtvaci između njihovih slepoočnica, skvrčeni i krvavi kao smrznute maline. Paul briše suze sa obraza: Gadim ih se, a moram da plačem za njima.“ Rumunija poslednjih dana Čaušeskuove diktature. U sveprisutnom raspoloženju straha i užasa nastavnica Adina, fabrička radnica Klara i muzičar Paul pokušavaju da prežive. Lisičje krzno na podu pored Adininog kreveta kome je, kada ona nije bila u stanu, najpre odsečen rep, pa jedna zadnja noga, pa druga, a potom i obe prednje i na kraju i glava, dokaz je da je Adina pod prismotrom rumunske tajne policije. Lisičje krzno je poruka da njen život nije njen. Svi se nadaju promeni, svi je već naziru. Ali šta će doneti promena? Ni narodna pobuna, ni svrgavanje Čaušeskuovih ni ono što je došlo posle stišavanja naleta opšte radosti i suza i svih propratnih ludila, kao da nije mnogo promenilo. Neki ljudi su i dalje u životnoj opasnosti. Neki ljudi su i dalje gladni i siromašni, i podozrivi. Neki prijatelji postali su izdajice, drugi su nestali, verovatno su ubijeni; bivši direktori najednom su nastavnici, upravnici su se preko noći premetnuli u direktore. Jer „svet se vrti, a i mi sa njim“. Jer koliko god diktatori strašni bili u jeku svoje vladavine, oni su to što jesu samo zato što iza njih stoji moćna mašinerija od čije volje, to jest interesa zavise svi i sve. I sami diktatori. Samo „jedan kaput zamenjuje drugi“. Jer lisac je oduvek bio i biće lovac. Herta Miler i u ovom romanu iz 1992. godine moćne poetske slike povezuje s ritmičnom prozom, a rezultat je jedinstveno književno suočavanje sa užasima totalitarizma, ali i sa užasima koji dolaze posle totalitarizma. S najvećim od svih užasa – sa beznađem. „Ovo je roman o moći despotskih vlada i njihovom poigravanju sa strahovima i onim u šta strah pretvara čoveka. Ovo je knjiga o jednoj dalekoj zemlji i o vrlo dobro nam poznatom načinu rada tajnih službi. Roman zaista zaslužuje mnoštvo čitalaca.“ Süddeutsche Zeitung „Ta sveprisutna ružnoća bila je jedina jednakost koja je postojala u socijalizmu. Bila je namerna, bila je deo programa diktature. Bili smo umorni od života, od predmeta proizvedenih u socijalizmu: betonskih zgrada, nameštaja, zavesa, posuđa... Socijalizam je proterivanje lepote. Posle pada Berlinskog zida ustanovila sam da je planska ružnoća obuhvatala celu Istočnu Evropu.“ Herta Miler

Dobitnik Nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel

Roman slavnog salvadorskog književnika koji istražuje strahote rata na izuzetan i zapanjujući način. Dobro ne razmislivši i ne predviđajući do koje mere će ta odluka promeniti njegov život, protagonista Bezumlja prihvata posao da pregleda i sredi tekst konačne verzije izveštaja o genocidu koji su pretrpeli indijanski narodi jedne srednjoameričke zemlje. U maloj sobi sedišta Nadbiskupije, junak se suočava sa više od hiljadu strana koje iznose optužujuća svedočanstva preživelih i očevidaca. Tada postaje svestan užasa koji ga istovremeno opčinjava i uznemirava jer u tekstovima pronalazi metafore i nesvakidašnje jezičke obrte koji živo predočavaju pokolje i svireposti, neizrecive na bilo koji drugi način. Naporedo sa tim kolosalnim zadatkom teče junakova svakodnevica, povremeno banalna i promiskuitetna stvarnost, u oštroj suprotnosti sa njegovim osećanjem progonjenosti i opasnosti kao i opsesijom nasiljem koje bi moglo da se pretvori u njegov pakao. „Ovo je briljantno napisana moralna priča, kao da je Kafka otišao u Južnu Ameriku u potrazi za materijalom za knjigu. Ništa slično nisam dosad pročitao. Jasno je da Kasteljanos Moja zavređuje pažnju čitalaca širom sveta.“ – Rasel Benks „Hrabar i izuzetno važan roman.“ – Ready Steady Book „Ovaj mračan i izuzetan roman je vešta vežba paranoje i fantastičan doprinos svetskoj književnosti.“ – San Francisco Chronicle „Inovativno i snažno umetničko delo.“ – The Village Voice „Neverovatno i nadahnjujuće remek-delo.“ – Daily Literary News

Nobelova nagrada za književnost 2010. godine. Egzistencijalna avantura u kojoj se tamna strana ljudske duše pojavljuje u svom najjasnijem i najprljavijem obličju. Veliki roman Marija Vargasa Ljose. „Kuća talaca bila je manja prostorija, ali prizor je bio dramatičniji jer je odaja bila krcata do te mere da je Rodžer jedva mogao da se kreće među tim načičkanim i polunagim telima. Prostor je bio tako tesan da mnoge žene nisu mogle ni da sednu ni da legnu, nego su morale da stoje.... smrad mokraće i izmeta bio nepodnošljiv. Neke žene su bile vrlo mlade, skoro devojčice. Sve su imale isti izgubljeni, mesečarski pogled, s one strane života, koji je Rodžer video kod toliko Kongoanki tokom putovanja. Jedna od talaca imala je novorođenče u rukama, toliko mirno da je izgledalo kao mrtvo. – Po kom kriterijumu ih puštate? – upitao je konzul. – Ne odlučujem ja, nego sudija, gospodine. Ima ih trojica u Kokilatvilu. Postoji samo jedan kriterijum: kada muževi isporuče kvote koje duguju, mogu da odvedu svoje žene. – A ako to ne urade?“ Avantura je započeta 1903. u Kongu a završena jednog jutra 1916. u londonskom zatvoru. Ovo je životna priča Irca Rodžera Kejsmenta. Heroj i negativac, izdajnik i slobodar, moralan i nemoralan – njegov višeznačni lik se gasi i ponovo rađa posle smrti. Kejsment je bio jedan od prvih Evropljana koji je obelodanio užase kolonijalizma. S njegovih putovanja ostala su dva čuvena izveštaja koji su potresli tadašnje društvo. Objavljivanjem delova njegovih dnevnika sumnjive verodostojnosti javnost je učinila sve da bude prognan i zaboravljen. Do danas...

Nobelova nagrada za književnost 2010. godine. – Za početak, otpevajte sto puta „ja sam ker“, u ritmu meksičkog korida. Nije mogao. Bio je zabezeknut, iskolačio je oči. Peklo ga je u grlu. Noga je lagano pritisnula njegov stomak. – Neće – reče glas. – Ker neće da peva. I tada su se na svim licima otvorila usta i pljunula na njega, ne jednom, nego hiljadu puta, sve dok nije bio prinuđen da zažmuri. Kad je baražna vatra prestala, isti nepoznati glas koji mu je svrdlao u glavi poput bušilice, ponovi: – Otpevajte sto puta „ja sam ker“, u ritmu meksičkog korida. Ovog puta je poslušao. – Dosta – začu se opet glas. – Sad u ritmu bolera. Posle je bilo na muziku mamba i kreolskog valcera. Onda su mu naredili: – Ustanite. Ustao je i prešao rukom preko lica. Obrisao ju je o zadnjicu. Glas upita: – Da li vam je neko rekao da obrišete facu? Najžešća knjiga Marija Vargasa Ljose. Radnja romana Grad i psi, kojim je Vargas Ljosa zadobio međunarodno priznanje, odvija se u vojnoj gimnaziji s internatom gde su pitomci podvrgnuti strogoj vojničkoj disciplini, i gde vladaju nepisana pravila i zakon jačega. Mladi ljudi primorani su da nauče da se uklope u takvu sredinu i žive otuđujućim načinom života, koji im ne dozvoljava da se razvijaju kao ličnosti, i gde su neprekidno potčinjeni i poniženi. Zajedno s brutalnošću svojstvenoj vojničkom životu, na stranicama ovog izvanrednog romana sve kipti od silovitosti i strasti mladosti koja zatim prerastaa u bes, u gnev i zaslepljenost potpuno uništavajući osećajnost ovih mladih ljudi. Ovaj roman nije samo žučna kritika uperena protiv surovog ponašanja u grupi pitomaca Vojne gimnazije Leonsio Prado nego i direktan napad na pogrešne predstave o muškosti, o tome čemu ona služi, kao i o posledicama loše shvaćenog vojničkog obrazovanja.