STOZER BEOGRAD 1959.GOD TVRD POVEZ 188 STR STANJE SOLIDNO JEDAN LIST PODERAN NA NEKIM MESTIMA OJACANO SELOTEPOM SA PECATOM BIBLIOTEKE POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 KA

Plava ptica Dobro stanje, posveta na predlistu

Stanje:očuvana knjiga Izdavač:čarobna knjiga, Beograd 2012 Pismo : latinica korica:meka Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---- UV---

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 24

NAUČNA FANTASTIKA URSULE LEGVIN NARODNA KNJIGA/PARTIZANSKA KNJIGA odlično očuvana kao nova Pri gotovo svakom predstavljanju Ursule Legvin (1929) ističe se da je ona jedna od retkih žena među klasicima naučne fantastike (uz prisećanje da je Meri Šeli 1818. godine napisala prvi naučno fantastični roman „Frankeštajn”), odnosno da je reč o ’muškom’ žanru koji je dugo diskriminisao lepši pol, kako u svojim delima, tako i po pitanju autorki. Ne ulazeći u rasprave o šovinističkim crtama naučne fantastike (i ostatka literature), konstatujemo da je Ursula Legvin vrsni stvaralac naučne fantastike, ali i epske fantastike (njena tetralogija o Zemljomorju nezaobilazno je delo tog žanra). Od prve priče, objavljene 1961. godine, Legvin se predstavlja kao vanredno inteligentna i intrigantna spisateljica, njene vizije su jasne, precizno i nadahnuto napisane, bez posezanja za lakim, šablonskim rešenjima; ipak, žanrovski čistunci zamerali su joj na nedovoljnoj naučnosti u delima. Težište njenog opusa čine priče i romani iz „Hainskog ciklusa”, o svemiru u kome je rasa Hainaca začela život na mnoštvu podobnih planeta. Potomci Haina, među kojima je i čovečanstvo, izmenjeni uslovima u kojima egzistiraju, susreću se sa ’braćom’ tako što sami putuju svemirom ili im stižu izaslanici, i grade Ligu svetova - Ekumen. „Hainski ciklus” prati poduhvate i teškoće na putu ka ujedinjenju, probleme razumevanja drugačijih običaja i načina življenja, procese prisajedinjenja Ligi ili gubljenja kontakta sa njom. Legvin je ’izmaštala’ dva tehnička pomagala koja omogućavaju postojanje Hainskog svemira - NAFAL, pogon blizak brzini svetlosti i ICD sistem trenutne komunikacije sa drugim svetovima - i, uz mogućnost telepatskog oponašanja, to je sva tehnička nauka u ovom ciklusu (ali je zato Legvin ’primenila’ mnogo tzv. ’meke nauke’, tj. sociološke teorije o izgradnji pravednih/uspešnih društava). Iz ovog tematskog okrilja (romani „Rokanonov svet” iz 1966, „Planeta izgnanstva” iz 1966, „Grad opsena” iz 1967, „Leva ruka tame” iz 1969, „Čovek praznih šaka” iz 1974, „Svet se kaže šuma” iz 1976, „Pričanje” iz 2000, te zbirka priča „Dvanaest četvrti vetra” iz 1975) najpoznatija je i najintrigantnija „Leva ruka tame”, koja problematizuje korene muško-ženske podele uloga u ljudskom rodu, nasuprot stanovnika planete Geten koji mogu menjati pol po želji. Ovo delo nosi notu feminističkih shvatanja ali ista ne opterećuju sadržaj. Neke kasnije knjige, posebno „Ribari unutrašnjeg mora” iz 1994. i „Četiri outa do opraštaja” iz 1995, agresivno su antimuške, što slabi njihovu literarnu vrednost. Izvan Hainskog ciklusa su romani „Nebeski strug” iz 1971, „Čapljino oko” iz 1982, zbirka „Ruža kompasa” iz 1982. i remek-delo o ruralnoj budućnosti ljudi, roman „Stalno se vraćajući kući” iz 1985, koji je uz „Levu ruku tame” vrhunac njenog dosadašnjeg opusa. Ursula Legvin je pisala i zanimljive eseje o žanrovskoj literaturi i svom spisateljskom iskustvu.

Korica je oštećena

Solidno očuvano. Posveta na prvoj strani. Izdavač Dnevnik, mek povez, 126 str.

tvrd povez sa omotom, odlično očuvana

Mek povez, ilustrovano 312 strane, 1988 godina, Izdavac: Prosveta, Beograd Knjiga ocuvana, K13/2

Zbirka Biblioteka Polaris. Serija naučne fantastike Polaris Zindel, Dejvid 1989 god. Beograd : Kultura 450 str. 20 cm l4

Polaris Beograd

Izdavač Vulkan Tvrdi povez 890 stranica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Contents: - The Golden Bugs (1960).............7 - Leg. Forst. (1958).........................47 - So Bright the Vision (1956).......88 - Galactic Chest (1956).................133 Kliford Simak (1904-1988) jedan je od pisaca pokretača promena u žanru naučne fantastike. Karijeru je započeo 1931. godine pričama u tada isplativom maniru palp spejs-opera, ali već u prvoj polovini 40-tih piše priče u kojima odstupa od važećih paraliterarnih obrazaca i ulazi u ozbiljnu, umetničku književnost; od 1944. do 1947. štampao je sedam priča koje će sabrati (uz dodatak osme priče iz 1951) u svoj svakako najbolji i najpoznatiji roman “Grad” (objavljen 1952, s tim da je epilog napisao 1973). U pitanju je široko, sugestivno zamišljena saga o budućnosti Zemlje u kojoj ljudi više nisu „glavni junaci”, već su ih u toj ulozi „zamenili” psi sposobni da govore, razmišljaju na nivoima filozofije i etike, i grade svoju civilizaciju (koju će ugroziti i uništiti civilizacija mrava). Izuzetna atmosfera, na momente bajkovite začudnosti, duboka humanost, visoko poetski stil (u kome pisac nije skliznuo u patetiku - čemu je, inače, bio sklon) i intrigantna pitanja, karakterišu “Grad”, koji je nesporno remek-delo naučne fantastike ali i svekolike književnosti. “Grad” je deo Simakove labave trilogije sazdane od romana “I ovo nanovo” iz 1950. odine i “Prsten oko Sunca” iz 1953, u kojima razrađuje teme odnosa ljudi i androida, honomacije i alternativnih stvarnosti. Ove knjige ustoličile su Simaka među najznačajnije pisce tog vremena; istovremeno su označile i njegovu prepoznatljivu temu - pastoralnu američku farmu sa srednjeg zapada SAD, iskrene ljude i prostodušni život koji se tamo odvija kao svojevrsni ideal življenja, sukobljen sa napretkom koji ne donosi uvek samo dobrobit; ovoj temi pisac će se neprestano vraćati. Tako je u noveli “Veliko prednje dvorište” (1958) na farmi mesto spoja sa paralelnim svetom, a u nagrađivanom romanu “Tranzitna stanica” (1963) usamljeni farmer je čuvar tajne galaktičke stanice-kapije za svemirska putovanja. Za pola veka spisateljske karijere Simak je napisao 40-tak romana i zbirki priča, okušavajući se s različitim uspehom na gotovo svim žanrovskim temama, odnosno mešajući naučnu fantastiku sa epskom ili bajkama (ali i odlazeći u eksperimente kao u romanu “Lutka sudbine” iz 1971). Proza mu je bila lepršava, šarmantna i pitka, što je doprinelo njegovoj velikoj popularnosti kod čitalaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hugo Award Winner Valentine Michael Smith ljudsko je biće odraslo na Marsu, koje se tek vratilo na Zemlju. Među svojim ljudima, po prvi put, on se bori razumjeti društvene običaje i predrasude ljudske prirode koji su mu toliko strani, dok ih podučava vlastitim temeljnim uvjerenjima o grokkingu, dijeljenju vode i ljubavi. Robert Anson Hajnlajn (Butler, Misuri, 7. jula 1907. – Karmel na Moru, Kalifornija, 8. maja 1988),[2][3][4] američki književnik, jedan od najpopularnijih, najuticajnijih i najkontroverznijih autora naučne fantastike.[5] Postavio je visoke standarde po pitanju naučne i tehničke verodostojnosti te uveliko pridoneo poboljšanju literarnog kvaliteta ovoga žanra. Prvi je pisac koji se čistom, neprilagođenom, naučnom fantastikom probio u časopise za široke mase (npr. u The Saturday Evening Post, krajem 1940-ih). Među prvima je bio autor bestselerske naučne fantastike romanskog tipa u modernom dobu masovnog tržišta. Hajnlajn, Isak Asimov i Artur Č. Klark su dugo godina bili poznati kao „Velika Trojka” naučne fantastike. U svojim naučnofantastičnim pričama Hajnlajn je neprestano obrađivao prepoznatljive društvene teme: važnost individualne slobode i samopouzdanja, obveze pojedinaca prema društvu, uticaj organizovane religije na kulturu i vlast, težnju društva da potiskuje nekonformističko razmišljanje. Takođe je ispitivao odnos između telesne i emotivne ljubavi, razmišljao o mogućnosti neortodoksnih porodičnih veza i uticaju putovanja u svemiru na ljudsku kulturu. Njegov inovativni, neortodoksni, pristup spomenutim temama doveo je do toga da su njegova dela nailazila na potpuno suprotna shvatanja, pa su i žigosana međusobno protivrečnim oznakama. Tako je, na primer, njegov roman Zvezdani jurišnici (Starship Troopers, 1959.) uveliko smatran zagovaranjem militarizma i kao da čak u sebi sadrži neke elemente fašizma, iako mnogi paragrafi u samoj knjizi kritikuju neprilagodljivost i glupost čisto militarističkog načina mišljenja. S druge strane, zbog svoga romana Stranger in a Strange Land (Stranac u stranoj zemlji, 1961.) proglašen je zagovornikom seksualne revolucije i kontrakulture, a takođe mu se pripisuje da je ovom knjigom popularisao koncept „poliamorije”, tj. odgovorne nemonogamije. Hajnlajn je dobio četiri Nagrade Hjugo za svoje romane. Nadalje, pedeset godina nakon objavljivanja tri su njegova dela dobila nagradu „Retro-Hjugo”, nagradu koja se dodeljuje retraktivno za godine u kojima se nije dodeljivala Nagrada Hjugo. Takođe je prvi dobio nagradu Grand Master za životno delo koju dodeljuje Američko udruženje pisaca naučne fantastike. Nakon Hajnlajnove smrti Virdžinija Hajnlajn, njegova supruga, objavila je zbirku njegove korespondencije i biležaka, objedinjenih u neku vrstu autobiografskog uvida u njegovu karijeru, pod naslovom: Grumbles from the Grave (Gunđanja iz groba, 1989). Hajnlajn se rodio 7. jula 1907. od oca Reksa Ajvara i majke Bam Lajle Hajnlajn u Butleru, savezna država Misuri. Detinjstvo je proveo u Kanzas Sitiju u tradicionalnom okruženju. Diplomirao je na Američkoj pomorskoj akademiji 1929. i služio kao oficir u Američkoj ratnoj mornarici. Dana 21. juna 1929. oženio se Eleanorom Kari, ali je taj brak trajao samo oko godinu dana. Godine 1931. služio je na brodu USS Lexington. U to je doba radio na radio-komunikacijama sa nosačima aviona, koji su tada bili tek u povoju. Kapetan plovila je bio Ernest King koji će kasnije, tokom Drugog svetskog rata, vršiti službu zapovednika pomorskih operacija. Kasnije su ga vojni istoričari često intervjuisali o Kingu i njegovoj službi zapovednika prvog modernog nosača aviona Američke mornarice. S drugom se ženom, Leslin Makdonald, venčao 1932. Leslin je bila radikalna političarka, a Isak Asimov je govorio kako mu je Hajnlajn kasnije rekao da je u tim godinama bio poput nje, „zapaljivi liberal”. Heinein je 1933-1934. služio na USS Roperu i zaslužio čin poručnika. Godine 1934. je otpušten iz mornarice zbog plućne tuberkuloze. Tokom dugotrajnog boravka u bolnici razvio je ideju o vodenom krevetu, a detaljni opisi ovoga izuma u tri njegove knjige kasnije su sprečili druge u pokušajima da ga patentiraju. Vojska je takođe imala veliki uticaj na Hajnlajna; celoga je života čvrsto verovao u lojalnost, vodstvo i druge uz vojsku vezane ideale. Nakon otpusta Hajnlajn je nekoliko nedelja pohađao postdiplomske studije iz matematike i fizike na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, ali odustao je bilo zbog lošeg zdravlja, bilo zbog toga što je želio da se uključi u politički život. Zarađivao je za život radeći štošta, uključujući prodaju nekretnina i rudarenje srebra. Novca mu je, ipak, uvek nedostajalo. Hajnlajn je početkom 1930-ih godina bio aktivan u socijalističkom Pokretu za iskorenjivanje siromaštva u Kaliforniji na čelu s Aptonom Sinklairom. Kada je Demokratska stranka 1934. Aptona kandidovala za guvernera Kalifornije, Hajnlajn je bio aktivan u njegovoj neuspešnoj kampanji. Sam se Hajnlajn 1938, takođe bez uspeha, kandidirao za zastupnika u Kalifornijskoj državnoj skupštini. Posle je Hajnlajn skrivao svoju socijalističku prošlost. O svojim je iskustvima s politikom pisao uzdržljivo, često pod velom fikcionalizacije. Godine 1954. je napisao: „...mnogi su Amerikanci... naglas tvrdili kako je Makarti stvorio `vladavinu straha`. Jeste li vi uplašeni? Ja nisam, a ja iza sebe imam mnogo političke aktivnosti koja je u znatnoj meri ulevo od pozicije na kojoj je senator Makarti.” Iako nakon kampanje nije bio potpuno bez novca - od mornarice je primao nešto invalidnine - Hajnlajn se okrenuo pisanju da bi otplatio hipoteku (moguće je da se radi o njegovoj kući na adresi: 8777 Lookout Mountain Avenue, Los Angeles, koju spominje u delu And He Built a Crooked House (I napravi krivu kuću), pa je „Life-Line” iz 1939. njegova prvaobjavljena priča, štampana u u časopisu Astounding Science-Fiction. Ubrzo je priznat kao predvodnik novoga pokreta za „društvenu” naučnu fantastiku. Tokom Drugog svetskog rata za mornaricu je radio na vazdušnom inženjeringu, u tu svrhu je regrutovao Isaka Asimova i L. Sprejg de Kampa da s njim rade u Filadelfijskom brodogradilištu Ratne mornarice. Kako se rat 1945. bližio kraju, Henlein je počeo da razmišlja o svojoj karijeri. Bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, kao i izbijanje Hladnog rata, stimulirali su ga da piše nefikcionalna dela političke tematike; usto takođe je želio da se probije na isplativije tržište. U novinama The Saturday Evening Post objavio je četiri uticajne priče, počevši u februaru 1947. sa pričom „The Green Hills of Earth” („Zeleni brežuljci Zemlje”), i time je postao prvi pisac naučne fantastike koji je uspeo da izađe iz „geta jeftine štampe” (engl. pulp ghetto). Godine 1950. je Destination Moon (Odredište Mesec) - film s elementima dokumentarca za koji je Hajnlajn napisao priču i scenarij, bio koautor teksta i izumio veliki deo efekata - dobio Oskara za specijalne efekte. Najvažnije od svega, započeo je niz romana za mlade za izdavačku kuću Scribner`s koji će se protegnuti kroz cele 1950-e. Od druge se žene Hajnlajn razveo 1947. godine, a sledeće se venčao s Virginijom „Džini” Gerstenfeld, s kojom će ostati venčan do smrti, četrdeset godina kasnije. Uskoro zatim, par se preselio u Kolorado. Budući da je 1965. velika nadmorska visina naškodila Hajnlajnovoj supruzi, preselili su se u Boni Dun, Kalifornija. Džini je bez sumnje poslužila kao kao model za mnoge njegove inteligentne, neustrašivo samostalne ženske likove. Između 1953. i 1954. Hajnlajnovi su putovali svetom (većinom prekookeanskim brodom), što je Hajnlajn opisao u delu Tramp Royale, a to je takođe dalo dosta materijala za podlogu naučnofantastičnih romana čija je radnja smeštena na svemirskom brodu, kao što je na primer Podkayne of Mars. Asimov je smatrao da je Hajnlajn napravio drastičan zaokret udesno (u političkom smislu) kada se venčao s Džini. Par je 1958. osnovao Ligu Patrika Henrija i 1964. učestvovao u izbornoj kampanji Barija Goldvotera, a Tramp Royale sadrži dve poprilično duge apologije Makartijevih saslušanja. Međutim, moguće je da ova vizija o drastičnoj promeni političke orijentacije izvire iz tendencije da se pravi greška pri smeštanju „slobodnjaštva” (engl. libertarianism) na tradicionalnom levo-desni spektar američke politike. Ovome je verojatno pridonela Hajnlajnova neortodoksnost i nevoljskost da ga se smesti u bilo koju ideologiju (uključujući slobodnjaštvo). Dokaz Džininog uticaja očevidniji je u književnosti i nauci. Prva je čitala njegove rukopise, te je imala reputaciju boljeg inženjera od samog Hajnlajna. Hajnlajnovi romani za mlade (tzv. Heinlein juveniles) bi mogli biti njegovo najvažnije delo, koje je stvorilo publiku naučno i društveno svesnih odraslih osoba. U svojim se serijalima bavio aktualnim pitanjima, mada je 1959. godine uredništvo izdavačke kuće Scribner`s njegove Zvezdane jurišnike (Starship Troopers) ocenilo suviše kontroverznim za njihov ugled i odmah odbacilo delo. Hajnlajn se osetio oslobođenim spona pisanja za decu i počeo da piše „svoje stvari, na svoj način”, i pojavio se sa nizom izazovnih knjiga koje su proširile horizonte naučne fantastike. Tu spada Stranac u stranoj zemlji (Stranger in a Strange Land), njegovo najpoznatije delo (1961), i Luna je okrutna ljubavnica (The Moon Is a Harsh Mistress, 1966). Počevši 1970. godine zadesio ga je niz zdravstvenih kriza, čemu je doprinio i iscrpljujući klesarski hobi. Decenija je počela po život opasnim peritonitisom od kojeg se oporavljao više od dve godine. Čim je ozdravio dovoljno da može da piše, počeo je rad na knjizi Time Enough for Love (Dovoljno vremena za ljubav, 1973), u kojoj je po prvi put spomenuo mnoge teme koje će se kasnije provlačiti kroz njegova dela. Sredinom 1970-ih napisao je dva članka za Britannica Compton Yearbook. On i Džini su prešli Sjedinjene Države uzduž i popreko pomažući pri reorganizaciji doniranja krvi, a 1976. po treći je put bio počasni gost Worldcon-a na MidAmeriCon-u u Kanzas Sitiju (Mizuri). Tokom odmora na Tahitiju početkom 1978. pretrpeo je blagi moždani udar. Tokom sledeća četiri meseca sve je više bio iscrpljen, pa mu je zdravlje ponovno počelo da slabi. Ustanovilo se da je problem u zakrčenoj karotidnoj arteriji, pa mu je među prvima ugrađena karotidna premosnica. Hajnlajn i Virdžinija su bili pušači; pušenje se često javlja u njegovoj fantastici, kao i zapanjujuće samopripaljujuće cigarete. Takođe je pred jednom združenom parlamentarnom komisijom svedočio o svom uverenju da su sporedna saznanja koja dobijamo iz svemirskih istraživanja od velike koristi onemoćalima i starcima. Operativni su zahvati povratili Hajnlajnovu energiju, pa je od 1980. do smrti napisao pet romana. Umro je u snu 8. maja 1988. godine. U to je vreme sabirao rane beleške za još jedan roman iz serijala World as Myth (Svijet kao mit). Nekoliko je njegovih dela objavljeno posthumno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasik naučne fantastike, Stanislav Lem (1921-2006), svojevremeno je bio najpoznatiji po uspešnom proboju „Gvozdene zavese“, ideološke barijere Zapadnog-demokratsko-kapitalističkog sveta prema Istočnom-tiransko-socijalističkom svetu; njegovi izuzetni romani i vrhunska erudicija oduševili su kako pisce naučne fantastike tako i američku publiku – i to u zemlji koja je sebe narcisoidno smatrala svetskim centrom ovog žanra. Fascinacija je bila tolika da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – skraćeno LEM. No, ljubav nije bila dugog veka: Lemovi stavovi iz studije „Fantastika i futurologija“ (1973), pre svih onaj da je američka žanrovska proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije (što je mnogo gore od tvrdnje Teodora Sterdžena da je 90% naučne fantastike „đubre“), toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike i stavili na crnu listu nepoželjnih; zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Legvin, koju godinu kasnije, Lemu je vraćeno članstvo čime su, makar i posredno, njegove tvrdnje priznate. Lem se od većine pisaca naučne fantastike s obe strane „Gvozdene zavese“ razlikovao po svom žanrovskom svetonazoru, odnosno po izostanku apriornog optimizma kada je reč o svemirskoj sudbini Čoveka i njegovoj vladavini Univerzumom. Istini za volju, u njegovim ranim delima ima oduševljeno-poletnih opisa savršenih društava i junačkih pohoda na druge planete ali su već humorno intonirane priče o Iljonu Tihom bile subverzija pozitivističkih kanona socijalističkog realizma koja je kulminirala u romanima „Solaris“ (1961), „Nepobedivi“ (1964) i „Glas gospodara“ (1968). U sva tri romana vrhunski primerci ljudske rase ne uspevaju da se izbore sa tajnama Kosmosa odnosno da nađu odgovore na zagonetke koje se pred njih postavljaju. Naučnici na svemirskoj stanici iznad planete Solaris tek naslućuju suštinu okeana-uma baš kao što naučnici na Zemlji, bez obzira na svu raspoloživu tehnologiju i teorijske postavke, ne mogu da shvate poruke iz svemira. U „Nepobedivom“ su „ljudske snage“ udvostručene: uz naučnike tu su i profesionalni kosmoplovci ali rezultat njihovih udruženih napora nije ni malo spektakularniji. Priča započinje kao varijacija prepoznatljivog obrasca: krstarica „Nepobedivi“ sleće na planetu Rigas III kako bi istražila šta se desilo sa krstaricom „Kondor“ koja se nije vratila sa zadatka. Kontinenti na planeti nemaju ni vegetacije ni životinjskog sveta dok u okeanima ima riba i algi; istraživači će pronaći geološke slojeve sa ostacima mašina kao i ruine veštačkih tvorevina nalik na ljudske gradove. Otkriće „Kondora“ biće poražavajuće: nema tragova velikog sukoba ali nema ni preživelih a unutrašnjost broda je neobjašnjivo demolirana… Potraga za odgovorima i objašnjenjima se nastavlja sve dok se ne iskristališe bizarna teorija: planeta je nastanjena ali ne biološkim nego mašinskim „životom“ odnosno minijaturnim „insektima“ „kristalićima“ koji formiraju oblake sposobne da „izbrišu“ pamćenje životinjama i ljudima i da unište elektronske mozgove robota, eliminišući tako pretnje svom postojanju. Oni su proizvod „mrtve evolucije“ koja je na planeti uništila kopneni biološki život ali i velike, specijalizovane mašine sa svog matičnog broda. Odbrana od napada oblaka odnosi ljudske žrtve a stradaće i „Kiklop“ najjače samohodno oružje koje krstarica ima. Da bi, uprkos nespornom porazu, koliko-toliko sačuvali svoj ponos, ljudi sa broda, pre nego što će odleteti u svoju bazu, čine očajnički pokušaj da pronađu izgubljene-beslovesne saborce, u skladu sa parolom da niko neće biti ostavljen na bojištu. Ipak, ime „Nepobedivi“ ukaljano je i obesmišljeno. Roman je bogat tehničkim (i pseudo tehničkim) terminima i detaljima koji potkrepljuju njegovu uverljivost. S druge strane, opisi su uzdržano-škrti što pojačava atmosferu „suve racionalnosti“ koja ne dozvoljava poetske „uzlete“ ali, sveukupno, gradi ubedljiv ambijent. Lem je hrabre naučnike i kosmonaute predstavio onako kako to odgovara antropocentričnim žanrovskim predstavama tog vremena (u skladu sa maksimom da u svemir ne lete budale) kao umne, obrazovane, trezvene, sposobne, disciplinovane, požrtvovane, i opremio ih je superionim tehnologijama: od „osluškivača grobova“ (aparata koji otkriva poslednje misli poginulog) do moćnih zaštitnih polja sile, lasera, svakojakih robota i, konačno, bacača antimaterije! Dakle, sve što se samo poželeti može u osvajačkom pohodu na Svemir je na krstarici. Ali, Univerzum je beskrajno velik i domišljat a njegove su tajne iznenađujuće. Čak i ako su ljudi u stanju da ih otkriju to ne znači da mogu da se nose sa njima, da mogu da ih pobede ma koliko samoljubivi bili. Uloga Čoveka Pobednika samo je fiksacija u ime koje će se počiniti mnoge besmislene stvari. Rohan, jedan od junaka romana, pita se zašto ne odlete sa planete pošto na njoj nema pravog protivnika kao što nema ni pravog života… No, ljudima su obrasci važni, ponekad važniji čak i od spasavanja sopstvenog života; iz tog razloga oni ne prezaju da personifikuju oblak kao jedinku-protivnika iako to nije jedna stalna već povremena, difuzna pojava sa neodredivim nivoom svesnosti (ili instinkta). Mada je „Nepobedivi“ napisan pre više od pola veka njegov doživljaj „kosmičke sudbine čovečanstva“ i danas je ubedljiviji od mnoštva dela o herojskim osvajanjima Svemira koja su brzo i lako potonula u zaborav. Lemova precizna slika mana i vrlina čoveka kao nesavršene i ograničene vrste duboko je uznemirujuća ali je, čini se, bliža objektivnoj istini (bez obzira na dobro mišljenje koje o sebi imamo). Rečju, „Nepobedivi“ je remek-delo naučne fantastike sa značajnim mestom u njenoj istoriji ali i sa intrigantnim intelektualnim potencijalnom koji i danas pleni pažnju. Stanislav Herman Lem (polj. Stanisław Herman Lem) je bio poljski književnik i pisac naučne fantastike. Rođen je 12. septembra 1921. godine u Lavovu (u današnjoj Ukrajini) u ljekarskoj porodici. Godine 1932. započinje gimnazijsko školovanje u Lavovu i maturira 1939. Od 1940. do 1941. studira na Medicinskom univerzitetu u Lavovu.[1] Posle njemačke okupacije Lavova 1942. počinje da radi kao mehaničar i zavarivač. Posle sovjetskog zauzimanja Lavova 1944. nastavlja studije medicine. Godine 1946. u okviru procesa repatrijacije sa porodicom se seli u Krakov. Iste godine piše prvu pripovijetku Čovjek s Marsa, koju u nastavcima štampa časopis Novi svijet doživljaja. Od 1946. do 1948. sarađuje sa krakovskim nedeljnikom Opšti nedeljnik, u kome štampa pjesme i priče. Od 1947. do 1950. godine radi kao mlađi asistent na Naučnom konzervatorijumu koji je vodio Mječeslav Hojonovski, saradnik mjesečnika Život nauke. Godine 1970. dobija nagradu Ministarstva inostranih poslova za popularizaciju poljske kulture u inostranstvu. Dvije godine kasnije postaje član komisije Poljske akademije nauka „Poljska 2000“. Godine 1973. dobija nagradu Ministarstva kulture i umjetnosti za književnost i postaje počasni član Udruženja pisaca naučne fantastike Amerike. Godine 1976. u Poljskoj dobija Državnu nagradu prvog stepena u oblasti književnosti. Počasni doktorat Vroclavske politehnike dobija 1981. Iste godine u Poljskoj je zavedena vojna uprava i Lem 1982. godine odlazi na godišnju stipendiju u Zapadni Berlin na Visenšaftkoleg. Od 1983. do 1988. godine živi u Beču. Godine 1988. vraća se u Poljsku, a 1991. dobija austrijsku nagradu „Franc Kafka“. Tri godine kasnije postaje član poljske akademije umjetnosti, 1996. dobija Orden sa bijelim orlom, a 1997. postaje počasni građanin Krakova. Godine 1998. dobija počasne doktorate Univerziteta u Opolu (Poljska), Lavovskog državnog medicinskog univerziteta (Ukrajina) i Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Umro je u Krakovu 27. marta 2006. godine. Po njegovom romanu Solaris snimljena su dva filma, Solaris, Andreja Tarkovskog (1972) i Solaris Stivena Soderberga (2002). Bibliografija Bolnica promjene (1948) Astronauti (1951) Neizgubljeno vrijeme (1955) Dijalozi (1957) Zvjezdani dnevnici (1957) Eden (1959) Istraga (1959) Dnevnik pronađen u kadi (1961) Povratak sa zvijezda (1961) Solaris (1961) Nepobjedivi (1964) Summa technologicae (1964) Kiberijada (1965) Visoki zamak (1966) Priče o piloti Piraksu (1968) Gospodarev glas (1968) Savršena praznina (1971) Uobražena veličina (1973) Kijavica (1976) Lokalna vizija (1982) Fijasko (1987) Mir na zemlji (1987) Tren oka (2000) Biblioteka Kentaur Naucna Fantastika

Neidentificirani leteci objekti iznad SSSR-a i drugih zemalja Nevjerovatne cinjenice i nove hipoteze. Solomon Šuljman IZDAVAČ: Prosvjeta Zagreb 263 str

RUS23)

Spolja kao na fotografijama, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Замятин, Евгений Иванович, 1884-1937 = Zamjatin, Evgenij Ivanovič, 1884-1937 Naslov Mi : roman / Jevgenij Zamjatin ; [prevela s ruskog Mira Lalić] Jedinstveni naslov Мы. srpski jezik Vrsta građe (naučno)fantastična proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1969 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 222 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Lalić, Mira Zbirka Savremeni strani pisci ; ǂkolo ǂ7, ǂ37 ISBN (Pl.) Napomene Prevod dela: Мы / Евгений Замятин Str. 5-11: Predgovor / Mira Lalić. U izvesnom smislu ovaj roman Jevgenija Zamjatina od istorijskog je znača ja: idući donekle za H. Dž. Velsom, Zamjatin je ipak prvi dao jedno dosledno delo – socijalnu utopiju. To je stravična slika budućeg sveta koju u spoju tehničke civilizacije sa birokratskom diktaturom svodi ljudsku ličnost na nulu. Za Zamjatinom su krenuli Haksli, Orvel i drugi, i već zbog tog istorijskog interesa to je knjiga koju treba čitati; ona u svom rodu predstavlja klasično delo. Neobičan kao vizija i kao tekst, roman je imao isto tako neobičnu sudbinu. Napisan između 1923. i 1924. on se nikada nije pojavio u svom originalnom tekstu. Postoje samo prevodi francuski, engleski i češki. Mi je priča o minuciozno organizovanom društvenom poretku u kojem građani nisu ličnosti već bezlične individue označene brojevima koje žive u identičnim stanovima sa gotovo identičnim, brižljivo regulisanim životima. To je zajednica utemeljena na ideji da su sloboda i sreća uzajamno isključive. Stanovnici ovog totalitarizma smatraju da je zamena slobode za visok nivo materijalnog komfora odlična pogodba. Roman Mi bio je inspiracija poznatom Orvelovom romanu 1984, te je imao bogatu i nezavidnu istoriju cenzurisanja. Svoje prvo izdanje u Sovjetskom savezu doživeo je tek 1988. godine. Mi se obično smatra klasikom distopijske književnosti i ključnim delom sovjetske literature. Jevgenij Ivanovič Zamjatin (rus. Evgéniй Ivánovič Zamя́tin; Lebedjanj, 1. februar 1884 − Pariz, 10. mart 1937) bio je ruski književnik i prevodilac. Svestran i politički angažovan, Zamjatin je ostavio srazmerno mali broj dela, koja su po formalnim i po svojim unutrašnjim kvalitetima obogatila rusku i svetsku književnost. Njegov život i stvaralaštvo obojeni su liberalnim idejama o apsolutnoj slobodi i pravu pojedinca da stvara, zamišlja, pravi greške i menja svet po svojoj volji. Takve ideje učinile su ga nepoželjnim elementom u obe Rusije; onoj carskoj pre Oktobarske revolucije i onoj sovjetskoj nakon 1917. Karijeru je započeo pišući pripovetke bliske književnom naturalizmu, da bi se vremenom tematsko-motivski registar njegove proze proširio, sa posebnim osvrtom na uticaj Oktobarske revolucije na život običnog čoveka. Danas je najpoznatiji po svom romanu Mi, jednim od prvih distopijskih romana u svetskoj književnosti. Knjiga, čija se radnja odigrava u budućem veku Iks u zemlji pod nazivom Jedinstvena Država, prikazuje sumornu sliku budućeg sveta u kojoj ljudi žive u totalitarnom društvu bez ljubavi i kreativnosti. Idejno i formalno Mi je snažno uticao na buduće književne distopije, uključujući i romane Vrli novi svet Oldusa Hakslija i 1984. Džordža Orvela. Zamjatin je zbog ove knjige morao da zauvek napusti rodnu zemlju. U postrevolucionarnoj Rusiji nije bio poznat samo kao književnik, već i kao profesor brodogradnje na Politehničkom institutu u Petrogradu, zatim kao predavač najnovije ruske književnosti na Hercenovom pedagoškom univerzitetu, predavač stilistike i tehnike umetničke proze u studiju organizacije Kuća umetnosti, kao i član redakcije nekoliko časopisa i urednik nekoliko izdavačkih kuća. Prevodio je s engleskog na ruski dela Džeka Londona i H. Dž. Velsa Gotovo sva prozna ostvarenja Jevgenija Zamjatina prevedena su na srpski jezik. Biografija Detinjstvo i školovanje Zamjatin se rodio u Lebedjanju, gradiću u Harkovskoj guberniji oko 300 km južno od Moskve. Otac mu je bio pravoslavni sveštenik i direktor lokalne škole, a majka učiteljica. On sam kaže da je rastao ispod klavira jer mu je majka bila dobra pijanistkinja. Od četvrte godine je već čitao. Detinjstvo je proveo gotovo bez drugova ali sa knjigama. Gimnaziju je završio u Voronježu 1902. godine. Posle gimnazije pohađao je brodogradnju na Politehničkom fakultetu u Petrogradu 1908. Tokom studija se priključio boljševicima i učestvovao u revoluciji 1905. Govoreći o sebi i revoluciji Zamjtin je ovako opisao taj trenutak: Bilo je to 1906. godine. Revolucija još nije postala zakonita supruga, koja ljubomorno čuva svoj zakoniti monopol na ljubav. Revolucija je bila mlada ljubavnica vatrenih očiju - i ja sam bio zaljubljen u revoluciju. Uskoro je bio uhapšen, osuđen i proteran iz Petrograda, ali je nastavio da živi u njemu ilegalno do 1911. Amnestiran je 1913. Karijera U ovom periodu započinje svoju književnu karijeru. Objavljuje pripovetke Palanka (1911), Bogu iza leđa (1914), Utroba (1915) i Znamenje (1915). U njima opisuje sumoran život u dalekoj provinciji i njene žitelje sa polukultivisanim instinktima. Nakon amnestije putovao je po Rusiji, a zatim i po Mediteranu, posetivši Aleksandriju, Jerusalim i Istanbul. Godine 1916. upućen je u Englesku, kako bi nadgledao izgradnju ledolomaca naručenih od Rusije u tamošnjim brodogradilištima. Boravak u Engleskoj uticao je i na njegovo stvaralaštvo. Taj uticaj se ogleda u pripovetkama Ostrvljani i Lovac na ljude. U septembru 1917, kada je čuo za revolucionarna previranja, vraća se u rodnu Rusiju. Iako vatreni pristalica Oktobarske revolucije, vrlo brzo se u nju razočarao. Ovo razočarenje polako je prodiralo u njegovo stvaralaštvo. Najznačajnije pripovetke iz tog perioda su mu: Zaštitnica grešnih (1918), Pećina (1920), Mamaj (1920) Rusija (1923), Priča o najglavnijem (1923) Iks (1924) Ima reč drug Čurugin (1924) i druge. Zbirka fantastičnih satira Bajke za veliku decu izašle su 1922. Ove satire su velikim delom oslonjene na gogoljevsku tradiciju. Zamjatin se ogledao i u drami: napisavši Vatre sv. Dominika (1923), zatim pozorišnu adaptaciju Ljeskove priče Levak naslovljenu Buha (1924) i Atilu (1925). Takođe je bio profesor brodogradnje na politehničkom fakultetu u Petrogradu i predavač najnovije ruske književnosti na Hercenovom pedagoškom univerzitetu. Prelomni trenutak u njegovom životu vezan je za objavljivanje romana Mi. Zamjatin ga je završio još 1920, ali nije mogao da nađe izdavača voljnog da ga objavi. Prvi put je izašao u prevodu na engleski jezik u Americi 1920. Ubrzo je preveden na češki i francuski. Skraćena verzija na ruskom izdana je u Pragu 1927, odakle su se primerci romana krišom širili i po Sovjetskom Savezu. Kao jedan od prvih distopijskih romana u svetskoj književnosti, zbog jasne kritike totalitarizma, izazvao je bes među sovjetskim vlastima, koje su u znak odmazde zabranila sva Zamjatinova dela i skinula sve njegove predstave sa pozorišnih repertoara. Godine 1931. Maksim Gorki je od Staljina uspeo izmoliti dozvolu Zamjatinu da napusti SSSR. Zamjatin se skrasio u Parizu, gde je živio u siromaštvu sve do smrti šest godina kasnije. U izbeglištvu nije uspeo da napiše nijedno književno delo veće vrednosti. Stil pisanja Tokom svog književnog rada menjao je teme, usavršavao stvaralaštvo. Iako se kao pisac menjao tokom vremena, uvek je bio prisutan duh čas lagane komike, čas groteske, iskazane izbrušenim i negovanim stilom. Zamjatin je umeo da spoji realnost sa fantazijom, da bude na zemlji, a i da dočara složenost odnosa. Zamjatin podseća na Gogolja sa početka njegovog stvaralaštva. Kasnije uči od Dostojevskog, a posebno mu je Ljeskov bio blizak. Smrt „Smrću Evgenija Zamjatina savremena ruska književnost izgubila je jednog od najsjajnijih svojih predstavnika, ’Ruski arhiv’ jednog od najboljih svojih saradnika. Njegovo mesto u ruskoj književnosti bilo je čvrsto i prvorazredno još pre revolucije, i pojava njegovih docnijih dela označavala je uvek datum u ruskoj književnosti. Pisac od rase, savršen tehničar književnog zanata, Evgenij Zamjatin produžuje liniju Gogolja – Ljeskova – Remizova, unevši svoje originalno shvatanje i u posmatranje života i u književnu tehniku... Veran zavetu ruske književnosti koja je, po rečima Remizova, uvek bila i ostala projekcija u budućnost.“ Redakcija „Ruskog arhiva“ Član redakcija časopisa Vsemirnaя literatura Mыslь Dom isskustv Sovremennый zapad Ruskiй sovremenik Izabrana bibliografija Mi: roman (1920) Srez: kratka proza Bič božji (1935) Bajke za veliku decu (1922) Pripovetke Sever (1918) Ostrvljani (1917) Princeza Anfisa iz komada Buva, 1924. godina Lovac na ljude (1921) Bogu iza leđa (1914) Pećina (1920) Mamaj (1920) Zaštitnica grešnih (1918) Rusija (1923) Priča o najglavnijem (1923) Iks (1924) Ima reč drug Čurugin (1926) Drame Buva (dramska adaptacija Ljeskovljeve priče Levak) (1924) Vatre Svetog Dominika (1923) Atila (1925) Članci u časopisima O današnjem i savremenom (1921) Sutra (1920-1921) Cilj (1920) Bojim se (1921) Ogledi Nova ruska proza (1923) O sintetizmu (1922) Iza kulisa (1929) O književnosti, revoluciji i entropiji (1923) Aleksandar Blok (1921) Fjodor Sologub (1924) Čehov (1924) Leonid Andrejev (1922) Susreti sa Borisom Kustodijevom (1927) Andrej Beli (1936) Maksim Gorki (1936) Ričard Šeridan (1931) MG59 (N)

Knjige se prodaju isključivo u kompletu, pojedinačna prodaja nije moguća. Knjige su praktično neotvorene.

Autor: Ijan Mekdonald Povez: meki sa klapnama Format: 13 x 20 cm Strana: 398 Pismo: latinica SF literatura se razvija, upravo kao i svekolika umetnost, taj je proces konstantan, mada je u ponekim periodima manje upadljiv dok je u drugim buran, gotovo mahnit. Stalnost promena, međutim, nije praćena i podjednakim entuzijazmom, čak bi se moglo reći da svakoj promeni parira otpor iza koga stoje oni kojima bi novo uzdrmalo položaje odnosno obesnažilo principe kojima se rukovode. Stoga umetnost u svojoj istoriji beleži brojne, često vrlo burne sukobe pobornika razvoja i onih voljnih da zadrže status quo. Slična dešavanja u okvirima SFa, dakle, nisu, ni po profilu ni po žestini, izuzetak. Dežurni branioci čistote žanra – a ovaj je definisan polovinom dvadesetog veka i rezultat je delimičnog prevazilaženja paraliteratnog obrasca – izdržali su revoluciju Novog talasa s kraja 60-ih i početka 70-ih, potom period tihog podrivanja pa ponovo bunt kiberpanka polovinom 80-ih; sada je na delu, ponovo, strategija malih koraka unapred, što će reći da nema pokreta oko koga bi se povratnici grupisali, već je promena difuzna ali i delotvorna. Tako je čvrsto-čisto jezgro žanra ponovo na muci i trpi pritisak. Rezultat će, verovatno, kao i ranije, biti delimično usvajanje novina i otvaranje nove, sive, prelazne zone žanra. Tekuću promenu pokušavaju da prate i objasne, iz različitih aspekata, teorije u rasponu od Sterlingovog slipstrima, preko fatalističkih o kraju žanra, do onih koje pokušavaju da (re)definišu njegovo čitanje. k-8

Izdavač: Dnevnik, Novi Sad, 1987. Mek povez, latinica, ilustrovano, 128 strana. - Majkl Svonvik - Provalija Ginunga - Džon Kesel - Savršeno bekstvo - Tom Salivan - Mikimausijada - Radmilo Anđelković - Planina u međurečju - Džejms Tiptri Jr. - Čovek koji je hodao kući - Karen Simonjan - Taverna - Žean Žan-Šarl - Zovem se Ani - Intervju: Rodžer Zelazni - Aleksandar B. Nedeljković - Likovi u SF - Ksenija Jovanović - Odakle dolazi i kuda ide savremena francuska naučna fantastika - Robert A. Hajnlajn - Građanin galaksije II Pisano hemijskom na prednjoj korici.

Oldos Haksli - VRLI NOVI SVET Biblioteka Kentaur Prvo kolo preveo Vlada Stojiljković Beograd Jugoslavija, 1967 , tvrdi povez, 197 strana; 21 cm Stanje Vrlo dobro, potpis na predlistu.

Solidno ocuvana kao sa slike G7 Apsolutni klasik SF književnosti. Dobitnjik nagrada Kembel, Hugo, Jupiter i Nebula. Rama je ogromna vanzemaljska svemirska letilica koja ulazi u naš Sunčev sistem. Savršen cilindar dugačak nekih pedeset kilometara koji se brzo okreće i juri kroz svemir. Rama je tehnološko čudo, misteriozna i potpuno enigmatična vanzemaljska tvorevina. To je prvi posetilac ljudskoj vrsti sa zvezda i mora biti istražen… „Jedan od najboljih romana koje je Klark napisao… ispunjen iznenađenjima i zagonetkama.“ Sunday Times „Osetićete taj jezivi dodir vanzemaljskog i nesaznatljivog koji izdvaja SF kao tehnički najmaštovitiji žanr.“ The New York Times

Broj strana: 175 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 18 cm Godina izdanja: 2018 Izdavač: Liber Novus `Grad čelika` (iliti `Sto miliona Begeninih`) je zaprepastio javnost čitavih pedeset godina po objavljivanju, jer se ispostavilo da je jedan od protagonista, doktor Šulce, zapravo prototip Hitlera: despotski vladar koji doživljava napade histerije, nadahnut mržnjom i idejom potpunog uništenja svih drugih rasa od strane Germana, i posvećen razvoju naoružanja koje će ga dovesti do ispunjenja tog cilja.