Atlas znanja komplet, izdavac Vuk Karadzic, 1978. Za uvid u stanje pogledati fotografiju. Opsta biologija Anatomija coveka Fizika Astronomija Mineralogija Geologija Hemija Botanika Anatomija zivotinja Zoologija

Popularno-naučna knjiga koju je napisao stručnjak prirodnjak i dobitnik Nobelove nagrade. Spontane, duhovite, a ponekad i ironične priče o životinjama i čovekovom odnosu prema njima. Čitaoci, naročito deca, neprimetno će i bez napora proširiti svoja saznanja o životinjama i o životu uopšte. Autor - osoba Lorenc, Konrad, 1903-1989 = Lorenz, Konrad, 1903-1989 Naslov Govorio je sa životinjama / Konrad Lorenc ; [preveo Milorad Sofronijević ; crteži Konrad Lorenc i Ani Ajzenmenger] Jedinstveni naslov Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1978 (Beograd : Novi dani) Fizički opis 191 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Sofronijević, Milorad, 1938- = Sofronijević, Milorad, 1938- Ajzenmenger, Ani = Eisenmenger, Annie Zbirka Knjiga za decu i odrasle ; 6 Napomene Prevod dela: Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen Tiraž 4.000 Str. 189-191.:Pogovor / Milorad Sofronijević. Predmetne odrednice Životinje -- Život Dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Konrad Lorenc (nem. Konrad Lorenz; 1903–1989) je bio jedan od najistaknutijih prirodnjaka dvadesetog veka, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu. Rođen je 7. novembra 1903. godine u Beču, gde je 1928. uspešno završio studije medicine. Posle toga je počeo da studira prirodne nauke i 1933. je diplomirao na bečkom Filozofskom fakultetu zoologiju sa paleontologijom i psihologijom. Sa nekoliko naučnih radova, Lorenc je postao pionir u istraživanju ponašanja ptica, a ubrzo i naučnik svetskog glasa. Vršeći brojne opite sa životinjama, pre svega pticama, Konrad Lorenc otpočinje proučavanje ponašanja životinja i čoveka. Doktorirao je 1937. godine na Filozofskom fakultetu u Beču, radom „Uporedna anatomija i psihologija životinja“, a posle Drugog svetskog rata bio je profesor na Univerzitetu u Minhenu. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu za medicinu u znak priznanja za plodonosno naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja. Pored velikog broja stručnih radova, Lorenc je pisao i naučno-popularne knjige koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njegovo najpoznatije takvo delo je knjiga „Govorio je sa životinjama“, prevedena i na srpski jezik i štampana u izdanju „Srpske književne zadruge“. Umro je 27. februara 1989. godine. MG88 (N)

Autor - osoba Winchester, Albert McCombs, 1908- = Vinčester, Albert Mekkombs, 1908- Naslov Suvremena biološka načela / A. M. Winchester ; sa engl. prev. Leonardo Spalatin Jedinstveni naslov Modern Biological Principles. engleski jezik Vrsta građe udžbenik Jezik hrvatski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1973 (Zagreb : Štamparski zavod `Ognjen Prica`) Fizički opis 469 str. : ilustr. ; 24 cm + 1 pril. Drugi autori - osoba Spalatin, Leonardo, 1923-1991 = Spalatin, Leonardo, 1923-1991 (Pl.) Napomene Naslov originala: Modern Biological Principles / A. M. Winchester Glosar: str. [447] - 455 Indeks. Stanje: U dnu stranica, kroz prvu polovinu knjige trag kao od vlage, ali se ne oseti nikakav miris i nije izvitopereno. Inače bez pisanja, podvlačenja, pečata… SADRŽAJ PREDGOVOR 1. BIOLOGIJA — ZNANOST О ŽIVOTU Karakteristična svojstva žive tvari [7] — Virusi [15] 2. MJESTO BIOLOGIJE U ZNANOSTI Vrste znanosti [20] — Znanstvena metoda [21] — Kontrole u znanstvenim eksperimentima [26] — Znanstvena metoda na djelu [27] — Znanstveni stav [29] — Izvedivost znanstvenog istraživanja [31] — Potpodjele biologije [32] 3. SUSTAVNO SVRSTAVANJE ŽIVIH BIĆA Počeci suvremene taksonomije [35] — Prednosti znanstvenih naziva [35] — — Metoda klasifikacije [37] — Razlikovanje vrsta [39] 4. BILJNO CARSTVO Jednostavne zelene biljke — alge [43] — Biljke bez klorofila — gljive [45] — Jetrenjače i mahovine [49] — Paprati i crvotočine [49] — Sjemenjače [51] 5. ŽIVOTINJSKO CARSTVO Jednostanične životinje [56] — Spužve [57] — Mješinci [57] — Plošnjaci [58] — Oblici [61] — Kolutićavci [63] — Bodljikaši (Bodljokošci) [64] — Mekušci [66] — Člankonošci (zglavkari) [67] — Svitkovci [68] 6. RAZVOJ ŽIVOTA NA ZEMLJI Stara vjerovanja о razvoju života [74] — Razvoj suvremenih shvaćanja [77] — Evolucija danas [83] — Dokazi evolucije [86] 7. ATOMSKA OSNOVICA ŽIVOTA Priroda atoma [95] — Vrste zračenja i način mjerenja [101] — Organski i anorganski spojevi [106] — Ionizacija molekula [106] — Kiseline, baze, soli [108] — Vrste smjesa [111] 8. PODRIJETLO ŽIVOTA Rano razdoblje zemlje [115] — Kemijske preteče žive tvari [115] — Stvaranje prvih organskih spojeva [118] — Pojavljivanje života [120] — Razvoj encima [123] — Razvoj stanica [123] — Rast i razmnožavanje stanica [125] — Problem ishrane [126] — Razvoj fotosinteze [126] — Važnost atmosferskog kisika [128] 9. STANICA KAO JEDINICA ŽIVE TVARI Nove tehnike proučavanja stanica [132] — Veličina i oblik stanica [133] — Anatomija životinjske stanice [134] — Anatomija biljnih stanica [137] — Stanice i tkiva [139] 10. KRETANJE TVARI U STANICU I IZ NJE 143 Difuzija [143] — Difuzija kroz membranu [144] — Osmoza [144] — Filtracija [147] — Selektivna priroda žive membrane [148] — Pinocitoza [151] — Omjer površina : obujam [151] 11. DIOBA GENA I STANICA .` 153 Građa gena [154] — Dioba gena [157] — Mitoza stanice [159] — Regulacija mitoze [162] — Kromosomski broj [164] 12. KONTROLA GENA NAD DJELATNOŠĆU STANICE 167 Vjesnici gena [167] — Sinteza proteina u ribosomima [168] — Prijenosna RNK [169] — Mutacija gena [170] — Geni i encima [171] — Kontrola djelatnosti gena [175] 13. PRETVORBA ENERGIJE U STANICI 178 Energetske potrebe živih bića [178] — Aerobno disanje [179] — Djelotvornost aerobnog metabolizma kod proizvodnje energije [183] — Bazalna stopa metabolizma [184] — Metabolički putovi drugih vrsta hrane [186] — Anaerobno disanje [186] 14. FOTOSINTEZA 191 Sunčana energija [191] — Sirovine fotosinteze [195] — Hvatanje svjetlosne energije [197] — Ograničenja fotosinteze [201] — Djelotvornost raznih boja svjetla [203] — Međuovisnost biljaka i životinja [205] 15. HOMEOSTAZA — ODRŽAVANJE NEPROMIJENJENOG STANJA 209 Termostatska regulacija [209] — Regulacija povratnom spregom [213] — Ravnoteža vode u lišću [216] — Genetska homeostaza [218] — Ekološka homeostaza [221] 16. PRIBAVLJANJE SIROVINA I IZBACIVANJE OTPADAKA 223 Apsorpcija vode i minerala pomoću korijenja [223] — Pribavljanje hrane kod životinja [225] — Izmjena plinova kod životinja [229] — Prenošenje plinova u tijelu [231] — Kontrola disanja [233] — Ekskrecija kod životinja [234] 17. DOPREMA 239 Doprema kod biljaka [239] — Doprema kod beskralješnjaka [240] — Doprema kod kralješnjaka [241] — Kucanje srca i krvni tlak [242] — Krv [246] — Tkivna tekućina i limfa [252] — Krvne grupe [254] — Rh faktor [255] 18. PODUPIRANJE I KRETANJE 258 Podupiranje kod biljaka [258] — Kretanje kod biljaka [258] — Podupi¬ranje i kretanje kod beskralješnjaka [260] — Kosturni sustavi kralješ¬njaka [262] — Kretanje kod kralješnjaka [264] — Proučavanje izoliranih preparata mišića i živaca [266] — Fiziologija mišićnog stezanja [271] 19. KOORDINACIJA AKTIVNOSTI KOD ŽIVOTINJA 276 Živčani sustav beskralješnjaka [276] — Živčani sustav kralješnjaka [278] — Živčani impulsi [286] — Osjetilni organi čovjeka [287] 20. REGULACIJA POMOĆU HORMONA KOD ŽIVOTINJA Hormoni kod beskralješnjaka [296] — Hormoni kod kralješnjaka [297] — Hormoni štitne (tireoidne) žlijezde [298] — Paratireoidni hormon [300] — Hormoni gušterače [301] — Nadbubrežni hormoni [302] — Hormoni testisa [304] — Hormoni jajnika [305] — Hipofiza [305] — Drugi hormoni [308] 21. REGULACIJA POMOĆU HORMONA KOD BILJAKA Regulacija rasta [311] — Reagiranje na gravitaciju — geotropizam [312] — Sintetički auksini kao herbicidi [314] — Reagiranje na svjetlo — fototropizam [314] — Auksini i stvaranje korijenja [316] — Auksini i proljetni rast [316] — Auksini i stvaranje plodova [317] — Fotoperio- dizam [318] — Vernalizacija [321] — Giberelini [322] — Kinini [323] 22. ODRŽAVANJE VRSTE Bespolno razmnožavanje [327] — Spolno razmnožavanje [331] — Mejoza i stvaranje gameta [334] — Oplodnja kod životinja [338] — Izmjena generacija kod biljaka [342] 23. NAČELA NASLJEĐIVANJA Monohibridno nasljeđivanje [347] — Geni i kromosomi [350] — Genetski omjeri [352] — Srednji geni i heterozigotno izražavanje [355] — Nezavisno odjeljivanje gena [356] — Povezani geni i Crossing-over [356] — Određivanje spola [357] — Neodjeljivanje drugih kromosoma [360] — Geni vezani uz spol [361] 24. DJELOVANJE GENA Multipli alelomorfi [366] — Multipli geni [369] — Geni i encimi [370] — Jedan enzimski niz kod čovjeka [374] — Stvaranje hemoglobina kod čovjeka [375] — Modifikacija izražavanja gena zbog okoline [378] 25. RAZVOJ ORGANIZMA Ranija nagađanja о razvoju [383] — Način životinjskog embrionalnog razvoja [384] — Embrionalne (fetalne) ovojnice (membrane) [389] —- Eksperimenti s embrionalnim razvojem [391] — Regeneracija kod životinja [395] — Regeneracija kod biljaka [398] — Kontrola regeneracije [398] 26. UDRUŽIVANJE ŽIVIH BIĆA Populacija [401] — Društva [406] — Društvene hijerarhije [410] — Zajednice [410] — Simbioza [413] — Ekosustavi svijeta [415] — Planinski ekosustavi [419] — Oceanski ekosustavi [420] 27. ČOVJEK I BIOLOŠKE ZAJEDNICE BUDUĆNOSTI Problemi ljudske populacije [425] — Problem erozije tla [427] — Iscrpljenje prirodnih bogatstava [431] — Čuvanje vode [432] — Problemi industrijskih otpadaka [433] — Problemi suzbijanja insekata [433] — Narodno zdravlje i bolesti [434] — Problemi visokoenergetskih radijacija [436] Glosar Indeks MG135

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konrad Lorenc je bio autor nekih od najpopularnijih knjiga ikada objavljenih o životinjama, uključujući najprodavanije Čovek upoznaje psa i Prsten kralja Solomona. O agresiji je jedno od njegovih najboljih dela, ali i najkontroverznije. Kroz pronicljivo i karakteristično zabavno istraživanje ponašanja životinja, dobitnik Nobelove nagrade prati evoluciju agresije u životinjskom svetu. On takođe postavlja neka zapanjujuća pitanja kada svoja zapažanja o psihologiji životinja primenjuje na čovečanstvo. Njegovi zaključci izazvali su kontroverzu bez presedana, koja je kulminirala u izjavi koju je Unesko usvojio 1989. godine i koja je, čini se, osuđivala njegov rad. Da li je Lorenc zaista tvrdio da je agresija čvrsto urezana u ljudsku psihu i da je rat neizbežan rezultat, čitaoci mogu sami da odluče. Kako god da reagujete, nema sumnje da u današnjem nasilnom svetu ovo moćno delo ostaje od najveće važnosti. Konrad Lorenc (nem. Konrad Lorenz; Beč, 7. novembar 1903 — Beč, 27. februar 1989) je bio jedan od najistaknutijih prirodnjaka dvadesetog veka, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu. Često se smatra jednim od osnivača moderne etologije, proučavanja ponašanja životinja. Razvio je pristup koji je počeo sa ranijom generacijom, uključujući njegovog učitelja Oskara Hajnrota.[1] Lorenc je proučavao instinktivno ponašanje kod životinja, posebno kod sivih gusaka i čavki. Radeći sa guskama, istražio je princip otiskivanja, proces kojim se neke nidifugusne ptice (tj. ptice koje rano napuste svoje gnezdo) instinktivno vežu za prvi pokretni objekat koji vide u prvim satima nakon izleganja. Iako Lorenc nije otkrio temu, postao je nadaleko poznat po svojim opisima utiskivanja kao instinktivne veze. Godine 1936. upoznao je Tinbergena i njih dvojica su sarađivali u razvoju etologije kao zasebne poddiscipline biologije. Anketa časopisa Review of General Psychology, objavljena 2002. godine, svrstala je Lorenca na 65. mesto najcitiranijeg naučnika 20. veka u časopisima tehničke psihologije, uvodnim udžbenicima psihologije i odgovorima na ankete.[2] Lorencov rad je prekinut početkom Drugog svetskog rata i 1941. godine je regrutovan u Nemačku armiju kao lekar.[3] Godine 1944, poslat je na Istočni front gde ga je zarobila sovjetska Crvena armija i proveo četiri godine kao nemački ratni zarobljenik u Sovjetskoj Jermeniji. Posle rata se pokajao zbog članstva u Nacističkoj partiji.[4] Biografija Rođen je 7. novembra 1903. godine u Beču, gde je 1928. uspešno završio studije medicine. Posle toga je počeo da studira prirodne nauke i 1933. je diplomirao na bečkom Filozofskom fakultetu zoologiju sa paleontologijom i psihologijom. Sa nekoliko naučnih radova, Lorenc je postao pionir u istraživanju ponašanja ptica, a ubrzo i naučnik svetskog glasa. Vršeći brojne opite sa životinjama, pre svega pticama, Konrad Lorenc otpočinje proučavanje ponašanja životinja i čoveka. Doktorirao je 1937. godine na Filozofskom fakultetu u Beču, radom „Uporedna anatomija i psihologija životinja“, a posle Drugog svetskog rata bio je profesor na Univerzitetu u Minhenu. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu za medicinu u znak priznanja za plodonosno naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja.[5] Pored velikog broja stručnih radova, Lorenc je pisao i naučno-popularne knjige koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njegovo najpoznatije takvo delo je knjiga „Govorio je sa životinjama“, prevedena i na srpski jezik i štampana u izdanju „Srpske književne zadruge“. Umro je 27. februara 1989. godine. Politika Nacionalsocijalizam Lorenc se pridružio Nacističkoj partiji 1938. i prihvatio je univerzitetsku katedru pod nacističkim režimom. U svojoj prijavi za članstvo u partiji je napisao: „Mogu da kažem da je ceo moj naučni rad posvećen idejama nacionalsocijalista“. Njegove publikacije u to vreme dovele su kasnijih godina do navoda da je njegov naučni rad bio kontaminiran nacističkim simpatijama. Njegovo publikovano pisanje tokom nacističkog perioda uključivalo je podršku nacističkim idejama „rasne higijene“ predstavljene u pseudonaučnim metaforama.[6][7][8][9][10][11] U svojoj autobiografiji, Lorenc je napisao: Iste pojedinačne guske na kojima smo sproveli ove eksperimente, prvo su izazvale moje interesovanje za proces pripitomljavanja. One su bile F1 hibridi divljih sivih i domaćih gusaka i pokazale su iznenađujuća odstupanja od normalnog društvenog i polnog ponašanja divljih ptica. Shvatio sam da je snažan porast nagona hranjenja, kao i kopulacije i slabljenje više diferenciranih društvenih instinkta karakteristično za mnoge domaće životinje. Bio sa uplašen – kao što sam još uvek – zbog misli da analogni genetski procesi propadanja možda deluju na civilizovano čovečanstvo. Potaknut ovim strahom, uradio sam veoma nepromišljenu stvar ubrzo nakon što su Nemci napali Austriju: pisao sam o opasnostima pripitomljavanja i, da bih bio shvaćen, svoje pisanje oblikovao u najgoroj nacističkoj terminologiji. Ne želim da ublažim ovu akciju. Zaista sam verovao da bi od novih vladara moglo doći nešto dobro. Prethodni uskogrudni katolički režim u Austriji podstakao je bolje i inteligentnije ljude od mene da gaje ovu naivnu nadu. Praktično svi moji prijatelji i učitelji su to radili, uključujući i mog oca koji je svakako bio ljubazan i human čovek. Niko od nas nije ni sumnjao da reč „selekcija”, kada su je koristili ovi vladari, znači ubistvo. Žao mi je zbog tih pisanja ne toliko zbog neosporne diskreditacije koju odražavaju na moju ličnost koliko zbog njihovog efekta ometanja budućeg prepoznavanja opasnosti od pripitomljavanja.[3] Posle rata, Lorenc je negirao da je bio član partije,[12] sve dok njegova prijava za članstvo nije objavljena; i negirao je da je znao za razmere genocida, uprkos svom položaju psihologa u Uredu za rasnu politiku.[13] Takođe se pokazalo da se u pismima svom mentoru Hajnrotu zbijao antisemitske šale na temu „jevrejskih karakteristika“.[14] Univerzitet u Salcburgu je 2015. godine posthumno ukinuo počasni doktorat dodeljen Lorencu 1983. godine, navodeći njegovo članstvo u partiji i njegove tvrdnje u prijavi da je „uvek bio nacionalsocijalista“ i da njegov rad „služi nacionalsocijalističkoj misli“ . Univerzitet ga je takođe optužio da koristi svoj rad za širenje „osnovnih elemenata rasističke ideologije nacionalsocijalizma“.

Kao na slikama prelepe ilustracije iz ex yu Птице (лат. Aves) су класа двоножних, топлокрвних кичмењака који полажу јаја. Птице су током јуре еволуирале од диносауруса подреда теропода, а најранија позната птица из Јура#Подела|касне јуре]] је Archaeopteryx.[3] По величини варирају од ситних колибрија до крупних нојева. Постоји између 10 и 11 хиљада познатих врста птица и најразноврснији су класа међу копненим кичмењацима. Данашње птице одликују перје, кљун без зуба, полагање јаја са чврстом љуском, висока стопа метаболизма, срце с две коморе и две преткоморе, те лаган, али јак скелет. Многе птице имају предње удове развијене као крила којима могу летети, иако су нојевке и неколико других, углавном ендемских острвских врста, изгубиле ту способност. Многе птичје врсте сваке године крећу на селидбе у удаљене крајеве, а још више их предузима миграције које су краће и мање регуларне. Птице су друштвене животиње и комуницирају визуелним сигналима, гласовним позивима и певањем, учествују у друштвеном понашању што укључује заједнички лов, помоћ при одгајању подмлатка и понашање карактеристично за јато. Неке врсте птица су искључиво моногамне, друге првенствено моногамне уз повремено парење с другим јединкама. Друге врсте су полигине или полиандричне. Јаја обично полажу у гнездима где се она инкубирају, и већина птица дуже време проводи у подизању младих након излегања. Људи искориштавају птице као важан извор хране кроз лов и живинарство. Неке врсте, првенствено певачице и папагаји омиљене су као кућни љубимци. Птице су истакнуто заступљене у свим погледима људске културе, од религије, поезије до популарне музике. Око 120 до 130 птичјих врста изумрло је као резултат људског деловања од 1600. године, а пре тога још и више. Данас многим врстама птица прети изумирање због деловања људи и врше се напори како би се заштитиле. Еволуција и систематика[уреди | уреди извор] Фосил Archaeopteryx bavarica из Палеонтолошког музеја у Минхену Модел птице Archaeopteryx, најраније познате птице[4] Прву класификацију птица направили су Франсис Вилоби и Џон Реј у својој књизи из 1676. с насловом Ornithologiae.[5] Тај рад је, иако донекле преобликован, био основа за данашњи класификацијски систем који је први осмислио Карл фон Лине 1758.[6] Птице су у Линеовој систематици категорисане као класа Aves. Кладистика њихову класу уврштава у таксон диносауруса Theropoda.[7] Према тренутном консензусу, Aves и сестрински ред Crocodilia заједно чине заостале чланове таксона рептила Archosauria. У кладистици се обично сви дефинишу као потомци најкаснијег заједничког претка данашњих птица, Archaeopteryx litographica.[4][8][9] Archaeopteryx из кимериџа касне јуре (пре око 155 до 150 милиона година) по овој дефиницији је најранија позната птица. Други их дефинишу тако да укључују само данашње птичје групе не узимајући у обзир фосилне остатке,[10] делом како би се избегле несигурности око смештања Archaeopteryxa у односу на животиње за које се претпоставља да су диносауруси таксона теропода.[4][11] делом како би се избегле несигурности око смештања Archaeopteryxa у односу на животиње за које се претпоставља да су диносауруси таксона теропода.[4][11] Данашње птице деле се на два надреда: Paleognathae (већином птице које не лете, као нпр. нојеви), и изразито разнолике Neognathae, група у којој се налазе све остале птице. Зависно од таксономског гледишта, примери наведеног броја врста варирају између 8,8 хиљада до 10,2 хиљада познатих живих птичјих врста на свету. Употреба појма[уреди | уреди извор] Мужјак коса Плава сеница - Cyanistes (Parus) caeruleus Овај чланак користи појам „птица“ за назначавање животиња чланова класе Aves, укључујући и Archaeopteryxa, али се првенствено бави живућим птицама, које су све Neornithes и тако неупитно дио класе Aves. У популарној науци појам „птица“ се често користи неформално, означавајући било којег теропода с перјем и крилима, тако да се животињске врсте као што су Microraptor и Rahonavis понекад називају птицама, иако их већина научника на бази данашњих доказима не би сматрала делом класе Aves. Диносауруси и порекло птица[уреди | уреди извор] Постоји значајна количина доказа да су се птице развиле из диносауруса теропода, што укључује скупину Манираптора, што између осталих укључује породице Dromaeosauridae и Oviraptoridae.[12] Како је откривено још нептичјих теропода који су с њима блиско повезани, претходно јасна разлика између птица и нептица све је теже одредива. Недавна открића у Лиаонингу, североисточној покрајини НР Кине, која показује да су многи мањи диносауруси тероподи имали перје, доприноси томе.[13] Фосил првотне птице Archaeopteryx из јуре, пронађен у касном 19. веку, познат је као једна од пронађених недостајућих карика која подржава теорију еволуције, иако га се не сматра директним претком данашњих птица. Друга рана врста птице је Confuciusornis која је живела у раном раздобљу креде. Обе вероватно по старости претече Protoavis texensis, иако испрекиданост њеног фосила оставља знатне сумње у то је ли у питању птичји предак. Друге птице мезозоика укључују групе Enantiornithes, Yanornis, Ichthyornis, Gansus, те Hesperornithiformes, групу нелетећих водених птица које наликују гњурцима и пленорима. Могуће је да су дромеосауриди Cryptovolans и Microraptor имали способност летења на сличан или бољи начин од Archaeopteryx врста. Cryptovolans је у својој грађи имао гребен, кост која служи као упориште за мишиће крила. По том критеријуму, Cryptovolans је пре птица него Archaeopteryx коме нека од ових обележја данашњих птица недостају. Због тога неки палеонтолози наводе на то да су у ствари дромеосаури првотне птице и да већи дио чланова те породице секундарно није способан да лети, тј. да су се дромеосаури развили из птица а не обрнуто. Докази за ову тезу тренутно нису довољно уверљиви, јер однос између најнапреднијих диносауруса манираптора и најпримитивнијих правих птица још није разјашњен. Иако диносауруси надреда Ornithischia (са зделицом налик на данашње птице) имају исту структуру кукова као птице, оне су у ствари настале од диносауруса надреда Saurischia (зделице налик гуштерима) и тако независно наследиле анатомију кукова. У ствари је птичја структура зглобова по трећи пут развијена међу посебном групом теропода Therizinosauridae. Алтернативна теорија о диносаурском пореклу птица коју подржава неколико научника (најзначајнији су Лари Мартин и Алан Федуција), тврди како су птице (укључујући и диносаурусе групе манираптора које су еволуирале од раних архосаура као што је Longisquama.[14] Tu teoriju osporava većina drugih znanstvenika u paleontologiji, kao i stručnjaci za razvoj i evoluciju perja.[15] Географско ширење данашњих птица[уреди | уреди извор] Снежна сова Данашње птице класификују се у групу Neornithes, за коју је познато да је еволуирала крајем креде. Даље се деле на Paleognathae и Neognathae. Група Paleognathae укључује тинамуовке Средње и Јужне Америке као и нојевке. Нојевке су крупне птице које не лете и укључују нојеве, казуаре, кивије и емуе (иако неки научници сумњају да нојевке представљају вештачку групацију птица које су независно изгубиле способност летења кроз низ неповезаних еволуцијских токова). Прво одступање од остатка групе Neognathes представља надред Galloanseri у којем су редови паткарица (Anseriformes; патке, гуске и лабудови) и кокошки (Galliformes; фазани, тетреби и сродници). Еволуцијско раздвајање од остатка групе Neognathes догодило се пре нестанка диносауруса, али постоје различита мишљења о томе да ли се ширење преосталих врста групе Neognathes догодило пре или после тога.[16] Ово неслагање делом је проузроковано одступањем између различитих доказа, при чему молекуларно одређивање старости сугерише ширење у доба креде, док фосилни остаци подржавају ширење у терцијару. Покушаји усклађивања ових двају доказа показали су се контроверзним.[16][17] Класификовање птица врло је контроверзна тема. Дело Phylogeny and Classification of Birds (Филогенеза и класификација птица) из 1990. Сиблија и Ахлквиста је међу најважнијим у том подручју, иако се о њему често расправља и непрестано преиспитује. Знатна превага када су у питању докази сугерише како данашње птице чине прецизне таксоне. Међутим научници се не слажу о односима између њихових редова; докази из анатомије данашњих птица, фосила и ДНК помогли су у решавању проблема, али до чврстог консензуса још није дошло. Новији молекуларни и фосилни докази пружају све јаснију предоџбу еволуције редова данашњих птица. Редови птица[уреди | уреди извор] Главни чланак: Класификација птица Кладограм модерног односа птица базиран на Јарвис, Е. Д. et al. (2014)[18] са неким именима кладаа по Јури, Т. et al. (2013).[19] Aves Palaeognathae Struthioniformes (нојеви) Notopalaeognathae Rheiformes (нанду) †Dinornithiformes (моа) †Lithornithiformes Tinamiformes (тинаму) Novaeratitae Casuariiformes (ему & казуари) Apterygiformes (киви) †Aepyornithiformes (слоновска птица) Neognathae Galloanserae Galliformes (коке) Odontoanserae †Pelagornithidae Anserimorphae †Gastornithiformes Anseriformes (пловуше) Neoaves Columbea Mirandornithes Phoenicopteriformes (фламингоси) Podicipediformes (гњурци) Columbimorphae Columbiformes (голубови) Mesitornithiformes (месите) Pteroclidiformes (саџе) Passerea Cypselomorphae (колибри, чиопе) Otidimorphae Cuculiformes (кукавице) Otidiformes (дропље) Musophagiformes (туракои) Opisthocomiformes (хоацин) Cursorimorphae Gruiformes (ждралови) Charadriiformes (шљукарице) Aequornithes (пингвин, чапља, пеликан, рода, итд) Eurypygimorphae Eurypygiformes (сунчана чапља) Phaethontiformes (тропске птице) Telluraves Afroaves Accipitrimorphae Cathartiformes (лешинари Новог света) Accipitriformes (орлови и јастребови са сродницима) Strigiformes (сове) Coraciimorphae Coliiformes (мишовкиње) Eucavitaves Leptosomatiformes (кукавичје модривране) Cavitaves Trogoniformes (трогони) Picocoraciae Bucerotiformes (кљунорошци) Coraciformes (модровране) Piciformes (детлић, тукан итд.) Australaves Cariamiformes Eufalconimorphae Falconiformes (соколови) Psittacopasserae Psittaciformes (папагаји) Passeriformes (певачице) Ово је списак таксономских редова у подкласи Neornithes, тј. данашњих птица. Подразред Neornithes Paleognathae: Struthioniformes, ној, ему, киви Tinamiformes, тинаму Neognathae: Anseriformes, патке, гуске и лабудови Galliformes, коке: јаребица, препелица, фазан, кокош, тетреб, паун Sphenisciformes, пингвин Gaviiformes, северни гњурци Podicipediformes, гњурци Procellariiformes, бурњаци Pelecaniformes, пеликан, корморан, фрегата, блуна Ciconiiformes, рода, чапља, ибис, букавац Phoenicopteriformes, фламинго Accipitriformes, орао, јастреб Falconiformes, соколови Turniciformes, препеличице/препеличарке Gruiformes, ждрал Charadriiformes, вивак, шљука, спрудник Pteroclidiformes, саџе Columbiformes, грлица, гугутка, голуб Psittaciformes, папагаји Cuculiformes, кукавице Strigiformes, сове Caprimulgiformes, помракуше Apodiformes, чиопе Trochiliformes, колибри Coraciiformes, водомар, пчеларица, златоврана, пупавац Piciformes, детлић, жуна, тукан Trogoniformes, трогони Coliiformes, мишјакиње Passeriformes, певачице Popis taksonomskih redova u класи Aves према традиционалном класификовању (тзв. Клементсов поредак; потпуно различити тип поделе на темељу молекуларних истраживања, `Сиблијев поредак`, је још у фази потврде од стране научне заједнице). Тај поредак знатно је утицао на гледишта у систематици у којима је група кокошки попримала све чвршће доказе о свом птичјем пореклу молекуларним, фосилним и анатомским доказима. С повећањем квалитете доказа до 2006. године, постало је могуће да се провере значајнији предлози у систематици Сибли-Ахлквиста, с повољним резултатима, поготово у групама Charadriiformes, Gruiformes или Caprimulgiformes. Разнолик број изумрлих птичјих таксона постојао је у ери мезозоика без данас постојећих потомака. То укључује групе Confuciusornis, зубате морске птице као што су Hesperornithes и Ichthyornithes, као и разнолик подразред Enantiornithes („супротне птице“). Карактеристике[уреди | уреди извор] Данашње врсте птица се карактеришу присуством перја, специјалне диференцијације коже. Поседују кљун без зуба, лагане али чврсте кости, срце са две коморе и две преткоморе, висок интензитет метаболизма, полажу јаја са чврстом љуском. Већина врста има предње екстремитете модификоване у крила и способност летења, иако су неке групе секундарно изгубиле ову способност. Интересантна карактеристика великог броја врста птица је њихова миграција. Имају сталну телесну температуру. Развијено је чуло вида и чуло слуха. Предњи удови су преображени у крила. Митарење је појава када птице збацују перје. Све птице имају перје. Свака птица има кљун. Све птице се излегу из јајета. Распрострањеност[уреди | уреди извор] Птице су настањене на свим континентима. Највећи биодиверзитет имају у тропској области (што је последица веће брзине специјације у тропима, или већег степена изумирања у севернијим и јужнијим областима).[20] Птице живе и хране се у већини копнених екосистема, чак и у леденим областима Антарктика (где постоје колоније птица и до 440 km удаљене од обала овог континента).[21] Поједине врсте птица су се адаптирале и на повремен живот и исхрану у водама мора и океана, а неке су се толико оспособиле за морски начин живота, да на копно излазе једино ради гнежђења[22]. Велики утицај човека на популације птица се огледа и у постојању неких синантропних врста. Морфологија и анатомија[уреди | уреди извор] Типска морфологија птице на примеру врсте Vanellus malabaricus: 1 кљун, 2 теме, 3 очни прстен, 4 око, 5 плашт, 6-11 перје крила, 12 доња покривна пера репа, 13 бедро, 14 тибиотарзални зглоб, 15 писак tarsus, 16 прсти, 17 tibia, 18 трбух, 19 бокови, 20 груди, 21 образ, 22 креста Главни чланак: Морфологија и анатомија птица У поређењу са морфологијом тела осталих кичмењака, тела птица имају унеколико необичне адаптације, које им олакшавају или омогућавају летење. У морфолошкоанатомске адаптације спада присуство перја, шупљих костију, специјално грађене грудне кости, кости јадца, модификација целокупних предњих екстремитета у крила, специфична диференцијација крилних мишића. Сем морфоанатомских постоје и бројне физиолошке адаптације птица. Птице певачице[уреди | уреди извор] Птице певачице су ред птица летачица које у доњем делу грла имају развијен гласни орган. Овај ред обухвата више од половине свих птица. Већина врста су птице мале до средње величине које граде врло сложена, раскошна и лепа гнезда. Међусобно се разликују по начину живота. Штиглић Цајзлов Канаринац Славуј Конопљар Грабљивице[уреди | уреди извор] Птица грабљивица је животна форма птица предатора које лове плен, најчешће ситније кичмењаке, током лета. Адаптације на грабљиви начин живота су јак кљун, као и оштре и снажне канџе. Женке су знатно веће од мужјака. Орао Соко Сова Кобац Ветрушка Занимљивости[уреди | уреди извор] Највећа птица летачица је албатрос. Уједно и распон крила албатроса је највећи, износи 3m од врха једног, до врха другог крила. Кондор не лети, него лебди. Гуска је прва птица припитомљена од стране човека. Орлови не могу живети дуже од 46 дана у ропству. Птица која најбрже лети је сиви соко. Најмања птица на свету је бумбарски колибрић. Величине је само 5,7cm. Нојево јаје је 24 пута веће од кокошијег. Тешко је око 1 900 грама. Да би се скувало потребно је два сата, а љуска ће му остати врућа и два сата након кувања. Најтежа птица која лети је аустралијска дропља тешка око 18kg. Птица ругалица опонаша гласова чак 40 птица. Птица чије срце најбрже куца је црна сеница. Када је узнемирена, њено срце направи и 1000 откуцаја у минуту.

odlično stanje RETKO U PONUDI Domaći konj (lat. Equus ferus caballus)[2][3] je veliki kratkodlaki kopitar duge grive i repa, pripitomljen od davnina i koristi se za jahanje ili prenos tereta. Domaći konj je jedna od dve postojeće podvrste Equus ferus. To je kopitarska životinja koja pripada taksonomskoj porodici Equidae. Konj je evoluirao tokom zadnjih 45 do 55 miliona godine od malog stvorenja sa više prstiju, Eohippus, u veliku životinju sa kopitama. Ljudi su počeli domestikaciju konja oko 4000 p. n. e, i smatra se da je domestikacija bila široko rasprostranjena do 3000. p. n. e. Konji podvrste caballus su domestikovani, mada deo domestikovane populacije živi u divljini kao divlji konji. Te divlje populacije nisu istinski divlji konji, pošto se taj termin koristi za opisivanje konja koji nikad nisu bili domestikovani, kao što su ugroženi divlji konji Prževaljskog, zasebna podvrsta i jedini preostali istinski divlji konj. Postoji obiman, specijalizovan rečnik koji se koristi za opisivanje koncepata vezanih za konje, kojim se pokriva sve od anatomije[4][5] do životnih stadijuma, veličine, boja, oznaka, rasa, kretanja, i ponašanja. Konjska anatomija omogućava konjima da koriste brzinu za bežanje od predatora. Oni isto tako imaju dobro razvijeni osećaj ravnoteže i snažan „beži ili se bori” respons. Vezano za tu potrebu da beže od predatora u divljini razvilo se jedno neobično svojstvo: konji imaju sposobnost da spavaju stojeći i ležeći. Ženke konja, zvane kobile, nose svoje mladunce oko 11 meseci, i mladunci konja, zvani ždrebad, mogu da stoje i trče neposredno nakon rođenja. Većina domestikovanih konja počinje trening pod sedlom ili remenjem između druge i četvrte godine. Oni dostižu punu zrelost u petoj godini, i imaju životni vek od 25 do 30 godina. Osobine[uredi | uredi izvor] Tipično njušenje pastuva u blizini plodne kobile Konji su tipične životinje koje žive u krdima. U krdu vlada jasno uspostavljen hijerarhijski red. Kod promene strukture krda, kada se, na primer, krdu pridruži nova životinja ili ga napusti dotadašnji član, ponovo se uspostavlja hijerarhija. Ovo se najčešća događa govorom tela, kao što je preteće ponašanje, ali ako to nije dovoljno, i ugrizima i ritanjem. Redosled na hijerarhijskoj lestvici mogu, osim toga, dovesti u pitanje i odrastajući mladunci koji tokom svog razvoja menjaju i mesto na toj lestvici. Pri tome se često može videti da mladunci niže rangirane kobile jednako tako dobivaju niže rangiran položaj u krdu, dok mladunci više rangirane kobile takođe imaju veće izglede na viši položaj. U životu na slobodi krdo se sastoji od više kobila, među njima je jedna kobila - predvodnica, te njihovih mladunaca i jedan pastuv - predvodnik. Kobila predvodnica vodi krdo na pašu i pojilo, a i određuje kad treba krenuti i kuda ići. To je često neugledna jedinka koja se zadržava malo po strani od krda. Za razliku od nje, pastuv je impozantna pojava obeležena tragovima mnogih bitki za vodeće mesto u krdu. On je zadužen za obranu krda od grabežljivaca i za davanje svojih gena sledećim generacijama krda. Kod bega, kobila - predvodnica vodi krdo, a pastuh trči na začelju krda kako bi terao dalje zaostale članove. Po pravilu, kobile celi život ostaju u istom krdu, dok mlade ždrepce pastuv protera iz krda kad dosegnu polnu zrelost. Takvi ždrepci formiraju svoje mladenačke zajednice. U tim zajednicama oni međusobno odmeravaju snage i vežbaju, kako bi jednog dana, izazivanjem na borbu jednog pastuva - predvodnika i pobedom nad njim, preuzeli njegovo mesto u krdu. Ponekad se neke kobile odvoje iz postojećeg krda i s mladim pastuvom formiraju novo krdo. Kao stanovnik stepe konj je, za razliku od magaraca, životinja čiji je prvi instinkt da opasnost pokuša da izbegne brzim begom. U držanju konja kao domaće ili radne životinje, prevladavaju kobile i kastrirani konji. Oni se u većini slučajeva bez problema uklope u manje-više veliko postojeće krdo. Pastuvi se smatraju vrlo neuračunljivim, pre svega zbog snažnog nagona za parenjem, a ponekad i zbog agresivnosti uslovljene hormonima. Ako pastuv nanjuši kobilu koja se tera, pokušaće će sve da dođe do nje. Pri tom, ako ograda oko pašnjaka ili u štali nije primerena, pastuv se često ozledi. Zbog toga se oni uglavnom drže na zasebnim pašnjacima ili u odvojenim štalama. Genetika[uredi | uredi izvor] Konji imaju 64 hromozoma.[6] Konjski genom je sekvenciran 2007. godine. On se sastoji od 2,7 milijardi DNK baznih parova,[7] te je veći od genoma pasa, a manji od ljudskog genoma ili goveđeg genoma.[8] Mapa konjskog genoma je dostupna istraživačima.[9] Spoljašnji izgled[uredi | uredi izvor] Spoljašnji izgled konja se razlikuje građom i veličinom tela, kao i krznom i njegovom bojom. Zavisno od svrhe uzgoja, dele se na tri osnovna tipa, hladnokrvne, toplokrvne i punokrvne konje. U hladnokrvne se ubrajaju u pravilu konji čija telesna težina prelazi 800 kg. Te pasmine korištene su uglavnom za rad u polju, rudnicima ili za šumske poslove. Toplokrvni su, suprotno prvima, tipični jašući konji jer su lakše građe i pokretljiviji. Pored toga, oni su dobri za dresuru i preskakanje prepreka. Punokrvni su pre svega sportski konji, uglavnom su vrlo osetljivi, a u trku dosežu i do 70 km/h. Polukrvnim konjima nazivaju se mešanci toplokrvnih i punokrvnih konja. Nazivi hladnokrvni, toplokrvni i punokrvni ne potiču od toplote ili količine krvi konja, nego označavaju njihov temperament. Tako su hladnokrvni konji obično vrlo pitomi i snažni, i s mirom podnose puno toga, dok se punokrvni generalno smatraju „ludim“, razdražljivim i ni izdaleka se njima ne može tako jednostavno upravljati kao sa hladnokrvnim. Konji se u hodu oslanjaju samo na treći, srednji nožni prst. Ostali prsti su im zakržljali. Oči konja su smeštene postrano na glavi, što im omogućuje vidno polje od gotovo punog kruga (350°). No, ono što se događa neposredno ispred njihovog nosa ili straga, konji primećuju tek ako okrenu glavu. Konji nisu slepi za boje, ali ne razlikuju ih baš dobro. Ne razlikuju smeđu od zelene i sive, ali boje kao što su bela, crvena, žuta i plava vide jako dobro. Imaju vrlo pokretljive ušne školjke i mogu ih okrenuti u bilo kojem smeru. Okretanjem prema napred, konj pokazuje pažnju i znatiželju, no ako ih okrene prema natrag i priljubi uz glavu, to je upozorenje i pokazuje agresivnost ili strah. Ako uši mlitavo vise u stranu to je znak da se ne oseća dobro ili je umoran, no može biti i znak potčinjavanja kao i opuštenosti. Ako su mu pri tome oči poluzatvorene, to može značiti i zadovoljstvo. Uši usmerene prema nazad znak su nelagode, a kod jahanja, pažljivosti. Radi zaštite od grabežljivaca u prvobitnom okolišu, konji su razvili različite boje. Jedna od najranijih je svetli ton smeđe boje. Tipični predstavnici konja te boje su norveški fjordski konji, koje uz to odlikuje i uočljiva tamna pruga duž mesta gde izrasta griva. Veličina, starost, razmnožavanje[uredi | uredi izvor] Tačka na prelazu između vrata i leđa od koje se meri visina konja Zavisno od pasmine, domaći konji dosežu visinu u „ramenima“ između 60 i 210 cm. Konji visine do 146,5 cm nazivaju se poni,[10] a oni visoki do 145-148 cm su mali konji.[11] Težina ponija i velikih konja kreće se od 90 kg pa do 1200 kg. Telesno odraslim konj se može smatrati u dobu od tri do šest godina, poniji ranije, veliki konji kasnije. Veliki konji mogu doživeti oko 30 godina,[12] dok poniji mogu živeti i do 50 godina.[13][14] Najveća dokazana starost jednog velikog konja je 62 godine.[15] Očekivani životni vek konja uveliko zavisi o pasmini, uslovima života i načinu korištenja životinje.[16][17][18] Kobile su polno zrele s 12 do 18, a ždrepci u dobu između 12 i 20 meseci. Kod svih konja skotnost traje tačno 330 dana (11 meseci). Ciklus parenja počinje u proleće, a vrhunac doseže u letnim mesecima. Ako životinje žive u štalama i hrani se intenzivno, moguće je postići skotnost i zimi. Kobile su plodne samo svakih 21 do 24 dana. Nakon skotnosti od oko 11 meseci, kobila donosi na svet ždrebe, koje odmah nakon toga pokušava da ustane. Ovo je kod konja koji žive na slobodi izuzetno važno, jer inače je ugroženo od zveri. Boja[uredi | uredi izvor] Prvobitno je boja konjske dlake imala funkciju kamuflaže. Danas se konji uzgajaju u nekoliko boja. Kod nekih se boja nogu, grive i repa razlikuje od boje ostatka tela. Neki konji imaju bele mrlje na licu i nogama. Za boju se može reći da je karakteristika jedinke, ali ne i rase, kao što je to slučaj kod drugih životinjskih vrsta. Belac – konj bele boje. Svi konji koji su bele boje rađaju se kao crna ždrebad, sa većim ili manjim belim površinama po glavi ili nogama, a beli postaju tek između 5. i 7. godine. Ovo naravno ne važi za one koji se rađaju potpuno beli sa crvenim očima - u tom slučaju radi se o albinizmu. Vranac – konj crne boje. Ako na glavi ima belu liniju, koja može biti šira ili uža, onda je to lisasti vranac, ako odmah iznad kopita ima bele noge onda je putasti, ako je pak bela boja viša kažemo da je čarapast. Dorat ili mrkov - konj mrke, braon boje. Često se varijante ove boje opisuju kao „otvoreni“ - svetliji ili „zatvoreni“ - tamniji dorat. Zelenko - konj „zelene boje“, boje koja čini prelaz od vranca ka belcu. Alan - konj oker boje. Položaj ušiju[uredi | uredi izvor] Konj može posebno micati ušima kako bi prikupio zvukove, a položaj ušiju jasno ukazuje na njegovo raspoloženje. Uši okrenute napred znači da ga nešto zanima; jedno uho napred, drugo nazad znači da konj nije siguran, uši unazad pokazuju agresivnost i strah. Domestikovanje i držanje[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Divlji konji, oblik od kojeg potiču današnji domaći konji, su domestikovani prvi put u centralnoj Aziji, verovatno oko 3000 godina p. n. e, a neki autori smatraju, da je to bilo još pre 5 hiljada godina p. n. e. Postoje različite teorije o tome, kada i gde je čovek prvi put koristio konja. Zadnja istraživanja, koja se temelje na uspoređivanju mitohondrijskog genoma današnjih domaćih konja i fosila izumrlih vrsta, upućuju na odgovor, da se domesticiranje konja odvijalo na više mesta, nezavisno jedno od drugih. Bitna indicija za takav zaključak je širina genetičkih varijacija, koja je u obe testirane grupe bila jednako velika. Da se domesticiranje odvilo samo na jednom mestu, kod domaćih konja bi se mogla očekivati puno manja širina genetičkih varijacija. Pored toga, testovima je utvrđeno da su neke izumrle vrste bliže srodne današnjim vrstama, nego što su neke vrste domaćih konja međusobno srodne. Istraživanja mitohondrijskog DNK, sprovedena 2002. pokazala su, da je domestikovano najmanje 77 osnovnih tipova kobila u različitim područjima zemlje nezavisno jedno od drugog, što je bitno više nego kod drugih vrsta domaćih životinja. Istorija domaćih konja[uredi | uredi izvor] Konji na radu Domestikovanje konja donelo je narodima izvanredne prednosti. Mogle su se u puno kraćem vremenu preći velike udaljenosti, što je olakšalo održavanje velikih carstava. Pored toga, kao što je to u nekim krajevima i danas običaj, konji su se koristili za ishranu, a bili su i dragoceni pomagači u ratnim pohodima. Neke nove napadačke i ratne tehnike postale su moguće tek uz korištenje konja. Stari Orijent[uredi | uredi izvor] Rana carstva Asiraca i Hetita kao i Hurita u državi Mitani stvarana su korištenjem konja u ratovanju. Oko 1700 godina p. n. e. u Egipat upadaju Hiksi, nomadski narod nejasnog porekla. Egipćani do tada nisu poznavali konje i bili su u borbi do te mere podređeni, da su Hiksi uspeli da osvoje veliki deo Starog Egipta. Stepe[uredi | uredi izvor] Rani nomadski narodi centralne Azije, iz kojih su kasnije proizašli mnogi narodi ratnika-konjanika, „pronašli“ su sedlo i drugu jahaču opremu još u trećem veku p. n. e. Kasnije grčki istoričar Strabon izvještava o izuzetnom jahačkom umeću Skita. Srednja Evropa[uredi | uredi izvor] Ostaci konja dokazani su u srednjoj Evropi od starog kamenog doba, i nastavljaju se i u vremenu nakon ponovnog širenja šuma iza zadnjeg ledenog doba. Međutim, vreme od kad je konj domestikovan u Evropi je sporno, jer je teško razlikovati kosti divljih od kosti domestifikovanih konja. Antika[uredi | uredi izvor] U Homerovim epovima konji pre svega vuku bojna kola, kao što je bilo uobičajeno u egipatskom Novom carstvu i kod Asiraca i Hetita. Kod sahrane Patrokla (Ilijada 23, 163) žrtvovani su konji. U grčkoj antici konj je bio simbolički povezan sa smrću. Kad je junak prikazivan kako kroz prozor gleda konje, predskazivana je njegova smrt. U vreme oko 1000 godina p. n. e. prestaju da se koriste bojna kola. Konjanici na sve krupnije uzgajanim konjima pokazali su se, uz sve bolju veštinu jahanja, kao brži i okretniji, pa time i efikasniji od bojnih kola. Drugog dana održavanja antičkih Olimpijskih igara tradicionalno su bila takmičenja u jahanju i trci kolima. Grčki istoričar Ksenofont napisao je u 4. veku p. n. e. delo Peri hippikes („O umeću jahanja“), gde je izneo znanja o konjima i jahanju. Većina saveta sadržanih u tom delu vrde još i danas. Potkovice su izumeli još Rimljani. U Evropu je stigla u 5. veku p. n. e. za vreme seobe naroda. Tačno poreklo ovog izuma je nepoznato. Međutim, Rimljani nisu uspeli da razviju konjima primerenu opremu. Primeren način za prevoz tereta konjskom zapregom razvijen je tek puno kasnije. Srednji vek[uredi | uredi izvor] Egipatski prikaz anatomije konja iz 15. veka Korištenje konja kao radne životinje postalo je moguće tek u srednjem veku, s pronalaskom primerene opreme. Do tada su u poljoprivredi korišteni samo volovi. Ranije uobičajena oprema je konjima kod vuče većih tereta presecala dovod vazduha, pa su se mogli koristiti samo za vuču lakih kola. Razvoj adekvatne opreme omogućio je korištenje konja na primer za vuču pluga. Kako konji imaju bitno veći radni potencijal od volova, to je značilo revoluciju u poljoprivredi. U srednjem veku je konj kao jahaća životinja bila dostupan gotovo isključivo plemstvu. Korištenje jahača u bitkama dovelo je do razvoja sloja vitezova. Iz te prvobitno samo vojno korištene veštine jahanja kasnije se razvila klasična dvorska umetnost jahanja. U tom razdoblju se počinje snažnije razvijati konjogojstvo, jer su mnogi vladari željeli da ukrase svoje dvorove naročito plemenitim konjima. S druge strane, kako su vitezovi zbog oklopa postajali sve teži, bili su potrebni i sve krupniji, grublje građeni konji. Novi svet[uredi | uredi izvor] Na američkom kontinentu nije bilo domestikovanih konja. U Americi su, doduše, živeli divlji konji, međutim izumrli su pre mogućeg domestikovanja. Tek Evropljani dovode u Ameriku domaće konje. Neki konji su u severnoj Americi odbegli, i na slobodi formirali krda mustanga. Tako su Indijanci prvi put sreli konje. Taj kontakt radikalno menja način života nekih plemena. Pre svega narodi koji su živeli u preriji mogli su uz pomoć brzine konja uloviti više bizona, a veća pokretljivost im je povećala lovišta. Rase domaćih konja[uredi | uredi izvor] Domaći konji Dorat Engleski galoper Arapski punokrvni konj - nijedna rasa konja nije uticala u toj meri na uzgoj ostalih rasa koliko arapski punokrvni konj. U modernom turnirskom sportu se retko pojavljuje zbog svoje visine od 145cm do 155cm. Arapski punokrvnjak se označava sa axx, a polukrvnjak sa ax. Engleski punokrvni konj - ovo je jedina rasa konja kod koje je kriterijum pri selekciji - rezultati u trkama - ostao nepromenjen do danas. Nastali su 1650-1750 ukrštanjem arapskog, turskog i berberskog konja. Engleski polukrvni konj - nastao je ukrštanjem engleskog punokrvnjaka sa konjima iz raznih zemalja i krajeva. Trekenerski konj je istočnopruski konj. Imao je veliki značaj u stvaranju današnjeg zobnatičkog polukrvnjaka. Ahaltekinac - nastao je pre više hiljada godina (pre oko 5000 godina) i to je jedna od najstarijih rasa konja. Izvanredan je za jahanje, velike je izdržljivosti i čvrstine, elegantan i plemenit. To je rasa konja bez grive ili sa veoma slabo izraslom grivom. Poreklo mu je sa prostora današnjeg Turkmenistana i nalazi se na grbu današnje Republike Turkmenistan, na njihovoj novčanici i na poštanskim markama Turkmenistana. Ova rasa konja je imala dosta značajan uticaj na nastanak arapske rase konja i njihov elegantan izgled potiče od ahaltekinca. Hanoverski konj - vodi poreklo iz Hanovera iz Nemačke. Visina mu je 155-165cm. Boja mu je najčešće kestenasta sa belim oznakama, ali isto tako može biti i smeđ, crn a ponekad i siv. Staložene je naravi i uopšteno mirnog temperamenta. Hanoverac je velik i impozantan konj pravilnog i izražajnog lica. Vrat mu je dugačak i mišićav, jednako kao i leđa. Uopšteno krupan, širok i dugačak, čvrste strukture kostiju i snažnih nogu sa donekle malim kopitima. Rep je visoko postavljen i konj ga drži i nosi visoko. Koristi se najviše u dresurnom i preponskom jahanju. Izvrstan je takmičarski konj. Ovi konji imaju dugačak korak u hodu, energičan kas i elastičan galop. Izvrsni su skakači. Lipicaner - pripada grupi toplokrvnih konja, ime je dobio po selu Lipice kod Sežane u Sloveniji. Kasač Orlov - je najstarija rasa kasača. Njen tvorac je grof Aleksej Grigorijevič Orlov. Francuski kasač Američki kasač - vodi poreklo iz Sjedinjenih Američkih Država. Visina mu je 142-162cm. Boja mu je riđa, dorata, vrana ili alata. Ima izvrstan sportski temperament i veliku izdržljivost. Izgled Američkog kasača stvara opšti utisak snage, a budući da je brzina najvažnija osobina, prihvatljive su neke izmene u eksterijeru. To je uopšteno mali, mišićav konj kratkih prednjih nogu, dužih zadnjih nogu, dobro oblikovanih kopita i obične glave sa dugim ušima. Važna je snaga, pa zato ova rasa ima široka prsa, snažan greben i dobro razvijen zadnji deo. Ovo je najpoznatija svetska rasa za trke konja, a može se videti u kasačkim trkama uglavnom. Trkački kas ili korak najvažniji su načini kretanja, obeleženi dugim, glatkim pokretima. Koraci nisu produženi i ne smeju preći u kenter ili galop. Bosansko-brdski konj - pogodan je za rekreaciono i turističko jahanje zbog skromnosti pri držanju i jednostavnog karaktera.[19] nega sport sportski zdravlje konji knjige knjiga o konjima biologija anatomija konja