Sergije Bulgakov. `Filosofija privrede.` Ruski bogotražitelјi. Beograd: Logos, 2015. 256 str. ; 20 cm. Kupljeno novo, jednom prelistano.

Odlicno ocuvano... Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Biografija Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći sleva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10] Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“.

Odlično očuvana knjiga nikad korišćena. Sifra adp1.5

biblioteka ZODIJAK dobro očuvana TOR.8

VELIKA FILOZOFSKA BIBLIOTEKA flekave strane po obodu unutra odlično očuvane PROL.20/6

U dobrom stanju Tri studije o Hegelu / Theodor W. Adorno ; [preveo Aleksa Buha] Jezik srpski Godina 1972 Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1972 (Tuzla : Grafičar) Fizički opis 181 str. ; 21 cm Biblioteka Logos Karton sa omotom Prevod dela: Drei Studien zu Hegel Pogovor: str. 137-181 Primjedbe i uputstva: str. 129-130 Bibliografija: str. 130-134. Predmetne odrednice Hegel, Georg Vilhelm Fridrih, 1770-1831 Adorno, Teodor V., 1903-1969 Adorno, Theodor W., 1903-1969

FILOZOFSKA BIBLIOTEKA BIGZ Beograd 1991 kao NOVA nečitana

DRŽAVA ili o pravičnosti Platon Imperija Novi Sad 415 str Platonova Država (Πολιτεία, Politeia, oko 380. p.n.e.) predstavlja jedno od najvažnijih dela antičke filozofije, kamen temeljac savremene politikologije, ali isto tako i izvanredno književno dostignuće koje vekovima zaokuplja pažnju kako stručne javnosti, tako i tzv. „običnog” čitaoca. Pojam idealističke filozofije ovim delom dobija svoju definiciju jer Platon pišući o idealnom državnom uređenju, ne govori o već postojećoj državi, već o onoj idealnoj koju bi tek trebalo stvoriti. Bertrand Rasel je prepoznao tri dela Države: Od I−V knjige Sokrat vodi raspravu o pravičnosti. Predstavljena je utopija idealnog društva i način obrazovanja čuvara države (vojnika). U VI i VII knjizi Platon definiše „filozofe” zato što oni predstavljaju idealne vladare takve zajednice. Filozofi moraju postati kraljevi ili kraljevi moraju postati filozofi. Alegorija o pećini predstavlja centralni deo čitave knjige u kome se raspravlja o prirodi našeg obrazovanja i potrebi za njim. Treći stalež čine radnici, seljaci, trgovci i robovi. Od VIII−X knjige raspravlja se o modalitetima najboljeg (i najgoreg) državnog uređenja: timokratiji, oligarhiji, demokratiji, tiraniji. Savremeni čitaoci i teoretičari percipiraju ovo Platonovo delo pre kao teoretsko, negoli praktično uputstvo za dobro upravljanje državom. Čak i 24 veka pošto je napisano, ono nam nedvosmisleno ukazuje na neraskidivu, reklo bi se, prirodnu vezu između političkih ciljeva i njihovog uticaja na svakodnevni život ljudi. K.S.N.

PLATON - ODBRANA SOKRATOVA Novi sad 99 str Sokrat je predstavljao ideal moralnih vrlina: mudrosti, skromnosti, trezvenosti, umerenosti, pravičnosti, hrabrosti, nesavitljivosti; zastupao je čvrstu zakonitost nasuprot tiranima; daleko je bio od gramzivosti i vlastoljublja. Kao čovek, Sokrat je bio oličenje tih vrlina - mirni, smerni uzor vrline. Njegova ravnodušnost prema novcu potekla je iz njegove vlastite odluke; jer, prema običaju koji je vladao u njegovo doba, i on je mogao poučavati omladince da bi zarađivao, kao što su činili ostali učitelji...U njegovoj umerenosti u životu izražavala se takođe snaga svesti, ali ne kao veštački, izmišljeni princip već se ispoljavala kako kad, prema datim prilikama; u društvu sa drugima bio je bezbrižni veseljak. G. V. F. Hegel K.S.N.

2 deo, odlicno ocuvan, prakticno nekoriscen

Solidna s pečatima. Sifra adp29.3

SIMPOZIJUM ili O ljubavi etički spis - Platon Simpozij ili gozba Misao Novi Sad 90 str. 20 cm Ovaj dijalog dobio je ime po gozbi koju je u svo­me domu priredio mladi tragički pesnik Agaton kad je, u tragičkom nadmetanju, god 416. o Lenejama, prvi put stekao pobedu svojom tetralogijom. Gozba predstavlja vrhunac umetničkog razvitka Platonove ličnosti, ona je njegovo najveće umetničko delo, u ko­me se udruživanjem dijalektike i mitskoga uobličavanja otkrivaju najdublja saznanja. Ona je ogledalo Platonove mnogostrane ličnosti, jer se u njoj neraz­lučno udružuju dijalektičarska oštrina, prirodnjačka obdarednost posmatranja, besednička moć, pesnička mašta, misti carska snaga vizije..Miloš N.Đurić Platon – Gozba ili O Ljubavi Platon (427. – 347. p.n.e.) je jedan od najuticajnijih filozofa u istoriji. Napisao je 34 dijaloga i 13 pisama, s tim da mu se pripisuje još šest spisa koji, međutim, prema mišljenjima stručnjaka, nisu autentični. Osim što otkrivaju Platona kao izuzetnog filozofa, njegova dela ukazuju i na to da je bio naučnik, dobar poznavalac teologije, a zbog njihove literarne vrednosti svrstavaju ga i među najveće pisce. Što se tematike tih dela tiče, ona obrađuju sve aspekte ljudskog delovanja. Dijalog kao književnu formu dugujemo Platonu, a do danas niko nije uspeo da napiše lepše filozofske dijaloge od njega. Jedno od najvažnijih i najpoznatijih Platonovih dela svakako je Gozba. Ideje o ljubavi i lepoti, povezane s dobrotom i mudrošću, koje Platon iznosi u Gozbi, razotkrivaju čovekov put prema ostvarenju sebe kao celovitog i prosvetljenog bića, kroz neprestanu potrebu za samousavršavanjem i vladanjem sobom. Gozba istovremeno izražava duboki smisao klasične grčke etike i upoznaje nas s osnovnim principima helenske estetike. Kao takva, imala je neizmeran uticaj na brojne kasnije mislioce i stvaraoce još od antičkih vremena, a naročito na one iz razdoblja renesanse. Mnoštvo ideja kojima obiluje ovo Platonovo delo teško je samo nabrojati u jednom članku, zato ćemo pokušati da damo samo osnovne smernice čija je svrha zainteresovati čitaoce za štivo koje je nezaobilazna literatura u istoriji filozofije. UVOD Ovaj dijalog dobio je ime po gozbi koju je mladi pesnik Agaton priredio za svoje prijatelje 416. p.n.e., dan nakon što je njegova tetralogija po prvi put pobedila u tragičkom nadmetanju. U prologu saznajemo kako Glaukon sreće Sokratovog prijatelja, Apolodora, koji je priču o toj gozbi čuo od Aristodema, drugog Sokratovog prijatelja, pa ga Glaukon moli da mu je prepriča. Prema priči, Aristodem je tom prilikom susreo Sokrata lepo obučenog, što je dotični retko činio. Upitavši ga kuda će, Sokrat ga pozove kod Agatona na gozbu. Tamo pored Agatona nalaze Fedra, mladića kog je Sokrat zbog poštenja i zanimanja za filozofiju jako voleo, Pausaniju, uglednog i bogatog građanina i političara, cenjenog lekara Eriksimaha, poznatog komediografa Aristofana i druge goste. Po završetku večere Eriksimah predlaže da udalje sviračicu i da provedu veče u filozofskom razgovoru, a Fedar da svako održi govor o Erosu, bogu ljubavi. PRVI GOVORI Fedar, prvi govornik, iznosi pohvalu Erosu kao jednom od najstarijih, najčasnijih i najpodsticajnijih bogova. Njegov govor utemeljen je na Hesiodovim himnama, Parmenidovom učenju i orfičkim misterijama, prema kojima se Eros prilikom stvaranja sveta pojavljuje kao treće božanstvo, te s Haosom i Geom čini prvu trijadu bogova. Erosova podsticajna uloga vidljiva je iz toga što ljubav podstiče osećaj časti, hrabrost i junaštvo. Vojska koja bi se sastojala od onih koji tako ljube, bila bi nepobediva. Hvali one koji su pošli u smrt zbog ljubavi, Alkestidu, Orfeja, Patrokla i Ahileja. Pausanija se pita kog Erosa treba slaviti? Postoje dve Afrodite, boginje ljubavi – nebeska, uzvišena ljubav, i zemaljska, požudna. Isto tako postoje i dva Erosa, njihova pratioca. Eros stariji simbol je prave i čiste, uzvišene ljubavi, dok je Eros mlađi simbol slepe zaljubljenosti. Obični Eros označava svetovnu ljubav. To su oni koji ljube žene i muškarce, ljubeći telo više nego dušu. Njihov cilj je zadovoljiti požudu. Pausanija veliča nebesku ljubav koja navodi čoveka da izrazi ono najbolje, najhumanije što nosi u sebi. Kao primer navodi prijateljstvo između starijih i mlađih muškaraca. Ukoliko je ono izraz nebeskog Erosa, stvara čvrsta prijateljstva i omogućava da mladi ljudi postanu moralni i mudri, što je dobitak za društvo u celini. Istovremeno kritikuje koristoljublje i nemoral koji mogu da proizađu iz takvih veza ako su podstaknute požudom, i prouzrokuju ružne i nedostojne odnose. Eriksimahov govor utemeljen je na Empedoklovom učenju o četiri elementa: zemlji, vatri, vazduhu i vodi. U njima postoje međusobno suprotni kvaliteti: hladno i toplo, suvo i vlažno. Erosova moć, erotika, kosmička je sila koja ih međusobno privlači i drži na okupu. Ona deluje na sve što postoji: elementarne sile, biljke, životinje, ljude i bogove. Eriksimah je do toga došao zahvaljujući svom lekarskom zvanju. U prirodi tela postoje dva stanja: zdravo i bolesno. Poklanjati pažnju onome što telo čini zdravim je lepa ljubav, ugađati onome što može da dovede do bolesti sramotno je i tome se treba opirati. Otuda je medicina nauka o erotskim odnosima u telu, s obzirom na punjenje i pražnjenje. Dobar lekar je onaj koji u fiziološkim odnosima zna da zameni lošu ljubav dobrom, i na taj način omogući da se ono što je unutar tela u sukobu međusobno sprijatelji. To isto važi u gimnastici, u obrađivanju zemlje, u muzici, astronomiji i svim drugim veštinama. Svako zlo nastaje ako neko ne ugađa plemenitom Erosu. Zato je u svemu, radi dobra, potrebno delovati razborito i pravedno jer je to ono što donosi harmoniju i blaženstvo. Govori u Gozbi stvaraju utisak da se parovi govornika međusobno nadmeću. Fedrov govor bi u tom slučaju bio poput uvoda nakon koga snage odmeravaju Pausanija i lekar Eriksimah. Nakon njih slede umetnici Aristofan i Agaton, komediograf i tragičar. Aristofan zagovara religiju Erosa, tvrdeći da ljudi nedovoljno poznaju njegovu moć. Da bi se upoznala Erosova moć, treba upoznati ljudsku prirodu i ono kroz šta je ona prolazila od samog početka. Na temelju orfičkog učenja o razdvojenosti dva dela duše, smrtnom i besmrtnom, i čežnji za njihovim ponovnim sjedinjenjem, on iznosi groteskni mit. Ljudi su u početku bili celovita bića, okruglog oblika s četiri ruke i četiri noge, i dva lica okrenuta jedno od drugog. Postojala su tri roda ljudi, ne samo muški i ženski kao danas, već i androgeni – muško-ženski rod. Ti prvi ljudi bili su vrlo snažni i prkosni, i napali su bogove. Bogovi su ih na to, da bi im umanjili snagu, rasekli uzdužno po pola i uobličili u sadašnji oblik. Svaka polovina čeznula je za onom drugom, sastajala se s njom i pripijala uz nju. Od tada je u ljude usađena ljubav jednih prema drugima. Svaki je čovek prepolovljeno znamenje (simbolon). Svako traži svoju polovinu, srodnu dušu, a ta žudnja za celinom zove se ljubav. Eros nam pomaže tako što nas vodi prema onome što nam je srodno. Čovek treba da čini ono što mu dolikuje kako nas bogovi ne bi još jednom raspolovili. Ako se sprijateljimo s bogovima, pronaći ćemo svog komplementa, i tako se vratiti svojoj prvobitnoj prirodi. Ako to ne možemo, onda treba da nađemo onoga ko nam je po svojoj prirodi blizak. Agaton, peti govornik, na početku ukazuje na to da dotadašnji oratori nisu hvalili Erosa, nego su nazivali srećnima ljude zbog darova koje im ovaj bog daje. Potrebno je prvo reći kakav je to bog, a tek onda istaknuti njegove darove. Agatonov govor je poetska vizija. Zanosno, s puno pesničkih metafora i ukrasa, on iznosi prekrasnu pohvalu Erosu. Svi su bogovi blaženi, a Eros je najblaženiji jer je najlepši i najbolji. Najlepši je jer je najmlađi, ne voli starost i beži od nje. Uvek je s mladima i sam je večno mlad. Zbog svoje nežnosti ne hoda po tvrdoj zemlji već po srcima. U nežnim se srcima nastanjuje, dok od tvrdih beži. Najbolji je jer je najpravedniji, najrazboritiji, najhrabriji i najmudriji. Eros svima daje lepotu, ispunjava nas poverenjem, donosi blagost, izdašan je, milosrdan, brižan za dobre. Na kraju mu svi kliču i hvale ga. SOKRATOV GOVOR Pre nego čujemo o čemu govori Sokrat, potrebno je da se osvrnemo na prethodne govore da bi ukazali na nešto što se često ispušta iz vida prilikom tumačenja ovog dela. Radi se o tome da ni jedan od njih ne predstavlja Platonovo viđenje Erosa. Iz nerazumevanja toga proizlaze sve prisutniji komentari da je Platon opravdavao homoseksualne veze, kao i pozivanja na tzv. „platonsku ljubav” kojom se obično imenuje uzajamna privlačnost bez primese čulnosti. Zapravo, kroz ove govore Platon iznosi određena mišljenja koja su o ljubavi preovladavala u atinskom društvu, i to čini s dozom suptilne ironije vidljive kroz karakterne osobine i nastupe govornika. Fedar je još mlad i njegov govor je zapaljiv, ali mladalački naivan i s vidljivim nedostatkom iskustva. Pausanija govori o čistoti ljubavi, ali, poput iskusnog političara, iznosi svima dobro poznatu priču o običajnom moralu koji preovladava u Atini tog vremena. U skladu s tim, njegov govor nema dubinu i često je dvosmislen, dok istovremeno vlastitim ponašanjem odaje zaljubljenost u Agatona. Eriksimah preteruje u poklanjanju pažnje lekarskom umeću u koje je zaljubljen i koje doslovno primenjuje na sve ostalo, zbog čega mu se Aristofan podsmeva svojim štucanjem. Aristofanov govor je bizarna i groteskna komedija, koja, kao i svaka dobra komedija, počiva na zrncima istine, iako je to ne čini stvarnom. A Agatonov govor, iako građen poput prekrasne prštave fontane prepune virtuoznih pesničkih izraza i citata, u stvari je nelogičan, kontradiktoran sam u sebi, besmislen i isprazan. Naravno, u svakom od ovih govora postoji nešto što bi moglo da bude i jeste istinito, ali niko od govornika ne daje argumentovane dokaze za to. Platon hoće više od toga, zato u nastavku Sokrat ističe da su raniji govornici samo slavili Erosa, bez obzira na istinu ili neistinu, dok on namerava da govori samo istinu. Utvrdivši da Eros ne može biti ni lep ni dobar jer žudi za tim, Sokrat celu priču o Erosovim kvalitetima vraća na početak. Potom, umesto da održi vlastiti govor, prepričava dijalog s Diotimom, sveštenicom iz Mantineje u Arkadiji, koja ga je navodno podučila ljubavnim stvarima. Sokrat priča kako je Diotimi tvrdio da je Eros lep i dobar bog, ali ga je ona pobijala. Prepričano, dijalog je tekao ovako: – Je li onda Eros ružan i zao? – Bog s tobom, da li ono što nije lepo mora da bude ružno? Ili ono što nije mudro ludo? Zar nisi opazio kako ima nešto u sredini između mudrosti i neznanja? – Šta to? – Mišljenje, jer ako neko tačno misli, a ne zna da za to navede razloge, to nije ni znanje ni neznanje. Isto je s Erosom. On je u sredini između lepog i ružnog. – Ipak svi se slažu da je Eros veliki bog. – Ko to? Ima onih koji kažu da Eros nije bog. – Ko su ti? – Ti i ja. – Kako to? – Lako, zar nisi rekao da su bogovi srećni i lepi? A za Erosa si priznao da on zbog nedostatka dobrote i lepote žudi za tim. Kako bi onda on bio bog? – Šta je onda Eros? – Sredina između smrtnog i besmrtnog. – Kakvu moć ima? – Da objašnjava i donosi bogovima ono što dolazi od ljudi, a ljudima ono što dolazi od bogova. On ispunjava prostor između ljudi i bogova, tako da je njegovim posredstvom kosmos povezan. – Ko su mu otac i mati? Potom Diotima prenosi mit o gozbi bogova povodom rođenja Afrodite. Na toj gozbi začet je Eros od strane Pora, boga puta i izobilja, Metidinog sina (boginje pamćenja) i Penije, boginje oskudice i siromaštva. Otuda je Eros sin Puta i Oskudice, Obilja i Siromaštva, a pošto je začet na gozbi Afroditinoj, postao je njen pratilac. Kao spoj tih krajnosti ima sledeću sudbinu: uvek siromašan, bez obuće, bez kuće, spava na goloj zemlji, na vratima i putevima, i uvek je prijatelj potrebe. S druge strane, predsedava onima koji su lepi i dobri, hrabar je, drzak, iskusan lovac, dovitljiv, željan razboritosti, prijatelj mudrosti. Isti dan čas cveta, čas umire, ali i ponovno oživljava. Šta stekne uvek rastekne, nikad siromašan, nikad bogat. Eros je ljubav za lepotom, a po svojoj prirodi nalazi se na sredini između smrtnog i besmrtnog, neznanja i mudrosti, što znači da je Eros filozof. Bogovi ne traže mudrost jer je već imaju. Neznanje je samo sebi dovoljno i ne traži ono što misli da mu ne treba. Eros, dakle, pripada samo onima koji se nalaze u sredini između to dvoje. Diotima dalje objašnjava da nema ljubavi ni za polovinom, ni za celinom, kako tvrdi Aristofan u parodiji antropogenetskog mita, ako nisu neko dobro. Jer ljudi su spremni da odrežu i vlastitu nogu ako im to daje nadu u neko dobro. Postoje različiti oblici ljubavi. Jedni vole da stiču bogatstvo, drugi da pobeđuju u gimnastici, treći da budu zdravi, četvrti da nešto stvaraju, a svi ti oblici ljubavi, u završnici su ljubav prema dobru i sreći. Ljudi vole samo dobro i to tako da ono bude zauvek njihovo, što znači da ljubav ujedno teži i besmrtnosti. Naša priroda želi da rađa, ali ne u onom što je ružno i neprivlačno, već u lepoti. Erosu nije do posedovanja lepote, nego do stvaranja u lepoti. Svi ljudi žele da rađaju jer je to jedini način na koji ono što je smrtno može da učestvuje u besmrtnom. Tu želju vidimo i kod životinja. Kao i kod ljudi, njihova smrtna priroda teži što dužem učestvovanju u besmrtnosti, a to najbolje može preko ostavljanja potomaka. Međutim, ljudi mogu da rađaju telesno i duhovno. Velik je broj onih koji iz tih razloga naginju stvaranju slavnih i besmrtnih dela. Roditelji takve dece su pesnici, umetnici, filozofi, zakonodavci, državnici. Do ovog stepena spoznaje ljubavi mogu samostalno da dođu svi ljudi, kaže Diotima, ali on je samo priprema za Erosove misterije. Eros je personifikacija želje za stvaranjem koja vodi čoveka putem spoznaje. Taj put počinje u sferi osetilnog i stepenasto se uspinje sve dok ne dođe u sferu ideja. Prvi stepen je ljubav prema lepim telima. Potrebno je uvideti da tela nisu lepa sama po sebi, već manje ili više učestvuju u lepoti posredstvom simetrije i proporcija, i da je lepota nematerijalna. Drugi stepen je ljubav prema lepoti duše. Ona je iznad telesne lepote, jer ukoliko neko poseduje lepu dušu, ona će da zaseni telesne nedostatke. Treba uvideti da su moralne vrednosti i delovanje ono što dušu čini lepom, te da je potrebno razvijati vrline. To vodi ka tome da se lepota vidi u poslovima i dužnostima, pa je potrebno shvatiti da je telesna lepota neznatna u poređenju s njima. Treći stepen je ljubav prema mudrosti. Ona polazi od ljubavi prema pojedinačnim saznanjima, pesništvu, umetnosti, nauci, teologiji, itd. Treba uvideti da svaka od njih sadrži istu srž, odnosno da su samo različiti izrazi večnih i nepromenljivih ideja. Ko to uspe da razume, da učeći postepeno prepoznaje i izražava lepotu ideja, uvideće na kraju nešto što je po svojoj prirodi čudesno lepo: „nešto što je, prvo, večno i što ne postaje, niti propada, što se ne množi, niti nestaje; zatim, što nije s jedne strane lepo, a s druge ružno; ni danas lepo, a sutra nije; ni prema ovom lepo, a prema onom ružno; ni ovde lepo, a tamo ružno, kao da je samo za jedne lepo, a za druge ružno. Još nešto: neće mu se ta lepota pokazati kao kakvo lice, ni kao ruke, ni kao išta drugo što pripada telu; a ni kao kakav govor, ni kao kakvo znanje; a ni kao nešto što je sadržano u nečemu drugom, bilo to u živom biću, ili u zemlji, ili na nebu, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno i večno.” Čovek, dakle, može i treba da se uzdigne do spoznaje ideja, jer je to put njegovog duhovnog razvoja. Jednom kada to uspe, treba da se oseti pozvanim da prema svetlu ideja uređuje svoj život i rad, i da u svetu pojava stvara lepotu i moralna dobra. Taj put vodi od telesne i čulne do prave filozofske ljubavi, koja predstavlja najveći stepen moralnosti, spoznaje i stvaralaštva. Ovako opisana uloga Erosa kao one snage koja vodi čoveka ne samo prema vrhuncu duhovne spoznaje, već, na temelju toga, prema boljem svetu i društvu u celini, razlog je zbog koga svaki čovek treba da poštuje Erosa i neguje ljubavnu umetnost. ALKIBIJADOV GOVOR I EPILOG Tek što je Sokrat završio svoj govor, na vrata dolazi veselo i pripito društvo na čelu s Alkibijadom, poznatom atinskom javnom ličnošću, vojskovođom, državnikom i diplomatom. Prilično pripit i okićen vencima, on dolazi da čestita Agatonu i ovenčava ga vencima sa svoje glave, a kad je primetio Sokrata, ovenčava i njega. Društvo traži od Alkibijada da i on drži govor, ali on ne želi da se pijan nadmeće s ostalima, a potom kaže da neće nikog drugog hvaliti osim Sokrata. Tako Alkibijad nastupa kao sedmi govornik, a svojom pojavom i govorom o osobinama Sokratovim otkriva da osobine Erosove o kojima je govorila Diotima najlepše mogu da se vide upravo kroz Sokratov primer. Priča o Sokratovim junačkim podvizima, karakternim osobinama, njegovom vladanju sobom u svim situacijama, svakodnevnim i nesvakidašnjim. Iz svega što iznosi proizlazi da je Sokrat savršen primer delatne filozofske ljubavi u neprestanom živom tragalačkom nastojanju da svet i on sam postanu bolji. Ovaj govor je praktična potvrda prethodnog izlaganja. Uskoro nakon što je Alkibijad završio, gozbi se pridružuje još jedna pripita družina i nastaje komešanje. Jedni gosti odlaze, a drugi počinju da razgovaraju u manjim grupama i ispijaju vino. Vremenom, većina preostalih zaspi. Zaspao je i Aristodem, a kad se probudio vidi da samo još Agaton, Aristofan i Sokrat uz piće razgovaraju o dramskoj umetnosti. Najzad su zaspali i Agaton i Aristodem. Sokrat, u osvit dana, još oran i svež, odlazi po običaju u Likej na jutarnje kupanje, da bi ostatak dana proveo kao i inače, a tek uveče otišao kući na spavanje. ZAKLJUČAK Iz Platonove Gozbe istovremeno zrači snaga ličnosti njenog autora koji se pokazuje kao majstor pisanja, povezujući na briljantan način osobine filozofa, logičara, humaniste, mistagoga, dramatičara, portretiste, humoriste, ali prvenstveno otmenog helenskog aristokrate, ne samo po rođenju, već i po vlastitoj prirodi. S druge strane, oduševljavaju ideje koje iznosi i koje unose svetlo spoznaje na puteve kojima niko drugi nije putovao s takvom lakoćom i sigurnošću. Njegov Eros simbol je kreativne stvaralačke snage čiji koren leži u najmoćnijem ljudskom osećanju, ljubavi, i prometejskoj potrebi za lepotom i duhovnim visinama. Ta nas snaga u stalnoj želji za stvaranjem vodi stepenicama spoznaje i pročišćenja. Kao pravi mistagog, Platon pred nama postepeno razotkriva tajne ljubavi prema mudrosti i put kojim duša nužno prolazi do vlastitog ostvarenja. Putujući iz neimaštine u obilje i iz obilja u neimaštinu, iz zadovoljstva u nezadovoljstvo i obratno, duša se postepeno probija do onog apsolutnog. Na tom putovanju lepota joj služi kao Arijadnina nit koja je kroz lavirint telesnih pojava vodi prema planu ideja, arhetipova. Nakon mnogih nastojanja, ona ostavlja iza sebe sve tantalovske i sizifovske zamke čulnih obmana i prazninu nikad sasvim ispunjenih želja. Probija se i kroz krug relativne spoznaje u kojoj ostaju zatvorene naučne gnoseologije i discipline, i konačno dolazi do nivoa apsolutnog bića. Za Platona filozofija je istovremeno i nauka i umetnost zato što ne može da se nauči, već mora da se doživi. Ništa se ne dobija ukoliko samo beremo plodove tuđih spoznaja. To nije obična radoznalost, već mudrost koja sazreva snagom ljubavi, kao rezultat neprestanog rada na razvoju samoga sebe. medjas Autor: Jerko Grgić

SATSVARUP DAS GOSVAMI – OSNOVE VEDSKE KNJIŽEVNOSTI Svojevrsni udžbenik predstavljen iz ugla autentične škole vedske kulturne sljedbe u savremenom dobu. Idealno štivo za sve koji žele da se upoznaju sa esencijalnim elementima proučavanja vedske književnosti, uz konkretan osvrt na praksu koja proističe iz zaključaka vedske književnosti, što predstavlja zatvoren krug autentičnog znanstveno-empirijskog istraživanja i rezultata datog na praktičan uvid čitaocu. 160 str.

Traktat o poboljšanju razuma i o putu kojim se najbolje stremi pravom spoznavanju prirode / Benedikt de Spinoza Prevod: Zlatko Šešelj Zagreb 2006. Mek povez, tekst uporedo na srpskom (hrvatskom) i latinskom jeziku, 111 strana. Knjiga je nekorišćena (nova) «Traktat o poboljšanju razuma» specifičan je dio Spinozina opusa. Riječ je, naime, o njegovu ranom, sva je prilika čak i prvom filozofskom tekstu, pisanom vjerojatno 1660., dakle na početku Spinozina petogodišnjeg boravka u Rijnsburgu u blizini Leidena i u vrijeme njegova još uvijek intenzivna studiranja Descartesove filozofije. Stoga se s pravom može pitati treba li ideje iznesene u «Traktatu» čitati kao sastavni dio Spinozina učenja u finalnom obliku, ili ih pak treba tretirati tek kao početnu etapu njegova filozofskog razvoja. Tu nedoumicu dodatno potencira činjenica daje «Traktat» ostao nedovršen i da je u takvu obliku (iako se njegovu dovršavanju Spinoza, čini se, u više navrata vraćao), objavljen u «Opera Posthuma», dakle tek nakon Spinozine smrti. Ako je vjerovati uredničkoj `Napomeni čitatelju`, Spinozu je samo smrt spriječila da dovrši tekst, no moglo bi se, čini se, za to naći ako već ne ozbiljnijih, a ono ipak filozofskijih razloga. Uostalom, čini se da je tom tekstu ili, u najmanju ruku, toj temi Spinoza namijenio i specifično mjesto u svojem filozofskom opusu. Tako u «Predgovoru» posljednjem dijelu «Etike» piše: `Kako pak i kojim putem treba usavršiti razum, te kojim umijećem valja skrbiti za tijelo kako bi moglo točno izvršavati svoje zadaće, ovamo ne spada: ovo potonje naime spada u medicinu, a ono prvo u logiku.` (E V, Praef.) Iz ovoga bi se dalo zaključiti da bi «Traktat» mogao biti njegova logika, svojevrsna propedeutika kojoj je prvenstvena svrha pripremiti ispravnu metodu spoznavanja. Tomislav Reškovac

KRATIL - Platon ILI O ISPRAVNOSTI IMENA Misao novi Sad reprint izdanje 68 str. 20 cm

ISTORIJA HELENSKE ETIKE - Miloš Đurić Izdavač: BIGZ Beograd Godina izdanja: 1976. Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Broj strana: 526 Pismo: latinica Stanje: vrlo dobro

na tri mesta pečat biblioteke mek povez 2010 god 94 str 21 cm c7

mek povez, format 11,5 x 16,5 cm , latinica, 228 strana TIRANIJA TRENUTKA, Tomas Hilan Eriksen, Beograd 2003 , Brzo i sporo vreme u informacionom društvu ; biblioteka XX vek; Knjiga sadrži sledeća poglavlja: I. Informaciono doba i njegovi uzgredni učinci, II.Doba knjige, sata i novca, III. Brzina, IV. Više svega, V. Nagomilavanje uvis, VI.Svakodnevni život kao lego kockice, VII. Sporo vreme sad! Tehnologija kao oblik kolektivnog iskustva uslov je progresa. Jedan od autora koji se ovim bavio je Tomas Eriksen, profesor socijalne antropologije na Univerzitetu u Oslu. U svojoj knjizi `Tiranija trenutka` on analizira problem akceleracije vremena u savremenom, informacionom društvu. c3

Nice i fasizam-Georg Lukac.Izdavac Kultura,1956 godine.Mek povez,104 str.Veoma dobro ocuvana.Mali format.

Autor:: Ugrin Popović Žanrovi:: Domaći pisci, Drama Izdavač:: Leo Commerce Godina izdanja:: 2020. Broj strana: 178 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Ovo je roman koji je teško staviti u bilo koju određenu kategoriju. Prema rečima recenzenata i ljudi koji su ga već pročitali, mogao bi se nazvati srpskim Majstorom i Margaritom. Pre svega, ovo je višeslojno filozofsko delo, koje nas tera da preispitujemo sebe, svoj stav o dobru i zlu, svoj stav o Bogu. Čitajući ga, vi ste konstantno na granici skandaloznog i tabua, a pri tom ostajete u zoni sigurnosti. Ovo je roman nepredvidljive radnje, roman koji će vas naterati da pomislite kako je i sam Kventin Tarantino upetljao prste u smišljanje radnje. Luciferov put je roman o svrsi i potrazi za istom koja čovečanstvo prati od njegovog nastanka do danas. b7

Autor (i): Vladimir Prop Format: 19x12 cm Broj strana: 165 Izdavač i godina izdanja:Novi Sad 1984. god Mek povez Pismo: Latinica Dobro ocuvano. Visina postarine je za slanje putem preporucene tiskovine. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Hiperionski spisi - Bela Hamvaš Prevod i izbor Sava Babić Sjećanja Banja Luka 1997 295 str Bela Hamvaš Bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Rođen 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovačkoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti mađarski i nemački. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i časopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznačajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Kao što je kroz istoriju veličina ljudskog duha bila oličena u umovima poput Sokrata, Lao-cea, Konfučija, Da Vinčija, Šekspira, Ničea, Tolstoja, tako Bela Hamvaš (1897-1968) u modernom dobu predstavlja svetli lik univerzalnog mudraca, učitelja, originalne ličnosti snažne i svestrane stvaralačke energije. Ko je Bela Hamvaš? Do skora se malo znalo o njemu, njegovo delo je bilo potpuno zanemareno sve do 70-ih godina kada su počeli stidljivo da ga prevode. I u Mađarskoj, njegovoj postojbini po jeziku, nailazio je neretko na nerazumevanje i ignorisanje javnosti. Rođen je 1897. u Prešovu (Slovačka). Otac mu je bio sveštenik i profesor mađarske i nemačke književnosti, ali i pisac. I majka je imala umetničke sklonosti. Kao mladić ranjen je na frontu, ali i psihički potpuno slomljen tako da je proveo neko vreme u psihijatrijskoj bolnici. Posle rata odbija da primi odlikovanje. Studira mađarsku i nemačku književnost, bavi se novinarstvom, ali ubrzo napušta tu profesiju smatrajući je plitkom i ponižavajućom i zapošljava se u budimpeštanskoj biblioteci. Objavljuje članke, osniva časopis Ostrvo (izašla su samo tri broja). U Drugom svetskom ratu uništena je njegova biblioteka i svi rukopisi na kojima je radio. On ne odustaje od svog nauma i, može se slobodno reći, životne misije, a to je da što većem broju ljudi približi celokupno stvaralaštvo ljudskog roda, pa se bavi uredničkim radom, izdavaštvom. Tad nastaju njegova najznačajnija dela, Antologija humana – 5.000 godina mudrosti, Scientia sacra i 100 knjiga. Njegov rad nije bio prihvaćen od strane kulturne javnosti, a u doba staljinizma je i zabranjen, a ostaje i bez posla bibliotekara. Počinje da izdržava porodicu baveći se povrtarstvom, i prodajući svoje povrće na pijaci, nastavlja da piše, a ovakva pozicija mu omogućava potpunu samostalnost i slobodu u kreativnom izražavanju jer ne zavisi ni od institucija ni od suda javnosti. Kasnije ga okolnosti primoravaju da radi kao fizički radnik u teškim uslovima, ali to ga ne sprečava da u slobodno vreme prevodi sa hebrejskog, grčkog i sanskrita, i da piše anonimno o filozofskim i mističnim temama. Bio je vedar čovek, ogromne erudicije, nepresušnih ideja i originalne misli. Njegovo delo još nije do kraja sagledano, još uvek ga otkrivamo.

Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2006 Br. str.: 688 Povez: tvrdi Format: 15.5x24 Pismo: latinica Dugogodišnji sekretar i prijatelj jednog od najvećih svetskih pisaca, Johana Volfganga Getea - Johan Peter Ekerman u ovoj knjizi ispisuje svoje uspomene vezane za godine provedene uz genijalnog pisca. Ovi razgovori nisu samo dnevničke beleške već autentičan i veoma osoben presek evropske kulture i književnosti. Na preko petsto strana, sa tri registra i mnoštvom podataka i zapažanja, ova knjiga je neizostavna lektira za sve koji proučavaju klasičnu književnu baštinu, ali i za ostale. D2

NOLIT - 1973 - 340 STRANA, MEK POVEZ. NA NASLOVNOJ STRANI POTPIS BIVŠEG VLASNIKA KNJIGE.

Opis O autoru Dodatne informacije Pojam autoriteta napisan je 1942, malo pre Nacrta fenomenologije prava (1981), s kojim je u tesnoj vezi. „Zanimljiva je činjenica kako su problem i pojam autoriteta vrlo malo proučavani“, primećuje Kožev u uvodu onoga što naziva „kratkim izlaganjem“. „Sama suština ovog fenomena retko je privlačila pažnju.“ Više od 70 godina kasnije, ova tvrdnja je zadržala validnost, uprkos nekim značajnim doprinosima. Zbog toga je ovaj pokušaj filozofskog razjašnjenja veoma vredan. Kožev pristupa analizi fenomena, razvijajući četiri čiste vrste ljudskog autoriteta, od kojih svaka odgovara određenoj teoriji: Otac (sholastika), Gospodar (Hegel), Vođa (Aristotel), Sudija (Platon). Kombinacije ovih čistih vrsta predstavljaju konkretne oblike autoriteta.