Zašto prefinjene, razumne žene potpuno polude kad treba da se udaju? Dok posmatra kako njene prijateljice postaju prave luckaste udavače, Ejmi upravo o tome razmišlja – koeficijent inteligencije im padne za sto, potpuno gube smisao za lepo oblačenje i u svakom trenutku su spremne da se rasplaču. Ejmi se svega toga užasava. Tako nešto se njoj nikada neće desiti! Ali čak i najjači imaju trenutke slabosti... Kad je dečko neočekivano zaprosi, u bioskopu ispred štanda sa grickalicama, Ejmi pristaje. I dok dlanom o dlan, ludilo je zahvata... Može li Ejmi da se izbori s tim? Hoće li uspeti da se sabere? Da li će prestati da kuka zbog savršenih belih satenskih cipela i stići na venčanje o kojem je maštala? Ili će sve krenuti naopako, praćeno užasom, trzavicama i smešnim situacijama? Dnevnik sluđene mlade je odličan, zabavan novi roman koji svaka buduća mlada i svi njeni strpljivi prijatelji treba da pročitaju.

Dnevnik sluđene mlade Zašto prefinjene, razumne žene potpuno polude kad treba da se udaju?Dok posmatra kako njene prijateljice postaju prave luckaste udavače, Ejmi upravo o tome razmišlja – koeficijent inteligencije im padne za sto, potpuno gube smisao za lepo oblačenje i u svakom trenutku su spremne da se rasplaču. Ejmi se svega toga užasava. Tako nešto se njoj nikada neće desiti! Ali čak i najjači imaju trenutke slabosti...Kad je dečko neočekivano zaprosi, u bioskopu ispred štanda sa grickalicama, Ejmi pristaje. I dok dlanom o dlan, ludilo je zahvata... Može li Ejmi da se izbori s tim? Hoće li uspeti da se sabere? Da li će prestati da kuka zbog savršenih belih satenskih cipela i stići na venčanje o kojem je maštala? Ili će sve krenuti naopako, praćeno užasom, trzavicama i smešnim situacijama? Dnevnik sluđene mlade je odličan, zabavan novi roman koji svaka buduća mlada i svi njeni strpljivi prijatelji treba da pročitaju.

Autor: Henning Mankell Godina izdanja: 2020. Br. str.: 382 Povez: Mek Format: 140mm x 200mm Pismo: Latinica Opis Čovjek koji se smiješio – autor Henning Mankell Roman Čovjek koji se smiješio četvrti je slučaj istražitelja Kurta Wallandera. Jedan prijatelj, odvjetnik, zamolio je istražitelja Kurta Wallandera za pomoć. Njegov otac stradao je tijekom noći u prometnoj nesreći, ali Sten Torstensson ne vjeruje da je u pitanju bila nesreća. Nakon dva tjedna i on je mrtav. Ovaj put istraga vodi Kurta Wallandera u jednu potpuno novu dimenziju zločina. “Bojim se magle, pomislio je. A zapravo bih se trebao bojati čovjeka kojeg sam upravo posjetio u dvorcu Farnholm.” O autoru romana Čovjek koji se smiješio: Henning Mankell najuspješniji je švedski pisac kriminalističkih romana svih vremena koji je vrhove svjetskih ljestvica najprodavanijih knjiga osvojio godinama prije no što je taj žanr iz skandinavskih zemalja osvojio svijet. Od njega su učile mnoge današnje zvijezde toga žanra, ali malo mu se tko uspio približiti u spisateljskoj vještini. Neki su njegovi romani ekranizirani i u Švedskoj i u Velikoj Britaniji gdje ga je utjelovio slavni Kenneth Branagh. Henningu Mankellu na hrvatski su do sad prevedeni romani Ubojstvo na Ivanjsku noć, Na pogrešnom tragu, Talijanske cipele, Ubojica bez lica i Psi iz Rige. Preminuo je u listopadu 2015. godine.

Konačno su i pred nama ljubavne dogodovštine neodoljive šeprtlje Karlote, koja je već osvojila srca hiljada čitateljki širom sveta. Karlota ima skoro trideset godina i hronična je luzerka: visoka je samo metar i šezdeset kad obuje cipele s visokim potpeticama, ima otkačenu porodicu i nema momka. I to nije sve: upravo je dobila otkaz zato što nema dlake na jeziku… i sada, da bi nekako sastavila kraj s krajem, mora da izda jednu sobu. Njen podstanar Luka ima mnogo dobrih strana: upadljivo je lep, piše romane i izuzetno je simpatičan. Ima, međutim, i čitav niz mana: neuredan je, ne gasi cigaretu i, što je najgore, svake noći dovodi kući drugu devojku. Karlota zato ne može da spava i, povrh svega, oseća se kao rugoba. Karlota to nikad ne bi priznala, ali polako se zaljubljuje u tog zavodnika koji koristi svoj misteriozni šarm romanopisca da bi menjao žene kao čarape. Upadajući u sve smešnije situacije, Karlota – koja mora da pronađe novi posao i izbori se sa groznom majkom, prelepom, ali ljubomornom sestrom, i gomilom rođaka koje je nemoguće kontrolisati – otkriva da je najvažnije verovati u sebe…

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Алексић, Дејан Наслов Потпуни говор : збирка пјесама / Дејан Алексић Врста грађе поезија Језик српски Година 1995 Издавање и производња Пљевља : Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност, 1995 (Београд : Панграф) Физички опис 50 стр. ; 21 cm Збирка Библиотека Мостови. Едиција "Ратковићеве вечери поезије" ISBN 86-7261-157-8 Напомене На корицама поднасл.: Збирка песама Слика аутора и белешка о аутору на пресавитку корица. УДК 886.1-14 Dejan Aleksić (rođen 1. maja 1972) srpski je književnik. Na književnu scenu stupa sredinom devedesetih, sa prvim objavljenim delom u 22. godini. Pobeđuje na Festivalu poezije mladih u Vrbasu 1995. godine. Smatra se jednim od najznačajnijih književnih stvaralaca mlađe generacije. Njegove pesme su uvrštene u brojne zbornike i antologije, a prevođen je na engleski, nemački, norveški, bugarski, grčki, makedonski, mađarski, slovački, slovenački i rusinski jezik. Živi u Kraljevu i radi kao urednik za poeziju u književnom časopisu Povelja. Bibliografija i nagrade Knjige pesama: Potpuni govor (1995) Dokazivanje senke (1996) Svagdašnji čas (2000) Sobna mitologija (2003) Posle (2005) Dovoljno (2008) Jedino vetar (2011) Biti (2013) Knjige za decu: Dugme bez kaputa, (2002) Pustolovine jednog zrna kafe (2004) Kad se razboleo Petak (2006) Na primer (2006) Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu (2006) Božićna priča (2007) Muzika traži uši (2008) Stižu blese, čuvajte se (2010) Koga se tiče kako žive priče (2013) Cipela na kraju sveta (2014) Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova (2015) Dramski tekstovi: Vina i pingvina (2010) Ružno pače, dečija predstava (2012) Ivica i Marica, dečija predstava (2015) Romani: Petlja (2021)[1] Poezija i književni stil Poezija Dejana Aleksića najčešće se karakteriše kao neosimbolistička, iako je ovo svrstavanje odviše grubo za specifični izraz njegovih dela. Sam autor kao izvorišta svoje poezije navodi pesnike simbolističke orijentacije kao što su Jovan Dučić, Milan Rakić, Ivan Lalić i Branko Miljković, iako tematski i stilski opseg njegovih dela nadilazi okvire simbolizma i neosimbolizma. Vrlo često koristi klasične forme i oblike sa posebnim interesovanjem vezanim za pitanje odnosa forme i sadržine, što se posebno ogleda u potebi da piše u vezanom stihu, iako to nije čest slučaj sa autorima mlađe generacije. Vezani stih kao jedna od osnovih karakteristika Aleksićeve poezije nadgrađuje se i ističe po svojoj jedinstvenoj složenosti koja se ogleda u brojnim opkoračenjima na neočekivanim pozicijama kao i kataleptičkim odstupanjima, što vodi otežavanju povezivanja semantičkih celina koje su često isprekidane i brojnim inverzijama, semantičkim rogobatnostima i umetnutim rečenicama, što otežava čitanje, ali ga i uzdiže na viši nivo. Specifičnost Aleksićevog izraza ogleda se i u bogatstvu erudicije kao i u suptilnosti brojnih simbola i metafora ostvarenih sa izrazitim versifikatorskim umećem, dok se na idejnom planu ističu teme metafizičkih dimenzija izražene kroz svakodnevne situacije, kroz opoziciju malo/veliko, banalno/transcedentalno. Književnost za decu Dejan Aleksić je posebno afirmisan kao književnik za decu i smatra se naslednikom Duška Radovića, Dragana Lukića, Dragana Đorđevića i Ljubivoja Ršumovića. Dobitnik je Nagrade Zmajevih dečjih igara 2008. za izuzetan stvaralački doprinos književnom izrazu za decu. Autor je nekoliko pozorišnih tekstova za decu i zastupljen je u čitankama za osnovnu školu. Njegove pesme predstavljaju prave jezičke igre koje karakteriše suprotstavljanje pojmova, personifikovanje predmeta i pojava, kao i grupisanje izraza po zvuku, pri čemu se gradi jedinstveni splet elemenata baladičnosti, humora, parodičnosti i igre izraženih kroz zanimljive, neočekivane i sveže rime koje podstiču maštu, razigranost i smisao za lepo. Što se tiče same ideje vodilje kada je književnost za decu u pitanju, Aleksić zaključuje da je idealni pesnik za decu onaj koji bi uspeo da sintetiše stvaralaštvo Vaska Pope i Duška Radovića zbog njegovog specifičnog odnosa prema najmlađima. Naime, Radović ne posmatra decu kao nepotpuna bića i ne spušta se na dečji nivo kada piše za decu, već se, naprotiv, na njega uzdiže, što je umnogome uticalo na Aleksićevo stvaralaštvo za odrasle unoseći u njega svežinu i jedinstveni ugao percepcije. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu pesama Potpuni govor, 1996. Prosvetina nagrada, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Matićev šal”, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Srpsko pero”, za priču „Zelena neba gospođe Jadvige”, 2002. Nagrada Radio Beograda, za priču „Narandžasti slon”, 2004. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Gomionica”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, Banja Luka 2005. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu pesama Posle, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Na primer, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu pesama Dovoljno, 2008. Nagrada Zmajevih dečjih igara, za izuzetan doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 2008. Nagrada „Zlatna struna”, za pesmu „Veče”, 2009. Nagrada „Borislav Pekić”, za rukopis drame Vina i pingvina, 2010. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu pesama Jedino vetar, 2012. Nagrada „Dečja knjiga godine” Beogradskog sajma knjiga, za knjigu Koga se tiče kako žive priče, 2013. Nagrada „Risto Ratković”, za knjigu pesama Biti, 2014. Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Biti, 2014. Nagrada „Mali princ”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Plavi čuperak”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015.[2] Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Rade Obrenović”, za knjigu Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova, 2015. Nagrada „Srebrno Gašino pero”, za knjigu Ludvig van Mocart, 2017.[3] Nagrada „Miroslav Antić”, za knjigu pesama Radno vreme raja, za 2018.[4] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za roman Petlja, 2022.[5] Nagrada „Gordana Brajović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[6] Nagrada „Dušan Radović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[7] Nagrada „Zlatni ključić”, za celokupno stvaralaštvo, 2022.[8] Nagrada „Vladan Desnica”, za najbolji roman objavljen 2021. godine, 2022.[9] Reference „Petlja”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. „Nagrada Plavi čuperak dodeljena Dejanu Aleksiću”. 3. 3. 2016. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Pčeličina knjiga LUDVIG VAN MOCART dobitnik nagrade Srebrno Gašino pero”. Čačanski Glas. 24. 8. 2017. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada “Miroslav Antić” uručena Dejanu Aleksiću”. Skupština Grada Novog Sada. 15. 3. 2019. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada „Miloš Crnjanski” Dejanu Aleksiću za roman „Petlja””. Politika. 10. 3. 2022. Pristupljeno 12. 3. 2022. Kralj, M. (10. 3. 2022). „"GORDANA" ALEKSIĆU: Dodeljena nagrada za najbolju knjigu namenjenu mladim čitaocima”. Večernje novosti. Pristupljeno 12. 3. 2022. „Proglašen prvi dobitnik književne nagrade „Dušan Radović””. Grad Beograd, Sekretarijat za informisanje. 9. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „DOBITNIK „ZLATNOG KLjUČIĆA“ DEJAN ALEKSIĆ”. Smederevske novine. 28. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Dejan Aleksić prvi dobitnik nagrade Narodne biblioteke Srbije „Vladan Desnica“”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. Spoljašnje veze P vip.svg Portal Biografija Portal Kraljevo Milosavljević, Bojana (16. 5. 2003). „Dejan Aleksic - naslednik najboljih”. Ibarske novosti. kraljevo.com. Pristupljeno 17. 9. 2019. Pesme Dejana Aleksića Kad se razboleo Petak[mrtva veza] Dobio sam nagrade tri Branka - intervju („Politika“, 22. februar 2012) Tačno je da sam voleo bubnjeve („Politika“, 13. avgust 2013) SKD/Dejan Aleksić Bogat je onaj kome malo treba („Politika“, 18. februar 2015) Dejan Aleksić i serijal “Knjiga u Centru” („Krug“, 11. septembar 2018) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jun 2019) NAGRADA VASKO POPA OTIŠLA KRALjEVAČKOM PESNIKU: Dejan Aleksić poneo prestižno priznanje („Kurir“, 20. jun 2019) Dejan Aleksić na sajtu kcknjizara.rs Dejan Aleksić na sajtu knjizara.com Dejan Aleksić na sajtu izdavačke kuće „Laguna“ Pajkić-Đorđević, Vojka (16. 5. 2020). „Dejan Aleksić: Čim se povašareni svet vrati u svom punom zaslepljujućem sjaju – eto i nas, da mu držimo skute”. Radio-televizija Srbije. Pristupljeno

Egoscue metoda: pokretom do zdravlja Nitko nije posve otporan. Kako za vrhunske sportaše, tako i za službenike koji obavljaju uredski posao, mnoge jednostavne životne aktivnosti - opuštajuća večernja šetnja susjedstvom, trčanje pješčanom plažom ili tek saginjanje radi vezanja cipele mogu biti pravo mučenje. U današnje se vrijeme čini da su bolesnici posvuda oko nas. Puknuće rotatornih manžeta, teniski lakat, trkačko koljeno, bolovi u leđima, ukočeni vrat, bolna stopala, otečeni gležnjevi, sindrom karpalnog tunela... Sve se to, bez pretjerivanja, može nazvati suvremenom epidemijom. Ugledan funkcionalni anatom, Pete Egoscue u ovoj sjajnoj knjizi otkriva uzroke i posljedice te epidemije. Uvidjevši da održavanje punog raspona tjelesnih funkcija i posvemašnje zdravlje čovjekova tijela ovise o primjerenom gibanju, iznašao je potpuno nov način liječenja mišićno-koštane boli te osmislio tehnike treniranja radi postizanja vrhunskih sportskih rezultata. Na pristupačan, poučan i neformalan način, Egoscue objašnjava temelje svojega programa, a odgovornost za vlastito zdravlje vraća u ruke čitatelju. Kojega, poput tisuća pacijenata koji su posjetili Egoscueove klinike u Kaliforniji i na Floridi, najprije upoznaje s temeljnom postavkom da suvremeno društvo ne pruža dovoljno poticaja za kretanje, iako je ono od presudne važnosti za čovjekovo zdravlje. Sljedeći korak je prepoznavanje ne samo simptoma, već i istinskih uzroka svake mišićno-koštane boli te ispravljanje disfunkcije koja je stvaran izvor problema. Kretanje se u život uvodi sustavno i postupno, jednako kao što bi se izgladnjelu osobu u život vratilo pravilnom prehranom. Prikaži više

Протојереј Александар Торик: ФЛАВИЈАН (други део)- Живот се наставља Издавач: БАРД-ФИН, Београд, 2013.год. Меки повез, 238 страна, ћирилица. Одлично очувано. `Оvo je nastavak priče o Alekseju i ocu Flavijanu. Život će postaviti nove probleme pred njih i otkriva novi zadivljujući tok ljudskih sudbina. Radnja romana se prenosi iz tipične ruske sredine u Grčku i poluostrvo Atos ovenčan slavom, gde se više od hiljadu godina odvija za svet nevidljiv podvig otšelnika. Tamo oca Flavijana i Alekseja očekuju neobični susreti i događaji...` (`Roman „Flavijan“ protojereja Aleksandra Torika je neka vrsta vodiča za pravoslavne početnike. Dva prijatelja iz studentskih dana se „slučajno“ sreću u prodavnici cipela, što će potpuno preokrenuti život naizgled uspešnog moskovljanina Aljoše. U potrazi za materijalnom sigurnošću prosečnog građanina, Aljoša ne primećuje svoj opusteli i razvaljeni život, ali odlazak u goste kod jeromonaha Flavijana promeniće njegov usahli pogled na svet. Tu su upletene priče o demonima, egzorcizmu, o čudesima staraca i ruskih svetaca, vračarama... Roman je napisan lakim, živopisnim stilom koji je pristupačan svakom čitaocu, a majstorski upletene priče nižu se jedna za drugom što doprinosi neobičnoj dinamici romana, te se čita u jednom dahu.`)

Konačno su i pred nama ljubavne dogodovštine neodoljive šeprtlje Karlote, koja je već osvojila srca hiljada čitateljki širom sveta. Karlota ima skoro trideset godina i hronična je luzerka: visoka je samo metar i šezdeset kad obuje cipele s visokim potpeticama, ima otkačenu porodicu i nema momka. I to nije sve: upravo je dobila otkaz zato što nema dlake na jeziku… i sada, da bi nekako sastavila kraj s krajem, mora da izda jednu sobu. Njen podstanar Luka ima mnogo dobrih strana: upadljivo je lep, piše romane i izuzetno je simpatičan. Ima, međutim, i čitav niz mana: neuredan je, ne gasi cigaretu i, što je najgore, svake noći dovodi kući drugu devojku. Karlota zato ne može da spava i, povrh svega, oseća se kao rugoba. Karlota to nikad ne bi priznala, ali polako se zaljubljuje u tog zavodnika koji koristi svoj misteriozni šarm romanopisca da bi menjao žene kao čarape. Upadajući u sve smešnije situacije, Karlota – koja mora da pronađe novi posao i izbori se sa groznom majkom, prelepom, ali ljubomornom sestrom, i gomilom rođaka koje je nemoguće kontrolisati – otkriva da je najvažnije verovati u sebe… „Zavolećete Karlotu, mada ćete povremeno poželećete da joj kažete: ’Pa šta si očekivala!? Reci nešto! Učini nešto!’ Navijaćete za taj par koji će vam ukrasti srce. Ukratko, ne čitam ovu knjigu bez razloga po drugi put. I opet uživam u njoj.“ onceuponatimeabooklove.blogspot.com

Konačno su i pred nama ljubavne dogodovštine neodoljive šeprtlje Karlote, koja je već osvojila srca hiljada čitateljki širom sveta. Karlota ima skoro trideset godina i hronična je luzerka: visoka je samo metar i šezdeset kad obuje cipele s visokim potpeticama, ima otkačenu porodicu i nema momka. I to nije sve: upravo je dobila otkaz zato što nema dlake na jeziku… i sada, da bi nekako sastavila kraj s krajem, mora da izda jednu sobu. Njen podstanar Luka ima mnogo dobrih strana: upadljivo je lep, piše romane i izuzetno je simpatičan. Ima, međutim, i čitav niz mana: neuredan je, ne gasi cigaretu i, što je najgore, svake noći dovodi kući drugu devojku. Karlota zato ne može da spava i, povrh svega, oseća se kao rugoba. Karlota to nikad ne bi priznala, ali polako se zaljubljuje u tog zavodnika koji koristi svoj misteriozni šarm romanopisca da bi menjao žene kao čarape. Upadajući u sve smešnije situacije, Karlota – koja mora da pronađe novi posao i izbori se sa groznom majkom, prelepom, ali ljubomornom sestrom, i gomilom rođaka koje je nemoguće kontrolisati – otkriva da je najvažnije verovati u sebe… „Zavolećete Karlotu, mada ćete povremeno poželećete da joj kažete: ’Pa šta si očekivala!? Reci nešto! Učini nešto!’ Navijaćete za taj par koji će vam ukrasti srce. Ukratko, ne čitam ovu knjigu bez razloga po drugi put. I opet uživam u njoj.“ onceuponatimeabooklove.blogspot.com Čitaj dalje

Konačno su i pred nama ljubavne dogodovštine neodoljive šeprtlje Karlote, koja je već osvojila srca hiljada čitateljki širom sveta. Karlota ima skoro trideset godina i hronična je luzerka: visoka je samo metar i šezdeset kad obuje cipele s visokim potpeticama, ima otkačenu porodicu i nema momka. I to nije sve: upravo je dobila otkaz zato što nema dlake na jeziku… i sada, da bi nekako sastavila kraj s krajem, mora da izda jednu sobu. Njen podstanar Luka ima mnogo dobrih strana: upadljivo je lep, piše romane i izuzetno je simpatičan. Ima, međutim, i čitav niz mana: neuredan je, ne gasi cigaretu i, što je najgore, svake noći dovodi kući drugu devojku. Karlota zato ne može da spava i, povrh svega, oseća se kao rugoba. Karlota to nikad ne bi priznala, ali polako se zaljubljuje u tog zavodnika koji koristi svoj misteriozni šarm romanopisca da bi menjao žene kao čarape. Upadajući u sve smešnije situacije, Karlota – koja mora da pronađe novi posao i izbori se sa groznom majkom, prelepom, ali ljubomornom sestrom, i gomilom rođaka koje je nemoguće kontrolisati – otkriva da je najvažnije verovati u sebe… „Zavolećete Karlotu, mada ćete povremeno poželeti da joj kažete: ’Pa šta si očekivala?! Reci nešto! Učini nešto!’ Navijaćete za taj par koji će vam ukrasti srce. Ukratko, ne čitam ovu knjigu bez razloga po drugi put. I opet uživam u njoj.“ onceuponatimeabooklove.blogspot.com

Opis proizvoda Konačno su i pred nama ljubavne dogodovštine neodoljive šeprtlje Karlote, koja je već osvojila srca hiljada čitateljki širom sveta. Karlota ima skoro trideset godina i hronična je luzerka: visoka je samo metar i šezdeset kad obuje cipele s visokim potpeticama, ima otkačenu porodicu i nema momka. I to nije sve: upravo je dobila otkaz zato što nema dlake na jeziku… i sada, da bi nekako sastavila kraj s krajem, mora da izda jednu sobu. Njen podstanar Luka ima mnogo dobrih strana: upadljivo je lep, piše romane i izuzetno je simpatičan. Ima, međutim, i čitav niz mana: neuredan je, ne gasi cigaretu i, što je najgore, svake noći dovodi kući drugu devojku. Karlota zato ne može da spava i, povrh svega, oseća se kao rugoba. Karlota to nikad ne bi priznala, ali polako se zaljubljuje u tog zavodnika koji koristi svoj misteriozni šarm romanopisca da bi menjao žene kao čarape. Upadajući u sve smešnije situacije, Karlota – koja mora da pronađe novi posao i izbori se sa groznom majkom, prelepom, ali ljubomornom sestrom, i gomilom rođaka koje je nemoguće kontrolisati – otkriva da je najvažnije verovati u sebe… „Zavolećete Karlotu, mada ćete povremeno poželeti da joj kažete: ’Pa šta si očekivala!? Reci nešto! Učini nešto!’ Navijaćete za taj par koji će vam ukrasti srce. Ukratko, ne čitam ovu knjigu bez razloga po drugi put. I opet uživam u njoj.“ onceuponatimeabooklove.blogspot.com

Opis proizvoda Svako nekad ima loš dan. Ili nedelju. Ali Džastinova je neprevaziđena! Znaš ono kad ti nova sedmica počne loše? Pred celim razredom obratiš se nastavnici sa „mama”? Promašiš odlučujući gol u finalu školske utakmice? Pukne ti internet milisekund pre nego što treba da pobediš u maratonskoj video-igrici? Ništa to nije! Džastin je u novoj školi, suočen sa školskim siledžijom. Njegova mama se upravo udala za očuha koji možda jeste, a možda i nije vampir. Njegov tata vozi džinovski toalet na točkovima. A njegovu mačku su verovatno oteli vanzemaljci. Džastin Čejs doživljava NAJGORU NEDELJU otkad je sveta i veka! I to sve pre nego što je uopšte počeo svoj prvi dan u toj potpuno novoj školi. Utešno je da ima savršenu priliku da pokaže svoje umeće u bazenu. Tako je izgledalo. Ali, evo baš sada, on visi sa ivice deset metara visoke skakaonice ispred čitavog svog razreda i ne nosi ništa osim heklanih gaćica koje se paraju! A tek je… PONEDELJAK! Nažalost po Džastina, svako od njegovih novih iskustava će proći užasno, sramotno, zapanjujuće, smešno i nešto će krenuti POGREŠNO. Ovo je brza i uzbudljiva knjiga koja će nasmejati decu. Ona ima za svakoga ponešto i govori o današnjoj deci. Umesto da nam pokažu kako Džastin izgleda, tvorci ove knjige daju nam slagalicu tipa: uoči razlike. Umesto da nam pokažu vožnju autobusom, daju nam je kao scenu iz video-igrice. Ovo je vizuelno zanimljiva knjiga, koja čak ima i praznu tablu gde čitaoci mogu da dodaju neka od zabavnih imena za kamion Džastinovog oca. Oh, jesmo li već rekli da je kamion Džastinovog oca džinovski toalet na točkovima? Ili, da je Džastin odbačen u svoju novu školu u kamionu, pred očima cele škole? Ili da Džastin, zbog trovanja hranom, ima hitnu situaciju u stomaku, a sprema se da uđe na školski plivački karneval i postoji svaka šansa da bi to moglo da izazove kod braon? Pa, sada jesmo. Dakle, smatraj se upozorenim. Ovo je vrsta grubog, smešnog i potpuno interaktivnog iskustva koje će deca voleti. Čitajući ovu knjigu za decu, čitaoci će: • Potpuno razumeti svakog budućeg novog učenika u razredu. • Uvideti da baš svaki roditelj ima svoj način za blamiranje dece, potpuno nenameran. • Smejati se grohotom. • Knjiga za čitavu porodicu, a za svakog u njoj poneko drugačije iskustvo.

Amabile Đusti - IMAM TRIDESET GODINA Konačno su i pred nama ljubavne dogodovštine neodoljive šeprtlje Karlote, koja je već osvojila srca hiljada čitateljki širom sveta. Karlota ima skoro trideset godina i hronična je luzerka: visoka je samo metar i šezdeset kad obuje cipele s visokim potpeticama, ima otkačenu porodicu i nema momka. I to nije sve: upravo je dobila otkaz zato što nema dlake na jeziku… i sada, da bi nekako sastavila kraj s krajem, mora da izda jednu sobu. Njen podstanar Luka ima mnogo dobrih strana: upadljivo je lep, piše romane i izuzetno je simpatičan. Ima, međutim, i čitav niz mana: neuredan je, ne gasi cigaretu i, što je najgore, svake noći dovodi kući drugu devojku. Karlota zato ne može da spava i, povrh svega, oseća se kao rugoba. Karlota to nikad ne bi priznala, ali polako se zaljubljuje u tog zavodnika koji koristi svoj misteriozni šarm romanopisca da bi menjao žene kao čarape. Upadajući u sve smešnije situacije, Karlota – koja mora da pronađe novi posao i izbori se sa groznom majkom, prelepom, ali ljubomornom sestrom, i gomilom rođaka koje je nemoguće kontrolisati – otkriva da je najvažnije verovati u sebe… „Zavolećete Karlotu, mada ćete povremeno poželeti da joj kažete: ’Pa šta si očekivala?! Reci nešto! Učini nešto!’ Navijaćete za taj par koji će vam ukrasti srce. Ukratko, ne čitam ovu knjigu bez razloga po drugi put. I opet uživam u njoj.“ onceuponatimeabooklove.blogspot.com ocuvana senj2+

Imam trideset godina… i tako izgledam Konačno su i pred nama ljubavne dogodovštine neodoljive šeprtlje Karlote, koja je već osvojila srca hiljada čitateljki širom sveta. Karlota ima skoro trideset godina i hronična je luzerka: visoka je samo metar i šezdeset kad obuje cipele s visokim potpeticama, ima otkačenu porodicu i nema momka. I to nije sve: upravo je dobila otkaz zato što nema dlake na jeziku… i sada, da bi nekako sastavila kraj s krajem, mora da izda jednu sobu. Njen podstanar Luka ima mnogo dobrih strana: upadljivo je lep, piše romane i izuzetno je simpatičan. Ima, međutim, i čitav niz mana: neuredan je, ne gasi cigaretu i, što je najgore, svake noći dovodi kući drugu devojku. Karlota zato ne može da spava i, povrh svega, oseća se kao rugoba. Karlota to nikad ne bi priznala, ali polako se zaljubljuje u tog zavodnika koji koristi svoj misteriozni šarm romanopisca da bi menjao žene kao čarape. Upadajući u sve smešnije situacije, Karlota – koja mora da pronađe novi posao i izbori se sa groznom majkom, prelepom, ali ljubomornom sestrom, i gomilom rođaka koje je nemoguće kontrolisati – otkriva da je najvažnije verovati u sebe… „Zavolećete Karlotu, mada ćete povremeno poželeti da joj kažete: ’Pa šta si očekivala!? Reci nešto! Učini nešto!’ Navijaćete za taj par koji će vam ukrasti srce. Ukratko, ne čitam ovu knjigu bez razloga po drugi put. I opet uživam u njoj.“ onceuponatimeabooklove.blogspot.com

Imam trideset godina… i tako izgledam Konačno su i pred nama ljubavne dogodovštine neodoljive šeprtlje Karlote, koja je već osvojila srca hiljada čitateljki širom sveta. Karlota ima skoro trideset godina i hronična je luzerka: visoka je samo metar i šezdeset kad obuje cipele s visokim potpeticama, ima otkačenu porodicu i nema momka. I to nije sve: upravo je dobila otkaz zato što nema dlake na jeziku… i sada, da bi nekako sastavila kraj s krajem, mora da izda jednu sobu. Njen podstanar Luka ima mnogo dobrih strana: upadljivo je lep, piše romane i izuzetno je simpatičan. Ima, međutim, i čitav niz mana: neuredan je, ne gasi cigaretu i, što je najgore, svake noći dovodi kući drugu devojku. Karlota zato ne može da spava i, povrh svega, oseća se kao rugoba. Karlota to nikad ne bi priznala, ali polako se zaljubljuje u tog zavodnika koji koristi svoj misteriozni šarm romanopisca da bi menjao žene kao čarape. Upadajući u sve smešnije situacije, Karlota – koja mora da pronađe novi posao i izbori se sa groznom majkom, prelepom, ali ljubomornom sestrom, i gomilom rođaka koje je nemoguće kontrolisati – otkriva da je najvažnije verovati u sebe… „Zavolećete Karlotu, mada ćete povremeno poželeti da joj kažete: ’Pa šta si očekivala!? Reci nešto! Učini nešto!’ Navijaćete za taj par koji će vam ukrasti srce. Ukratko, ne čitam ovu knjigu bez razloga po drugi put. I opet uživam u njoj.“ onceuponatimeabooklove.blogspot.com

Opis proizvoda Šopenova pisma, pisana tokom čitavog njegovog života, još jedna su potvrda kako su zapravo neulepšani životi velikana zapravo bili. Ono što kasnije dobije oreol mitskog, u svakodnevnom životu koji se u životu velikih ljudi zove trenutak sadašnji, uglavnom je ispunjeno običnim ljudskim osećanjima na granici cinizma i surevnjivosti. Dvadeset godina u Poljskoj, sedamnaest u Parizu. Nije iznenađenje što ovde nisam ništa posebno, naročito pošto ne znam njihov engleski jezik. Oni ne toroču dok sviram i svuda lepo govore o mojoj muzici. Ali to ne važi za moje „patuljke kolege“ koje su oni ovde navikli da prikazuju. Radi se o tome da me oni smatraju nekim amaterom koji će uskoro posati grand seigneur zbog toga što nosim čiste cipele i ne delim im posetnice na kojima piše da dajem časove, sviram na večernjim za­bavama, itd. Šopen, 255. pismo Tako da sam ovde srećan koliko sebi uopšte smem da dozvolim. O muzičkim te­mama ovde nema ni govora. Nemam nimalo motivacije, izgledam kao magarac na maskardi, ili kao violinska žica E zalutala na violi. Zabezeknut sam, obmanjen, iskočio sam iz zgloba potpuno. Šopen, 259. pismo Ti si moje staro čembalo na kojem su vreme i događaji svirali svoj sumorni tre­molo. Da, dva stara čembala. Mada ćeš se ti protiviti da budeš u takvom društvu. Ovo govorim bez omalovažavanja njihove lepote i virtuoznosti. Najgore od svega je što nas je napravio najveštiji majstor, neki Stradivari sui generis, koga nema više među živima da nas popravi. U trapavim rukama ne proizvodimo nove tonove, a u žudnji za virtuozom u sebi gušimo sve ono što niko od nas ne može da izvuče. Što se mene tiče, jedva dišem... Šopen, 260. pismo Kaži Laraku za stan. I da ću mu pisati. I poslati mu novac, ili lično doći. Kad bih samo znao da ću u Parizu preko zime imati šta da jedem. Šopen, 262. pismo Kada bih bio zdrav, sa dva časa dnevno bih imao dovoljno da ugodno živim do smrti. Ali, slab sam. Za tri ili četiri meseca ću pojesti sve što imam. Ukoliko budeš našao neki stan, ne iznajmljuj ga bez pismenog ugovora i pre nego što otkažeš stari. Šopen, 267. pismo

Politikin Zabavnik 2430 Tunga: Poslednje iskušenje II deo Miki Maus, Garfild, Hogar, Paja Patak Beograd koga više nema: Nesuđeni vladar iz Rogaške Slatine (na dve strane) Let do Amerike na visini od pet metara: Tajna kaspijske nemani Istorijski zabavnik: Ne hvali se sutrasnjim danom Zemlja vetrova Nauka o zmajevima: Vatrena ptica varnice sipa (na 4 strane) Kako je Žil Vern došao na zamisao da napiše `Put u središte Zemlje` Život piše drame: U cesni na dalekovodu Smrt u cipeli: Lako je ukrasti belog slona Šta se nosi, vozi, sluša Hit strana: Beastie Boys, Cleopatra ... Ocena: 4. Vidi slike. Težina: 120 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Švedenkleov doživljaj - Bernhard Kelerman Ima ljudi koje skoro da ne goni sreća. Odrastaju u prijatnim okolnostima, zaštićeni od roditelja i rodbine, odličnog su zdravlja, dovoljno su daroviti da bez posebnog truda i patnje završe svoje vaspitanje. Imaju dovoljno strasti da uživaju u životu, ali instinktivno izbegavaju sve stvarne sukobe - ili se sukobi zaziru od njih? Šta god da su naumili, uspevaju. Dolaze u Monte Karlo i klade se na potpuno nemoguć broj. Krupje im tada predaje gomilu novčanica, na zaprepašćenje prosedih serijskih igrača. Ali oni, oni razmaženi sudbinom, misle da je to sasvim u redu, toliko su navikli na ovacije sudbine. Može se desiti da se neko ko je polaskan izgubi i da mu malo zastane dah - ali onda u pravom trenutku umire neki rođak koji je bio potpuno zaboravljen... Kako ovi izabranici to učine da im sreća dođe? sledi njena senka? Da li nose talisman na grudima? Možda sazvežđe zvezda...? Kako to, to je odgovor, da se ptica rađa kao papagaj na reci Amazon, ptičjem raju, u vazduhu koji zuji od insekata, toplom čak i u hladnim godišnjim dobima - a druga ptica se rađa kao vrabac u gutter Rođen u Berlinu ili Londonu, gde je svaki dan problem, a svake zime borba do smrti? Arhitekta Philipp Schvedenklee je nesumnjivo pripadao ovoj klasi polaskanih ljudi. Švedenkli je bio bogat, a da nije bio baš Rotšild. U svakom slučaju, mogao je da priušti, na primer, da mladoj dami pokloni par najelegantnijih lakiranih cipela samo u zamenu da provede veče ćaskajući s njim uz flašu vina. Posedovao je prelepu kuću na starom zapadu Berlina, kao i nekoliko velikih gradilišta na Kurfirstendamu, gde su godinama bile gomile kombija u pokretu. Ova gradilišta su imala kamatu od samo tri odsto, ali je njihova vrednost tokom godina porasla trideset puta... Izdavač: Narodna knjižnica, Beograd Godina: ? Broj strana: 176 Meki povez Biblioteka: Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: 4280 Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Sadržaj: FLAVIJAN – Protojerej Aleksandar Torik Roman „Flavijan“ protojereja Aleksandra Torika je neka vrsta vodiča za pravoslavne početnike. Dva prijatelja iz studentskih dana se „slučajno“ sreću u prodavnici cipela, što će potpuno preokrenuti život naizgled uspešnog moskovljanina Aljoše. U potrazi za materijalnom sigurnošću prosečnog građanina, Aljoša ne primećuje svoj opusteli i razvaljeni život, ali odlazak u goste kod jeromonaha Flavijana promeniće njegov usahli pogled na svet. Tu su upletene priče o demonima, egzorcizmu, o čudesima staraca i ruskih svetaca, vračarama… Tu, u novom okruženju bez zlobe i zavisti Aljoša vidi šta je normalan život, bez zlobe. Gde ljudska dobrota dolazi do izražaja i počinje da shvata koliko je pogrešno živeo. Kako, bez obzira na svakodnevne životne probleme može da se živi zdravo, bez pohlepe, zavisti i da se oseća lepo. U tom vrtlogu što moderan svet donosi ne vidimo koliko ima – da sistem od ljudi napravi zavisnike od kredita, nekretnina, platnih kartica i da nesvesno postajemo ne ljudi već samo predmet sa brojem koji treba da ispuni svoju normu ! Roman je napisan lakim, živopisnim stilom koji je pristupačan svakom čitaocu, a majstorski upletene priče nižu se jedna za drugom što doprinosi neobičnoj dinamici romana, te se čita u jednom dahu. Duhovni roman Flavijan je napisao ruski monah Otac Aleksandar Torik. Prevedena je na srpski jezik i na zahtev autora koji je veliki prijatelj Srbije, sav prihod od prodaje knjige Flavijane ide kao pomoć deci sa Kosova. Velika je sreća imati roman Flavijan preveden na naš jezik. I treba ga pročitati pažljivo. I iznova mu se vraćati. FLAVIJAN – Protojerej Aleksandar Torik Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Lepo očuvano Pinokio : priča o jednom drvenom pajacu - Karlo Kolodi (1942) Beograd , IPROZ, 1942, preveo Milivoj Predić, tvrdi povez Pinokio je izmišljeni lik i glavni lik dečjeg romana Karla Kolodija Pinokiove avanture (1883). Majstor Đepeto ga je isklesao iz drveta, on je stvoren kao drvena lutka, ali ceo život je sanjao da postane pravi dečak. On je lik koji je sklon laganju i prepravljanju priča iz raznih razloga. Priča se pojavila u brojnim adaptacijama, a Pinokio je jedan od najvažnijih likova dečje književnosti. Sadržaj 1 Radnja priče i karakteristike lika 2 Popularna kultura 3 Zanimljivosti 4 Reference Radnja priče i karakteristike lika[uredi | uredi izvor] Pinokio je poznat po svom malom nosu koji poraste svaki put kada slaže ili kada je pod stresom. Odeća mu je napravljena od cvetnog papira, cipele su mu napravljene od drveta, a kapa od hleba. Pinokio je u originalnoj priči prikazan kao mrsko derište i sebična osoba. Pinokio je sasvim slučajno došao na svet, zahvaljujući pre svega stolaru Antoniju i majstoru Đepetu. Prvi je zaželeo da od obične cepanice napravi nogu za sto, a drugi je hteo da izdelja drvenog lutka. Zbog te cepanice, zbog onog što je cepanica rekla i učinila, dva puta su se prijatelji potukli i toliko puta zakleli na večno prijateljstvo.[1] Još i pre svog rođenja, kao naizgled obična cepanica, Pinokio je umeo da napravi dosta neprilika onima koji su imali posla s njim. Toliko je uplašio majstora, stolara Antonija, da je obično crveni vrh njegovog nosa postao tamnoplav, a lice mu se izdužilo. Zatim je izazvao svađu između Antonija i njegovog kolege i prijatelja Đepeta. Đepeto još nije ni stigao da od cepanice koji je dobio na dar od Antonija izdelje glavu, a pinokio je već počeo da pravi smešne grimase i da mu plazi jezik. Tek što je ovom čovečuljku napravio noge, Đepeto je dobio nogom udarac po nosu, a drveni nestaško je izjurio na ulicu. Pinokijevih nestašluka je bilo dosta. Čak i sve dobre namere završavaju se sasvim suprotnim rezultatom. Dirnut time što je Đepeto prodao svoj jedini kaput, kako bi mu kupio bukvar, Pinokio mašta kako će učiti, zatim naći posao, zaraditi mnogo novca i kupiti svom ocu kaput, nov, ali samo što je čuo za predstavu lutkarskog pozorišta, zaboravlja na sve svoje planove, i menja bukvar za ulaznicu. Upada u nezgode, neprilike. Tako život pokušava da nauči nesnosnog dečaka, ali on veoma sporo uči i teško izvlači lekcije iz onog što mu se događa. Upadajući u nove neprilike, Pinokio se uvek priseti svog sirotog oca, i kako je lep život pod njegovim krovom. a onda ponovo zaboravi na svoje kajanje, i upušta se u nove avanture. Dobra vila je obećala Pinokiu da će postati čovek, ako zasluži. A da bi zaslužio, trba da postane `dobar dečak` - da uči, da prestane lagati. Pinokio ima mnogo mana, ali i dobro srce, pa i snalažljivost. Dospevši u trbuh ajkule, Pinokio nalazi tamo svog oca i spasava ga iz zatočeništva u ajkulinom stomaku. Pinokio se pretvorio u pametnog, lepog dečaka s kestenjastom kosom i plavim očima, veselog, radosnog lica.[2] Popularna kultura[uredi | uredi izvor] Pinokio (1940) — Diznijeva adaptacija, Volt Dizni je ublažio originalni karakter Pinokija kako bi ga učinio dopadljivijim. Mel Blank je pozajmio glas Pinokiju u radio adaptaciji iz 1953. Adaptacija iz 1972. 1996 Pinokiove avanture — adaptacija originalnog romana. 2000 Mjuzikl Đepeto Pojavljuje se i u svim delovima Šreka kao sporedan lik. 2002 - film Roberta Beninjija u kojem je on glumio Pinokija. Serija Once Upon a Time (2011—) Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] U italijanskom gradu Kolodi, rodnom mestu majke pisca Karla Kolodija, stoji spomenik Pinokiju. Kao svojevrsni spomenik, u Kolodiju se može posetiti i vrlo originalni park posvećen poznatoj dugonosoj marioneti. Ovaj neobični park je potpuno na otvorenom. Hodajući u velikom vrtu, okruženi gustom vegetacijom, mogu se videti svi glavni protagonisti priče: Pinokijo, tirkizna vila, mačka i lisicu i mnoge druge likove iz romana.[3]

Himalaji nebesko predvorje - Pavle Jevremović ocuvana `Himalaji - nebesko predvorje` otkriva mnoge čari i ćudi najveće planine sveta i opisuje dramu koja je uznemirila svet Sto božanskih epoha nije dovoljno da bi se opisala sva čuda Himalaja - kaže stara sanskritska poslovica. Ovom poslovicom i Pavle Jevremović počinje svoju knjigu putopisne proze `Himalaji - nebesko predvorje`. Onda i lično doprinosi otkrivanju i zanimljivom opisivanju mnogih čuda na `krovu sveta`. Pavle Jevremović po obrazovanju je doktor pravnih nauka, a po životnom opredeljenju diplomata, službovao je u Indiji i SAD, bio je spoljnopolitički savetnik Predsedništva SFRJ u poslednjim danima bivše države, bio je i savetnik predsednika SRJ dr Vojislava Koštunice. Svojom novom knjigom predstavlja se i kao izvrstan prozni pisac. Ne mogu se lako žanrovski odrediti Jevremovićeva `Nebeska predvorja`: to je i hronika, i putopis, i propovedna proza, i triler (drama stradanja 12 ljudi, o čemu se mnogo pisalo i govorilo u svetu), pa i monografija o Himalajima (luksuzno je štampana, na kunstdruk papiru, s oko stotinu ekskluzivnih fotografija u koloru)... Ali, pre svega je zanimljivo i autentično napisana, sa dosta lirskih opisa, i izuzetno je čitljiva. Dok je čita, čitalac `oseća autentični ambijent` najveće planine sveta, može da `doživi` velike hladnoće, iznenadne orkanske vetrove, zaslepljujuće snežne oluje... Ovome je dosta doprineo s luksuznom, ali dobro osmišljenom opremom knjige i izdavač, BMG - Beogradsko mašinsko-grafičko preduzeće. Crnogorci zastali pred ciljem Autor knjige predočava zanimljive priče iz istorije ovog `trećeg pola` koji tektonske sile i dalje uzdižu, prema proračunima geofizičara, oko jedan santimetar godišnje; piše o sagi osvajanja Himalaja koja odavno traje i koja će ko zna koliko dugo još trajati; obnavlja uspomene na mnoge istraživače ovih nebeskih visova, još od Aleksandra Makedonskog; objašnjava šta je to u ljudima što ih tera da se penju iznad oblaka i zašto je `osvajanje Everesta postala stvar nacionalnog prestiža`; iznosi lična iskustva dok je upoznavao Himalaje, slikovito i sasvim uverljivo opisuje svoja probijanja kroz ove planinske krajolike; predočava borbu za život među stenama i ledom pod raznim nepredvidivim nedaćama; kako izgleda borba za postavljanje šatora u stenama gde nama nijednog kvadratnog metra ravnog terena, kako vetar izvlači rukavice iz džepa i odnosi ih u nepovrat, kako različiti ljudi različito reaguju na nedostatak kiseonika i kako na ovim visinama pod naletima vetrova čiji huk podseća na tutnjavu `stotine ekspresnih vozova` možete svaki čas odleteti... Takve opise može da pruži samo neko ko je veliki ljubitelj prirode, strastan planinar i ko je osetio čari i nikad do kraja dokučive ćudi Himalaja. Takav je Pavle Jevremović. Tri puta do sada je zalazio u Himalaje. Doduše, nije se ispeo na Everest, ali jeste uspeo da uđe u dušu onih koji su učinili takav podvig, što je dovoljno za jednu ovakvu knjigu. Poslednji put išao je u proleće 1996. sa ekspedicijom planinarskog društva `Javorak` iz Nikšića. Bio je to odvažan poduhvat u koji je uloženo dosta volje, truda i novca. Ali, sticajem okolnosti, crnogorski himalajci zamalo nisu uspeli da se domognu najvećeg vrha od 8 848 metara, Mont Everesta. Ispeli su se na 8 800 metara. Nastaviti onih četrdesetak metara na samom vrhu bilo je izuzetno opasno jer je upravo tada počelo da se pogoršava vreme. Da su krenuli ranije u ovaj završni čin (da u pripremama nisu kasnili) najverovatnije bi postigli podvig koji su, kao i mnogi drugi, toliko želeli. Ipak, osim te postignute visine, veliki uspeh postigli su time što su se svi živi vratili. Pavle Jevremović ne govori otvoreno zašto je tako malo nedostajalo do potpunog uspeha, već samo opisuje događaje, iznosi činjenice, a čitaocima ostavlja da sami zaključe.

ПЕСНИКОВ ИЗБОР И ОДЛУКА Никога не би требало посебно да чуди, што је формула „нових и изабраних песама“ постала тако популарна не само међу пeсницима, него и код критичара који још увек прате поезију. И првима и другима та формула пружа прилику за један дистанциран поглед, који може да поприми облик ретроспекције, реконструкције, ревалоризације, или свега тога у исти мах и у најразличитијим односима. Песников избор је, у сваком случају када саставља књигу својих изабраних песама, уједно и одлука, опредељење да нагласи овај, а пригуши онај рукавац своје поезије - а тиме и да самога себе ослика у овим, а не у неким другим бојама. И коначно, песнички избори су увек прилика да се читалачка пажња скрене на дела и њихове ауторе, који су услед различитих околности остајали негде на рубу интересовања. Све што је малочас речено, важи и у случају књиге изабраних и нових песама Драгомира Шошкића Поглед на сат. Ова књига сабира две деценије песничког рада, односно три песничке збирке објављене у том периоду (Казимирско путовање, 1993, Студ и целац, 1996. и Предео подношљиво раскошан, 2003) и известан број нових, унутар корица неке књиге још необјављених песама. Већ на основу података о ритму којим је Шошкић до сада објављивао књиге, може се закључити да му није стало до грозничавог присуства у тзв. књижевном животу, него да радије следи неке мирније, унутрашње ритмове. Утолико се насловна синтагма његове књиге може разумети и у (ауто)иронијском кључу. На сат гледамо када из неког разлога желимо да знамо које је доба - да ли је куцнуо тренутак (на нешто), да ли каснимо (негде), колико још има времена (за нешто). Та питања могу да делују узнемиравајуће, уколико је примат на оном спољашњем, али и умирујуће, ако је на унутрашњем часовнику. Ритам своје поезије Шошкић приказује кроз хронолошку реконструкцију; наслови главних делова ове књиге подударају се са насловима досадашњих књига, а блок који обухвата нове песме налази се, доследно, на крају. Та логична и најчешћа форма у којој се остварују „изабране и нове песме“, овде се показује посебно подесном, због особина и квалитета Шошкићеве збирке Казимирско путовање. Ова збирка која се одликује изразитом разноврсношћу у погледу књижевног поступка, форме, израза и активираног сензибилитета, показује нам којим је све путевима могла да се развија Шошкићева поезија. У том смислу њена уобличења у каснијим двема збиркама, као и у прегршти нових песама, такође представља један избор и једну одлуку. Разноврсност о којој је реч може се илустровати бројним примерима. О песниковом полазишту можда најснажније казује један стих са почетка овог избора, који се и понавља да би се нагласио - стих који гласи „поезија није мртва“. Зашто би неко веровао да је мртва? Или, да прецизније поставимо питање, чему се то са једне стране песник супротставља тврдећи да поезија „није мртва“, и који то облик поезије, са друге стране, он жели да афирмише? Стихови песме се изричито обраћају „уцвељеној интелигенцији“ и „врлим критичарима“ - онима, дакле, који поезији хоће да приступе рационално и аналитички, наоружани својим теоријама и категоријама. Њима се супротставља поезија још увек повезана са животом. Из циклуса „Скитије кроз несаницу“ видимо да се та још увек жива, још увек животна поезија, у Шошкићевој обради, најрадије остварује преко (нео)романтичарске топике: без изузетка, таквог су порекла сви мотиви који се у овом циклусу појављују: сан, путовање, срце, завичај, самоћа, коначно - или пре свега! - и мотив „Вечне тајне“, као врхунац једног начина поетског доживљавања и изражавања. Та „Вечна тајна“ се код Шошкића расплиће (мада не и коначно разрешава, јер то је немогуће) у два међусобно често повезана тока; већ сама чињеница да се трагом тајне полази више него једним путем, потврђује оно малопређашње запажање о томе да Казимирско путовање отвара и трасира различите развојне могућности. Од та два тока, сумарно говорећи, један води у безвременост традиције, а други у безвременост егзистенције; један тражи поузданост и поверење, а други се суочава са тескобом. Када у песми „Пуста поља“ субјективност „обузета“ „Вечном тајном“ креће „крилу завичајном“ и „путоказом богомоља“ (које се на крају песме преображавају у „завичајне птице“, дакле у форму колективне, а не чисто религиозне свести), њен пут води ка традицији народне књижевности, и то чешће епској него лирској, али традицији ипак сагледаној из угла овог времена, што значи сагледаној уз неопходну дистанцу, која се успоставља и обезбеђује у првом реду средствима ироније. Карактеристичан је у том погледу поступак у песми „Напор мача твога Лазаре“, у којој на први поглед читалац може да очекује само једну варијацију на познату тему, само једно потврђивање вредности које неки сматрају недодирљивим. Али само на први поглед, јер песник избором лексике и обликовањем песничких слика уноси у традиционални мотив неочекиване нијансе. Иако моћ традиционалних епско-митских представа није потпуно разложена и детронизована, оно је сигурно иронијски поткопана: „галванска прашина“, „етерична паучина духа“ или „вришталиште“ нису синтагме које би одабрали правоверни браниоци мита о кнезу Лазару. Насупрот овој песми, већ у првој следећој, „Симонида“, песник се креће унутар очекиваног простора који му пружа традиционални облик мотива, укључујући чак и његово настојање да се том простору прилагоди и на равни одабране лексике. Други ток ове поезије води ка понорним дубинама егзистенције. У оквиру овог мотивског и изражајног круга, упечатљиве су песме из циклуса „Земни прах“, које поред наглашавања језе због свеопште пролазности која погађа чак и традиционалне симболе вечности („И светлост ће бити прах“), уводе у игру силе једне изврнуте оностраности. Симбол „црног перја“ сасвим јасно наговештава симболични простор оног мрачног, демонског, злог, који ће бити шире развијен у циклусима „Господар смрти“ и „Ујед“. Снажне слике у којима песник испољава умешност у коришћењу гротеске, изграђују сугестију једног динамичног, али вредностима накарадног света, сцена пакла или ноћних мора, у којима исконске силе напросто прождиру појединца и његово поуздање у све добро, лепо и истинито. Имплицитан критички импулс ових песама се можда односи на савремену цивилизацију, а можда и на неку њену уже одређену регију. У сваком случају, та мрачна имагинација Казимирског путовања може се разумети, ретроспективно, као једна од развојних могућности које су песнику биле на располагању. Могућно је да у контексту уобличавања изврнутог, демонског света и његове симболике, постоје тачке Шошкићевог додира са утицајном поезијом Новице Тадића, те да се Шошкићево „Цоктало“ и „Велики Гутач“ дозивају са Тадићевим „Скакутаном“ и „Огњеном Кокоши“. Евокацију мрачне, демонски изврнуте стварности песник остварује и у циклусу „Худобе“ из збирке Студ и целац. Овде је занимљиво и то што се у песмама из тог циклуса појављује један елемент који повезује оно завичајно и оно егзистенцијално као два основна правца Шошкићеве поезије, онако како су иницијално постављени у првој збирци. Тај елемент су - бајалице, као средство одбране од демонских сила које би, иначе, скршиле нејаку субјективност песме. Можда су људи те бајалице најпре чули од оних „завичајних птица“ о којима је већ било речи? Ипак, доминантни ток збирке Студ и целац образују оне песме које изражавају егзистенцијалну драму, али померену у оквире сложене симболике оностраног, у којој до речи долазе и „Жуборна Усна Васионе“, али и „уста Црне животиње“, светло и тамно, у преплету и укрштају. Песник у свему томе види излаз, „зев наде“ који се мора разумети - чујмо тај исказ - као „процеп нашем / утрнулом језику“. Тај процеп без даљег треба схватити као излаз, као врата у слободу, коју језик толико жели, али не може да је досегне јер је „утрнуо“. Сада се она (нео)романтичарска „Вечна тајна“ из претходне збирке преобразила у „тајну неизговореног“ (можда и неизрецивог - што песник додаје у истом даху: „Где пребива тајна неизговореног / Где неизрецивог сенка“), прешла је из емотивног у језички облик, остајући онострана. Студ и целац осим продубљивања тематско-мотивских и изражајних могућности наговештених у Казимирском путовању, доносе и нове акценте. Све јаснији је критички импулс ове поезије, директније је изражено религиозно осећање, а као засебан мотивски круг појављује се и љубавна поезија. Ако би било потребно да се одлучимо за само једну истакнуту карактеристику Шошкићеве поезије у првим двема књигама - онда би избор пао на њену разноврсност, и то не само тематско-мотивску, већ и формалну, као и разноврсност доживљаја и њихових израза. Ту разноврсност песник неретко додатно наглашава; на пример, када после низа песама у којима је недвосмислена снажна религиозна инспирација, уследи „Паклени сонет“, онда то није тек поигравање смислом и пука провокација, већ указивање на сложеност односа овостраног и оностраног. Утолико пре, што за „Пакленим сонетом“ следи неколико песама у којима се са једне стране релативизује апсолутно позитивна вредност оностраног, а са друге акценат поново пребацује на угрожену егзистенцију и њено трагање за смислом. Изричито, у песми „У сјај У сјај У чистоту“, упућивање на спас се артикулише као императив, а оно што тај императив захтева - као бег. Треба побећи у сјај и чистоту; али слике којима се евоцирају сјај и чистота, мање личе на љубав божанске личности, а више на ону већ више пута поменуту збринутост завичаја. Насловни циклус збирке поново окупља певање о тескоби, а иновативни елемент је хуморни призвук у овим стиховима: свакако, то је призвук црног хумора. Песме „Повратак“ и „Извештај“, уз све формалне разлике које их раздвајају, могу се узети као репрезентативни примери Шошкићевог начина да се проговори о исконској тескоби. Збирка Предео подношљиво раскошан такође уноси нове чиниоце у песников индивидуални поетски свет. На првом месту, као карактеристика која се опажа већ и приликом најлетимичнијег прегледа стихова из ове збирке, истиче се промена у ритму, интонацији и облику песниковог исказа. Раније елиптичне, кратке, симболички густо насељене стихове заменио је дуги стих, веома често ритмички приближен прозном начину говора, а средства којима се песник служио у обликовању таквог стиха, долазе из репертоара за наше време типичне дискурзивне хибридизације. Шошкић свој стих сада подвргава иронизацији, есејизује га, све чешће прибегава лирској нарацији… Има у овој збирци и поступака који делују на непосредно симболичкој равни, као што је наглашена митологизација активираних слојева представа и симбола. Критичка нота је све израженија, а повлашћене мете критичког жалца нису само оне спољашње самој књижевности, већ исто тако и књижевност и њено разумевање и тумачење. Насловна песма припада том регистру, самокритици књижевности. У њој се чује прекор (завичајним?) барбарогенијима, који би хтели да се упусте у поезију, а да за то немају никаквих претпоставки. Они се ужасавају пева птица, а „о помами чула су нешто начули / знају тек толико / колико и о пролазности“. Они су у раскораку између своје стварности и свога мишљења о њој, и стихови их фиксирају у том раскораку, на сличан начин као што то чини песма „Порекло наде“, али на једном општијем односу. Има у овој збирци и непосредније, огољеније критике, пре свега у циклусу под насловом „Препознавање суштине“, а у овом у песми истог наслова, као и у песми „Гомила“. Интерној критици (само-критици књижевности) придружује се критика која циља на друштвене услове. Песников израз је израз појачане ироније, која понегде прераста у саркастично одбијање такве стварности: као у слици „језичке олупине / (која плива на таласима надахнућа)“. У оној мери у којој та критички интонирана поезија захвата област песничког, можемо говорити и о уношењу аутопоетичких црта у Шошкићево песништво. Од више песама у којима се препознаје аутопоетичка димензија, можда су најизразитије „Упутство за разумевање ствари“ и „Чишћење језика“. Формално и изражајно довољно различите (то својство Шошкићеве поезије се уосталом и не мора више посебно наглашавати), те две песме дају опис ситуације у којој се (данас) налази песник, и коју сажима поентирајући исказ: „ствар се налази пред нама господо / дакле“, односно, указују на оно што би песници требало да чине у тој ситуацији, што сажима насловна синтагма „чишћење језика“. Овој наглашеној аутопоетичкој нити збирке Предео подношљиво раскошан додатни акценат пружају разноврсне текстуалне интервенције, цитати и алузије у самим стиховима, односно опремање појединих песама мотом или посветом другом песнику. Таквом наглашавању интерних односа књижевности доприносе и митологизујући текстови, као што су нпр. неке од песама из циклуса „Бајка о свеопштем грнчару“. Утиску о разноврсности унутар које песников избор и одлука мењају и додају акценте, доприносе и нове Шошкићеве песме. Критичка интонација је очувана, али се она сада односи све више на социјално-историјску раван. Песме „На чистац“ и „Свођење рачуна“ у колоквијалном ритму и уз одмерену дозу хумора обрађују наше, ововремене - али у исти мах универзалне тегобе. Посебну пажњу заслужује троделна песма у строгој форми из циклуса „Бревилоквијум таштине“, која је настала, како каже песникова белешка, као адаптација једне строфе Езре Паунда. Изузетно вешто уобличена, са променама интонације и форме које једна другу подупиру, ова песма о песми се са правом издваја као један од највреднијих доприноса Погледа на сат. У првом делу читамо један вишеструки пастиш традиционалне форме и мотива. Мотив пловидбе бродом као метафоре за човеков животни пут, са низом пратећих сликовитих поређења (покисли прамац, дрхтаво једарце, сломљене катарке - све те слике су слике човекове душе изложене постојаном невремену живота). То путовање у непознато и онострано, путовање песме, оно је што лирски глас препознаје као своје највредније („зарад жудње … ситно словце срицах“; деминутиви су овде средство иронијског депатетизовања исказа којем иначе, због формалне и симболичке напетости, прети да буде схваћен као патетичан). Друга песма иронизује иронију, двоструко изврће, говори о песнику као невештом у тренутку када глача свој стих како би исцелио сваку његову неравнину. Трећа песма, приближавајући се античком метру, наставља иронијску игру са песмом и стварношћу изван ње, хитрим надахнућем и духом увек тромијим од Муза. Гола стварност треска у лице песми. Једна вечна, универзална ситуација песника. Шта му онда остаје? Ништа, био би најбољи одговор, ништа до песма. Имамо ли у виду досадашњи постепени развој поезије Драгомира Шошкића, њену разноврсност и спремност за уношење увек нових, али никада не радикално другачијих акцената, могли бисмо само да претпоставимо да „Бревилоквијумом таштине“ овај песник отвара још једну могућу димензију за своју песму. Хоће ли се то остварити, поново зависи од њега самог, од његовог избора и одлуке. Што се тиче нас, читалаца Шошкићеве поезије, биће довољно сазнање да у њој откривамо не само разноврсност, већ и вредности по себи. Саша Радојчић Наслов: Поглед на сат: изабране и нове песме 1993-2012 Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 304 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 19 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-515-0764-2

Rasprodato retko izdanje knjiga je u odličnom stanju, potpuno nova. Format: 13x20 cm Broj strana: 454 Pismo: Latinica Povez: Mek Prevodilac: Tatjana Bižić Sa četrnaest godina Lakšmi napušta rodni Cejlon i putuje u daleku Malaju da bi se udala za znatno starijeg čoveka. Namamljena obećanim bogatstvom i lagodnim životom, otkriva da je stvarnost podeljena s Ajom unekoliko drugačija. Pre nego što napuni devetnaest leta, Lakšmi svake godine donosi na svet po jedno dete i, uprkos svojoj mladosti, postaje stroga materinska ličnost.Vatrene ambicije razgorene izneverenim nadama provlače se kroz odnos sa svakim od šestoro njene međusobno veoma različite dece, dok porodične veze postaju sve napetije zbog ličnih i društvenih zategnutosti. Snagom volje Lakšmi preživljava košmar japanske okupacije – ali ne prolazi bez ozleda. Duboke ožiljke kojima je porodica obeležena, njeni članovi prenose i na sledeće pokolenje. Sve do Lakšmine praunuke Niše, koja iznova slaže deliće mozaika svoje porodične istorije, zaveštanje koje je ostavila Mati pirinča neće uroditi plodovima. Mati pirinča je retkost među pripovedačkim delima. Preneće čitaoca u jedno drugo vreme, na jedno drugo mesto, u nemilosrdni svet egzotične lepote, gde sitna životna zadovoljstva moraju da nadoknade njegove nezamislive užase. Stilom poetična, a domašajem opsežna, ova priča ispričana je sa živopisnošću koja ume da vas progoni, i koja omogućuje da kroz odškrinuta vrata provirite u drugačiji svet,čudan, a ipak prisan po temama i preispitivanjima. Na kolenima svog ujaka, trgovca mangom, prvi put sam čula za čudesne skupljače ptičjih gnezda u dalekoj zemlji zvanoj Malaja. Bez baklji, smelo se penju uz uznjihane bambusove motke na visinu od stotinu metara da bi dosegli svodove planinskih pećina. Pod motrenjem duhova ljudi koji su se sunovratili u svoju smrt, posežu oni sa svojih opasnih uporišta da ukradu poslasticu za bogate sladokusce – gnezdo od ptičje pljuvačke. U užasnoj tmini čak ni same reči strah, pad ili krv ne smeju se nikad izustiti, jer njihov odjek mami zle duhe. Jedini prijatelji skupljača gnezda su bambusove motke koje nose njihovu težinu. Pre nego što načine prve kretnje, muškarci kucnu bambus blago, i uzdahne li s tugom, odustaju smesta. Ujak mi je rekao da mi je srce bambus i postupam li s njim nežno i slušam li njegovu pesmu, najviše, najveće gnezdo biće moje. Lakšmi

Knjiga je odlično očuvana, kao nova, verovatno nečitana, nema posvete. Retko. Okorela zemlja čuda i Kraj sveta je zadivljujući spoj sajber-panka, kafkijanske fantazije, detektivskih romana i mitske građe. Ovaj neumorno dovitljivi roman, koji tako lako navodi aktivnu pažnju čitalaca celim svojim fantazmagoričnim tokom, napisao je zasluženo najpopularniji japanski književnik i za njega dobio uglednu nagradu Tanizaki. U romanu se, po poglavljima, naizmenično smenjuju dve precizno konstruisane paralelne priče sa elementima sf-a. Uz majstorski oslikane likove Kalkulusa, Čitača Snova i Senke, sredstvima koja kao da su primerenija drugim medijima, filmu i stripu, Murakami gradi likove luckastvog i genijalnog profesora, njegove bucmaste privlačne sedamnaestogodišnje unuke opsednute pink odećom i sklone razgovorima o seksu, podzemnih čudovišta, bibliotekarke, a među njima smešta i Boba Dilana, Lorin Bekol, kao i čitavu plejadu književnika, muzičara i filmskih stvaralaca kojima autor u ovom roman pravi svojevrstan omaž. Murakami na vrlo osoben način zapravo istražuje prirodu ličnosti i ispituje da li smo potpuno definisani svojim iskustvima i sećanjima od kojih se sastoji naša svest. Ako bismo uklonili sve sećanje, kakva bismo osoba bili? Kako bi ličnost mogla da poseduje bilo kakve osobenosti sopstvenog individualiteta bez prizivanja događaja koji su usmerili i odredili njen razvoj? Ova neodoljiva igra u predvorju uma prava je poslastica za one koji tumače moć unutarnjih svetova. „Tajanstven, nadnaravan i zabavan... fantastični svet ovog dela dostojan je jednog Kafke.` Philadelphia Enquirer „Prepun akcije, neizvesnosti, čudnih likova, neočekivanih okolnosti... provokativno delo.` Los Angeles Times Review of Books „Mešavina američke zabave i japanske strave.` Esquire „Otkačeno, urnebesno, bizarno... sjajna, izuzetna knjiga.` Times (London) Haruki Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca, rođen je 1949. godine u Kjotu (Japan). Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada, među kojima su i nagrada „Franc Kafka`, nagrada za kratku prozu „Frenk O’Konor` – najznačajnija međunarodna nagrada ovog žanra, nagrada „Jerusalim` za slobodu pojedinca u društvu – najveće priznanje koje se u Izraelu dodeljuje stranim autorima, i danska književna nagrada „Hans Kristijan Andersen`. Do sada je objavio, među ostalim, romane: Fliper (1973), Slušaj pesmu vetra (1979), Potera za ovcom (1982), Okorela zemlja čuda i Kraj sveta (1985), Norveška šuma (1987), Igraj Igraj Igraj (1988), Južno od granice, zapadno od sunca (1992), Hronika ptice na navijanje (1994), Sputnik ljubav (1999), Kafka na obali mora (2002), Kad padne noć (2004), 1Q84 u tri toma (2009), Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća (2013) i Ubistvo Komtura (2017); knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993), Posle potresa (2000), Tokijske misterije (2005), Muškarci bez žene (2014) i Prvo lice jednine (2020); knjigu sećanja O čemu govorim kad govorim o trčanju (2007); knjigu eseja Pisac kao profesija (2015) i dokumentarističku knjigu Metro (1997/98). Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce. Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD.

U dobrom stanju Variációk : 32. Írótábor Kanizsa, 1984. IX. 13., Kapitányrét / Andruskó Károly Varijacije : 32. kolonija književnika Kanjiža, 13. IX 1984. Ribnjak Vrsta građe knjiga Jezik mađarski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja [Senta : K. Andruskó], 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis [31] list : grafike ; 9 cm Napomene Na spor. nasl. str.: Varijacije : 32. kolonija književnika Kanjiža, 13. IX 1984. Ribnjak Ručno otisnuto sa originalnog drvoreza Tiraž 300. ANDRUŠKO KAROLJ - „NAJVEĆI UMETNIK MINIATURNE KNJIGE“ Dvadeseti vek, posebno njegova druga polovina, označio je renesansu minijaturne knjige koja ima veoma dugu istoriju. Od 1690. do 1900. godine u Sjedinjenim Državama objavljeno je 1.625 minijatura za oko 300 izdavača, a u 20. veku 335 izdavača objavilo je više od 3.300 minijatura. I drugde, posebno širom Evrope, vlada sličan trend. U ranim godinama 21. veka, objavlјivanje minijatura je donekle usporeno, ali je i dalje popularno za kolekcionare. Da bi se knjiga mogla smatrati minijaturnom, njen knjižni blok (bez korica) ne sme biti veći od 10 cm u oba smera, a za najniže dimenzije nema ograničenja. Danas se najmanjom knjigom na svetu smatra knjiga Kameleon Antona Čehova, koju je 1996. godine izradio A. Konenko u Omsku (Rusija), a Ginisova knjiga rekorda ju je priznala najmanju knjigu na svetu. Još manju knjigu Japanci proizveli su ove godine, ali još uvek nije međunarodno potvrđena. Prva karakteristika minijaturne knjige jeste njen format koji varira u okviru gore pomenutih dimenzija. Druga karakteristika ove knjige je veoma raznovrstan sadržaj i tehnička proizvodnja: od potpuno ručno rađenih minijatura koje su napravili najrazličitiji zaljubljenici širom sveta, pa do - zahvalјujući savremenoj tehnologiji štampe - potpuno štampanih izdanja, često u masovnim tiražima koja se prodaju na kioscima. Prave kolekcionare obično ne zanimaju takva izdanja. Svet minijaturne knjige danas je veoma raznolik. Najveći kolekcionarski klub u SAD je Miniature Book Society (MBS), koje ima oko 400 međunarodnih članova. U Nemačkoj postoje tri kluba, u Štutgartu, Berlinu i Lajpcigu. U socijalističkom sistemu izdavanje minijatura je bilo visoko razvijeno u bivšem Sovjetskom Savezu, Mađarskoj i Demokratskoj Republici Nemačkoj. Tamo je bilo mnogo udruženja ljubitelja minijaturnih knjiga, ali - sa završetkom tog političkog sistema – ta udruženja su uglavnom prestala da postoje, a zatvorene su čak su i štamparije i izdavačke kuće koje su nekada izdavale minijature. Andruško Karolj je bio i ostao jedinstveni fenomen u svetu minijaturnih knjiga: proizveo je oko 270 minijatura. Budući da njegove minijaturne sadrže duboreze i linoreze, i većinu njih je sam štampao i uvezivao (barem u prvom, eksperimentalnom izdanju), zato što je ručno numerisao i potpisao većinu svojih izdanja, a neka od njih i ručno bojio, svaka od njegovih knjižica je njegovo originalno umetničko delo. Andruško Karolj je rođen u Vojvodini u Senti 27. juna 1915. godine, gde je i umro 26. februara 2008. godine, u 93. godini. Rođen je u siromašnoj porodici „kubikaša“ (radnika koji su plaćani po kubnom metru iskopane zemlјe). I sam je neko vreme bio prinuđen da se bavi ovom profesijom. Uz mnogo truda uspeo je da stekne izuči zanat grafičara i slovoslagača, uvek je znao dobro da crta i tako je tokom rada razvijao interesovanje za umetnost. Čitav radni vek proveo je u štamparijama Subotice, Beograda, Novog Sada, Osijeka i Sente. A kao samouki slikar i grafičar, učestvovao je na preko 700 izložbi u zemlji i inostranstvu, stekavši svetsku slavu kao ekslibrista i autor retkih, vlastoručnih izdanja minijaturnih knjiga. Načinio ih je preko 220, a neke od njih su tako malih dimenzija (ilustracije “Jame” Ivana Gorana Kovačića, i knjiga “Motika” – tek 5x5 milimetara!) da se mogu čitati samo uz pomoć optičkih pomagala. Predmetne odrednice Andruško, Karolј, 1915- -- Drvorezi