Opis proizvoda Elektronske cevi su opet u modi. Vrhunski audio uređaji kao što su MP3 plejeri, CD plejeri ili digitalni radio zaista dolaze na svoje kada cevno pojačalo daje prefinjen perfektan zvuk. A na izlazu PC zvučne kartice umesto IC aktivnih zvučnih stubova može doći vaš cevni uređaj. Izrada sopstvenog cevnog kola za PC zaista ističe vaš individualni ukus. Kada umesto LED imamo signalizaciju rada sa mističnim sjajem katode cevi uređaj se jasno izdvaja iz gomile. Ko se kao početnik usudi da radi sa cevima u početku nailazi na visoke napone koji se obično koriste. Do 250 V u sopstvenom projektu? Visoki naponi mogu brzo postati neprijatni. Osim što su opasni po život ne može se potceniti opasnost po elektronske komponente. Dovoljna je mala greška i zauvek se možemo oprastiti od skupe tehnike. Ne moraju biti samo visoki naponi, elektronske cevi mogu raditi na nižim naponima. Ono što se često previđa ovde je napravljen kao princip: kola sa elektronskim cevima na bezopasnim naponima. Cev koja je originalno razvijena za anodni napon od 600 V može apsolutno raditi na 12 V. Knjiga je namenjena čitaocima otvorenog avanturističkog duha. Delimično se radi o putu u nazad u priču o tehnici elektronskih cevi. Više od 50 godina star koncept otkrivamo kao novu veštinu. Delimično će stare cevi biti upotrebljene na potpuno nov način. Susret visoke tehnologije i tradicije. Kratak sadržaj Predgovor 1. Uvod 2. Osnovno o cevima 2.1 Izrada i funkcija cevi 2.2 Tipovi cevi 2.3 Tehnologija kola 2.4 Nove i korišćene cevi 3. Podaci o cevima 3.1 Niskonaponska cev ECC86 3.2 Dvostruke triode 3.3 VF triode sa velikom strminom 3.4 Niskonaponska cev EF98 3.5 VF pentode 3.6 Baterijske cevi 3.7 Pentode snage 3.8 Višestruke cevi 4. NF pojačalo sa triodama 4.1 Prvo ispitivanje: napon grejanja 4.2 Struja rešetke 4.3 Pojačalo za slušalice 4.4 Izlazni transformator 4.5 Karakteristična kriva 4.6 Pozitivni napon rešetke 4.7 Upotreba predajnih cevi 4.8 Višestepeno pojačalo 5. Stereo pojačalo za slušalice sa EL84 5.1 Razmatranja o zvučnoj slici 5.2 Tehnologija kola 5.3 Karakteristične krive 5.4 Izlazni trafo 5.5 Kondenzatorska sprega 6. Pojačavači snage klase A 6.1 pojačalo za slušalice sa EL95 6.2 Upotreba baterijskih cevi 6.3 NF univerzalno pojačalo sa ECL80 6.4 Pojačalo snage sa PL504 6.5 RC sprega 6.6 Paralelno puš-pul pojačalo (PPP) 6.7 Izobličenja na tetrodama 6.8 Pojačalo snage sa dve EL504 6.9 Cevni ispravljač 7. Puš-pul pojačalo 7.1 Puš-pul stepen sa ECC85 7.2 Dva puta ELC82 7.3 Hibridno pojačalo sa EL504 7.4 Puš-pul izlazni stepen sa EL34 8. Detektorski radio sa cevima 8.1 Dvostruka dioda EAA91 8.2 Dvostepeni prijemnik 8.3 Sprega sa antenom 9. Audion 9.1 Triodni audion bez povratne sprege 9.2 Audion sa ECC81 i povratnom spregom 9.3 Triodni Audion na samo 4,5 V 9.4 Audion sa pentodom 9.5 Prijemnik 0V2 sa EF80 i ECL80 9.6 Audio sa baterijskom cevi DF91 9.7 Prijemnik sa dva kola 9.9 Oscilacije klatna Audiona na 1 MHz 10. VF oscilatori 10.1 Osnovna kola 10.2 Oscilator srednjih talasa sa malim naponom 10.3 UKT oscilator sa kolom u rešetki 10.4 Kvarcni oscilator 10.5 Oscilator sa tetrodom 10.6 Amplitudna modulacija 10.7 Teslin generator 11. Cevni superheterodin 11.1 Kolo 11.2 Izrada i prilagođavanje 11.3 Proširenja kola prijemnika 12. Merna tehnika 12.1 Cevni voltmetar 12.2 Elektrometar (Galvanometar) 12. 3 Merenje izolacije 12.4 Grid dip metar 12.5 Kalibrator 12.6 Sinhroni detektor Prilog Grafički prikaz podnožja svih korišćenih cevi Literatura

U dobrom stanju. Castilla Andalusia. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (6x 32) listova) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Kastilja. Andaluzija. Granada. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Granada Sevilla. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Sevilja Cordoba. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Córdoba Toledo. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Toledo Madrid. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Madrid ANDRUŠKO KAROLJ - „NAJVEĆI UMETNIK MINIATURNE KNJIGE“ Dvadeseti vek, posebno njegova druga polovina, označio je renesansu minijaturne knjige koja ima veoma dugu istoriju. Od 1690. do 1900. godine u Sjedinjenim Državama objavljeno je 1.625 minijatura za oko 300 izdavača, a u 20. veku 335 izdavača objavilo je više od 3.300 minijatura. I drugde, posebno širom Evrope, vlada sličan trend. U ranim godinama 21. veka, objavlјivanje minijatura je donekle usporeno, ali je i dalje popularno za kolekcionare. Da bi se knjiga mogla smatrati minijaturnom, njen knjižni blok (bez korica) ne sme biti veći od 10 cm u oba smera, a za najniže dimenzije nema ograničenja. Danas se najmanjom knjigom na svetu smatra knjiga Kameleon Antona Čehova, koju je 1996. godine izradio A. Konenko u Omsku (Rusija), a Ginisova knjiga rekorda ju je priznala najmanju knjigu na svetu. Još manju knjigu Japanci proizveli su ove godine, ali još uvek nije međunarodno potvrđena. Prva karakteristika minijaturne knjige jeste njen format koji varira u okviru gore pomenutih dimenzija. Druga karakteristika ove knjige je veoma raznovrstan sadržaj i tehnička proizvodnja: od potpuno ručno rađenih minijatura koje su napravili najrazličitiji zaljubljenici širom sveta, pa do - zahvalјujući savremenoj tehnologiji štampe - potpuno štampanih izdanja, često u masovnim tiražima koja se prodaju na kioscima. Prave kolekcionare obično ne zanimaju takva izdanja. Svet minijaturne knjige danas je veoma raznolik. Najveći kolekcionarski klub u SAD je Miniature Book Society (MBS), koje ima oko 400 međunarodnih članova. U Nemačkoj postoje tri kluba, u Štutgartu, Berlinu i Lajpcigu. U socijalističkom sistemu izdavanje minijatura je bilo visoko razvijeno u bivšem Sovjetskom Savezu, Mađarskoj i Demokratskoj Republici Nemačkoj. Tamo je bilo mnogo udruženja ljubitelja minijaturnih knjiga, ali - sa završetkom tog političkog sistema – ta udruženja su uglavnom prestala da postoje, a zatvorene su čak su i štamparije i izdavačke kuće koje su nekada izdavale minijature. Andruško Karolj je bio i ostao jedinstveni fenomen u svetu minijaturnih knjiga: proizveo je oko 270 minijatura. Budući da njegove minijaturne sadrže duboreze i linoreze, i većinu njih je sam štampao i uvezivao (barem u prvom, eksperimentalnom izdanju), zato što je ručno numerisao i potpisao većinu svojih izdanja, a neka od njih i ručno bojio, svaka od njegovih knjižica je njegovo originalno umetničko delo. Andruško Karolj je rođen u Vojvodini u Senti 27. juna 1915. godine, gde je i umro 26. februara 2008. godine, u 93. godini. Rođen je u siromašnoj porodici „kubikaša“ (radnika koji su plaćani po kubnom metru iskopane zemlјe). I sam je neko vreme bio prinuđen da se bavi ovom profesijom. Uz mnogo truda uspeo je da stekne izuči zanat grafičara i slovoslagača, uvek je znao dobro da crta i tako je tokom rada razvijao interesovanje za umetnost. Čitav radni vek proveo je u štamparijama Subotice, Beograda, Novog Sada, Osijeka i Sente. A kao samouki slikar i grafičar, učestvovao je na preko 700 izložbi u zemlji i inostranstvu, stekavši svetsku slavu kao ekslibrista i autor retkih, vlastoručnih izdanja minijaturnih knjiga. Načinio ih je preko 220, a neke od njih su tako malih dimenzija (ilustracije “Jame” Ivana Gorana Kovačića, i knjiga “Motika” – tek 5x5 milimetara!) da se mogu čitati samo uz pomoć optičkih pomagala. minijaturne knjige, mini-knjige, miniature books

Izdavač:IMAM IDEJU Kraljevo Broj strana:65 Pismo:Ćirilica Povez:Tvrd Dimenzije knjige:21 x 15 cm Godina:2010 Odlično očuvana knjiga,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Dejan Aleksić (rođen 1. maja 1972) srpski je književnik. Na književnu scenu stupa sredinom devedesetih, sa prvim objavljenim delom u 22. godini. Pobeđuje na Festivalu poezije mladih u Vrbasu 1995. godine. Smatra se jednim od najznačajnijih književnih stvaralaca mlađe generacije. Njegove pesme su uvrštene u brojne zbornike i antologije, a prevođen je na engleski, nemački, norveški, bugarski, grčki, makedonski, mađarski, slovački, slovenački i rusinski jezik. Živi u Kraljevu i radi kao urednik za poeziju u književnom časopisu Povelja. Bibliografija i nagrade Knjige pesama: Potpuni govor (1995) Dokazivanje senke (1996) Svagdašnji čas (2000) Sobna mitologija (2003) Posle (2005) Dovoljno (2008) Jedino vetar (2011) Biti (2013) Knjige za decu: Dugme bez kaputa, (2002) Pustolovine jednog zrna kafe (2004) Kad se razboleo Petak (2006) Na primer (2006) Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu (2006) Božićna priča (2007) Muzika traži uši (2008) Stižu blese, čuvajte se (2010) Koga se tiče kako žive priče (2013) Cipela na kraju sveta (2014) Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova (2015) Dramski tekstovi: Vina i pingvina (2010) Ružno pače, dečija predstava (2012) Ivica i Marica, dečija predstava (2015) Romani: Petlja (2021)[1] Poezija i književni stil Poezija Dejana Aleksića najčešće se karakteriše kao neosimbolistička, iako je ovo svrstavanje odviše grubo za specifični izraz njegovih dela. Sam autor kao izvorišta svoje poezije navodi pesnike simbolističke orijentacije kao što su Jovan Dučić, Milan Rakić, Ivan Lalić i Branko Miljković, iako tematski i stilski opseg njegovih dela nadilazi okvire simbolizma i neosimbolizma. Vrlo često koristi klasične forme i oblike sa posebnim interesovanjem vezanim za pitanje odnosa forme i sadržine, što se posebno ogleda u potebi da piše u vezanom stihu, iako to nije čest slučaj sa autorima mlađe generacije. Vezani stih kao jedna od osnovih karakteristika Aleksićeve poezije nadgrađuje se i ističe po svojoj jedinstvenoj složenosti koja se ogleda u brojnim opkoračenjima na neočekivanim pozicijama kao i kataleptičkim odstupanjima, što vodi otežavanju povezivanja semantičkih celina koje su često isprekidane i brojnim inverzijama, semantičkim rogobatnostima i umetnutim rečenicama, što otežava čitanje, ali ga i uzdiže na viši nivo. Specifičnost Aleksićevog izraza ogleda se i u bogatstvu erudicije kao i u suptilnosti brojnih simbola i metafora ostvarenih sa izrazitim versifikatorskim umećem, dok se na idejnom planu ističu teme metafizičkih dimenzija izražene kroz svakodnevne situacije, kroz opoziciju malo/veliko, banalno/transcedentalno. Književnost za decu Dejan Aleksić je posebno afirmisan kao književnik za decu i smatra se naslednikom Duška Radovića, Dragana Lukića, Dragana Đorđevića i Ljubivoja Ršumovića. Dobitnik je Nagrade Zmajevih dečjih igara 2008. za izuzetan stvaralački doprinos književnom izrazu za decu. Autor je nekoliko pozorišnih tekstova za decu i zastupljen je u čitankama za osnovnu školu. Njegove pesme predstavljaju prave jezičke igre koje karakteriše suprotstavljanje pojmova, personifikovanje predmeta i pojava, kao i grupisanje izraza po zvuku, pri čemu se gradi jedinstveni splet elemenata baladičnosti, humora, parodičnosti i igre izraženih kroz zanimljive, neočekivane i sveže rime koje podstiču maštu, razigranost i smisao za lepo. Što se tiče same ideje vodilje kada je književnost za decu u pitanju, Aleksić zaključuje da je idealni pesnik za decu onaj koji bi uspeo da sintetiše stvaralaštvo Vaska Pope i Duška Radovića zbog njegovog specifičnog odnosa prema najmlađima. Naime, Radović ne posmatra decu kao nepotpuna bića i ne spušta se na dečji nivo kada piše za decu, već se, naprotiv, na njega uzdiže, što je umnogome uticalo na Aleksićevo stvaralaštvo za odrasle unoseći u njega svežinu i jedinstveni ugao percepcije. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu pesama Potpuni govor, 1996. Prosvetina nagrada, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Matićev šal”, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Srpsko pero”, za priču „Zelena neba gospođe Jadvige”, 2002. Nagrada Radio Beograda, za priču „Narandžasti slon”, 2004. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Gomionica”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, Banja Luka 2005. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu pesama Posle, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Na primer, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu pesama Dovoljno, 2008. Nagrada Zmajevih dečjih igara, za izuzetan doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 2008. Nagrada „Zlatna struna”, za pesmu „Veče”, 2009. Nagrada „Borislav Pekić”, za rukopis drame Vina i pingvina, 2010. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu pesama Jedino vetar, 2012. Nagrada „Dečja knjiga godine” Beogradskog sajma knjiga, za knjigu Koga se tiče kako žive priče, 2013. Nagrada „Risto Ratković”, za knjigu pesama Biti, 2014. Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Biti, 2014. Nagrada „Mali princ”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Plavi čuperak”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015.[2] Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Rade Obrenović”, za knjigu Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova, 2015. Nagrada „Srebrno Gašino pero”, za knjigu Ludvig van Mocart, 2017.[3] Nagrada „Miroslav Antić”, za knjigu pesama Radno vreme raja, za 2018.[4] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za roman Petlja, 2022.[5] Nagrada „Gordana Brajović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[6] Nagrada „Dušan Radović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[7] Nagrada „Zlatni ključić”, za celokupno stvaralaštvo, 2022.[8] Nagrada „Vladan Desnica”, za najbolji roman objavljen 2021. godine, 2022.[9] Reference „Petlja”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. „Nagrada Plavi čuperak dodeljena Dejanu Aleksiću”. 3. 3. 2016. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Pčeličina knjiga LUDVIG VAN MOCART dobitnik nagrade Srebrno Gašino pero”. Čačanski Glas. 24. 8. 2017. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada “Miroslav Antić” uručena Dejanu Aleksiću”. Skupština Grada Novog Sada. 15. 3. 2019. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada „Miloš Crnjanski” Dejanu Aleksiću za roman „Petlja””. Politika. 10. 3. 2022. Pristupljeno 12. 3. 2022. Kralj, M. (10. 3. 2022). „`GORDANA` ALEKSIĆU: Dodeljena nagrada za najbolju knjigu namenjenu mladim čitaocima”. Večernje novosti. Pristupljeno 12. 3. 2022. „Proglašen prvi dobitnik književne nagrade „Dušan Radović””. Grad Beograd, Sekretarijat za informisanje. 9. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „DOBITNIK „ZLATNOG KLjUČIĆA“ DEJAN ALEKSIĆ”. Smederevske novine. 28. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Dejan Aleksić prvi dobitnik nagrade Narodne biblioteke Srbije „Vladan Desnica“”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. Spoljašnje veze P vip.svg Portal Biografija Portal Kraljevo Milosavljević, Bojana (16. 5. 2003). „Dejan Aleksic - naslednik najboljih”. Ibarske novosti. kraljevo.com. Pristupljeno 17. 9. 2019. Pesme Dejana Aleksića Kad se razboleo Petak[mrtva veza] Dobio sam nagrade tri Branka - intervju („Politika“, 22. februar 2012) Tačno je da sam voleo bubnjeve („Politika“, 13. avgust 2013) SKD/Dejan Aleksić Bogat je onaj kome malo treba („Politika“, 18. februar 2015) Dejan Aleksić i serijal “Knjiga u Centru” („Krug“, 11. septembar 2018) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jun 2019) NAGRADA VASKO POPA OTIŠLA KRALjEVAČKOM PESNIKU: Dejan Aleksić poneo prestižno priznanje („Kurir“, 20. jun 2019)

Automobilska revija: SAT Plus 403 Strana 84 Iz sadržaja: Evropski kup formule Predator TRKA ZA PAMĆENJE Srbija je ponovo bila domaćin Evropskog kupa formule „predator“, a staza centra NAVAK, posebno pripremljena za ovaj događaj, imala je šta da pokaže velikom broju gledalaca, koji su događaj mogli da prate iz neposredne blizine. Rubrika: Reportaže i posete Sisevac terme i okolina GDE PRIRODA GRLI ISTORIJU U podnožju Kučajskih planina, na 360 metara nadmorske visine nalazi se izvor termalne vode, koju su još Turci koristili za svoje hamame. Danas je tu porodično mesto, u kom uz riblje specijalitete možete uživati u termalnim bazenima ili pecati na veštačkom jezeru. Rubrika: Turizam i vikend putovanja U poseti banji Đula LEKOVITA ZABAVA U srcu Panonske nizije smešten je istorijski grad Đula, a u njemu „varfirde“ – jedna od najpopularnijih banja u Mađarskoj koja nudi ne samo kupanje u lekovitim termalnim vodama, već i akva-park, kao i bazene na otvorenom i zatvorenom za decu i odrasle. Rubrika: Turizam i vikend putovanja 24 sata elegancije KRUG U ČAST NAJBOLJIH VOZAČA Beograd je ponovo bio evropski centar stila i luksuza, a u središtu pažnje sada tradicionalne manifestacije „24 sata elegancije“ našli su se ekskluzivni i sportski automobili iz prošlih vremena. Rubrika: Reportaže i posete Svetska premijera srpskog „adama“ OSMISLIŠ I DOBIJEŠ AUTOMOBIL U potpuno jedinstvenom i originalnom takmičenju kompanije Opel, mladim dizajnerima pružena je mogućnost da putem interneta kreiraju svoj automobil iz snova. Rubrika: Reportaže i posete Mazda CX-5 2.2 AWD Skyactive UBEDLJIV I BEZBEDAN Iako se pojavio pre svega četiri godine, Mazdin kompaktni SUV „CX-5“ je već veoma tražen kao polovnjak. Rubrika: Polovnjak i supertest Otkrivamo zajedno sa majstorima 60 MITOVA O POPRAVCI POLOVNJAKA Nije samo redovno održavanje važno za „dobro zdravlje“ automobila, već i da ono bude pravilno. Mnogo je vlasnika koji brinu o svom četvorotočkašu, ali zbog brojnih zabluda, pojedine radnje čine pogrešno, pa su kvarovi i skupe popravke logična posledica. Rubrika: Dobro je da znate Mercedes-Benz B-Klasse – Vožnja na putu – III ispit Supertesta KOMFORNI DUGOPRUGAŠ Posle više od 8.000 kilometara koliko je „B-klasa“ prevezla na našem šestomesečnom Supertestu, vreme je da pažnju posvetimo utiscima koje je na nas ostavila u vožnji na otvorenom putu. Rubrika: Polovnjak i supertest Potrošnja goriva hečbeka i krosovera CENA VIŠEG KOMFORA Krosoveri i SUV modeli su popularniji od hečbekova i limuzina na čijim su osnovama konstruisani, ali uživanje u višem položaju za vožnju ima svoju cenu. Veće dimenzije neizbežno povećavaju potrošnju goriva, a mi smo izmerili da kod pojedinih modela to iznosi i do 28%. Rubrika: Testovi i prve vožnje Toyota Hilux – Ford Ranger – Nissan Navara – VW Amarok TEŠKAŠI ZA SVAKI DAN Nove generacije pikapova pokazuju nam da su uz tradicionalne zadatke sposobni da zamene i porodično vozilo, pa ne čudi što ih u svetu, u skupljem paketu opreme, pazare i porodične osobe, koje se ranije nisu opredeljivale za njih, a kojima je potrebno vozilo za sve terene i različite zadatke. Rubrika: Testovi i prve vožnje ... Ocena 4+. Vidi slike. Skladište: Magazini 44 NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Joseph Banks Rhine (29. rujna 1895. - 20. veljače 1980.), obično poznat kao JB Rhine, bio je američki botaničar koji je utemeljio parapsihologiju kao granu psihologije, osnovavši laboratorij parapsihologije na Sveučilištu Duke, Journal of Parapsychology, Zakladu za Istraživanje o prirodi čovjeka i Parapsihološka udruga. Rhine je napisao knjige Extrasensory Perception and Parapsychology: Frontier Science of the Mind. Joseph Banks Rhine bio je drugo dijete od petero djece koje su rodili Samuel Ellis Rhine i Elizabeth Vaughan Rhine u Waterloou, okrug Juniata, Pennsylvania. Samuel Rhine obrazovao se na Harrisburškom poslovnom fakultetu, učio je školu, a kasnije je bio poljoprivrednik i trgovac. Obitelj se preselila u Marshallville, Ohio, kad je Joseph bio u ranoj mladosti. [1] Obrazovao se na sjevernom sveučilištu Ohio Northern i koledžu Wooster, nakon čega se prijavio u marince, a bio je stacioniran u Santiagu. Nakon toga upisao se na Sveučilište u Chicagu, gdje je magistrirao botaniku 1923. i doktorirao. u botanici 1925. [2] Dok su bili tamo, on i njegova supruga Louisa E. Rhine bili su impresionirani predavanjem Arthura Conana Doylea u svibnju 1922. koje je veličalo znanstveni dokaz komunikacije s mrtvima. [3] Rhine je kasnije napisao: `Ova puka mogućnost bila je najuzbudljivija misao koju sam imao godinama.` [1] [4] [5] Predavao je godinu dana na Institutu za istraživanje biljaka Boyce Thompson u Yonkersu u New Yorku. Nakon toga upisao je odjel psihologije na Sveučilištu Harvard, kako bi godinu dana studirao kod profesora Williama McDougalla. Godine 1927. preselio se na Sveučilište Duke u Durhamu u Sjevernoj Karolini kako bi radio kod profesora McDougalla. Rhine je započeo studije koje su pomogle razvoju parapsihologije u granu znanosti; na parapsihologiju je gledao kao na granu `nenormalne psihologije`. Posredništvo Rhine je dao uvid u medij u izvedbama Mine Crandon. Mogao je promatrati neke njezine lukavštine u mraku kad je koristila svjetleće predmete. [6] Rhine je tvrdio da je promatrao Crandona u prevari na seansi 1926. Prema Rhineu, tijekom seanse bila je oslobođena kontrole i udarila nogom megafon da bi ostavila dojam da levitira. [7] Rhineovo izvješće koje je dokumentiralo prijevaru odbilo je Američko društvo za psihička istraživanja, pa ga je objavio u Journal of Abnormal Social Psychology. Kao odgovor, branitelji Crandona napali su Rajnu. Arthur Conan Doyle objavio je članak u bostonskim novinama u kojem se tvrdi `J. B. Rhine je magarac.` [7] Rhine se pitao zašto J. Malcolm Bird s trogodišnjim iskustvom nije razotkrila niti jedan njezin trik. Rhine je sumnjao da je Bird konfederacija medija. [7] ESP istraživanje Hubert Pearce s Joseph Banks Rajna. Rhine je u svom istraživačkom projektu mnoge studente testirao kao volonterske subjekte. Njegov prvi iznimni predmet u ovom istraživanju ESP -a bio je Adam Linzmayer, diplomirani ekonomist na Dukeu. Godine 1931. Linzmayer je postigao vrlo visoku ocjenu u preliminarnim testovima Zener kartice kroz koje ga je provela Rajna; u početku je postigao 100% točan rezultat na dva kratka (serija od devet karata) testova koje mu je dao Rhine. Čak i na svom prvom dugom testu (serija od 300 karata), Linzmayer je postigao 39,6% točnih bodova, dok je šansa bila samo 20%. Svaki put je uzastopno postigao 36% u tri serije od 25 karata (šansa 20%). Međutim, s vremenom su Linzmayerovi rezultati počeli padati znatno bliže (ali još uvijek iznad) prosjeka šanse. Linzmayerova dosada, ometanje i konkurentske obveze nagađane su kao mogući čimbenici koji utječu na opadajuće rezultate ispitivanja. [1] Linzmayerov epski niz imenovanja 21 od 25 zbio se u Rajinovom automobilu. [4] Sljedeće godine, Rhine je testirao još jednog obećavajućeg pojedinca, Huberta Pearcea, koji je uspio nadmašiti Linzmayerove ukupne performanse 1931. godine. (Pearceov prosjek tijekom razdoblja testiranja 1932. iznosio je 40%, dok bi šansa bila 20%. [1]) Međutim, Pearceu je zapravo većinu vremena bilo dopušteno rukovanje karticama. Promiješao ih je i izrezao. [4] Najpoznatiji niz eksperimenata iz Rajnovog laboratorija vjerojatno su ESP testovi u kojima su sudjelovali Hubert Pearce i Joseph Gaither Pratt, znanstveni asistent. Pearcea je testirao (koristeći Zener kartice) Pratt, koji je promiješao i zabilježio redoslijed kartica u laboratoriju za parapsihologiju 100 metara od mjesta gdje je Pearce sjedio u prostoriji knjižnice u kampusu. Serija se sastojala od 37 probnih ciklusa od 25 pokušaja, provedenih između kolovoza 1933. i ožujka 1934. Od početka do kraja, broj podudaranja između Prattovih karata i Pearceovih nagađanja bio je vrlo promjenjiv, općenito odstupajući znatno iznad šanse, ali i dramatično padajući ispod šanse . Ti su rezultati dobiveni bez obzira na udaljenost između Pratta i Pearcea, koja je bila raspoređena na 100 ili 250 metara. [1] Godine 1934., oslanjajući se na višegodišnje pomno laboratorijsko istraživanje i statističku analizu, Rhine je objavio prvo izdanje knjige pod naslovom Ekstra-senzorna percepcija, koja je u raznim izdanjima čitana tijekom sljedećih desetljeća. [1] [8] Kasnijih 1930 -ih, Rhine je istraživao `psihokinezu` - opet reducirajući temu na jednostavne pojmove kako bi se mogla testirati, s kontrolama, u laboratorijskim uvjetima. Rhine se oslanjao na ispitivanje može li subjekt utjecati na ishod bačenih kockica-u početku ručno bačenim kockicama, kasnije kockicama izbačenim iz šalice, i na kraju strojno bačenim kockicama. [1] 1940. Rajna je bila koautor s Josephom Gaither Prattom i drugim asocira na Dukeovoj izvansenzornoj percepciji nakon šezdeset godina [8], pregled svih eksperimentalnih studija vidovitosti i telepatije. Priznata je kao prva meta-analiza u povijesti znanosti. [9] Tijekom ratnih godina, Rajna je izgubila većinu svog muškog osoblja zbog ratnog posla ili vojske. To je izazvalo zastoj u provođenju novih istraživanja, ali iskorištena je prilika za objavljivanje velikog broja zaostalih eksperimenata koji su provedeni od ranih 1930 -ih na psihokinezi. Nakon rata imao je priliku proučavati neke dramatične slučajeve izvan laboratorija. [1] Rhineova supruga, Louisa E. Rhine, bavila se poslom koji je nadopunio suprugovo djelovanje kasnih 1940 -ih, prikupljajući podatke o spontanim izvješćima ESP -a (iskustva koja su ljudi imali izvan laboratorijskog okruženja). Ipak, Rhine je vjerovao da bi u laboratoriju trebalo postaviti dobre temelje, kako bi se znanstvena zajednica parapsihologiju mogla ozbiljno pozabaviti. Početkom 1960 -ih Rajna je napustila Dukea i osnovala Institut za parapsihologiju, koji je kasnije postao Zaklada za istraživanje prirode čovjeka. 1970-ih nekoliko je visoko uspješnih subjekata-Sean Harribance, M.B. Dykshoorn i Bill Delmore - testirani su u laboratoriju, malo prije Rajnova odlaska u mirovinu. [Potreban citat] Naslijeđe Rhine je zajedno s Williamom McDougallom uveo izraz `parapsihologija` (prijevod njemačkog izraza koji je skovao Max Dessoir). Ponekad se kaže da je Rhine gotovo sam razvio metodologiju i koncepte za parapsihologiju kao oblik eksperimentalne psihologije; koliko god njegovi doprinosi bili veliki, neki raniji radovi na sličnom - analitičkom i statističkom planu - sporadično su se poduzimali u Europi, osobito eksperimentalni rad Olivera Lodgea. [10] Rhine je osnovao institucije potrebne za kontinuiranu profesionalizaciju parapsihologije u SAD -u - uključujući osnivanje Journal of Parapsychology i formiranje Parapsychological Association [11], a također i Zakladu za istraživanje prirode čovjeka (FRNM), prethodnicu ono što je danas poznato kao Rajnsko istraživačko središte. Njegova istraživačka organizacija za parapsihologiju izvorno je bila povezana sa Sveučilištem Duke, ali je sada zasebna. [Potreban citat] On je također imao veliki utjecaj na znanstvenu fantastiku nakon što je John W. Campbell postao opsjednut svojim teorijama o psizičkim moćima i idejama o budućoj ljudskoj evoluciji. [12] Recepcija Rajnove rezultate znanstvena zajednica nikada nije duplicirala. [13] [14] Brojni psihološki odjeli pokušali su ponoviti Rajnove pokuse, ali nisu uspjeli. W. S. Cox (1936) sa Sveučilišta Princeton sa 132 ispitanika proizveo je 25.064 pokusa u ESP eksperimentu s kartama. [15] Cox je zaključio: `Nema dokaza o natčulnoj percepciji ni u `prosječnog čovjeka` ni u ispitivanoj skupini, niti u bilo kojeg pojedinca te skupine. Razlika između ovih rezultata i onih koje je dobila Rajna posljedica je ili nekontroliranih čimbenika u eksperimentalnom postupku ili na razliku u predmetima. `[15] Četiri druga psihološka odjela nisu uspjela ponoviti Rajnove rezultate. [16] [17] Američki psiholog James Charles Crumbaugh pokušao je dugo uspješno ponavljati Rajnova otkrića. Crumbaugh je napisao: U vrijeme [1938] izvođenja uključenih pokusa potpuno sam očekivao da će oni lako dati sve konačne odgovore. Nisam zamišljao da ću nakon 28 godina još uvijek biti u tolikoj sumnji kao kad sam počeo. Ponovio sam niz tada aktualnih Dukeovih tehnika, ali rezultati 3,024 trčanja [jedan niz sastoji se od dvadeset i pet pogađanja] ESP kartica onoliko koliko je Rhine prijavio u svojoj prvoj knjizi-bili su negativni. Godine 1940. koristio sam daljnje metode sa srednjoškolcima, opet s negativnim rezultatima. [18] Otkriveno je da su Rajnovi eksperimenti s ekstrasenzornom percepcijom (ESP) sadržavali metodološke nedostatke. [19] Psiholozi Leonard Zusne i Warren Jones napisali su da je `vođenje evidencije u Rajnovim pokusima bilo neadekvatno. Ponekad bi ispitanik mogao pomoći u provjeri njegovih ili njezinih poziva u odnosu na poredak karata. U nekim eksperimentima telepatije na daljinu, redoslijed karata prošao je kroz ruke primatelja prije nego što je stigao od Rajne do agenta. `[20] Metoda pogađanja kartica korištena u rajnskim pokusima sadržavala je nedostatke koji nisu isključili mogućnost osjetnog curenja. Danas istraživači odbacuju prvo desetljeće Rajnovog rada sa Zener karticama. Propuštanje poticaja ili varanje mogli bi objasniti sve njegove nalaze. Blagi udubljenja na poleđini karata otkrivala su simbole utisnute na licima kartica. Ispitanici su mogli vidjeti i čuti eksperimentatora te primijetiti suptilne, ali otkrivajuće izraze lica ili promjene u disanju. Prema Terenceu Hinesu: Metode koje je Rhines koristio da spriječe subjekte da dobiju natuknice i tragove u pogledu dizajna na karticama bile su daleko od primjerenih. U mnogim eksperimentima karte su bile prikazane licem prema gore, ali skriveno ind mali drveni štit. Nekoliko načina dobivanja informacija o dizajnu na kartici ostaje čak i u prisutnosti štita. Na primjer, subjekt može ponekad vidjeti dizajn na kartici okrenutom prema gore reflektiranom u naočarima agenta. Čak i ako agent ne nosi naočale, moguće je vidjeti odraz u njegovoj rožnici. [21] Godine 1938. Harold Gulliksen je napisao da Rhine nije jasno opisao svoje eksperimentalne metode i koristio se neprikladnim matematičkim postupcima koji su precijenili značaj njegovih rezultata. [22] Rhine je 1940. s brojnim kolegama objavio Ekstra-senzornu percepciju nakon šezdeset godina, kako bi se pozabavili postavljenim prigovorima. U knjizi su Rhine i njegovi kolege opisali tri eksperimenta-Pearce-Prattov eksperiment, Pratt-Woodruffov eksperiment i Ownbey-Zirkle-za koje su vjerovali da pokazuju ESP. Psiholog C. E. M. Hansel napisao je `sada je poznato da je svaki eksperiment sadržavao ozbiljne nedostatke koji su izbjegli zapažanje u pregledu koji su proveli autori ekstrasenzorne percepcije nakon šezdeset godina`. [23] Rajnovi pokusi psihokineze (PK) nisu ponovljeni od strane drugih znanstvenika. [24] John Sladek je napisao: Njegovo je istraživanje koristilo kockice, a ispitanici su ih `voljni` pasti na određeni način. Ne samo da se kockice mogu bušiti, brijati, lažno numerirati i manipulirati, već čak i ravne kockice često pokazuju pristranost na duge staze. Iz tog razloga kockarnice često odlaze u mirovinu, ali u Dukeu su ispitanici nastavili pokušavati postići isti učinak na istim kockicama tijekom dugih eksperimentalnih vožnji. Nije iznenađujuće da se PK pojavio kod Dukea i nigdje drugdje. [25] Znanstveni pisac Martin Gardner napisao je da je Rhine više puta pokušao ponoviti njegovo djelo, ali je proizveo samo neuspjehe koje nikada nije prijavio. [26] Gardner je kritizirao Rajnu jer nije otkrio imena pomoćnika koje je uhvatio kako varaju: Njegov rad `Sigurnost naspram obmane u parapsihologiji` objavljen u njegovom časopisu (vol. 38, 1974), ima 23 stranice ... Rhine odabire dvanaest primjera slučajeva nepoštenih eksperimentatora koji su mu privukli pažnju od 1940. do 1950., od kojih su četiri bila uhvaćen na djelu`. Ne spominje se niti jedno ime. Koje su novine objavili, pita se čovjek? Ovo je Gardneru sugeriralo da je Rajna prakticirala `politiku tajnosti`. Gardner je tvrdio da ima unutarnje informacije da dosjei u Rajnovom laboratoriju sadrže materijal koji sugerira prijevaru od strane Huberta Pearcea. [27] Pearce nikada nije uspio postići rezultate iznad šanse kada su tijekom eksperimenta bile prisutne i druge osobe osim eksperimentatora, što je povećalo vjerojatnost da je na neki način varao. Rajnovi drugi subjekti uspjeli su dobiti neobavezne razine tek kad su mogli miješati karte, što je sugeriralo da su se poslužili trikovima kako bi složili redoslijed kartica Zener prije početka eksperimenata. [28] Prema Jamesu Alcocku, zbog Rajnskih grešaka, parapsiholozi više ne koriste studije pogađanja kartona. [29] Rajna je opisana kao lakovjerna jer je vjerovao da je konj `Lady Wonder` telepatski, ali je otkriveno da je vlasnik koristio suptilne signale za kontrolu ponašanja konja. Povjesničarka Ruth Brandon napisala je da Rajnovo istraživanje nije bilo uravnoteženo niti objektivno, već je `motivirano najekstremnijom ideologijom` vitalizma.

Нит паучине за свилене тајне загубљених књига Варијације неизрецивог Вјећеслава Берара могу се читати као лагана пародија, додуше меланхолична, готово несавладивог књижевног Вавилона; можда би се могло казати да листањем његових варијација, писаних и овлашним ђонирањем пера, отворено пристајеш и на индикацију драме која траје и која ће трајати, и трајати… У варијативним трагањима за смислом обележавања сопственог дана, у пуној доколици пресипања дана и ноћи, на дну собне илити уличне чаше, да не мимоиђемо ни вашарске бокале, Тоамна учестало сусреће фаце које успутно, расејано, испуштају торбе из којих испадају маскенбалне ситнице које живот лакирају каквим-таквим смислом; Тоамна је налазач, залазач и поуздани повратни поштар за изгубљено радознале манекене животних циркусарија на трапезној ветрометини дневног шаренила са офуцаним конфетаријама. У том концерту за перо и оркестар читалаца писац са маском Тоамне, у двострукој експозицији, саопштава публици скривеној у мраку, са бине рапсодичне расвете, да мистерија није у приповедачу, него у мистериозном аудиторијуму. Да ли је у тој тмини затурен или загубљен кључ за разумевање жеђи за стварањем, не знам, али наслућујем. Бела арена хартије ће још задуго захтевати крв тинте (штампарске боје). Свако од нас је помало у души Паролона илити Омбрета са реквизитом коју није мимоишла књишка инвентура, али прах гарантује своје, ако ћемо га с пуном пажњом и библијски ишчитавати. Берар с лакоћом, у личном варијатеу призива антијунаке Виљема Шекспира, онако овлаш, шмирантски разигравајући знане нам лексеме. Добро, није лоше - кад се већ не сумња у сопствену смелост, како би можда рекао већ давно величанствени Винавер. Колико је Кено комичан, толико је Берар осенчен доколицом и меланхолијом. Отвара нам своје штиво са загонетним осмехом: Изволите се раскомотити. Е, не може то тек тако. Време, по њему, давно се измакло и самим часовничарима. Још мало па нам сајџија неће ни требати. Све је канда склоно тоталном изумирању, урушавању, без права на повратну адресу. Не могу, а да се горко не осмехнем на Берарову констатацију, но, да га парафразирам, мастиљарске сузе по хартији чине мрље које помало подсећају на речи илити отворени одблесак да пауза понекад вреди више него метар тактова. Та ко зна у чијим су све ћутњама закопане кључне књиге вредне по опстанак људске врсте, а уз ћутњу нам се и уклониле са овог света или ће се уклонити. Маскарада траје, нада се већ преобратила у тихо очајање. Папир и читалац каткад морају свашта да отрпе. Опет она народна вели стрпљен спасен. Свако пажљиво читање неке књиге, стимулише живце, ма те књиге биле енциклопедије илити речници језичких недоумица. Читајући књигу у којој и ноћ с неба не силази без мердевина, ви застајете пред угланцаним речима и реченицама и обувате их као најлепше ципеле које ће опет, бачене у некад, таворити на неком тавану или сметлишту ситних неспоразума. Но, лајтмотиви се рачвају непредвиђено по романескним ћошковима млађахног Бераровог рукописа. Крај почетка и почетак краја су фине паралеле за мали трактат о књигама које спавају спрам оних наслова који поуздано умеју и да сањају. Варијације неизрецивог су једноставне спрам бомбастих есеја о књижевном стварању или о стваралачком гесту уопште. Временом све је неверица. Можда не би било лоше да се нађете у огледалу ове књиге, опет, у свакој књизи се нађе и онај давно изгубљени осмех, а можда, можда би било лепо са тим истим слоговима опрати руке или да се, ето, на најбољи јутарњи начин овом истом књигом умијете. Да, за намерног читаоца не постоје случјне књиге ма колико да онај који их чита и сам, верујте ми на реч, постаје случај прочитане књиге. И у најбољим књигама недостају оне праве лековите реченице, али писци и читаоци трагачи за тим лековитим реченицама вазда ће бити присутни и у сну, и ван сна. Уметност је пећински човек зацртаном линијом увео у живот да му та иста уметност у том животу сачува душу, радознало чисту и невину, ван сваког зла. Ваљан разлог за настанак овог рукописа. У КИКИНДИ, 30. децембра 2013.Милутин Ж. Павлов Наслов: Варијације неизрецивог: концерт за перо и оркестар читалаца Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 123 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 13 × 20 cm Година издања: 2014 ИСБН: 978-86-515-0895-3

Nova, nekorišćena Kultura i globalizacija / Ardžun Apaduraj prevela s engleskog Slavica Miletić Jezik srpski Godina 2011 Biblioteka XX vek : Krug, 2011 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 327 str. ; 18 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 195 Prevod dela: Modernity at Large / Arjun Appadurai Tiraž 1.000 Bibliografija: str. 297-317 Registar. Predmetne odrednice Civilizacija -- 20v Uvod OVDE I SADA (Odlomci) Modernost pripada onoj maloj porodici teorija koje bi želele da budu univerzalno primenljive, a istovremeno objavljuju da to već jesu. Ono što je novo u vezi s modernošću (ili sa idejom da je novina koju ona donosi jedna nova vrsta novine) proizlazi iz te dvojnosti. Šta god da je inače proizveo projekat prosvetiteljstva, on je težio da stvori osobe koje bi, naknadno, poželele da su postale moderne. Ta samodovoljna i samolegitimizujuća ideja izazvala je mnogo kritika i mnogo otpora, kako u teoriji tako i u svakodnevnom životu. U vreme mog detinjstva u Bombaju iskustvo modernosti dolazilo je pre svega kroz čula i bilo uglavnom preteorijsko. Video sam i omirisao modernost čitajući Life i brošure američkih koledža u biblioteci Američkog informacionog centra, gledajući holivudske filmove B (pa i A) produkcije u „Erosu”, pet stotina metara od zgrade u kojoj sam stanovao. Ranih šezdesetih preklinjao sam svog brata, koji je tada bio na Stanfordu, da mi donese farmerke, a kada se vratio kući, osetio sam miris Amerike u njegovoj kozmetici marke „Right Guard”. Polako sam gubio Englesku koju sam ranije upijao iz viktorijanskih udžbenika, glasina o stipendistima Rodza s mog koledža i knjiga o Biliju Banteru i Biglzu[1] koje sam gutao zajedno s knjigama Ričmol Krompton i Enid Blajton (Enid Blyton)[2]. Freni i Zoi, Holden Kolfeld i Zeka Angstrom[3] polako su potkopavali onaj deo mene koji je dotad bio zavetovan Engleskoj. Tim malim porazima može se objasniti kako je Engleska izgubila imperiju u postkolonijalnom Bombaju. Tada nisam znao da prelazim iz jedne vrste postkolonijalne subjektivnosti (anglofona dikcija, fantazije o raspravama u Oksford Junionu, zavirivanje u Encounter, patricijsko interesovanje za humanističke oblasti) u drugu: u grublji, seksepilniji, adiktivniji Novi svet u kojem se reprizira Hemfri Bogart, u svet Harolda Robinsa, magazina Time i društvenih nauka u američkom stilu. U vreme kad sam konačno zaronio u zadovoljstva kosmopolitizma na koledžu Elfinston, bio sam opremljen svim adutima – anglofonim obrazovanjem, bombajskom adresom više klase (ali porodičnim prihodom srednje), društvenim vezama s važnim ljudima na koledžu, slavnim (sada pokojnim) bratom koji mi je utro put na koledžu, sestrom okruženom prelepim drugaricama studentkinjama. Ali, već sam bio zaražen Amerikom. Tako sam krenuo putem koji me je odveo na univerzitet Brandajs (godine 1967, kada su studenti u Sjedinjenim Državama bili uznemirujuća etnička kategorija), a zatim i na Čikaški univerzitet. Godine 1970. još sam se kretao ka mestu sastanka sa američkom društvenom naukom, studijama oblasti i onom trijumfalnom formom teorije modernizacije koja je još bila pouzdan znak prepoznavanja amerikanizma u bipolarnom svetu. U narednim poglavljima nastojaću da dam smisao tom putovanju koje sam započeo u Bombaju konkretnim doživljajem modernosti otelovljene u filmovima, a završio ranih sedamdesetih godina suočavanjem s modernošću kao teorijom na predavanjima iz sociologije na Čikaškom univerzitetu. Nastojao sam da tematizujem neke kulturne činjenice i da ih iskoristim kako bih pokrenuo pitanje odnosa između modernizacije kao činjenice i modernizacije kao teorije.[4] Tim obrnutim procesom kojim sam sticao iskustvo o modernosti moglo bi se objasniti stavljanje kulture u prvi plan, koje bi inače možda izgledalo kao proizvoljno, to jest kao obična pristrasnost profesionalnog antropologa. (…) Antropološko oko Antropologija je za mene arhivski rad kojim se obnavljaju proživljeni prošli i današnji događaji kakvi se mogu naći u raznim etnografijama o ljudima čiji je život veoma različit od mog. Antropološka arhiva prisutna je poput senke u svim poglavljima ove knjige. Nije reč o tome da je ona sama po sebi bolja od arhiva drugih disciplina. Zapravo, ova arhiva je bila izložena oštrim i neumornim kritikama tokom poslednjih petnaest godina. Ali nju najbolje znam da tumačim. Ona ima i jednu važnu prednost – podseća nas na to da se u svakoj sličnosti krije više nego jedna razlika, i da sličnosti i razlike prekrivaju jedne druge, i tako u beskraj, te je poslednje stanovište uvek stvar metodološke pogodnosti ili izdržljivosti. Ova arhiva me je senzibilizovala kao profesionalnog antropologa i snažno me usmerila ka ideji da globalizacija nije priča o kulturnoj homogenizaciji. Veoma mi je stalo da to čitalac ima na umu. Međutim, profesionalno bavljenje antropologijom povlači sklonost da se istakne kulturni momenat kao ključni element fundamentalne dijakritike mnogih praksi (koje drugima naprosto mogu izgledati ljudske ili glupe ili sračunate ili patriotske i slično). Zato što u ovoj knjizi nastojim da se bavim kulturnim dimenzijama globalizacije, stalo mi je da dobro objasnim posebnu snagu koju taj pridev ima za mene. Reč kultura u meni često pobuđuje nelagodu, ali mi njen pridevski oblik – kulturno – potpuno odgovara. Kada sam se zapitao zašto je to tako, shvatio sam da problem s njenim imeničkim oblikom ima mnogo veze sa implikacijom da je kultura nekakav objekt, stvar ili supstanca, bilo fizička ili metafizička. Kao da ta supstancijalizacija vraća kulturu u diskurzivni prostor rase, a ona se od svog nastanka suprotstavlja toj ideji. Implicirajući mentalnu supstancu, imenica kultura kao da daje prednost jednoj vrsti deljenja, slaganja i povezivanja koje se ne obazire na činjenicu da je znanje nejednako, kao i da životni stilovi nisu jednako cenjeni, i da na taj način umanjuje zanimanje za stanovišta i delatnost marginalizovanih i podređenih. Posmatrana kao fizička supstanca, kultura počinje da miriše na ovaj ili onaj biologizam, pa i na rasno stanovište, a sve te kategorije odavno ne smatramo naučnim. Izraz Alfreda Krebera superorganski dobro zahvata obe strane tog supstancijalizma prema kojem nemam nikakve naklonosti. Višedecenijska nastojanja antropologije, posebno američke, da izbegne tu zamku supstancijalizacije tako što će kulturu posmatrati pre svega kao jezičku formu (uglavnom u sosirovskom struturalističkom okviru) samo su delimično uspela. Ako imenica kultura povlači asocijacije na ovu ili onu supstancu, i to na način koji na to pitanje baca više senke nego svetlosti, pridev kulturno uvodi nas u korisnije područje razlika, kontrasta i poređenja. Pridevsko značenje te reči, oslonjeno na ono jezgro sosirovske lingvistike koje je osetljivo na kontekst i kontrast, izgleda mi kao jedna od vrlina strukturalizma koje smo smetnuli s uma kad smo žurili da napadnemo njegove neistorične, formalne i binarne asocijacije, apstraktno usredsređene na mentalne operacije i na tekst. Najvredniji sastojak pojma kulture je pojam razlike, kontrastno a ne supstantivno svojstvo nekih stvari. Iako termin razlika danas povlači ogroman niz asocijacija (uglavnom zbog posebnog načina na koji ga upotrebljavaju Žak Derida i njegovi sledbenici), njegova glavna vrednost je to što je on heurističko sredstvo koje je kadro da istakne sličnost i kontrast između svih vrsta kategorija: klasa, rodova, uloga, grupa i nacija. Dakle, kada ukažemo na određenu praksu, distinkciju, koncepciju, predmet ili ideologiju kao na nešto što ima kulturnu dimenziju (obratite pažnju na pridevsku upotrebu), mi ističemo ideju situirane razlike, to jest razlike u odnosu prema nečem lokalnom, otelovljenom i značajnom. Sve ovo se može sažeti na sledeći način: nekorisno je posmatrati kulturu kao supstancu; mnogo je bolje u njoj videti jednu dimenziju pojava, dimenziju koja se tiče situirane i otelovljene razlike. Naglašavanje dimenzionalnosti a ne supstancijalnosti kulture omogućuje nam da o njoj mislimo manje kao o svojstvu pojedinca i grupe, a više kao o heurističkom sredstvu koje možemo koristiti da bismo govorili o razlici. Ali u svetu ima mnogo vrsta razlika i samo neke od njih su kulturne. Zato ću ovde uvesti i drugu komponentu mog predloga koja se tiče pridevskog oblika reči kultura. Predlažem da kulturnim razlikama smatramo samo one koje ili izražavaju ili postavljaju osnove za mobilizaciju grupnih identiteta. Ovo merilo daje nam pomalo uprošćen princip selekcije koji nas usmerava na mnoštvo razlika vezanih za grupne identitete kako unutar pojedinačne društvene grupe tako i izvan nje. Kada sam u jezgro prideva kulturni stavio mobilizaciju grupnih identiteta, povukao sam jedan potez koji se, na prvi pogled, čini nazadan pošto izgleda da reč kultura suviše približavam ideji etniciteta, a to me opet vodi u nove probleme koji se moraju razmrsiti. Pre nego što to pokušam i tako priđem bliže ideji kulturalizma, dopustite mi da se ukratko osvrnem na dosad pređen put. Opirući se idejama kulture koje nas dovode u iskušenje da stvarne društvene grupe posmatramo kao kulture, istovremeno sam se odupirao i imeničkom obliku kultura i predložio pridevski pristup kulturi, koji naglašava njenu kontekstualnu, heurističku i komparativnu dimenziju i usmerava nas ka pojmu kulture kao razlike, posebno razlike u području grupnog identiteta. Zato smatram da je kultura sveprisutna dimenzija ljudskog diskursa koja koristi razliku da bi generisala razne koncepcije grupnog identiteta. Pošto sam se toliko približio ideji etniciteta – ili naturalizovanog grupnog identiteta – važno je da razjasnim prirodu odnosa između kulture i grupnog identiteta koji ću ovde nastojati da artikulišem. Kultura u širem smislu može se i dalje koristiti za označavanje mnoštva razlika koje su svojstvene današnjem svetu i koje deluju različitom snagom na različitim nivoima, i u različitom stepenu utiču na društvo. Predlažem, ipak, da reč „kultura” koristimo u užem smislu, to jest da njom označavamo podskup tih razlika koji nam omogućuje da definišemo granice same razlike. Ako se kultura poistoveti sa održavanjem granica, ona postaje stvar grupnog identiteta koji konstituišu neke od tih razlika. Ali zar se na taj način etnicitet i kultura ne bi prosto izjednačili? I da i ne. Da – zato što „kultura” u tom smislu ne bi insistirala samo na posedovanju izvesnih atributa (materijalnih, jezičkih ili teritorijalnih) već i na svesti o njima i na njihovoj naturalizaciji kao suštinskim uslovima grupnog identiteta (vidi poglavlje 7). Dakle, umesto da se povede za pretpostavkom (koja u najmanju ruku seže unazad do Vebera) da je etnicitet neka vrsta proširenja prvobitne ideje srodstva (naizmenično biološke i genealoške), ideja etniciteta koju predlažem oslanja se na svesnu i imaginativnu konstrukciju razlika, kao i na njihovu mobilizaciju. Kultura 1, virtuelno beskonačna arhiva razlika svesno je preoblikovana u Kulturu 2, skup tih razlika koji predstavlja dijakritike grupnog identiteta. Ali taj proces mobilisanja izvesnih razlika i njihovog povezivanja s grupnim identitetom jasno je razgraničen od etniciteta, bar od nekadašnjeg poimanja etniciteta, jer ne zavisi od neusmerenog širenja prvobitnih osećanja na sve veće i veće jedinice niti pak pogrešno pretpostavlja da veće društvene jedinice prosto crpe porodična i srodnička osećanja da bi širim grupnim identitetima obezbedile emocionalnu snagu. U petom poglavlju pokazaću da indijski kriket, daleko od toga da emocije iz postojećeg repertoara prenosi na širu grupu, zapravo predstavlja jednu široku forma koja se upisuje u društveno preko niza praksi čiji je obim sve uži. Ta logika je suprotna primordijalističkoj (ili ekstenzionističkoj) ideji etničkog identiteta. Ideja kulture koja podrazumeva naturalističku organizaciju nekih razlika u interesu grupnog identiteta u istorijskom procesu i pomoću njega, kao i tenzije između delatnih činilaca i sruktura, bliža je takozvanoj instrumentalnoj koncepciji etniciteta koja je suprotna primordijalističkoj. U vezi s tom konvergencijom izneću dve napomene koje vode ka mojoj raspravi o kulturalizmu. Prva je da ciljevi zbog kojih su uobličene instrumentalne koncepcije etničkog identiteta mogu biti protivstrukturne reakcije na postojeće valorizacije razlike: oni, dakle, u Veberovom smislu, mogu biti vrednosno, a ne instrumentalno racionalni. Njihova instrumentalnost može biti usmerena isključivo na identitet, a ne biti, kao što se često podrazumeva, izvankulturne prirode (ekonomske, političke ili emocionalne). Drugim rečima, mobilizacija specifičnih oznaka grupne različitosti može i sama biti deo osporavanja vrednosti vezanih za razliku, a ne za uticaj razlike na bogatstvo, sigurnost ili moć. Moja druga napomena o većini instrumentalnih objašnjenja jeste to da ona ne objašnjavaju proces kojim se izvesna merila razlike koja su iskorišćena za definisanje grupnih identitete (a povremeno i za druge ciljeve) ponovo upisuju u telesne subjekte kako bi bila doživljena istovremeno i kao prirodna i kao duboko podbunjivačka. Pošli smo od supstancijalne definicije kulture, zatim smo kulturu definisali kao dimenziju u kojoj se razvijaju razlike, pa kao identitet jedne grupe zasnovan na razlici i na kraju kao proces naturalizacije jedne podgrupe razlika koje su poslužile da se konstituiše identitet grupe. Sada možemo da pristupimo pitanju kulturalizma. Reč kulturalizam retko srećemo u tom obliku: obično joj je dodat neki prefiks, na primer bi, multi, inter – da nabrojimo samo one najvažnije. Ali možda bi bilo korisno da njom označavamo osobine onih pokreta čiji akteri svesno grade grupni identitet. Ti pokreti, bilo u Sjedinjenim Državama ili drugde, obično se obraćaju modernoj nacionalnoj državi, koja dodeljuje razna prava, među njima ponekad i pravo na život i smrt, u skladu s klasifikacijama i politikama koje se tiču grupnog identiteta. Suočene s nastojanjem država da objedine etničke raznovrsnosti u čvrste i zatvorene skupove kulturnih kategorija u čijim se granicama pojedinac često prisilno zadržava, mnoge grupe širom sveta svesno se mobilišu u skladu s kriterijumima identiteta koje definišu. Jednostavno rečeno, kulturalizam je politika identiteta podignuta na nivo nacionalne države. Ta vrsta kulturalizma je u žiži mog interesovanja u sedmom poglavlju, gde se bavim argumentovanom kritikom primordijalističkog shvatanja one vrste etničkog nasilja koja se ispoljavala u poslednjoj deceniji. Pojava koja izgleda kao svetski preporod etničkih nacionalizama i separatizama zapravo nije „tribalizam”, kao što je novinari i stručnjaci često nazivaju podrazumevajući pod tim pojmom nagomilane nesporazume, lokalna suparništva i duboku mržnju. Etničko nasilje koje vidimo na mnogim mestima pre je deo šireg preobražaja na koji ukazuje reč kulturalizam. Kao što sam već naznačio, kulturalizam je svesna mobilizacija kulturnih razlika u službi šire nacionalne ili transnacionalne politike. On je često povezan sa izvanteritorijalnim zbivanjima i pamćenjem, ponekad sa izbegličkim statusom i izgnanstvom, a gotovo uvek sa borbama za izričito priznanje od postojećih nacionalnih država ili raznih transnacionalnih tela. Kulturalistički pokreti (koji gotovo uvek usredsređuju svoje napore na mobilizaciju) najopštiji su oblik rada imaginacije i često se oslanjaju na činjenicu ili mogućnost migracije ili secesije. Što je najvažnije, oni imaju jasnu svest o sopstvenom identitetu, kulturi i nasleđu, i sve to je obično deo njihovog vokabulara, svesno izabranog u borbi s državom i drugim kulturalističkim središtima i grupama. Upravo ta svesna, strateška i populistička mobilizacija kulturnog materijala opravdava pridev kulturalistički u njihovom imenu, mada se oni među sobom mogu razlikovati na mnogo načina. Bilo da se tiču Afro-Amerikanaca, Pakistanaca u Britaniji, Alžiraca u Francuskoj, havajskih starosedelaca, Sika ili Kanađana čiji je maternji jezik francuski, kulturalistički pokreti najčešće su protivnacionalni i metakulturni. U širem smislu, kao što ću pokazati u poslednjem delu ove knjige, kulturalizam je forma koju obično poprimaju kulturne razlike u eri masovnih medija, migracije i globalizacije. Kako se izučavaju oblasti? Glavni smer koji sam želeo da dam debati o globalizaciji sa stanovišta antropologije jeste isticanje kulturnih pojava. Takvom usmerenju doprineli su moje formiranje i praksa u studijama oblasti, posebno u južnoazijskim studijama u Sjedinjenim Državama. Još niko nije ozbiljno analizirao na koji je način u Sjedinjenim Državama pojava ideje kulturnih oblasti u antropologiji između dva svetska rata povezana s procvatom studija oblasti posle Drugog svetskog rata kao glavnog načina posmatranja strateški značajnih delova sveta u razvoju. Teško se, međutim, može sumnjati u to da nas obe perspektive vode do mape na kojoj su grupe i njihovi načini života obeleženi kulturnim razlikama, a u studijama oblasti te razlike prelaze u topografiju nacionalnih kulturnih razlika. Geografske podele, kulturne razlike i nacionalne granice teže da postanu izomorfne i postoji tendencija da se svetski procesi prelamaju kroz tu vrstu nacionalno-kulturne mape sveta. Pored toga što uvode prostorni imaginarij, studije oblasti pridaju posebnu važnost, doduše ponekad prećutno, strateškom karakteru informacija prikupljenih iz te perspektive. Zbog toga se često pominje veza između hladnog rata, vladinog finansiranja i organizovanja velikog broja univerzitetskih centara za studije oblasti posle Drugog svetskog rata. U svakom slučaju, zahvaljujući studijama oblasti potisnuta je jedna zabluda velikog dela kanonske društvene nauke – naime, da razmatranja o društvu ne moraju biti ukotvljena u konkretnosti, da njihov pogled može dolaziti niotkud. Upravo taj aspekt mog stručnog formiranja naveo me je da svoju genealogiju globalne sadašnjice smestim u oblast koju najbolje poznajem: u Indiju. Danas u Sjedinjenim Državama strukture i ideologije studija oblasti okružuje posebna neizvesnost. Shvativši da su studije oblasti tesno povezane sa strateškom slikom sveta koju su ocrtali interesi spoljne politike Sjedinjenih Država između 1945. i 1989. godine, vodeće ličnosti u svetu univerziteta, fondacija, think tank organizacija, pa čak i u samoj vladi uvidele su da će se u svetu posle 1989. studije oblasti ili menjati ili neće imati nikakvog smisla. Tako su se levo orijentisanim kritičarima studija oblasti, na koje je snažno uticao značajan rad Edvarda Saida o orijentalizmu, pridružili pobornici slobodnog tržišta i liberalizma, koji su ismevali ograničenost i istorijski fetišizam stručnjaka za studije oblasti. Smatralo se da ti stručnjaci preprečuju put iscrpnom proučavanju društvenog polja sa stanovišta uporednih studija, savremene istorije, civilnog društva i slobodnog tržišta. Naravno, nijedna tako radikalna i tako nagla kritika ne može biti potpuno pravedna, a čudnovata koalicija kritičara ukazuje na to da studije oblasti možda trpe posledice jednog većeg poraza američkog univerziteta: njegovog neuspeha da pruži širu i lucidniju sliku sveta posle 1989. godine. Tradicija studija oblasti je mač sa dve oštrice. U društvu koje je, kao što svi znamo, posvećeno slavljenju izuzetaka i beskrajno zaokupljeno „Amerikom”, ta tradicija bila je majušno utočište za ozbiljno proučavanje stranih jezika, alternativnih pogleda na svet i širokih pogleda na sociokulturnu promenu izvan Evrope i Sjedinjenih Država. Uprkos izvesnoj sklonosti ka filologiji (u uskom, leksičkom smislu) i prejakoj identifikaciji s proučavanim regionima, studije oblasti su ipak bile jedna od retkih tačaka otpora neumornoj tendenciji marginalizovanja ogromnih delova sveta na američkim univerzitetima, ali i šire – u američkom društvu. Ipak njihova tradicija se verovatno suviše srodila sa sopstvenim mapama sveta, osetila suviše sigurnom u sopstvenim praksama i postala nedovoljno osetljiva za transnacionalne procese, kako one današnje tako i one u prošlosti. Dakle, kritika i reforma svakako imaju smisla, ali pravo pitanje je kako će studije oblasti pomoći da se poboljša način na koji se u Sjedinjenim Državama generiše slika sveta? Iz perspektive ove knjige, studije oblasti su koristan podsetnik na to da je i sama globalizacija duboko istorijski i neravnomeran proces i, štaviše, da podstiče vezivanje za lokalitete. Globalizacija ne implicira nužno, pa čak ni često homogenizaciju ili amerikanizaciju, i u meri u kojoj različita društva na različite načine usvajaju građu modernosti, još ima mnogo prostora za ozbiljno proučavanje specifičnih geografija, istorija i jezika. U trećem i četvrtom poglavlju govorim o odnosu između istorije i genealogije, a takva rasprava je nemoguća bez snažnog osećanja za događaje dugog trajanja, koji uvek proizvode specifične geografije, kako realne tako i imaginarne. Ako genealogija kulturnih formi podrazumeva njihovo kruženje kroz regione, njihova istorija tiče se njihovog odomaćivanja u lokalnoj praksi. Upravo ta interakcija istorijskih i genealoških formi je neravnomerna, raznovrsna i kontingentna. U tom smislu, istorija – neumoljiva disciplina konteksta (slikovit izraz E. P. Tompsona) – ima ključni značaj. Ali, to ne znači zeleno svetlo za lokalizam kakav se često dovodi u vezu sa studijama oblasti. U svakom slučaju, studije oblasti su specifična zapadna tehnika istraživanja i nikako ne mogu pretendovati na to da jednostavno verno odražavaju sliku civilizacijskog Drugog. Ako treba oživeti tradiciju studija oblasti, mora se priznati da je i sama lokalnost istorijski proizvod i da su istorije u kojima nastaju lokaliteti na kraju i same podložne dinamici globalnog sveta. Ne zaboravimo da lokalno nikad nije jednostavno: taj argument je ključna tema poslednjeg pglavlja ove knjige. Ovaj pomalo heterogen pregled studija oblasti, tradicije u koju sam uronjen već dvadeset pet godina, oslanja se na dva poglavlja o Indiji u središtu ove knjige – o popisu i kriketu; ona čine protivtežu onome što bi inače moglo izgledati suviše globalno. Ali, odmah dodajem da u ovoj knjizi Indija nije samo jedan slučaj ili primer nečeg šireg. Indija je ovde pre teren na kojem se ispituje kako se lokalno pojavljuje u svetu globalizacije, kako kolonijalni procesi podržavaju savremene politike, kako se istorija i genealogija uzajamno iskrivljuju i kako globalne činjenice dobijaju lokalni oblik.[5] Tako ova poglavlja – i često pominjanje Indije u ovoj knjizi – zapravo ne govore o Indiji (kao prirodnoj činjenici), već o procesu nastajanja savremene Indije. Svestan sam ironije (pa i protivrečnosti) sadržane u tome što je knjiga koja je posvećena globalizaciji i prožeta osećanjem da se doba nacionalne države primiče kraju ukotvljena upravo u jednoj nacionalnoj državi. Ali, ovde su moja stručnost i moja ograničenja dve strane jedne medalje; molim čitaoca da pozivanje na Indiju u ovom kontekstu shvati kao određen optički instrument, a ne kao postvarenu društvenu činjenicu ili rezultat sirovog nacionalističkog refleksa. Ova digresija posledica je moje svesti da je pisanje knjige o globalizaciji pomalo megalomanski poduhvat, naročito onda kada ona nastaje u relativno povoljnim okolnostima američkog univerzitetskog istraživanja. Čini mi se da je važno uočiti oblike znanja kojima se takva megalomanija artikuliše. U mom slučaju, te forme – antropologija i studije oblasti – predodređuju me da ucrtam prakse, prostore i zemlje na jednu mapu koja utvrđuje statičke razlike. Iako se to na prvi pogled ne vidi, takav postupak nosi sa sobom izvesne opasnosti čak i kad je reč o ovakvoj knjizi, svesno oblikovanoj interesovanjem za dijasporu, deteritorijalizaciju i nepravilnost veza među nacijama, ideologijama i društvenim pokretima. Društvena nauka posle patriotizma Poslednji deo ovog „ovde i sada” posvećen je jednom događaju modernog sveta koji je privukao pažnju nekih među najboljim savremenim misliocima u oblasti društvenih i humanističkih nauka: to je pitanje nacionalne države, njene istorije, njene današnje krize i njene budućnosti. Kada sam počeo da radim na ovoj knjizi, kriza nacionalne države nije bila u središtu mog poduhvata. Ali, tokom šest godina pisanja, došao sam do uverenja da se nacionalnoj državi kao složenoj političkoj formi bliži kraj. To tvrđenje još se ne može potkrepiti jasnim dokazima jer podaci ni u kom slučaju nisu potpuni. Svestan sam da se nacionalne države razlikuju u pogledu nacionalnog imaginarija, državnog aparata ili čvrstine međusobnih veza. Ipak, postoji izvesno opravdanje za to što pogled na nacionalnu državu u ovoj knjizi ponekad može izgledati kao postvaren. Uprkos važnim i znatnim međusobnim razlikama (samo bi budala mogla pobrkati Šri Lanku i veliku Britaniju), nacionalne države imaju smisla tek kao deo sistema. Taj sistem (čak i kad ga posmatramo kao sistem razlika) slabo je opremljen za bavljenje prepletenim dijasporama ljudi i slika koje obeležavaju „ovde i sada”. Malo je verovatno da nacionalne države kao jedinice jednog složenog interaktivnog sistema mogu dugo biti arbitri veze između globalnosti i modernosti. Zato kažem da je modernost danas razobručena. (…) Pošto nacionalna država ulazi u završnu krizu (ako se pokaže da su moje prognoze tačne), prirodno je verovati da je građa za postnacionalni imaginarij već oko nas. Mislim da posebno treba obratiti pažnju na odnos između masovnih medija i migracije, dve činjenice na kojima utemeljujem značaj kulturne politike u današnjem globalnom svetu. Posebno nam je potrebno da pažljivo ispitamo raznolikost onoga što se pojavilo kao dijasporska javna sfera. Benedikt Andreson nam je pomogao tako što je utvrdio način na koji neki štampani mediji, posebno novine i romani, uobličuju zamišljanje nacije i doprinose širenju te forme na kolonijalni svet u Aziji i drugde. Moja opšta teza je da postoji slična povezanost između rada imaginacije i pojave postnacionalnog političkog sveta. Bez prednosti naknadnog uvida (kakva postoji kad je reč o globalnom razvoju ideje nacije), teško je jasno odrediti ulogu imaginacije u postnacionalnom poretku. Ali kako elektronski mediji sve više dominiraju javnim informisanjem (koje se tako odvaja od sposobnosti čitanja i pisanja) i kako oni povezuju pružaoce i primaoce informacija preko nacionalnih granica i omogućuju razgovor između onih koji su otišli i onih koji su ostali, nastaje sve više dijasporskih javnih sfera. Te dijasporske sfere često su povezane sa studentima i drugim intelektualcima koji su nacionalistički angažovani (na primer, aktivisti Narodne Republike Kine). Uspostavljanje vladavine crne većine u Južnoj Africi uvelo je nove vrste diskursa rasne demokratije u Africi, ali i u Sjedinjenim Državama i na Karibima. Islamski svet je najpoznatiji primer za niz rasprava i projekata koji prelaze nacionalne granice. Religije koje su u prošlosti bile izrazito nacionalne sada imaju globalnu misiju i žestoke pobornike u dijaspori: najbolji primer tog procesa je globalni hinduizam u protekloj deceniji. Pokreti angažovani na očuvanju prirodne sredine, ženskom pitanju i ljudskim pravima obično stvaraju sferu transnacionalnog diskursa koja često počiva na moralnom autoritetu izbeglica, prognanika i drugih raseljenih osoba. Najveći transnacionalni separatistički pokreti, poput Sika, Kurda i Tamila iz Šri Lanke uobličavaju svoj identitet na raznim mestima širom sveta, gde god brojnost njihovih pristalica omogućuje pojavljivanje mnoštva veza u široj dijasporskoj javnoj sferi. Talas rasprava o multukulturalizmu koji je preplavio Sjedinjene Države i Evropu svakako svedoči o nemoći država da spreče transnacionalno povezivanje svojih manjinskih populacija u šire grupe zasnovane na verskoj ili etničkoj pripadnosti. Iz toga se može zaključiti da je doba kada je karakter javne sfere bio izrazito, isključivo ili nužno nacionalan verovatno na izmaku. Međusobno različite dijasporske javne sfere su lonac za taljenje postnacionalnog političkog poretka. Pokretači njihovog diskursa su masovni mediji (i interaktivni i ekspresivni) i pokreti izbeglica, aktivista, studenata i radnika. Možda će se pokazati da postnacionalni poredak nije sistem homogenih jedinica (poput današnjeg sistema nacionalnih država), već sistem zasnovan na odnosima među heterogenim jedinicama (nekim socijalnim pokretima, interesnim grupama, profesionalnim udruženjima, nevladinim organizacijama, naoružanim milicijama, pravosudnim organima). Taj poredak u nastajanju suočiće se s pitanjem da li je takva heterogenost spojiva s nekim minimalnim normativnim i vrednosnim konvencijama koje ne iziskuju potpuno prihvatanje liberalnog društvenog ugovora kakav postoji na modernom zapadu. Na to presudno pitanje neće odgovoriti akademski autoritet, već pregovori (kako civilni tako i nasilni) između svetova koje zamišljaju ti različiti interesi i pokreti. Kao što već sad možemo videti, verovatno je da će izvesno vreme u tom svetu rasti neuljudnost i nasilje. Ali, dugoročnije posmatrano, kada se oslobodimo stega nacionalne forme, možda ćemo otkriti da kulturna sloboda i održiva pravda u svetu ne pretpostavljaju jednoobraznu nacionalnu državu kao opšti model. Ta mogućnost s jedne strane izgleda kao pretnja, a s druge kao najveća dobit koju donosi život u svetu razobručene modernosti. [1] Popularni fikcionalni junaci priča Čarlsa Hamiltona, odnosno V. E. Džonsa koje su izlazile u časopisima za decu i omladinu. Prim. prev. [2] Popularne engleske autorke knjiga za decu. Prim. prev. [3] Junaci američkih pisaca Dž. D. Selindžera i Džona Apdajka. Prim. prev. [4] Odsustvo citata u tekstu ovog ogleda ne treba da stvori utisak o njegovom bezgrešnom začeću. Uvodno poglavlje, kao i ostatak knjige, zasnovani su na mnogim strujama u društvenim i humanističkim naukama tokom protekle dve decenije. Mnogi od tih dugova biće pomenuti u beleškama za sledeća poglavlja. [5] Opširnije bavljenje ovom idejom vidi u uvodnom ogledu Appaduraia i Breckenridgea „Public Modernity in India” u Consuming Modernity: Public Culture in a South Asian World, prir. Carol A. Breckenridge, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1975, str. 1-20. Ova zbirka ogleda pokazuje jednu strategiju ostvarivanja globalne modernosti na određenom mestu. Ardžun Apaduraj (Arjun Appadurai) je rođen u Mubaju, gde je završio univerzitetske studije. Od 1970. živi u SAD. Doktorirao je 1976. godine na Univerzitetu u Čikagu. Bio je profesor na nekoliko američkih univerziteta. Od 2004. godine predaje na New School University u Njujorku, gde je dobio katedru za društvene nauke koja nisi ime Džona Djuia (John Dewey).Osnivač je neprofitne organizacije PUKAR (Partners for Urban Knowledge, Action and Research) u Mubaju i jedan je od osnivača i direktora ING-a (Interdisciplinary Networrk on Globalization). Član je Američke Akademije umetnosti i nauke. U Biblioteci XX vek 2008. godine objavljena je (u prevodu Slavice Miletić) Apadurjeva knjiga Strah od malih brojeva. Ogled o geografiji gneva (Fear of small Numbers. An Essay on the Geography of Anger, 2006). MG136 (N)

Sadržaj knjige: Pico Lino 2 Minijaturna transmisiona kutija sa širokopojasnim zvučnikom Koliko mala može da bude transmisiona kutija? Najkasnije nakon Bose-ovog ‘’Wave’’ radija barem znamo da ne mora da bude bolid. Za razliku od najverovatnije najskupljeg kuhinjskog radija na svetu, minijaturnoj Pico Lino transmisionoj kutiji polazi za rukom da nam pruži audiofilski doživljaj. Posle šest godina ovo je novo izdanje jednog uspešnog modela. Samo leteti je lepše Visatonovoa nova konkord zvučna kutija Visaton predstavlja treće izdanje kompleta za samogradnju ‘’Konkord’’. Konkord MK III je proverenog izgleda, ali sa potpuno obnovljenom frekventnom skretnicom. Raznovrsnost boja Kontrastno lakiranje sa akrilnim bojama Kućišta zvučnika su sastavljana od MDF ploča. Samo, kako dostići u kućnoj radinosti dekorativne površine. Ovaj prilog pokazuje interesantnu mogućnost. Sve iz jedne tačke Koaksijalni zvučnik Platon ART 2000 Čak i pri najslabijoj reprodukciji muzički instrumenti šalju svoj zvuk iz jedne tačke do uha slušaoca. Mikrofoni preuzimaju zvučne talase u jednoj jedinoj tački. Skoro svi zvučnici razlažu i reprodukuju zvuk u zavisnosti od učestanosti i to u različitim prostorima sa raznih mesta. Volfgang Zajkrit je pre nekoliko godina sakupio podatke i koncipirao sistem koji čuva i reprodukuje zvuk iz tačke. Na raspolaganju je koncept za izradu sistema - ART 2000. Površinski emitor Elektrostatički zvučnički moduli firme ‘’Capaciti’’ Pomoću elektrostatičkih modula ESW-80/14 i ESW-80/23 firma ‘’Capaciti’’ koja se nalazi u blizini grada Karlsrue (Nemačka), samograditeljima omogućava realizaciju zvučnih kutija sa elektrostatičkim zvučnicima u srednje-visokotonskom opsegu. Ispitali smo oba modula. Lagana igra Dva nova alata za graditelje kutija Pronaći alat sa specijalnim zahtevima za angažovane graditelje kutija nije baš lagan poduhvat. Držači i usmerivači koji su pokretni i zauzimaju malo prostora pripadaju različitim priborima. Mr. Strong firme “Artu” i razvojni sistem za frezu GEAT SDG 3 čine rad jednostavnom igrom. Profesionalna gradnja kutije Zvučne kutije perfektne, majstorske izrade: to je jedna od najvećih prepreka koju samograditelj mora da savlada. Profesionalno opremljena radionica sigurno je od velike pomoći. Ali i sa relativno skromnim sredstvima kućnog majstora mogu se postići solidni rezultati – ako su poznati za to potrebni trikovi. Jedan od čestih problema je kako postići zaobljene ivice kutije. Ovaj članak opisuje lako primenjiv način, koji dovodi do apsolutno profesionalnog rezultata. Projekat 18 Ugaona horna sa zvučnikom od 18 inča Ugaone horne bez sumnje spadaju u najkompleksnije konstrukcije zvučnih kutija. Stoga ne treba da čudi što je do sada moglo da se bira samo između dve takve konstrukcije: klasična ''Klipschhorn'' kutija i moderna alternativa od Bernda Štarka. Obe bas horne sviraju tako ubedljivo da je već odavno trebalo da se pojavi i treća konstrukcija. Zebulon CP 3000 Pasivan, pristupačan, ide do 20 Hz Ne može se računati na to da će cene zvučnika i zvučnih kutija padati. Međutim izuzeci potvrđuju pravilo: upravo je firma ''Raveland'' izbacila niskotonac od 30 cm, koji je sa cenom od 40 evra jeftiniji od svega do sada. To je razlog da se konstruiše sabvufer, čiji odnos kvaliteta i cene jedva da se može nadmašiti. Pojačavač subwoofera za automobil Ovaj članak namenjen je onima koji žele da naprave sopstveni pojačavač za automobil. Osnove proračuna biće opisane dalje u tekstu. Ukoliko ih budete razumeli, bićete u stanju da napravite sopstveni pojačavač za automobil. Ovaj projekat pojačavača zasnovan je na Kenwood pojačavaču za automobil KAC-718 za subwoofer, sa maksimalnom izlaznom snagom od 240W (4 oma, pri frekvenciji od 100Hz). Imajte na umu – postoji izvestan rizik! Kako je ekstremno velika struja dostupna iz akumulatora, čak i najmanja greška lako može dovesti do katastrofalnog gubitka. Audio atenuator precizno podešavanje nivoa signala Često se događa značajna promena nivoa zvuka prilikom izmene audio izvora. Bilo kako bilo ovo možete rešiti jednostavnom atenuatorskom mrežom. Audio limiter za DVD Oni srećnici koji imaju DVD plejer i koji su gledali filmove sa puno specijalnih efekata mogli su primetiti da dinamički opseg audi može biti ekstreman. Tako za vreme normalnog korišćenja audio opreme potrebno je preduzeti neke korake u oblike automatske kontrole jačine zvuka. Ako je DVD plejer spojen na audio instalaciju, tada u principu nije teško montirati nekakav ograničavač signala između plejera i audio sistema. Važno je, naravno, da limiter ne unosi nikakva izobličenja. Audio preklopnik Ovo kolo je namenjeno da radi kao proširenje za (pred) pojačala da bi im povećao broj ulaza. Jo od početka kasetofona pa sve do DVD plejera i sličnog vlasnici starijih pojačala imaju hroničan nedostatak ulaza. Primena ovog preklopnika čini mogućim spregu audio izlaza sa DVD plejera i video rikordera na audio sistem bez potrebe da se uključuje TV. Ovo je veoma pogodno kad je audio instalacija podalje od video sistema a želite samo da slušate zvuk sa vašeg DVD/Mp3 plejera. 60dB Led VU-metar Većina analognih audio media uključujući i radio emitovanje se drži u dinamičkim granicama od 60 dB. Ovaj VU metar je projektovan da se koristi kao stoni instrument kod kućnih audio primena pa ima sopstveno napajanje. Pobuđuje se sa muzičkim AC signalom koji se uzima direktno sa konektora zvučnika male impedanse, tj. paralelno sa zvučnicima i ima linearni frekventni odziv, a pokriva dinamički opseg od 60 dB u 3 koraka korišćenjem 20 LED u obliku bargrafa. Mali broj elemenata i jednostavnost omogućavaju da se kolo smesti u malu kutiju ili iza providne ploče rama za slike. Pojačavač za slušalice sa triodama Ljubitelju HiFi-ja najlepši doživljaj je da se opusti i sluša omiljenu muziku preko kućnog audio sistema. Na žalost, često se dešava da odabrana jačina zvuka i muzički pravac ne nailaze na razumevanje ukućana i suseda. Pored toga, nema baš svaki ljubitelj muzike mogućnost da prostoriju za slušanje tako opremi, da osobine njegovog sistema potpuno dođu do izražaja. Ovi i drugi razlozi mnoge dovode do toga da se prihvate slušalica. Hi-Fi izlazni stepen za početnike sa EL-34 Ovaj HiFi izlazni pojačavač je zamišljen za početnike u cevnoj tehnologiji. Potreban finansijski utrošak je srazmerno skroman, a ipak je postignut visok zvučni kvalitet. Odabranim načinom rada ovog sklopa otpadaju bilo kakve mere podešavanja, a realizacija na dvostranoj pločici smanjuje petljanciju oko ožičenja. Simetrični pretpojačavač za najveće zahteve Pretpojačavači sa simetričnim ulazima i izlazima rado se koriste u studijske svrhe, ali i u kućnim HiFi sistemima. Zahtevi su veliki posebno kod studijske upotrebe: potpuno simetrična konstrukcija, niskoomski izlaz, velik frekventni opseg, mali faktor izobličenja i visoka dinamika. Ovaj sklop za samogradnju odgovara tim zahtevima u svim tačkama. Univerzalni izlazni stepen Ljubitelji HiFi-ja kao i muzičari stalno diskutuju o zvuku uređaja, kakav uticaj imaju različiti tipovi cevi, različiti izlazni trafoi, da li triodni sklopovi bolje rade od pentodnih i još o mnogo čemu. Zatim se s puno muke i uz veliki finansijski utrošak pristupa pravljenju najrazličitijih sklopova, pa se oni bacaju i opet prave drugi, a na kraju čovek ipak nije potpuno zadovoljan. Sa konceptom, koji je predstavljen u ovom tekstu i muzičari i HiFi manijaci će imati na raspolaganju univerzalni sistem sa kojim, uz prihvatljive troškove, mogu da isprobaju najrazličitije konfiguracije. Bitka protiv šuma On prestavlja smetnu, zamagljuje fine detalje, prekriva muziku. Šum elektronskih sklopova, posebno kod Hi-Fi pojačavača, prilično je omražen. Kad se jednom nađe u tonskom signalu, teško se može ukloniti. Trikovi sa filterima ili potiskivačima šuma su svakako samo prva pomoć. Umesto toga je bolje iskoristiti sve mogućnosti da se spreči nastanak šuma. Ovde su objašnjene osnovne postavke i navedeni su konkretni saveti. Muzički cd i njegovi problemi Kompakt Disk je na mnoge načine osvojio svet. Vrlo je jednostavan za rukovanje, zahteva malo mesta. Možete ih sami kopirati bez gubitka kvaliteta, a i sirovi materijal je vrlo jeftin. Koliko god ovaj nosač podataka bio dobar za snimanje filmova i kompjuterskih datoteka, prilikom snimanja muzike u govora, na putu do reprodukcije u sopstvenom domu, postoje fizičke granice i zamke u sistemu. Ovaj prilog treba da pokaže zašto često postoje velike razlike u zvuku između analogne ploče, magnetnih traka i CD-ova. Ožičavanje NF uređaja Često iznova postavljano pitanje glasi: “koji kabel i kakvog promera treba da uzmem da bi pojačavač bio pravilno ožičen”? U principu je to jednostavno, ako se prate pravila fizike, logike i gradnje pojačavača. Ovaj tekst je mali vodič za ispravno i razumno povezivanje kablova u NF pojačavačima. Ovi saveti se uvek mogu preneti na druge uređaje i izvući korist iz toga. Pokazano je još, kako se može dovesti red u neki uređaj, tako da i posle mnogo godina može lako da se popravi. Tajne izlaznih transformatora U ovom tekstu pokušaćemo da objasnimo neka od pravila pri dizajniranju izlaznih transformatora (u daljem tekstu - OPT eng. output transformers). želimo da objasnimo čitaocima kako da odaberu optimalni OPT za njihove konkretne aplikacije. Takođe želimo da predstavimo izazovne mogućnosti novih „Specialist“ toroidnih OPT-a. U ovom tekstu neće biti proračuna i formula. Precizno stereo polačalo za slušalice U svetu audiofila, postoje dva pravca mišljenja u vezi sa pitanjem kako dostići nirvanu. Prvo shvatanje je da treba investirati u velika i snažna pojačala i masivne zvučnike, kako bi se reprodukovala svaka snimljena nijansa. Drugo mišljenje, popularnije i finansijski isplativije, jeste ulaganje u precizna predpojačala male snage, zatim pojačala i slušalice. Samogradnja skretnice Poslednja karika u Hi-Fi lancu je zvučna kutija. Da bi zvučnici što vernije reprodukovali zvuk pored kutije bitnu ulogu igraju i skretnice. Iz iskustva znam da je upravo izrada skretnice najveći problem mnogim amaterima i to zbog kalemova. Ovim člankom bih želeo pomoći entuzijastima koji žele savladati izradu kalemova. Audio pojačavač snage u klasi D Težnja da se postigne što veća snaga uz što manje gubitke u izlaznom stepenu dovela je do izrade audio pojačavača snage u klasi D. Veliki gubici nisu toliko problem zbog cene izgubljene energije već zbog velike količine toplote i zagrevanja koje oni izazivaju. To onda zahteva gabaritne hladnjake, produvavanje a sve je to onda praćeno i velikom težinom i cenom uređaja. Aktivni razdelni filter akustičkih sistema Obično višesistemski akustični sistemi imaju dva ili više zvučnika, koji prekrivaju različite opsege učestanosti u okviru zvučnog opsega. Da bi se podelila izlazna snaga pojačala na odgovarajuće zvučnike često se koriste pasivni filteri. Pasivni filter mora da radi u dinamičkom opsegu koji ima nisku impedansu tako da kondenzatori i induktivnosti, koji se koriste u filteru trebaju da budu što kvalitetniji, iz čega proizilazi njihova visoka cena i veliki gabariti. Uz to mnoge karakteristike filtera koje su poželjne, nije moguće realizovati pomoću pasivnih elemenata, pošto oni unose značajna slabljenja, čime se snižava koeficijent korisnog dejstva. Kod alternativna, pojavljuje se korišćenje filtera razdelnika učestanosti na malim nivoima signala, za čim slede posebni pojačavači snage, za svaki zvučnik ili grupu zvučnika. Audio pojačalo sa kontrolom jačine Jednostavan audio pojačavač sa integrisanom kontrolom jačine zvuka, zasnovan na IC kolu TDA8551, firme Philips. Naslov: Audio projekti 14 Izdavač: EHO Strana: 216 (cb) Pismo: Format: 20x14 cm Godina izdanja: 2008 ISBN: 977-0-354-90001-1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Starinska tkanja i zaboravljeni prepletaji Autor: Bratislava Stefanović Idvorean Tkanje je tehnološki proces izrade tkanina uzajamnim preplitanjem (pod pravim kutem) od najmanje dva sistema niti, od kojih jedan ide uzduž tkanine (osnova), a drugi po širini tkanine (potka).[1] Raznovrsnim ukrštanjem ova dva sistema nastaju tkanine različitih osobina, izgleda, struktura i veličina . Načelno postoje tri osnovne forme tkanja; platno, keper i saten. Za maštovita tkanja kao što su, baršun, žakard, dobi, leno, potrebni su kompliciraniji razboji sa specijalnim dodatcima.[1] Način na koji se niti upleću određuje vrstu tkanja. Neki efekti postižu se izborom niti ili kombinacijom pređe.[1] Shematski prikaz osove i potke Tehnika tkanja s vremenom se mijenjala i razvijala, ali je u osnovi princip rad i a takozvanih - listovnih razboja ostao isti. Određeni broj niti pređe osnove namotan je na valjak (vratilo osnove), sa kojeg se niti dovode u horizontalni položaj pa se zatim u skladu s uzorkom provlače kroz rupice najmanje dva žičana okvira – listova (uvođenje osnove). Tako se za izradu tkanine u platnenom vezu na razboju sa dva lista, svaka neparna nit naizmjenično uvodi u prvi list, a svaka parna u drugi. Takvim preplitanjem se uz istovremeno spuštanje jednog i podizanje drugoga lista, po cijeloj širini osnove formirao - zijev (tunel).[2] Za razliku od tog na jednostavnom horizontalnom razboju, se to izvodi naizmjeničnim pritiskom lijeve i desne noge na pedalu, dok se na modernim industrijskim razbojima - podizanje i spuštanje listova izvodi jako brzo automatskim sklopovima, iako se koristi veći broj listova. U zijev se po čitavoj širini unosi nit potke namotana na čunak; promjenom položaja listova potkina se nit poveže i stvori se novi zijev. Prije prepletanja nove potkine niti istkana potka se stisne grebenom, da se osigura jednolika gustoća tkanine.[2] Opisani proces se kontinuirano ponavlja i u suštini je jednak kod ručnog i mašinskog tkanja. Razlike postoje u brzini, automatizaciji procesa, tehnici i načinu prepletanja potke kao i strukturi dezena. Tkanjem na mašinama s većim brojem listova, uz korištenje raznobojnih pređa i uvođenjem osnove u skladu sa odgovarajućim uzorcima mogu se proizvoditi dezenirane tkanine jednostavnijih šara, ravnocrtnih kontura i geometrijskih oblika.[2] Žakardov razboj kog je 1808. konstruirao Joseph Marie Jacquard, omogućio je izradu složenijih šara i dezena, korištenjem raznobojnih niti osnove i potke u procesu tkanja. Za razliku od načina kako se zijev formira kod listovnoga razboja, na žakardnom razboju se moglo podići i spuštati željeni broj pojedinačnih niti osnove (nezavisno od drugih) i prepletati ih nitima potke u skladu sa zadanim uzorkom. Novost je bila i to, da je sam proces prepletanja (usklađen s dezenom) upravljan bušenim karticama[3], on se danas odvija uz pomoć kompjutora.[2] Originalno Jacquardovo rješenje omogućavalo je izradu fino strukturiranih šara velike površine, a ne samo jednostavne geometrijske forme. Ali je ono zbog dizanja i spuštanja pojedinačnih niti osnove bilo komplicirano i sporo, za razliku od tog na današnjim listovnim razbojima moguće je kombinirati i do 2688 niti.[2] Žakardno tkanje uključuju i brokat i damast.[1] Na modernim industrijskim razbojima tkanine se proizvode velikim brzinama, pa su niti pređe (naročito osnove) izložene velikim dinamičkim i mehaničkim opterećenjima i naprezanjima. Razboj radi potpuno automatski, upravljan kompjutorom i pokretan složenim mehanizmima.[2] Radnici uglavnom samo nadgledaju i intervniraju u slučaju kidanja niti, jer se tad mašina automatski zaustavlja, tako da jedan radnik može posluživati i do 40 razboja. Kako bi se tkanje odvijalo bez čestih kidanja niti i dobila kvalitetna tkanina što jednoličnije strukture, potrebno je dobro pripremiti pređu za osnovu i potku. Zato se pređa za osnovu dodatno škrobi i vošti, dok je priprema pređe za potku jednostavnija i uglavnom se svodi na pripremu odgovarajućih kalema pređe. Danas se tkanjem na listovnim razbojima, proizvode tkanine različitih širina, od nekoliko desetaka cm do 5 metara), pa se one zavisno o radnoj širini, izvode na jednofaznim i višefaznim razbojima. Kod tkanja na jednofaznim mašinama se nit potke prepleće kroz cijelu širinu osnove u jednoj fazi radnog ciklusa, što se radi ili s pomoću čunka (čunkovni razboj) ili uz pomoć hvatača potki, ili zračnim i vodenim mlazom (beščunkovni razboj). Na višefaznim razbojima izrađuju se vrlo široke tkanine pa se jedan radni ciklus odvija istovremenim tkanjem više dijelova osnove, pri čemu se ti dijelovi procesa ne moraju odvijati u istoj fazi. Historija Najjednostavnija i najraširenija stara tehnika tkanja bila je na vertikalnim ručnim razbojima, zvana - klječanje. Između niti osnove napete na okvir, - potka se prepletala prstima, uz pomoć drvenog šiljka ili igle, te nabijala drvenim češljem. Razboj se koristio već u prahistoriji i to prije 5000 godina pne.. Dokaz za to su tkanine iz švicarskih sojenica koje se danas čuvaju u Britanskom muzeju.

Odlomak iz Radnika i seljaka: HISTORY CHANNEL (Lora pro nobis – 3) Obratite pažnju u Kapou na kadar u kome Riva izvršava samoubistvo bacivši se na električnu ogradu: čovek koji se u tom trenutku odluči za vožnju kamere unapred, kako bi što bolje kadrirao mrtvo telo – pažljivo smeštajući podignutu ruku u ćošak finalne kompozicije – taj je čovek vredan najdubljeg prezira. Jacques Rivette From: [email protected] To: [email protected] Date: 25. Jan. 23:55 Štovani gospodine Krez, Već punih mjeseca dana nadzirem Vašu nadzornu kameru. Mogao bih Vam o njoj sastaviti detaljan izvještaj, uključujući fotografije koje sam načinio u različita doba dana i iz različitih uglova da posluže kao dokazni materijal. Koliko god izgledalo infantilno, snimati napravu za snimanje predstavljalo je za mene stanoviti, mada tjeskoban, izazov. Dosad sam u tri navrata pismenim putem prosvjedovao, a jednom čak i osobno došao u policijsku upravu, tražeći da se dotična sprava ukloni ili preusmjeri tako da ne vrši agresiju na moju intimu. Budući da sam svaki put bio ignoriran ili nepristojno odbijen, odlučio sam preskočiti niže stepenice i obratiti se direktno Vama, načelniku policijske uprave, iako bez realne nade da ćete ovaj dopis uopće pročitati, a kamoli poduzeti nešto u smislu uvažavanja mojeg zahtjeva. To, međutim, ne znači da ću odustati. S vremenom sam shvatio kako se vrijeme – nasuprot raširenom uvjerenju – najbrže troši uz fatalističko prihvaćanje datosti i meku socijalnu prilagodbu. Ukratko, da ponovim ono što sam već tri puta naglasio Vašim blaziranim i neotesanim službenicima: nadzorna kamera u Ulici oslobođenja, u neposrednoj blizini križanja s Goličkom, postavljena je na fasadi peterokatnice otprilike po sredini drugoga kata (ili možda malo više) i usmjerena je – nominalno – prema podružnici Sberbank-a koja se nalazi u prizemlju na suprotnoj strani ceste. Do ostakljene podružnice Sberbank-a, hiperdizajnirana interijera, neukusnog do povraćanja, nalaze se još dopadljiva mala pekara, odakle se šire topli i slani mirisi nepodložni videorecepciji, prodavaonica talijanskih cipela, sva u žućkastim tonovima, i haustor zgrade u kojoj živim, službena adresa: Ulica oslobođenja br. 28. No potpuno je jasno da se u vidokrugu Vaše nadzorne kamere nalazi i prozor moga stana na prvome katu, smješten malo ulijevo iznad spomenute bankarske ispostave. Za nevolju je to dvostruki francuski prozor, širok gotovo dva metra, pa shodno tome objektiv Vašeg sigurnosnog uređaja prodire i obuhvaća (bilježi, kontrolira, špijunira, registrira, snima) dobru trećinu sobe koju koristim kao radni prostor, a to ne mogu doživjeti drugačije nego kao bezočan akt nasilja nad mojom privatnošću. Ne znam koliko je takav stav dostupan Vašem policijskom umu (zamišljam ga kao nedovoljno skuhano jaje, s meckavim žutanjkom), ali kada okolnosti nastupe tako da se putanje javne sigurnosti i moje privatnosti neopravdano ukrste, bez razmišljanja se stavljam na svoju stranu. To da Vaši podređeni, pretpostavljam školovani špiclovi, ili (još gore) lica na dežurstvu s par razreda pučke škole i kvocijentom inteligencije mahovine, uz pomoć banalnoga tehničkog pomagala ulaze kroz moj prozor i promatraju na ekranu što ja činim unutar svoja četiri zida – čak i kada ništa ne činim, jer je dovoljno već to što mi nije dopušteno da se osjećam samim – za mene je potpuno neprihvatljivo. Da ne govorim koliko mi je gadljivo. Koliko mi je uvredljivo. A k tome ne mogu podnijeti zavjese. Ne želim zbog imbecilne policijske samovolje na svoj prozor navlačiti teške zastore, gospodine načelniče, jer bih se bez danje svjetlosti vjerojatno ugasio, ona mi je nužna kao opozicija mojem unutrašnjem mraku, s kojim Vas – budite bez brige – nemam namjeru upoznavati. Moj je dakle zahtjev krajnje jednostavan: premjestite Vašu nadzornu kameru na primjerenije mjesto, ili je u najmanju ruku zakrenite prema dolje za 20 do 25 stupnjeva (postupak od nekoliko minuta), tako da podružnica Sberbank-a i dalje bude u njenom fokusu, a da moja malenkost i prostor moje intime ostanu izvan domašaja Vašega brižnog elektronskog oka. Zar to nije prosto? Zar to ne iziskuje najmanji mogući napor s Vaše strane? Ja doista nemam ništa protiv toga da bdijete nad dnevnim utrškom bandita koji gule ovaj narod po visokim kamatnim stopama, niti da pod firmom tobožnje zaštite nacionalne sigurnosti kontrolirate ponašanje općinstva na javnim mjestima (jer je, koliko sam se uspio informirati, nekoliko stotina ovakvih kamera raspoređeno po čitavom gradu), no nisam toliko solidaran građanin da bih zbog toga podnosio policijsku invaziju na svoju ličnu autonomiju. Uvjeravam Vas, gospodine načelniče, da sa svoga prozora ne mogu niti ozbiljnije remetiti javni red i mir, a kamoli ugroziti sigurnosne prilike i opću stabilnost ovoga dijela grada. Nemam ekshibicionističkih sklonosti. Ne spadam među poremećene tipove koji će se iz čista mira razgaćiti i privlačiti pozornost prolaznika. Čak ni Vaš istrenirani policijski mozak ne bi uspio smisliti sablazan koju bih ja odavde mogao izvesti i koja bi bila dostatan razlog da me se drži na oku. U ovim godinama više nisam u stanju ni zdušnije dahtati nad djevojkama koje ponosno, najčešće s nespretnom vulgarnošću, šeću guzičice Ulicom oslobođenja. I dalje promatram, to da, ali sada bez traga žudnje, gospodine načelniče, jedva da još uspijevam dodati notu sjete na ravnodušnost. Ipak, pošto se uporno oglušujete na moju molbu, zaključujem da Vam je moj slučaj zbog nečeg interesantan. Nečim očigledno privlačim Vašu pozornost. Zbog nečega Vam je naročito stalo da sitničavo njuškate po mojoj osobnoj sferi, u koju nitko – a pogotovo ne elektronski opremljene snage državnog redarstva – ne bi smio imati pravo uvida. Kako da Vas privolim da me skinete s nišana? Kako da utolim Vašu voajersku glad? Bi li pomoglo ako Vas kratko uputim u svoje sasvim konvencionalne stambene prilike (i prema tome dnevne navike), ako Vam predočim nekoliko kadrova koje Vaša nadzorna kamera – u čijem je optičkom polju tek trećina moje radne sobe – nije u stanju registrirati? Pa dobro, pokušajmo. Desno od prozora, iz perspektive Vašeg osujećenog teleskopa, nalazi se pisaći stol od potamnjele hrastovine, mjestimično izbrazdan po obodima, s blago ulegnutom radnom plohom, na njemu dvije-tri nesređene hrpe papira i knjiga, te laptop demodirane serije (toshiba) na čijem se poklopcu mogu vidjeti tragovi cigaretnog pepela i skorenih kapljica kave; do njega je biblioteka koja se podiže do stropa, također nesređena, uglavnom biografije i historiografski naslovi (prikladno mojem zapostavljenom zvanju), više fotografija raspoređenih po policama, izdvajam uspomenu s vjenčanja mojih roditelja u okviru od lažnog mahagonija; prva vrata iz hodnika vode u skučenu kuhinju, stol ispod prozora s kariranim (crveno-bijelim) plastičnim stolnjakom, na njemu košara za voće od pletenoga pruća u čijim se žljebovima gnijezdi višegodišnja, slijepljena prašina, plinski šporet, blijedozeleni kuhinjski elementi koji su u donjem dijelu impregnirani tankim slojem masnoće, balkončić veličine četiriju ljudskih stopa što gleda na vežu; sljedeća su vrata od spavaće sobe moje kćerke u koju Vas ne kanim uvoditi, a do njih ulaz u moju spavaonicu gdje nema ničega vrijednog spomena (osim ako Vas zanima tragično škripavi krevet od orahovine i čaša za protezu na noćnom ormariću); samim hodnikom dominira starinski samostojeći čiviluk, obiteljsko naslijeđe, ukrašen s više stotina rupica koje su udarničkim radom izbušili nevidljivi drvožderi, na zidovima opet fotografije, fotografije, mrtvi, mrtvi; naposljetku jednostavno kupatilo u bijelim pločicama, ovalni lavabo, slavina obrasla brdašcima kamenca, ogledalo bez rama, solidna kada u kojoj, s jednom nogom prebačenom preko ruba, nahereno leži leš krupnijeg muškarca, čini se prerezana grla. S osobitim štovanjem, Milorad Baranovski, prof. povj. umr.

K46 U dobrom stanju! Stripolis 02 - Casopis Internacionalnog i autorskog stripa 2010 god. STRIPOLIS 2 je odštampan na 130 gramskom mat kunsdruku. Ukupno ima 176 stranica od kojih su 36 u punom koloru. Format A-4. Nakon promocije prvog broja Stripolisa i osluškivaja primedbi, zahteva i saveta, priznanja NINa za kulturni događaj godine u svetu stripa, bili smo u obavezi da prevaziđemo sami sebe i ovo izdanje učinimo boljim od prethodnog. Potrudili smo se da se u ovome broju nađu tekstovi poznatih strip kritičara i teoretičara stripa, par osvrtaja na autore čija su dela kod nas manje poznata ali svakako zavređuju pažnju i koji nam otrkivaju nove tendencije u svetu autorskog stripa. Tu je i intervju sa našim proslavljenim crtačem Darkom Perovićem i pregršt nikad pre objavljivanih tabli fenomenalnih strip autora. Ono što će sigurno obradovati naše čitaoce je činjenica da je uprkos svetskoj krizi ovaj broj obimniji za čitavih 46 strana! Sve u svemu, 176 strana broširanog poveza duplih korica sigurno zalužuje svoje mesto u kolekciji svakog pasioniranog ljubitelja devete umetnosti.` Branko Đukić Kao novost u odnosu na prošli broj „STRIPOLIS No 2“ donosi nekoliko tekstualnih priloga. O stripu „San posle velškog sira“ (Dream of the Rarebit Fiend), Vinsora Mekeja, piše Hab van Opstal iz Holandije, Nil Kon govori o jeziku stripa, a tu je i intervju sa Darkom Perovićem... Plejada izvanrednih autora zvučnih imena paradira kroz 176 stranica časopisa: Dаrko Perović (Darko Perovic) i Sаnčez Abuli (Enrique Sanchez Abuli) Karijeru je započeo u 1983. crtajući za gotovo sva jugoslavenska strip izdanja. Privukao je pažnju crtajući serijal “Brek” za Yu strip magazin. 1991. započinje saradnju s scenaristom Enrikeom Abulijem. Godine 1997. je počeo saradnju sa izdavačem Sergio Bonelli Editore u Italiji, i postao autor “Magico Vento” serije. Džejms Romberger (James Romberger) Pored pаstelnih crtežа kojimа je prikаzаo život nа istočnoj strаni svog omiljenog grаdа NJujorkа (New York), dаo je ogromаn doprinos rаzvoju аlternаtivnog stripа. Sаrаđujući sа čаsopisimа poput Mаrvelovog „Epikа“ (Epic Illustrated), Di-Sijevog „Vertigа“ (DC/Vertigo), „Imidž Komiksа“ (Image Comics)... pokаzаo je dа je isto tаko izvаnredаn komercijаlni crtаč. U sаrаdnji sа scenаristom Stefаnom Lakom (Stephen Lack) priredio nаm je jedаn strip nаučno-fаntаstičnog žаnrа. Juko Šimizu (Yuko Shimizu) Jаpаnkа kojа je svoje umetničke želje ostvаrilа u NJujorku (New York). Objаvilа je svoje ilustrаcije u čаsopisimа kаo što su „NJujorker“ (The New Yorker), „Njujork tаjms“ (The New York Times), „Fаjnenšl tаjms mаgаzin“ (Financial Time Magazine), „Rouling stoun“ (Rolling Stone)... Mnogo bismo prostorа izgubili nаbrаjаjući svа njenа priznаnjа i nаgrаde koje je do sаdа dobilа zа svoj rаd nа polju ilustrаcije. Nаšem čаsopisu nаmenilа je ovаj izvаnredаn strip. Pogledаjte gа sа pаžnjom, ovаkvа zvezdа ne pojаvljuje se često u ulozi аutorа stripа. Brаjаn Tаlbot (Bryan Talbot) Ovаj poznаti britаnski аutor pored rаdа nа serijаlimа kаo što su `Čudovište iz močvаre` (Swamp Thing) i `Sudijа Dred` (Judge Dredd), svoj аutorski pečаt svаkаko je dаo stripu `Luter Arkrаjt` (The Adventures of Luther Arkwright). Uživаjte u zаnimljivoj viteškoj priči iz njegove rodne zemlje koju nаm prepoznаtljivim crtаčkim rukopisom, u nаjboljoj trаdiciji Mekdugаlа, (W. B .Macdougall) on ilustruje. Hаns Rikhаit (Hans Rickheit) Živi i rаdi u Pensilvаniji (Pennsylvania). Većinа njegovih rаdovа inspirisаnа je snovimа. Citirаmo gа: „Ne rаdim stripove dа bih nekogа zаbаvio. Oni su rezultаt pаtnje i ljubаvi. Nemojte ih zloupotrebiti...“ Leo Rios (Leo Rios) Čileаnаc koji trenutno živi i rаdi u Itаliji. Vinsor Mekej (Winsor McCay) Remek-delo devete umetnosti. Oduvek ste želeli dа vidite kаko izgledаju originаlne tаble Vinsorа Mekejа (Winsor McCay)? Iz tih rаzlogа objаvljujemo dve strаnice ovog sjаjnog stripа koje su potpuno neobrаđene, kаo i one koje to jesu. Rаzlikа je očiglednа. Doprinos svemu ovome dаo je Urlih Merkl (Ulrich Merkl) iz Nemаčke (Germany), koji je i vlаsnik ovih strаnicа. On je, tаkođe, i аutor аntologije o istoimenom stripu. Tomаs Kribаum (Thomas Kriebaum) Rođen je 1968. godine u Beču (Wien), gde i dаnаs borаvi. Pored ilustrаcijа zа decu, od 1992. godine neprekidno rаdi i nа stripu . Nаdаmo se dа će njegov smisаo zа humor pozitivno delovаti nа vаs. Gustаvo Rodrigez (Gustavo Rodriguez) Ovаj аutor iz Mаjаmijа (Miami) neguje jednostаvаn crtež kao i efektаn lek protiv stresа: smeh! Farel Dаlrimpl (Farel Dalrymple) Autor kojeg ne trebа posebno predstаvljаti ljubiteljimа stripа. Iаko je rаdio grаfičke novele zа „Mаrvel“ (Marvel), „Dаrk Hors“ (Dark Horse Comics) i mnoge druge nаjpoznаtije svedske izdаvаče, ostаo je verаn svom likovnom stilu. Kаrlos Nine (Carlos Nine) Studirаo je nа Likovnoj аkаdemiji u Buenos Ajresu (Buenos Aires), gde i dаnаs stvаrа. Trenutno je orijentisаn kа evropskom tržištu, posebno frаncuskom, gde mu je objаvljeno dvаdeset аlbumа. Stripom koji mi objаvljujemo, 2001. godine osvojio je prvu nаgrаdu, kаo nаjbolji strаni аutor nа festivаlu stripа u Angulemu (Angouleme). Bil Kаrmаn (Bill Carman) Rođen je u Seulu (Seoul). Profesor je crtežа i ilustrаcijа nа Boizi stejt univerzitetu (Boise State University) u Sjedinjenim Američkim Držаvаmа (USA). Obožаvа svoj posаo i tvrdi dа će knjigа, kаo i strip, i dаlje biti velikа plаtformа zа vrsne pisce i ilustrаtore. Huаn Mundet Altimirа (Joan Mundet Altimira) Rođen je u Bаrseloni (Barcelona) 1956. godine. Kаrijeru je zаpočeo rаdeći kаo ilustrаtor i crtаč stripovа zа rаzne špаnske аgencije. Jedno vreme crtаo je filmove zа inostrаno tržište. O kаkvom se virtuozu crtežа rаdi nаjbolje se vidi u stripu ,,Kаpetаn Alаtriste“ (El Capitan Alatriste), koji je nаprаvljen u sаrаdnji sа Kаrlosom Gimenezom (Carlos Giménez). Zаnimljivo je dа je drugа pričа o „Velikom Semu“ rаđenа zа jedаn konkurs u Špаniji 1986. godine. Zbog togа što je urаđenа u boji, ostаlа je do dаnаs neobjаvljenа. Dаkle, ovo je premijerа i stripа i velikog mаjstorа nа ovim prostorimа. Huаn kаže: „Estoy muy agradecido a Branco Djukic por darme la oportunidad de dar a conocer la pequeña historia de Big Sam en este gran proyecto de Stripolis“. Hvаlа tebi Huаn. Andreа Bruno (Andrea Bruno) Ekspresivnа kreаtivnost je prvа, primаrnа kreаtivnost, kojа se mаnifestuje kаo slobodno, spontаno vаrirаnje. Kаrаkterističnа je zа decu. Nemа određenog plаnа niti ciljа rаdа, nemа korekcijа, rаdi se nа principu prvog potezа. Sve ove elemente možemo videti u stripu ovog Itаlijаnа iz Bolonje (Bologna). Mihаel Hаkаr (Michael Hacker) Ovаj аutor iz Austrije smаtrа dа imа životа posle smrti… Tok Feč (Toc Fetch) Rаdovi ovog аutorа su zаistа nešto posebno. ,,U svim mojim rаdovimа nаjmаnji oblik opаžаnjа je vektor. Svi jezici, sve komunikаcije i sve istinske umetnosti su vektor. Bаš kаo i misаo, on imа energiju i prаvаc, usmerаvаjući pаžnju pojedincа iz jedne tаčke svesti kа drugoj...“ kаže Tok o svome stvаrаlаštvu, između ostаlog. Andrej Molotju (Andrei Molotiu) Amerikаnаc rumunskog poreklа koji se bаvi аpstrаktnim mogućnostimа strip-komunikаcijа. Umetnik i istoričаr umetnosti, koji nа Indijаnа univerzitetu (Indiana University) predаje bаš o ovoj temi. Autor je аntologije pod nаzivom „Apstrаktni strip“ (Abstract Comics), koju je izdаlа poznаtа kućа „Fаntаgrаfiks“ (Phantagraphics Books). Kevin Mаč (Kevin Mutch) Verovаtno ste dobro upoznаti štа znаči `lutkа film` u аnimаciji. Rаd koji je pred vаmа delo je аmeričkog digitаlnog umetnikа i slikаrа i slobodno bi smo gа mogli nаzvаti `lutkа-strip” Jugoslаv Vlаhović (Jugoslav Vlahovic) Nаš čuveni ilustrаtor i profesor nа Fаkultetu primenjenih umetnosti u Beogrаdu (professor at Academy of Applied arts, Belgrade), Jugoslаv Vlаhović, poznаt je po svojim kаrikаrturаmа, omotimа zа ploče, plаkаtimа... upoznаjte gа i kаo crtаčа stripа. Nikol Klevlu (Nicole Claveloux) Studirаlа je nа Fаkultetu likovnih umetnosti u svom rodnom grаdu Sen-Etjenu (Saint-Etienne). Posle studijа preselilа se u Pаriz, gde je 1966. godine počelа dа rаdi kаo ilustrаtor zа dečije knjige. Čini se dа od tаdа i njeni stripovi koketirаju sа bаjkolikim temаmа. Svoje stripove objаvljivаlа je u „Metаl Irlаnu“ (Métal Hurlant), kаo i u „Hevi Metаlu“ (Heavy Metal). Nekoliko krаtkih pričа ujedinjene su u аlbum koji su izdаli „Humonoidi“(Les Humanoïdes Associés). Alem Ćurin (Alem Curin) Strip-crtаč, slikаr, skulptor, pisаc, grаfički dizаjner koji borаvi i stvаrа u Splitu. Pored svih nаvedenih zаnimаnjа strip smаtrа svojom prvom profesionаlnom ljubаvlju. Većinа njegovih аutorskih stripovа još uvek nije ugledаlа svetlost dаnа. Pokušаvаmo dа isprаvimo ovu neprаvdu, jer je strip izvаnredаn i čаst nаm je dа vаm gа predstаvimo. Rob Sаto (Rob Sato) iz Los Anđelesа (Los Angeles), Kаlifornije (California) predstаvljа se `sаmo` sа jednom strаnicom stripа. Kаko sаm kаže, njegov rаd kаrаkteriše tihi i cinični humor. Ninа Bunjevаc (Nina Bunjevac) Sа njenim rаdovimа ste se upoznаli i u prethodnom „Stripolisu“. Nаdаmo se dа će se nаše druženje nаstаviti iz brojа u broj. Štetа bi bilo dа se to i ne ostvаri, jer Ninin osećаj zа vаleri jаsnu kompoziciju, koji su proprаćen minucioznim poentilističkim rаdom predstаvljа prаvi prаznik zа oči. A tek pričа... Šаndor Gogoljаk (Sandor Gogoljak) Ponikаo nа iskustvimа Dаlijevog nаdreаlističkog orgаnizovаnjа prostorа i shvаtаnjа celine tаble kаo nаčinа izrаžаvаnjа u strip nаrаciji. Line Hofen (Line Hoven) Rođenа je u Bonu (Bonn) u Nemаčkoj (Germany). Iаko je diplomirаlа nа Akаdemiji primenjenih umetnosti u Hаmburgu, rаdi kаo slobodni ilustrаtor i strip umetnik. Svojim stripom „LJubаv je suviše dаleko“ 2008. godine dobilа je IKOM -ovu nаgrаdu (ICOM Independent award) zа nаjbolji nezаvisni strip. Klej Bаtler (Clay Butler) Zаpočeo je kаrijeru u sopstvenom sindikаtu 1993. godine sа političkim kаrikаturаmа. Strip „Ulične žvаke“ (Sidewalk Bubblegum) publikovаlo je nа stotine čаsopisа, knjigа i mаgаzinа među kojimа su „Plejboj“ (Playboy), Z-mаgаzin (Z Magazine), Metro Sаntа Kruz (Metro Santa Cruz)... Vreme je dа to urаdimo i mi.

U dobrom stanju! Autor:: Žoze Saramago Žanrovi:: Nagrađene knjige, Istorijski Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 3. oktobar 2012 ISBN: 978-86-521-1032-2 Broj strana: 217 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Dobitnik Nobelove nagrade! Zadivljujuća priča o slonu, njegovom čuvaru i njihovom putovanju po srednjovekovnoj Evropi zasnovana na istinitom događaju. Po značaju i književnoj poruci Putovanje jednog slona nesumnjivo se može nazvati testamentarnim Saramagovim delom. Godine 1551. portugalski kralj Žoao III poslao je nadvojvodi Maksimilijanu neobičan svadbeni dar: jednog indijskog slona u pratnji njegovog čuvara, koji su dotad čamili zanemareni na dvorskom imanju u Lisabonu. U Saramagovoj književnoj interpretaciji ovog istorijskog događaja, karavan koji predvode sam nadvojvoda i njegova žena, sa štitonošama i volujskim zapregama koje tegle hranu za slona, kreće polako na put – kroz Portugaliju i Španiju, morem do Italije, pa preko Alpa sve do carske Vijene, u kojoj nadvojvoda stoluje u kući Habzburga. Trijumf virtuoznog Saramagovog stila, mašte i humora, Putovanje jednog slona očaravajuća je i mudra priča o trajnosti prijateljstva i prolaznosti slave. Književnost i jezik u čistom obliku, istančan dar, delo dostojno virtuoznosti jednog Servantesa po velikoj metafori života, dočarali su nam ovo putovanje kao veličanstveni pohod pod otvorenim Fernando Gomez Agilera, Jornal de letras, artes e ideas Saramagov jedinstven književni postupak, sa neobičnom interpunkcijom i nekonvencionalnim smenjivanjem pripovedačkih glasova, odmah vas osvaja svojim neodoljivim ritmom čim se pisac upusti u opisivanje svih iskušenja ove avanture, uz naizmenično ironične i saosećajne tonove prema akterima putovanja.“ S. Marfi, Metro Još jedno vrhunsko delo književnog genija.“ Boston Globe` Žoze Saramago (port. José Saramago [ʒuˈzɛ sɐɾɐˈmaɣu]; Azinjaga, Portugalija, 16. novembar 1922. — Tijaz, Kanarska ostrva, Španija, 18. jun 2010), bio je portugalski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 1998. godinu. Rođen je u siromašnoj seljačkoj porodici. Teška materijalna situacija ga prinuđuje da promeni niz zanimanja, da bi se tek 1976. godine posvetio isključivo književnosti. Saramago se smatra najvećim portugalskim i jednim od najuticajnijih svetskih pisaca današnjice. Njegova dela prevedena su na preko trideset jezika. Završio je mašinbravarski zanat u Srednjoj tehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao auto-mehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika Diário de Notícias smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Oženio se Ildom Reiš 1944, s kojom je dobio kćer Violante 1947. Od 1988. do smrti živeo je sa drugom ženom, Pilar del Rio, španskom novinarkom koja je bila i zvanični prevodilac njegovih dela na španski jezik. Pristupio je od Portugalije komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“ Posle napada na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti 1991. godine, koje su sprečile piščevu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća. Dobio je Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza, 1995. godine, i Nobelovu nagradu za književnost 1998. godine.[1] Njegova supruga Pilar del Rio, predsednica Zadužbine Žozea Saramaga u Lisabonu, posetila je Sajam knjiga u Beogradu 2013. godine.[2] Književni rad Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Godine 1953. ponudio je jednom lisabonskom izdavaču svoj novi roman Staklena kupola (port. Claraboia), ali izdavač nije odgovorio narednih 40 godina. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Šarl Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijom savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički angažovani tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1973 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981), Male uspomene (memoari, 2006) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Stoleće u Alentežu (1980), Sedam Sunaca i Sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Slepilo (1995), Sva imena (1997), Pećina (2000), Udvojeni čovek (2003), Zapis o pronicljivosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005), Putovanje jednog slona (2008) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991). Posthumno su objavljeni njegov rani roman Staklena kupola i početak poslednjeg romana Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače, koji nije stigao da završi.

Italijanski mornari za srpsku vojsku U jeku zime 1915/1916. godine, srpska vojska u kleštima armija Centralnih sila, prisiljena je na povlačenje u pratnji mase naroda. Na albanskim obalama Jadrana spasena je izvanrednom humanitarno-vojnom operacijom italijanske Kraljevske mornarice, uz učešće francuskih i engleskih brodova, te prebačena na drugu obalu mora. U nameri da potpuno novom, do sada nepoznatom arhivskom građom, upotpuni prikaz završne faze operacija povlačenja neobezbeđene srpske vojske na obale Albanije, sklopljen je mozaik izvanrednog napora saveznika Srbije da se spase vojska i narod prabacivanjem brodovima na sigurnu teritoriju. Na čelu ovih operacija našla se Kraljevska mornarica Italije. Među svim saveznicima, podnela je gotovo celokupan teret i odgovornost poduhvata. Od 12. decembra 1915. pa do 29. februara 1916. godine, italijanska mornarica je iz Albanije evakuisala 260.895 srpskih vojnika i izbeglica, 24.000 austrijskih vojnika - zarobljenika srpske vojske, 10.153 konja, 68 topova i 300.000 tona hrane i materijala. Sa vojskom je evakuisana i srpska vlada, vojni vrh, kralj Petar I Karađorđević i regent Aleksandar. Obavljeno je 248 plovidbi i upotrebljeno 350 lađa. U istoj operaciji, evakuisano je i 6.000 crnogorskih vojnika1 i kralj Nikola I sa porodicom. Ova pomorska operacija može da se uporedi sa onim što se dogodilo tokom Drugog svetskog rata između 25. maja i 3. juna 1940. u Denkerku na severu Francuske, kada je evakuisano preko 300.000 engleskih i francuskih vojnika. Ta evakuacija bila je odlučujuća za pobedu saveznika, baš kao što je to bila ova, obavljena tokom zime 1915/1916. Posle dugogodišnjih iscrpljujućih rovovskih borbi bez ikakvog pomaka na svim savezničkim frontovima, tek je srpska vojska, u jurišu 15. septembra 1918, uspela da probije Solunski front i da u nezadrživom napredovanju odluči pobedu u manje od dva meseca. Ali te vojske pobede ne bi bilo, da par godina ranije, na obalama Albanije, nije bilo italijanske Kraljevske mornarice da joj pruži ruku i preveze je do spasa. Iako po značenju i brojkama slične, operacije masovne evakuacije iz Albanije i Denkerka nikako se ne mogu poistovetiti: evakuacija u Denkerku bila je isključivo vojna operacija, dok je ona u Albaniji bila humanitarna u uslovima rata. Operacija u Denkerku odnosila se isključivo na evakuaciju 1 Reč je o dobrovoljcima u crnogorskoj vojsci. Najvećim delom činili su ih Hercegovci i Bokelji. Još januara 1915. su u vojsci Crne Gore formirana četiri dobrovoljačka bataljona: Gatački, Bilećki, Trebinjski i Bokeljski. Činili su ih Srbi dobrovoljci prebegli u Crnu Goru pre ili posle prinudne mobilizacije u austrougarsku vojsku. Svi su se stavili pod komandu kralja Nikole. Znajući da prema zarobljenim Srbima Austrougarska nije primenjivala međunarodna pravila o ratnim zarobljenicima, a da je na dezertere iz austrougarske vojske - u koje su svrstavane i prebeglice, inače austrougarski vojni obveznici - primenjivana smrtna kazna po kratom postupku, kralj Nikola je pred povlačenje, iz borbenih redova prve povukao dobrovoljačke formacije. One su upućene na albansku obalu i odatle evakuisane, da bi potom bile uključene u sastav Srpske vojske i učestvovale u proboju Solunskog fronta. O ovome i Mitrović, Andrej. Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Službeni glasnik, 2014, 135 i 269 i Kostić, Vasko. Bokelji u Prvom svjetskom ratu. Obalska Albanska golgota. Herceg Novi: NVO “Matica Boke”, 2014, 17-18.__ vojske, pa time bila unapred predviđena, precizno isplanirana i sprovedena po svim vojnim pravilima i procedurama. Suprotno tome, evakuacija srpske vojske i naroda iz Albanije samo se delimično odnosila na evakuaciju vojske. Najveći deo evakuisanih bili su civili, a dobar deo vojnika činili su bolesni i ranjeni. Osim toga, trebalo je evakuisati i više desetina hiljada zarobljenika srpske vojske koji su među prvima stigli na albanske obale Jadrana. Složenost i rizici situacije postali su skoro nepremostivi problem u uskom morskom kanalu posebne konfiguracije, kao što je to prostor donjeg Jadrana. Možemo slobodno da kažemo da je Otrantski kanal za Jadran jednako problematičan kao što je to Lamanš za Severno more. Ako je za Englesku transport trupa u Francusku značio teški ispit strateškog umeća, žrtava i hrabrosti, italijanska mornarica se, transportujući svoje trupe u Valonu i evakuišući srpsku vojsku i narod na drugu obalu Jadrana, suočila sa daleko težim problemima. Zašto? Kanal Lamanš je širok dvadeset četiri morske milje, sa relativno plitkim vodama koje je trebalo blokirati i čuvati, dok je Otrantski kanal širok preko četrdeset morskih milja, sa vodama dubine od oko hiljadu metara, u kojima se ne mogu koristiti jednostavni sistemi odbrane kao u Lamanšu. Osim toga, u neposrednoj blizini Otrantskog kanala bio je Kotor, tada moćna austrijska pomorska baza, dok je specifična konfiguracija morskog zaleđa istočne obale Jadrana pružala neprijatelju mogućnosti da se lako zakloni, da izveštava i snabdeva svoje podmornice. Takođe, dok se engleski ekspedicioni korpus iskrcavao u prave luke i na teritoriju pripremljenu za ratna dejstva, pa dakle već snabdevenu svom materijalnom organizacijom koja omogućava život i ratna dejstva brojnoj armiji sa druge strane mora, italijanska mornarica je morala da sve to stvori ex-novo. U Albaniji nije bilo ničega: ni puteva, ni pristaništa, ni luka. Stoga je italijanska mornarica morala da odredi i stvori prostor za iskrcavanje, obezbeđujući istovremeno odbranu i sve organizacione aspekte, pre svega za svoju vojsku, a potom za ogroman broj Srba u povlačenju. I sve to u samo par meseci u jeku zime 1915/1916. godine. O ulozi saveznika u pomoći srpskoj vojsci u povlačenju postoji ozbiljno razmimoilaženje u stavovima kada je reč o pomoći Francuske i Italije. U tom pogledu, istorijskoj građi, izvoru i svedoku istorije, mora da se pruži apsolutno prvenstvo. I to posebno onda, kada se u tumačenje istorije uvuku emocije. Nikada se, ni u jednom trenu, ne sme smetnuti s uma da je istina ta koja uvek ima prednost, pa čak i u odnosu na tradicionalno srpsko frankofilstvo. U ovom slučaju, kada se posle ravno stotinu godina pojavljuje nova arhivska građa, neminovna je mogućnost promene shvatanja prošlosti, koja se postiže kritikom postojeće, poznate arhivske građe o srpsko-francuskim odnosima i vezama za vreme Velikog rata. Italijanski arhivi pružaju upravo takvu priliku i otvaraju novo polje razvoja istoriografije u Srbiji. Osim toga, u dosadašnjoj istorijskoj analizi odnosa Srbije sa saveznicima, primećuje se i ozbiljan nedostatak korišćenja arhivske građe drugih saveznika, dok se procene uglavnom zasnivaju, kao dosije jedne propagande, na prijateljstvu Srba i Francuza. Uticaj Francuske na srpsku intelektualnu posleratnu elitu bio je opšteprisutan, a stavovi srpske javnosti počivaju na oduševljenju Francuskom i njenom moći i francuskom pomoći obnovi srpske vojske, pomoći koju je Srbija platila do poslednje pertle na vojničkoj cokuli. Francuski oficiri su uživali harizmu u srpskom oficirskom kolektivu od kojih je dobar broj bio školovan u francuskim vojnim školama, bio profrancuske kulturne orijentacije i francuske vojne doktrine. A oficiri su uživali podršku frankofonskih političara. Tako se i politika duboko uplela u istorijske procene. Na stranicama koje slede, činjenicama se otvara slika onoga šta se dešavalo i kako se odigravalo. Iznosi se relevantna i precizno određena, dosad nepoznata arhivska građa, koja širi poglede i dopunjuje znanja o značaju Italije kao srpskog saveznika, a naročito o njenoj humanitarnoj i medicinskoj pomoći pruženoj u zimu 1915/1916. godine. Nove činjenice rasteruju maglu s jednog polja srpske istoriografije i stvaraju uslove novim generacijama srpskih istoričara da donesu sud o pomoći Italije, ali i da preispitaju iskustva Srbije sa drugim saveznicima. Prikaži više

У јеку зиме 1915/1916. године, српска војска у клештима армија Централних сила, присиљена је на повлачење у пратњи масе народа. На албанским обалама Јадрана спасена је изванредном хуманитарно-војном операцијом италијанске Краљевске морнарице, уз учешће француских и енглеских бродова, те пребачена на другу обалу мора. У намери да потпуно новом, до сада непознатом архивском грађом, употпуни приказ завршне фазе операција повлачења необезбеђене српске војске на обале Албаније, склопљен је мозаик изванредног напора савезника Србије да се спасе војска и народ прабацивањем бродовима на сигурну територију. На челу ових операција нашла се Краљевска морнарица Италије. Међу свим савезницима, поднела је готово целокупан терет и одговорност подухвата. Од 12. децембра 1915. па до 29. фебруара 1916. године, италијанска морнарица је из Албаније евакуисала 260.895 српских војника и избеглица, 24.000 аустријских војника - заробљеника српске војске, 10.153 коња, 68 топова и 300.000 тона хране и материјала. Са војском је евакуисана и српска влада, војни врх, краљ Петар И Карађорђевић и регент Александар. Обављено је 248 пловидби и употребљено 350 лађа. У истој операцији, евакуисано је и 6.000 црногорских војника1 и краљ Никола И са породицом. Ова поморска операција може да се упореди са оним што се догодило током Другог светског рата између 25. маја и 3. јуна 1940. у Денкерку на северу Француске, када је евакуисано преко 300.000 енглеских и француских војника. Та евакуација била је одлучујућа за победу савезника, баш као што је то била ова, обављена током зиме 1915/1916. После дугогодишњих исцрпљујућих рововских борби без икаквог помака на свим савезничким фронтовима, тек је српска војска, у јуришу 15. септембра 1918, успела да пробије Солунски фронт и да у незадрживом напредовању одлучи победу у мање од два месеца. Али те војске победе не би било, да пар година раније, на обалама Албаније, није било италијанске Краљевске морнарице да јој пружи руку и превезе је до спаса. Иако по значењу и бројкама сличне, операције масовне евакуације из Албаније и Денкерка никако се не могу поистоветити: евакуација у Денкерку била је искључиво војна операција, док је она у Албанији била хуманитарна у условима рата. Операција у Денкерку односила се искључиво на евакуацију 1 Реч је о добровољцима у црногорској војсци. Највећим делом чинили су их Херцеговци и Бокељи. Још јануара 1915. су у војсци Црне Горе формирана четири добровољачка батаљона: Гатачки, Билећки, Требињски и Бокељски. Чинили су их Срби добровољци пребегли у Црну Гору пре или после принудне мобилизације у аустроугарску војску. Сви су се ставили под команду краља Николе. Знајући да према заробљеним Србима Аустроугарска није примењивала међународна правила о ратним заробљеницима, а да је на дезертере из аустроугарске војске - у које су сврставане и пребеглице, иначе аустроугарски војни обвезници - примењивана смртна казна по кратом поступку, краљ Никола је пред повлачење, из борбених редова прве повукао добровољачке формације. Оне су упућене на албанску обалу и одатле евакуисане, да би потом биле укључене у састав Српске војске и учествовале у пробоју Солунског фронта. О овоме и Митровић, Андреј. Србија у Првом светском рату. Београд: Службени гласник, 2014, 135 и 269 и Костић, Васко. Бокељи у Првом свјетском рату. Обалска Албанска голгота. Херцег Нови: НВО “Матица Боке”, 2014, 17-18.__ војске, па тиме била унапред предвиђена, прецизно испланирана и спроведена по свим војним правилима и процедурама. Супротно томе, евакуација српске војске и народа из Албаније само се делимично односила на евакуацију војске. Највећи део евакуисаних били су цивили, а добар део војника чинили су болесни и рањени. Осим тога, требало је евакуисати и више десетина хиљада заробљеника српске војске који су међу првима стигли на албанске обале Јадрана. Сложеност и ризици ситуације постали су скоро непремостиви проблем у уском морском каналу посебне конфигурације, као што је то простор доњег Јадрана. Можемо слободно да кажемо да је Отрантски канал за Јадран једнако проблематичан као што је то Ламанш за Северно море. Ако је за Енглеску транспорт трупа у Француску значио тешки испит стратешког умећа, жртава и храбрости, италијанска морнарица се, транспортујући своје трупе у Валону и евакуишући српску војску и народ на другу обалу Јадрана, суочила са далеко тежим проблемима. Зашто? Канал Ламанш је широк двадесет четири морске миље, са релативно плитким водама које је требало блокирати и чувати, док је Отрантски канал широк преко четрдесет морских миља, са водама дубине од око хиљаду метара, у којима се не могу користити једноставни системи одбране као у Ламаншу. Осим тога, у непосредној близини Отрантског канала био је Котор, тада моћна аустријска поморска база, док је специфична конфигурација морског залеђа источне обале Јадрана пружала непријатељу могућности да се лако заклони, да извештава и снабдева своје подморнице. Такође, док се енглески експедициони корпус искрцавао у праве луке и на територију припремљену за ратна дејства, па дакле већ снабдевену свом материјалном организацијом која омогућава живот и ратна дејства бројној армији са друге стране мора, италијанска морнарица је морала да све то створи ex-novo. У Албанији није било ничега: ни путева, ни пристаништа, ни лука. Стога је италијанска морнарица морала да одреди и створи простор за искрцавање, обезбеђујући истовремено одбрану и све организационе аспекте, пре свега за своју војску, а потом за огроман број Срба у повлачењу. И све то у само пар месеци у јеку зиме 1915/1916. године. О улози савезника у помоћи српској војсци у повлачењу постоји озбиљно размимоилажење у ставовима када је реч о помоћи Француске и Италије. У том погледу, историјској грађи, извору и сведоку историје, мора да се пружи апсолутно првенство. И то посебно онда, када се у тумачење историје увуку емоције. Никада се, ни у једном трену, не сме сметнути с ума да је истина та која увек има предност, па чак и у односу на традиционално српско франкофилство. У овом случају, када се после равно стотину година појављује нова архивска грађа, неминовна је могућност промене схватања прошлости, која се постиже критиком постојеће, познате архивске грађе о српско-француским односима и везама за време Великог рата. Италијански архиви пружају управо такву прилику и отварају ново поље развоја историографије у Србији. Осим тога, у досадашњој историјској анализи односа Србије са савезницима, примећује се и озбиљан недостатак коришћења архивске грађе других савезника, док се процене углавном заснивају, као досије једне пропаганде, на пријатељству Срба и Француза. Утицај Француске на српску интелектуалну послератну елиту био је општеприсутан, а ставови српске јавности почивају на одушевљењу Француском и њеном моћи и француском помоћи обнови српске војске, помоћи коју је Србија платила до последње пертле на војничкој цокули. Француски официри су уживали харизму у српском официрском колективу од којих је добар број био школован у француским војним школама, био профранцуске културне оријентације и француске војне доктрине. А официри су уживали подршку франкофонских политичара. Тако се и политика дубоко уплела у историјске процене. На страницама које следе, чињеницама се отвара слика онога шта се дешавало и како се одигравало. Износи се релевантна и прецизно одређена, досад непозната архивска грађа, која шири погледе и допуњује знања о значају Италије као српског савезника, а нарочито о њеној хуманитарној и медицинској помоћи пруженој у зиму 1915/1916. године. Нове чињенице растерују маглу с једног поља српске историографије и стварају услове новим генерацијама српских историчара да донесу суд о помоћи Италије, али и да преиспитају искуства Србије са другим савезницима. Наслов: Италијански морнари за српску војску: залог хуманости у одисеји пакла (1915 - 1916) Издавач: Čigoja štampa Страна: 249 (cb) Страна у боји: 249 Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-531-0304-0

ADUT 2002 Beograd,248 strana Sadržaj: U ČEMU JE TAJNA LAKOG ŽIVOTA? 1 NOVA NAUKA - POKRENI TOČAK PRODAVAC CIPELA CITIRA GOETHEA RAT SA ZAVESAMA IZGUBLJEN, ALI TAKO BLIZU NOVA NAUKA - POKRENI TOČAK TEORIJA O SKLOPKAMA IPAK BROJNI PRIMERI Izgubljen i ponovo pronađen ključ OPERACIJA OKA POKAZALA SE BESKORISNOM ZA DVA MESECA POVRATIO JE 22,5 KILOGRAMA AUTOMATSKI USKRAĆUJE VODOINSTALATERU PEDESET FRANAKA ZARADIO STO HILJADA FRANAKA VIŠE ZA GODINU DANA MOŽETE NAPRAVITI SVE ŠTO ŽELITE SMEH MORA BITI NESVESTAN SLOBODAN POPUT VREMENA IVAZDUHA 2 DVANAEST ODGOVORA ŽIVOTU BOG POMOĆ BLIŽNJEM MUDROST ISPUNJEN ŽIVOT UMETNOST SIGURNOST SREĆA NOVAC 10. ZADOVOLJSTVO 11. ZDRAVLJE 12. LJUBAV 13. RAZVOJ SAMOGA SEBE Svi su odgovori nejasni 3 RAJ NA ZEMLJI Priroda osećanja „lakog života` Jedna osoba umesto dve Poput automatskog računara Rat je objavljen Jedna želja umesto dvanaest 4 KAKO PRONAĆI TAJNI ZNAK Istraživanje od četrdeset godina Savršena formula kako izvući korist od života Najsrećnija sedmica Da li je to bio san ili iluzija? Sedmica nejasnoće Privremena razjedinjenosti Pretpostavka ostaje Jedna reč je dovoljna isto kao pokreni-točak Zaboravite Edisona, Steinmetza, VVestinghousea. . . 5 VAŠA TAJNA FABRIKA Podsvesni „Geigerov brojač` Vi ste modema fabrika, dobro opremljena Sve vrste smeha dolaze iz iste fabrike Vi ste vaše vlastito iskustvo Hodali ste po vodi Posetite tu fabriku Prirodne funkcije su se rastale od svesti Gde počinju brige Ispitajte vašu tajnu fabriku „Zajedno` je bio sveopšti prekidač Zasučite rukave. 6 FOKORAVANJE VIŠOJ SILI Povratak vojnika u kasarnu. • • . Dati i oprostiti Prestanite s vašim ličnim bojkotom Izvinjenje oplemenjuje Teorija pokoravanja . Možete preskočiti jutarnje kupanje Brojne podvrste pokoravanja Slast oporavka Uz kosinu do jedinstva VEŽBE POKORAVANJA Nazovite osećaj njegovim najšokantnijim imenom Veštačko uzdizanje Namerno ponižavanje svog svesnog duha Stvorite nešto. Napravite nešto . . . Zidar gleda ponosito svoj zid ...... Dobar rad veliko je zadovoljstvo Hodajte petnaestak metara misleći pri svakom koraku na ono što radite MEMENTO „Fanatiei ne učestvuju` • Emersonov paradoks • POSVETITE VELIKU PAŽNJU ONOME ŠTO VAŠE SRCE BIRA Nedostatak svesnog upravljanja može izazvati iznenadnu smrt. Svako preterivanje traži pomoć svesnog duha Pozovite svesni duh da učestvuje 7 STAVLJANJE NA OGLED MOĆNIH REČI POKUŠAJTE S KONTAKTNIM REČIMA Slatko opuštanje ,,UH!` Za ravno držanje Pokreće trenutnu pristojnost Pravo je zadovoljstvo biti pristojan Produžiti prijatan osećaj Poznate radnje mogu biti kontakti Poslužite se izdašnim sendvičima „lakog života` „Zajedno` je čarobno „Zajedno` pomaže trgovati 8 KAKO OTKRITIIZGUBLJENO BLAGO .. . Vi znate i ne znate. . . . . Nemojte sad stati, nastavite BOLJE od razuma ili zdrave pameti Vi protiv samoga sebe Greške u načinu življenja Ta mašina koja se lako kontroliše Dvaput izgubljen šrafciger Rešiti probleme u snu Pronaći ključ koji otvara novčanik kupca 9 KONTAKT KOJI SUZBIJA BOL Seče nokte na nogama, zatim ide na put Želite li da glavobolja prođe? Trunčica koja je postala bezazlena Vodoinstalater kontroliše holove mozdane kapi. Skeptici se menjaju Da li je ovaj sadržaj uvek uspešan? 200 uspeha i 1.000 ogleda 10 ČAROBNA REČ KOJA VAS PRENOSI Uspela primena „Hodaj`. . Dobri, necenjeni Samaritanac Samo mesta za stajanje Činilo se da Rocky izlazi iz zemlje Probni vozač se pojavio niotkuda Četiri različite ponude od četiri različita vozača Divna zamena Prošetao sam, ali večera je kasnila Poveo ga njegov zastupnik Želeo je upoznati Pelouse du Chene Dele taksi Kontaktna reč je napunila kola za iznajmljivanje, a ne taksi Petnaest sekundi ranije Da li je to telepatija? 11 KAKO SE OSLOBODITl MUČNIH POSLOVA Penjati se stepenicama Nije se ni zadihao Ima osećaj ushićenosti Prirodna obazrivost Voli se penjati stepenicama Uposliti pomoć? Pronašao je nove „trikove` za svoj posao 12 STOPITI SE U ZAJEDNICU Kako prizvati sjedinjenost u naše biće 1) Ugodna razmatranja 2) Pokušajte zameniti ,,Ja` sa ,,Mi` 3) Prestanite držati propovedi, kažnjavati i kriviti 4) Počastite vašu podsvest poverenjem u sebe 5) Tehnika „Alphonse i Gaston` za postizanje sjedinjenja . 6) „Svakom svoje` 13 JEDNA REČ VAM MOŽE SPASITI ŽIVOT Kako se navijač sjedinjuje sa samim sobom Šta iz toga možemo izvući za sebe? Tuga poraza Smršao je 405 kilograma i ne može više izgubiti ni grama. . Odlučuje da želi živeti Vaš cilj mora biti egoističan Jedan uspešan završetak donosi sa sobom druge pobede. . . Iskoristiti bljesak Ovo vam može spasiti život u sekundi Prirodno pravo 14 ŠTA URADITI DA PRESTANE RAZJEDINJENOST . Jesmo li svi zavetovani na razjedinjenost. Postoji li negdje „otkačena daska`? Jeste li ,,Iz jednog komada`? Je li ovo tu „Život`? Neki uzroci razjedinjenosti. Pokušao je uništiti svoj nožni list Razjedinjenost koju stvaramo sami sebi. Frizeri se slažu Stalni napad samoga sebe Reč „Prilagodite` sačuvala je od povrede zglob Zubar je imao „nesrećnu ruku` Svi smo egocentrici u izvesnoj meri Razlozi dolaze iz života To se uvek meni dogada 15 KAKO ISPUNITI ŠEST VELIKIH RUPA? Postoje li dva „JA`? ŠEST VELIKIH RUPA 1. Rupa u veličini 2. Rupa u ugledu 3. Rupa u ukoru 4. Rupa u prirodi 5. Rupa u rečima 6. Rupa u sluhu Misterija deljenja prirode Jednostavno početak „lakog života` Dva ,,ja` su tu da rade zajedno Dve strane su blokirane 16 KAKO POBEDITI OSNOVNE STRAHOVE.. 1. STRAH OD LJUDI Kritika Traganje za brigama Mržnja Osveta . . . . Neugodna priroda - Raspravljanje i protivljenje Nepravda i nepoštenje Nesposobnost rešavanja problema • Strah od ismejavanja . . . Bes Nesigurnost i neodlučnost Potrebni postupak 2. STRAH OD SAMOG SEBE Igrao je fudbal u imunosti Ne dižimo galamu oko poda koji pucketa Zaustaviti vreme Bolest i bol Zaboraviti, zaturiti predmete Strah od telesnih funkcija Senzacionalan uspeh sa OKRECITE SE „Nešto loše će mi se dogoditi` Egoizam i egotizam • Umor • 3. STRAH OD VREMENA . . Odlaganje Lenjost Nestrpljivost , Strah od ograničenog vremena Oklevao je i izgubio sve dok Prebrzo ostareli 4. BOJAZAN OD STRAHA Napetost, visoki pritisak, nervoza Brige Melanholija Usamljenost Frustracija Strah od neuspeha, plašljiva svest 17 ČUDO SUPER SAMOGA SEBE Uvek prisutan u „lakom životu` Podsvesno ja je ritualista Koristi automatski računar na svetskim skupovima „Mogu napraviti bilo šta!` Poverenje nije svesni čin Nekoliko lakih načina da biste počeli verovati Profesor ga je činio bolesnim Rugali su mu se zbog druge religije Hubbvjeva manija je preskupa Udarac završen pre nego što je i počeo Izveštaj eksperimentatora o verovanjima „lakog života` . . . Od jednog hranitelja porodice Strah da ćete postati budala Verovanje hrani još jače verovanje Učvršćen slegnuti tabanski svod, strah od visine suzbijen 18 KAKO ZADOVOLJITI SVAKU OD VAŠIH ŽELJA .., Želeoje 500.000$ Razboleo se nadomak cilja Molila se da preuzme bratovu patnju Gde idu svi ljudi? Ali želja je ipak neophodna Osam „divljih svinja` 1. Posao 2. Susresti ljude 4. Strah od gubitka 5. Inercija 6. Odmaranje na lovorikama . 7. Odvratnost prema vlastitoj promeni . 8. Nadati se, želeti 9. Pustiti da drugi uređuju vaše želje Šest elemenata prave želje Kako jedna želja može napasti drugu Ljudi dobrog zdravlja mrze bolnice Napravite crtež - dobar crtež. . Uvodni pokreti Čudna hrana „jutro posle` Napravite proglas 19 JEDAN KLJUČ ZA SVAKU BRAVU Lista kontaktnih reči Kontakt - „Zajedno` Treba puno vežbe • • . 20 MAŠINE DUHA U AKCIJI Četiri osnovna stanja SLUČAJ Milion „zubobolja` u ledima Nove pilule koje su skupe . Komentar SLUČAJ Naučio je igrati tenis s četrdeset godina . . Zajedno ubrzanim ritmom. . . . „Jastuk` je bio kontakt Iskustvo pevajući ■ Dvadeset i osam brzih pevanja SLUČAJ Usporavanje brzog pulsa . Bolničarka je bila zapanjena Kontakt za dug put Radi bolje kad je u pokretu. Pismo jednog učenika . Čovek čija je seda kosa postala crna Mesec dana za postizanje rezultata SLUČAJ Novčanik koji služi kao relikvija ............... Novčanik je imao „Nešto u želucu` Objašnjenje zanatlije SLUČAJ Njena ogromna želja se prenela na muža Pronađena medu štipaljkama za veš . Samo je želja mogla to napraviti Iskustvo bez sata ili džepnog sata Ogled „dvostrukog` pisanja 21 MAGIČNA MOĆ ŽELJE Teorija ŽELJE tvorac bola Nemate vremena za svadu. Tako je to kad imate nešto u oku . „Razvucite` Postigao je 747 na kuglanju Autor komentariše jednu odluku Misteriozni slučaj Lift se zaustavio prema njenoj želji Lične mašine telepatije? Judy Garland Slučaj dela, radnje, simbola Moć mentalne slike Zastava je inspiracija „Hladan znoj` pre govora Izveštaj o „Budite` da biste bili u formi Izbeći „nesavršen život` Pobedio je na takmičenju vežbom s kamenom u cipeli . . . . Jedna izgubljena lopta donosi mu četiri „Pazite` je dobra kontaktna reč za senzacionalne podvige pamćenja Prošao je ispit prebrzo Naučio je napamet 15.000 reči u jednom danu Za one koji grizu nokte. . Izgubio je naviku zahvaljujući neobičnom sredstvu . „JEDNOM JE UVEK PRVI PUT` Slučaj kaputa koji putuje Ogrtač je otišao Očekivan i očekivan Serija medugradskih razgovora Konačno lokalizovan Kako su tri osobe sebi medusobno pomogle Naučio je hodati kao mačka Nije mogao živeti bez televizora Dva peškira ga leče Kako se tri osobe uspavljuju Kontaktna reč u kombinaciji s čujnim disanjem .... Doručak noću - u krevetu Snaga Želje • 22 NISTE SASVIM SAMI Kako dati vrednost i upoznati za - svest Recite jedno tiho „Hvala` Njihove antene rade za njih Nikad nije zaboravio način kako pasti Može li kauboj osetiti vodu pre stada? Uspostaviti ličnu perspektivu Novi pogled na disciplinu samog sebe Saveti za ravnotežu duha Glasno pročitati samog sebe Njihovi želuci su znali Naklonost podsvesne duše Napisao je 100.000 reči stojeći Pustite da vam pro-svest kaže šta treba da uraditi . . . . Njegova pro-svest dijagnostikuje bolest Učestvujte u noćnom bdenju Mislio je da je video mrtvog rodaka . . 23 VELIKI UŽITAK LAKOG ŽIVOTA Prvi predlog Čovekov neposredni cilj je stalna zajednica samog sebe . . . Drugi predlog „Laki Život` je stanje neranjivosti Treći predlog Činovnik se uvek svada s predsednikom udruge Četvrti predlog Morate verovati u vašu tajnu fabriku Peti predlog Možete kontrolisati mašine lične automatizacije i kontakte koji ih pokreću Šesti predlog „Zajedno` je opšti kontakt za celokupnu vašu tajnu fabriku PRE SVEGA TRAŽITE VAŠ PRVI CTLJ Aluzije na nešto više Nema odgovora u „malim stvarima` Sadržaj na delu Brzo hrabrenje

ADUT 2002 Beograd,248 strana Neki od podnaslova koji se nalaze u knjizi su kako pobediti osnovne strahove, čudo super samoga sebe, kako ispuniti 6 velikih rupa i dr Sadržaj: U ČEMU JE TAJNA LAKOG ŽIVOTA? 1 NOVA NAUKA - POKRENI TOČAK PRODAVAC CIPELA CITIRA GOETHEA RAT SA ZAVESAMA IZGUBLJEN, ALI TAKO BLIZU NOVA NAUKA - POKRENI TOČAK TEORIJA O SKLOPKAMA IPAK BROJNI PRIMERI Izgubljen i ponovo pronađen ključ OPERACIJA OKA POKAZALA SE BESKORISNOM ZA DVA MESECA POVRATIO JE 22,5 KILOGRAMA AUTOMATSKI USKRAĆUJE VODOINSTALATERU PEDESET FRANAKA ZARADIO STO HILJADA FRANAKA VIŠE ZA GODINU DANA MOŽETE NAPRAVITI SVE ŠTO ŽELITE SMEH MORA BITI NESVESTAN SLOBODAN POPUT VREMENA IVAZDUHA 2 DVANAEST ODGOVORA ŽIVOTU BOG POMOĆ BLIŽNJEM MUDROST ISPUNJEN ŽIVOT UMETNOST SIGURNOST SREĆA NOVAC 10. ZADOVOLJSTVO 11. ZDRAVLJE 12. LJUBAV 13. RAZVOJ SAMOGA SEBE Svi su odgovori nejasni 3 RAJ NA ZEMLJI Priroda osećanja „lakog života` Jedna osoba umesto dve Poput automatskog računara Rat je objavljen Jedna želja umesto dvanaest 4 KAKO PRONAĆI TAJNI ZNAK Istraživanje od četrdeset godina Savršena formula kako izvući korist od života Najsrećnija sedmica Da li je to bio san ili iluzija? Sedmica nejasnoće Privremena razjedinjenosti Pretpostavka ostaje Jedna reč je dovoljna isto kao pokreni-točak Zaboravite Edisona, Steinmetza, VVestinghousea. . . 5 VAŠA TAJNA FABRIKA Podsvesni „Geigerov brojač` Vi ste modema fabrika, dobro opremljena Sve vrste smeha dolaze iz iste fabrike Vi ste vaše vlastito iskustvo Hodali ste po vodi Posetite tu fabriku Prirodne funkcije su se rastale od svesti Gde počinju brige Ispitajte vašu tajnu fabriku „Zajedno` je bio sveopšti prekidač Zasučite rukave. 6 FOKORAVANJE VIŠOJ SILI Povratak vojnika u kasarnu. • • . Dati i oprostiti Prestanite s vašim ličnim bojkotom Izvinjenje oplemenjuje Teorija pokoravanja . Možete preskočiti jutarnje kupanje Brojne podvrste pokoravanja Slast oporavka Uz kosinu do jedinstva VEŽBE POKORAVANJA Nazovite osećaj njegovim najšokantnijim imenom Veštačko uzdizanje Namerno ponižavanje svog svesnog duha Stvorite nešto. Napravite nešto . . . Zidar gleda ponosito svoj zid ...... Dobar rad veliko je zadovoljstvo Hodajte petnaestak metara misleći pri svakom koraku na ono što radite MEMENTO „Fanatiei ne učestvuju` • Emersonov paradoks • POSVETITE VELIKU PAŽNJU ONOME ŠTO VAŠE SRCE BIRA Nedostatak svesnog upravljanja može izazvati iznenadnu smrt. Svako preterivanje traži pomoć svesnog duha Pozovite svesni duh da učestvuje 7 STAVLJANJE NA OGLED MOĆNIH REČI POKUŠAJTE S KONTAKTNIM REČIMA Slatko opuštanje ,,UH!` Za ravno držanje Pokreće trenutnu pristojnost Pravo je zadovoljstvo biti pristojan Produžiti prijatan osećaj Poznate radnje mogu biti kontakti Poslužite se izdašnim sendvičima „lakog života` „Zajedno` je čarobno „Zajedno` pomaže trgovati 8 KAKO OTKRITIIZGUBLJENO BLAGO .. . Vi znate i ne znate. . . . . Nemojte sad stati, nastavite BOLJE od razuma ili zdrave pameti Vi protiv samoga sebe Greške u načinu življenja Ta mašina koja se lako kontroliše Dvaput izgubljen šrafciger Rešiti probleme u snu Pronaći ključ koji otvara novčanik kupca 9 KONTAKT KOJI SUZBIJA BOL Seče nokte na nogama, zatim ide na put Želite li da glavobolja prođe? Trunčica koja je postala bezazlena Vodoinstalater kontroliše holove mozdane kapi. Skeptici se menjaju Da li je ovaj sadržaj uvek uspešan? 200 uspeha i 1.000 ogleda 10 ČAROBNA REČ KOJA VAS PRENOSI Uspela primena „Hodaj`. . Dobri, necenjeni Samaritanac Samo mesta za stajanje Činilo se da Rocky izlazi iz zemlje Probni vozač se pojavio niotkuda Četiri različite ponude od četiri različita vozača Divna zamena Prošetao sam, ali večera je kasnila Poveo ga njegov zastupnik Želeo je upoznati Pelouse du Chene Dele taksi Kontaktna reč je napunila kola za iznajmljivanje, a ne taksi Petnaest sekundi ranije Da li je to telepatija? 11 KAKO SE OSLOBODITl MUČNIH POSLOVA Penjati se stepenicama Nije se ni zadihao Ima osećaj ushićenosti Prirodna obazrivost Voli se penjati stepenicama Uposliti pomoć? Pronašao je nove „trikove` za svoj posao 12 STOPITI SE U ZAJEDNICU Kako prizvati sjedinjenost u naše biće 1) Ugodna razmatranja 2) Pokušajte zameniti ,,Ja` sa ,,Mi` 3) Prestanite držati propovedi, kažnjavati i kriviti 4) Počastite vašu podsvest poverenjem u sebe 5) Tehnika „Alphonse i Gaston` za postizanje sjedinjenja . 6) „Svakom svoje` 13 JEDNA REČ VAM MOŽE SPASITI ŽIVOT Kako se navijač sjedinjuje sa samim sobom Šta iz toga možemo izvući za sebe? Tuga poraza Smršao je 405 kilograma i ne može više izgubiti ni grama. . Odlučuje da želi živeti Vaš cilj mora biti egoističan Jedan uspešan završetak donosi sa sobom druge pobede. . . Iskoristiti bljesak Ovo vam može spasiti život u sekundi Prirodno pravo 14 ŠTA URADITI DA PRESTANE RAZJEDINJENOST . Jesmo li svi zavetovani na razjedinjenost. Postoji li negdje „otkačena daska`? Jeste li ,,Iz jednog komada`? Je li ovo tu „Život`? Neki uzroci razjedinjenosti. Pokušao je uništiti svoj nožni list Razjedinjenost koju stvaramo sami sebi. Frizeri se slažu Stalni napad samoga sebe Reč „Prilagodite` sačuvala je od povrede zglob Zubar je imao „nesrećnu ruku` Svi smo egocentrici u izvesnoj meri Razlozi dolaze iz života To se uvek meni dogada 15 KAKO ISPUNITI ŠEST VELIKIH RUPA? Postoje li dva „JA`? ŠEST VELIKIH RUPA 1. Rupa u veličini 2. Rupa u ugledu 3. Rupa u ukoru 4. Rupa u prirodi 5. Rupa u rečima 6. Rupa u sluhu Misterija deljenja prirode Jednostavno početak „lakog života` Dva ,,ja` su tu da rade zajedno Dve strane su blokirane 16 KAKO POBEDITI OSNOVNE STRAHOVE.. 1. STRAH OD LJUDI Kritika Traganje za brigama Mržnja Osveta . . . . Neugodna priroda - Raspravljanje i protivljenje Nepravda i nepoštenje Nesposobnost rešavanja problema • Strah od ismejavanja . . . Bes Nesigurnost i neodlučnost Potrebni postupak 2. STRAH OD SAMOG SEBE Igrao je fudbal u imunosti Ne dižimo galamu oko poda koji pucketa Zaustaviti vreme Bolest i bol Zaboraviti, zaturiti predmete Strah od telesnih funkcija Senzacionalan uspeh sa OKRECITE SE „Nešto loše će mi se dogoditi` Egoizam i egotizam • Umor • 3. STRAH OD VREMENA . . Odlaganje Lenjost Nestrpljivost , Strah od ograničenog vremena Oklevao je i izgubio sve dok Prebrzo ostareli 4. BOJAZAN OD STRAHA Napetost, visoki pritisak, nervoza Brige Melanholija Usamljenost Frustracija Strah od neuspeha, plašljiva svest 17 ČUDO SUPER SAMOGA SEBE Uvek prisutan u „lakom životu` Podsvesno ja je ritualista Koristi automatski računar na svetskim skupovima „Mogu napraviti bilo šta!` Poverenje nije svesni čin Nekoliko lakih načina da biste počeli verovati Profesor ga je činio bolesnim Rugali su mu se zbog druge religije Hubbvjeva manija je preskupa Udarac završen pre nego što je i počeo Izveštaj eksperimentatora o verovanjima „lakog života` . . . Od jednog hranitelja porodice Strah da ćete postati budala Verovanje hrani još jače verovanje Učvršćen slegnuti tabanski svod, strah od visine suzbijen 18 KAKO ZADOVOLJITI SVAKU OD VAŠIH ŽELJA .., Želeoje 500.000$ Razboleo se nadomak cilja Molila se da preuzme bratovu patnju Gde idu svi ljudi? Ali želja je ipak neophodna Osam „divljih svinja` 1. Posao 2. Susresti ljude 4. Strah od gubitka 5. Inercija 6. Odmaranje na lovorikama . 7. Odvratnost prema vlastitoj promeni . 8. Nadati se, želeti 9. Pustiti da drugi uređuju vaše želje Šest elemenata prave želje Kako jedna želja može napasti drugu Ljudi dobrog zdravlja mrze bolnice Napravite crtež - dobar crtež. . Uvodni pokreti Čudna hrana „jutro posle` Napravite proglas 19 JEDAN KLJUČ ZA SVAKU BRAVU Lista kontaktnih reči Kontakt - „Zajedno` Treba puno vežbe • • . 20 MAŠINE DUHA U AKCIJI Četiri osnovna stanja SLUČAJ Milion „zubobolja` u ledima Nove pilule koje su skupe . Komentar SLUČAJ Naučio je igrati tenis s četrdeset godina . . Zajedno ubrzanim ritmom. . . . „Jastuk` je bio kontakt Iskustvo pevajući ■ Dvadeset i osam brzih pevanja SLUČAJ Usporavanje brzog pulsa . Bolničarka je bila zapanjena Kontakt za dug put Radi bolje kad je u pokretu. Pismo jednog učenika . Čovek čija je seda kosa postala crna Mesec dana za postizanje rezultata SLUČAJ Novčanik koji služi kao relikvija ............... Novčanik je imao „Nešto u želucu` Objašnjenje zanatlije SLUČAJ Njena ogromna želja se prenela na muža Pronađena medu štipaljkama za veš . Samo je želja mogla to napraviti Iskustvo bez sata ili džepnog sata Ogled „dvostrukog` pisanja 21 MAGIČNA MOĆ ŽELJE Teorija ŽELJE tvorac bola Nemate vremena za svadu. Tako je to kad imate nešto u oku . „Razvucite` Postigao je 747 na kuglanju Autor komentariše jednu odluku Misteriozni slučaj Lift se zaustavio prema njenoj želji Lične mašine telepatije? Judy Garland Slučaj dela, radnje, simbola Moć mentalne slike Zastava je inspiracija „Hladan znoj` pre govora Izveštaj o „Budite` da biste bili u formi Izbeći „nesavršen život` Pobedio je na takmičenju vežbom s kamenom u cipeli . . . . Jedna izgubljena lopta donosi mu četiri „Pazite` je dobra kontaktna reč za senzacionalne podvige pamćenja Prošao je ispit prebrzo Naučio je napamet 15.000 reči u jednom danu Za one koji grizu nokte. . Izgubio je naviku zahvaljujući neobičnom sredstvu . „JEDNOM JE UVEK PRVI PUT` Slučaj kaputa koji putuje Ogrtač je otišao Očekivan i očekivan Serija medugradskih razgovora Konačno lokalizovan Kako su tri osobe sebi medusobno pomogle Naučio je hodati kao mačka Nije mogao živeti bez televizora Dva peškira ga leče Kako se tri osobe uspavljuju Kontaktna reč u kombinaciji s čujnim disanjem .... Doručak noću - u krevetu Snaga Želje • 22 NISTE SASVIM SAMI Kako dati vrednost i upoznati za - svest Recite jedno tiho „Hvala` Njihove antene rade za njih Nikad nije zaboravio način kako pasti Može li kauboj osetiti vodu pre stada? Uspostaviti ličnu perspektivu Novi pogled na disciplinu samog sebe Saveti za ravnotežu duha Glasno pročitati samog sebe Njihovi želuci su znali Naklonost podsvesne duše Napisao je 100.000 reči stojeći Pustite da vam pro-svest kaže šta treba da uraditi . . . . Njegova pro-svest dijagnostikuje bolest Učestvujte u noćnom bdenju Mislio je da je video mrtvog rodaka . . 23 VELIKI UŽITAK LAKOG ŽIVOTA Prvi predlog Čovekov neposredni cilj je stalna zajednica samog sebe . . . Drugi predlog „Laki Život` je stanje neranjivosti Treći predlog Činovnik se uvek svada s predsednikom udruge Četvrti predlog Morate verovati u vašu tajnu fabriku Peti predlog Možete kontrolisati mašine lične automatizacije i kontakte koji ih pokreću Šesti predlog „Zajedno` je opšti kontakt za celokupnu vašu tajnu fabriku PRE SVEGA TRAŽITE VAŠ PRVI CTLJ Aluzije na nešto više Nema odgovora u „malim stvarima` Sadržaj na delu Brzo hrabrenje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ne pise godina izdanja, stampana verovatno izmedju dva rata! Korice ilustrovao `Oblik` Slavko Bokšan; Đurđevo, 15. jun 1889 — Beograd, 6. februar 1953) bio je srpski inženjer i stručni pisac. Biografija Slavko je bio jedno od devetoro dece Pavla i Julijane (rođ. Mušicki). Odrastao je u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu i maturirao (1908) u Srpskoj velikoj gimnaziji, čiji je bio stipendista. Diplomirao je elektrotehniku (1913) na berlinskom tehničkom fakultetu. Po završetku studija dobio je mesto u fabrici „Krup”, potom u firmi „Bergman”, a 1915. prelazi u berlinski „Simens i Halske” gde ostaje sve do 1920. zaštićen od vojne obaveze kao austrijski podanik. U Beograd je došao 1921. kao predstavnik „Simensa i Halskea”, a 1922. osniva sopstveno preduzeće „Inž. Slavko Bokšan, mašinsko i elektrotehničko preduzeće” poznato po poslovima na elektrifikaciji. Podigao je električne centrale u Aranđelovcu, Bitolju, Loznici, Negotinu… Radio je i na održavanju električnih centrala u Vojvodini.Pored praktičnog angažovanja raio je i na naučnom polju. Pišući stručne članke bavio se problemima industrijalizacije, elektrifikacije, elektriciteta, zvuka, nuklearne fizike i dr. Od 1924. započinje svoju borbu za Nikolu Teslu, posvetivši veliku pažnju proučavanju njegovog života i dela. Sa još nekoliko kolega osniva 1927. Radio A. D. – Beograd, te 1932. u Beču objavljuje monumentalnu knjigu „Nikola Tesla und sein Werk” u izdanju Lajpcig-Beč-Njujork, koja u svetu politike postiže ogroman uspeh i poteže široke diskusije o pitanju Tesla-Markoni u naučnim krugovima sveta, a koje diskusije konačno završavaju potpunom rehabilitacijom Teslinog imena i njegovog životnog dela, pojavom poništenja Markonijevih patenata po Patentnom uredu u Vašingtonu. Pisao je stručne rasprave o problemima industrijalizacije, elektrifikacije, elektriciteta, zvuka, nuklearne fizike i dr. Bio je osnivač „Društva Nikola Tesla – za unapređenje nauke i tehnike” (1935). No Bokšanova borba za Teslu bila je nepresušna, on je za života napisao preko desetak drugih knjiga i niz članaka u kojima je svetu dokazivao istinu o našem velikom zemljaku. Osim borbe perom, borio se i živom reči. Godine 1936. jedan je od glavnih pokretača proslave 80-godišnjice života Nikole Tesle, na kojoj se kroz govore najpoznatijih ličnosti iz sveta elektrotehnike snažno manifestirala istina o Tesli. Iza toga Bokšan putuje po najbitnijim evropskim centrima i održava predavanja o Tesli, boreći se za pobedu istine o njemu. Iako najistaknutije mesto u Bokšanovom životu zauzima borba za Teslu objavio je i knjige koje opisuju istorijski razvoj Elektrotehnike, život i delo Mihajla Pupina, Dmitrij Mendeljejeva, Tomasa Edisona... Bio je prvi urednik i saradnik (1941-1948) časopisa Nauka i tehnika , koje je ovo društvo izdavalo,prvi direktor Instituta „Nikola Tesla” (1939), član književnog saveta Matice srpske od 1940. godine. Bio je oženjen Nemicom Gertrudom Jarius i imali su dve ćerke, Kosaru i Jelenu. Po otpočinjanju Drugog svetskog rada u maju 1941. mađarski fašisti su mu u Somboru ubili brata Hadži Dimitrija, protu, a u januaru 1942. u Novom Sadu ubili i bacili u Dunav najstarijeg brata Miloša, advokata, i dve sestre, Katicu, nastavnicu, i Kosaru, stomatologa. Tomas Alva Edison (engl. Thomas Alva Edison; Majlan, 11. februar 1847 — Vest Orindž, 18. oktobar 1931) je bio američki fizičar i plodan pronalazač.[1] Edison nije stekao skoro nikakvo formalno obrazovanje, pošto je bio izbačen iz škole kao zaostao, a podučavala ga je majka[2]. Sa 14 godina već je bio preduzimač i radio po 14 sati dnevno, kao raznosač novina i prodavac hrane na železnici, zarađujući 14 dolara nedeljno. Ubrzo je uredio laboratoriju u napuštenom vagonu, kao i štampariju za svoje novine „Grand Trunk Herald“, koje je najvećim delom sam pisao; sa šesnaest godina je postao telegrafista i započeo karijeru pronalazača (tokom američkog Građanskog rata) i izumeo i patentirao električni aparat za beleženje glasova na izborima. Oko tri godine kasnije, 1869, izumeo je „tiker“ s papirnom trakom, korišćen za slanje cena s berze širom zemlje, prodao ga za 30.000 dolara i otvorio industrijsku istraživačku laboratoriju. Posle toga je svoje puno vreme posvećivao izumima. U njegove zapaženije pronalaske spadaju mikrofon s ugljenikovim granulama, za poboljšanje Belovog telefona, fonograf (naprava za snimanje zvuka na bubanj prevučen folijom, pronađen 1877.) i električna sijalica.[3] Sijalica je zahtevala testiranje s neuobičajeno velikim brojem pokušaja i grešaka i upotrebu preko 6.000 supstanci dok nije otkrio karbonizovano bambusovo vlakno koje je u vakuumu svetlelo preko 1000 sati. To je sa svoje strane vodilo poboljšanim generatorima jednosmerne električne struje (Edison je njihovu efikasnost povećao od 40% do preko 90%), kablovima za struju i električnom metru i predstavljalo revoluciju u osvetljenju domaćinstva i javnom snabdevanju jednosmernom električnom strujom na relativno kratkim rastojanjima. Tokom rada na sijalici otkrio je i „Edisonov efekat“, činjenicu da električna struja teče od zagrejanog vlakna ka obližnjoj elektrodi ali ne i u obrnutom smeru, što je kasnije predstavljalo osnovu za termojonsku diodu. Edisonov uticaj na život u 20. veku bio je ogroman. On je bio jedan od prvih izumitelja koji je primenio principe masovne produkcije i timskog rada velikih razmera na proces istraživanja, i zbog toga se smatra da je on kreirao prvu industrijsku istraživačku laboratoriju.[4] Edison je bio plodan pronalazač, čije ime se pojavljuje na 1.093 US patenata, kao i na mnogim patentima u Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj, i Nemačkoj. Značajnije od samog broja njegovih patenata je širok uticaj njegovih izuma: električno svetlo i aparati, snimanje i reprodukcija zvuka, i pokretnih slika su uspostavili značajne nove industrije širom sveta. Edisonovi izumi su doprineli masovnim komunikacijama a, posebno telekomunikacijama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lirski nocni dnevnik Korice: Zeljko Marjanovic Giacomo Scotti (Saviano, Napulj, 1. prosinca 1928.), talijanski i hrvatski književnik, novinar, javni djelatnik. Godine 1947. doselio se u Hrvatsku, gdje je prvo živio u Puli, a zatim se seli u Rijeku. Profesionalno se novinarstvom bavi od 1948., istovremeno se posvećujući književnosti. Tijekom jugoslavenskog komunizma djelima na talijanskom jeziku `Kragujevac, strijeljani grad` `Tito, čovjek koji je rekao ne Staljinu`, `Tito od seljaka do vođe Trećeg svijeta` i `Ustaše između `fascija` i svastike`. 1967. godine istupio je iz tadašnjeg Društva književnika Hrvatske, jer se nje slagao sa Deklaracijom o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, i postao članom Udruženja književnika Srbije. Prema Hrvatima više puta pokazao se zlobno prekritičan, a Srbe je doživljavao kao neku vrstu više jugoslavenske rase.[1] Zbog toga su mu dali uređivati časopis Stražilovo kojem je dugo godina bio urednik. Kao građanin svojih dvaju zavičaja, od 1986. godine Giacomo Scotti živi i stvara između Italije i Hrvatske. Kao pripovjedač, pjesnik i esejist napisao je i objavio na talijanskom i hrvatskom jeziku preko 100 djela (romana, zbirki novela i kratkih proza, pjesničkih knjiga, priča za djecu te eseja iz oblasti etnografije i povijesti). Većina djela mu je prevedena na 12 europskih jezika. Za svoju je bogatu književnu djelatnost dobio brojna domaća i inozemna priznanja. Od sredine 20. stoljeća prevoditeljskim je prilozima, esejima i antologijama dao izniman doprinos afirmaciji južnoslavenskih književnosti, i osobito makedonske, u Italiji. Pored ostalog, objavio je sljedeće antologije: La poesia macedone (Siena, 1965.), Narratori macedoni (Siena, 1967.), Canti popolari macedoni dal Medio Evo ad oggi (Milano, 1971.). U reprezentativnim antologijskim izborima talijanskom je čitateljstvu pojedinačno predstavio pjesnike i pripovjedače Blaža Koneskog (La ricamatrice, 1967.), Božina Pavlovskog (L’ombra di Radovan, 1968.), Mateju Matevskog (Nebbie e tramonti, 1969.), Borisa Višinskog (L’arcobaleno, 1971.; La valanga, 1975.); Antu Popovskog (Terra di Macedonia, 1972.), Slavka Janevskog (Il soldato due metri sotto terra, 1975.) i Koču Racina (Albe candide, 1975.). Osim toga, prijevodima i prilozima u književnim časopisima, talijanskoj je kulturnoj javnosti predstavio preko dvadeset makedonskih prozaika i pripovjedača, od Konstantina Miladinova do Riste Jačeva i Sande Stojčevskog. Za veliki doprinos afirmaciji makedonske književnosti i makedonske kulture u Italiji i Hrvatskoj, Makedonski kulturni forum iz Pule dodijelio mu je 2010. godine međunarodno društveno priznanje “Povelju suživota”. Svojim prevodilačkim i esejističkim radom Giacomo Scotti dao je neizmjeran doprinos i afirmaciji ostalih južnoslavenskih književnosti u Italiji. Tijekom pedesetak godina svoga intenzivnog prevodilačkog rada kod renomiranih je talijanskih nakladnika objavio niz zapaženih antologija iz suvremene hrvatske književnosti, kao i pojedina djela i izbore najistaknutijih hrvatskih autora, ali i djela iz srpske i književnosti Bosne i Hercegovine. K tomu, u književnim je časopisima i drugim publikacijama diljem Italije objavio i više od tisuću prijevoda pjesničkih i proznih ostvarenja autora iz većine južnoslavenskih književnosti. U prijevodu i adaptaciji Giacoma Scottija na talijanskim su kazališnim scenama izvođena dramska djela “La tempesta” Pere Budaka i “Signori Glembay” Miroslava Krleže. Giacomo Scotti član je hrvatskog P.E.N.-a, Hrvatskog društva pisaca, Društva hrvatskih književnika i Talijanskog saveza pisaca. Aktivan je u mirotvornim europskim pokretima. O vojnoj operaciji `Oluja` Scotti navodi da je Operacija Oluja zločinački poduhvat i označava ju kao nebrisivu mrlju Domovinskog rata i hrvatsku sramotu koja se ničim ne da oprati.[2] U Rijeci je 2008. 2008. godine nagradu za životno djelo za `uspostavljanje kulturnih veza i prijateljstva između Italije i Hrvatske`. Više je puta ponovio tvrdnju o `60.000 masakriranih (srpskih) civila` u tzv. Krajini, uvećavši broj stvarno ubijenih srpskih civila - od 116, koliko tvrdi Human Rights Watch, do 1205 koliko daju srpski izvori. U svojoj knjizi Hrvatska, operacija Oluja : `oslobađanje` Krajine i etničko čišćenje Srba koja je objavljena 1996. godine na talijanskom jeziku i koju su objavili kao suizdavači beogradsko „Otkrovenje“ i Srpsko narodno vijeće (SNV) iz Zagreba (predgovorom od Žarka Puhovskog) [3] [4] Scotti navodi primjerice da su Hrvatske snage ubile tijekom Operacije Oluje 60.000 srpskih civila (str. 95. i 227) Wikiquote „Ad un gruppo di `volontari della pace`, a Zagabria da alcuni giorni, una esponente della diaspora serba in Croazia, Milka Kajganic, di professione vittimologo, 1 ha dichiarato: «L`affermazione delle autorità croate, secondo cui i soldati croati non avrebbero commesso alcun crimine nella Krajina, è inesatta. Durante l`Operazione Tempesta sono stati uccisi 60.000 serbi, e la Krajina è rimasta deserta e insanguinata. Prima o poi verranno a galla le responsabilità ed i colpevoli. Io ho le prove che tre giorni dopo la `Tempesta` i croati hanno commesso un genocidio dei serbi rimasti nella Krajina». Un genocidio del quale sono responsabili anche le Nazioni Unite, ha aggiunto, in quanto commesso in un`area protetta dai Caschi Blu dell`Orni.“ (―) za Hrvate kaže da su u Domovinskom ratu bili najveći zločinci (str. 12. i 227.), pa ustvrđuje da su `premašili i srpske zločine u Bosni i Hercegovini` (str. 275.), odnosno veće od etnički potpuno `očišćene` Republike Srpske i od srebreničkog genocida(!). su Hrvati su u Domovinskom ratu bili najveći zločinci (str. 12. i 227.) Franju Tuđmana naziva `novim Ceausescuom` (str. 86.) i `Sadamom Huseinom` (str.155.). Na str. 88 navodi da su Hrvatski političari `ideolozi zla` Na str. 111 navodi da je hrvatsko iseljeništvo `novi i stari ustaše` i da je Crkva u Hrvata `tradicionalno nacionalistička i povezana s najreakcionamijim režimima (od one ustaške NDH, pa sve do Tudmana` (str. 111.)

Detalji predmeta Stanje Polovno Наслов Азбуковица : земља, људи и живот Врста грађе књига Језик српски Година 1985 Издавање и производња Љубовија : Самоуправна интересна заједница културе општине, 1985 (Ваљево : "Милић Ракић") Физички опис 536 стр., [12] стр. с таблама (фотогр.) : илустр. ; 25 cm ISBN (Картон са омотом) Напомене Тираж 3.000 Предговор: стр. 5-8 Библиографија: стр. 465-505 Регистри. Предметне одреднице Azbukovica -- Srbija, zapadna -- Monografije УДК 908(497.11 Azbukovica) Азбуковица је брдско-планинско подручје у западној Србији, на граници са Републиком Српском. Река Дрина одваја Азбуковицу од општина Сребреница и Братунац у дужини од 38 km. На северозападу је општина Мали Зворник, на северу општина Крупањ, на североистоку Осечина, на истоку Ваљево, а на југу Бајина Башта. Највећи врх је Торничка Бобија на планини Бобији, 1272 метра. Азбуковицу пресеца неколико бујичних река које се уливају у Дрину а најпознатије су Трешњица и Љубовиђа. Познати мештани Најстарији међу познатим Азбуковчанима је Петар Протић Сокољанин, који је био један од првих доктора наука у Србији. Докторирао је правне науке у Хајделбергу 1854. године, а био је песник Дружине младежи српске. Овде је рођен Нифонт Павловић, српски архимандрит и игуман Манастира Богоштице. У породичној кући у Дринској улици у Љубовији, рођен је српски генерал Боривоје Тешић (1957—2017). Био је командант српске Жандармерије, заменик команданта Гардијске Бригаде, и водио је велики број војника у ратовима у Братунцу, Сребреници и Вуковару. Сахрањен је у Љубовији. Из Доње Оровице потиче шаховска легенда Светозар Глигорић, а из Дрлача глумац Ненад Ненадовић. Љубитељи фудбала памте Милана Крстића које је тренирао велики број клубова у Југославији и Тунису, као и Богољуба Бобу Ковачевића, играча некадашњих прволигаша „Наших Крила”, и „Мачве” из Шапца. Такође, у Љубовији је рођен Милован Бркић истакнути новинар и колумниста, глумац Ненад Окановић и писац Славиша Павловић. Референце "Гласник Етнографског музеја у Београду", Београд 47/1983. Живорад Јевтић: Административно-територијалне промене у ваљевском крају (1944—1955), pp. 62, у „Гласник”, број 23, Међуопштински историјски архив, Ваљево, 1988. године. Спољашње везе Часопис Хоризонт — Азбуковица „Пролазници кроз Азбуковицу” — текст на мрежно месту новина „Глас јавности” „Азбука природних лепота” Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Влада Арсић, Пресс магазин, 19. октобар 2009. пру Географски региони Србије Области Војводине Банат (Велики ритГорњанеГорње ливадеДелиблатска пешчараЕреКрашованиПанчевачки ритПољадијаПоморишје)Бачка (Горњи БрегПаоријаБајско-суботичка пешчараШајкашка)ПотисјеСрем (Фрушка гораПодлужје) Области Шумадије БелицаГружаКачерКосмајЛевачЛепеницаРудничко ПоморављеСмедеревска ЈасеницаСмедеревско Подунавље и ЈасеницаТемнићШумадијска Колубара Подрињско-посавске области АзбуковицаЈадарКолубараМачваПодгоринаПоцеринаРађевинаТамнаваПосавотамнава Области Рашке и Западног Поморавља ГружаДрагачевоЖупаЗлатиборИбарМоравицаНадибарПештерПљеваљско ПољеПодибар и ГокчаницаПолимљеРасинаРујноСјеничко ПољеСтари ВлахСтари КолашинЦрна ГораШтавица Тимочко-браничевске области ЗвиждКлисураКључКучајМлаваНеготинска КрајинаПожаревачка МораваПоречРесаваСтигТимочка КрајинаХомољеЦрна река Области Јужног Поморавља и Шоплука Алексиначко ПоморављеБањскоБуџакВидличВисокВласинаВрањско ПоморављеЗаглавакЗаплањеИногоштПоречјеЈабланица ГорњаДоњаКлисурицаКрајиштеЛесковачка МораваЛужницаМасурицаНишко ПољеПољаницаПонишављеПуста рекаГорња ПчињаРажањскоСврљигТоплицаТорлакПрешевска Моравица Области Косова и Метохије ГољакГораГорња МораваДреницаИбарски КолашинИзморникКачаничка клисураКосовоКрива рекаЛабЛетничка жупаМетохијаМетохијски ПодгорОпољеПодгораПодримљеПрекорупљеПризренски ПодгорРекаРуговска клисураСиринићка жупаСредачка жупа КопаоникПодрињеПодунављеПоморављеПосавина Азбуковица је била насељена још у праисторији о чему сведоче остаци надгробних хумки из тог времена у Лоњину, и градинска насеља у Рујевцу. У време Римског царства овај крај је припадао провинцији Далмација и кроз њега је пролазио пут који повезује Домавију (садашња Сребреница) и Сингидунум (садашњи Београд). За заштиту тог пута, и пута долином Дрине, Римљани су подигли неколико утврђења Ђурим, Немић, Градац и Кулина-Микуљак. Остаци насеља из римског периода пронађени су и на Врхпољу, Црнчи и Узовници. Зна се да су Римљани користили и руднике у Црнчи, а у Грачаници и данас постоји темељ базилике из четвртог века. Остаци римских грађевина могу се наћи на целој територији Азбуковице, а неколико римских споменика изложено је у Народном музеју у Шапцу. У средњем веку, Азбуковица је била у саставу Византијског царства, па српских држава. Рудници Липник и Велики Мајдан су коришћени у том периоду. Најстарији званични документ из 1913е године помиње рудник Липник. Из тог времена потиче и мост на реци Љубовиђи код села Горња Љубовиђа. Мост је изграђен на некадашњем караванском путу према Ваљеву и Београду, а у народу је познат као „Латинска ћуприја”. У Горњој Трешњици нађени су остаци средњовековног Великог и Малог града, а споменици из тог времена постоје у Узовници, Рујевцу, Црнчи и Горњој Трешњици. Азбуковица је постала део Османског царства одмах после пада Смедерева 1460. године. Због значаја рудника Црнча, ова област је била царски хас (царски феудални посед). Турци су јој дали назив хас Буковица по највећем тадашњем селу Буковици и из тога је настао садашњи назив краја — Азбуковица.[1] Турци ће утврдити, ојачати и населити средњовековну тврђаву Соко град, која ће бити неосвојива све до предаје 1863. године када је и порушена. Данас се, подно турских грађевина, на том месту налази манастир Светог Николе. Љубовија (на место где је данас Стара Љубовија) је 1860. постала среско место а 1871. године, указом Милана Обреновића, варошица. Међутим, већ 1896. године хировита Дрина ће Љубовију сравнити са земљом и она се од тада развија на садашњем месту, око три километра узводно и мало удаљена од Дрине. У Првом светском рату народ овог краја много је страдао у одмаздама после великих битака на Гучеву и Мачковом камену. Неколико села испод Мачковог камена дочекало је крај рата без половине мушког становништва. У Другом светском рату Азбуковчани су поделили трагедију српског народа учествујући од 1941. године у оба покрета — четничком и партизанском. Због овог првог ће читав крај 30 година испаштати потпуно занемарен од стране Републике Србије. То је и појачало стално присутно исељавање становништва. После Другог светског рата, 1947. године, села Гуњаци, Драгодол, Пецка, Скадар, Коњиц и Пуљези су прешли из азбуковачког у подгорски срез,[2] и касније постали део општине Осечина. Ово подручје су кроз историју насељавали становници из Црног Врха, Босне и Херцеговине па и Далмације, али су се углавном кратко задржавали и селили даље где су бољи услови за живот. Према попису из 2002. године општина Љубовија има око 17.052 становника, а 1961. године имала је 25.000 становника. Знатан део одселио се у Мачву, али и Срем, подручје Ваљева, Новог Сада, Београда и других градова. Највеће место је Љубовија са око 5.000 становника а постоји још 26 углавном мањих села од којих су највећа Црнча и Врхпоље.

Detalji predmeta Stanje Polovno Radovi Instituta JAZU u Zadru 16-17/1969 (Povijest grada Nina) Povijest Hrvatske (lokalna povijest) Dalmacija i Boka Kotorska - periodika Autor: Maštrović, Vjekoslav (ur.) Novak, Grga krešimirova povelja antički nin (aenona) Radovi Instituta JAZU u Zadru 16-17/1969 (Povijest grada Nina) Kataloški broj: 036656 istorija nina Nakladnik: Institut JAZU u Zadru Mjesto izdanja: Zadar Godina izdanja: 1969 Format: 17,5×23,5 Uvez: meki Broj stranica: 788 Jezik: hrvatski Nin je grad u Hrvatskoj, smješten na ovali Jadranskog mora. Administrativno pripada Zadarskoj županiji. Povijest Nina Prošlost za sadašnjost Nin ima čak 3000 godina dugu povijest koja nije zapisana samo u povijesnim knjigama, već njome doslovno hodate ili o njoj učite iz bogatih muzejskih zbirki. Osnovalo ga je ilirsko pleme Liburni u 9. stoljeću pr.n.e. pod nazivom Aenona i upravo se ovdje zahvaljujući arheološkim iskopinama može pratiti razvitak liburnske kulture. Recimo tek da je naselje na otočiću bilo okruženo bedemima, a kuće su bile izgrađene tehnikom suhozida te da se, sudeći po povijesnim svjedočanstvima, živjelo u blagostanju. Za vrijeme rimske vladavine on je važan municipij i pomorska luka. Ostaci kuća i mozaici svjedoče da se ovdje ugodno, i za one prilike, bogato živjelo. Radi trgovine sagrađena je velika luka smještena na području današnjeg Turističkog naselja Zaton. Najznačajniji kompleks iz rimskog doba je forum s kapitolijem. Tu se nalazio monumentalni hram koji je po veličini bio jedan od najvećih na našim prostorima. O stupnju razvijenosti govori podatak da je Nin u rimskom vremenu također imao vodovod, a pored javnih važnih građevina pretpostavlja se da je imao terme i amfiteatar. U dugom povijesnom toku Nin je nekoliko puta stradavao pa se iznova uzdizao, a potpuno je razoren 1646. godine kada ga je Venecija žrtvovala kako bi spasila tadašnju tvrđavu Zadar pred turskim osvajanjima. I tada je kraj, kao toliko puta ranije, bio i novi početak. No, ono što povijesni tijek Nina najjasnije određuje i povezuje s današnjicom jest da je bio prvo političko, vjersko i kulturno središte srednjovjekovne Hrvatske. Mjesto gdje je rođena Hrvatska država. Nin je također, najstariji hrvatski kraljevski grad, stalna ili povremena prijestolnica hrvatskih narodnih vladara: knezova Višeslava, Trpimira i Branimira, kraljeva Tomislava, Petra Krešimira IV., Zvonimira, knezova Šubića Bribirskih i dr. Nin je bio biskupija od 9. – 19. st. Ninski biskupi značajni su za hrvatsku crkvu, među kojima se najviše ističe Grgur Ninski, borac za očuvanje hrvatskog narodnog pisma glagoljice. Bogati arheološki nalazi iz ninske povijesti mogu se vidjeti u muzejima te su u povijesnom nizu duboko isprepleteni sa sadašnjošću najstarijeg hrvatskog kraljevskog grada i kolijevke hrvatske države. Bogata povijest i dinamična sadašnjost rijetko su kada i rijetko gdje toliko isprepleteni i u turističku ponudu ugrađeni s jednom željom: da imate što vidjeti, u čemu uživati i zbog čega se vraćati. Sadržaj/Садржај 1 Geografija 2 Stanovništvo 3 Uprava 4 Historija 5 Gospodarstvo 6 Znameniti ljudi 7 Spomenici i znamenitosti 8 Obrazovanje 8.1 Osnovno školstvo 9 Kultura 10 Sport 11 Gastronomija 12 Vanjske veze Geografija Nin je gradić smješten oko 15 km sjeverozapadno od Zadra. Centar drevnog grada je otočić, promjera 500 m , povezan s kopnom dvama mostovima, nastao na pješčanom sprudu nekadašnjeg ušća riječice Miljašić Jaruge u more. Sa sjeverne strane okružen je pješčanim sprudom i vikend naseljem Ždrijac, s istočne strane se nalazi solana a na južnoj i zapadnoj strani se nalazi noviji dio samog mjesta. Nin se prostire u nekoliko formiranih zona: povijesni otok, vikend naselje Ždrijac, novi dio Nina, Bilotinjak i Ninske Vodice. Stanovništvo Prema popisu stanovništva iz 2001. godine na području grada Nina živjelo je sveukupno 4603 stanovnika od toga 2286 muškaraca i 2317 žena (procjena za 2005. 5 683 stanovnika). Sam gradić Nin ima 1.256 stanovnika. Prema zapisima, navodno je u Ninu za vrijeme Liburna živjelo 40 000 stanovnika, u Rimsko doba 20 000, a kralj Tomislav je u Ninu imao spremnu mornaricu koja se sastojala od 15 000 veslača na condurama i sagenama. Uprava Grad Nin administrativno se sastoji od 8 naselja: Nin, Ninski Stanovi, Grbe, Vrsi, Poljica, Poljica-Brig, Zaton, Žerava. Gradonačelnik: Emil Ćurko Historija Donja vrata (u mjesnom govoru nazivaju se Bardelina) Prvo naselje u Ninu na području otočića razvilo je ilirsko pleme Liburni u 9. st. pr. n. e. nakon nemira izazvanih panonsko - balkanskim seobama. Vremenski je to kraj brončanog i početak željeznog doba. Još starije naselje pronađeno je oko 300 metara južnije na području današnje solane a datira se mlađe kameno doba. Nin se prvi put spominje u obliku Hemionoi u djelu Periplus grčkog pisca Pseudo Skilaka, a najvjerojatnije je iskrivljeni oblik imena Ainonoi. Kasnije grčki pisci ime Nina navode u obliku Ainona, a rimski u obliku Aenona. Početkom 1. st. pr. n. e. gubi se Liburnski utjecaj a zamjenjuje ga rimski kada se pojavljuje i drugo ime za Nin Enona. Za vrijeme utjecaja Rima Nin je imao svoju statutarnu autonomiju. Doseljavanjem Slavena i Hrvata na ove prostore Krajem 6. st i početkom 7. st Nin postaje njihovo prvo političko, kulturno i vjersko središte. Za vrijeme hrvatskih narodnih vladara Nin je jedna od njihovih prijestolnica iz koje upravljaju državom, a isto tako i važna ratna i trgovačka luka. 7. lipnja 879. godine knez Branimir od pape Ivana VIII prima pismo koje je u ono doba bilo priznanje države Hrvatske. 1069. godine Petar Krešimir IV. u Ninu prvi naziva Jadransko more našim morem u darovnici kojom zadarskom samostanu Sv. krševana daruje otok Maun. 1080. godine za vrijeme kralja Dmitara Zvonimira papinski legat održava crkveni sabor. Gubitkom državne samostalnosti Nin kao i cijela Hrvatska pada pod mađarsku krunu. Za to vrijeme Nin je samostalna gradska komuna što mu potvrđuju Andrija II. 1205. godine i Bela IV. 1244. godine. Ludovik I. 1371. godine održava sabor plemstva i građanstva hrvatske i Dalmacije i naziva Nin naš glavni i kraljevski grad dalmatinski. Nin je pod hrvatsko ugarskim kraljem do 1409. godine kada ga sramotnom prodajom Ladislav Napuljski zajedno sa Dalmacijom, Zadrom i ostalim autonomnim gradovima nije predao Mlečanima. Nin zadržava svoju autonomiju. U strahu od Turaka Mlečani 1537. godine napuštaju Nin, Turci ga ruše ali ga nisu zadržali. Stanovništo se vraća i obnavlja grad i zidine. Početkom Ciparskog rata 1570. godine Turci još jednom nakratko zauzimaju Nin, a Mlečani ga s brodova razaraju. Godine 1646. Mlečani ponovo napuštaju Nin, ali ovom prigodom su ga prvo zapalili te s dvije velike i četiri male galije bombardirali iz luke. Nakon ovog razaranja, iako je pokušana obnova grada, Nin više nikada vratio prijašnju važnost. 1828. godine konačno je ukinuta Ninska biskupija, a zbog malarije stanovništva je sve manje. Od 1903.-1909. godine vrši se asanacija riječice Jaruge, kanalizira se njeno ušće i premješta istočnije od samog grada (otoka). Stanovništvo se vraća,a grad ekonomski jača jer je riješen najveći problem stanovanja u gradu. Kraljevina Jugoslavija nije se puno brinula za sam grad tako da su ostali neiskorišteni njegovi potencijali. Tek nakon II. sv. rata počelo se ulagati u Nin (izgrađena je ciglana, uređena solana). Nakon osamostaljenja Hrvatske, odlukom Hrvatskog sabora Nin je 1997. godine dobio status grada. Gospodarstvo Maraš d.o.o. - Vrsi Solana Nin d.o.o. Cenmar Znameniti ljudi Kip Grgura Ninskog djelo kipara Ivana Meštrovića Biskup Grgur Ninski Knez Branimir Kralj Petar Krešimir IV. Biskup Teodozije Petar Zoranić, pjesnik Gojko Marinković, novinar Spomenici i znamenitosti Višeslavova krstionica Crkva sv. Križa Crkva sv. Anselma i Marcele Crkva sv. Nikole u Prahuljama Condura croatica Serilia liburnica Obrazovanje Osnovno školstvo Osnovna škola "Petar Zoranić" Kultura Muzeji Muzej ninskih starina Riznica župne crkve Galerije Galerija Višeslav KUD Branimir Nin [1] Osnovan je u siječnju 1996. godine i ima dvije sekcije: tamburaški orkestar i mažoretkinje. Sport Gastronomija Šokol najpoznatija ninska delicija Vanjske veze Commons-logo.svg Nin na Wikimedijinoj ostavi Turistička zajednica grada Nina Gradovi i općine Zadarske županije Gradovi Benkovac | Biograd na Moru | Nin | Obrovac | Pag | Zadar Općine Bibinje | Galovac | Gračac | Jasenice | Kali | Kolan | Kukljica | Lišane Ostrovičke | Novigrad | Pakoštane | Pašman | Polača | Poličnik | Posedarje | Povljana | Preko | Privlaka | Ražanac | Sali | Stankovci | Starigrad | Sukošan | Sveti Filip i Jakov | Škabrnja | Tkon | Vir | Vrsi | Zemunik Donji Ostale općine i gradovi u Hrvatskoj Zagrebačka županija | Krapinsko-zagorska županija | Sisačko-moslavačka županija | Karlovačka županija | Varaždinska županija | Koprivničko-križevačka županija | Bjelovarsko-bilogorska županija | Primorsko-goranska županija | Ličko-senjska županija | Virovitičko-podravska županija | Požeško-slavonska županija | Brodsko-posavska županija | Zadarska županija | Osječko-baranjska županija | Šibensko-kninska županija | Vukovarsko-srijemska županija | Splitsko-dalmatinska županija | Istarska županija | Dubrovačko-neretvanska županija | Međimurska županija Popis općina u Hrvatskoj | Popis gradova u Hrvatskoj [sakrij]vru Hrvatski gradovi Bakar | Beli Manastir | Biograd na Moru | Buje | Buzet | Cres | Crikvenica | Čabar | Čakovec | Čazma | Daruvar | Delnice | Donja Stubica | Donji Miholjac | Drniš | Dubrovnik | Duga Resa | Dugo Selo | Đakovo | Đurđevac | Garešnica | Glina | Gospić | Grubišno Polje | Hrvatska Kostajnica | Hvar | Ilok | Imotski | Ivanec | Ivanić-Grad | Jastrebarsko | Karlovac | Kastav | Kaštela | Klanjec | Knin | Komiža | Koprivnica | Korčula | Kraljevica | Krapina | Križevci | Krk | Kutina | Kutjevo | Labin | Lepoglava | Lipik | Ludbreg | Makarska | Mali Lošinj | Metković | Mursko Središće | Našice | Nin | Nova Gradiška | Novalja | Novi Marof | Novi Vinodolski | Novigrad | Novska | Obrovac | Ogulin | Omiš | Opatij

Kao na slikama PJESME ŠIŠKA MENČETIĆA VLAHOVIĆA I GJORE DRŽIĆA Zagreb 1870. STARI PISCI HRVATSKI Šiško Menčetić (1457–1527), je bio dubrovački pjesnik vlastelinskog porijekla, koji je ostvario svoj pjesnički opus uglavnom u XV. stoljeću. Poznat je kao plodan pjesnik, koji je ostavio u rukopisu zamašni ljubavni kanconijer od nekoliko stotina pjesama. Opus mu se često uspoređuje s Džorom Držićem. Pisao je u duhu renesansne pustopašnosti, a tako je i živio: neobuzdani gosparski, aristokratski temperament, izvođen je i pred sud zbog izgreda na ulicama i napastovanja ženskog svijeta. Njegova pjesma “Blaženi čas i hip” jedna je od onih pjesama koje reprezentiraju i simboliziraju stil hrvatskog petrarkizma i zato nadživljuju stoljeća. Шишко Сигмунд[2] Менчетић је рођен 1458. године у старој дубровачкој племићкој породици. Био је син дубровачког властелина Шимуна[3] Менчетића, који се потписивао и као Влаховић, па се претпоставља да је био син Влаха. Влаховићем су називали Дубровчани и унука Шишка. Младост је провео изузетно разуздано, а пропевао је током седмогодишње љубави према једној девојци. Друговао је са песником Џоретом Држићем; били су то први дубровачки песници - трубадури који су писали на народном `словинском` језику. Џоре је постао свештеник, а Шишко се оженио као четрдесетогодишњак. Менчетић је оставио иза себе зборник (канцијонеро)[4] љубавних и нешто религиозних песама. Обављао је разне дужности у дубровачкој влади. Умро је, заједно с два своја сина, 25. јуна 1527. у великој епидемији куге. Поезија[уреди | уреди извор] Менчетићев песнички зборник изузетно је обиман, броји 512 песама. Убедљиво највећи њихов део представља петраркистичка љубавна лирика, неколико је сатиричних, морално-рефлексивних, а ту је и мали циклус религиозних песама. Тематско-мотивски и стилски елементи тих песама, посебно оних љубавних, показују да је Менчетић одлично познавао италијанско стваралаштво свог и нешто старијег времена. Врло близак песницима хибридног петраркизма напуљске школе, највећи део његовог љубавног канцонијера чине песме које сврставамо у другу фазу ове врсте песништва, опис драгине лепоте. Њихов број, врло мале разлике у погледу мотивске грађе, а знатно веће на стилском плану, стварају утисак да је Менчетић — свесно или не — варирао теме желећи да испроба (или покаже) стилске и поетске могућности једног новог поетског језика. У тако великом броју песама, наравно, и то нарочито у песмама чији је централни мотив патња неуслишеног љубавника, долази до многих понављања, износе се различити тада већ утврђени клишеи, па неретко ова поезија делује као недоживљена. Ипак, међу њима има и успелијих песама, као што је Не могу живјети без тебе, заснована на досетки да му је госпођа толико драга да је постала део лирског субјекта; у низу игара речима заснованим на њој, и данас врло модерно звучи реторско питање у стиху 5 „тер тебе желећи сам себе тој жељу“. Изузетно је вешто компонована песма од једног дистиха Боже, шта оста теби, у којој изузетном стилском и ритмичком композицијом чини крупан комплимент драгој заснован на платонистичком поимању феномена лепоте. Строгу и значењем богату композицију налазимо и у песми Како разблудно ходи. У делу канцонијера у којем се опева срећа услишеног љубавника Менчетић у највећој мери одступа од Петраркиног тематског круга и доживљаја љубави уопште: ове песме, као нпр. Љувено уживање, често имају наративну структуру и приповедају о тренуцима љубавне среће, често врло отворено описујући сензуалне моменте љубавне среће (уз ограде као што је у овој песми: А наприд остало казат ми ни смилос). У њима често доминира екстатични доживљај љубавне среће, али изражен готово увек приповедним тоном, као опис сопственог стања у том тренутку, у прошлом времену. У тим песмама често зрачи његова понесеност „стварном радошћу ренесансног човека опчињеног љубављу и лепотом.“ У овој песми, као и у многим другим, појављују се неки карактеристични елементи трубадурске (провансалске) љубавне поезије, као што је мотив албе (долазак зоре која раздваја љубавнике), или пак мотив слављења госпође у својој поезији (као и у песми Пјесник сам). Однос према Петрарки, нарочито у овом циклусу, врло се јасно огледа у песми Блажена ти и сва твоја лјепота: на први поглед, ова песма делује као тачан и потпун препев чувеног Петраркиног сонета LXI јер их повезује најпре композициони принцип развијања песме (благосиљање на почетку сваке композиционе јединице: строфе / дистиха), затим парафраза многих Петраркиних стихова. Како је Менчетић своју песму испевао у дванаестерачким дистисима, отуда први и други стих дистиха, односно парни и непарни стихови песме, другачије су структурирани: по правилу, Менчетић у непарним стиховима прилично верно преноси Петраркине мотиве и изразе, док у парним стиховима нешто слободније варира Петраркине расуте риме, мењајући основно значење и атмосферу песме наглашавањем све сензуалнијих тонова. Тај тон нарочито добија на интензитету у последњем дистиху: Блажена лјепос тва, блажена тва младос / покли се мени сва дарова за радос. Платонистички Петраркин завршетак, у којем се Лаура појављује као нека врста музе, инспирација његових стихова и искључиви власник његових мисли, потпуно је изостала код Менчетића. Тиме је потпуно елиминисан елегични и сетни тон Петраркиног завршетка, а Менчетићева песма добила дитирампски призвук мотивисан фино израженим хедонизмом. Преузимајући основни Петраркин поступак, нашавши, затим, инспирацију у појединим његовим стиховима, Менчетић је начинио песму битно другачијег значења: у њој није више лирски субјекат у центру песме, већ еротски доживљај вољене особе, што су све битне особине напуљске школе. Међу овим песмама има и оних које су другачије обликоване, које делују проживљеније и уверљивије и које делимично излазе из мотивских оквира петраркизма, као песма Моја молитва. Последња фаза петраркистичког канцонијера, резигнација због егзистенцијалне неиспуњености лирског субјекта земаљском љубављу и окретање Богородици, само делимично је остварена у Менчетићевом стваралаштву и практично замењена малим циклусом религиозних песама упућених Исусу Христу. Елементи резигнације уочавају се у неким његовим сатиричним песмама, нарочито оним мизогинским, Уздање у жену или Мрзим на жене и нећу да игда о којој добро говорим, у којима се жене приказују као извор сваког зла и као неверна бића. У другим сатиричним песмама, као и у понекој рефлексивној, Менчетић обрађује углавном теме општег значаја, као што су богатство и шкртост, док у једној пева о Злу од Котора: то је први песнички траг иначе традиционалног непријатељства Дубровчана и Которана. Изузетно су јаке Менчетићеве везе са усменом традицијом: оне се огледају како у низу стилских средстава преузетих из тог богатог корпуса, тако и у низу лексема и, нарочито, изрека, које је Менчетић радо инкорпорирао у своје стихове заснивајући на њима досетке, којима је поетички тежио. Поезија Шишка Менчетића, обимна, али не и превише разноврсна, у нашој књижевној историји често је третирана као неоригинална, монотона, превише извештачена и сл. Међутим, новија истраживања, у оквирима нешто другачијег сензибилитета који у литератури није тражио искључиво оригиналност, нарочито у односу према страним узорима, већ је умео да препозна и неке суптилније тонове и вредности, који је умео у овим стиховима да уочи фине и не увек лако уочиве везе са усменим песништвом, да развијени и понекад сложени артизам не тумачи као извештаченост, већ да га прихвати као песничку вредност, дакле, оваква истраживања нашла су много више литерарне вредности у обимном Менчетићевом опусу. Иако монотон када се чита одједном, у целини и редом, у њему се могу наћи бројне песме с немалим песничким вредностима, и то вредностима различитих врста. Осим тога, Менчетићева поезија одиграла је веома важну улогу у даљем развоју дубровачког песништва, постала један од његових темеља, утврдила, па и канонизовала низ тематско-мотивских и стилских елемената који су у потоњој поезији постали незаобилазни део поетске структуре. Већ Динко Рањина је средином 16. века у Менчетићу и Држићу препознао зачетнике дубровачког литерарног стваралаштва, а половином 18. века један дубровачки биограф забележио је вероватно опште мњење по којем је Менчетић дубровачки Петрарка. Džore Držić (Dubrovnik, 6. februar 1461 — Dubrovnik, 26. septembar 1501) bio je renesansni pesnik iz Dubrovačke republike.[1] U srbistici se tretira kao srpski pisac i pripadnik srpske i hrvatske književne baštine. Životopis[uredi | uredi izvor] Džore Držić potiče iz građanske dubrovačke porodice Držić, koja je poreklom iz Kotora. Sin je Nikole (građanina koji je rano umro) i Nikolice rođ. Vodopić. Džoro je i stric dramaturga Marina Držića.[2] Savremenik je dubrovačkog pesnika Šiška Menčetića,[3] u čiju kćerku je bio nesrećno zaljubljen. Nakon završene humanističke škole u Dubrovniku, odlazi u Italiju, gde stiče doktorat svetovnog i duhovnog prava. Primio je sveštenički čin 1487. godine i postao upravitelj dveju crkvi, zauzevši tako mesto koje je tradicionalno pripadalo njegovoj porodici. Poznati humanista Đurađ Dragišić pominje ga u svom spisu O prirodi anđela (iz 1499. godine) kao učesnika u učenim diskusijama vođenim na latinskom jeziku u dubrovačkoj Katedrali, i ističe ga kao jednog od najboljih besednika, što ukazuje na njegovo veliko obrazovanje, koje se uočava i u njegovim stihovima. Književni rad[uredi | uredi izvor] Vrlo dugo se smatralo da je Držićeva poezija u celini očuvana u Ranjininom zborniku, pa mu je pripisivan veoma veliki broj vrlo raznolikih pesama. Otkriće tzv. dablinskog rukopisa 1963. godine pokazalo je da mnoge od tih pesama nisu plod njegovog pera, ali i otkrilo niz dotle nepoznatih njegovih dela. Karakterističan je već njegov naslov: Džorete Držića pjesni ke stvori dokle kroz ljubav bjesnješe. U njemu se nalazi ukupno 96 pesničkih sastava, od kojih je jedan prva svetovna drama na našem narodnom jeziku, ekloga Radmio i Ljubmir. Ljubavna poezija[uredi | uredi izvor] Najveći deo Držićevog opusa zauzima ljubavna poezija koja je po mnogim svojim elementima bliska tzv. bembističkoj struji petrarkizma. U njoj mnogo ređe susrećemo ženu, a mnogo više prostora posvećeno je lirskom subjektu, baš kao i kod Petrarke i „čistih“ petrarkista. To pokazuju već akrostisi, u kojima se kod Držića ne pojavljuju ženska imena, već njegovo, ili pak uzdasi. Ton njegovih pesama uglavnom je elegičan i melanholičan, često je refleksivnost njihova odlika. Veoma veliku pažnju posvećuje stilu i kompoziciji. Pored uobičajenog dvostruko rimovanog dvanaesterca, pisao je i ove stihove sa trostrukom rimom, kao i stihove drugih metara. Osim toga, akrostisima i refrenima organizovao je stihove u različite strofične oblike, kao u pesmi Ranjenom srcu tražim lijeka, u kojoj razvija uobičajenu petrarkističku dosetku o srcu koje napušta ljubavnika kada ugleda dragu, ali ta končetistička metafora umiranja zbog ljubavi dobija novo značenje zahvaljujući izuzetno uspelom refrenu koji banalnoj ljubavnoj žalopojki daje novo značenje fine introspekcije lirskog subjekta: Grem si, grem, gdigodir misal mi pozađe, / jeda se gdi ki mir mom srcu obnađe. U pesmi Sve se sad izmijenilo… Držić ideju o prolaznosti vremena razrešava setnom elegičnom refleksijom o trpljenju udaraca vremena i prilagođavanju njegovim promenama, što će nekoliko decenija kasnije na sasvim drugačiji način razvijati njegov sinovac Marin Držić u monolozima Pometa u komediji Dundo Maroje. Pesma Kada bih najvolio umrijeti pripada ciklusu ostvarene ljubavi i vrlo dobro prikazuje karakter ove poezije: u trenutku najveće radosti on razmišlja o najboljem trenutku za smrt i nalazi da je to u času kada je najlipše živiti. I ona je strukturirana u izrazito artisitičkom maniru kroz dugačak niz antiteza. Veoma je specifinčna pesma Poslanica Sladoju: komponovana je tako da uvodni i zaključni deo pesme čini epistolarno obraćanje Sladoju, danas nepoznatom pesniku komične poezije (a možda i izmišljenom), od kojeg Držić traži stihove koji će mu pružiti utehu, dajući izvanrednu sažetu definiciju funkcije komike rečima smih izvidni. U nju je inkorporirana prava ljubavna pesma u kojoj, iako nije lišena petrarkističkih obrta, ipak dominira niz realističnih elemenata: svoj bol poredi s boravkom u Stonu, zaljubio se u seljanku koju opisuje kao visoku i tanku, rumenu i bilu, ona gre s bogomolje, i to tiha stupaja, za njom gubi pamet i najstariji kmet i sl. Drugim rečima, ljubavna pesma bitno je obeležena time što je inkorporirana u poslanicu jer je samo taj žanr — koji je u renesansnoj poetici najmanje bio određen strogim normama — mogao da omogući pesniku da opeva drugačiji, sasvim atipičan doživljaj ljubavi. Realističnost, jednostavna životnost situacije, potpuna atipičnost objekta ljubavi, kao i atmosfere u kojoj se ona ostvaruje, podstakli su Držića da ovaj motiv opeva u sasvim drugačijem žanru i tako stvori pseudo-poslanicu. Ekloga Radmio i Ljubmir[uredi | uredi izvor] Ekloga Radmio i Ljubmir najstarija je svetovna drama na narodnom jeziku i predstavlja kratak dijalog (316 dvostruko rimovanih dvanaesteraca) dva pastira. On se vodi oko ljubavi i njihov odnos je tradicionalan u istoriji pastoralne literature: Radmio je razuman pastir koji zastupa princip racionalnosti, Ljubmir je zaljubljen i zastupa princip svemoći ljubavi, pred kojom njemu inače prihvatljiv racionalizam mora da se povuče. Bitna karakteristika ove drame jeste naglašena realističnost, i to ne samo u replikama trezvenog pastira Radmila, već i u rečima zaljubljenog Ljubmira. Na taj način Džore Držić je nagovestio mnoge bitne elemente potonjeg dubrovačkog dramskog stvaralaštva svih vrsta. Pri samom kraju dela pisac se poistovetio s likom zaljubljenog pastira Ljubmira stvavivši mu u usta reči da je uskoro Đurđevdan, moje krsno ime Ocena[uredi | uredi izvor] Lirika Džore Držića, po rečima Svetozara Petrovića, danas deluje kao fina i doterana, ponekad pomalo anemična i od konvencija bolesna, ali češće sugestivno natopljena živom mada diskretnom senzualnošću i nekom blagom mudrošću. Mnoge njegove pesme mogu se shvatiti kao zameci pojedinih književnih žanrova dubrovačke poezije toga doba. Reč je o pesniku širokog obrazovanja i širokih vidika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor:: Jurij Gagarin Žanrovi:: Autobiografije i biografije, E-knjige, Publicistika Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 21. oktobar 2020. Broj strana: 280 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Zapisi prvog čoveka u svemiru Prvi put na srpskom jeziku Životno iskustvo pokazuje da svemir neće osvajati nikavi „supermeni“, već najobičniji ljudi. Uostalom, graditelji sovjetskih svemirskih letilica, kao i moji drugovi kosmonauti, svi oni su obični ljudi, predstavnici naše radničke klase, naše inteligencije. Pre samo nekoliko godina ja sam radio kao livac, a sada sam postao Pilot-kosmonaut. Pogledajte me: zar vam ja ličim na „natčoveka“? Legendarno поехали, što na ruskom znači idemo, bila je poslednja reč koju je Jurij Gagarin izgovorio pre nego što se 12. aprila 1961. u letilici Vostok otisnuo u svemir. Čitav svet je ostao bez daha kad je dvadesetsedmogodišnji sin jednog stolara izvršio podvig koji niko pre njega nije uspeo da ostvari. U autobiografiji Put do zvezda Gagarin piše o detinjstvu provedenom pod nacističkom okupacijom, o školovanju za livca a kasnije i vojnog pilota, o ljubavi prema domovini i posvećenosti tadašnjoj Komunističkoj partiji i, konačno, o pripremama i prvom letu čoveka u svemir. „Ljudski rod neće večno ostati na Zemlji, već će u potrazi za svetlošću i prostranstvom najpre bojažljivo dospeti van atmosfere, a zatim će osvojiti sav prostor Sunčevog sistema.“ Konstantin Ciolkovski Jurij Aleksejevič Gagarin (rus. Юрий Алексеевич Гагарин[1], Klušino, 9. mart 1934 — Kiržač, Vladimirska oblast, Sovjetski Savez 27. mart 1968) bio je pilot sovjetskog ratnog vazduhoplovstva i sovjetski kosmonaut.[2] Postao je prvi čovek koji je putovao u svemir 12. aprila 1961. godine, kada je u letelici Vostok-1 napravio jednu orbitu oko Zemlje u trajanju od 108 minuta; ovim je SSSR napravio veliki korak napred u Svemirskoj trci. Odmah nakon leta Gagarin je postao međunarodna zvezda. Putovao je širom sveta, a dodeljena su mu mnoga priznanja i medalje, uključujući i počasno zvanje Heroja Sovjetskog Saveza - najviše odlikovanje u toj zemlji. Rođen je u seocetu Klušino, nadomak grada Gžat, koji je kasnije preimenovan u „Gagarin” u njegovu čast. U mladosti je radio kao livac u čeličani u gradu Ljuberci, a kasnije se prijavio u sovjetsko vazduhoplovstvo i služio je u vazduhoplovnoj bazi nadomak norveške granice, u murmanskoj oblasti. Kasnije je izabran za prvu klasu kosmonauta sovjetskog svemirskog programa, sa još pet pilota. Vostok-1 ostao je jedini Gagarinog let u svemir. Bio je rezerva za let Sojuz-1, tokom kojeg je kosmonaut (i njegov bliski prijatelj) Vladimir Komarov poginuo. Rukovodstvo SSSR-a trajno je zabranilo Gagarinu da leti u svemir, plašeći se za njegovu bezbednost. Poginuo je pri rutinskom letu sa svojim letačkim instruktorom u dvosedu MiG-15, krajem marta 1968. godine, u 34. godini života.[2] Biografija Mladost Jurij Gagarin je rođen u selu Klušino kod Gžata (danas u Smolenskoj oblasti, Rusija) 9. marta 1934. godine. Njegovi roditelji, otac Aleksej Ivanovič Gagarin i majka Ana Timofejevna Gagarina, radili su na kolhozu. Jurij je bio treće od četvoro dece, a njegova starija sestra Zoja ga je učila dok su mu roditelji radili. Dok je bio mlad, Jurij je bio zainteresovan za svemir i planete i maštao je o putovanju svemirom. Do kraja 1942. selo su okupirali nacisti, a jedan nemački oficir obesio je Jurijevog mlađeg brata Borisa o drvo i ostavio ga da umre, ali ga je majka spasila. Boris se od toga nije potpuno oporavio, a nekoliko godina kasnije je okončao sebi život vešanjem. Gagarinovu majku Anu nemački vojnik je teško povredio kosom, a otac Aleksej je pretučen kada je pokušao da sabotira mlin u kom je radio i bio je trajno onesposobljen. Cela porodica je bila proterani iz svog doma, pa su morali sebi da iskopaju primitivno sklonište da bi preživeli. Stariji brat Valentin i sestra Zoja poslati su u okupiranu Poljsku kao robovska snaga i nisu se vratili sve do kraja rata.[3] Od 1949. do 1951. išao je u školu u mestu Ljuberci pokraj Moskve. Njegov nastavnik matematike i nauke leteo je u Sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu za vreme rata, što je moglo da ostavi jak utisak na Gagarina. Nakon toga se upisao u tehničku školu u Saratovu. Dok je bio tamo, učlanio se u oblasni aero-klub i naučio da leti u avionu Jak-18, a taj hobi mu je oduzimao mnogo vremena. Nakon završetka srednje škole, upisao se u vojnu pilotsku školu u Orenburgu. Tu je upoznao Valentinu Gorjačevu, sa kojom se oženio 1957. godine. Nakon diplomiranja, postao je pilot aviona MiG-15 i raspoređen je u vojnu bazu Luostari u Murmanskoj oblasti. Kao odrastao čovek, Gagarin je bio visok samo 1,57 m, što je bilo prednost u malom kokpitu Vostoka. Dobio je čin poručnika 5. novembra 1957. godine, a 6. novembra 1959. unapređen je u starijeg poručnika.[4] Karijera u sovjetskom svemirskom programu Odabir i trening Gagarin je, nakon velike potrage i procesa selekcije, 1960. godine odabran sa još 19 kosmonauta za sovjetski svemirski program. Uz druge potencijalne kosmonaute, Gagarin je bio podvrgnut rigoroznim eksperimentima sa ciljem da se testira njegova fizička i psihološka izdržljivost. Takođe je prošao i intenzivnu obuku za predstojeći let. Od 20 odabranih kosmonauta, samo su Gagarin i German Titov ušli u najuži krug zbog svojih izvrsnih učinaka tokom obuke, kao i zbog svojih fizičkih osobina, pošto nije bilo mnogo mesta u Vastoku, a obojica su bili niski. Konačna odluka, doneta u najvišim nivoima Komunističke partije Sovjetskog Saveza, možda je donesena zbog Gagarinovog skromnog porekla i vesele ličnosti, nasuprot Titovu, koji je bio poreklom iz srednje klase. Time bi sovjetske vlasti pokazale da se u njihovoj državi i obični seljak može nadati da poleti u svemir. Sergej Koroljov, vođa sovjetskog svemirskog programa, takođe je imao uticaja na odluku da Gagarin bude izabran za let Vostoka-1. Naime, kada je izbor sužen na Gagarina i Titova, Koroljov ih je sproveo da vide kapsulu koja je pripremana za let. Tom prilikom, unutra je prvi ušao Titov, a zatim Gagarin, koji je pre ulaska skinuo cipele i bluzu da ne bi oštetio nešto od opreme, što je na Koroljova ostavilo jak utisak. Let u svemiru Glavni članak: Vostok 1 Gagarin u Vastoku 1 Gagarin je 12. aprila 1961. postao prvi čovek koji je poleteo u svemir u Vostoku 1. Pošto je postojala velika verovatnoća da misija ne uspe i Gagarin pogine, napravljena su tri saopštenja za štampu, jedan u slučaju uspeha i dva u slučaju neuspeha. Kontrolori na zemlji su tek nakon 25 minuta ustanovili da je dostigao stabilnu orbitu. Vostokom 1 je upravljano automatski, pošto medicinsko osoblje i konstruktori letelice nisu bili sigurni kako će ljudsko biće reagovati na bestežinsko stanje, pa su ručne kontrole bile zaključane kako Gagarin ne bi sam upravljao letelicom (šifra za otključavanje kontrola je bila postavljena u Vostok 1 u slučaju da se desi nešto nepredviđeno). Automatski sistem je podesio Vostok 1 u položaj za uključivanje povratnih raketa otprilike nakon 1 sata leta. Rakete su se uključile iznad zapadne obale Afrike, blizu Angole, oko 8.000 km od predviđenog mesta za sletanje i gorele su oko 42 sekunde. Zbog ograničenja u pogledu mase nije bilo rezervnih raketa. Kapsula je imala zalihe za 10 dana koje će omogućiti život i prirodno opadanje orbite u slučaju da rakete ne odrade kako je planirano. Kapsula Vostoka 1 Nakon paljenja raketa za povratak, Vastokov modul sa opremom je neočekivano svežnjem žica ostao privezan za kapsulu za povratak. Dve polovine letelice je trebalo da se odvoje 10 sekundi nakon gašenja raketa za povratak, ali se to nije desilo ni posle 10 minuta. Letelica se naglo okretala pre nego što su žice izgorele i modul se namestio u pogodnu orijentaciju za ulazak. Gagarin je iskočio padobranom na visini od 7 km i bez problema se spustio na zemlju. Kako su pravila Međunarodne aeronautičke federacije zahtevale da se pilot mora spustiti sa svojom letelicom, Sovjetski Savez je insistirao da je Gagarin sleteo Vostokom i Međunarodna aero-nautička federacija je priznala let. Nekoliko godina kasnije je otkriveno da je Gagarin iskočio iz Vostoka. Gagarin je tokom leta unapređen u čin majora.[5] Nakon leta Gagarin na grafitu pored Dijega Maradone i Fidela Kastra (Drvengrad). Nakon leta, Gagarin je odmah postao poznata i slavna ličnost širom sveta i putovao je po Italiji, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Kanadi i Japanu da bi promovisao sovjetski uspeh. U čin potpukovnika sovjetskog vazduhoplovstva je unapređen 12. juna 1962, a 6. novembra 1963. dobio je čin pukovnika. Postao je član Vrhovnog sovjeta 1962. godine. Kasnije se vratio u Zvezdani grad i radio na dizajnu svemirske letelice koja se mogla koristiti više puta. Na tim projektima je radio 7 godina. Smrt Kasnije je Gagarin postao zamenik direktora za obuku u Zvezdanom gradu. U isto vreme pokušao je da se prekvalifikuje u pilota lovca. Na dan 27. marta 1968. godine, Gagarin i njegov instruktor Vladimir Serjegin poginuli su u MiG-15UTI na rutinskom letu blizu Kiržača. Nije poznato šta je izazvalo pad, ali je istraga iz 1986. pokazalo da je turbulencija nastala kada je presretač Su-11 koristio dopunsko sagorevanje („forsaž”) mogla da izazove da Gagarinov avion leti nekontrolisano. Vremenski uslovi su takođe bili loši, što je moglo doprineti nemogućnosti da se Gagarin i instruktor isprave pre nego što su pali. U svojoj knjizi „Dve strane meseca“ (engl. Two Sides of the Moon), Aleksej Leonov priča da je leteo helikopterom u toj oblasti istog dana kada je čuo dva glasna praska u daljini. Njegov zaključak je da je avion Suhoj (koji je on identifikovao kao Suhoj Su-15) leteo ispod minimalne dozvoljene visine, bez saznanja o tome zbog loših vremenskih uslova, prošao je na 10 do 20 metara od Jurijevog i Serjeginovog aviona dok je probijao zvučni zid. Turbulencija koja je nastala izazvala je nekontrolisana okretanja MiG-a. Leonov veruje da je prvi prasak koji je čuo bio od aviona koji je probijao zvučni zid, a da je drugi od pada Gagarinovog aviona.[6][7] Nova teorija, koju je 2005. izneo prvobitni istražitelj nesreće, tvrdi da je prethodni pilot ili posada aviona slučajno ostavila otvorenu kabinu, što je dovelo do gubitka kiseonika, pa Gagarin i Serjegin nisu mogli da upravljaju avionom.[8] Gagarin i Serjegin sahranjeni su jedan do drugog u zidu Kremlja na Crvenom trgu. Počasti Gagarin na grafitu u Harkovu (2008). Zaveštanje Osim njegovog niskog rasta od 1,57 m, jedna od Gagarinovih najuočljivijih svojstava je bio njegov osmeh.[9] Mnogi su komentirali kako je Gagarinov osmeh privlačio pažnju publike na čestim turnejama u kojima je učestvovao tokom nekoliko meseci nakon uspešne misije Vostok 1.[10] Gagarin je isto tako zaradio reputaciju sposobne javne ličnosti. Kad je posetio Mančester u Ujedinjenom Kraljevstvu, pljuštala je kiša. Međutim, Gagarin je insistirao da pokretni krov automobila ostane spušten, da bi masa obožavalaca mogla da ga vidi. Tom prilikom izjavio je: „Ako su svi ovi ljudi došli da me pozdrave i mogu da stoje na kiši, mogu i ja.” Gagarin je odbio kišobran i nastavio je da stoji u svom Bentliju sa spuštenim krovom, tako da je bodreća povorka mogla da ga vidi.[10] Sergej Koroljov, jedan od glavnih organizatora tokom ranih godina Sovjetskog svemirskog programa, kasnije je rekao da je Gagarin posedovao osmeh „koji je razvedravao Hladni rat”.[11] Vannastavni događaj za učenike osnovnih škola posvećen 60. godišnjici prvog ljudskog leta u svemir - „Gagarinov podvig“. Priznanja Ruska rublja komemoriše Jurija Gagarina 2001. godine. Statua Jurija Gagarin u Londonu, u blizini Admiralskog luka (sada u Griniču). Dan Gagarinovog svemirskog leta, 12. april, obeležava se kao poseban datum. Od 1962. godine taj dan je proslavljan u Sovjetskom Savezu i kasnije u Rusiji i drugim post-sovjetskim državama kao Dan kosmonautike. Od 2011. godine taj dan su Ujedinjene nacije proglasile kao Međunarodni dan ljudskog svemirskog leta.[12] Od 2001. godine Jurijeva noć se održava kao međunarodna proslava svakog 12. aprila, radi obeležavanja prekretnice u istraživanju svemira. Brojne zgrade i druga mesta na Zemlji su imenovana po Gagarinu. Centar za obuku kosmonauta u Zvezdanom gradu u Rusiji nosi njegovo ime od 1969. godine. Lansirna platforma u kosmodromu Bajkonur, sa koje su Sputnjik 1 i Vostok 1 lansirani, je sad poznata kao „Gagarinov start”. Po njemu se zovu Gagarinski rejon i grad Gagarin u Rusiji. Jedna od najvećih novobeogradskih ulica nosi njegovo ime. Sovjetska vazduhoplovna akademija je preimenova u Gagarinovu vazduhoplovnu akademiju 1968. godine. Gagarin je počastvovan na Mesecu od strane američkih astronauta. Njemu je odao počast Američki svemirski program tokom Apolo 11 misije 1969. godine, kad su astronauti Nil Armstrong i Baz Oldrin ostavili komemoracionu plaketu na površini Meseca, na kojoj su ispisana imena svih kosmonauta i astronauta koji su do tog trenutka izgubili život, uključujući Gagarina i Vladimira Komarova.[13][14] Godine 1971, astronauti na misiji Apolo 15, Dejvid Skot i Džejms Irvin, ostavili su Palog astronauta na njihovom mestu sletanja, kao spomen svim američkim astronautima i sovjetskim kosmonautima koji su preminuli tokom Svemirske trke, sa Jurijem Gagarinom na spisku među 14 drugih.[15][16] Po njemu je zvanično nazvan krater na daljoj strani Meseca, prečnika 265 km. U njegovu čast je postavljeno nekoliko statua. Dana 4. juna 1980. otvoren je spomenik Gagarina na Gagarinovom trgu u Lenjinovoj aveniji (Moskva). Spomenik je visok 42,4 metra i napravljen je od titanijuma (materijala koji ima široku primenu u izradi svemirskih letelica). Pored stuba je i replika desantnog modula koji je koristio Gagarin. Godine 2011. statua Jurija Gagarina otkrivena je u blizini zgrade Admiraliteta na kraju ulice Mol, u Londonu, nasuprot trajne statue Džejmsa Kuka. To je kopija statue izvan Gagarinove bivše škole u Ljubercima.[17] Godine 2013. statua je premeštena na njenu stalnu lokaciju izvan Kraljevske opservatorije u Griniču.[18] Godine 2012. statua je otkrivena kod bivšeg sedišta agencije NASA na Saut Vejsajd Drajvu u Hjustonu. Skulptura, koju je 2011. godine završio umetnik/kosmonaut Aleksej Leonov, je poklon Hjustonu od raznih ruskih organizacija. Hjustonski gradonačelnik Anis Parker, administrator agencije NASA Čarls Bolden i ruski ambasador Sergej Kisljak bili prisutni na ceremoniji posvećivanja.[19] Gagarin je memorijalizovan u muzici, uključujući ciklus sovjetskih patriotskih pesama Sazvežđe Gagarin (rus. Созвездье Гагарина) koje su napisali Aleksandra Pahmutova i Nikolaj Dobronravov tokom 1971. godine.[20] Najpoznatije od tih pesama pominju Gagarinov uzvik „pojehali!” („ajdemo!”).[21][20] Bio je inspiracija za delove „Hej Gagarin” autora Žan Mišel Žara (na albumu Métamorphoses), „Gagarin” u izvođenju grupe Public Service Broadcasting i „Gagarin, voleo sam te” grupe Undervud. Plovila su imenovana po njemu. Sovjetski brod za praćenje Kosmonaut Jurij Gagarin je izgrađen 1971. godine. Jermenska aviokompanija Armavija imenovala je svoj prvi Suhoj Superdžet 100 u Gagarinovu čast 2011. godine.[22] Sovjetski Savez je izdao komemorativne novčiće na 20. i 30. godišnjicu Gagarinovog leta: novčić od jedne rublje (1981) i 3 rublje (1991). Godine 2001, radi komemorisanja 40. godišnjice Gagarinovog leta, serija od četiri kovanice sa njegovim likom je izdata u Rusiji: 2 rublje (bakar-nikal), 3 rublje (srebro), 10 rublji (mesing-bakar, nikal), i 100 rublji (srebro).[23] Godine 2011, Rusija je izdala kovanicu od 1.000 rubalja (zlato) i od 3 rublje (srebro) da bi se obeležila 50. godišnjica leta.[24] Godine 2008, Kontinentalna hokejaška liga je nazvala svoj šampionski trofej Gagarinov kup.[25] Godine 2010. prema pregledu Svemirske fondacije, Gagarin je bio svemirski heroj koji je rangiran kao šesti po popularnosti, na istom nivou popularnosti sa fikcionim kapetanom Džejms T. Kirkom serije Zvezdane staze.[26] Ruska dokumentarna drama Gagarin. Prvi u kosmosu je objavljena 2013. godine.

GORNJE POLJE KOD NIKŠIĆA Radivoje Tadić Zajednica sela: Vir, Duga, Jasenovo polje, Miločane, Orah, Praga, Rastovac i Šipačno pregled bratstava Nikšić, 2001. 514 strana, tvrd povez, udžbenički format. Posveta autora. Poslednja dva-tri lista gde je sadržaj malo izgužvani. Generalno, očuvana. Istoriju i geografiju Gornjeg Polja, područja površine 256 kvadratih kilometara, način življenja starosjedilaca i doseljenika iz vremena kapetanija i kmetija, oblasti, srezova i opština, sačuvao je pukovnik Radivoje Tadić u reprezentativnoj monografiji Gornje Polje kod Nikšića. Njegov brat Jovo, kapetan u penziji, najstariji Gornjepoljac, rođen 1920. u zaseoku Avtenice, učesnik NOB-a, nosilac više ratnih i mirnodopskih odlikovanja i priznanja, kojeg pamćenje služi i u 98. godini života, dragocjen je svjedok i pričač višedecenijskih zbivanja na tom području: “Tadići su porijeklom iz Pive. Za vrijeme Turaka odselili su za Trebinje, a nakon stotinu godina, tridesetak godina prije oslobođenja Nikšića, moj prađed Uroš došao je sa sedam sinova u Gornje Polje. Danas je to najbrojnije bratstvo u Gornjem Polju, a u Trebinju je tada ostala jedna porodica, i danas je jedna,” priča gospodin Jovo, kako ga oslovljavaju mještani. Pola vijeka nakon oslobođenja od Turaka kuće su građene po obodu, a u Polju ih gotovo nije bilo. Imanja starosjedilaca i ona koja su dodijeljena doseljenicima- glavarska, darovnica i kupovna zemlja, bila su zasijana. Livade su tek ponegdje presjecale oranice, a stanovnici su nakon Prvog svjetskog rata živjeli od poljoprivrede i stočarstva: “ Sijana je pšenica, raž, ječam, kukuruz, držana stoku, i od toga se živjelo. Gazde su bili oni koji su imali dosta stoke i zemlje. Domaćin sa 50 ovaca bio je siromah, a onaj sa 100 srednjestojeći. Moja porodica je bila među siromašne. Radili smo svoju i tuđu zemlju. Oranice su se radile napola, a livade na treću – dva dijela pripada gazdi, a treći domaćinstvu koje je radilo u najam. Neđeljom niko nije radilo. Poštovan je običaj- šest dana radi, sedmi odmaraj. Navodnjavanja nije bilo. Dolap, kolo za navodnjavanje Raka Maksimovića u zaseoku Brod izgrađen je 1930. godine, i prvi je u Crnoj Gori.” I nije Gornje Polje samo po tom kolu bilo prvo. Damjan Mijanović je 1938. godine izgradio hidroelektričnu centralu snage 30 vati koja je osvjetljavala sve kuće na Vidrovanu. Bilo je to prvo električno osvjetljenje u naseljima u Crnoj Gori. Na Vidrovanu je radila pilana knjaza Nikole-Šegarica, ili Knjaževa fabrika, a 1923. podignuta je na Buči još jedna u kojoj je radio mlin i vunovlačara – prva u Crnoj Gori. Stoga nijesu rijetki ono koji tvrde da se početak industrijalizacije Crne Gore desio u Gornjem Polju: “Pričalo se da je Knjaževu fabriku zapalila Opština kako bi zahvatila vodu za planirani vodovod. Ne znam da li je to tačno, ali na tom mjestu je 1929. počela gradnja vodovoda. Vodovod je ručno kopan od Vidrovana do Nikšića. Kanal dubine dva metra kopali su seljaci a za metar iskopa dobijali su jedan dinar. Gdje je bio kamen ručno se minavalo. Toga se sjećam odlično, išao sam u osnovnu školu. Cijevi su bile široke kao sulundar i omotane trakom. Traku smo gulili i od nje pravili piljke. Gradnja vodovoda bila je velika radost, jer su Nikšićani tada vodu koristili iz bunara.” Rijeke, mukavice, estavele… vodenice, stupe i pilane rijetkosti su po kojima je Gornje polje prepoznatljivo. Neke od tih rijetkosti danas su daleka prošlost. Za vrijeme Turaka, Crne Gore i Kraljevine Jugoslavije na gornjepoljskim rijekama Vidrovnu, Boljašnici, Rastovcu i Sušici bilo je osamnaest vodenica sa desetak valjaonica: mlini Perkovića, Matanovića, knjaza Nikole, Buča, vodenica Đuričića, Novi mlini, mlini Jegetić, Maksimovića, Đukanovića, Piljevića… Mlinari su bili mještani, a jedno vrijeme taj posao obavljao je i Jovo Tadić.: “Ti mlini imali su po dva ili tri kola, a žito je dopremano iz Golije, Pive, Banjana… Mlivo su dogonile na konjima žene, najčešće po sto kila, i čekale su nekada i 24 sata da bude samljeveno. Vlasnik mlina je meljačinu naplaćivao pet odsto- znači na 100 kila, 25 kila. Treći dio uzimao je mlinar. Tada su radile i stupe Mijanovića, Međedovića i Raičevića. Tu se valjalo sukno, koje su prele pa tkale žene. Nakon valjanja u stupama od njega se pravila roba, savršena odijela. Tada je šnajder bio Radule Tadić, a šili su Vujovići i Mijanovići. Švenje je bilo skupo, za jedno odijelo moralo se dva dana raditi.” Živjelo se u Gornjem Polju do Drugog svjetskog rata uglavnom od poljoprivrede i stočarsta. Djeca su od malih nogu učena tom radu, a ona koja su pokazivala posebne sklonosti, ili su bila iz imućnijih porodica pohađala su školu koja je u Gornjem Polju počela da radi 1899-90. Starina Jovo se sjeća da je 1927. u prvom razredu četvorogodišnje škole bilo tridesetak đaka: “Mali broj je kada završi tu školu išao u Nikšićku gimnaziju, iz čitavog Gornjeg polja desetak učenika. Kada je bilo lijepo vrijeme išli su pješke – po 10 i više kilometara u jednom pravcu, a zimi su nastavali u Nikšiću, plaćali su smještaj. To su bila đeca- desetak godina. Moj brat Radivoje je išao pješke, a u kasnu jesen ili zimi kada je dan kratak sretali smo ga i pratili. Do 1930. samo tri Gornjepoljca bila su na fakultetu. Ti studenti iz porodica Kisić, Ilić i Tadić prvi su iz Gornjeg Polja završili fakultet, a kasnije ih je bilo mnogo više”. Nakon 1930. godine u Gornjem Polju formirani su fudbalski klubovi Vidrovan i Gornjepoljac, a na glasu je bila i amaterska pozorišna trupa. U kući Vušovića. poznatoj po učenim ljudima. radila je i čitaonica koja je imala zavidan fond knjiga, i bila je veoma posjećena. U to vrijeme radili su i hanovi u kojima se moglo trgovati ali i popiti piće za kafanskim stolom: “Vlasnici hanova u kojima je bilo piće i roba plaćali su mnogo veću taksu. Hanove na tri mosta, od Srednjeg do Vidrovana, držali su Maksimovići, a na Vidrovanu Mijanovići, Bajovići i Mijatovići. Tada su milioneri bili Mijanovići. Automobila nije bilo, možda dva taksija, a motor je imao samo Damjan Mijanović. Sjećam se da je Milovan Maksimović, tada predsjednik Opštine, biciklom išao u Nikšić na posao. Život u Polju je bio siromašan, ali ne tako težak. Nije se puno radilo, nije se imalo što raditi, osim ljeti. Ko je imao stoku spremao je sijeno, brao list. Planištaci su živjeli mnogo teže”. Gornje polje je po mnogo čemu karakteristično etnografski, geografski ali i istorijski. Za vrijeme Osmanlijskog carstva predstavljalo je kapiju utvrđenog Onogošta, u njemu je 1690. zarobljen turski paša Džin Alija, a 1877. na Viru su Turci položili oružje pred knjazom Nikolom. 1934. u Gornjem Polju formirana je jedna od prvih seoskih ćelija Komunističke partije na području Nikšićkog sreza, a u oktobru 1941. tu je bilo sjedište Narodnooslobodilačkog nikšićkog odreda. Ratna zbilja određivala je sudbine mještana i svaka je priča za sebe. Jovo Tadić se našao u Drugoj dalmatinskoj koja je oslobođenje dočekala u Trstu. “ Druga dalmatinska je preživjela Petu ofanzivu, ali je mnogo ljudi izginulo. Tada su redove popunjavali Crnogorci. I ja sam se sa svojom četom kod Kolašina priključio Drugoj dalmatinskoj. Borbe su vođene svuda i svaka je istorija, ali se najslikovitije sjećam oslobađanja pedesetak zatvorenika iz zatvora u Straševini. Taj zatvor stražarili su četnici, a trebalo je da ga oslobodi Nikšićki odred. Rukovodstva moje čete koja je imala pedeset boraca i Nikšićkog odreda, koji je tražio pomoć, sastalo se kod Slanog. Tada je odlučeno da naša četa oslobađa zatvorenike iz Straševine. Uspjeli smo to bez žrtava, našto sam i danas ponosan. I Dan oslobođenja posebna je priča. Taj dan dočekali smo u Trstu. Posljednja borba je bila u Ilirskoj Bistrici. Mi smo od Kotora pješke išli i oslobađali otoke do Rijeke. Iz Rijeke smo brodom prešli na Rab odakle smo oslobodili Cres, i iskrcali se u Opatiju. Poslednje borbe vođene su u Ilirskoj Bistrici. Trst je bio već dva dana oslobođen kada smo mi došli, a oslobosili su ga Crnogorci. Narod je ogromnom radošću dočekao oslobođenje. Bilo je to veliko veselje”. Poslije Drugog svetskog rata priča o Gornjem Polju, izgradnji i načinu življenja slična je drugim poratnim. Nakon ukidanja zadruga mještani dobijaju državne poslove, a Gornje Polje doseljenike, nove kuće i livade. Pređašnji način života za tridesetak godina, relativno kratko vrijeme, dobija formu predanja, a materijalni ostaci ili mjesta koja nazivom čuvaju nekadašnji značaj postaju turističke destinacije. Vodenica Raičevića, jedina koja radi, puni novinske stupce, livade zaoravaju mašine, a ralo i plugovi dragocjenost su muzejskih zbirki. Farme i farmeri ne poznaju branje lista, sadijevanje sijena, žetvu srpom, kopljenje kukuruza. Valjaonica nema, nema ni robe od sukna pravljenog udarima drvenih maljeva. Sve to desilo se za samo jedan vijek, a mnogo šta po čemu je Gornje Polje prepoznatljivo mlađe je od Jova Tadića: ”Poslije Drugog rata vodilo se računa da što više ljudi radi. Ko je god hti, radio je. Nije za godinu mogao postati bogataš, ali mogao je skromno da živi i izdržava porodicu. Svi su živjeli podjednako. Osnovane su zemljoradničke zadruge u koje su ljudi unosili sve svoje. Bilo je i onih koji su to nevoljno radili. Te zadruge nijesu bile onakve kako je zamišljano i nije se to dobro pokazalo. Posle su nastale zadruge kojima su rukovodila preduzeća, i bile su bolje. Kada je došao period industrijalizacije i masovnog odlaska na škole stoka se manje držala, a zemlja manje obrađivala. Umjesto oranica nastale su livade. Danas je oranica malo. Posadi se krompir sve manje kukuruz i pšenica, a raž i ječam su rijetkost. Danas radi samo mlin Raičevića sa dva vitla i on povremeno melje, a meljačina je uglavnom umertin. To je bio mlin Janka Vukotića, on ga je napravio za vrijeme Crne Gore. Pregradio je dvije rijeke Vidrovan i Boljašnicu za rad mlina. Vodenicu je prodao Raičevićima- Tomu i Milosavu koji su došli iz Amerike. I danas su to mlini Raičevića, sinovca Tomova.” Novi mlini naspram zaseoka Međine čuvaju uspomenu na nekada vodeću privrednu granu u Gornjem Polju, Radivoje Tadić monografijom Gornje Polje kod Nikšića sačuvao je istoriju tog podruja, a rijetki mještani još svjedoče o Gornjem Polju kroz vrijeme. Devedesetosmogodišnji Jovo Tadić pamti najduže, kažu Gornjepoljci: “ Za istoriju Gornjeg polja i život negda zainteresuje se poneko, ali knjigu Radivoja Tadića, ipak svaka porodica želi da ima. On je do tančina opisao Gornje Polje. Svi se iznenade podatkom da je na tom području bilo do rata preko 170 bratstava. Sada ih ima mnogo više, jer je Gornje Polje masovno naseljavano. Sada se u Polju sasvim drugačije živi. Danas omladina kad završi osmoljetku zemljoradnju potpuno odbacuje. Prije ćeš naći nekog sa fakultetom da obrađuje zemlju. Mislim da sadašnje generacije ne bi mogle izdržati teret negdašnjeg vremena, jer tada su ljudi od malena radili i tako sticali navike.” Donedavno je Jovo Tadić i sam obrađivao svoje imanje i mještani su se divili njegovoj po koncu uređenoj njivi. Radio bi i danas, ali se oporavlja od loma – trećeg za pet godina: “Imao sam devedeset i dvije godine kada sam obrađivao imanje. I dalje bih da se nijesam slomio. To mi nije bilo teško. Teško mi je padalo da sjedim. Volio sam da radim i radio sam i kada sam znao da od toga nemam neku korist. Volio sam da šetam i posjećujem komšije. I danas u 98. godini ponešto uradim. Dolaze mi kćerka i sin, unuci i praunuk Dušan i naravno komšije. A dugovječnost jeste i nije privilegija:” Tadići nijesu dugovjeki. Uglavnom žive oko sedamdeset godina, osamdesetu malo ko iščeka. Ja sam dugovječnost, vjerovatno, nasledio od majke. Ona je živjela 93 godine i podigla devetoro đece. Kada sve sabereš život je kratak. A nekada i predug. Mislim da je živjeti oko osamdeset godina najljepše, do tada čovjeka služe pamćenje i snaga. Preko osamdeset godina to nestaje:” Biografija Gornjeg Polja zbir je i biografija njegovih mještana. Jovo Tadić, nosilac ordenja i medalja o kojima jedino priča unucima, poznavalac hoda Gornjeg Polja kroz vrijeme, na tragu je narodne mudrosti da svako vrijeme nosi svoje breme, a težinu bremena određuje čovjek. Starina od kojeg, kažu u Gornjem Polju, treba učiti život posmatra kako raste njegov zavičaj, bilježi godove i upoređuje ih. Dugovječnošću i načinom života tog pamtiše čija sjećanja ne mogu stati ni u tomove knjiga, privilegovano je Gornje Polje – područje nikšićke opštine koje je za vijek, kojem svjedoči naš pričač, sasvim izmjenilo fizionomiju ali ne i krvotok. Sonja Vujadinović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zanimljiv prikaz mračnog kriminalnog podzemlja Londona, objavljen u Penguin Classics Priča o Oliveru Twistu - siročetu, kojemu su zlo i nevolje od prvog udisaja udarili - šokirala je čitatelje kad je objavljena. Nakon što je pobjegao iz radničke kuće i pompoznog g. Bumblea, Oliver se nađe namamljen u jazbinu lopova koju naseljavaju živopisni i nezaboravni likovi - Vješti Dodger, opaki provalnik Bill Sikes, njegov pas Bull`s Eye i prostitutka Nancy, a sve nad njima nadgleda lukavi majstor-lopov Fagin. Kombinirajući elemente gotičke romanse, romana Newgate i popularne melodrame, Dickens je stvorio potpuno novu vrstu fikcije, oštru u svojim optužbama protiv okrutnog društva i prožetu nezaboravnim osjećajem prijetnje i misterija. Ovo Penguin Classics izdanje Olivera Twista prvo je kritičko izdanje koje vjerno reproducira tekst na način na koji su ga najraniji čitatelji mogli susresti nakon njegove serijalizacije u Bentleyjevom zborniku, a uključuje uvod Philipa Hornea, rječnik viktorijanskog lopovskog slenga, kronologiju Dickensova života, kartu suvremenog Londona i sve originalne ilustracije Georgea Cruikshanka. Više od sedamdeset godina Penguin je vodeći izdavač klasične literature na engleskom govornom području. S više od 1700 naslova, Penguin Classics predstavlja globalnu knjižnu policu najboljih djela kroz povijest i kroz žanrove i discipline. Čitatelji vjeruju da serija pruža autoritativne tekstove obogaćene uvodima i bilješkama uglednih znanstvenika i suvremenih autora, kao i ažurirane prijevode nagrađivanih prevoditelja. Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma.[1] Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.[2][3] Dok je bio djete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele. Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.[4] Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda,[5] roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.[6] Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlsovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, te kada mu je bilo četiri godine u Čatam,[9] pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga.[10] Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkoj postaji za plate (engl. `Navy Pay Office`),[11] školovao se u privatnim školama. Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824.[12] Ubrzo su s njime zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme.[13] Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu.[14] Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela.[15] Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.[16][12] Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi.[17] Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati na dan u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada. Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 £. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.[18] Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wеллингтон Хоусе Ацадемy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike.[19] Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebalo da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama.[20] Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela. Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembraa 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. „Doctors` Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, te pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, te posebno „Bleak House“), te u njima prikazao makinacije i birokraciju pravnog sistema širem broju ljudi, te preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud. Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „David Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.[21] Novinarstvo i rani romani Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energetičan, pun dobrog humora, uživao u poplarnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, te je uspio da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču „A Dinner at Poplar Walk“ u londonski časopis „Monthly Magazine“. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu „Furnival`s Inn“, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine „Morning Chronicle“. Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen htio da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u `Boz`. Naime Dikens je korišteno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč „devil“, što bi se moglo prevesti na kao `Kog đavola!` (prvi je to koristio Šakespir u komediji „Vesele žene vindsorske“). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens` (kao „uzrokovati haos/napakostiti“). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života. Nakon uspjeha skica izdavači „Chapman and Hall“ ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, te je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman „The Pickwick Papers“ koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, te je u zadnjem nastavku prodan u 40000 kopija. U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u „Bentley`s Miscellany“, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije. Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, te je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), kćerku Džordža Hogarta, urednika „Evening Chronicle“. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 £ godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizirao, te se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec. U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima „Nicholas Nickleby“ (1838–39), „The Old Curiosity Shop“ i „Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of `Eighty“ kao deo „Master Humphrey`s Clock“ serije (1840–41) - koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige. Prva poseta SAD Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu „The Pickwick Papers“. U Njujorku se zadržao mesec dana, te je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je „A Christmas Carol“, 1844. „The Chimes“, a 1845. „The Cricket on the Hearth“). Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu „Dombey and Son“ (1846–48).[11] To delo i „Dejvid Koperfild“ (1849–50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela. Čovekoljublje U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za „posrnule žene“ (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvotno odbio, Dikens je osnovao utočište „Urania Cottage“ kojim je upravljao deset godina. Srednje godine U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao „Bleak House“ (1852–53), „Hard Times“ (1854) i „Little Dorrit“ (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad`s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog „Henrija IV“, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo. Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu „The Frozen Deep“ koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad`s Hill Place. U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da sujeluje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz financijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, te svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura financijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £. Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, te je u to vreme napisao samo dva romana. Važnija dela „A Tale of Two Cities“ (1859) i „Velika očekivanja“ („Great Expectations“) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima „Household Words“ (1850–1859) i „All the Year Round“ (1858–1870). U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova kćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio financijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin „The Invisible Woman“, navodi se da je Ternan tajno žvjela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu „Little Nell“ autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club. Kasne godine Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa željeznog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo „Our Mutual Friend“ koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima „The Signal-Man“, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u željezničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih željezničkih nesreća. Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternana i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, Dikens se nikada nije oporavio od traume željezničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog „Our Mutual Friend“ i započinjanje nikad završenog „The Mystery of Edwin Drood“. Druga poseta SAD Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći dio meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 £, a trebalo je da traju do aprila 1868. Turneja je bila naporna, te iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući. Oproštajna čitanja Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju „oproštajnih čitanja“ u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Zadnje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James`s Hall. Zadnji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije uz prisutvu Prica i Princeze od Valsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu. Smrt Dana 8. juna 1870. Dikens je u svome domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu „Edvin Drud“. Nije se osvestio te je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon željezničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.

Zbornik poezije. Iz recenzije: ’’CVIJEĆE & (NE)CVIJEĆE GORANA IVIĆA Naslov ove zbirke poezije Gorana Ivića osim antonimnog odnosa sadrži i kovanicu koju je iskovao autor – (ne)cvijeće. Ovaj neologizam služi da naglasi kontrast sa imenicom i simbolom u ovoj poeziji koji je označen imenicom cvijeće, a izražava ljubav, rađanje, razvijanje, nežnost i sl. Nasuprot ovim pozitivnim osećanjima, u ovom lirskom ja obitava i tuga, melanholija, seta, zbog prolaznosti mladosti i života. To lirsko ja je svesno svoje melanholije i obraća se muzi: Napoji me, muzo, ljubavi sam žedan. Poškropi me, suzo, jer sam ‘vako bijedan. Ne lomi se grano, ne daj da se predam... (Kiša suza pada) Tuga i melanholija koje izražava lirski subjekat potiču od usamljenosti, stoga: Samoći bez gomile koju život pràvi. Od đubreta pospanog smeća i od cvjeća. Bez mirisa njegovog što me izostavi. Zapljeskaću sretan kao mala djeca. (Metež) Priznajući da je samoća sastavni deo života, čak i njegov produkt, koji život pravi od dva sastojka: cveća i smeća. Smeće predstavlja kontaminiranost koja se nakupi kao životni talog preživljenog, a ružnog, koje u sadejstvu sa glavnim simbolom ove poezije (cvećem) koje predstavlja pozitivnosti koje su proživljene, rezultira u ovoj lirici samoćom. Simbol smeće iz navedenih stihova predstavlja jedan od izraza kovanice (ne)cvijeća iz naslova ove zbirke. Sa jakim emocijama, bilo srećom ili tugom, ide i boemština izražena u stihovima: Dušom ranjenom u krilatim snovima. Vidjela je, pijan plače među sviračima. U kafani punoj dima, bila je sa njima ‒ sa ljubavlju svojom i sa tamburašima. (Sjećanje) Ovi stihovi predstavljaju te „cvetove” iz ove poezije koji su izraženi i u naslovu ove zbirke, kao izraz duha, ritma i jakih i burnih doživljaja. Ovo lirsko ja je boem koji pati zbog prolaznosti i žali za mladošću, obraća se čaši i od nje traži odgovore, koje ne dobija: Noći polupana, nemirom i čašom. Zašto nikad nisi istinu mi rekla? Dok sam bolovao za nekom snašom, ti nevjernice, od mene si utekla. (Ničeg više nema) Boemštinu prati i nostalgija za zavičajem, izražena u pesmama o Sarajevu i Bileći: Nemojte mi reći, braćo, u Bileći, da je ova suza moja izmišljena. Ona stalno boli, na srcu će peći, daleko, daleko, vama namjenjena. (Bileća) Nezaobilazno javiće se i stihovi koje će čitaoca asocirati na Šantića i Kapora, te će kontekst biti celovitiji i potpun. Kada lirsko ja nije u boemskoj atmosferi, u trenucima tuge i sete, stihove su prouzrokovale „barikade briga i straha”, izražavajući kovitlac u kome se nalaze njegove: Misli se bore, odlaze i vraćaju. Uzdasi olakšanja barikade razbijaju. Barikade briga nestvarne slike crtaju. Pejzaži se suše i cvjetaju. (Borba) Sve te mentalne slike i predstave koje prave „barikade tih misli”, izražene su u ovim lirskim zapisima i predstavljaju simulakrum koji izražava sâm čin značenja, kojim je označena ona pozitvna i negativna strana ovog lirskog ja: cvet, cvetanje, ljubav, rađanje, razvoj, ali i (ne)cvet, u okviru koga i „pejzaži cvetaju, ali se i suše”. A kada indirektno ili direktno govori o ljubavi, lirski subjekat najčešće žali što nije došlo do ostvarenja trajnije zajednice, obično kriveći svoju nemirnu prirodu za to: Htjede da me posjeduje, uzme i veže. Ne dade me vjetar što daleko seže. Vjetar što me nosô cijeli život. Uz njeg ludovao, volio kô idiot. (Ljubav stara) Tu nestalnost prate i narcisoidnost i egoističnost, oličene u ekscentričnim stihovima: Sve od tebe hoću, vilo krasna. I ako odeš, ostaćeš u meni. Ova ljubav ne bi bila strasna, da volio nisam baš sebe u tebi. (Sve od tebe hoću) Motivi prolaznosti i žala zbog iste prisutni su i u ljubavnoj poeziji. Jedna od ritmički i versifikatorski najuspelijih pesama u ovoj zbirci pisana je u osmercu. Ritam i osmerac ove pesme podsećaju na ritam neprevaziđene i nedostižne pesme Laze Kostića Među javom i med snom: Srce moje razapeto, da l’ te nešto boli? Da l’ ti žao što ostari? Il’ te ubi život goli? (Srce moje razapeto) Metafizička komponenta je isključena iz ove poezije. Lirsko ja smatra da je njoj mesto u nekoj drugoj dimenziji: „Krst je za nebesa ‒ izdera se bijesno ‒ Gore mu je mjesto, a ne ovdje, kod nas. Je l’ vi jasno, ovdje i nama je tijesno”! (Epilog Gorskom vijencu) O autopoetici govori direktno ‒ poezija predstavlja krik koji izlazi iz tela, nastaje postepeno, prolazeći kroz stotine beznađa: I niže se niže, slovo, slog, pa stih. Kroz stotine beznađâ, dok sam miran, sâm i tih ‒ i iz tijela krik ‒ pjesma se rađa. (Nema kraja ‒ neko mi reče) To je ta fina refleksivnost, koja nije onostrana, nego imanentna lirskom subjektu, kao izraz modernosti, što prati i slobodan stih, karikirajući ustaljene dogme i norme u možda najinteresantnijoj pesmi iz ove zbirke: I popadaše fariseji. Svi! Pred likom raspetog Boga svog. Iz njih izađoše lakeji. Mi! Mi što ne znamo ljubiti bližnjeg svog. Oteše se lažni uzdasi u onomatopeji. Sni! (Otkrovenje) Ovo „Otkrovenje” potvrđuje da je uzdah samo onomatopeja, što će dovesti do novog rođenja koje obuhvata i nesvesne komponente i san, izražavajući konačan cilj. U mrkloj noći u nebesa poći, san je krenuo i odijelo nosi. Do samijeh zvijezda on kani doći, da ljubavi ište, a ne da prosi. (Rađanje) Bilo da smo obični, posebni, fariseji prerušeni u lakeje ili obrnuto, svi težimo istom cilju ‒ da ljubavi ištemo, a ne da prosino ‒ čega ćemo se, čitajući ovu poeziju podsetili, a nakon njenog sugestivnog dejstva i privući i dobiti. Na ovaj način je pomireno pozitivno i negativno unutar lirskog subjekta, kao i kontrast naznačen kovaniciom u naslovu ove zbirke ‒ Cvijeće & (ne)cvijeće. Pomirene i usaglašene su sve razlike, kao i različiti ritmovi i metri ove poezije koji predstavljalju svojevrsnu kakofoniju koja prosto odiše nekom svojom posebnom harmonijom u kojoj ćete uživati.’’ Marina Đenadić