Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Isidor Bajić (Kula, 16. avgust 1878 — Novi Sad, 15. septembar 1915) bio je srpski kompozitor, učitelj, pedagog, melograf i izdavač. Osnovao je i bio prvi direktor Muzičke škole u Novom Sadu, jedne od prvih takvih institucija na tlu Vojvodine. Biografija Bista u školskom dvorištu u Kuli Gimnaziju je završio u Novom Sadu, a diplomirao je na Muzičkoj akademiji u Budimpešti. Od 1901. do 1915. godine radio je u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) kao učitelj pevanja i pojanja, dirigent učeničkih horova, gudačkog i tamburaškog orkestra, hora SZPD Neven i organizator Svetosavskih beseda. Pomagao je darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima. Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je Projekat za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji (1912). Osnovao je muzičku školu u Novom Sadu, 17. oktobra 1909. godine, posle Škole pjenija Aleksandra Morfidisa-Nisisa, prvu instituciju toga tipa na tlu Vojvodine (Srbija).[1] U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi toga vremena (Brankovo kolo, Letopis Matice srpske, Zastava, Sloga) objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije (Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova, Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji, Naše crkveno pojanje i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru javnu polemiku sa Petrom Konjovićem. Pokrenuo je notnu ediciju Srpska muzička biblioteka i časopis Srpski muzički list (u istoriji srpskog izdavaštva, hronološki treći muzički list u Srba). Napisao je i objavio dva udžbenika: Klavir i učenje klavira (1901) i Teorija pravilnog notnog pevanja (1904).[2] Zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima sa pevanjem i u operi Knez Ivo od Semberije. Srpsko crkveno pojanje je upoređivao sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom karlovačkih bogoslova u leto 1911. godine. Obraćao se lično Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanje srpskog crkvenog pojanja (1907).

GORNJE POLJE KOD NIKŠIĆA Radivoje Tadić Zajednica sela: Vir, Duga, Jasenovo polje, Miločane, Orah, Praga, Rastovac i Šipačno pregled bratstava Nikšić, 2001. 514 strana, tvrd povez, udžbenički format. Posveta autora. Poslednja dva-tri lista gde je sadržaj malo izgužvani. Generalno, očuvana. Istoriju i geografiju Gornjeg Polja, područja površine 256 kvadratih kilometara, način življenja starosjedilaca i doseljenika iz vremena kapetanija i kmetija, oblasti, srezova i opština, sačuvao je pukovnik Radivoje Tadić u reprezentativnoj monografiji Gornje Polje kod Nikšića. Njegov brat Jovo, kapetan u penziji, najstariji Gornjepoljac, rođen 1920. u zaseoku Avtenice, učesnik NOB-a, nosilac više ratnih i mirnodopskih odlikovanja i priznanja, kojeg pamćenje služi i u 98. godini života, dragocjen je svjedok i pričač višedecenijskih zbivanja na tom području: “Tadići su porijeklom iz Pive. Za vrijeme Turaka odselili su za Trebinje, a nakon stotinu godina, tridesetak godina prije oslobođenja Nikšića, moj prađed Uroš došao je sa sedam sinova u Gornje Polje. Danas je to najbrojnije bratstvo u Gornjem Polju, a u Trebinju je tada ostala jedna porodica, i danas je jedna,” priča gospodin Jovo, kako ga oslovljavaju mještani. Pola vijeka nakon oslobođenja od Turaka kuće su građene po obodu, a u Polju ih gotovo nije bilo. Imanja starosjedilaca i ona koja su dodijeljena doseljenicima- glavarska, darovnica i kupovna zemlja, bila su zasijana. Livade su tek ponegdje presjecale oranice, a stanovnici su nakon Prvog svjetskog rata živjeli od poljoprivrede i stočarstva: “ Sijana je pšenica, raž, ječam, kukuruz, držana stoku, i od toga se živjelo. Gazde su bili oni koji su imali dosta stoke i zemlje. Domaćin sa 50 ovaca bio je siromah, a onaj sa 100 srednjestojeći. Moja porodica je bila među siromašne. Radili smo svoju i tuđu zemlju. Oranice su se radile napola, a livade na treću – dva dijela pripada gazdi, a treći domaćinstvu koje je radilo u najam. Neđeljom niko nije radilo. Poštovan je običaj- šest dana radi, sedmi odmaraj. Navodnjavanja nije bilo. Dolap, kolo za navodnjavanje Raka Maksimovića u zaseoku Brod izgrađen je 1930. godine, i prvi je u Crnoj Gori.” I nije Gornje Polje samo po tom kolu bilo prvo. Damjan Mijanović je 1938. godine izgradio hidroelektričnu centralu snage 30 vati koja je osvjetljavala sve kuće na Vidrovanu. Bilo je to prvo električno osvjetljenje u naseljima u Crnoj Gori. Na Vidrovanu je radila pilana knjaza Nikole-Šegarica, ili Knjaževa fabrika, a 1923. podignuta je na Buči još jedna u kojoj je radio mlin i vunovlačara – prva u Crnoj Gori. Stoga nijesu rijetki ono koji tvrde da se početak industrijalizacije Crne Gore desio u Gornjem Polju: “Pričalo se da je Knjaževu fabriku zapalila Opština kako bi zahvatila vodu za planirani vodovod. Ne znam da li je to tačno, ali na tom mjestu je 1929. počela gradnja vodovoda. Vodovod je ručno kopan od Vidrovana do Nikšića. Kanal dubine dva metra kopali su seljaci a za metar iskopa dobijali su jedan dinar. Gdje je bio kamen ručno se minavalo. Toga se sjećam odlično, išao sam u osnovnu školu. Cijevi su bile široke kao sulundar i omotane trakom. Traku smo gulili i od nje pravili piljke. Gradnja vodovoda bila je velika radost, jer su Nikšićani tada vodu koristili iz bunara.” Rijeke, mukavice, estavele… vodenice, stupe i pilane rijetkosti su po kojima je Gornje polje prepoznatljivo. Neke od tih rijetkosti danas su daleka prošlost. Za vrijeme Turaka, Crne Gore i Kraljevine Jugoslavije na gornjepoljskim rijekama Vidrovnu, Boljašnici, Rastovcu i Sušici bilo je osamnaest vodenica sa desetak valjaonica: mlini Perkovića, Matanovića, knjaza Nikole, Buča, vodenica Đuričića, Novi mlini, mlini Jegetić, Maksimovića, Đukanovića, Piljevića… Mlinari su bili mještani, a jedno vrijeme taj posao obavljao je i Jovo Tadić.: “Ti mlini imali su po dva ili tri kola, a žito je dopremano iz Golije, Pive, Banjana… Mlivo su dogonile na konjima žene, najčešće po sto kila, i čekale su nekada i 24 sata da bude samljeveno. Vlasnik mlina je meljačinu naplaćivao pet odsto- znači na 100 kila, 25 kila. Treći dio uzimao je mlinar. Tada su radile i stupe Mijanovića, Međedovića i Raičevića. Tu se valjalo sukno, koje su prele pa tkale žene. Nakon valjanja u stupama od njega se pravila roba, savršena odijela. Tada je šnajder bio Radule Tadić, a šili su Vujovići i Mijanovići. Švenje je bilo skupo, za jedno odijelo moralo se dva dana raditi.” Živjelo se u Gornjem Polju do Drugog svjetskog rata uglavnom od poljoprivrede i stočarsta. Djeca su od malih nogu učena tom radu, a ona koja su pokazivala posebne sklonosti, ili su bila iz imućnijih porodica pohađala su školu koja je u Gornjem Polju počela da radi 1899-90. Starina Jovo se sjeća da je 1927. u prvom razredu četvorogodišnje škole bilo tridesetak đaka: “Mali broj je kada završi tu školu išao u Nikšićku gimnaziju, iz čitavog Gornjeg polja desetak učenika. Kada je bilo lijepo vrijeme išli su pješke – po 10 i više kilometara u jednom pravcu, a zimi su nastavali u Nikšiću, plaćali su smještaj. To su bila đeca- desetak godina. Moj brat Radivoje je išao pješke, a u kasnu jesen ili zimi kada je dan kratak sretali smo ga i pratili. Do 1930. samo tri Gornjepoljca bila su na fakultetu. Ti studenti iz porodica Kisić, Ilić i Tadić prvi su iz Gornjeg Polja završili fakultet, a kasnije ih je bilo mnogo više”. Nakon 1930. godine u Gornjem Polju formirani su fudbalski klubovi Vidrovan i Gornjepoljac, a na glasu je bila i amaterska pozorišna trupa. U kući Vušovića. poznatoj po učenim ljudima. radila je i čitaonica koja je imala zavidan fond knjiga, i bila je veoma posjećena. U to vrijeme radili su i hanovi u kojima se moglo trgovati ali i popiti piće za kafanskim stolom: “Vlasnici hanova u kojima je bilo piće i roba plaćali su mnogo veću taksu. Hanove na tri mosta, od Srednjeg do Vidrovana, držali su Maksimovići, a na Vidrovanu Mijanovići, Bajovići i Mijatovići. Tada su milioneri bili Mijanovići. Automobila nije bilo, možda dva taksija, a motor je imao samo Damjan Mijanović. Sjećam se da je Milovan Maksimović, tada predsjednik Opštine, biciklom išao u Nikšić na posao. Život u Polju je bio siromašan, ali ne tako težak. Nije se puno radilo, nije se imalo što raditi, osim ljeti. Ko je imao stoku spremao je sijeno, brao list. Planištaci su živjeli mnogo teže”. Gornje polje je po mnogo čemu karakteristično etnografski, geografski ali i istorijski. Za vrijeme Osmanlijskog carstva predstavljalo je kapiju utvrđenog Onogošta, u njemu je 1690. zarobljen turski paša Džin Alija, a 1877. na Viru su Turci položili oružje pred knjazom Nikolom. 1934. u Gornjem Polju formirana je jedna od prvih seoskih ćelija Komunističke partije na području Nikšićkog sreza, a u oktobru 1941. tu je bilo sjedište Narodnooslobodilačkog nikšićkog odreda. Ratna zbilja određivala je sudbine mještana i svaka je priča za sebe. Jovo Tadić se našao u Drugoj dalmatinskoj koja je oslobođenje dočekala u Trstu. “ Druga dalmatinska je preživjela Petu ofanzivu, ali je mnogo ljudi izginulo. Tada su redove popunjavali Crnogorci. I ja sam se sa svojom četom kod Kolašina priključio Drugoj dalmatinskoj. Borbe su vođene svuda i svaka je istorija, ali se najslikovitije sjećam oslobađanja pedesetak zatvorenika iz zatvora u Straševini. Taj zatvor stražarili su četnici, a trebalo je da ga oslobodi Nikšićki odred. Rukovodstva moje čete koja je imala pedeset boraca i Nikšićkog odreda, koji je tražio pomoć, sastalo se kod Slanog. Tada je odlučeno da naša četa oslobađa zatvorenike iz Straševine. Uspjeli smo to bez žrtava, našto sam i danas ponosan. I Dan oslobođenja posebna je priča. Taj dan dočekali smo u Trstu. Posljednja borba je bila u Ilirskoj Bistrici. Mi smo od Kotora pješke išli i oslobađali otoke do Rijeke. Iz Rijeke smo brodom prešli na Rab odakle smo oslobodili Cres, i iskrcali se u Opatiju. Poslednje borbe vođene su u Ilirskoj Bistrici. Trst je bio već dva dana oslobođen kada smo mi došli, a oslobosili su ga Crnogorci. Narod je ogromnom radošću dočekao oslobođenje. Bilo je to veliko veselje”. Poslije Drugog svetskog rata priča o Gornjem Polju, izgradnji i načinu življenja slična je drugim poratnim. Nakon ukidanja zadruga mještani dobijaju državne poslove, a Gornje Polje doseljenike, nove kuće i livade. Pređašnji način života za tridesetak godina, relativno kratko vrijeme, dobija formu predanja, a materijalni ostaci ili mjesta koja nazivom čuvaju nekadašnji značaj postaju turističke destinacije. Vodenica Raičevića, jedina koja radi, puni novinske stupce, livade zaoravaju mašine, a ralo i plugovi dragocjenost su muzejskih zbirki. Farme i farmeri ne poznaju branje lista, sadijevanje sijena, žetvu srpom, kopljenje kukuruza. Valjaonica nema, nema ni robe od sukna pravljenog udarima drvenih maljeva. Sve to desilo se za samo jedan vijek, a mnogo šta po čemu je Gornje Polje prepoznatljivo mlađe je od Jova Tadića: ”Poslije Drugog rata vodilo se računa da što više ljudi radi. Ko je god hti, radio je. Nije za godinu mogao postati bogataš, ali mogao je skromno da živi i izdržava porodicu. Svi su živjeli podjednako. Osnovane su zemljoradničke zadruge u koje su ljudi unosili sve svoje. Bilo je i onih koji su to nevoljno radili. Te zadruge nijesu bile onakve kako je zamišljano i nije se to dobro pokazalo. Posle su nastale zadruge kojima su rukovodila preduzeća, i bile su bolje. Kada je došao period industrijalizacije i masovnog odlaska na škole stoka se manje držala, a zemlja manje obrađivala. Umjesto oranica nastale su livade. Danas je oranica malo. Posadi se krompir sve manje kukuruz i pšenica, a raž i ječam su rijetkost. Danas radi samo mlin Raičevića sa dva vitla i on povremeno melje, a meljačina je uglavnom umertin. To je bio mlin Janka Vukotića, on ga je napravio za vrijeme Crne Gore. Pregradio je dvije rijeke Vidrovan i Boljašnicu za rad mlina. Vodenicu je prodao Raičevićima- Tomu i Milosavu koji su došli iz Amerike. I danas su to mlini Raičevića, sinovca Tomova.” Novi mlini naspram zaseoka Međine čuvaju uspomenu na nekada vodeću privrednu granu u Gornjem Polju, Radivoje Tadić monografijom Gornje Polje kod Nikšića sačuvao je istoriju tog podruja, a rijetki mještani još svjedoče o Gornjem Polju kroz vrijeme. Devedesetosmogodišnji Jovo Tadić pamti najduže, kažu Gornjepoljci: “ Za istoriju Gornjeg polja i život negda zainteresuje se poneko, ali knjigu Radivoja Tadića, ipak svaka porodica želi da ima. On je do tančina opisao Gornje Polje. Svi se iznenade podatkom da je na tom području bilo do rata preko 170 bratstava. Sada ih ima mnogo više, jer je Gornje Polje masovno naseljavano. Sada se u Polju sasvim drugačije živi. Danas omladina kad završi osmoljetku zemljoradnju potpuno odbacuje. Prije ćeš naći nekog sa fakultetom da obrađuje zemlju. Mislim da sadašnje generacije ne bi mogle izdržati teret negdašnjeg vremena, jer tada su ljudi od malena radili i tako sticali navike.” Donedavno je Jovo Tadić i sam obrađivao svoje imanje i mještani su se divili njegovoj po koncu uređenoj njivi. Radio bi i danas, ali se oporavlja od loma – trećeg za pet godina: “Imao sam devedeset i dvije godine kada sam obrađivao imanje. I dalje bih da se nijesam slomio. To mi nije bilo teško. Teško mi je padalo da sjedim. Volio sam da radim i radio sam i kada sam znao da od toga nemam neku korist. Volio sam da šetam i posjećujem komšije. I danas u 98. godini ponešto uradim. Dolaze mi kćerka i sin, unuci i praunuk Dušan i naravno komšije. A dugovječnost jeste i nije privilegija:” Tadići nijesu dugovjeki. Uglavnom žive oko sedamdeset godina, osamdesetu malo ko iščeka. Ja sam dugovječnost, vjerovatno, nasledio od majke. Ona je živjela 93 godine i podigla devetoro đece. Kada sve sabereš život je kratak. A nekada i predug. Mislim da je živjeti oko osamdeset godina najljepše, do tada čovjeka služe pamćenje i snaga. Preko osamdeset godina to nestaje:” Biografija Gornjeg Polja zbir je i biografija njegovih mještana. Jovo Tadić, nosilac ordenja i medalja o kojima jedino priča unucima, poznavalac hoda Gornjeg Polja kroz vrijeme, na tragu je narodne mudrosti da svako vrijeme nosi svoje breme, a težinu bremena određuje čovjek. Starina od kojeg, kažu u Gornjem Polju, treba učiti život posmatra kako raste njegov zavičaj, bilježi godove i upoređuje ih. Dugovječnošću i načinom života tog pamtiše čija sjećanja ne mogu stati ni u tomove knjiga, privilegovano je Gornje Polje – područje nikšićke opštine koje je za vijek, kojem svjedoči naš pričač, sasvim izmjenilo fizionomiju ali ne i krvotok. Sonja Vujadinović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sve knjige imaju zastitne omote, koji su po malo iskrzani, kod dve knjige zastitni omotac znatno losiji. Sve ostalo u redu. Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. I kolo: 1. H. Dž. Vels…………………………….Rat svetova 2. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 1 3. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 2 4. E Salgari……………………………….Breg Svetlosti 5. Ž. A. Roni Stariji……………………..Vatra 6. Dž. O. Kervud…………………………Lovci vukova 7. K. Dojl……………………………………Baskervilski pas 8. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 1 9. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 2 10. Dž. London…………………………..Džeri Ostrvljanin II kolo: 11. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 1 12. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 2 13. Dž. O. Kervud………………………..Lovci zlata 14. N. Bajkov………………………………Veliki Van 15. Z. Grej…………………………………..Osvetnik prašume 16. N. Gogolj……………………………….Kralj Duhova 17. K. Dojl…………………………………..Iščezli svet 18. DŽ. London……………………………Majkl, brat Džerijev 19. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 1 20. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 2 III kolo: 21. K. Maj………………………………… Sin lovca na medvede 22. K. Maj………………………………….Duh Ljana Estakada 23. J. Lari……………………………………Karik i Valja 24. Dž. A. Roni Stariji………………….Džinovski Lav 25. H. Gilbert………………………………Robin Hud 1 26. H. Gilbert………………………………Robin Hud 2 27. V. Bonzels……………………………..Pčelica Maja 28. E. T. Siton……………………………..Rolf i Kvonab 29. A. Beljajev…………………………….Amfibija 30. R. Montgomeri……………………….Karkadžu IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar --------- FALI ❗ 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 V kolo: 41. Dž. Lukas………………………………..Zvezdani ratovi 42. K. Kampanj……………………………..Zbogom mojih petnaest godina 43. M. Šeli…………………………………….Frankenštajn 44. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 1 45. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 2 46. Č. Roberts……………………………….Ridji lisac 47. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 1 48. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 2 49. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 3 50. DŽ. Vebster…………………………….Tata dugonja ---------- Losiji omot VI kolo: 51. M. Langl…………………………………Kapije vremena 52. L. Tolstoj………………………………..Hadži Murat 53. B. Kliri……………………………………Prva ljubav 54. M. Murkok………………………………Mornar na moru sudbine 55. V. Derluf…………………………………Karavan za Oregon 56. V. Skot……………………………………Ajvanho 1 57. V. Skot……………………………………Ajvanho 2 58. E. Salgari…………………………………Kraljica Kariba 59. Dž. F. Kuper…………………………….Uhoda 60. S. O Del…………………………………..Ostrvo plavih pingvina -------- Omot losiji VII kolo: 61. L. Terson………………………………….Svemirski brod Galaktika 62. P. de Mendelson………………………..Marijana moje mladosti 63. G. Gardonji……………………………….Rob Huna 64. M. Langl…………………………………..Vihor pred vratima 65. V. Frolov…………………………………..Senka sumnje 66. V. Vandžerin…………………………….U davno doba 67. F. H. Bernet………………………………Tajna napuštenog vrta 68. Dž. Kjelgard……………………………..Crvenko 69. M. Murkok………………………………..Zla kob belog vuka 70. N. F. Mejzer………………………………Deda, volim te VIII kolo: 71. M. Tven……………………………… …….Novi doživljaji Toma Sojera ---------- FALI ❗ 72. F. A. Suli………………………… ………..Leon i Leonina 1 73. F. A. Suli……………………………………Leon i Leonina 2 74. Ž. Vern………………………………………Južna zvezda 75. B. Stoker……………………………………Drakula 1 76. B. Stoker……………………………………Drakula 2 77. K. Maj……………………………………….U dolini smrti 78. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 1 79. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 2 80. P. Urošević…………………………………Tihana iz Erga IX kolo: 81. E. de Amičis………………………………..Srce 82. K. Maj………………………………………..Sibirski lovac 83. V. Vahman………………………………….Morski Đavo 84. A. Troaja…………………………………….Mala Vju 85. H. Malo………………………………………Bez porodice 1 86. H. Malo………………………………………Bez porodice 2 87. M. Murkok………………………………….Kula koja iščezava 88. H. Viliamson……………………………….Vidra Tarka 89. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 1 90. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 2 FALI CELO DESETO KOLO !!! X kolo: 91. E. B. Liton…………………………………..Poslednji dani Pompeja 92. M. Parhomov………………………………Ulica 93. A. Arnold……………………………………Mladi Šerlok Holms (BEZ OMOTA) 94. V. R. Martines…………………………….Doživljaji Simona Bolivara 95. A. Šomlo……………………………………Kao… 96. V. Jan………………………………………..Batu-kan (BEZ OMOTA) 97. P. Divoa……………………………………..Lavaredovih pet marjaša 98. A. i E. Sifert………………………………..Bela 99. R. Sabatje………………………………….Švedske šibice 100. D. Orgel……………………………………Đavo u Beču Vanredna izdanja: 101. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 1 102. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 2 Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije

PLC PROGRAMIRANJE SA PROJEKTOM OTVORENOG KODA NA RASPBERRY PI I MODBUS PRIMERI NA ARDUINO UNO I ESP8266! Danas je PLC programiranje u industriji i kućnoj automatici veoma rašireno. U knjizi je autor opisao kako se može iskoristiti Raspberry Pi kao PLC. Počinje sa softverskom instalacijom na Raspberry Pi a PLC Editor na PC-ju ide posle opisa hardvera za programiranje. Slede zanimljivi primeri po IEC 61131-3 na različitim programskim jezicima. Detaljno će biti razjašnjeno kako se koristi PLC Editor i kako se prebacuju i izvode programi na Raspberry Pi. Počinjemo sa „Relejnim šemama“, pa preko ST (Structured Control Language) do AS (Special Function Chart) čime ćemo pokriti primere svih podržanih IEC jezika. Ovo se može preuzeti sa veb sajta autora. Nije zanemareno ni umrežavanje. Arduino Uno su programirani kao moduli ModbusRTU ili ModbusTCP, da biste dobili pristup spoljnim perifernim uređajima. Ovim je omogućeno očitati senzore i preklopiti aktuatore. Takođe mogu biti zanimljiva U/I kola po industrijskom standardu na 24 V. Knjigu zaokružuju pregledi naredbi za ST i Special Function Chart. Posle temeljnog rada na knjizi čitalac će biti u mogućnosti da ostvari sopstveno PLC upravljanje sa Raspberry Pi. Kratak sadržaj Uvod Poglavlje 1 – Instalacija Raspberry Pi 1.1 Opis hardvera 1.2 Instalacija operativnog sistema 1.3 Instalacija VNC Viewr-a 1.4 Instalacija softvera File Transfer WinSCP 1.5 Instalacija Runtime openplcproject Poglavlje 2- Instalacija editora OpenPLC 2.1 Preuzimanje i instalacija 2.2 Opis izvoda Raspberry Pi 2.3 Dodatna hardverska U / I ispitna ploča 2.4 Dodatna hardverska 24 V PLC pločica Poglavlje 3 – OpenPLC editor 3.1 Opis editora OpenPLC 3.2 Leder (relejne šeme) (LD/KOP) 3.3 Funkcionalni blokovi (FBD/FUP) 3.4 Primer spiska instrukcija (IL/AWL) 3.5 Struktuirani tekst (ST) 3.6 Sekvencijalne tabele (SFC/AS) – primer Poglavlje 4 – OpenPLC i Modbus 4.1 Testiranje PLC programa sa ModbusTCP 4.2 Vizuelizacija PLC programa sa AdvancedHMI 4.3 Vizuelizacija PLC programa preko interneta Poglavlje 5 – Modbus U/I (en. I/O; nem. E/A) moduli 5.1 Modbus RTU modul sa Arduino Uno 5.2 Modul ModbusTCPsa ESP8266 i WLAN-om 5.3 Aplikacija veb servera sa U/I modulom ESP8266 Poglavlje 6 – Prilog 6.1 Bibliografija 6.2 Veb veze 6.4 Električne šeme i raspored na pločici (Layout) JOSEF BERNHARDT se od malih nogu bavi elektronikom. Sa dvanaest godina je napravio svoje prvo detektorsko pojačalo. Prva iskustva u programiranju prikupio je osamdesetih godina na Commodore VC20. Nije mu strano ni programiranje u asembleru na procesoru 8088. Može se osvrnuti na 30 godina razvoja elektronike na univerzitetu u Regensburgu. Tamo je radio u oblastima elektronike i razvoja softvera. Implementira elektronske projekte za kupce svojom sopstvenom SMD proizvodnjom. Celog života ga prati radost u radu na programiranju i elektronici kao i interesovanje za sve novo.

Make: Electronika je donela preokret među vodičima za početnike, kroz koncept „učenja otkrivanjem“. Prvo izdanje prodato je, samo u SAD-u, u više od 200.000 primeraka. Ovo treće izdanje najbolju knjigu čini još boljom. Počevši od najosnovnijih koncepata, možete učiti iz sopstvenih praktičnih eksperimenata, koristeći pristupačne komponente i alate. Usput možete pregoreti osigurač, učiniti da relej zuji i spaliti diodu koja emituje svetlost. U Make: Electronika ne postoji takva stvar kao neuspeli eksperiment jer su svi eksperimenti vredan proces učenja. U roku od nekoliko sati, napravićete tester refleksa, protivprovalni alarm, igru kviza ili kombinovanu bravu — i modifikovaćete ih da urade još više. Nakon što naučite osnove napona, struje, otpora, kapacitivnosti i induktivnosti, otkrićete osnove logičkih čipova, radija, mikrokontrolera i elektromagnetizma. Svaki projekat se sklapa na jednu razvojnu ploču, a većina ne zahteva lemljenje. Svi eksperimenti koriste sigurne, niske napone, koji se uglavnom napajaju iz jedne baterije od 9 volti. Danas Make: Electronika privlači čitaoce svih uzrasta, od 10-godišnjaka do penzionera koji konačno imaju slobodnog vremena u kojem mogu da zadovolje svoju radoznalost o elektronici. Sadržaj: Uvod: Kako da se zabavite uz ovu knjigu, vii Deo jedan: Osnove, 1 Eksperiment 1: Okusite napon!, 9 Eksperiment 2: Nek te ponese struja, 15 Eksperiment 3: Primena pritiska, 24 Eksperiment 4: Toplota i snaga, 33 Eksperiment 5: Hajde da napravimo bateriju, 39 Deo dva: Prekidači i prekidačka kola, 43 Eksperiment 6: Povezivanje, 53 Eksperiment 7: Proučavanje releja, 64 Eksperiment 8: Relejni oscilator, 69 Eksperiment 9: Vreme i kondenzatori, 82 Eksperiment 10: Tranzistor kao prekidač, 90 Eksperiment 11: Svetlo i zvuk, 101 Deo tri: Lemljenje, 115 Eksperiment 12: Spajanje dve žice, 124 Eksperiment 13: Spaljivanje LED diode, 133 Eksperiment 14: Ukrasni multivibrator, 135 Deo četiri: Čipovi, idemo!, 141 Eksperiment 15: Emitovanje impulsa, 146 Eksperiment 16: Izaberite svoj ton, 156 Eksperiment 17: Alarm(antna) ideja, 166 Eksperiment 18: Tester refleksa, 181 Eksperiment 19: Logika učenja, 192 Eksperiment 20: Unlocker, 203 Eksperiment 21: Blokator dugmeta, 213 Eksperiment 22: Preklapanje i varničenje, 220 Eksperiment 23: Lepa kocka, 224 Deo pet: Šta dalje?, 239 Eksperiment 24: Magnetizam, 247 Eksperiment 25: Stona proizvodnja energije, 251 Eksperiment 26: Uništavanje zvučnika, 258 Eksperiment 27: Reagovanje zavojnice, 262 Eksperiment 28: Jedan radio, bez lemljenja, bez napajanja, 265 Eksperiment 29: Tamo gde se hardver sreće sa softverom, 273 Eksperiment 30: Lepša kocka, 284 Poglavlje 31: Proces učenja, 294

Opis Recenzije (0) OPIS MOJI SUSRETI SA VLADIMIROM KAZAKOVOM VLADIMIR KAZAKOV 1938-1988 Rođen u Moskvi, u porodici ruskog, jermenskog i poljskog porekla. Isključen iz vojne škole 1956, izbačen s Pedagoške akademije 1958, radio na Čukotki i Kolimi na manuelnim poslovima. Od 1965. posvećuje se pisanju. Stvara u duhu ruske avangarde i književnosti apsurda, pod uticajem Hlebnjikova, Harmsa i Vedenskog, sa zaumnim ekskursima i eksperimentalnim žanrovskim spajanjem poezije, proze i drame. Čitanje Vladimira Kazakova otkrivanje je posebnog sveta nastalog iz autorove jezičke mašte – čudesnog, bajkovitog, iluzionističkog, efemernog, starovremskog, fantazmagoričnog, lirskog. . . Moji susreti s Vladimirom Kazakovom prva je njegova objavljena knjiga, 1972. u Nemačkoj. Tekst se sastoji od niza proznih i dramskih minijatura, u duhu poetike futurizma. „ U čitaočevoj mašti se pojavljuje svet koji potiče iz piščeve uobrazilje, te samim tim stvara sopstvene norme i pravila spoznaje. U tom svetu najčešći motivi su noć, zvezde, kiša, vazduh, usamljenik, vrata, prozor, ćutanje, smrt. [ . . . ] Kazakov zapravo pokušava da skrene našu pažnju bukvalno na svaku reč, da nas natera na sporo čitanje, razmišljanje i osluškivanje, da nas oslobodi od ustaljenog i očekivanog u književnom pripovedanju za novi doživljaj – doživljaj njegovog sveta. . . “ Iz pogovora Kornelije Ičin »Prvi put sam ga video, mislim, 1956. godine. Poznanstvo se dogodilo potpuno slučajno. Mene zamalo da udare nečija kola. Vladimir Kazakov, koji se zatekao odmah pored, na vreme me povuče za kaput. Pogledao sam i video mladog čoveka od jedno osamnaest godina. Upoznali smo se i počeli da se viđamo. Kod njega mi se posebno dopadala sposobnost da sluša. I sâm sam više voleo da slušam nego da govorim. Eto, on i ja smo sedeli i slušali jedan drugog. Onda je on iznenada nekuda nestao. Jedni su govorili da je na Kubanu. Drugi da je na Donu. Nakon nekoliko godina neočekivano se pojavio i nije bio sam, već sa ženom, Estonkom. Ona je predavala, mislim, muziku. Zbog toga nismo mogli da se viđamo često, a s vremenom smo skroz izgubili jedan drugog iz vida. Gde li je sada? Priča se da je Vladimir Kazakov ponovo na Donu. Ali sve je to tako neodređeno! Sećam se, jednom mi je rekao: „Eto, videćeš, umreću pre tebe“. Ko će ga znati!. . . « Moji susreti s Vladimirom Kazakovom Knjige Vladimira Kazakova „Moji susreti s Vladimirom Kazakovom: Proza. Scene. Istorijske scene“ (1972) „Greška živih: Roman“ (1976) • „Slučajni ratnik: Pesme 1961-1976. Poeme. Drame. (1978) „Život proze“ (1982) • „Od glave do zvezda: Roman“ (1982) • „Don Žuan: Drame“ (1993) „Izabrana dela u tri toma: 1. Greška Živih: Roman; 2. Kapija. Don Žuan: Drame; 3. Pesme“ (1995)„Neobjavljena dela“ (2003) • „Madlon: Proza, pesme, drame. Kolaži i monotipije autora“ (2012),„Nepoznate pesme. 1966-1988“ (2014).

Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 312 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 11. avgust 2020. Prevodilac: Saša Novaković Bestseler autorke New York Timesa Mesto mu je bilo u mojim najsmelijim fantazijama a ne usred Nebraske na odmorištu auto-puta. Nisam očekivala da ću na svom putovanju preko Amerike sresti seksi, nadmenog Australijanca po imenu Čens. Kad mi je zatrebala pomoć oko kola, a njemu se pokvario motor, brzo smo našli rešenje. Putovali smo zajedno, prihvatali se neplaniranih skretanja i usvojili slepo jare. Obična vožnja kolima pretvorila se u avanturu života, zabavnu i bezbrižnu dok stvari nisu postale ozbiljne. Želela sam ga, ali Čens nije hteo da načini prvi korak. Bila sam sigurna da i on žudi za mnom, no nešto ga je sprečavalo da se preda svojim osećanjima. Nisam smela sebi da dozvolim da se zaljubim u njega, posebno jer sam znala da će nam se putevi razići. Sve što je lepo kratko traje, zar ne? Samo što naš kraj nije bio onakav kakav sam očekivala. „Drski saputnik je idealna mešavina osećanja, napetosti, drame i zanimljivih likova. Zabavna, seksi i slatka priča držala me je zarobljenu od prve do poslednje stranice. Spremite se da je ne ispuštate iz ruke.“ – Čeri, Kindle Crack „Izvanredno, sjajno, briljantno! Apsolutno sam zaljubljena ovu knjigu. Nisam mogla da se odvojim od nje, zato što ima sve: radost, tugu, nadu, očaj, humor, fantastične likove i savršenu fabulu.“ – Mišel, Rock Stars of Romance „Roman sa izvanrednim i neočekivanim preokretom. Jedno od najboljih štiva ove godine.“ – Book Boyfriend Hangover Penelopi Vord je odrasla u Bostonu uz petoricu starije braće. Nakon što je godinama radila kao televizijski spiker, posvetila se karijeri koja joj omogućava da se više posveti porodici. Najviše voli da čita knjige, pije kafu i vikende provodi s prijateljima i porodicom. Živi sa suprugom i dvoje dece u Roud Ajlendu. Pored Zabranjene strasti, objavila je još četiri romana i trenutno piše najnoviji. Vaj Kiland je rođena Njujorčanka. Ima troje dece koja joj oduzimaju veći deo vremena, na šta se ona često žali, ali ne bi to menjala ni za šta na svetu. Knjiški je moljac i dešavalo joj se da čita kod frizera, na sportskim priredbama, ili u kolima dok čeka da se upali zeleno svetlo na semaforu, dok kuva, pere, sprema kuću, šeta, takođe na poslu dok se pretvara da radi. Preko dana je pravnica, a noću književnica koja se sa svojim romanima nalazi na listama bestselera časopisa Njujork tajms, Volstrit žurnal i USA tudej. Prodala je milione knjiga i prevedena je na dvadeset jezika. MG70 (N)

Profesionalni proizvođači, studenti i hobisti mogu razviti aplikacije za mobilne android uređaje uz pomoć programskog jezika Basic za android (Basic for Android - B4A) i Integrisanog Razvojnog Okruženja (B4A IDE). Dr Dogan Ibrahim počinje razvoj Android aplikacija za dizajnere elektronike sa opisom instalacije B4A na PC. Zatim predstavlja jednostavne projekte da bi prikazao (izneo) sintaksu B4A i osobine programiranja. Elektroničari će uživati u ovoj knjizi jer opisuje kako android prenosni uređaj može komunicirati sa različitim hardverskim platformama - uključujući Raspbbery Pi, Arduino i procesor ESP32 - preko Wi-Fi linka ili koristeći SMS poruke. Neki projekti prikazuju kako paketi podataka mogu biti poslati sa Raspbbery Pi-a, Arduina ili ESP32 procesora na android mobilni telefon i prikazani na tom istom telefonu. Svi android projekti u knjizi su razvijeni koristeći programski jezik B4A. Projekti za Raspbbery Pi su razvijeni pomoću Python-a. Projekti za Arduino i ESP32 su napravljeni uz popularni Arduino IDE. Svi listinzi programa, kao i detaljni opisi za sve projekte su dati u knjizi. Korisnici bi trebalo da su u mogućnosti da koriste projekte onako kako su predstavljeni ili da ih izmene da bi zadovoljili sopstvene potrebe. Poglavlja 1 • Android mobilni telefoni 2 • Početak 3 • Moj prvi B4A program 4 • Moj drugi B4A program 5 • Moj treći B4A program 6 • Napomene o jeziku B4A 7 • Jednostavni projekti samo na mobilnom uređaju 8 • Projekti koji koriste osobine mobilnih uređaja 9 • Upotreba GPS-a 10 • Wi-Fi interfejs Android na PC 11 • Wi-Fi interfejs Android na Raspberry PI 12 • Android i Raspberry PI SMS interfejs 13 • Android na Arduino Wi-Fi interfejs 14 • SMS interfejs Android na Arduino 15 • Android na ESP32 Wi-Fi Interfejs Prilog A • Upotreba Android emulatora Prilog B • Objavljivanje aplikacije na Google Play Sadržaj Predgovor, 13 POGLAVLJE 1 • ANDROID MOBILNI TELEFONI, 14 1.1 Pregled , 14 1.2 Generacije mobilnih telefona, 14 1.2.1 Prva generacije (1G), 14 1.2.2 Druga generacija (2G), 14 1.2.3 Treća generacija (3G), 15 1.2.4 Četvrta generacija (4G), 15 1.2.5 Peta generacija (5G), 15 1.3 Verzije Androida, 15 1.4 Verzije Android operativnog sistema, 16 1.5 Rezime, 17 POGLAVLJE 2 • POČETAK, 18 2.1 Pregled, 18 2.2 Instalacija probne verzije B4A, 18 2.3 Instalacija standardne verzije B4A, 23 2.4 Dobijanje pomoći, 24 2.5 Rezime, 24 POGLAVLJE 3 • MOJ PRVI B4A PROGRAM, 25 3.1 Pregled, 25 3.2 Rad sa okruženje B4A IDE, 25 3.3 Prikaz poruke na Android mobilnom uređaju, 26 3.4 Rezime, 28 POGLAVLJE 4 • MOJ DRUGI B4A PROGRAM, 29 4.1 Pregled, 29 4.2 Rad sa Designer-om, 29 4.3 Rezime, 33 POGLAVLJE 5 • MOJ TREĆI B4A PROGRAM, 34 5.1 Pregled, 34 5.2 Jednostavan kalkulatorski program, 34 5.3 Otklanjanje grešaka (debugging), 41 5.4 Upotreba USB veze, 45 5.5 Rezime, 47 POGLAVLJE 6 • NAPOMENE O JEZIKU B4A, 48 6.3 Pregled, 48 6.2 Komentari, 48 6.3 Uvlačenje - zupčanje, 48 6.4 Razlikovanje velikih slova i odvajanje izraza, 49 6.5 Konstante, 49 6.6. Promenljive, 49 6.7 Nizovi, 51 6.8 Liste, 52 6.9 Maps, 53 6.10 Matematički operatori, 54 6.11 Logički operatori, 54 6.12 Operatori odnosa (relational), 55 6.13 Promena toka programa, 55 6.13.1 Uslovni iskazi, 55 6.13.2 Iteracije, 56 6.14 Pod programi (Subroutines), 59 6.15 Rukovanje sa greškama u programu, 59 6.16 Vremenski događaji (timer events), 61 6.17 Kašnjenja, odlaganja u programima, 61 6.18 Dijalog, 62 6.19 Biblioteke (Libraries), 66 6.20 Rezime, 67 POGLAVLJE 7 • JEDNOSTAVNI PROJEKTI SAMO NA MOBILNOM UREĐAJU, 68 7.1 Pregled, 68 7.2 Projekat 1 - Digitalni hronometar , 68 7.2.1 Opis, 68 7.2.2 Svrha, 68 7.2.3 Listing programa, 68 7.3 Projekt 2 - Kockica, 75 7.3.1 Opis, 75 7.3.3 Svrha, 76 7.3.3 Listing programa, 76 7.4 Projekt 3 - Brojevi za lutriju Euro Millions , 80 7.4.1 Opis, 80 7.4.2 Cilj, 81 7.4.3 Listing programa, 81 7.5 Projekat 4 - Lekcije iz geografije, 87 7.5.1 Opis, 87 7.5.2 Svrha, 87 7.5.3 Listing programa, 87 7.6 Projekt 5 - Matematika za osnovnu školu, 94 7.6.1 Opis, 94 7.6.2 Svrha, 95 7.6.3 Listing programa, 95 POGLAVLJE 8 • PROJEKTI KOJI KORISTE OSOBINE MOBILNIH UREĐAJA, 100 8.1 Pregled, 100 8.2 Telefonski senzori, 100 8.3 Projekt 6 prikaz atmosferskog pritiska (Ambient Pressure), 101 8.3.1 Opis, 101 8.3.2 Svrha, 101 8.3.3 Listing programa, 101 8.3.4 Modifikovani program, 104 8.4 Projekt 7 - Prikaz nivoa osvetljenosti okoline, 106 8.4.1 Opis, 106 8.4.2 Svrha, 106 8.4.3 Listing programa, 106 8.5 Projekt 8 - Vibracija telefona na pri slabom svetlu, 108 8.5.1 Opis, 108 8.5.2 Svrha, 108 8.5.3 Listing programa, 109 8.6 Projekt 9 - Prikaz udaljenosti (proximity) sa tasterima Start/Stop, 110 8.6.1 Opis, 110 8.6.2 Cilj, 110 8.6.3 Listing program, 110 8.7 Projekt 10- Prikaz ubrzanja i slanje putem SMS-a, 114 8.7.1 Opis, 114 8.7.2 svrha, 114 8.7.3 Listing programa, 114 8.7.4 Modifikovani program , 119 8.8 Projekat 11 - Korišćenje više senzora, 122 8.8.1 Opis, 122 8.8.2 Svrha, 122 8.8.3 Listing programa, 122 8.9 Projekt 12 - Telefonski pozivi, 125 8.9.1 Opis, 125 8.9.2 Svrha, 125 8.9.3 Listing programa, 126 8.10 Projekt 13/ Čuvanje podataka sa senzora, 128 8.10.1 Opis, 128 8.10.2 Cilj128 8.10.3 Listing programa, 128 8.11 Projekt 14 - Telefon izgovara vrednost osvetljaja, 132 8.11.1 Opis, 132 8.11.2 Svrha, 133 8.11.3 Listing projekta, 133 8.12 Ostali senzori telefona, 136 POGLAVLJE 9 • UPOTREBA GPS-A (GLOBAL POSITIONING SYSTEM), 138 9.1 Pregled, 138 9.2 Projekt 15- Prikaz podataka mesta (lokacije), 138 9.2.1 Opis, 138 9.2.2 Cilj, 138 9.2.3 Listing programa, 138 POGLAVLJE 10 • WI-FI INTERFEJS ANDROID NA PC, 143 10.1 Pregled, 143 10.2 Projekt 16 • Slanje i prijem podataka sa PC-ja, 143 10.2.1 Opis, 143 10.2.2 Svrha, 143 10.2.3 Blok dijagram, 143 10.2.4 Listing projekta, 144 10.2.5 Provera UDP, 147 10.3 Projekt 17 - Obrtanje reči na PC-ju, 148 10.3.1 Opis, 148 10.3.2 Svrha, 148 10.3.3 Blok dijagram, 148 10.3.4 Listing programa, 149 POGLAVLJE 11 • WI-FI INTERFEJS ANDROID NA RASPBERRY PI, 151 11.1 Pregled, 151 11.2 Računar Raspberry Pi, 151 11.2.1 Pločica Raspberry Pi 3, 151 11.2.2 Podešavanje Wi-Fi i pristupa sa daljine na Raspberry Pi, 152 11.2.3 Definicije izvoda Raspberry Pi 3 GPIO, 157 11.2.4 Biblioteka GPIO, 159 11.2.5 Oznake GPIO izvoda, 159 11.2.6 Konfiguracija kanala (I/O port pinova), 159 11.3 Projekt 18 - Kontrola LED sa Android mobilnog telefona, 162 11.3.1 Opis, 162 11.2.3 Svrha, 162 11.3.3 Blok dijagram, 163 11.3.4 Skica kola, 163 11.3.5 Konstrukcija, 164 11.3.5 Android program, 165 11.3.7 Program na Raspberry Pi, 167 11.4 Projekt 19 • Prikaz temperature na mobilnom telefonu, 169 11.4.1 Opis, 169 11.4.2 Svrha, 169 11.4.3 Blok dijagram, 169 11.4.4 Pločica Sense HAT, 169 11.4.5 Android program, 172 11.4.6 Program na Raspberry Pi-ju, 174 POGLAVLJE 12 • ANDROID I RASPBERRY PI SMS INTERFEJS, 176 12.1 Pregled, 176 12.2 SIM800C, 176 12.3 Projekt 20 • Kontrolisanje relea na Raspberry Pi 3 pomoću SMS poruka, 179 12.3.1 Opis, 179 12.3.1 Svrha, 179 12.3.3 Blok dijagram, 179 12.3.4 Skica kola, 179 12.3. 5 Android program, 180 12.3.6 Program na Raspberry Pi 3, 180 POGLAVLJE 13 • ANDROID NA ARDUINO WI-FI INTERFEJS, 184 13.1 Pregled, 184 13.2 Arduino Uno, 184 13.3 Projekat 21 - Kontrola LED na Arduino Uno, 186 13.3.1 Opis, 186 13.3.2 Svrha, 186 13.3.3 Blok dijagram, 186 13.3.4 Skica kola, 186 13.3.5 Android program, 188 13.3.6 Program na Arduino Uno, 189 13.4 Projekat 22 • Prikaz temperature i vlažnosti, 192 13.4.1 Opis, 192 13.4.2 Svrha, 192 13.4.3 Blok dijagram, 192 13.4.4 Električna šema, 192 13.4.5 Android program, 194 13.4.6 Program za Arduino Uno, 196 POGLAVLJE 14 • SMS INTERFEJS ANDROID NA ARDUINO, 200 14.1 Pregled, 200 14.2 SMS poruke, 200 14.2.1 Slanje i prijem u Text modu, 201 14.3 Modul na Arduino SIM900 GSM/GPRS, 203 14.4 Projekat 23 - Kontrolisanje relea SMS porukom, 206 14.4.1 Opis, 206 14.4.2 Svrha, 206 14.4.3 Blok dijagram, 206 14.4.4 Električna šema, 206 14.4.5 Konstrukcija, 207 14.4.6 Android program, 207 14.4.7 Program na Arduino Uno, 209 POGLAVLJE 15 • ANDROID NA ESP32 WI-FI INTERFEJS, 214 15.1 Pregled, 214 15.2 Procesor ESP32, 214 15.2.1 Arhitektura ESP32, 215 15.2.2 Razvojna pločica, 216 15.3 Projekt 24 - Kontrola LED preko ESP32 DevKitC, 219 15.3.1 Opis, 219 15.3.2 Svrha, 220 15.3.3 Blok dijagram, 220 15.3 4 Električna šema, 220 15.3.5 Konstrukcija, 220 15.3.6 Android program, 221 15.3.7 program na ESP32, 222 15.4 Projekt 25 - Milivoltmetar, 224 15.4 1 Opis, 224 15.4 2 Svrha, 225 15.4.3 Blok dijagram, 225 15.4.5 Android program, 225 15.4.6 ESP32 program, 226 PRILOG A • UPOTREBA ANDROID EMULATORA, 229 Primer A1, 229 Primer A2, 230 Prilog B • Objavljivanje aplikacije na Google Play, 234 B1 Razvoj aplikacije za Google Play, 234 PRILOG B • OBJAVLJIVANJE APLIKACIJE NA GOOGLE PLAY, 234 Autor Profesor Dr Dogan Ibrahim ima diplomu inženjera elektronike, magistarsku titulu iz upravljačkih sistema i doktorsku titulu iz digitalne obrade signala. Radio je u dosta industrijskih organizacija pre nego što se posvetio akademskom životu. Profesor Ibrahim je autor preko 60 tehničkih knjiga i preko 200 članaka o mikrokontrolerima, mikroprocesorima i srodnim oblastima. On je ovlašćeni elektro inženjer i član udruženja za Inženjersku tehnologiju. Naslov: Razvoj Android aplikacija za elektroničare: Basic za Android B4A Izdavač: EHO Strana: 246 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: B5 Godina izdanja: 2018 ISBN: 978-86-80134-22-2

Evo još jedne pesnikinje koja ruši tabue koji se vezuju za ženu, njenu društvenu ulogu i instrumentalizaciju u srpskoj poeziji. Ako su tabui vezani za žensku seksualnost donekle narušeni, pitanja koja se tiču ženskog doživljaja sopstvene telesnosti i bioloških preferencija, ostala su nedodirljiva. Marija Krtinić se bavi upravo time polazeći od bioloških (anatomskih) funkcija ženskog tela, demistifikujući stadijume i procese kroz koje prolazi u različitim situacijama. Ona to čini gotovo naturalistički, živo, bez ulepšavanja i poetizovanja, otvoreno i smelo nazivajući stvari pravim imenom. Radmila Lazić Marija Krtinić Veckov (1986, Smederevska Palanka) diplomirala je Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dugo godina radila je kao novinarka rubrike za kulturu dnevnog lista Danas. Dobitnica je nagrade Vip Iskorak za novinarsku izuzetnost i popularizaciju umetničke igre u Srbiji. Prozu i poeziju objavljivala je u književnim časopisima, zbornicima i na portalima. Rukopis zbirke pesama Zazidana našao se u užem izboru za nagrade za mlade pesnike “Novica Tadić” i “Mak Dizdar”. Dobitnica je nagrade “Laza K. Lazarević” za najbolju savremenu pripovetku u 2021. godini, a po motivima nagrađene priče Uspomena iz Sokobanje snimljen je i istoimeni kratki film u režiji Dušana Popovića i produkciji Kulturnog centra Šabac. Za priču Poziv dobila je prvu nagradu na književnom konkursu “Trenutak kad je meni počeo rat” u organizaciji Foruma ZFD. Rukopis zbirke kratkih priča Materice izabran je kao pobednički na konkursu Studentskog kulturnog centra Kragujevac za 20. kolo edicije “Prvenac”. Knjiga je objavljena 2022. u izdanju izdavačkih kuća Treći Trg i Srebrno drvo i SKC Kragujevac. Odnedavno živi u Norveškoj.

Prvo izdanje, odlično očuvano! Autor - osoba Marinković, Ranko, 1913-2001 = Marinković, Ranko, 1913-2001 Naslov Geste i grimase / Ranko Marinković Vrsta građe esej Jezik hrvatski Godina 1951 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1951 (Zagreb : Nakladni zavod Hrvatske) Fizički opis 255 str. ; 17 cm Zbirka Mala biblioteka / Zora ; 86 ISBN (Broš.) Napomene Bilješka o piscu: str. 253 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Pozorišna kritika SADRŽAJ Mnogo vike ni za što Molièrov Umišljeni bolesnik 59 Molièrov George Dandin 62 Calderonov Zalamejski sudac 66 „Braća Karamazovi“ na pozornici 73 Gončarov-Bor, Bezdan 82 Na dnu Maksima Gorkoga 89 Zapolska – Moral gospode Dulske 96 Nušićevo Sumnjivo lice 99 Nušićeva Protekcija 103 U pozadini – Miroslav Feldman 108 Čovjek bez svjedodžbe od Preradovića 113 Povratak – Zlata Kolarić-Kišur 116 Krsnik Bonifačića-Rožina 122 Rastanak na mostu – Plaović i Gjoković 129 Pirandello – Što je istina 137 Pirandellov Henrik IV 141 Pirandello – Večeras improviziramo 145 Karel Čapek – Mati Frantisek Langer – Broj 72 164 Stephan Zweig – Janje siromaha 108 Elizabeta, žena bez muškarca – André Josset 174 „Dvije večeri“ Harry Baura 178 Hella Vuolijoki – Žene na Niskavuoriju 182 Iznenađenje – K. H. Rostworowsky 185 Ettlinger – Knjiga za pritužbe 190 Velika stvar Emila Syncka 193 Synekova Nоćnа služba 197 Vachek — Na peći 1.000.000 muka Valentina Katajeva 205 Čovjek koji je vidio smrt – Victor Eftimiu 210 Wernerovi Ljudi na santi u kinematografu 214 О mehanici i poetici filma 218 Bilješka о piscu 251 Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja. Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac. Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti). Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika. Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno. Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949) Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima – zbirka proze (1953) Ruke – zbirka proze (1953) Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop – roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977) Zajednička kupka – roman (1980) Pustinja – drama (1982) Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986) Never more – roman (1993) Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem. Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču. Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine. Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka. MG24

Julija Najman: PREDELI, DOGAĐAJI, Privatno izdanje autor i Slobodan Mašić Beograd 1988, tvrdi povez, str. 151. Razgovori sa velikim francuskim i američkim piscima. Očuvanost 4-. Julija Najman (1905-1989) rođena 13. oktobra 1905. u Ivanovom Polju, njena majka Klara Šrenger je rođena u Daruvaru, otac Aleksandar Klopfer u Beogradu. Rano detinjstvo Julija provodi u Paraćinu (njen otac je jedan od osnivača Srpske fabrike stakla), osnovmo školovanje započinje u Daruvaru a nastavlja ga u Zemunu i Beogradu. Po želji svoga oca Julija 1916. godine odlazi na školovanje u Beč, u kome pohađa tada čuvenu gimnaziju Schwarzwaldische Schulanstalten. U programu ove gimnazije, pored klasične i moderne literature, su časovi Kunstwanderungen — posete muzejiima i istorijskim spomenicima. U tada gladujućem Beču uprava ove gimnazije osniva narodnu kuhinju za prosvetne radnike, tako da se neki od profesora univerziteta nalaze među predavačima ove gimnazije, čuveni umetnici — slikar Oskar Kokoška, arhitekta Adolf Los i drugi. 1918. godine u Beču dolazi do prevladavanja socijalista, najčitanije novine među mladima su bile Arbeiter Zeitung, kada je Julija bila izabrana u Schiilerrat — savet učenika, koji je učestvovao u organizaciji učeničkog života u školi. Krajem 1922. godime — posle smrti svoga oca, Julija se vraća u zemlju, u Zagreb, gde se odmah zapošljava u Narodnoj banci d.d., a u popodnevnim časovima posećuje instrukcije Eksportne akademije kod profesora Karlovića. 1923. godine Julija prelazi za nameštenika Baikanske banke u Beogradu, radeći na poslovima inostrane korespodencije. Sledeće godine udaje se za bečkog arhitektu Šalingera. Sa svojim mužem živi četiri naredne godine u Beogradu kada se sporazumno od njega razvodi. 1929. godine Julija se udaje za beogradskog arhitektu Josifa Najmana. Iz ovoga braka rođeno je dvoje dece, sin Dragoljub (1931) i ćerka Ivanka (1934). Godine do početka rata pretstavljaju za Juliju Najman godine iščekivanja rata. Josif Najman odlazi u šestoaprilski rat koji se za njega završava zarobljeničkim logorom, Julija sa decom beži preko Splita i Milana do Liona u kome se nalazi 1942. godine sa svojim mužem koji je Imao sreću da izvede uspešno begstvo iz zarobljeničkiog logora. Osam dana posle srećnog susreta Nemci okupiraju jug Francuske, porodica Najman ilegalno prelazi granicu prema Švajcarskoj, gde je internirana u logor Sinjal pored Lozane, u kome provodi svojih prvih deset meseci boravka u Švajcarskoj, nakon čega dobija pravo slobodnog boravka. Iz toga vremena ostao je sačuvan podatak da je dr Mišlen, iz bibliografskog zavoda Rotibakine, na osnovu testova psihoanalize utvrdio da Julija ima izrazitu predispoziciju za pisanje. U proleće 1945. Josif Najman se vraća avionom preko Pariza u Beograd (na aerodranu ga dočekuju naši bosonogl vojnici), Julija Najman se vraća sa decom iz Švajcarske u leto 1945. godine, putujući otvorenim teretnim vagonima šest dana i šest noći do Zemuna, odakle im je grad izgledao kao da je sve ostalo na svome mestu. Dalje je putovanje nastavljeno volovskim kolima, sa kojih su pošto su prešli Savski most mogli da gledaju užas razrušenog grada. Ali biti, najzad, kod svoje kuće bilo je osećanje koje je pomoglo da se savladaju sve teškoće. Januara 1951. godine Josif Najman iznenada umire u Beogradu. U narednim godinama Julija Najman se izdržava prevodeći sa engleskog i francuskog jezika, iz toga vremena potiču i njeni prevodi dva dela Žana Kasua: »Četrdesetosma« i »Filozofija kubizma«. U narednim godinama Julija Najman se isključivo posvećuje literaturi, piše drame, pripovetke, putopise, intervjue. 1952. godine boravi u Parizu osam meseci kada se upoznaje sa Žan Kasuom, slikarima Sulažom, Zao Vu Kiem, arhitektom Alber Lapradom, sa Vilarom. Prilikom svojih sledećih boravaka u Parizu dobija intervjue sa Sartrom, Lefebrom, Aragonom, Joneskom, Bitorom, Simon de Bovoar, Alen Rob Grijeom, Natali Sarot… 1959. godine odlazi na boravak od godinu dana u Sjedinjene Američke Države. Tamo vodi razgovore sa velikim brojem umetnika iz čega su proistekli intervjui sa Arturom Milerom, Merlin Monro, Ben Šanom, Frenk Lojd Rajtom, a u Holivudu je prisustvovala snimanju scena za film »Spartakus« sa Kirkom Daglasom. Od 1953. godine deluie kao dramski pisac. Napisala je sledeće drame: Točak u blatu (1953), Žuti kavez (1954), Oblaci (1956), Parastos za šampiona (1971). Tokom zadnjih dvadeset godina napisala je čitav niz radio drama među kojima je irtajveći uspeh doživela radio drama »Camposanto« izvedena na Trećem programu radio Beograda (reditelj Darko Tatić, dokumentacija Dušan Veličković, izbor muzike Nada Starčević) koja Je dobila Premio Ondas 1977. godine u Barceloni. Sarađivala je u Književnim novinama, Telegramu, na kulturnim stranicama Politike, Vjesnika, u časopisima Izraz, Odjek, Letopis Matice snpske, u La battani, Dometima, Stvaranju … Do sada je objavila sledeće knjige: Priče o Ani (pripovetke, izdanje autora, Beograd, 1952), Točak u blatu (drama, Bratstvo jedinstvo, Novi Sad, 1953), Šapat (pripovetke, Bagdala, Kruševac, 1968). Posle Drugog svetskog rata nije bila zaposlena. Danas (1979) živi i radi kao slobodan pisac u Beogradu.

Nedostaje najavni list, inače odlično očuvano. Autor - osoba Uskoković, Milutin, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Došljaci : roman / napisao Milutin M. Uskoković Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1910 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1910 (Beograd : `Davidović`) Fizički opis 288 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Josifović, Stevan Zbirka Srpska književna zadruga ; 128 ISBN (Karton) Napomene Na nasl. str. : Ovo je delo nagrađeno na poslednjem konkursu Srpske Književne Zadruge. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 – Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane .Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanja 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke iѕložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konfrenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Došljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 KC

Autor - osoba Ускоковић, Милутин, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Дошљаци : роман / написао Милутин М. Ускоковић Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1910 Izdavanje i proizvodnja Београд : Српска књижевна задруга, 1910 (Београд : `Давидовић`) Fizički opis 288 стр. ; 20 cm Drugi autori - osoba Josifović, Stevan Zbirka Српска књижевна задруга ; 128 ISBN (Картон) Napomene На насл. стр. : Ово је дело награђено на последњем конкурсу Српске Књижевне Задруге. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 — Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane .Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanјa 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke iѕložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konfrenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Dоšljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 KC

Opis: 1. izdanje prve knjige M. Uskokovića, Beograd 1905, originalni meki povez (stanje kao na slikama), unutra dobro očuvano, bez pisanja, EKSTREMNO RETKO! Аутор - особа Ускоковић, Милутин, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Наслов Под животом / М. [Милутин] М. Ускоковић Врста грађе кратка проза Језик српски Година 1905 Издавање и производња Београд : Радоје Дединац и Милорад Куртовић, 1905 (Београд : Савић и комп.) Физички опис 92 стр. ; 20 cm ISBN (Брош.) Težina: 0.2 kg Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 — Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane .Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanјa 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke iѕložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konfrenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Dоšljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 KC

Praktično digitalno upravljanje zasnovano na PID kontoli Ova knjiga je za automatsko upravljanje zasnovano na PID-u za oba mikrokontrolera Raspberry Pi 4 i Arduino Uno. Knjiga počinje sa osnovnom teorijom upravljačkih sistema i kontrolom povratne sprege. Dati su projekti upravljačkih sistema koji upravljaju sistemima iz stvarnog života koristeći PID kontrolere. Razmatraju se odzivi koraka otvorene petlje, podešavanje PID parametara, pa odziv zatvorene petlje razvijenih sistema skupa sa blok dijagramima, električnim kolima, algoritmima PID kontrolera i potpunim listinzima programa kako za Raspberry Pi tako i za Arduino Uno. Projekti u knjizi se lako mogu izmeniti i prilagoditi drugim primenama. Projekti dati za Raspberry Pi 4 bi trebalo da rade sa svim ostalim modelima familije Raspberry Pi. Knjiga pokriva sledeće oblasti Kontrolne (upravljačke) sisteme sa otvorenom i zatvorenom petljom (spregom) Analogne i digitalne senzore Prenosne funkcije i sisteme u kontinualnom vremenu Sistemi prvog i drugog reda i vremenski odzivi Digitalne sisteme u diskretnom vremenu Kontinualne PID kontrolere PID kontrolere u diskretnom vremenu Upravljanje temperaturom (kontrola temperature) ON-OFF sistemom uz pomoć Raspberry Pi i Arduino Uno Kontrola temperature zasnovana na PID kontroli sa Rarspberry Pi i Arduino Uno Upravljanje (kontrola) jednosmernog motora (DC) sa Raspberry Pi i Arduino Uno Kontrola nivoa vode uz pomoć PID-a sa Raspberry Pi i Arduino Uno PID kontrola osvetljaja sklopa LED – LDR sa Raspberry Pi i Arduino Uno Poglavlje 1 – Kontrolni sistemi (upravljački sistemi) Poglavlje 2 – Senzori Poglavlje 3 – Prenosne funkcije i vremenski odziv Poglavlje 4 – Digitalni sistemi sa diskretnim vremenom Poglavlje 5 – PID regulator u sistemima sa kontinualnim vremenom Poglavlje 6 – Digitalni PID regulator Poglavlje 7 – Kontrola temperature On/Off Poglavlje 8 – PID kontrola temperature sa raspberry Pi Poglavlje 9 – PID kontrola temperature sa Arduino Uno Poglavlje 10 – Kontrola jednosmernog (DC) motora sa Arduino i Raspberry Pi Poglavlje 11 – Kontrola nivoa vode Poglavlje 12 – Kontrola sjajnosti LED uz pomoć PID-a O autoru: Profesor Dogan Ibrahim je diplomirao elektroniku, magistrirao na automatskoj kontroli upravljanja i doktorirao na procesiranju digitalnih signala. Dogan je radio u mnogim industrijskim organizacijama pre povratka na univerzitetski život. Autor je preko 70 tehničkih knjiga i objavio preko 200 tehničkih članaka o elektronici, mikroprocesorima, mikrokontrolerima i sličnim oblastima.

Nikola Šop : BOSANSKA TRILOGIJA , Veselin Masleša Sarajevo 1980, str. 88. Poetska drama Očuvanost 4-; ima posvetu. Šop, Nikola, hrvatski književnik i prevoditelj (Jajce, BiH, 19. VIII. 1904 – Zagreb, 2. I. 1982). Diplomirao komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1931. Prve pjesme objavio je u Anđelu čuvaru (1918). Do II. svjetskog rata radio je u Beogradu kao gimnazijski profesor latinskog jezika. Za bombardiranja Beograda 1941. teško ranjen, preselio se u Zagreb, gdje je radio kao korektor, a od 1949. kao znanstveni suradnik JAZU sa zadaćom da prevodi hrvatske latiniste (preveo je djela Jana Panonca, J. Šižgorića, Đ. Ferića, I. Đurđevića, K. Pucića, M. P. Katančića i dr.). Nakon studije Knjiga o Horaciju (1935) objavio je i knjigu prepjeva Iz lirike starog Rima (1950) s prijevodima Katula, Propercija i Tibula. Vodio je korespondenciju s francuskim pjesnikom F. Jammesom i engleskim pjesnikom W. H. Audenom, koji je prevodio njegovu liriku. Djelo N. Šopa u znaku je intimističkih meditacija. U tom se tijeku mogu razdvojiti dvije različite, ali komplementarne faze. U prvom razdoblju, od Pjesama siromašnog sina (1926) do zbirke Za kasnim stolom (1943), Šop progovara o »prizemnoj egzistenciji« očitujući ljubav i razumijevanje za svijet malih stvari, bukoličkih ugođaja, običnih zbivanja i skromnih istina. Međutim, iza tog svijeta običnosti i prividne banalnosti sluti se viši, skriveni transcendentalni smisao, a obične i skromne stvari postaju znamen božanskoga reda. Takva ga duhovna dispozicija dovodi u vezu s koncepcijom religioznosti Franje Asiškoga. Stavljajući u središte lirskog interesa statične, kontemplativne slike, pastoralni repertoar motiva, asketski senzibilitet, duhovni ideal siromaštva i božansku antropologiju Isusa u dnevnim situacijama, u najboljoj zbirci toga razdoblja Isus i moja sjena (1934) Šop afirmira »čedni katolicizam«, jednostavna izraza, bez ukrasa i retoričkih bravura. Šopove kratke proze, okupljene u zbirci Tajanstvena prela (1943), tematiziraju fantastične ugođaje i čudesne doživljaje preuzimajući najčešće kôd legende, pučke predaje i bajke. Lirska proza Predavanje o dimovima iz knjige Tajanstvena prela prijelazna je u njegovu pjesništvu, pa se od 1950-ih sve intenzivnije upuštao u filozofske meditacije o fenomenologiji nastajanja stvari i dinamici beskraja svemira. U drugoj se fazi, od svijeta prizemnosti i gotovo pastoralnih ugođaja okreće astralnim prostorima, svemirskim visinama, beskonačnosti i vječnosti te spoznaji nepoznatih svjetova (Kućice u svemiru, 1957; Svemirski pohodi, 1957; Astralije, 1961; Dok svemiri venu, 1975; Nedohod, 1979). Izraz se mijenja i postaje hermetičniji i apstraktniji, u potrazi za novim riječima koje bi morale izražavati nova svemirska ostvarenja. Na tom putu otkriva i bezdan vlastitoga bića: put u nutrinu, u „nedoživljene samoće“. Spjev Tremenda (Mogućnosti, 1961; Kolo, 1964), „spjev jeze i grohota“, govori o doživljaju praznine i izgubljenosti te o rasapu puti i ideje ljepote. U poemama Osvajanje kocke (1974) i O kugli (1974) Šop mijenja prostornu koncepciju doživljaja, povezujući oblike i sfere s ljudskim stanjima i životnim situacijama. Lirika te faze nastavlja se na svemirske uzlete S. S. Kranjčevića i T. Ujevića, ali u hrvatsku kozmičku poeziju unosi i nove akcente: neobično bogatstvo imaginacije, jezičnu invenciju i originalnu simboliku. Izraz je reduciran, geometriziran; smislovi tek naslućeni. Dramski tekstovi i pjesnički dijalozi imaju više poetske nego scenske kvalitete (Pompejanska balada, 1961; Drijada, 1964; Vječni preludij, 1971; Izgubljeni Arijel, 1972; Pjesnikovi rasprodani prostori, 1974; Bosanska trilogija, 1980; Kroz vrevu stećaka, 1987). Djelujući izvan pomodnih struja i tendencija, Šop je izgradio originalan i prepoznatljiv pjesnički izraz koji ga uvrštava u vrh hrvatske poezije te privlači pozornost mnogih hrvatskih i inozemnih kritičara. Poezija mu je prevedena na više stranih jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo 1970.

Izdavač:ŠKOLSKA KNJIGA Zagreb Broj strana:367 Pismo:Latinica Povez:Tvrd Format: 20,5 x 15 cm Godina izdanja:1959 Očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetka korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr.

Vrata kancelarije Denija Kola otvorila su se, i njen privlačni šef, dečačkog izgleda, ušao je u njenu kancelariju Podigao je jednu obrvu značajno i zagledao se u nju. Videla je po izrazu njegovog lica da se bori da ne prasne u smeh. Mogla je da zamisli kako je izgledala. .Bila je visoka, vitka. malih grudi, a učinilo joj se da njena priljubljena odeća ističe sve nedostatke njenog tela. Da bi slika bila još kompletnija, maskara joj se razmazala po licu. Verovatno je izgledala kao da je upravo došla iz cirkusa. — Hajde kažite — rekla mu je, gledajući ga prkosno. — Podsećam vas na klovna, zar ne? — Ja sam džentlmen, draga damo. Da nije tako, mogao bih da vam kažem baš to — nasmejao se, pokazujući dva niza belih, savršeno oblikovanih zuba. — Kena, pređimo na posao. Šta mi je danas u planu? Oduvek je i bilo tako! Sve što ga je zanimalo kad je ona u pitanju bio je posao. Nikad nije zapažao njen izgled, čak ni kafa je izgledala izuzetno loše. Bila je glupa što se trudila se obuče za njega i što se nadala da će on primetiti njenu novu garderobu. Otvorila je knjigu s dnevnim rasporedom. — Imate slučaj gospođe Bejker u vezi nasledstva u devet u sudu. U deset i trideset imate Džejmsov slučaj, a kasnije imate sastanak u komori sa sudijom Monroom. On sudi Džejmsov slučaj, zar ne? Deni klimnu glavom. — A poslepodne? — upitao je. — Slobodni ste. — Pa, to je divno! ozario se. — Imam sastanak s Margo večeras. Biće to naporno veče. U stvari, uopšte mi nije jasno kako izržavam te večeri s njom. Pokušala je da se osmehne nezainteresovano, dok joj je srce kucalo snažno pri pomisli na tamnokosu lepoticu s kojom se Deni viđao već dva meseca. Veza je postala sasvim ozbiljna, što je Keni nanosilo neizdrživi bol. Kako bi preživela kad bi se Deni oženio s nekom drugom? Činilo joj se da ga je oduvek volela. Na žalost, on je kod nje zapažao samo njeno besprekorno i brzo kucanje na pisaćoj mašini. — Da li je Regan došao? — čula je ponovo njegov glas. Osetila je da se ukočila kad je Deni spomenuo svog starijeg polubrata. Plašila se tog čoveka i osećala se neprijatno u njegovom prisustvu. Onako snažan i uvek namršten, delovao je nekako zastrašujuće. Već šest meseci radio je kao ortak sa svojim bratom. Tih šest meseci bili su najteži Keni u celoj njenoj karijeri. Nije/joj bilo jasno zbog čega je Regan ostavio svoju razrađenu advokatsku kancelariju u Njujorku i zašto je došao ovamo, u Atlantu, da se pridruži Deniju i da postane njegov ortak. Regan je već stekao ime i reputaciju jednog od najboljih advokata u zemlji, a Deni je tek završio fakultet i započeo je svoju advokatsku praksu. — Mislim da nije — odgovorila mu je. — Ja sam upravo došla i još nisam pogledala u njegovu kancelariju. — A ne biste ni pogledali ako vas ja ne nateram, zar ne? —- pogledao je zainteresovano. — Zašto vas moj brat toliko zbunjuje? Pre neki dan rekao mi je da ima utisak da se vi skrivate od njega i da izbegavate susrete s njim. Mora da vas lovi da bi vam izdiktirao nešto. Premeštala se zbunjeno s noge na nogu. Nije bila stidljiva osoba. Znala je da reaguje i da kaže šta joj nije pravo. Ali, pred Reganom uvek je bila stidljiva i zbunjena. On je izazivao nervozu u njoj i smejao joj se u lice. Osećala je da je on prezire, i uvek je imala želju da ga udari s nečim i da na taj način zbriše taj podrugljivi osmeh s njegovog lica. Naravno, nikad to ne bi uradila, jer, znala je da Deni obožava svog starijeg brata. Zato je pokušavala da izbegne neprilike tako što bi izbegavala Regana Kola. — Imam puno posla — pokušala je da objasni. — Znate i sami koliko mi vremena treba da sredim sve one spise, a osim toga, moja dužnost je i da zabavljam sve one nervozne klijente . Knjigu potražite OVDE

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tihomir Ostojić Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju.[1] Mladost i obrazovanje Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski)[2], koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće.[3] Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnik Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”.[4]Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića.[5] Fotografija I razreda Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu sa razrednim starešinom Tihomirom Ostojićem (1892) Prosvetni i javni rad U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici[6], teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom.[7] Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne.[8] Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu.[9] U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”.[10] Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju.[11] Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Intelektualni krug „Pokret” Krajem 19. veka doktor filozofije[12] Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Matica srpska Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[5]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine.[13] Srpsko narodno pozorište U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi kontakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta.[13] Prvi svetski rat Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se uključuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Odlazak u Skoplje Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske.[14] Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao.[15] Smrt Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine.[16] „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

odlično očuvano, ima mali potpis kao na slici Аутор Delorko, Olinko, 1910-2000 Наслов Zgode poremećene sreće : uspomene i zapažanja / Olinko Delorko Врста грађе есеј Језик хрватски Година 1942 Издавање и производња Zagreb : Matica hrvatska, 1942 Физички опис 139 str. ; 21 cm Збирка Suvremena knjižnica Matice hrvatske ; kolo 7, knj. 38 Olinko Delorko ( Split, 1910. – Zagreb, 2000.)Pjesnik i esejist. Uređivao književni časopis Hrvatska revija a s Dragutinom Tadijanovićem je uredio antologiju Hrvatska moderna lirika 1993. Prevodio je i s talijanskog Petrarcu i Dantea. Delorkova poezija se sjajno uklopila u visoke standarde hrvatske lirike dvadesetog stoljeća. Zgode poremećene sreće, autobiografsko-memoarski eseji iz 1942. Prvo izdanje. Nacrt za korice je izradio Mladen Veža. Delorko, Olinko, hrvatski književnik, proučavatelj usmene književnosti i prevoditelj (Split, 30. I. 1910 – Zagreb, 18. II. 2000). Diplomirao slavistiku i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1935. Kao srednjoškolski profesor službovao u Zagrebu 1937–50., a 1950–75. radio u Institutu za narodnu umjetnost. S B. Livadićem uređivao Hrvatsku reviju (1943–45). Kao proučavatelj usmenoga stvaralaštva, stručnim i znanstvenim radovima surađivao je u mnogim znanstvenim izdanjima, a priredio je i nekoliko zbirki usmenih pučkih pjesama. Studije i članke o hrvatskom usmenom pjesništvu skupio je u knjizi Zanemareno blago (1979). Autor je i antologija Hrvatska moderna lirika (s D. Tadijanovićem, 1933) i Talijanska lirika (s A. Nizeteom, 1939). Delorkovo pjesništvo (Pjesme, 1934; Rastužena Euterpa, 1937; Razigrani vodoskoci, 1940; Uznosite slutnje, 1944; Izgaranja, 1958; Lirski Eden, 1965; Dolaze oblaci, 1978; Sve tišim glasom, 1995) temelji se na hrvatskoj impresionističkoj tradiciji uz specifičan izraz u duhu romanskoga, u prvom redu talijanskog pjesništva. Izvornost izraza očituje mu se u zvučnosti stiha, nijansiranju boja te muzikalnim i ritmičkim vibracijama versa. I njegovi eseji (Radost i bol čitanja, 1978. i dr.) impresionistički su zapisi, a najbolji su mu iz talijanske književnosti (o G. Leopardiju, G. Papiniju, L. Pirandellu, Danteu Alighieriju i dr.). Kratka proza sabrana mu je u knjigama Zgode poremećene sreće (1942), Otimanja zaboravu (1988) i Dnevnik bez nadnevaka (1996). Kao prevoditelj istaknuo se prijevodima djela Michelangela, F. Petrarce, Dantea i A. Panzinija. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo 1999.

Naziv: Resto i Tumač, izabrana djela balinta vujkova Autor: Balint Vujkov Godina izdanja: 2023 Izdavač: Hrvatska čitaonica, zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata, Subotica Povez: Tvrd Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Narodna proza koju je skupio Balint Vujkov iznimno je bogatstvo hrvatskog naroda, napose onoga dijela koji obitava u državama u kojima je Vujkov gotovo šest desetljeća skupljao usmeno narodno blago, od Janjeva na Kosovu, preko Rumunjske, Mađarske, Austrije, Slovačke pa do Hrvatske i Vojvodine. Ovo je blago sada u sedam knjiga objavljeno i time se zaokružuje izbor iz velikoga sakupljačkog djela Balinta Vujkova. Povodom 22. Dana hrvatske knjige i riječi – dana Balinta Vujkova Hrvatska čitaonica Subotica i Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata tiskali su sedmu knjigu u ediciji Izabrana djela Balinta Vujkova, pod nazivom Resto i Tumač. Izbor je uradio novinar Zlatko Romić iz Subotice, recenzentica je dr. sc. Sanja Vulić iz Zagreba, a urednica Katarina Čeliković, korekturu je radio Mirko Kopunović, dizajn knjige je uradio Darko Vuković, a tehničku pripremu mr. sc. Ervin Čeliković. Ova knjiga ima 687 stranica, a podijeljena je na dva dijela; prvi dio sadrži naslove koji su (preo)ostali, što i sama riječ resto kaže, dok se u drugom dijelu nalazi Tumač manje poznatih riječi i izraza. Izbornik Romić u predgovoru naslovljenom I iza resta je ostalo... o ovoj knjizi piše: „Stigli mi, eto, i do posljednje knjige iz edicije Izabrana djela Balinta Vujkova, a da je riječ o njegovom sakupljačkom radu. Iza ovoga pogovora naći ćete nešto manje od dvije stotine četrdeset naslova usmenoga narodnog blaga na koje ste navikli i tijekom šest prethodno objavljenih knjiga. I ovo je, kao i u ranijim izdanjima, također znakovito po nekim obilježjima. /…/ Resto, pak, vidi se to i po sedmoj knjizi, znači sve bogatstvo što je iza šest prethodnih ostalo i iza kojega slijedi upravo mršavina opisana u prethodnoj rečenici. Pozorniji čitatelj u ovoj će knjizi primijetiti nekoliko značajki. Prva se svakako tiče podjele u izboru redoslijeda pripovijedaka, bajki i basni, a što je bitno utjecalo i na samu njegovu narav. Prvih stotinu i sedamdeset naslova predstavljaju upravo „resto“ svega onoga što u izboru od petnaest mu objavljenih knjiga do sada nije objavljeno u ovoj ediciji, a preostalih šezdeset i devet su zapravo pravi raritet: bajke, pripovijetke i basne objavljene u periodici, za njegova života i posthumno, od 1933. do 2007.; od Bunjevačkog kola i Književnog severa do Žiga i Klasja naših ravni; od trenut(a)ka kada možda još nije ni slutio koliko će mu sakupljanje usmene narodne književnosti utjecati na život, pa do onih na koje će njegovo djelo imati sličan učinak. Za razliku od šest ranije objavljenih, u ovoj knjizi donosimo zbirni Tumač sa svim rečenicama, frazama, izrazima i pojmovima za koje smo smatrali da je potrebno objašnjenje i prijevod. /…/ S ponosom možemo istaknuti da, i bez prebrojavanja, Tumač Vujkovljeva djela u sedam do sada objavljenih knjiga sadrži više od 450 rečenica, izraza i fraza, te više od 3800 pojmova…“. Recenzentica Sanja Vulić u svom tekstu naslovljenom Neiscrpno vrelo riječi napominje kako „svaka nova knjiga Izabranih djela Balinta Vujkova donosi obilje novih zanimljivosti za ljubitelje književnosti i književne znalce, također za etnologe i jezikoslovce, ponajprije dijalektologe“. Naposljetku, recenzentica ističe da „i ovi primjeri pokazuju kako Vujkova uvijek vrijedi iznova čitati jer su njegovi zapisi neiscrpno vrelo novih zanimljivosti, ali i prilika za potvrdu ili preispitivanje već poznatoga“.

Dr Sava Stanojević: narodni lekar, humanist i patriota / Aleksandar D.  Milićević Trstenik 1998. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 104 strane. Knjiga je odlično očuvana. J14 Dr Sava Stanojević,  jedan od najhrabrijih lekara Srbije  je još kao 17-godišnjak, gimnazijalac, radio pri francuskoj vojno-lekarskoj misiji, prošao je golgotu povlačenja u Prvom svetskom ratu, a u Drugom svetskom ratu, u Trsteniku spasao više od 300 svojih pacijenata romske nacionalnosti. Medicinu je završio na Sorboni 1935. godine, gde je odbranio doktorsku tezu `Prilog proučavanja malarije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca`. Lečio je u Sarajevu, Drvaru, Dragačevu, Guči, Užicu, Smederevu i sve od 1931. do 1966. godine neumorno, u Trsteniku. Danas, Dom zdravlja u ovom gradu nosi njegovo ime, nimalo slučajno. Sadržaj: — Uvod  — Porodica dr Save Stanojevića   — Mladog gimnazijalca Savu određuju za zvaničnog dobrovoljnog tumača pri francuskoj vojno - lekarskoj misiji  — Zarobljavanje sanitetskog broda `Kenig Albert` od strane austro-ugarske ratne mornarice  — Putovanje brodom do više sredozemnih luka i najzad iskrcavanje u Marseju  — Pohađanje gimnazije u Nici, tugovanje za majkom i pismo španskom kralju Alfonsu XIII — Završetak medicinskih studija na Sorboni 1925. godine, povratak i službovanje u otadžbini, a od 1931. godine. stalno u Trsteniku  — Dr Sava, u Trsteniku, veran sledbenik Hipokratove zakletve: `Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika`   — Predvečerje Drugog svetskog rata. Strah u narodu. Okupacija  — `Kume, doktore Savo, spasavaj, nas će Nemci pobiti!` — `Doktor Sava naša slava!` sećanje i zahvalnost Roma na 1942. godinu i film „Zahvalnost.“  — Pružanje lekarske pomoći povređenim, i bolesnim pripadnicima raznih vojnih formacija za vreme rata  — Neki primeri uspešno ostavljenih dijagnoza bolesti i hitne intervencije u ambulantnim uslovima i svakom mestu događaja  — Upućivanje u Drvar i danonoćni rad. Krajnja  psihofizička iscrpljenost. Šećerna bolest — Lekar na gradilištu buduće fabrike `Prva petoletka“. Upravnik zdravstvene stanice medicine rada „Prva petoletka”. Saradnik Crvenog krsta  — Imenovanje dr Save za načelnika službe opšte medicine doma zdravlja  — Kolo vodi doktor Sava, na lekarskoj slavi Sveti mučenici Kozma i Damjan  — Doktor Sava ne želi da ide u penziju. Radi i dalje, mada ima zdravstvene probleme  — Dr Sava samoinicijativno učestvuje u intervenciji prilikom jednog saobraćajnog udesa na pruzi  — Doktor Sava, socijalni radnik  — Dr Sava u običnom, svakodnevnom životu i van lekarske ordinacije  — Kako su se društvo i narod zahvalili svom lekaru za njegovog života  — Poslednji dani njegovog života i oproštaj od dr Save Stanojevića  — Zaključak  — Fotografije i prilozi  — Beleška o autoru

Dobro očuvano sem naslovne strane gde je iscepljen ćošak gde je verovatno bio neki pečat pa je sa njim otišao i delić teksta sa prve Božidar Stojanović Beograd Ne piše godina izdanja Deluje da je iz pedesetih ili šezdesetih Interesantan citat na koricama Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Datum rođenja 10. jul 1856. Mesto rođenja Smiljan Austrijsko carstvo Datum smrti 7. januar 1943. (86 god.) Mesto smrti Njujork Sjedinjene Američke Države SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) TCH Rad Bileho Lva 1 tridy (pre1990) BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Ord.St.Sava-ribbon.jpg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Krštenica Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Spomenik Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima u Kanadi Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[26][5] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Detaljnije: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Sijalica gori u Teslinoj ruci Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlandu Teslina kula na Long Ajlandu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[37] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[38] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[38] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [39] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [40] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[44][45] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[46] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[47] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[50] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[51] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[52] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[53] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[53] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[53] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[54][55] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[56] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[57][58][59][60] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[61] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[62] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[63] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[64] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[65] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske kuće, priprema figuru Nikole Tesle u vosku i postaviće je pored Aleksandra Bela, pronalazača telefona. Iako su mnogi umetnici želeli da im Tesla pozira za portret, on je to gotovo uvek odbijao. Jedino je slikarki i princezi Vilmi Ljvov-Parlagi pošlo 1916. godine za rukom da ubedi Teslu da joj pozira. Svi ostali Teslini portreti rađeni su prema fotografijama. Tesli se nije dopalo osvetljenje u ateljeu i sam je načinio aranžman svetiljki čija je svetlost filtrirana kroz plavo staklo. Tako je nastao portret u tehnici ulja na platnu, poznat pod nazivom Plavi portret, koji je reprodukovan januara 1919. godine u časopisu Elektrikal Eksperimenter kao ilustracija uz Teslin autobiografski feljton Moji izumi i 20. jula 1931. godine na naslovnoj strani časopisa Tajm. Nije poznato gde se ovaj portret danas nalazi. Tesla je samo jednom izrazio želju da neki umetnik izradi njegov portret. Godine 1939, 18. avgusta, uputio je tim povodom svom prijatelju, poznatom jugoslovenskom vajaru Ivanu Meštroviću telegram u Zagreb. Meštrović je sticajem okolnosti izradio Teslinu bistu tek 1952. godine. Odlivci ove biste čuvaju se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, u Muzeju Like u Gospiću i u Tehničkom muzeju u Beču. Godine 1993, povodom pedesetogodišnjice smrti ovog velikog naučnika, a u sećanje na njegov neprocenjivi doprinos čovečanstvu, nastaje slika „Duh Tesle” Dragana Maleševića Tapija. Ova slika našla se na naslovnoj strani kataloga izložbe organizovane ovim povodom u Muzeju savremenih umetnosti u Beogradu i ujedno predstavlja i jedno od najznačajnijih dela ovog srpskog slikara. Umetnica Marina Abramović snimila je 2003. godine u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu video-instalacije Računajte na nas i Računajte na nas II, koje su inspirisane životom i delom Nikole Tesle. Dejvid Boui — britanski muzičar, tumači ulogu Tesle u filmu Prestiž (2006), gde nastupa zajedno sa Hjuom Džekmenom, Kristijanom Bejlom, Majklom Kejnom i Skarlet Džohanson. Prestiž je režirao renomirani britanski reditelj Kristofer Nolan. Američka kompanija Tesla motors prva je počela serijsku i masovnu proizvodnju čisto električnog automobila, prvo sportskog Tesla roudster tokom 2008. godine a potom 2012. i Tesla S porodični auto. Krater Tesla se nalazi na Mesecu. Ima prečnik od 26 km. Njegova selenografska širina je −2,0°, a dužina −132.0°.[64] Gugl je u čast Teslinog rođendana 10. jula 2009. prikazao svoj logo sa slogom „G” u obliku teslinog transformatora.[66][67] Tesla Pančevo, firma za proizvodnju električnih sijalica iz Pančeva. Hrvatska kompanija koja se bavi telefonijom nosi ime Nikola Tesla Erikson. Naselje Nikola Tesla u opštini Niška banja. Fabrika elektronske opreme i radio lampi (elektronskih cevi) „Tesla” u Liptovskom Hradoku u republici Slovačkoj, osnovana za vreme Čehoslovačke. Teslino Naselje u Subotici, koje je mahom sagrađeno za radnike fabrike SEVER, Subotica, koja se bavi proizvodnjom električnih rotacionih mašina, baziranih na obrtnom polju. Prema podacima Srpskog DNK projekta Tesle pripadaju slovenskoj haplogrupi R1a-M458. To je zaključeno testiranjem muških srodnika Nikole Tesle.[68] Američki proizvođač hibridnih i električnih kamiona i kamioneta nosi naziv po Teslinom imenu Nikola Motor Company. Tesla kao književna inspiracija Lik, delo i život Nikole Tesle decenijama predstavljaju inspiraciju mnogim piscima, pa su tako proteklih decenija nastala mnoga književna dela sa Teslom kao jednim od likova, ponekad i glavnim. Neki od njih su: Prestiž Kristofera Prista iz 1951. godine, koji je kod nas objavljen 2006. godine. Prema ovom romanu takođe je 2006. snimljen i istoimeni film.[69] Vladimir Pištalo objavio je 2006. godine roman Tesla, mladost,[70] a 2008. nastavak Tesla, portret među maskama,[71] za koji je iste godine dobio NIN-ovu nagradu. Goran Skrobonja objavio je 2010. godine fantastični roman Čovek koji je ubio Teslu ili dnevnik apsinta i krvi,[72] da bi već 2013. usledio i nastavak, Sva Teslina deca.[73] Pisma Nikole Tesle Dva pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu, koja su upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku, se nalaze u stalnoj postavci Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.[74] U ovim pismima se govori o porušenom zdravstvenom stanju Mihajla Pupina i Teslinoj želji da ga poseti u bolnici. Pisma ukazuju na dobar odnos Nikole Tesle i Mihajla Pupina, uprkos brojnim nagađanjima o njihovom sukobu.[75][76] U pismu iz 1921. godine, sačuvanom u Kongresnoj biblioteci, Tesla je prijatelju Amerikancu obrazložio svoje poreklo i nacionalnu pripadnost.[77] Foto-galerija Teslino poreklo Istina o Nikoli Tesli Detinjstvo

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano, Bentli / porše, istorijat ovog automobila, tvrd povez, omot, preko 350 stranica Porsche / Bentley / bentli Ferdinand Porše ,,Nisam mogao da nađem sporstki automobil svojih snova, pa sam ga napravio.'' Ferdinand Porše (Vratislavice, 3. septembar 1875. - Volfsburg, 30. januar 1951.), austrijski automobilski inženjer. Rođen je u nemačkoj porodici u Vratislavicama (Češka) u bivšoj Austrougarskoj. Porše je najpoznatiji po Folksvagen bubi, njegovom najvećem izumu. Preminuo je nakon srčanog udara u Volfsburgu 1951. godine. Kao 18-godišnjak ušunjavao se na univerzitetska predavanja. Ostaje sporan jedan od njegovih najvećih uspeha – Folksvagen buba, za koju je kompanija „Tatra“ smatrala da je ukraden od njih i njihovog stručnjaka, bivšeg saradnika Poršea – Hansa Ledvinke, koji je zaslužan za konstrukciju motora koji se proslavio u Folksvagen bubi. Kompanija „Volkswagen“ je kasnije platila odštetu od 3.000.000 maraka kompaniji „Tatra“. Poršeovi su imali petoro dece: dve ćerke i tri sina. Poršeov otac je želeo da najstariji sin preuzme njegov posao, ali on je poginuo nesrećnim slučajem dok je radio kao pomoćnik u radnji. Ferdinand je, kao drugorođeni sin, morao da preuzme posao svog oca. Porše je počeo da radi u fabrici svog oca kada je imao petnaest godina. Prilikom posete fabrici tepiha u selu, pažnju mu je privukla prva električna sijalica koju je video u životu. Porše je bio zadivljen time što je fabrika bila osvetljena kao na punoj dnevnoj svetlosti, iako je napolju bila mrkla noć. Pokazao je veliku želju da sazna više o, za njega, tajanstvenoj svetlosti. Porše je svakog dana odlazio u fabriku tepiha da od poslovođe Ginskog sazna što više pojedinosti o fabričkim operacijama. Njegovom ocu se to nije svidelo i želeo je da se njegov sin drži zanata svoga oca. Porše je na tavanu kuće počeo tajno da pravi električna kola, koristeći delove koje je pažljivo skupljao. U to vreme radnici, kako odrasli, tako i deca, naporno su radili dvanaest sati dnevno. Poršeova majka Ana pobrinula se da zaštiti njegove tajne tavanske aktivnosti, dok ga jednog dana Anton nije uhvatio na delu. Poršeov otac je na kraju završio sa manjom opekotinom na nozi, izazvanoj sumpornom kiselinom iz baterije, koju je besno udario dok je utrčavao u sobu. Njegova majka, koja je tajno podržavala sinovljeve projekte, predložila mu je da ode u školu u Beč. Zbog velike udaljenosti Beča, otac se snažno usprotivio toj ideji, ali je na kraju prihvatio da njegov sin pohađa Carsku tehničku školu u Rajhenbergu. Poršeov otac se tako složio da njegov sin nastavi da studira elektrotehniku. Iako izrazito strog kao poslodavac, Anton je kao otac prepoznao dečakov talenat. Tako je Porše započeo svoje studije radeći preko dana u očevoj radionici i putujući svako veče osam kilometara do škole. Vraćajući se kući jedne večeri, Poršeov otac, Anton, bio je iznenađen zaslepljujućim svetlom koje je dopiralo iz njegove kuće. Porše je upravo bio završio konstrukciju sopstvenog električnog generatora i instalirao je električno osvetljenje u celoj kući. Pošto je selo bilo malo, svetlo koje je Porše proizveo videlo se iz daleka. Nekoliko dana kasnije, Ginski je posetio Poršea i predložio njegovim roditeljima da ga pošalju na studije elektrotehnike na Univerzitetu u Beču. Anton je do tada već bio svestan dečakove nadarenosti tako da mu je od sveg srca dozvolio da započne svoje putovanje. Sa osamnaest godina, uz pomoć Ginskog, Porše je dobio posao kod Bele Egera, proizvođača električnih aparata iz Beča. Porše se po dolasku u Beč ipak osećao usamljen zbog svog porekla i naglaska, međutim ohrabrenje i podršku je dobijao od bibliotekarke po imenu Alojzija Johana Kes, u kompaniji u kojoj je radio. Porše bi odlazio u biblioteku svog poslodavca da pozajmi knjige iz fizike i matematike. Ubrzo mu se dopala Alojzija, čiji je otac takođe bio zanatlija iz Češke. Provodili su dane šetajući bečkim ulicama, a ona mu je bila vodič. Susreti sa Alojzijom su imali veliki uticaj na budućnost Poršea i na budućnost cele auto-industrije. Jednog dana, kada se sa Alojzijom kao i obično šetao, zajedno su otišli u Industrijski muzej u kome je bilo bezbroj automobila koje Porše nikad ranije nije video. Jedan eksponat mu je naročito privukao pažnju. Bio je to automobil koji je napravio Zigfrid Markus, 1875. godine. Problem sa ovim eksponatom je bio što je motor koji je Markus ugradio u njega bio previše mali, te nije bio dovoljno jak i automobil nije mogao da se kreće. Porše je tada prvi put shvatio da neko mora da napravi motor koji je dovoljno jak da pokrene automobil. Od tada počinje da se interesuje za muzeje ovog tipa i načine proizvodnje motora sa vučnom snagom od jednog konja. Porše je u to vreme došao do brojnih ideja koje je kompanija u kojoj je radio iskoristila da olakša rad fabričke opreme. Njegov talenat je dobio zasluženo priznanje kada mu je ponuđena visoka pozicija šefa eksperimentalnog i kontrolnog odeljenja. Radio je u kompaniji nastavljajući istovremeno svoje univerzitetske studije i provodeći slobodno vreme kao istraživač motora. Došao sam na svet isto kad i automobil. Ako me razumete. Još kao mlad pridružio se fabrici „Jacob Lohner & Co.“, koja je počela da pravi automobile 1896. godine. Iz tog vremena potiče jedno od mnogobrojnih remek-dela Ferdinanda Poršea. Godine 1898. konstruisao je 'Lohner-Porsche', koji je predstavljen na sajmu u Parizu 1900. godine. Ovaj automobil je oborio nekoliko brzinskih rekorda u Austriji sa svojih 56 km/h, a snažniji motori kompanije „Daimler“ su pomogli da se obore još neki brzinski rekordi. U to vreme automobili doživljavaju brzu ekspanziju u Evropi postajući uspešna zamena za kočije sa konjskom zapregom. Kompanija „Jacob Lohner & Co.“, vodeći proizvođač takvih kočija, osećajući opasnost od najnovijih dostignuća osnovala je sopstveno automobilsko odeljenje 1896. godine. U kompaniji „Jacob Lohner & Co.“, Porše je postao pomoćni dizajner i počeo je ozbiljno da proučava dizajn automobila. Kompanija „Columbia Electric Car“ već je u Sjedinjenim Državama napravila pet stotina električnih automobila, koji su pokazali brojne nedostatke. Porše je upotrebio metod uzastopne aproksimacije da ukloni nedostatke ovih kola. Za samo dva meseca napravio je vozilo sa nazivom Lohner-Porsche koje je kasnije bilo prikazano na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, na kojoj je Porše osvojio Veliku nagradu. To je takođe bio prvi automobil u istoriji sa pogonom na sva četiri točka. Putovao je ovim kolima od Beča do Pariza sa prosečnom brzinom od 14,5 km/h. Posle Svetske izložbe u Parizu, Porše je zabeležio pobedu na brdsko-brzinskom reliju u Semeringu sa prosečnom brzinom od 40 km/h. Završio je trku za desetinu vremena koje je bilo potrebno prethodnim pobednicima te trke. Godine 1923., kada je imao 42 godine, Porše je prešao u sedište kompanije „Daimler-Motoren-Gesellschaft“ u Štutgartu u Nemačkoj, gde će kasnije raditi kao glavni inženjer. Nemačka se još nije bila oporavila od poraza u Prvom svetskom ratu, boreći se i dalje sa hiperinflacijom. Porše je u ovim okolnostima našao motivaciju za naporan rad kako bi stvorio automobil visokih performansi, pokazujući celom svetu snagu nemačke tehnologije. Ali, bio je suočen sa problemom koji nipošto nije očekivao: sa rasnom diskriminacijom. Štutgart je predstavljao uporište konzervativizma i imao snažnu težnju ka odbacivanju stranaca. Izrazito ponosni na svoju zemlju, Nemačku, stanovnici ovog grada su okrenuli leđa Čehu Ferdinandu Poršeu. U ovom novom, neprijateljskom okruženju, ni počasni doktorat Tehnološkog Univerziteta u Beču, ni brojni prethodni uspesi nisu mnogo značili. Bio je izložen otvorenoj diskriminaciji. Bez obzira na poteškoće sa kojima se susreo, Porše se nije prepustio očajanju, niti je odustao od svog cilja. Bio je uveren da može da stekne njihovo poštovanje ako bude stvorio zaista zadivljujući automobil. Mercedes je bio „slika“ kompanije „Daimler“. Porše je unapredio Mercedes 1924. godine, dodajući mu dvolitarski četvorocilindrični motor i učestvujući sa novim automobilima u reliju Targa Forio na Siciliji. Konkurencija je učestvovala sa nekim od najboljih italijanskih automobila kao što su Alfa Romeo i Fiat. Svi su očekivali da relijem dominira Alfa Romeo, ali model kompanije „Daimler“, koji je vozio Porše, zauzeo je vodeću poziciju. Porše je tako uspeo da osvoji trofej na veliko zadovoljstvo Nemaca, ponosnih na to što nemački auto može da odnese ubedljivu pobedu. Po povratku iz Italije, Porše je dobio još jedan počasni doktorat od Tehnološkog Univerziteta u Štutgartu, i takođe dobio zahtev da potpiše dokument čime će se njegov status počasnog građanina promeniti u puno državljanstvo. Na taj način je Porše uspeo da iskoristi svoj talenat da prevaziđe etničke predrasude. Godine 1931. osnovao je svoju firmu, gde je doveo mnoge bivše saradnike na poljima aerodinamike, transmisije, razvoja motora i dr. Takođe, doveo je svog advokata – Antona Pijeha, oca Ferdinanda Pijeha, i možda najvažnije – svog sina Antona „Ferija“ Poršea. Sa svojim timom napravio je dizajn novog, malog automobila, ali niko nije bio zainteresovan za projekat dok Hitleru 1934. godine palo na pamet da svaki Nemac treba da ima ili auto ili traktor. Porše je dobio naredbu da napravi 3 automobila po svom dizajnu. „Daimler-Benz“ je napravio jos 30. Nova fabrika koja je proizvodila ove automobile zvala se „Volkswagen“ a grad je kasnije dobio ime Volfsburg (Wolfsburg). Hitler je imao političku motivaciju za razvoj ovih automobila, što Porše nije znao. Uslovi za razvoj kompanije „Volkswagen“ bili su jasni: on će u roku od 10 meseci mesečno dobijati sredstva za razvoj u ukupnom iznosu od dvadeset hiljada maraka. Hitler je ohrabrio Poršea da se odrekne čehoslovačkog državljanstva 1935. godine, nekoliko godina pre nego što je njegovu zemlju okupirala nacistička Nemačka. Dobar dizajn treba da bude iskren. Svom sinu je prepustio razvoj sportskih automobila dok je sam nastavio da radi u Volsfburgu. Osim automobila, napravio je i nek

Izuzetno retko prvo izdanje jedine zbirke pripovedaka Milutina Uskokovića objavljene za njegovog života, s originalnim mekim koricama. Stanje kao na slikama, staračke pege (foxing) kroz celu knjigu po marginama. Inače kompletno, bez pisanja, podvlačenja, cepanja. Autor - osoba Uskoković, Milutin, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Kad ruže cvetaju / M. M. Uskoković Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1912 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1912 ([B. m. : b. i.]) Fizički opis 275 str. ; 18 cm ISBN (Karton) „Kad ruže cvetaju“ je jedina zbirka pripovedaka Milutina Uskokovića objavljena za njegova života. Užički kraj i palanačka sredina predstavljaju nepresušni izvor njegove inspiracije i doprinos za dalji razvoj pripovedačke forme u 20. veku. Prožimanje različitih životnih priča – od prvih ljubavi iz mladalačkih dana, prvih razočarenja i rastanaka zbog međusobne udaljenosti, teškog života usled siromaštva – i različitih formi pripovedanja čini ove pripovetke autentičnim, naročito time što pisac u velikom broju slučajeva govori iz svojih junaka, puštajući ih da sami prenesu svoje ili tuđe životno iskustvo. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 – Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane .Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanja 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke izložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konferenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Došljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 KC