U zemlji „nemuštog jezika“ i dobro skrivanih a očiglednih istina, tabu-tema, grupnog prećutkivanja i „progona veštica“, retki su oni koji govore jasno, nekodirano, ne skrivajući stav Zbirka novinskih eseja „Ničim izazvana zbirka“ novosadskog novinara Dinka Gruhonjića izašla je iz štampe u decembru 2012. godine. U pitanju su, kako navodi urednik, pitki, provokativni, beskompromisni, „proročki” eseji. Reč je o kolumnama koje je Gruhonjić objavljivao u periodu od 2002. do 2012. godine na portalima Autonomija (www.autonomija.info), E-novine (e-novine.com), nedeljniku Bulevar, kao i na svom blogu. Dinko Gruhonjić je šef dopisništva Novinske agencije Beta za Vojvodinu, predavač na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, saradnik Radija Dojče vele (Deutsche Welle), urednik portala Autonomija, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Dobitnik je više prestižnih domaćih novinarskih priznanja, kao i priznanja za borbu za ljudska prava, za borbu protiv diskriminacije i za toleranciju. Prenosimo tekst Nedima Sejdinovića o ovoj knjizi. Umesto pogovora Tačno je da je „u nas“ postalo uobičajeno da novinari doprinose inflaciji knjiga, bespoštednom trošenju papira, pakujući, manje ili više kritički, svoje kolumne u knjižno obličje. Može se valjda tako zaraditi koji dinar, a sigurno je tu i vera da knjiga pobeđuje efemernost novinskih ili internetskih zapisa. Postoje svakako zbirke novinskih eseja koje su ostavile značajan trag u našoj kulturi, kao što postoje i one koje, posle protoka vremena, deluju sasvim nerazumljive i nepotrebne, čak i ako ih opremite bezbrojnim fusnotama. Ko su čitaoci „uknjiženih“ kolumni, kome ili čemu one služe? Da li da nadomeste propust onih koji nisu pažljivo pratili medije ili su zalog za budućnost? Ili pak postoji i treća svrha: složene u knjigu mogu se čitati na drugačiji način, dobivši novi smisao? Prikupljeni na jednom mestu, Dinkovi tekstovi daju mogućnost drugačijeg čitanja; meni je to očigledno, ali ne znam da li će to biti i čitaocu. U tom je smisao ovog mog obraćanja. Svakako da nije bio cilj ukazati na „proročku“ dimenziju ovih novinskih eseja, jer predvideti propast Srbije i, pre svega, njenog društva odista nije bilo teško. Procesi „truljenja“ nikada suštinski i nisu zaustavljeni, ono što je započeto krajem osamdesetih traje i danas, uz mala odstupanja i lutanja. Moja mačka Petunija savršeno dobro zna da ću je nahraniti kada u ruci držim kesicu mačje hrane i uzimam tanjirić iz kuhinjskog ormarića. Nije za to potrebna neka genijalnost (mada je moja mačka genijalna!) već prosto iskustvo. Zašto ljudi na ovim prostorima ignorišu vlastito iskustvo, to je sasvim drugo pitanje. U zemlji „nemuštog jezika“ i dobro skrivanih a očiglednih istina, tabu-tema, grupnog prećutkivanja i „progona veštica“, retki su oni koji govore jasno, nekodirano, ne skrivajući stav. To se može nazvati hrabrošću, ali možda je to u ovom slučaju sekundarno. Pre bih rekao da je u pitanju žeđ za istinom i pravdom, unutrašnji poriv koji ne umire ni u najstrašnijim okolnostima. Da, postoji recimo strah, godinama su „uterivali strah u kosti“, ali žeđ je jača, ona se probija kroz naslage straha kao kroz puding. Iskrena, i tako ljudska, i tako neobična kod nas, žeđ za istinom i pravdom u ovoj knjizi postaje sasvim opipljiva. Kontinuitet je uspostavljen. Beskompromisnost liči na ludilo, ali da li treba da se zbog toga brinemo? Postoji tu još jedna stvar. U ovim tekstovima počesto odzvanjaju „teške reči“, koje uvo ovdašnje počesto odmah odbacuje ne želeći da prihvati njihov smisao. I oštra je tu kritika, na granici cinizma. U njima na prvi pogled dominira duh pesimizma i, čak, beznađa. Međutim, kada ih pročitamo, ovako složene i u poglavlja podeljene, mi zapravo vidimo da unutrašnji poriv koji Gruhonjića tera da rečima ide „uz očin“ zvaničnom poimanju stvarnosti – jeste duh nade. Možda zvuči paradoksalno, ali razmislite malo. Gde se krije nada u dobu beznađa? Da li nadu šire oni koji vas decenijama drže za maloumnike, i čije su ruke krvave koliko god ih ispirali? Da li se nada krije u posedu onih koji pijuckaju espreso u bašti kafea i prepričavaju priče u kojima su oni glavni junaci u borbi protiv ostatka zlog sveta? Da li se nada krije u onima kojima se život sveo na kompromis i koji uveravaju sebe i druge da stavovi koje iznose, a iz kojih je uglavnom proterana logika i dobar ukus, jeste proizvod dubokih promišljanja a ne pukog konformizma? Ne, nadu potražite tamo gde su reči najoštrije i gde se stvar ne završava na njima. Dinko ne pristaje da mu oduzmu nadu, koliko god to pokušavali, godinama, smerno. Zato što zna: tamo gde nade nestane, svi bivaju čudovišta, a na vrhu „lanca ishrane“ nalaze se ona najveća. Naslov: Ničim izazvana zbirka Izdavač: Cenzura Strana: 204 (cb) Povez: meki Pismo: Format: 20 cm Godina izdanja: 2012 ISBN: 978-86-86559-15-9

Opis Klasik Vreme, prostor, arhitektura , prvi put objavljen 1941. godine, preveden na veliki broj jezika, a sada, u petom izdanju, Vreme, prostor i arhitektura je knjiga bez premca kada je u pitanju oblikovanje našeg arhitektonskog okruženja. Diskusije vodećih arhitekata – Rajta, Gropijusa, Le Korbizjea, Misa van der Roa, Alta, Utzona, Serta, Tangea i Makia – propraćene su sa preko 500 ilustracija. “Moje interesovanje se uglavnom koncentrisalo na novu tradiciju u arhitekturi koja nastaje, kao i na to da se obelodane njeni odnosi prema drugim delatnostima. Sličnost metoda vidi se u arhitekturi, konstrukciji, slikarstvu, urbanizmu i nauci. Sve brži porast stanovništva, čiji smo svedoci, zahteva u poslednjim decenijama ovog stoleća građevinski volumen kakvog nikad dosad nije bilo. Nerešeno pitanje ostaje: da li razvoj ide u tom pravcu da Zemlju pretvori u jedan jedini globalni grad, ili će pre toga gradovi shvatljivih dimenzija za ljude postati unutrašnja nužnost?” (Iz predgovora, 1964. godine, S.G.) S A D R Ž A J UVOD ARHITEHTURA OKO 1960: NADE I OPASNOSTI Pometnja i dosada Znaci tradicije koja nestaje Izmena strukture grada Univerzalna arhitektura Univerzalna arhitektura i regionalni razvitak Konstrukcija i njeno prostorno delovanje Odnos prema prošlosti Sadašnje stanje arhitekture Volumen u prostoru Plastične tendencije Arhitektura i plastika Problem presvođenja Ponovno oživljenje zida DEO I ISTORIJA KAO DEO ŽIVOTA Istoričar i njegovo doba Zahtev za kontinuitetom Istorija vremena Jednakost metoda Tranzitorni i konstitutivni elementi Arhitektura kao organizam Postupak DEO II ARHITEKTONSKO NASLEĐE Nova prostorna koncepcija: Perspektiva Brunelleschijev Dom za nahočad Kapela Pazzi u Firenci Perspektiva i urbanizam Uslovi porasta gradova Zvezdasti grad Filarete (1400 – 1469) Vigevano: Piazza Ducale (1493 – 1495) Univerzalizam renesansnog čoveka Perspektiva i konsitutivni elementi grada Zid, trg i ulica Bramante i spoljni stepenik Michelangelo i modelisanje spoljnog prostora Šta znači Area Capitolina? Leonardo da Vinci i početak regionalnog planiranja Sikst V (1585 – 1590) i planiranje baroknog Rima Grad u srednjem veku i renesansi Sikst V i njegov pontifikat Glavni plan Socijalni aspekti Pozni barok Valoviti zid i fleksibilna osnova Francesco Borromini, 1599 – 1676. Guarino Guarini, 1624 – 1683. Južna Nemačka: Vierzehnheiligen Organizacija spoljnog prostora Rezidencija i priroda Versailles Trgovi Nizovi trgova Niz trgova u Nansiju Bath: novi razvoj društvenog centra za oporavak Visoko razvijeni urbanizam u 18. veku: Piazza del Popolo Konstitutivni elementi Lansdowne Crescenta, Bath, (1794) DEO III RAZVOJ NOVIH MOGUĆNOSTI Industrijalizacija kao fundamentalan događaj Gvožđe Prve gvozdene konstrukcije u Engleskoj Sunderlandski most Prve gvozdene konstrukcije na kontinentu Od gvozdenog livenog stuba do čeličnog skeleta Gvozdeni liveni stub U susret čeličnom skeletu James Bogardus River Front u St. Louisu Rane skeletne konstrukcije Dizalice Odvajanje zadataka arhitekata i inženjera École Polytechnique: odnos prema nauci i životu Želja za novom arhitekturom Odnos između arhitekture i konstrukcije Henry Labrouste, arhitekt-konstruktor, 1801 – 1875. Biblioteka Sainte-Geneviève u Parizu Bibliothèque Nationale u Parizu, Labrousteovo majstorsko delo Novi zadaci – nova rešenja Tržnice Robne kuće kao posledica industrijalizacije Velike izložbe Londonska Svetska izložba 1851. Pariska Svetska izložba 1867. Pariska izložba 1867. Pariska izložba 1878. Pariska izložba 1889. Čikaška izložba 1893. Propast svetskih izložaba Gustave Eiffel i njegova kula DEO IV ZAHTEV ZA MORALOM U ARHITEKTURI Devedesete godine: Prethodnici moderne arhitekture Henry van der Velde, 1863 – 1957. Brisel, centar savremene umetnosti između 1880. i 1890. Časopis L’Art Moderne (1881) Prilog Victora Horta Berlageova amsterdamska Berza i zahtev za moralom Otto Wagner i bečka škola Uticaj armiranog betona Auguste Perret Tony Garnier DEO V AMERIČKI RAZVOJ Evropa posmatra američku proizvodnju Struktura američke industrije Balonski okvir i industrijalizacija Balloon Frame i izgradnja Zapada Pronalazak balloon framea George Washington Snow, 1797 – 1870. Balloon frame i Windsor-stolica Ravne površine u američkoj arhitekturi Fleksibilna i slobodna osnova Čikaška škola Čikaška arhitektura oko 1880. Stambena zgrada U susret čistim oblicima 251 Leiter Building, 1889. Reliance Building, 1894. Sullivan: robna kuća Carson-Pirie-Scott, 1899 – 1906. Uticaj Svetske izložbe u Čikagu 1893. Frank Lloyd Wright Wright i američki razvoj Krstata i izdužena osnova Ravne površine i struktura Organska arhitektura Kancelarijske zgrade Uticaj Frank Lloyda Wrighta DEO VI KONCEPCIJA PROSTOR – VREME U UMETNOSTI, KONSTRUKCIJI I ARHITEKTURI Nova prostorna koncepcija: Prostor – vreme Da li su nam potrebni umetnici? Ispitivanje prostora: kubizam Umetnička sredstva izražavanja Uobličavanje pokreta: futurizam Slikarstvo danas Konstrukcija i estetika: Ploča i površina Mostovi Roberta Maillarta Pogovor Walter Gropius i nemački razvoj Nemačka u 19. veku Walter Gropius Nemačka posle prvog svetskog rata i Bauhaus Zgrade Bauhausa u Desauu, 1926. Arhitektonski stav Walter Gropius u Americi Značaj evropske emigracije posle 1930. Walter Gropius i Amerika Arhitektonska delatnost Gropius kao učitelj Walter Gropius: 1953 – 1964. Američka ambasada u Atini, 1961. Le Corbusier i arhitektonska sredstva izražavanja Villa Savoie, 1928 – 1930. Konkurs za palatu Društva naroda, 1927. Centrosojuz, Moskva Velike građevine i arhitektonski ciljevi Razvoj Le Corbusiera između 1938. i 1952. St. Dié Unité d’Habitation u Marseju Čandigar Le Corbusierov razvoj između 1953. i 1964. Carpenter Center for visual arts Harvardskog univerziteta Postanak centra Planiranje Zašto nema nikakvih uzora? Le Corbusier i investitori ove epohe Mies van der Rohe i integritet oblika Elementi Mies van der Roheove arhitekture Letnjikovci, 1923. Mies van der Rohe i naselje Weissenhof, Štutgart 1927. Mies van der Rohe gradi Illinois Institute of Technology Stambene kule od 1949. O integritetu oblika Mies van der Rohe 1953 – 1964. Upravna zgrada Bacardi kod Meksiko Sitija, 1961. Galerija 20. veka u Berlinu, 1963. Alvar Aalto: iracionalnost i standard Komplementarnost diferenciranog i primitivnog Finska Finska arhitektura pre 1930. Aaltove prve zgrade Sanatorijum Paimio, 1929 – 1933. Talasasti zid Sunila: Fabrične zgrade i predeo, 1937 – 1939. Kuća Mairea, 1938 – 1939. Organski urbanizam Nameštaj u standardnim oblicima Aaltovo delo između 1953. i 1964. Urbanistička delatnost 1953 – 1964. Saynätsalo Kulturni centri Seinäjoki, 1960. Kulturni centar Helsinkija, 1958. Aalto kao arhitekt Humana strana Jørn Utzon i treća generacija Odnos prema prošlosti Jørn Utzon Horizontalna površina kao suštinski element Pravo na izraz: svodovi opere u Sidneju Uživljavanje u situaciju: pozorište u Cirihu, 1964 Saživljavanje sa anonimnim investitorom Mašta i realizacija Internacionalni kongresi za novo građenje i formiranje današnje arhitekture DEO VII URBANIZAM U DEVETNAESTOM VEKU Rani 19. vek Rue de Rivoli Napoleona I Grad i zelena površina: Trgovi Londona Vrtni trgovi Bloomsburya Razvoj stambene izgradnje u velikim razmerama: Regent’s park Ulica postaje dominantna: transformacija Pariza 1853 – 1868 Pariz u prvoj polovini 19.veka Tri réseauxa Eugène Haussmanna Trgovi, bulevari, vrtovi i rastinje Grad kao tehnički problem Haussmannova primena modernih metoda finansiranja Najamna kuća u Haussmannovo doba Razmera ulice Haussmannova predviđanja: njegov uticaj DEO VIII URBANIZAM KAO HUMANI PROBLEM Pozni 19. vek Stav Otta Wagnera prema velegradu Ebenezer Howard i vrtni grad Patrick Geddes i Arthur Soria y Mata Cité Industrielle Tony Garniera, 1901 – 1904. Amsterdam i ponovno rađanje urbanizma između 1900. i 1930. Plan proširenja Amsterdama, 1934. Odnosi između gradnje stanova i želja privatnog života DEO IX PROSTOR – VREME U URBANIZMU Današnje shvatanje urbanizma Razaranje ili transformacija? Novo merilo u urbanizmu Parkway Visoke kuće u slobodnom prostoru Rockefeller Center Promena pojma grada Pogovor Napomene Registar

DOK SAM BIO ZIV - Jaša Grobarov Autor: Jaša Grobarov Izdavač: Udruženje srpskih izdavača, Beograd Godina izdanja: 2013. Broj strana: 143 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x12 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu straost. Listovi požuteli, donji ćošak listova malo savijen. Matija Bećković: Kada se planeta zaustavi da i Jakov Grobarov siđe, neće se znati ko je bio i odakle je banuo među nas ovaj čovek, koji nam je ostavio svoje ožiljke kao jedine isprave koje je imao. Ljubivoje Ršumović: Značka savremene beogradske i srpske boemije, Grobarov je pesnik, i to `ukleti pesnik`, kako su nekada nazivali boeme. Jaša o sebi: Rođen sam pored Neretve, njen huk uveo me je u poeziju... i došao u Beograd, pravo u kafanu `Tri šešira`. Na Obilićevom vencu postojao je Klub mladih pisaca, u kome su bili Petar Pajić, Brana Crnče- vić, Dragan Kolunxija, Mića Danojlić, Božidar Timotijević. Tu sam upoznao i Stevu Raičkovića, i mnoge ljude od pera, koji su me odmah prihvatili i pokazivali mi beogradske kafane kao turističke znamenitosti. I ja sam se uklopio u taj milje, apsolutno. Upisao sam se na teologiju, ali brzo sam je napustio. Bio sam mnogo glasan, mnogo agresivan... Popnem se na sto, recitujem Jesenjina i Majakov- skog, valjda im je moj stil smetao... Pod Beketovim uticajem počeo sam da pišem i kratku prozu, priče koje sam objavljivao u NIN-u. Smenjivali su se urednici, a ja sam dugo objavljivao, i afirmisao se. Gledali su me drugačije, kao ozbiljnog pisca... Iz knjige: Klub književnika nekad i sad I sada se u, nadaleko čuveni, „Klub književnika” silazi iz Francuske ulice istim onim stepenicama kojima su dostojanstveno i bez pompe nekada silazili naši i strani velikani iz sveta kulture, umetnosti, sporta, politike i šarlatanstva. Sve je isto, samo nema Andrića da vodi Desanku ispod ruke i na njenu upadicu da mora za nekoga da se uhvati, jer kad god sama silazi niz stepenice, uvek polomi neku od nogu, Andrić se čudi: – Pobogu, Desanka, nisam znao da ste stonoga. Nema više ni kotrljanja veselih pesnika pred silnom najezdom njihovih brižnih i nasrtljivih muza. Ali će vas zato ljubazno dočekati pokretno parče žive istorije, uvek nasmejani Buda, za čije zdravlje su se još u prošlom veku raspitivali dokoni šetači sa Jelisejskih polja. Bogatije usedelice i sada sakupljaju informacije o njihovim potencijalnim zabavljačima. A iz starog sastava tu su još i brzonogi i brzojavni Mikica i Bane, a iz kuhinje šire se isti oni davni mirisi pod budnim okom Branke i Ljube, a za sve preostale inovacije pomno se brine novi menadžer „Kluba”, gospodin Nebojša Dapčević. Posmatram novu klijentelu. – Ako tražiš neke od književnika teško da ćeš ih naći – požali se Mikica. Kao da su u zemlju propali. Nikola mi saopštava, za mene poražavajuću vest. Umro je Zoran Ojdanić, moj stari drugar, koji je ovde, na ovom mestu godinama tražio svoju senku, a ona se uporno skrivala iza njega. Bio je razapet u sebi, slobodan je bio samo njegov duh. I neuhvatljiv. Potom stiže i neizostavni „mazut” koji mi pripomaže da neopaženo otvorim svoju starovremensku arhivu. I dok osluškujem kako me prošlost davi, ispod crnog šešira sa širokim obodom smeška se najmaštovitiji među maštarima, karikaturista Miki Živadinović i po svom starom dobrom običaju vidno raspoložen dao mu ga do daske, prepušten mašti svemira po ne znam koji put prepričava svoju čudesnu avanturu kada je kao pilot RAFa oboren negde iznad Lajbaha koji je po njegovoj priči nešto malo veći od Dorćola. Kljun njegovog aviona zabio se u neki lekoviti izvor, a on se umrtvio da ga ne bi provalile Švabe. Tražili su ga danima ali bezuspešno. Čuo je njihove glasove, lajanje njihovih kerova. Ahtung, ahtung odjekivalo je u njegovim ušima do samog kraja rata, do bezuslovne kapitulacije Nemačke. Vratila me u stvarnost Borka Božović iz galerije „Haos” koja je upravo pristigla sa svojim gostima. Klub se polako puni starom i novom klijentelom. Za jednim od susednih stolova povede se žustra rasprava o novootvorenom SOS marketu u Bulevaru kralja Aleksandra za građanstvo sa nižim primanjima. Bio sam i video sam i ne ide mi u glavu da su neki artikli u tom marketu skuplji nego u hipermarketima. Ne bih da se upuštam u diskusiju. Zašto da kvarim tuđe raspoloženje. Prvi put mučim se sa „mazutom” i to me baca u očajanje. Ne mogu samoga sebe da prepoznam. Vreme je da se izmaknem. I da se prepustim mašti. Osećam da zemlja klizi ispod mojih nogu, joj čekaj, zemljo, oče, gde je moje telo. Poslali smo ga, sine, za ručak velikom Bogu... Tako je pisao i pevao Brana Petrović Naslov za treću i poslednju zbirku priča iz serijala `Kafanski biseri` dao je sam autor nekoliko meseci pre kraja života.

Prvo izdanje čuvene knjige zapisa o pijanstvu Libera Markonija iz 1954. S omotnicom i ilustracijama akademskog slikara Slavoljuba Slave Blagojevića. Omot minimalno iskrzan, potpis bivšeg vlasnika na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Pijanci idu dijagonalno / Slobodan Marković Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Mladi borac`, 1954 Fizički opis 86 str. : ilustr. ; 20 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Slavoljub-Slava Bogojević 1922–1978. Završio Akademiju likovne umetnosti u Beogradu, 1951. godine, kod profesora Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod profesora Zore Petrović. Vrlo nemirnog duha; bio je pilot i padobranac, pesnik, radio je u slikarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i na kutijama od šibica. Boravio na Korčuli, u Parizu, živeo u Atini. Izlagao je u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član „Lade`. Imao niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini. Njegovo slikarsko opredelenje je raznoliko. Okušao se u različitim temama – od urbanih pejzaža, portreta i cveća, preko mrtvih priroda, do mitoloških scena. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG140 (L)

Retrko u ponudi, odlično očuvano! Edicija „Albatros“, kolo 5, knjiga 1, urednik Stevan Raičković Autor - osoba Marković, Slobodan, 1928-1990 = Marković, Slobodan, 1928-1990 Naslov Sedefaste dveri / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1966 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 88 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka Albatros. ǂkolo ǂ5 ; 1 Napomene Beleška o pesniku / L. M.: str. [89]. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. MG40 (K)

Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Beograd progoreo ružama / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1974 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 209 str. : ilustr. ; 17 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama „Posle snegova“ objavio je 1949, a poslednju „Južni bulevar“, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: „Mladost“, „Omladina“, „Naš vesnik“, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu „Borba“ gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: „Kopači zlata“, „Saputnici“, Putopisi, „Beograd ovih dana“, „Čuburska opservatorija“ i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, „Zmajeva nagrada“ za poeziju, „Svetozar Marković“ za novinarstvo, „Milena Pavlović-Barili“ za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista „Borba“ i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reportaža iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama „Beograd progoreo ružama“, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu „Idadija“. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije „Jednom u gradu ko zna kom“. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: „Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem“.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, „oplovio četrnaest mora“, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu „Stražilovo“ (kao urednik u nedeljniku „Naš vesnik“); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * „Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, „tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki“. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.“ Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo ko ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Božidar Bole Miloradović, rođen 1934. g. Poznati slikar i ilustrator. Radio je ilustracije za monografije naših slikara, manastira. Radio je i plakate. Dobitnik je „Zlatnog beočuga` za doprinos kulturi Beograda. Izlagao je na preko 100 izložbi. Živi i radi u Beogradu. MG55 (N)

U dobrom stanju! K18 Polja je naučni časopis za književnost i teoriju koji izlazi od jula 1955. godine, sa povremenim prekidima, do danas. O časopisu Časopis Polja regionalno prepoznatljiv novosadski časopis u kome su sudelovali kao autori vodeći književnici i umetnici regionalne umetničke scene. U svojoj ranoj fazi, posebno je ohrabrivao avangardni i neoavangardni izraz novosadske i šire, jugoslovenske umetničke scene.[1] Časopis je izlazio sa različitim podnaslovima: na početku kao Mesečnik za umetnost i kulturu, od broja 37 (1959) kao List za kulturu i umetnost, od broja 167 (1973) kao Časopis za kulturu i umetnost, od broja 191 (1975) kao Časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja, od broja 420 (2002) kao Časopis za književnost i teoriju. Prvobitno izlazi na latinici, od broja 399 (1992) izlazi na ćirilici, potom od 2002 ponovo na latinici, i od broja 480 (2013) opet na ćirilici.[2] Istorijat Prvi broj časopisa Polja objavljen je 1955. godine u okviru novosadske Tribine mladih, koja je bila poznata po promovisanju novih, avangardnih tendencija u ondašnjoj umetnosti i posebno književnosti. Sve do kulminacije jugoslovenske krize devedesetih, časopis se, s manjim prekidima, redovno pojavljivao i promovisao najnovije tendencije književnosti i umetnosti. Početkom devedesetih se časopis, zbog nedostatka finansijskih sredstava gasi, da bi se već krajem devedesetih ponovo pokrenuo, u okviru izdavačke delatnosti Kulturnog centra Grada Novog Sada.[3] Periodičnost izlaženja 1955 - brojevi 1-6 1956 - brojevi 7-17 1957 - brojevi 18-27 1958 - brojevi 28-36 1968 - brojevi 113-116 1972 - brojevi 156 i 166 1977 - brojevi 215-223 1984 - brojevi 304-309 1985 - broj 318 1986 - brojevi 330, 331, 334 1987 - brojevi 335-340 1992 - brojevi 395-399 1996 - 2016 - brojevi 400-497 Teme Nova Polja su zadržala od starog časopisa, pre svega, otvorenost spram novih tendencija u književnosti i teorijskoj misli, kao i kontinuitet negdašnjeg kulturnog prostora. Danas, ovaj časopis predstavlja spoj različitih generacijskih i stilskih pravaca, baziran na prošlosti i istovremeno prateći aktuelan književno-umetnički trenutak. Časopis počiva na srpskoj, ali i regionalnoj književnoj i teorijskoj produkciji, naročito sa prostora bivše Jugoslavije i Srednje Evrope. Okvir časopisa bi se mogao nazvati eliotovskim: ne borba da neke posebne ideje prevladaju, već borba da se intelektualna delatnost održi na najvišem nivou. U novoj seriji, objavljeni su, između ostalog, tematski krugovi posvećeni novim čitanjima tradicije, savremenoj literaturi regiona, kao i beletristički, teorijski i esejistički tekstovi najrelevantnijih domaćih i stranih autora.[3] Urednici Florika Štefan (1955—1958) Dejan Poznanović (1958—1962) Mileta Radovanović (1962—1965) Petar Milosavljević (1965—1968) Pero Zubac (1968—1973) Boško Ivkov (1973—1975) Jaroslav Turčan (1975—1976) Jovan Zivlak (1976—1984) Franja Petrinović (1984—1985) Đorđe Pisarev (1985—1996) Zoran Đerić (1996—2000) Laslo Blašković (2001—2007) Alen Bešić (od 2007) Članovi redakcije Draško Ređep (1956—1958) Gligorije Zaječaranović (1965—1968) Laslo Vegel (1969—1970) Vujica Rešin Tucić (1969—1970) Petru Krdu (1984—1995) Zoran Paunović (1996—2001) Oto Horvat (2001) Sonja Veselinović (od 2007) Marjan Čakarević (od 2014) tags: David Albahari Ješa Denegri Ivan Picelj Anri Mišo Cvetan Todorov Vesna Parun Moma Dimić Judita Šalgo Srednji rod ilustracije i likovni prilozi Zoltan Mađar Bogdan Borčić Đerđ Lukač Vlada Urošević Ištvan Domonkoš Vujica Rešin Tucić Glad kasni, srce peva Laslo gal Jovica Aćin Dušan Belča Goran Babić Slavko Gordić Ferenc Barat Zvonko Maković Julijan Tamaš Kineska fantastika Miloš Arsić emil sioran ivan slamnig oskar davičo ivo urbančić srete marić filosofija i hermeneutika fridrih šlajermaher vilhelm diltaj martin hajdeger gadamer pol riker sta je tekst zorz pule peter sondi prva izlozba jugoslovenskog pozorisnog plakata i programa ... gruppo sincron kosmičke slike miodraga nedeljkovića marc adrian bogdanka poznanović dejan .. radoman kordić DŽON KEJDŽ Predavanje o Ničemu John Cage Vujica Rešin Tucić Zapis o pisanju i čitanju Vladimir Kopicl Beleška o Dž. Kejdžu Novica Tadić Ogledala ... goran tribuson tekstovi iz tintarnice janos banjai radmila lazic v. r. tucić milan konjović majski salon 73 teodor adorno angažman taras kermauner ješa denegri platno u konceptualnoj umetnosti ... zvonko makovic branko aleksic kafkine thanke ... crteži vera zarić džemal sokolović pseudopovijest ili kraj povijesti florika stefan vladimir kpicl dharma boogie mihailo harpanj janez kocijančić aleksandar nejgebauer mileta vitorovic ... likovni prilozi benes jozsef stefan zolkievski dva strukturalizma harpanj nadrealisticki memoariegeric jerko denegri sol le witt robert ryman i brice marden rasa peric jovan zivlak tucic otvaranje sintakse vlada urosevic magla ii novosadski likovni salon ferenc maurits maurič bitef 73 todorov formalisti i futuristi jovica acin jezicka praksa kao poezija ginter gras normandija judita salgo recnik ... zan pol veber sartr i nova kritika davico o poeziji i tradiciji ezen jonesko roze kajoa voda u kamenu srba mitrovic janez kocijancic petar krdu alek vukadinovic Oto Tolnai DOREEN 2 Istvan Konc Istvan Brasnjo KATALIN LADIK Zatin, Crni kralj Kalman Feher Mirogoj ... Nusret Hrvanovic likovni prilozi Lenjin O Tolstoju an fabr-lis beata tomka misterija pejzaza novica tadic terasa milorad pavic radomir andric .. tucic mene niko ... dečija poezija detinjstvo .. bozidar timotijević temat branko radičević franci zagoričnik i kada hocu da uzletim .. slovenačka neoavangarda andre freno antal bognar overkilll jerko denegri savremena japanska umetnost stanislav vinaver .... miha avanzo stvari dimitrij rupel marko svabic potemkinov megalopolis ronald d laing čvorovi ( knots ) lisjen goldman lukac i hadeger jan kot v. h. odn pozoriste glob gaston baslar pal bender gojko djogo fotografije sa sterijinog pozorja 74 jovan zivlak vizuelna poezija bulevar 110 marko pogačnik abraham mol buducnost pokretne slike i kompjuter albanska poezija kopicl pesma za prijatelje gordic struktura kao poruka branko n miljus svetlost andrej jemec nives kavuric kurtovic miroslav šutej grafika 74 i. logar gola i bosa ivo friščić MIODRAG NAGORNI Laser upravljen u daleke svjetove roman ingarden aristotelova poetika vladimir veličković bora iljovski ivan focht oton gliha dragutin tadijanovic denegri dve nove graficke mape ivana picelja BORBEN VLADOVIĆ pored bickla đorđe sudarski red milan zivanovic laslo vegel arpad vicko DUŠAN DŽAMONJA crtež Z-12 julijan kornhauzer mladi poljski pesnici radivoj sajtinac zak vimar TOMAŽ ŠALAMUN 4 pjesme Bogdan Čiplić Malograđanske balade SLAVKO MATKOVIĆ 001 vasilij kandinski o umetniku ješa denegri MARINA ABRAMOVIĆ BIT-POEZIJA bit poezija bitnici milan komnenić bitef 8 vizuelna poezija konkretna poezija avangarda neoavangarda postmoderna konceptuala konceptualna umetnost performans novosadska avangardna poezija tribina mladih ... casopis index vojislav despotov pol kerol lorenc ferlingeti gregori korso leroj dzons filip valen jaksa fiamengo branko aleksic petrarkin kljuc pero zubac pesme o tađu denegri GRUPA OHO Paul de Vree GRAMOFONSKA PLOČA stefan strazaj .. mladi slovenacki pesnici ... Vera Blagojević Olja Ivanjicki Mikroorganizmi Miodraga Nagornog Natalija Cvetković branislav dobanoviački izlozba plakata slobodan kuzmanov kuza crtezi i slike danilo kiš po-etika ... casopis Polja casopisi časopisi ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hana - Barbera Hana i Barbera je bila američka produkcijska kuća za crtane filmove koja je producirala animirani televizijski i bioskopski program četrdeset i pet godina između 1957. i 2001. Hana-Barberu su osnovali 1944. Metro-Goldvin-Majerovi animacioni režiseri Vilijam Hana i Džozef Barbera pod nazivom H-B Enterprajziz, koji je korišćen za produkciju televizijskih reklama. Pošto je MGM zatvorio svoj studio za animacije 1957, H-B Enterprajziz je postao glavni posao Hane i Barbere i kompanija je promenila naziv u Hana i Barbera produkciju 1960. Za tri decenije, Hana i Barbera su proizveli mnogo uspešnih crtanih filmova, na primer Porodica Kremenko, Porodica Džetsons, Hiki i prijatelji, Medvedić Jogi, Džoni Kvest, Skubi Du i Štrumfovi, svi oni će postati ikone zapadne pop kulture. Godine 1991, kompaniju je kupio Tarner Brodkasting, u glavnom iz razloga kako bi Tarner mogao da upotrebi njihovu biblioteku koja je sadržala preko 300 crtanih filmova i serija kako bi je iskoristio kao osnovu potrebnu za njegov novi program Kartun Netvork kanal za kablovsku televiziju. Promenjen je naziv u H-B Produkcijska kompanija i 1992, u Hana i Barbera crtani filmovi 1993, studio je nastavio sa proizvodnjom bez aktivnog delovanja Vilijama Hane ili Džozefa Barbere, oni su obojica otišli u polu-penziju, ali su i dalje ostali vodeća lica studija. Za vreme kasnih 1990-ih, Tarner je Hana i Barberu isključivo okrenuo produkciji novih materijala za Kartun Netvork. 1996, Tarner Brodkasting je kupio Tajm Vorner. Pošto je Vilijam Hana umro 2001, Hana i Barbera je postao deo Varner Braders animejšona, i studija Kartun netvork nastavljena je produkcija Kartun Netvorkovih crtanih filmova. Džozef Barbera je ostao sa Varner Braders animejšenom kao ceremonijalno lice sve do njegove smrti 2006. Počeci Hane i Barbere Vilijam Hana i Džozef Barbera su se prvi put udružili dok su još radili u Metro-Goldvin-Majerovom studiju za animacije 1939. Prvi njihov veći projekat je bio crtani film Puss Gets the Boot (1940), koji je poslužio kao osnova za crtani film Tom i Džeri, a ujedno je bio i prva epizoda popularnog crtaća. Hana, Barbera i MGM-ov režiser Džordž Sidnej su osnovali H-B Enterprajziz 1944. dok su i dalje radili za studio, svoju kompaniju su koristili za snimanje prvih televizijskih reklama. Pošto su Hana i Barbera dobili osam Oskara za određene epizode njihovog crtanog filma Tom i Džeri, MGM je zatvorio studio za animacije 1957, zato što je smatrao da je napravljeno dovoljno epizoda za repriziranje. Hana i Barbera su zaposlili većinu svojih radnika iz MGM-a da rade za H-B Enterprajziz, koja će postati prava produkcijska kuća od 1957. Doneta je odluka da kompanija snima crtane filmove za televiziju, a prvi crtani film je bio The Ruff & Reddy Show, koji je premijerno prikazan na NBC-u u decembru 1957. Kako bi nastavili proizvodnju Hana i Barbera su se udružili sa kompanijom Skrin Gems. 1959. godine, H-B Enterprajziz je promenio naziv u Produkciju Hana i Barbera i postao je vođa u televizijskoj animaciji. Obično su bili kritikovani zbog upotrebe tehnike ograničene animacije, Produkcija Hana i Barbera je obično proizvodila crtane filmove koji su se prikazivali vikendom i sredom u udarnom terminu. Prikazivale su ih sve vodeće televizije u SAD. Studio je takođe i imao nekoliko bioskopskih ostvarenja kao što je crtani film napravljen za Kolumbija Pikčers, Loopy De Loop. Snimani su i drugi kratki bioskopski crtaći na osnovu televizijskih animiranih filmova. Kompanija nikada nije imala sopstvenu zgradu do 1963, kada je otvorena na adresi Bulevar Kahuenga 3.400. u Studijskom gradu, Kalifornija. Partnerstvo između Hane i Barbere i Kolumbije trajalo je do 1967, kada su Hana i Barbera prodali studio Taft Brodkastingu dok su zadržali svoju poziciju u studiju. Od 1965, Hana i Barbera su pokušali da budu muzička izdavačka kuća za kratko vreme. HBR ploče su distribuirali Kolumbija CBS rekords, sa pevačima kao što su Luis Prima, Pet Amerikanaca, Skatman Kroters, i 13. sprat lift. Od 1969. do otprilike 1983, Produkcija Hana i Barbera je bio vodeći studio za televizijsku animaciju na svetu, skoro skroz posvećeni produkciji crtanih filmova koji su se puštali sredom ujutru. Televizijski crtani filmovi Hana i Barbera je prvi studio za animacije koji je uspešno producirao crtane filmove posebno za televiziju;do tada, su televizijski crtaći postojali samo kao reprize bioskopskih. Druga dela Hane i Barbere uključuju i bioskopski crtani film, Loopy De Loop, za Kolumbija Pikčers od 1959 do 1965; i početna sekvenca ABC-evog/Skrin Gems televizijskog programa Začarani. Kasnije, H-B će koristiti likove Začaranih kao goste u Porodici Kremenko. Mnoštvo Hana i Barbera crtanih filmova su bili proizvedeni za puštanje u udarnim terminima, nastavili su proizvodnju tih crtaća sve do ranih 1970-ih. To su crtani filmovi: Haki i prijatelji, Medvedić Jogi, Brzi Drov Mak rov, Top Mačak, Džoni Kvest, Porodica Džetsons, Uvrnute trke, i posebno Porodica Kremenko svi su oni puštani u udarnim terminima i takmičili su se sa najboljim komedijama, dramama i kvizovima. Porodica Kremenkoje postao šou sa najvišim rejtingom gledanosti. Tokom svoje dve decenije uspeha, Hana i Barbera su predstavili mnogo crtanih filmova Porodica Kremenko, Porodica Džetsons, Haki i prijatelji, Medvedić Jogi, Džoni Kvest, i Skubi Du, svi oni će postati ikone američke pop kulture. Tokom 1970-ih praktično, većina američke televizijske animacije su producirali Hana i Barbera, jedini rivali su dolazili od Filmejšena i DePati-Freleng Enterprajzesa, plus određeni animirani specijali koji su se puštali u udarnom terminu od Rankin Basa, Čak Džounsa, i Bila Melendeza. Kontroverznost kvaliteta Hana i Barbera su bili optuženi za doprinos smanjenju kvaliteta animacije i crtanih filmova od 1960-te do 1980-te. Neki ljudi veruju da su njihovi crtani filmovi „uništili humor“. To je zato što su oni prvi studio koji se bavio televizijskom animacijom, tako da su imali ograničen budžet. U MGM su trošili do $50,000 za jedan kratak crtani film, dok su oni trošili $3,000 za crtani film iste dužine. Na primer, jedan 22-minutna (30 minuta sa reklamama) epizoda Džouzija i Cica Maca iz 1970 imala je isti budžet --$45,000-- kao jedan 8-minutni Tom i Džeri iz -1940-te. Takva budžetska ograničenja zahtevala su promene produkcijskih vrednosti. U priči koju je objavio Saturdej Ivning Poust, Kritičari tvrde da Hana i Barbera su uzimali više posla nego što su mogli da urade, to je jedino televizijska publika mogla da trpi.[1] Jedan direktor u Volt Dizniju je jednom rekao, „Mi ne računamo njih uopšte kao rivale.“[1] To je možda bilo istina, ali kasnih 1950-ih i ranim 1960-ih, Hana i Barbera je bio jedini studio u Holivudu koji je aktivno zapošljavao, u to vreme oni su pokupili dosta Diznijevih animatora. Hana i Barbera su predstavili ograničenu animaciju, koja je bila popularizovana u bioskopima zahvaljujući UPI, na televizijskim crtanim serijama kao što je Rafov i Redijev šou kao način koji će smanjiti troškove. Ovo je dovelo do smanjenja kvaliteta animacije. Studio je našao rešenje za te kritike, da pravi filmove i tako pravi bolje verzije njihovih crtaća, to su na primer: (Nej tamo, to je Medvedić Jogi! iz 1964, Čovek zvani Kremenko iz 1966, i Džetsons: Film iz 1990) i adaptacije drugih materijala: (Šarlotina mreža iz 1973. i Hajdina Pesma iz 1982). Polje animacije je stiglo do dna oko sredine 1970-ih, čak je i publici crtanih filmova sredom dosadilo. Snažno fokusiranje na jake dijaloge i pametne scenarije je manje ili više nestalo do 1973, Zato što se studio promenio priča je bila na zadnjem mestu, a animacija na prvom. U to vreme Hana i Barbera crtani filmovi su veoma loše prolazili osim nekoliko primera: (Porodica Kremenko, Skubi Du, Super Prijatelji), ali oni su se samo reprizirali. Spor uspon i pad Stanje oblasti animacije se promenilo 1980-ih, zahvaljujući takmičarima nastale su serije koje su bile bazirane na popularnim igračkama tj. akcionim figurama, uključujući i Filmejšenov Hi-men i Gospodari svemira i Rankin Basove Munjevite mačke. Hana i Barbera studio je zaostao za konkurencijom, kako je novi talas animatora nadolazio i oprobavao se na tržištu 1980-ih i 1990-ih. Tokom 1980-ih, Hana i Barbera su predstavili crtaće napravljene na osnovu poznatih proizvoda Štrumfovi, Snorkijevci, Pak-Man, Despoti hazarda, Priče majci, Srećni dani, Lavern i Širli, Mork i Mindi, i Izazov GoBotsa, takođe su proizveli i nekoliko ABC Nedeljnih specijala. Nekoliko njihovih crtanih filmova je proizvedeno u Australijskom studiju (napravljeno je partnerstvo sa Australijskom kompanijom Sautern star enterteiment), uključujući Drak Pak, Vajldfajr, Berenstainovi Medvedi, Tin Vuk, i skoro svi CBS Storybreak-ovi. Početkom 1980-ih i nastavivši posle kupovine Turnera, takođe su tadili na nekim manje poznatim projektima, kao što je serija Najbolje avanture: Priče iz Biblije. H-B se takođe ujedinio sa Rabi-Spirs produkcijom, koju su osnovali 1977. bivši H-B radnici Džo Rubi i Ken Spirs. Taft Brodkasting je kupio Rubi-Spirs od Filmvejsa 1981, Rubi-Spirs se često udruživao da radi zajedno sa Hanom i Barberom. Hana i Barbera su često pravili crtane filmove u kojima su glavni likovi mali 1980-ih, kao što su: Pink Panter i Sinovi, Dete Kremenko, Popaj i sinovi, i Pas pod imenom Skubi Du. iz 1985, Hana i Barbera su pustili Neverovatni svet Hane i Barbere, novi program koji je predstavio nove verzije starih likova kao što su: Medvedić Jogi, Džoni Kvest, Snorkovi, i Riči Rič, zajedno sa novim crtanim filmovima kao što su: Galtar i zlatni Lenc, Pa Pa Medvedići, Fantastični Maks, i Noćna Patrola.. Sledeće godine H-B su proizveli: Jogijevo veliko bekstvo, prvi crtani u Hana i Barbera superzvezdama 10, serija o 10 originalnih telefilm-ova napravljena na osnovu njihovih popularnih likova, uključujući i popularne specijale kao što je Džetsonsi upoznaju Kremenkove. Zbog ovoga, Hana i Barbera i Rubi i Spirs su bili razlozi finansijskih problema Taft Brodkastinga, koji je baš tad kupila Američka Finansijska Korporacija 1987. i promenila mu ime u Veliki Američki Brodkasting sledeće godine. H-B je odlučila da promeni svoj način rada i da pravi crtane filmove u studijima u Tajvanu, na Filipinima, i Japanu. Hanu i Barberu su usporavali zahtevi televizijskih stanica, uglavnom ABC, koji su insistirali na repriziranju Skubi Dua više puta, uključujući i crtaće Kapetan Pećinac i Džozi i Cica mace; to je uništavalo kreativnost, što je dovelo do toga da su mnogi scenaristi i animatori napustili studio u 1989. Odgovorili su na poziv od Varner braće koji su planirali da ožive svoj studio za animacije, odmah su napravili crtane filmove: Tini Tun Avanture i Anamanijaci.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Dela Pesme Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera Bajke (9 knjiga) Pripovesti Nove bajke i priče Slikovnica bez slika Biti ili ne biti Ružno pače (1843) Carevo novo odelo (1837) Mala sirena Mala princeza (1837) Princeza na zrnu graška Ašasver (drama) Dve baronese (roman) Improvizator (roman) Palčica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Dela Pesme Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera Bajke (9 knjiga) Pripovesti Nove bajke i priče Slikovnica bez slika Biti ili ne biti Ružno pače (1843) Carevo novo odelo (1837) Mala sirena Mala princeza (1837) Princeza na zrnu graška Ašasver (drama) Dve baronese (roman) Improvizator (roman) Palčica

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1927. godine. Veoma dobro očuvano (nedostaci na slici: rikna zacepljena 1 cm u dnu prednje korice i nedostaje donji ćošak najavnog lista), bez pisanja, pečata, podvlačenja. Crtež na koricama Sreten Stojanović Autor - osoba Humo, Hamza, 1895-1970 Naslov Grozdanin kikot / Hamza Humo ; naslovni list od Sretena Stojanovića Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1927 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Izdanje S. B. Cvijanovića, 1927 (Beograd : `M. Karića`) Fizički opis 98 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Sreten Zbirka Moderna biblioteka ; 33 (Broš.) Hamza Humo – Grozdanin kikot Grozdanin kikot je roman (pjesma, poema, skaska...) ili čak zapis o starosjedilačkom idealu prošlosti u kome je Humo pokušao da spoji i sažme idejni fantazmagorični impuls nastalim na impresivnoj unutarnjoj osnovi sa materijalističkim, tjelesnim porivom i doživljajem jasnog dodira života i prirode. Svakog proljeća i ljeta rađa se strast i ljubav, jesen je gasi i potapa u ništavilo praznine i šupljih dana i dugih noći bez slasti. Pisac je, čini se, u jednom dahu izlio sve svoje duboke misli, bolnost jednog nedoživljenog života, njegovu potencijalnu jačinu i istrajnost, ali i muku neminovnosti, prizvuk pada i konačnog sunovrata. Hamza Humo je, naravno, primao i prihvatao uticaje i sugestije svog vremena, pokušavajući se uklopiti u trenutnu literarnu masu koja je u to trusno doba nadilazila iz više pravaca razbijajući stare i forsirajući avangardne književne novotarije. No, unatoč tome, on se kao literat i umjetnik profilirao sopstvenim eksperimentisanjem s namjerom da zasebno i beskompromisno predoči svoju intimnu viziju života i umjetnosti. Tako je u njegovom djelu, uglavnom, nadvladana neposredna rezonanca nametanja sa strane silinom svoje originalnosti i ličnog ispovijednog individualizma koji je za rezultat imao stvaranje osobne poetike prepoznatljive po obliku i ideji koja nije dopuštala parafrazu, ostavljajući ga usamljenog na zvjezdanom nebu književnosti. Likovi – Grozdana i Grozdan, Ozren, Svrzimantija, Galama, deda Skemba, Grlica, Ivanka, Juro, Leko, narod, Mati, Minda... Književni pravac - Ekspresionizam (Ekspresionizam je pravac suprotan impresionizmu. Ne osvrće prirodu i spoljašnje utiske nego apstraktno prikazuje unutrašnje življanje, koje je često strastveno, mistično i religiozno. Ekspreszionizam se prvi put javio u Francuskoj a najsnažnije je delovao u Nemačkoj. U književnosti je kratko trajao.) Kratak sadržaj – Glavni lik romana je Ozren. Na početku ljeta se vraća u selo gdje upoznava milu i surovu stranu života. Radnja je ispretletana između Ozrena, Grlice i Ivanke te Grozdana i Grozdane. Za Ozrena Grlica predstavlja pravu, istinsku ljubav dok mu je Ivanka samo predmet zadovoljstva i avanture. Grozdana i Grozdan su ljubavnici koji su živjeli u tom selu u vijeku prije Ozrena. Roman nema posebno složenu radnju. U prvom dijelu romana opisuje se pejzaž sela, u drugom dijelu se opisuje život u selu uz pejzaž. Na kraju romana Ozren se vraća tužan u grad. Svrzimantija se ubija a Grlica skače sa litice. Hamza Humo (Mostar, Austrougarska, 30. decembar 1895 – Sarajevo, SFRJ, 19. januar 1970) je bio srpski, jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, novinar i istoričar umetnosti. Gimnaziju je završio u Mostaru. S početka Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u Mađarsku. Godine 1915. mobilisan kao tumač i pisar u bolnici u Đeru. Po završetku rata studirao je istoriju umetnosti (1918–23) u Zagrebu, Beču i Beogradu. Od 1922. godine bio je profesionalni novinar beogradskih listova „Novosti“, „Reč“ i „Politike“ i aktivni član Grupe sarajevskih književnika. Nakon kapitulacije Jugoslavuje 1941. odlazi u selo Cim kod Mostara gde ostaje sve vreme okupacije. Posle rata živi u Sarajevu, uređuje list Novo vrijeme, a zatim radi kao urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po romanu Adem Čabrić snimljena je TV serija „Kože“. Bio je stric Avda Huma, visokog državnog i partijskog funkcionera u SFR Jugoslaviji. Hamza Humo je rođen 30. decembra 1895. u Mostaru gdje je pohađao mekteb, osnovnu školu i gimnaziju. 1914. godine, nakon Sarajevskog atentata, biva uhapšen a zatim interniran u Mađarsku (Komarovo), a 1915. je mobiliziran u austrijsku vojsku. Do kraja rata je služio kao pisar i tumač u bolnici u Beču. Nakon rata vraća se u Mostar i maturira, a potom odlazi na studij historije umjetnosti u Zagreb, potom u Beč i konačno u Beograd. U Zagrebu se druži s mladim pjesnicima Antunom Brankom Šimićem, Ulderikom Donadinijem i Nikom Milićevićem i sam oduševljen ekspresionističkim pokretom. 1919. javlja se prvim književnim ostvarenjem, zbirkom pjesama `Nutarnji život`. Pet godina kasnije, Humo objavljuje zbirku Grad rima i ritmova, kojom se odmiče od školski naučene poetike sablasnog ekspresionizma i primiče čulnom misteriju prirodnog opstojanja. U proznim je djelima s naglašenim lirizmom opisao raslojavanje bošnjačkog svijeta u rodnome hercegovačkom okolišu, utkivajući folklorne i slavensko-bogumilske mitove u svoje pripovijetke: Pod žrvnjem vremena (1928), Pripovijetke (1932), Ljubav na periferiji (1936), Hadžijin mač (1955) i dr. te u romane Grozdanin kikot (1927), Zgrada na ruševinama (1939) i Adam Čabrić (1947). Za razliku od Bašagića i Đikića, koji su uglavnom ponavljali formalno-stilske obrasce sevdalinke i balade u tonovima lirske usmene tradicije, Humo se oslobađa vezanog stiha, a pored očaranosti usmenom tradicijom, zbirkom Sa ploča istočnih ne odriče se ni vrijednosti koje je gajila poezija Bošnjaka na orijentalnim jezicima. Pisao je pjesme, pjesme u prozi, pripovijetke, romane, dramske tekstove, članke, prikaze i reportaže i objavljivao ih u časopisima i listovima Misao (Beograd 1920–23, 1925–26, 1931–32), Beogradski dnevnik (1922), Budućnost (1922–23), Narod (1922–25), Novosti (Beograd 1922–23, 1929), Srpski književni glasnik (Beograd 1922, 1925, 1927, 1936), Književni pregled (1923), Tribuna (Beograd 1923), Zabavnik (1923–24), Gajret (1924–30, 1932–35, 1937–38, 1940), Ilustrovani list (Beograd 1924), Prosveta (Beograd 1924, 1928, 1932–33, 1939–41), Belgrader Zeitung (1925), Reč (Beograd 1925–26), Vijenac (1925–27), Zagreber Tagblatt (1925–26), Letopis Matice srpske (Novi Sad 1926–27), Morgenblatt (1926–27, 1930–31, 1934), Naša domovina (Beograd 1926), Reč i slika (Beograd 1926–27), Sloboda (1926–27), Zora (1926), Politika (Beograd 1927–41), Pregled (1927–31, 1934–35), Sloga (1927), Večernja pošta (1927), Književni sever (Subotica 1928), Trgovinski glasnik (Beograd 1928), Bosanska pošta (1929), Glas naroda (Beograd 1929), Jugoslovenska pošta (1929, 1932–34), Novo doba (1929), Život i rad (Beograd 1929), Riječ (1930), La Yougoslavie (Beograd 1932), Nedelja (Beograd 1932, 1935), Pravda (Beograd 1933–34, 1936–37), Ideje (Beograd 1934), Štampa (Beograd 1934), Vreme (Beograd 1934, 1936–37), Pomorski Lloyd (Beograd 1935), Jugoslovenske pariske novine (Pariz 1936), Bulletin d’Informations économiques (Beograd 1937), Jugoslavija (1937–39), Jugoslovenska stručna štampa (Beograd 1937), Ošišani jež (Beograd 1937), Donauzeitung (Beograd 1941). U vremenu između dva svjetska rata, kada piše najplodnije i najintenzivnije, objavio je vise pjesničkih knjiga i svoje najznačajnije djelo, lirski roman Grozdanin Kikot (1927), koje će doživjeti više izdanja i biti prevedeno na mnoge jezike. Od 1923. godine uređuje list Zabavnik, a od 1923. do 1931. urednik je časopisa Gajret, a potom sve do rata novinar je Politike. Drugi svjetski rat provodi u Cimu kod Mostara. Od 1945. godine uređuje bošnjački list Novo doba, potom je urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po motivima romana Adem Čabrić snimljena je televizijska serija pod nazivom Kože. Za svoje raznorodno i obimno kniževno djelo Humo je, pored drugih priznanja, dobio i dvije visoke nagrade: Nagradu Srpske akademije nauka u Beogradu i Dvadesetsedmojulsku nagradu SR BiH, koja mu je dodijeljena za životno djelo. Umro je u Sarajevu 19. januara 1970. godine. Bibliografija Nutarnji život, pesme, 1919. Strasti, pripovetke, 1923. Grad rima i ritmova, pesme, 1924. Sa ploča istočnih, pesme, 1925. Grozdanin kikot, 1927 Pod žrvnjem vremena, pripovetke, 1928. Slučaj Raba slikara, novele, 1930. Pripovijetke, 1932. Ljubav na periferiji, pripovetke, 1936. Zgrada na ruševinama, roman, 1939.] Za Tita, 1946. Pjesme, 1946. Hasan opančar, pripovetke, 1947. Adem Čabrić, roman, 1947; 1951. Poema o Mostaru, 1949. Tri svijeta, drama, 1951. Perišićeva ljubav, pripovetke, 1952. Izabrane pjesme, 1954; 1968. Hadžijin mač, pripovetke, 1955; 1964; 1967. Sabrana dela I–VI, Sarajevo 1976. Sreten Stojanović (Prijedor, 2. februar 1898 – Beograd, 29. oktobar 1960) bio je srpski akademski vajar, crtač, akvarelista, teoretičar, likovni kritičar, pedagog i dekan Likovne akademije u Beogradu. Stojanovići su Jakšići iz Nevesinjskog polja. Odatle su se pokrenuli pod vođstvom kneza Vukovoja Jakšića i zaustavili na Kozari u selima više Prijedora. Po sinovima Vukovojevim, Stojanu, postali su Stojanovići, a po knezu Milanu Kneževići. U krajiškoj porodici Stojanovića bile su tri generacije sveštenika. Ilija, Gavro i Simo, otac Sretena Stojanovića i još njegovih sedmoro braće i sestara. Odrastao je u pravoslavnoj srpskoj porodici. Majka Jovanka, djevojački Vujasinović iz svešteničke pravoslavne porodice iz Kozarske Dubice i otac Simo Stojanović pravoslavni sveštenik. Slava Stojanovića je Sveti Đorđe. Sve učenje iz porodice je upućivalo da je najveći domet svakog nacionalizma ipak samo i jedino čovjek. Svi Stojanovići su bili dobro i lijepo vaspitana djeca. Osnovnu školu pohađao je u Prijedoru, a bila je na svega nekoliko metara od njihove porodične kuće na mjestu današnjeg Doma za penzionere i stara lica. Počeo je da pohađa srednju školu u Banjoj Luci ali je kao nacionalistički revolucionar isteran iz gimnazije. Za vreme rata je bio zatvoren. Kao pripadnik Mlade Bosne robijao je u zatvoru u Zenici, gde rezbari i ukrašava kutije za duvan od lipovog drveta. Sa njim je robijao njegov brat dr Mladen Stojanović potonji narodni heroj. Studirao je u Beču, pod pokroviteljstvom potpredsednice Društva „Cvijeta Zuzorić“ Kriste i profesora Medicinskog Fakulteta Đurice Đorđevića, kod majstora Franca Celeznog (Franz Zelezny), a izradu biste kod poljskog vajara Stanislava Romana Levandovskog (Stanisław Roman Lewandowski), koji je neko vreme proveo u ateljeu Ogista Rodena. U Pariz je došao krajem oktobra 1919. gde upisuje privatnu školu Grande Chaumiére, u kojoj je klasu vodio Emila Burdela. Tokom studija družio se sa drugim srpskim umetnicima kao što su Sava Šumanović, Milo Milunović, Risto Stijović, Dušan Jovanović Đukin. Od 1922. se naseljava u Beograd. Tokom života u Beogradu, čest je gost svojih prijatelja i mecena Kriste i Đurice Đorđevića, koji su nakon preseljenja iz Zagreba u Beograd svoj stan u ulici Strahinjića Bana pretvorili u mesto okupljanja umetnika.[1] Za njihov stan Stijović izrađuje 36 reljefa u hrastovini, dok je Milo Milunović radio molitvenu fresku u stanu a arhitekta Zloković projektovao hol. Njihov stan zajedno sa radovima Stojanovića i drugih umetnika uništen je u Aprilskom bombardovanju Beograda. U periodu između dva svetska rata radio je fasadnu plastiku, u saradnji sa arhitektama Milanom Zlokovićem, Dragišom Brašovanom, Milanom Sekulićem i Prokom Bajićem. Njegovi radovi mogu se videti na zgradi Trgovačke komore u ulici Modene u Novom Sadu, na kući Đorđa Dragutinovića u Zmaj Jovinoj ulici broj 31 u Zemunu, palati Asikuracioni Đenerali u beogradskom bulevaru Kralja Aleksandra, stambeno-poslovnom objektu podignutom na uglu Bulevara kralja Aleksandra 17 i Resavske ulice, zgradi u ulici Tadeuša Košćuška 20, zgradi Industrijske komore u Makedonskoj 25 u Beogradu i dvojnoj kuće sa ateljeom Sretena Stojanovića i Mladena Josića. Deo njegovih rada smatra se izuzetnim primerima ar deko reljefa. Nakon 1932. Stojanović više nije radio fasadnu plastiku. Godine 1931. Stojanović je na izložbi sa Kostom Hakmanom prikazao reljefe u drvetu: Igra, Kolo, Pod punim jedrima i Domaća Muzika. Stojanović je jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), izabran 1950. godine za dopisnog, a od 1959. godine za redovnog člana. Osećaj za monumentalnost iskazuje na spomenicima Karađorđu, Njegošu, Filipu Višnjiću, Mladenu Stojanoviću, a naročito na spomenicima izvedenim posle Drugog svetskog rata na Iriškom vencu (spomenik Sloboda iz 1951) i u Bosanskom Grahovu. Izlagao je još na izložbama nezavisnih umetnika u Parizu 1921. godine. Njegova dela izložena su u više galerija, pored ostalih i u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Umro je 29. oktobra 1960. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U junu 2013. godine u Galeriji RTS je otvorena izložba njegovih skulptura i slika. Prema Lazaru Trifunoviću tri umetnička perioda u Stojanovićevom radu su: Period stilizacije, 1919–1928 Period realizma, 1929–1944 Period romantike, 1945–1960 Uz Tomu Rosandića, Petra Palavičinija i Ristu Stijovića ubraja se u protagoniste srpske savremene skulpture. KC

Rudolf Arčibald Rajs Čujte SrbiPoslednje pismo SrbimaMeki povezРодолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1]Живот и каријераРођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1]Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1]Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2]Ангажовање у СрбијиКућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, БеоградУрна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану.Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду.Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор.На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4]Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1]Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6]Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7]У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је:„ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ”Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10]У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1]По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно)„Овде у овој урни, на врху КајмакчаланаЗлатно срце спава,Пријатељ Срба из најтежих дана,Јунак Правде, Истине и Права,Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ДелаИмао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11]У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13]Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14]Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15]О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17]ПризнањаСпомен-чесма у КрупњуГроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду.Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња.Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18]Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име.У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19]У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част.У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20]Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда РајсаКућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21]Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату.Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22]Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“4/25

Rudolf Arčibald Rajs Čujte SrbiPoslednje pismo SrbimaMeki povezРодолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1]Живот и каријераРођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1]Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1]Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2]Ангажовање у СрбијиКућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, БеоградУрна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану.Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду.Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор.На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4]Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1]Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6]Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7]У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је:„ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ”Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10]У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1]По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно)„Овде у овој урни, на врху КајмакчаланаЗлатно срце спава,Пријатељ Срба из најтежих дана,Јунак Правде, Истине и Права,Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ДелаИмао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11]У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13]Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14]Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15]О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17]ПризнањаСпомен-чесма у КрупњуГроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду.Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња.Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18]Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име.У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19]У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част.У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20]Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда РајсаКућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21]Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату.Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22]Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“4/26

RUDOLF ARČIBALD RAJS ČUJTE SRBI Poslednje pismo Srbima Meki povez Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cosak tabaka malkice zaprljan, ali samo spolja, unutrasnjost kao nova! Posveta! Ilustarcije: Gita Rosenzweig Naslovna: Zlata Zivkovic - Zilic Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Biblioteka Vjeverica

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Штефан, Флорика, 1930-2016 = Štefan, Florika, 1930-2016 Наслов Благо у мојој души / Флорика Штефан Врста грађе др.књиж.облици Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1997 Издавање и производња Нови Сад : Матица српска, 1997 (Бачки Петровац : Култура) Физички опис 435 стр. ; 21 cm Збирка Библиотека Документ Садржај С а д р ж а ј: Хармонија Бошка Петровића (5-6); Свет по мери маште (6-8); Демонски смех Црњанског (8-10); Почаст Раду Флори (10-12); Јелисавета Моравек или врати ми моје крпице (12-14); Кажа о Матији (14-16); Гордана Тодоровић, рана смрт (16-18); Младен Марков и политократија (18-20); Мића Поповић у Кули на Сајмишту (20-22); Фехер или запис о тугама (22-24); Александар Тишма, највећа загонетка (24-26); Гојко Јањушевић (26-28); Љубомир Симовић, редак паганин (28-30); Миодраг Павловић или раскид са десетерцем (30-32); Последњи разговор са Миком Антићем (32-34); Даринка Јеврић или славјанска туга (34-35); Радмила Гикић или прича о талентима (36-37); Иван Ивановић великомученик српске литературе (37-39); Ново читање Васка Попе (40-41); Младен Лесковац, од сорте сам јогуница (42-43); Васко Попа или време "Коре" (43-46); Благо у мојој души (46-49); Брђани не знају шта је улица (49-52); Очеви савети (52-53); Текући дани, давни разговори (53-55); Покорна, а на језику није (56-57); Моје дивне и брижне сеоске старице (58-60); Смрт као део живота (60-63); Језици моје равнице (63-66); Поезија воћне и сочне Србије (66-68); Ненадић у првом лицу једнине (69-70); Против мрака и страха (70-73); Дедино безгранично поверење (73-75); Давне вршидбе незаборавне радости (75-77); Поетика глуме или Марија Црнобори (78-79); Иво Андрић из гимназијских дана и потоњих година (79-82); Јовица Аћин, заточеник литературе о логорима (82-84); Како очевици злочина могу да спавају? (84-85); Колективни интелектуалац (85-87); Јасеновац, никад више (88-90); Младина, мржња, меци (90-92); Муке по Матици српској (92-95); Владина комисија (95-96); Коленовићи (96-98); У Платоновој улици (98-102); Томислав Цветковић или песмопис (102-104); Телевизија и врући кромпири (104-105); Тражим бабе (105-107); Ступидариј (107-109); Пушка и брица (109-111); Атари (111-113); Три песника (113-115); Кравате Јована Путника (115-117); Милан Токин (117-119); Јожеф Ач (119-120); Весна Парун (121-122); Магда Симин (122-124); Домаћински менталитет (124-126); Матија као "језушчек" (126-128); Душко Радовић (128-130); Хлеб (130-131); О старењу (132-133); Стеван Раичковић (133-135); Граничари (135-137); Драган Колунџија, затвореник у ружи (137-139); Андрићева "Госпођица" (139-141); Васко Попа (142-143); Михаило Лалић (144-145); Душан Максимовић (146-147); Лепи инат (148-150); Владан Десница (150-152); Три превратничке књиге (152-154); Мира Бањац - прво лице множине (154-156); Чудо у Новом Саду (156-158); Заједнички рођендан (158-159); Сећање на Ћопића (160-161); Угађање земљи и плодовима (161-162); Пребројавање мушких глава (163-164); Коњ - самоубица (164-166); Поделе (166-168); Уметност казивања (168-170); Слово о Стојану Трећакову (170-171); О старости и о бојама (171-173); Тинова скривена банкнота (173-175); Непоновљива судбина (175-178); Слободан Марковић, са дечјим осмехом на лицу (178-179); Дамјанов зеленко Љубише Јоцића (180-181); Књижевна самосвест (182-183); Поезија је победила (184-186); Бранко В. Радичевић (186-188); Свет који штрчи (188-190); Светозар Бркић, заувек међу нама (190-192); Унцутарије Данице Вујков (192-194); Перфекционизам Петра Ћурчића (194-196); Стеријански дух у текстовима Ивана Клајна (196-198); Мала војска Милана Тркуље (198-200); Разуларена мода (200-202); Анкица и Милан (202-204); Мирјана Шипош (204-206); Мудраци и птице ругалице Илије Босиља (206-208); Радован Самарџић златоусти (208-210); Ироничан дух Милана Живановића (211-212); Вида Јоцић - мученица из Аушвица (213-214); Јован Бикицки или ведрина и доброта (215-216); Јован Солдатовић или стварање света (216-218); Бранко Миљковић, неукротивост блиставог ума (219-224); Радмила Поповић, једна предратна прича (224-225); Момир Војводић, симфонија кованица (226-227); Васко Попа, узроци и последице (227-230); Још један запис о Васку Попи (231-235); Ирена Грицкат, најумнија Београђанка (235-237); Мирјана Могин, или прикључење цртачкој елити (237-239); Миомира Благојевић, или строго контролисане емоције (239-241); Јоргован и дечак, из сна (242-243); Рани Булатовић, давне педесете (244-246); Глас Драге Јонаш, мелем за душу (247-248); Милић од Мачве, наш Салвадор Дали (249-250); Станко Кораћ истопио се у избеглиштву (251-253); Хусеину Тахмишчићу уместо писма (253-255); Деца, језички иноватори (255-257); Арсен Диклић - Дика (257-259); Милорад Грујић, писац и издавач (259-261); Гордана Ћирјанић и њена друга домовина, љубав (262-264); Гордан Михић, жива телевизијска класика (264-265); Живојин Павловић, двоструки стваралачки опус (266-267); Књижевна заморчад (268-269); Јасна Ч. Вуковић или нова осећајност (270-271); У потрази за књигом "Лети небом Стефан Црњанин" (272-274); Паљо Бохуш, лекар и песник (274-276); Речи и боје Невене Витошевић (276-278); Драгица Перваз, или пут од периферијске набојаре до универзитетске катедре (278-280); Трамвајски гроф Драгана Лукића (280-281); Од вредности нуде само новац и нацију, упозорава нас Весна Егерић (282-283); Вечити Жива Жежин Будимира Војиновића (283-285); Струшке вечери поезије 1963 (286-291); Ђакомо Скоти или опирање времену (291-292); Два новосадска писца, два успешна привредника (293-295); Српски Милетић, неуспела књижевна турнеја, вермут с лимуном (295-297); Владислава Гордић или стваралачка експанзија (297-299); Како сам и зашто написала песме: "Илија Босиљ говори пред историјом" и "Царство боја" (299-301); Једанаест књига Илије Марковића - милион и шесто хиљада примерака (301-303); Вјера Вукшич Витошевић и смисао за пожртвовање (303-305); Љиљана Дугалић између детињства и библијског света (305-307); Да је поживео Љубиша Илијћ-Сова био би најтраженији илустратор и карикатуриста (307-309); Илија Босиљ - колико читача, толико тумача (309-311); Аранка Мојак или похвала лепоти (312-314); "Виц о Лали" тајног дисидента (314-316); О чему будући биографи Желимира Жилника морају да воде рачуна (316-318); Зашто само Срби и Румуни једу и пију после смрти? (318-320); Били смо сустанари у заједничком стану (320-323); Владимир Стојшин из вршачке перспективе (323-325); Вујадин Бошков, заборављени путописац из ране младости (325-327); У атељеу Миће Михајловића на Тврђави (328-329); Никада није био вашарски песник (330-331); Портрети за своју душу (332-334); Ина Јун Брода (334-336); Вршачка кошава и сликарство Босиљке Шипке (336-338); Вера Замуровић, вечито дете, најзад сликар (338-340); Да ли је постојао бечејски договор? (340-342); Милован Данојлић се не стиди свог сељачког порекла (343-344); Душа Смиљане Хаџић (345-347); Једно писмо Гордане Тодоровић (347-348); Још један сликар - песник равнице: Золтан Мохачи (349-350); Мајстор Александар Секулић (351-352); Мајстор Александар Секулић (351-352); Добрица Ерић или свет у сунцокрету (353-354); Због песама о Титу била сам позвана на саслушање (355-358); Шта је за мене значила препорука Добрице Ћосића (358-360); Петар Мојак, ветрењача и плава боја (361-362); Једна турнеја по Словенији (363-366); Писмо Сањи Трифуновић или пут у нигдину (367-369); Десанкини картони (369-371); Иван В. Лалић из другог угла (371-373); Гордана Косановић у мојим успоменама (374-376); Слике Јана Хусарика у Новом Саду (376-378); Полувековна "Лумина" из мог угла гледања (378-381); Један други Стеван Шалајић (381-383); Драмски песник Звездана Шарић (383-385); Јован Христић или: озбиљност, мера, мудра узвишеност (385-387); Дара Секулић - јача и од поезије и од мржње (387-389); Оснивају се клубови пријатеља Вршца (390-391); Бранко Плеша иде пешке Булеваром ослобођења (392-393); Добре вибрације Олге Лучић Новковић (394-396); Светислав Рушкуц - најдоследнији радиодрамски стваралац (396-398); Мирјана Малуцков или учење толеранцији (398-400); Миливоје Марковић био је тих и скроман (400-402); Дору Босиок и Америка (402-404); Зоран Петровић је поклањао и шаком и капом (404-406); Староградске хронике Лазара Бојановића (407-408); Борис Ковач, инструменталиста и композитор (409-411); Богољуб Крајнов Браша - вечити позоришни занесењак (411-413); Двоструко радијско дете Јованка Степановић (413-415); Ђорђе Балашевић или ламент над Новим Садом (415-417); Адам Докљан и уздинска школа наивног сликарства (417-419); Раскошан таленат и доброта Милице Кљајић-Радаковић (419-421); Трезор за лечење носталгије или Саша Вегри (422-424); Господство Јелице Бјели (424-426); Уместо поговора (427-429). ISBN 86-363-0543-8 (брош.) Напомене Слика аутора и белешка о аутору на пресавитку корица. Предметне одреднице Петровић, Бошко, 1915-2001 Црњански, Милош, 1893-1977 Флора, Раду, 1922-1989 Моравек, Јелисавета, - Бећковић, Матија, 1939- Тодоровић, Гордана, - Марков, Младен, 1934- Поповић, Мића, 1923-1996 Фехер, Ференц, 1928-1989 Тишма, Александар, 1924-2003 Јањушевић, Гојко, 1936-2000 Симовић, Љубомир, 1935- Павловић, Миодраг, 1928- Антић, Мирослав, 1932-1986 Јеврић, Даринка, 1947-2007 Гикић, Радмила, - Ивановић, Иван, 1936- Попа, Васко, 1922-1991 Лесковац, Младен, 1904-1990 Ач, Карољ, 1928- Старовић, Врбислава, - Ненадић, Милан, 1947- Црнобори, Марија, 1918- Андрић, Иво, 1892-1975 Аћин, Јовица, 1946- Цветковић, Томислав, 1933- Путник, Јован, 1914-1983 Токин, Милан, 1909-1962 Ач, Јожеф, 1914-1990 Парун, Весна, 1922- Симин, Магда, 1922-2004 Вуковић, Матија, 1925- Радовић, Душан, 1922-1984 Раичковић, Стеван, 1928- Колунџија, Драган, 1938- Лалић, Михаило, 1914-1992 Максимовић, Душан, - Десница, Владан, 1905-1967 Бањац, Мира, 1929- Петровић, Растко, 1899-1949 Ћопић, Бранко, 1915-1984 Трећаков, Стојан, 1932-2002 Ујевић, Тин, 1891-1955 Стојадиновић, Милица Српкиња, 1830-1878 Марковић, Слободан Ж., 1928- Јоцић, Љубиша, 1910-1978 Радичевић, Бранко В., 1925- Бркић, Светозар, 1916-1993 Вујков, Даница, 1948- Ћурчић, Петар, 1938- Клајн, Иван, 1937- Тркуљ

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! Predgovor: Desanka Maksimovic Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista. Ona je takođe bila dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.[1] Biografija Rođena je u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Mira Alečković kao dete (1933) Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939—1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Mira Alečković, Branko Ćopić i Aco Šopov u partizanima (1944). Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945—1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a] Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2] Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godine Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3] U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4] U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6] Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Mira Alečković i Desanka Maksimović Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo` i `Svečana pesma` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”.

Mira Alečković Srebrni vozTvrdi povezMira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista. Ona je takođe bila dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.[1]BiografijaRođena je u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn.Mira Alečković kao dete (1933)Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu.Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački...Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu.Period Drugog svetskog rata 1939—1945Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata.Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista.Mira Alečković, Branko Ćopić i Aco Šopov u partizanima (1944).Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora.Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu.U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića.Period 1945—1970Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji.Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ.Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a]Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji.Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2]Društvene aktivnostiPosle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine.Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti.Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu.Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine.U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala.Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene.U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije.Mira Alečković bila je član SUBNOR-a.Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara.Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godineOd 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3]U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4]U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran.Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014).Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u BeograduMira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6]BibliografijaStvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva.Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd.Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle.Mira Alečković i Desanka MaksimovićPesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski.Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku.Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslihMira Alečković o svom raduPesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”.Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo` i `Svečana pesma` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista).Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной).Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik.Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije.Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta...... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama...Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnostNajpoznatije pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”.7/10

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Gita Rozencvajg Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine.

Odlično KNJIGA O DR RAJSU, IRO PROSVETA, BEOGRAD 1984. Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера[уреди | уреди извор] Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији[уреди | уреди извор] Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела[уреди | уреди извор] Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања[уреди | уреди извор] Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23] Библиографија[уреди | уреди извор] Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Чујте Срби!, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes! Švajcarac na Kajmakčalanu - Knjiga o dr Rajsu. Zdenko Levental. Izdavač: Prosveta, Beograd 1984 Arčibald Rajs / Knjiga o Arčibaldu Rajsu

Autor - osoba Živić, Dušan, 1955- = Živić, Dušan, 1955- Naslov Tajna hrane = The secret of food / Dušan Živić Uporedni naslov ǂThe ǂsecret of food Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Specijalistička lekarska ordinacija „Dr Živić“, 2009 (Novi Sad : Stojkov) Fizički opis 195 str. : ilustr. ; 30 cm (karton) Napomene „International Nutrition Education Project“ --> nasl. str. Autorova slika Podaci o autoru: str. [197] Bibliografija: str. [198]. Predmetne odrednice Zdrava hrana Životne namirnice -- Hranljiva vrednost Autor - osoba Živić, Dušan Naslov Tajna hrane = The secret of food / Dušan Živić Uporedni naslov ǂThe ǂsecret of food Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Specijalistička lekarska ordinacija „Dr Živić“, 2013 (Novi Sad : Daniel print) Fizički opis 208 str. : ilustr. ; 30 cm ISBN 978-86-912193-1-4 Napomene Tiraž 1.000 Bibliografija. Predmetne odrednice Zdrava hrana Životne namirnice -- Hranljiva vrednost Moguć blag miris ustajalosti, inače dobro očuvano, bez pisanja, pečata, kompletno. Prva knjiga predstavlja svojevrsni vodič kroz ishranu. Autor nas vodi kroz šaroliki svet hrane. Saznajemo male tajne, prednosti i zamke pojedinih namirnica koje koristimo u svakodnevnoj ishrani i pripremi obroka. Namera je da knjiga nađe svoj put do svake porodice kao narodni lekar, narodni kuvar, bukvar kome se često vraćamo, koristan svakoj osobi koja razmišlja o svom zdravlju. U drugoj knjizi „TAJNA HRANE“, autor dr Dušan Živić, predstavlja nam nove 63 namirnice. Nastavlja da nas vodi kroz šaroliki svet hrane i otkriva male-velike tajne, prednosti i zamke namirnica koje koristimo u svakodnevnoj ishrani i pripremi obroka. Knjiga je, kao savremeni bukvar ishrane, pisana lakim stilom, razumljiva običnom „malom“ čoveku, koji u svakodnevnom životu, pokušava da nađe svoj put ka zdravijem životu. Naš ovonedeljni sagovornik rođen je 4. novembra 1955. godine u Novom Sadu. Detinjstvo i mladost proveo je na Trgu Galerija, u zgradi broj 7, nedaleko od srednje škole „Svetozar Miletić“, koju je pohađao kad je upoznao proslavljenog novosadskog kantautora s kojim je kasnije svirao gitaru i pevao u vokalno-instrumentalnom sastavu Žetva. ako je ostvario veoma zapažen uspeh u muzičkim vodama – kako s bendom, tako i kao solista – Dušan Živić nakon završenog Medicinskog fakulteta, te specijalizacije iz higijene na katedri prof. dr Miladina Mirilova, člana izvršnog borda za ishranu Svetske zdravstvene organizacije (SZO) – otvara Specijalistički centar za bolesti neadekvatne ishrane „Dr Živić” i intenzivno počinje da se bavi prevencijom kardiovaskularnih bolesti i nutricijskom edukacijom naših vrhunskih sportista. Autor je i rukovodilac programa „Pomozite svome srcu”, nastalog u okviru CINDI programa SZO, kao i autor i koordinator aktuelnog internacionalnog projekta „Tajna hrane” u okviru kojeg su izdate istoimene knjige – „Tajna hrane” 1, 2 i 3 (2009, 2013, 2017). Takođe, autor je TV serijala „Tajna hrane” (100 emisija), koji beleži rekordnu gledanost na prvom programu RTV, u okviru istoimenog projekta. Pionir savremenog sportskog nutricionizma na ovim prostorima otkrio je za portal mojnovisad.com zašto nije nastavio da se profesionalno bavi muzikom, kakvi su bili počeci mladog doktora medicine, ali i koliko je ishrana bitna u procesu treninga, šta je osnova zdrave prehrane, te koja su mu omiljena vojvođanska jela. Rođeni ste u Novom Sadu. U kom delu grada, u kojoj ulici ste odrasli? Kako pamtite detinjstvo? - Rođen sam u samom centru grada. Deda mi je bio visoki bankarski činovnik, bio je i jedan od direktora Jugobanke. To su bančini stanovi, jedna lepa zgrada sa dvorištem kao park. Većina Novosađana ne može da pogreši, zna gde se svi žene i udaju, zna gde je matičar. Nekad je to bio Trg Lenjina, sada je to Trg Galerija, broj 7, u pasažu. U principu sam odrastao u prirodi. Nekad je tu bio park, sad su izgradili garaže, betonirali. Jedna od lepih stvari – moj brat Đorđe Živić, koji je slikar, sad u tom dvorištu ima svoju galeriju. Tu sam živeo do 25 godine, pa sam se preselio u ovaj prostor (Specijalistički centar „Dr Živić”, Bulevar Cara Lazara 58 – prim.aut), koji mi je sad ordinacija, a koji je stan u vlasništvu, gde su nekad živeli moji deka i baka. Inače, porodica Živić ima veze i sa starijim delom Novog Sada – sa Salajkom. Mnogo vremena sam provodio u poznatoj ulici – nekad se zvala Kamberova, a posle ju je moj dobar drug iz mladih dana, poznati novosadski kantautor, proslavio – Jovana Cvijića, broj 16. Dedina tetka je živela na toj adresi u kući-trščari, gde sam kao mali voleo da odlazim. Bezbrižno detinjstvo – igrali smo se, brali voće, đurđevak, pravili strele. Kako smo stasavali, rasli, bilo je interesantnije biti u centru. Osnovna škola „Branko Radičević” bila je na pet minuta od moje ulice, a srednju školu „Svetozar Miletić”, koja je nekad čak bila na mestu današnje Elektrotehničke, tri-četiri broja dalje, praktično sam mogao videti sa svog prozora, sa terase. Ako je škola počinjala u sedam, u pet do sedam sam kretao. U svom poslu ste jedan od najboljih u Novom Sadu, a malobrojni znaju da je muzika vaša posebna ljubav. Spomenuli ste i Đorđa Balaševića s kojim ste sarađivali u bendu Žetva. Kada ste i kako uplovili u muzičke vode? Zašto niste nastavili da se profesionalno bavite muzikom? Kad ste odlučili da budete lekar? - S Đoletom sam se upoznao u Gimnaziji. Obojica smo pevali u horu. Njegova tadašnja devojka, Zorica, išla je sa mnom u razred. To je bio period kada su deca svirala neke instrumente. Svirali smo gitare, pisali pesme i to je bio inicijalni povod našeg upoznavanja. Đole je bio malo stariji, igrao je fudbal za reprezentaciju Gimnazije. Novi Sad nije bio tako velik, poznavali smo se. Posle smo se združili, počeli zajedno da sviramo, i sve ono što je već neka zabeležena istorija – grupa Žetva i početak karijere jednog velikog umetnika Đorđa Balaševića. Sa Žetvom smo snimili jedan vrlo uspešan singl – „U razdeljak te ljubim”. Posle i „Gospoice ala ste mi šik” i objavili smo album „Vreme Žetve” (prvi album vojvođanskog sastava objavljen 1978. godine – prim.aut), a 1989. godine snimio sam i solo album „Po svom”. - Da nije bilo tog nesrećnog rata i tog nekog, po meni, pada kvaliteta svih vrednosti pa i tih umetničkih, kada je muzika krenula u nekom drugom smeru, ekspanzija tog turbo folka, toliko mi je zgadila tu muziku da sam jednostavno pobegao iz nje. Imao sam i gde da pobegnem. Neko ostane u nekom zanatu jer nema izbora. Na sreću ili nesreću, imao sam izbor. Kao mlad, bavio sam se sportom – bio sam fudbaler omladinaca Vojvodine, igrao sam i za mladi tim, taj sport mi je išao dobro. I u muzici nije išlo tako loše, a i bio sam dobar đak. Tako da sam mogao da biram. Nekad je to dobro, nekad nije, ali u principu imate izlaz, niste osuđeni da ostanete u nečemu ako vam se to nešto ne sviđa. Možda sam izabrao ovaj posao pošto je procena bila da je to nešto na šta mogu više uticati, više je u mojoj moći. Možete biti vrlo izuzetan sportista, ali trener vas ne stavi u tim, niste njegov miljenik. Neko to psihički ne izdrži. Gomila naše talentovane dece ode u svet da igra, ali jednostavno ne izdrže, ne zato jer nemaju kvalitet, već što ne mogu da podnesu psihičko opterećenje, jer ne igraš onda kada misliš da si najbolji, ne dobiješ pravu „Nije lako baviti se nečim gde vi niste gospodar situacije“ - U muzici vam je slično, možete biti sjajni ali da bi to došlo do ušiju slušalaca, treba da se slože kocke. U današnje vreme to su menadžeri, pravila šoubiznisa, te puno toga nije u vašoj moći. I mnogi to ne mogu da podnesu. Nije lako baviti se nečim gde vi niste gospodar situacije. Nekom se posreći, popne se na kamen pa je posle lakše, ali probiti se – ne zavisi samo od dobre pesme ili od dobrog rezultata. Svi oni koji su prošli kroz to znaju o čemu govorim. Opredelio sam se za nešto racionalnije, što je bilo u mojoj moći. Bio sam dobar đak, biologija mi se sviđala te sam odlučio upisati medicinu. Jeste li se oduvek hranili zdravo? - Veza sa hranom potiče od malih nogu. Bio sam sitan i mršav, vijali su me po dvorištu da jedem. Priča o hrani je uvek bila prisutna. U principu, nisu to znali moji roditelji, imao sam apetit, ali nisam imao vremena, voleo sam da se igram, da trčim i najbolje sam večerao. Lična iskustva vam posle u praksi mnogo znače. Neki ljudi nemaju nikakve tegobe već jednostavno nemaju vremena, temperament im je takav. Da bi čovek bio normalno uhranjen treba sebi pokloniti pažnju – da doručkuje, ruča, večera, a ne da preskače obroke. Zbog obaveza, čovek sebe zapusti, a nekada svesno, zanimaju ga neke druge stvari – da trči kao dete, da se igra, da radi sve drugo, a ješće kad bude mogao, a to bude obično uveče. Koji Vam je bio prvi posao posle fakulteta? Koje ste poslove radili sa diplomom doktora medicine? - Otac mi je bio šef apoteke na internoj klinici, gde sam počeo da volontiram. Ne otkrivam toplu vodu, moj otac nije pripadao doktorskoj branši – tu su klanovi uvek bili vrlo ozbiljni, a ja nisam bio doktorsko, već dete apotekara, i ispostavilo se da, iako je moj otac proveo ceo radni vek tamo, a nisam bio neki loš student, ni đak, ni netalentovan, ali nije bilo mesta za mene. Posle godinu dana volontiranja, potražio sam posao u okolini Novog Sada. Bilo mi je jasno da je to zanat kao i svaki drugi, gde mora da se radi. A voleo sam i da dajem injekcije, i da se bavim pacijentom, da odgonetnem šta je, gde je, te sam se obreo u rumskom Domu zdravlja. „Šaljite ga u Hitnu pomoć – taj je izgleda spretan!“ - Prvo radno mesto bilo mi je Platičevo, 40-ak kilometara od Novog Sada, 12 kilometara od Šapca, gde svaki dan imate 120 penzionera, gde neko neuk može da se zaglavi ceo dan, piše recepte i ne diže glavu. Pre toga sam već bio odslužio vojsku u Sloveniji, u jednom mestu blizu slovenačke granice, gde je bilo puno posla za mladog lekara, ako je hteo da radi. Četiri hiljade vojnika i sva vojna lica te meštani po potrebi, jer nije bilo lokalnog lekara u tom mestu. Godinu dana kao da sam radio duplu i troduplu smenu, ali došao sam u Platičevo sa ozbiljnom praksom. Sećam se direktor Doma zdravlja u Rumi, Nikola Zeljajić, zove u 11 sati i pita „Dokle je stigao doktor?”, a osoblje kaže „Doktor je završio”. „Šta, završio 90 baka i deka? Šaljite ga u Hitnu pomoć, taj je izgleda spretan.” POSAO KAO RAZONODA: „Učio sam zanat i u rumskoj Hitnoj pomoći koja je tada bila komponovana od ljudi uglavnom iz Novog Sada i Beograda, jedna koleginica je bila iz Rume, uglavnom su to bili, kako smo se šalili, legionari sa strane. Takođe, uskakao sam u sva okolna mesta kad god je trebalo. Nakon toga, u okviru istog Doma zdravlja, radio sam u selima u Sremu – Krušedol, Krušedolski Prnjavor, Šatrinci, Neradin i svoju praksu završio u Vrdniku. Za taj period me vežu vrlo lepe uspomene, bio sam mlad, nisam morao da trčim kući jer nisam bio još oženjen, imao decu. Bilo mi je svejedno da li radim dve ili tri smene, da li ću ili neću spavati. Posao mi je bila razonoda, nije bilo opterećenje. Bilo je i dobro vreme, posao je bio solidno plaćen, priznaje nam Za razliku od mnogih ljudi koji su karijeru i život odlučili da grade u inostranstvu, vi ste ostali u Novom Sadu. Šta je to što vas je čvrsto držalo u ovom gradu? Da li ste ikad razmišljali da odete iz Srbije? - Imao sam želju, kad malo steknem prakse, da odem u Australiju. Stric mi je kao mlad otišao i ostao da živi tamo. Ali... Otac je uvek brinuo o svima, ali kada je otišao u penziju, kada se razboleo, uloga nekoga ko brine, sa te medicinske strane, pala je na mene. Posle sam zahvaljujući radu sa vrhunskim sportistima praktično obišao ceo svet ali sam ipak ostao da živim ovde. Počeo sam da radim kao mlad lekar u FK Vojvodina. Prvo sam igrao u pionirima, mlađim kategorijama, posle i u mladom timu. Moja familija je sportska – deda Đura je bio jedan od predratnih igrača Vojvodine sa najdužim stažem, ali i prvi posleratni direktor kluba. Njegov rođeni brat Milan je takođe bek igrao je s njim u timu. Stric je igrao u podmlatku Vojvodine, pre odlaska u Australiju. Kao što je porodica Hadži imala više generacija, tako i porodica Živić u Vojvodini ima dedu koji je bio od pionira do direktora kluba, mene koji sam bio od pionira do lekara prvog tima, posle i lekar reprezentacije. Tata je bio biciklista, kao i moj rođeni brat Đorđe. - Tih godina, dok sam radio u Rumi, sreo me naš čuveni igrač Aca Ivoš, koji je bio i funkcioner. Pitao me „Gde si?”, kažem „Radim u Rumi.” On kaže „Jedan Živić radi u Rumi. Ajde dođi pa da počneš da radiš sa petlićima pa ćemo videti za dalje.” Bila mi je izuzetna čast da počnem da radim sa najmlađim kategorijama u klubu koji je bio izuzetno vezan za našu familiju. Radio sam sa petlićima, pionirima, kasnije sa omladincima, da bih 90te postao i lekar prvog tima. Kasnije sam mnogo radio sa profesionalcima. Jedan sam od prvih koji je na ovim prostorima počeo da govori o ishrani sportista. Zahvaljujući tome sam posle radio sa pet nacionalnih selekcija. Bio sam prvi nutricionista jedne reprezentacije na ovim prostorima. Bilo je to sa našom fudbalskom reprezentacijom za svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. Kasnije sam radio i sa vaterpolo, bokserskom, veslačkom reprezentacijom i mnogim poznatim pojedincima iz različitih sportova. U šali uvek kažem da nisam ni visok, ni plav, ni iz Beograda, ali sam bio najsigurnija varijanta. Kada je 2000. godine Nenad Manojlović došao na čelo vaterpolo reprezentacije Jugoslavije i počeo da pravi ozbiljan tim, pozvao me je da se kao nutricionista pridružim stručnom štabu. Bio je vizionar, širokih pogleda, shvatao je da nije samo moda imati nutricionistu već da je to potreba te me pozvao da se pridružim stručnom timu. Interesantno je da sam u istom periodu paralelno radio i sa našom Bokserskom reprezentacijom kojoj je naš proslavljeni šampion i tadašnji selektor Tadija Kačar nastajao da vrati stari sjaj. Bilo je uspeha. Poslednje medalje na velikim takmičenjima osvojili su naši bokseri u tom periodu zajedničke saradnje. PROCENA VAŽNOSTI ZDRAVE I URAVNOTEŽENE PREHRANE NAŠIH SUGRAĐANA: „Svest Novosađana raste. Nisu samo penzioneri ti koji se brinu za svoju ishranu. I mladi ljudi počinju da razmišljaju o tome. Vidim rezultate sebi sličnih koji rade na motivisanju i propagiranju zdravih stilova života. Postoje razni vidovi, manje ozbiljni, više ozbiljni. Ishrana i zdrav stil života nisu samo više moda, nisu više samo trend, već su postali i potreba, a i svest da se promenom stila života i ishrane mogu rešiti ozbiljni problemi. Bolesti su najviša stepenica toga i vrlo značajna karika da nekome mogu spasiti život“, smatra naš ovonedeljni sagovornik. Dakle, tada ste počeli da se bavite ishranom sportista. Ko se pre vas bavio time? Koliko je ishrana bitna u procesu treninga? - Prvo bih naglasio da je ishrana sportista nešto vrlo specifično i dosta drugačije od svega ostalog. Ne može se baš poistovetiti zdrav način života i zdrava ishrana sa ishranom sportista, koja ima neke svoje zahteve. Sportista je jedna sportska mašina koja traži drugo gorivo – kao što avion troši kerozin, tako i sportista troši veću količinu ugljenih hidrata koji daju fiziču aktivnost visokog intenziteta. Kupite najbolje auto na svetu i treba mu dati najbolji benzin, isto je i sa ljudskim organizmom. To je danas vrlo ozbiljna nauka. Šta ćete pojesti, koju ćete namirnicu uzeti od prevashodne je važnosti za uspeh i postizanje sportskog rezultata. Kao i trenažni proces, jednako je važno i uzimanje, nadoknađivanje hranljivih materija, kao i odmor. Stil života sportiste je vrlo specifičan i zahtevan. O novim, savremenim trendovima u ishrani sportista, pre mene je počeo da govori jedan biohemičar Predrag Milošević. Lekarska profesija je vrlo sujetna, te on kao biohemičar nije bio preterano prihvaćen, no bilo je nekoliko nas mlađih koji su shvatili ozbiljnost pristupa novim trendovima ishrane sportista. Taj njegov pionirski pokušaj da na ove prostore donese taj pristup, urodio je plodom. Znao sam još jednog mladog kolegu, koji nije bio sa ovih prostora, a koji je nestao u ratnom vihoru, te sam ja ostao kao jedan od retkih koji je verovao da nije velika šnicla razlog i uslov da se postigne vrhunski rezultat, da vodu ne treba zabranjivati, da slatkiši nisu potrebni sportistima... „Kao što avion troši kerozin, tako i sportista troši veću količinu ugljenih hidrata“ - Osamdesetih godina prošlog veka, na ovim prostorima sportistima je zabranjivana voda. Prvi sam koji je omladincima Vojvodine `84. godine rekao „Dajte vodu na teren!”. Moram spomenuti Iliju Pantelića, čuvenog golmana koji je tada bio šef omladinskog pogona u FK Vojvodina, koji je od toga napravio jednu akademiju, instituciju. Omladinci Vojvodine su zahvaljujući njemu i ozbiljnom radu stručnog tima koji je okupio, kao što je profesor Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, Radivoje Radosav, koji je nove metode u trenažnom procesu primenjivao na mladim generacijama, a ja sam ih učio novim trendovima u ishrani sporta, pobeđivali na svim evropskim turnirima, bili prvaci Jugoslavije više puta. Od generacije `69, `70, `71. i `72. napravili smo momke od kojih je 20 evropskih fudbalera. To su i periodi kada sam bio najmanje opterećen. Kada se bavite sa profesionalcima, to su stroži standardi, a sa decom – vi ste im i prijatelj, i trčite s njima zajedno, mada se radilo maksimalno profesionalno, ali nema tenzije, što je posle neizbežno, nema tu prevelikog intimiziranja. Rad u sportu je meni veoma drag i dan-danas radim sa našim vrhunskim sportistima. Ipak, država nije više bogata kao nekada, sve pada na račun sportista pojedinaca. Da ne spominjem pojedine profesionalce s kojima sam radio iz raznih sportova – odbojkaše, košarkaše, fudbalere... Počinje mnogo rano da se radi s decom, jako je važno tu decu, ne samo terati da trče po terenu, nego ih obučiti stilu života i pravilnom načinu ishrane. Dobar deo te dece prolazi našu obuku ishrane sportista kroz mesečne tretmane. U pitanju je promena navika i potrebno je vreme da se navika promeni, a to bez mesec dana ne može da se uradi. Pre nego što ste otvorili Specijalistički centar „Dr Živić”, šta je bio prelomni momenat da se za to odlučite? - Važim za jednog od pionira privatne lekarske prakse u Srbiji. Još kao mali voleo sam da rizikujem. Moj odlazak u privatnu praksu bio je totalno neracionalan za većinu ljudi. Imao sam ugledan i dobar posao u tadašnjem Izvršnom veću Pokrajine i i bio na mestu lekara prvog tima u FK Vojvodina. U Veću sam bio zadužen za sve objekte vodosnadbevanja od pokrajinskog značaja. Vrlo visoka pozicija, odgovorna, zahtevna, ozbiljna. S obzirom da sam specijalista higijene, a jedan deo higijene se bavi higijenom ishrane, ovim čime se sad bavim, a postoji i komunalna higijena, higijena oblačenja, higijena igračaka, higijena životne sredine... Jedan nonsens da vam ispričam – specijalizirao sam u tadašnjem Higijenskom zavodu, odnosno Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika koji je bio pod mojim nadzorom. Bio sam u prilici da proveravam njihov rad, a bio sam istovremeno kod njih specijalizant. Dočarao sam vam koliko je to bila visoka funkcija? Ipak, borio sam se da ne ostanem činovnik te sam iskoristio priliku i kada su nastupila teža vremena, umesto otpremnine, koja se davala prilikom odlaska s posla, zahvalio sam se i tražio da me puste, da ne moram da odrađujem određen broj godina za njih. Napustio sam mesto u Izvršnom veću, napustio sam mesto lekara FK Vojvodine i otišao u privatnu praksu kao jedan od prvih lekara u Srbiji i sigurno jedan od prvih dvoje-troje u Novom Sadu koji se bavio nečim što je u to vreme bilo totalno neizvesno, zakonski nedefinisano. Početkom 92. sam seo u ordinaciju, ružno vreme, kada je plata bila pet maraka, ali mogu da vam kažem da se nikada nisam pokajao. Sve sam doživeo kao izazov koji se pokazao kao dobra odluka. Iza mene je više od 25 godina rada u privatnoj lekarskoj praksi. Jedan sam od pionira ljudi koji su se borili za postavljanje ove lekarske profesije na stepenicu koju zaslužuje. Bio sam i jedan od pionira i osnivača Lekarske komore Srbije, zajedno sa doktorom Zoranom Bulatovićem, profesorom Višeslavom Hadži-Tanovićem iz Beograda, koji vaši za oca privatne lekarske prakse u Srbiji. Jedno vreme sam bio i potpredsednik Lekarske komore. Dugo godina smo se borili da ona dobije svoj status, bude priznata. Ne bih mnogo da govorim o tome jer sam malo razočaran stanjem u Lekarskoj komori, ali kada smo mi to sve konstituisali, smatrao sam da je bolje da mlađe generacije nastave s radom. Šta vas je podstaklo da napišete knjige „Tajna hrane”? Kako se javila ideja da pokrenete serijal emisija „Tajna hrane”? Šta je ono što želite da ljudi usvoje posle čitanja/gledanja knjige/emisije „Tajna hrane”? - Dođe čovek u godine kada razmišlja o tome da iza sebe treba nešto da ostavi. Uvek sam se divio ljudima koji su napisali nešto, kao Jova Tucakov knjigu „Lečenje biljem”. Baveći se ovim, primetio sam da niko nije hronološki stavio na papir sve ovo što jedemo, niko nije napisao tako da to bude razumljivo svakom čoveku. Radeći u privatnoj praksi, zadatak mi je da čoveku pomognem. Mene nije čekala plata, znači ako nešto uradite, a uradite to kvalitetno, vi imate šansu da opstanete. Shvatio sam i da to što radite mora biti praktično i korisno. Stvorio sam ideju u okviru programa „Tajna hrane”. Da sve to ispričam, trebalo bi mi mnogo više vremena, ali u okviru tog internacionalnog programa, koji ima zadatak da na prostoru zapadnog Balkana, koji predstavlja u Evropi rak-ranu što se tiče bolesti srca i krvnih sudova, da pomogne ljudima promenom stila života, da smanji faktore rizika. Znamo tu Lalinu biografiju, milion puta sam pričao, „rodio se, tovio se, strefio ga šlog”. Da to malo skratimo – manje jedi, više se kreće, promeni malo stil života. Mi smo navikli da jedemo masnu hranu, hrana je poslednje čega će se čovek odreći. Ajde da sve što jedemo – sve namirnice, a ima ih oko 200-300 koje čovek najčešće koristi u ishrani – bude opisano na neki način, da napišemo ozbiljne stvari na prihvatljiv način da bi svakom bilo od koristi. Ne da treba da ode kod doktora da mu objasni šta tamo piše, nego da svaka naša supruga, baka, neko ko se bavi hranom, pa i mi sami da se edukujmo i znamo šta će nam u kojoj situaciji od hrane biti od koristi, a šta bi nam bilo manje korisno, kako sami sebi da pomognemo. Neka vrsta narodnog lekara sa aspekta hrane. Tako su krenule knjige „Tajna hrane” koje su pratile istoimeni TV serijal, snimljen na RTV između 2009. i 2010. godine, a koji ima ogromnu gledanost. Išli smo u pet do pet svakog dana na prvom programu RTV i bili smo gledaniji nego „Dnevnik” u pet koji je izuzetno gledan. Ponosan sam na činjenicu da sa 100 emisija vi pokrivate celu godinu. Išli smo godinu dana premijerno, pa drugu godinu reprizno. Nisam bio u prilici da dam drugim emiterima pošto je ugovor bio dosta loš. „Mi smo navikli da jedemo masnu hranu – hrana je poslednje čega će se čovek odreći“ - Zahvaljujući gospodinu Koprivici, koji je aktuelni direktor RTV, što me raduje, nadam se da ćemo saradnju nastaviti i snimiti bar još 100 emisija, a koji mi je omogućio da i drugim emiterima, malim TV stanicama po Vojvodini, nakon par godina, dozvolimo da emituju emisiju „Tajna hrane”. I dan-danas u toku su reprize na regionalnim televizijama poput Kanala 9, TV Banata, RTV Sreća u Somboru, RTV YuEco u Subotici. Pokrivena je cela Vojvodina preko malih TV stanica. Imamo zadatak da plasiramo emisiju i šire – u Bosnu, Crnu Goru, svuda gde nam govorno područje to dozvoljava. Nisam ni lažno skroman, niti se plašim da kažem da sam lokal patriota, bilo bi mi vrlo drago, iako je bilo razgovora i sa tzv. velikim televizijama, da snimimo serijal sa Prvom TV, koji su hteli da ga emitiju u okviru Jutarnjeg programa. Oni ni do dan-danas nisu pokrenuli taj Jutarnji program. Zna se da televizije prave programe koji donose, neki put i podilaze, najširoj publici. Ovu emisiju ipak treba zadržati u okvirima neke popularne medicine, nije za rijaliti šoove. Zbog toga sam odustao od nekih televizija, šala je šala, ali ovde se ipak radi o zdravlju. Volim da se našalim na kraju emisije, ali ne treba sve zapakovati u neku smešu koja se zove „Parovi”. Ko voli neka izvoli, ljudi imaju pravo da biraju, ne bih to mešao. Do sada su izašle tri knjige „Tajna hrana”, promocija treće je bila krajem aprila. U svakoj knjizi je predstavljeno 63 namirnica. Sa četiri ili pet knjiga ćemo uraditi onaj pionirski posao, odnosno biće opisano sve ono što čovek jede. Posle teksta o namirnici, koji sadrži malo istorije, malo anegdote, zelenim i crvenim srcem je izvučeno zašto je dobro i zašto ne bi bilo dobro u nekoj situaciji. Na jedan popularan način opisano šta nam i kada prija, a šta bi ponekad trebali izostaviti. Lep vodič, uputstvo i pomoć u tome kako se hrani. Kakve su povratne informacije čitatelja/gledaoca? Usvajate li kritike ili pohvale vaših pacijenata, vaše publike? - Apsolutno. Prošao sam kroz, popularno nazvan, šoubiznis, baveći se muzikom. Počeo sam da pevam i nastupam vrlo rano, kao klinac. Još pre polaska u prvi razred osnovne skole pevao sam na jednom velikom nastupu sa revijskim orkestrom RTV Vojvodine. Naučio sam da slušam i primam povratne informacije, zajedno sa stručnim timom se trudim da usvojimo sve ono što smatramo važnim. Od mladog momka koji je voleo da se šali, igra fudbal, da se bavi muzikom, ušao sam u vrlo ozbiljnu profesiju, ali sam se trudio da ne odem u krajnost. Optimizam, šarm i doza humora su zadržani u ovom što radim. Zadržao sam to i u knjigama i u emisijama. Mnogi su bili protiv toga „To treba izbaciti, nisi komedijaš”, ali ako želite da ispunite osnovni cilj, a to je približiti čoveku, napisano suvoparno nikada neće doći do njega. Ljudima je dosta i škole i držanja predavanja i tutorstva i zabrane. Morate naći način kako nekoga da vežete za nešto, kako da ga animirate. Kroz vedrinu i šalu, neki su gledali emisiju da vide šta ću se našaliti na kraju, a onda usput i čuli nešto što sam hteo da čuju. Još uvek nisam siguran da to treba izbaciti. Korigujemo se i sve što ustanovimo da treba promeniti, modifikovati, i mladim kolegama koji dođu kod mene uvek kažem „Ako mislite da ima nešto novije, drugačije, slobodno kažite”. Nauka napreduje, razvija se. CELULIT – UVEK AKTUELNA TEMA: „Celulit su nagomilani toksini, razne otpadne materije koje treba izbaciti iz organizma. Sa mnogo tečnosti organizam će izbaciti višak toksina. Trebate jesti što manje hrane koja u sebi ima razne konzervanse, što manje prerađene, začinjene, masne hrane. Ne treba nam tokom leta previše energije. Jedite više voća, više povrća, mladih mlečnih proizvoda, ribu, piletinu. I najbitnije – jedite češće po malo. Takođe, fizički budite aktivni, nemojte sve vreme visiti na Fejsbuku“, savetuje prim. dr med. Dušan Živić. Po gradu sve više primećujemo radnje zdrave i organske hrane, veganske i vegetarijanske restorane... - Ne treba se plašiti toga. Niko nije postavio pitanje šta ćemo sa invazijom pečenjara ili kafića. Stvar je izbora gde će neko da ide. Mnogo se radujem što su se stvorili uslovi da radnja ili restoran takve vrste može da preživi. Godinama u Novom Sadu ni jedan vegetarijanski restoran nije mogao da preživi. Treba se što pre okretati zdravim stilovima života, što pre kanalisati navike koje nisu preterano zdrave. Ne mislim da možemo da živimo pod staklenim zvonom, da mladi svet treba da živi kao u manastiru. Ali ako si jednom izašao i ostao do tri ujutro i malo popio, nemoj to raditi sutra. Ako je danas bio rođendan pa si pojeo tri parčeta torte, nemoj i sutra. Nemoj svakog dana pojesti 200 grama čokolade. Ako jedeš lubenicu, nemoj pojesti svih 10 kila. Mera je filozofija svega. I moda je po neki put dobra jer vas tera da radite nešto zdravo. Mada moda nije preterano povezana sa dobrim stvarima, ali ima i dobrih moda. Moda da se nose flašice i da nije više sramota u restoranu poručiti vodu, to je sjajna stvar. Mnogo bolja od majica do pupka ili poderanih pantalona. Moda vas na sve natera. Najveći zločin je bio zabranjivati ljudima da piju vodu, pogotovo sportistima. Znate kada je krenula moda da se nose flašice? Kada se voda počela flaširati i naplaćivati u restoranima. Čim je voda upakovana, u nekoj lepoj ambalaži. A nije bilo moderno kada su u kafanama uz kafu davali čašu vode iz slavine. Plaća se sve pa zašto ne bi i dobra navika. To je odlično, dobro i vrlo korisno za organizam jer tečnosti nikad previše. „Znamo svi Lalinu biografiju – rodio se, tovio se, strefio ga šlog“ Koji su razlozi zbog kojih osobe posećuju vaš Specijalitički centar, odnosno ko su vam pacijenti, ko najviše traži savet/pomoć? - Pacijenti su iz najširih krugova. Prevencija kardiovaskularnih bolesti, kako je čuveni CINDI program rekao i dao doktrinu kako se boriti protiv hroničnih nezarazanih bolesti – bolesti srca i krvnih sudova kod kojih je stres dominanatna komponenta, odnosila se na poslovne ljude – menadžere. Kako je dolazilo do pada životnog standarda, do rata, svaki mali čovek je postao menadžer kako da preživi. Realno gledajući – svi su sada menadžeri jer je nivo stresa toliki zbog egzistencijalnog minimuma. Svi su pod ogromnim stresom te nam se ciljna grupa širi na kompletnu populaciju. Pored poslovnih ljudi, vrhunskih sportista, političara, naši su pacijenti i „obični ljudi”, čak i penzioneri. Nađe se i prostora i novca, iako smo privatna praksa. Imamo vrlo ozbiljno obolele pacijente koji su rešili da spas potraže u promeni načina ishrane, stila života, povećanim dozama vitamina, a ne citostatskom terapijom, lekovima koji truju organizam, zračenjem ili raznim agresivnim metodama. To su manje ružičaste stvari od priče o sportu. Ipak, kad čovek odluči, lako se sve reši. Kako se vi hranite? Kako se fizički aktivirate? - Nisam neko ko sebe uzima za primer drugima. Moj stil života je možda malo rigorozniji. Od 20 godine sam laktovegetarijanac, znači od životinjskih stvari jedem samo mleko i mlečne proizvode. Nisam bio bolestan niti verski opredeljen. Pošto sam uvek sebi postavljao neke zadatke, odlučio sam se za trening volje, želeo sam da vidim da li mogu nešto što mi se jako jede da ne jedem. U periodu kada sam se još bavio muzikom, u Africi sam upoznao neke ljude koji su bili muzičari i, na moju sreću, vegetarijanci. Bilo šta tad da su radili, kao mlad čovek bih verovatno oponašao. Njihov način ponašanja je toliko bio sugestivan da sam ga prihvatio. Nisam bio motivisan ni da skinem kile, ni da dobijem kile. Već njihov stil života – njihova smirenost, uvek sam bio malo brzoplet. Nekoliko godina kasnije, na ličnom primeru sam uvideo da taj stil života donosi neko smirenje. I godine kažu donose smirenje. Ti ljudi su imali puno godina a izgledali su izvanredno, svirali su izvanredno što me takođe fasciniralo. Dobro sam se osećao, bio sam funkcionalan, a i bili ste interesantniji u društvu zato što ne pušite, ne pijete i ne jedete meso, nego da ste sve to radili. Bio sam drugačiji od ostalih. Kao zreliji momak sam uvideo da mi to doprinosi da se osećam dobro, da baratam svojom voljom, da zahtev koji sam sebi postavio dolazi do izražaja. - Ponekad kažem pacijentima „Idete ulicom i svidi vam se neki momak ili devojka, pa ne skačete odmah na njega ili nju. Pa valjda prvo pravite plan šta i kako. Isto je i sa hranom. Ne bi trebalo pojesti odmah sve ono što vam se sviđa i što vidite“. U svemu treba imati meru. Neko obuzdavanje mora da postoji. Što god više vladamo sobom tim smo jači. To je ono što sam na ličnom primeru kasnije počeo da saznajem. Trening volje je najveća stvar i najveća korist u celoj priči. Kad možete sa nekim svojim nagonima da kalkulišete, baratate, postajete jaki. Indirektno to ima koristi na zdravlje. Još uvek igram rekreativno fudbal na DIF-u sa momcima od 25 godina i više. Nisam se ugojio, dobro trčim, bicikl poslednjih pet godina dosta ozbiljno vozim. Otac mi je bio trener i selektor reprezentacije, brat mi je bio uspešan biciklista, državni reprezentativac, ja sam drumski bicikl počeo ozbiljno da vozim pre pet godina, kada sam video da mi za fudbal treba još četvero, za tenis još jedan. Hteo sam bolje da iskoristim vreme kad sam hteo da budem aktivan. Dosta sam fizički aktivan. Vozim po drumu, biram periode kada nisu preterano opterećeni. Kao što gledate učesnike na Tour de France, ako me negde sretnete, slično ću izgledati, zamaskiran. Pazim, slušam, velika je glupost i vrlo opasno voziti bicikl sa slušalicama u ušima, jer na drumovima prvo čujete vozilo koje vam dolazi od pozadi. Imam čamac, lep gliser, odem da pecam sa bratom, decom na Dunav. Pecaroš sam od malih nogu. Pecanje, kupanje, tenis na pesku. Navikao sam da budem aktivan, nikad ne mirujem. Igranje karata je lepa stvar, ali meni je to gubljenje vremena. Pecaroš od malih nogu koji je navikao da bude aktivan Koje su po Vama najopasnije, a koje najzdravije namirnice? Nabrojte po pet. - To se stalno izmišlja, to je od deset božijih zapovesti krenulo. Izbegavajte ono što svi znaju da ne valja. Pre svega trudite se da imate meru, da jedete češće po malo. Leti više voća, povrća, tečnosti. Izbegavajte puno kafe, alkohola, gaziranih pića. Jedite sezonski. Nemojte žaliti za namirnicama o kojima se prave hvalospevi, kao što su čia semenke, ono što su Inke jele. Osnovna su tri pitanja – šta jesti, kada i koliko. Jedemo hranu koja nas okružuje, manje prskanu, organska hrana je nešto čemu treba težiti. Poštujte raspored obroka, nemojte da pregladnite. Tri obroka su obavezna i gledajte da imate užinu između. Nemojte preterivati, za tri sata možete ponovo jesti. Najznačajnije nagrade koje ste do sada osvojili? - Ljudi kojima sam pomogao, moja su najveća nagrada. OMILJENA NOVOSADSKA (ILI VOJVOĐANSKA) JELA: „Kao pravi Lala, volim gomboce sa šljivama, taške, testo sa svim i svačim i kolače s makom. Ipak, sa ovom vrstom hrane čovek mora biti vrlo oprezan, paziti na količinu, vreme uzimanja. Ako želite pojesti malo više, morate biti izuzetno fizički aktivni ili ćete se brzo ugojiti“, upozorava stanovnike Vojvodine dr Dušan Živić. MG154 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Bajka Ružno pače Hansa Christiana Andersena svima nam je dobro poznata priča jer je riječ o pravom dječjem klasiku. Tomislav Torjanac, višestruko nagrađivani ilustrator slikovnica Kako živi Antuntun i Grga Čvarak, ovu je Andersenovu bajku oslikao i prepričao na sebi svojstven, slojevit način. Ružno pače je tako ostalo Andersenov klasik, ali je ujedno postalo suvremena posveta i poticaj svakom djetetu, svakom “ružnom pačetu”, kojega su vršnjaci odbacili samo zato jer je drukčije od njih. Stoga ova nanovo ispričana Andersonova bajka nosi u sebi snažnu poruku o prihvaćanju različitosti, posebno djece koju njihovi vršnjaci iz bilo kojeg razloga smatraju drukčijim. Prema izboru Sveučilišne i nacionalne knjižnice ova je slikovnica izabrana među najljepše oblikovane hrvatske knjige u 2017. godini. Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Dela Pesme Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera Bajke (9 knjiga) Pripovesti Nove bajke i priče Slikovnica bez slika Biti ili ne biti Ružno pače (1843) Carevo novo odelo (1837) Mala sirena Mala princeza (1837) Princeza na zrnu graška Ašasver (drama) Dve baronese (roman) Improvizator (roman) Palčica Tomislav Torjanac (Našice, 1972.) - hrvatski ilustrator i slikar Rodio se u Našicama 1972. godine. Diplomirao je na Grafičkom fakultetu u Zagrebu, smjer grafički dizajn. Izrađuje naslovnice knjiga i ilustracije za časopise te ilustrira i dizajnira slikovnice.[1] Najčešće slika uljenim bojama u kombinaciji s digitalnom tehnikom. Njegov stvaralački proces odlikuju bogat kolorit i izražajni nanosi boje.[2] Ilustrirao je knjigu `Pijev život` Yanna Martela te slikovnice: `Mačak i vrag` Jamesa Joycea, `Djevojčica i div` Neli Kodrič Filipić, `Kako živi Antuntun` Grigora Viteza, `Grga Čvarak` Ratka Zvrka te ovitke knjiga: zbirke kratkih priča `Iznenada netko pokuca` Etgara Kereta i romana `Beatrice i Vergilije` Yanna Martela.[3] Dobitnik je nagrade `Gaia` za likovno ostvarenje 1998./`99. u kategoriji naslovnica SF knjiga.[4] Godine 2006. pobijedio je na velikom međunarodnom natječaju za ilustriranje posebnog izdanja romana `Pijev život` (eng. `Life of Pi`) Yanna Martela, dobitnika knjižne nagrade `Man Booker` za 2002. godinu. Ilustrirano izdanje s 40 Torjančevih ilustracija do sad je objavljeno u 10 zemalja.[5] Ilustracija za priču `Mačak i vrag` Jamesa Joycea uvrštena je u najprestižniji američki ilustratorski godišnjak Spectrum 2006. godine.[6] U Hrvatskoj je nagrađen s 2 nagrade `Kiklop`, 2 nagrade `Lice knjige` (za slikovnice `Djevojčica i div` i `Kako živi Antuntun`) te 2 nagrade `Grigor Vitez` (za slikovnice `Kako živi Antuntun` i `Grga Čvarak`). Godine 2007. predložen je za nagradu Vladimir Nazor.[7] Dobitnik je 1. nagrade (Grand Prix) na Četvrtom hrvatskom biennalu ilustracije u Zagrebu 2012. godine.[8] Godine 2015. dodijeljena mu je nagrada Porin za najbolje likovno oblikovanje albuma (`Mamut` Urbana & 4).[9] Izlagao je u Hrvatskoj i inozemstvu. Član je ULUPUH-a i HZSU-a.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kod nekih rikne malo, unutrasnjost knjiga u super stanju. Ilustracije: Gustav Hjortlund 1 Jovica Budalica / H. K. Andersen ; [sa danskog prevela Vera Jugović ; ilustrirao Gustav Hjortlund] Malkice rikna u donjem delu losija, sve ostalo uredno! 2 Što stari uradi, uvijek je dobro / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund ; sa danskog prevela Vera Jugović] 3 Svinjar / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Andersen, Hans Christian 4 Slavuj, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 5 Palčica / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Beograd : Vuk Karadžić, 1966 6 Ružno pače, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 7 Princeza na zrnu graška, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 8 Carevo novo odelo, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 9 Veliki i mali Nikola/ H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 10 Ognjilo / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine.

Beograd,1966- tvrd povez u odličnm stanju - kao nove 1 Jovica Budalica / H. K. Andersen ; [sa danskog prevela Vera Jugović ; ilustrirao Gustav Hjortlund] Malkice rikna u donjem delu losija, sve ostalo uredno! 2 Što stari uradi, uvijek je dobro / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund ; sa danskog prevela Vera Jugović] 3 Svinjar / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Andersen, Hans Christian 4 Slavuj, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 5 Palčica / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Beograd : Vuk Karadžić, 1966 6 Ružno pače, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 7 Princeza na zrnu graška, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 8 Carevo novo odelo, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 9 Veliki i mali Nikola/ H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 10 Ognjilo / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha...