Nekada popularni kursevi za samostalno aktivno učenje jezika. Sastoji se od 3 knjige, 21 singl ploče i malog kofera u koji se pakuju knjige i ploče. Knjige su osrednje očuvane, vide se tragovi korišćenja: Deutscher Kursus (168 strana), Rječnik (80 strana, 1962.g.), Gramatika (196 strana, 1962. g.). Knjige nisu iz iste godine, ali su iz istog kursa jezika. Singl ploče su iz 70-ih i veoma su dobro očuvane (nisu slušane ili vrlo retko). Kofer je dimenzije 33x22 cm, debljine 6 cm. ISKORISTITE OVU PRILIKU!!! Za kvalitet pogledajte uvećanu sliku! Pogledajte i druge predmete iz moje Limundo i Kupindo ponude. Kupovinom više predmeta štedite na poštarini.

Nekada popularni kursevi za samostalno aktivno učenje jezika. Sastoji se od 3 knjige, 21 singl ploče i malog kofera u koji se pakuju knjige i ploče. Knjige su dosta dobro očuvane, vide se tragovi korišćenja (mestimično žute fleke, podvlačenje grafitnom olovkom, i sl.): Written Excersises (154 strane, 1976.g.), English Course (232 strane, 1976.g.), Tečaj-priručnik (276 strana, 1974. g.). Singl ploče su iz 70-ih i veoma su dobro očuvane (nisu slušane ili vrlo retko). Kofer je dimenzije 38x23 cm, debljine 9 cm. ISKORISTITE OVU PRILIKU!!! Za kvalitet pogledajte uvećanu sliku! Pogledajte i druge predmete iz moje Limundo i Kupindo ponude. Kupovinom više predmeta štedite na poštarini.

Ovo je šesto, dopunjeno i prošireno izdanje srpskog za strance. Nastao kao plod rada sa poljskim studentima od 2002. do 2004. godine u Poljskoj, lektora Pavla Ćosića, a kasnije dopunjavan njegovim radovima sa stranim studentima u brojnim školama jezika, kursevima i privatnim časovima u Beogradu i Novom Sadu. Ovaj udžbenik je dospeona sam vrh najkorišćenijih knjiga za srpski otkako potreba za ovim učenjem postoji, pogotovo na fakultetima i na kursevima višeg nivoa. U početku koncipiran kao slični udžbenici za pomoć lektorima i profesorima engleskog, nemačkog, francuskog i italijanskog jezika (a to su jezici kojima se služi Ćosić), prevazišao je sve druge zahvaljujući Ćosićevom otkriću da a se ovaj specifični južnoslovenski jezik studentima treba prikazati na osoben i sasvim drugačiji način. Zahvaljujući sličnosti sa hrvatskim, bošnjačkim i ostalim novonastalim jezicima rastakanjem srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog, ovaj priručnik se koristi na svim fakultetima širom sveta za sva ta tri jezika (a izgledno je da će se koristiti i ako se negde nekad oformi i katedra za crnogorski jezik). Ono što ovu knjigu čini posebnom je odskakanje od klasične forme udžbenika, beg od previše standardizovanog jezika i pravopisa, poseban apostrof na govorni i kolokvijalni jezik, kao i gomila vežbanja i igara koji ovu knjigu čine zanimljivom i duhovitom pre svega za studente, a zatim i za same predavače. Od izlaska trećeg izdanja, pojavila su se i rešenja koja prate ovu knjigu u odvojenoj knjižici, a prodaju se zajedno po istoj ceni. Ta rešenja donekle su omogućila učenicima da rade sami, bez pomoći profesora, ali se ispostavilo da to ipak nije moguće ukoliko su apsolutni početnici. Ponajviše zbog toga što ova knjiga ne nudi nijedno objašnjenje na engleskom ili bilo kojem drugom stranom jeziku. U svakom slučaju, ovo izdanje je do dan-danas ostalo kao neprikosnoveno sredstvo za učenje srpskog na svim nivoima iznad početnog.

Zbirka rešenih ispitnih zadataka iz Programiranja 2 je pre svega namenjena studentima prve godine Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ali svakako može biti korisna i studentima drugih tehničkih fakulteta, kao i širem krugu čitalaca. Nastala je iz potrebe da se obogati ponuda nastavne literature iz oblasti programskog jezika C kroz prikaz rešenja zadataka sa većeg broja kolokvijuma i ispita. Direktno se naslanja na već postojeći udžbenik „Programski jezik C sa rešenim zadacima” i zbirku zadataka „Rešeni zadaci iz programskog jezika C” autora Lasla Krausa koje se već duži niz godina uspešno koriste na predmetu. Savladavanje veština programiranja je jedan od najvažnijih ciljeva u planovima i programima studijskih programa iz oblasti elektrotehnike i računarstva i softverskog inženjerstva, kao i drugih grana inženjerstva. Programerske veštine se uče kroz ovladavanje sintakse određenog programskog jezika, ali pre svega kroz samostalan rad na problemima iz prakse. Jedan od najvažnijih programskih jezika koji se izučava na studijskim programima iz oblasti elektrotehnike i računarstva i softverskog inženjerstva je svakako programski jezik C. Programski jezik C je nastao 1972. u Belovim laboratorijama u Sjedinjenim Američkim Državama od strane grupe računarskih entuzijasta na čelu sa Denisom Ričijem za potrebe pisanja jezgra i sistemskih alata operativnog sistema Unix. Zbog svojih karakteristika je doživeo ogromnu popularnost tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, da bi i danas prema relevantnim indeksima popularnosti programskih jezika, kao što je TIOBE indeks, bio rangiran u samom vrhu najviše korišćenih programskih jezika. Programski jezik C je danas dominantno jezik sistemskog programiranja, ali isto tako i osnova za učenje mnogih drugih programskih jezika na koje je uticao. Stoga se veoma često uči na uvodnim kursevima programiranja. Na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu se programski jezik C izučava dugi niz godina na različitim godinama i nivoima studija kroz kurseve kao što su bili: Razvoj mikroprocesorskog softvera, Programski jezici i metode programiranje, Programski jezici. Od promena u studijskim programima koje su izvedene 2003. godine, izučava se u okviru kurseva Programiranje 2 i Praktikum iz programiranja 2 na studijskim programima Elektrotehnika i računarstvo (ER) i Softversko inženjerstvo (SI). Programiranje 2 je obavezan predmet na studijskim programima Elektrotehnika i računarstvo i Softversko inženjerstvo, dok je Praktikum iz programiranja 2 obavezan predmet na studijskom programu Softversko inženjerstvo, a izborni na studijskom programu Elektrotehnika i računarstvo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! REČNIK KNJIŽEVNIH TERMINA - Dragiša Živković Izdavač: ROMANOV Banja Luka Godina izdanja: 2001. Povez: tvrd Broj strana: 950 Pismo: latinica Dragiša Živković (Zaječar, 13. avgust 1914[1] — Novi Sad, maj 2002) bio je srpski istoričar i teoretičar književnosti i univerzitetski profesor. Živković je bio dugogodišnji profesor novosadskog Filozofskog fakulteta na kome je predavao teoriju književnosti i srpsku književnost 19. veka.[2] Biografija Naučni rad započeo je na Univerzitetu u Beogradu, zatim prelazi u Sarajevo, a od 1962. je u Novom Sadu gde naredne godine dobija zvanje redovnog profesora. Na Katedri za jugoslovensku književnost predavao je teoriju književnosti i srpsku književnost 19. veka. Držao je specijalne kurseve na postdiplomskim književnim studijama.[2] Svoj naučni pristup proučavanju književnosti gradio je na ravnoteži teorijskog i istorijskog mišljenja. U središte pažnje stavljao je samo delo. Njegova “Teorija književnosti”, više od četiri decenije bio je glavni priručnik za uvođenje u studije književnosti. U oblasti istorije književnosti kritički se bavio literaturom naših pisaca uglavnom 19. veka, priređujući i njihova dela za štampu.[2] Srpsku književnost osvetlio je komparatistički u višetomnom kapitalnom delu “Evropski okviri srpske književnosti”. U svojim ranim radovima bavio se istorijom srpske književne kritike u 19. veku.[2] Po oceni kritike, izgradivši klasične obrasce modernog proučavanja književnosti prof. Živković je dao nezaobilazne priloge obnovi književne istorije kod Srba nakon krize pozitivističkog modela istraživanja. Značajne aktivnosti ostvario je i u Matici srpskoj kao član Odeljenja za književnost i jezik, Upravnog odbora, uredništva Letopisa i kao glavni i odgovorni urednik Zbornika za književnost i jezik od 1979. do 1994. godine.

Naslov: Međunarodna ekonomija - 9. ponovljeno izdanje - Autor: Dominik Salvatore Izdavač: Beograd: Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta Pismo: latinica Br. strana: 848; graf. prikazi, tabele Format: 24 cm Povez: meki Knjiga nije ni čitana ni razlistana i u celosti (listovi, korice, povez) je odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, kao novi su, u tekstu knjige nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl., s tim što na prvih nekoliko početnih (predgovor) i nekoliko zadnjih (indeks) listova postoji po trag savijanja u gornjem slobodnom uglu; korice su kao na slici, na prednjoj strani postoji po blagi trag savijanja u slobodnim uglovima (jedva se vidi na skeniranoj slici i to ukoliko se obrati pažnja), na zadnjoj strani korica jedan, što je sve zanemarljivo u odnosu na sveukupno stanje knjige koja ima skoro 850 strana. Nova u knjižari košta oko 4000 din. Ovo je prevod jednog od najčuvenijih svetskih udžbenika iz Međunarodne ekonomije. Udžbenik je deveto izdanje na engleskom jeziku, što je najbolja, tržišna potvrda činjenice da se ovde radi o izuzetnom štivu po kome se uči na preko šest stotina univerziteta u SAD, Kanadi i Evropi, i drugim zemljama engleskog govornog područja. Iz sadržaja: Deo 1: Teorija međunarodne trgovine Deo 2: Politika međunarodne trgovine Deo 3: Platni bilans, devizna tržišta i devizni kursevi Deo 4: Makroekonomija otvorene privrede i međunarodni monetarni sistem bez podvlačenja

Vaspitanje i obrazovanje za budućnost - Michaela Glockler Izdavač - BuyBook, Sarajevo, 2023.god. Broširan povez, latinica, ilustrovano, 250. strana. Nova knjiga. Dr Michaela Glöckler je studirala njemački jezik i historiju, stekavši predavačku kvalifikaciju, u Freiburgu i Heidelbergu, a nakon toga zavr- šila studij medicine u Tübingenu i Marburgu. Specijalizirala je pedija- triju na Univerzitetskoj dječijoj klinici u Bochumu. Do 1987. radila je u dječijoj vanbolničkoj klinici pri gradskoj bolnici u Herdecke, te kao školski ljekar u Rudolf Steiner školi u Wittenu. Od 1988. do 2016. dr Glöckler rukovodila je Medicinskom sekcijom na Goetheanumu u Dornachu, Švicarska. Suosnivač je Saveza za zdravo djetinjstvo, te Evropskog saveza inicijativa za primijenjenu antro- pozofiju (ELIANT). Predaje i vodi kurseve antropozofske medicine, te pedagogije koja unapređuje zdravlje, po cijelom svijetu.

Otkrijte jezik poslovnog programiranja Šta ćete naučiti? Pisaćete modularne Java aplikacije u novom sistemu modula. Izvršićete migraciju postojećih Java aplikacija u modularne aplikacije. Naučićete kako se koristi G1 sakupljač „smeća“ (garbage collector) da biste mogli da iskoristite performanse vaših aplikacija. Koristićete opcije koje se nalaze u novom Java komandnom okruženju. Testiraćete efikasnost vaše aplikacije pomoću alatki JVM-a. Videćete na koji način Java 9 obezbeđuje podršku za http 2.0 standard. Koristićete nove interfejse API za obradu procesa. Otkrićete dodatna poboljšanja i funkcije koje obezbeđuje Java 9. Opis knjige Java 9 i nove funkcije u njemu poboljšavaju Javu - jedan od jezika koji programeri najčešće koriste za izgradnju robusnih softverskih aplikacija. U Javi 9 je stavljen poseban naglasak na integraciju modularnosti pomoću alatke Jigsaw. Ova knjiga predstavlja jednostavno uputstvo za učenje Java 9 programskog jezika. Dati su pregled i objašnjenje novih funkcija koje su uvedene u jezik Java 9 i važnosti novih interfejsa API i poboljšanja. Neke od novih funkcija Jave 9 su inovativne, pa, ako ste iskusni programer, moći ćete, ukoliko ih naučite, da izradite ekonomičniju poslovnu aplikaciju. Date su nove praktične smernice za primenu novostečenog znanja u vezi sa Javom 9 i dodatne informacije o budućem razvoju Java platforme. Ova knjiga će vam pomoći da poboljšate produktivnost, tako što ćete vašu aplikaciju učiniti bržom. Kada naučite najbolje tehnike koja se koriste u Javi, moći ćete da rešavate programerske probleme u vašoj organizaciji. Nakon što pročitate ovu knjigu, znaćete važne koncepte ne samo Jave 9, već i programiranja pomoću ovog sjajnog programskog jezika. Autori Dr Edward Lavieri Dr Edward Lavieri je istaknuti dizajner igara i programer sa odličnim akademskim obrazovanjem. Doktorirao je kompjuterske nauke na Tehničkom univerzitetu u Koloradu, magistrirao je upravljanje informacionim sistemima na Univerzitetu Bowie State i upravljanje operacijama na Univerzitetu Arkanzas i stekao je diplomu učitelja na Univerzitetu Capella. Organizuje kurseve kompjuterskih nauka od 2002. godine. Lavieri se povukao iz američke mornarice kao šef komande, posle 25 godina službe. Kao osnivač i kreativni direktor studija za dizajn i razvoj softvera „three19“, konstantno dizajnira i razvija softvere. Koristi različite softvere i programerske alatke za razvoj igara. Velika je njegova strast prema razvoju sistema za adaptivno učenje, edukativnih igara i mobilnih aplikacija. Lavieri je autor knjiga „Adaptive Learning for Educational Game Design“ (CreateSpace), „Getting Started with Unity 5“ (Packt Publishing), „LiveCode Mobile Development HOTSHOT“ (Packt Publishing), „LiveCode Mobile Development Cookbook“ (Packt Publishing) i „Software Consulting: A Revolutionary Approach“ (CreateSpace), a bio je i tehnički urednik knjige „Excel Formulas and Functions for Dummies“ (Wiley Publishing). Takođe je organizovao kurseve kompjuterskih nauka, informacionih sistema i razvoja igara. Peter Verhas Peter Verhas je viši programer i projektant softverskih sistema, sa više od 30 godina iskustva u razvoju softvera. Trenutno radi za kompaniju EPAM kao viši programer - učestvuje u mnogim korisničkim projektima i edukativnim aktivnostima te kompanije. Piše tehnički blog i posvećen je razvoju softvera otvorenog koda. Koristi programski jezik Java od 2005. godine i piše knjige za programersku zajednicu Java Code Geeks. Sadržaj 1: Pregled Jave 9 2: Otkrivanje Jave 9 3: Poboljšanje jezika Java 9 4: Izrada modularnih aplikacija pomoću Jave 9 5: Migriranje aplikacija pomoću Java Shella 6: Eksperimentisanje sa Java Shellom 7: Prednosti novog podrazumevanog skupljača „smeća“ G1 8: Merenje performansi aplikacija na mikro nivou pomoću JMH-a 9: Upotreba interfejsa API za obradu procesa 10: Precizno praćenje steka 11: Nove alatke i poboljšanje postojećih alatki 12: Konkurentno i reaktivno programiranje 13: Bezbednosna poboljšanja 14: Flegovi komandne linije 15: Najbolja praksa u Javi 9 16: Smernice za budući razvoj Java platforme Povez knjige : bro širani Strana :447 Pismo : latinica

C# osnove programiranja C# osnove programiranja količina ISBN: 978-86-7991-395-1 Kategorije: ., Programski jezici i Programiranje Autor: Rob Miles Broj strana: 512 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: B5 Godina izdavanja: 2017 Opis Postanite C# programer – i zabavite se dok to radite! Počnite sa pisanjem softvera kojim rešavate stvarne probleme, iako nemate nikakvo programersko iskustvo! Ova lako čitljiva knjiga omogućava da učite onako kako to vama najviše odgovara, pri čemu stičete veštine za građenje jedinstvenih i korisnih programa. Microsoft je potpuno preradio priručnik o programiranju za početnike, u koji su ugrađena sva saznanja o tome kako današnji početnici uče i zašto su neke druge knjige manje uspešne. Knjiga C# osnove programiranja ispunjena je novinama, od već napravljenih „Snaps” osnovnih funkcija, do projekata nazvanih „Neka se nešto dešava”. Bez obzira na to da li ste potpuni početnik ili već imate neka iskustva, ovaj priručnik će moć, uzbuđenje i zabavu koje nudi programiranje staviti tamo gde i pripada: u vaše ruke! Jednostavna, lako čitljiva knjiga u kojoj je sve u vašim rukama! Naučite kako da: – Dobijete besplatne alatke koje su vam neophodne za pravljenje savremenih programa – Radite sa 150 primera programa kojima se prikazuju najvažniji pojmovi – Koristite primer programa kao početnu tačku za svoje programe – Istražite šta se tačno dešava kada se programi izvršavaju – Pristupite razvoju programa sa profesionalnog stanovišta – Koristite moćne prečice za brži rad ugrađene u Microsoft Visual Studio – Ovladate klasama, interfejsima, metodama i ostalim najvažnijim pojmovima – Organizujete programe tako da se lakše prave i poboljšavaju – Preuzmete i odgovorite na unose korisnika – Sačuvate i obrađujete većinu tipova podataka iz stvarnog sveta – Pravite interaktivne igrice koje su zabavne za igranje – Gradite savremene interfejse koje će vaši korisnici voleti – Isprobavate i otklanjate greške u svom kodu – i kako da pre svega izbegnete probleme O ovoj knjizi – Za apsolutne početnike koji nikad nisu napisali nijedan red koda – Za sve one koje su obeshrabrile druge knjige ili kursevi o programiranju za početnike – Za programere koji imaju iskustva u dru­gim programerskim jezicima, ali sada žele da nauče C# O autoru Rob Miles predaje programiranje preko 25 godina. Kao izuzetan stručnjak za jezik C# i vrhunski profesio­nalac za razvoj Microsoft aplikacija, Rob uživa u tome da inspiriše novajlije i iskusne programere. Piše igrice, programe i poeziju, a bio je stručni savetnik u brojnim komercijalnim softverskim projektima. Knjiga je NOVA..... ------------------------------ M

Autor - osoba Urošević, Vlada Naslov Usnuli grad / Vlada Urošević ; preveo Ljubomir Simović ; [crteži Todor Stevanović] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Slovo ljubve, 1977 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 61 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Simović, Ljubomir Pavlović, Miodrag, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Stevanović, Todor Zbirka Savremena poezija (Broš.) Napomene Str. 55-59: Nova poezija Vlade Uroševića / Miodrag Pavlović Tiraž 1.000. Vlada Urošević (1934, Skoplje), pesnik, prozni autor, kritičar, esejista, antologičar, prevodilac. Član Makedonske akademije nauka i umetnosti, Evropske pesničke akademije (Luksemburg) i Slovenske akademije književnosti i umetnosti (Varna); spoljni član SANU (Beograd) i dopisni član akademije „Malarme“ (Pariz). Kao redovni profesor Filološkog fakulteta „Blaže Koneski“ u Skoplju držao je kurseve iz istorije evropske književnosti devetnaestog i dvadesetog veka. Objavio je desetak zbirki poezije, kao i više dela iz drugih žanrova: pet knjiga priča, šest romana, sedam knjiga kritika i eseja, dve knjige putopisa, dve knjige iz oblasti slikarstva, desetak antologija. Značajnija dela: zbirke pesama Letnja kiša (1967), Hipnopolis (1986), Panična planeta (1989), Tajno zlato (2016); romani Divlja liga (2000) Zmajeva nevesta (2008), Madžun (2018); kratke priče Znaci (1969), mikropriče Sedma strana kocke (2010); kritike i eseji Suvremenici (Vrsnici, 1971), Astrolab (2000); putopisni zapisi Priče iz Pariza (1997). Jedini je makedonski pesnik koji je dobio tri puta Nagradu „Braća Miladinovci“ za najbolju pesničku knjigu na Struškim večerima poezije. Osim više domaćih, nosilac je i nekoliko inostranih priznanja: Nagrade izdavačke kuće „Nolit“ (Beograd), Nagrade „Halide Edip Adivar“ turskog PEN centra, nagrade „Veliko leteće pero“ na međunarodnom pesničkom festivalu Slovenski zagrljaj (Varna), Zlatni vitez (Rusija)... Preveo je većinu velikih francuskih pesnika devetnaestog i dvadesetog veka na makedonski jezik. MG8 (L)

Naslov: Gesprochenes Deutsch : Mit 39 Federzeichnungen Autori: Wolfhart Klee, Magda Gerken Izdavač: Leipzig : Friedrich Brandstetter Godina izdanja: 1941 Pismo: latinica Br. strana: 222 ; ilustr. Format: 20 cm Povez: meki Knjiga je veoma lepo očuvana iako je stara preko 80 godina: listovi su čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` s tim da su dva lista presavijena u gornjem slobodnom uglu; lisovi su požuteli zbog lošeg kvaliteta papira korišćenog za štampu; na prednjoj strani korica trag savijanja. Ratno izdanje! Govorni nemački jezik za strance, početni nivo, Gete institut, Minhen Deutsch für Ausländer herausgegeben vom Goethe-Institut der Deutschen Akademie München. Sprachlehre, I. Teil, Stufe für Lehrgänge mit Anfängern. Izuzetno: na predlistu (vidi se na jednoj od slika) i na poslednjoj strani po pečat iz logora Oflag VI C - Osnabrik! Knjiga je korišćena u nemačkom oficirskom zarobljeničkom logoru za vreme rata, preživela je i logor i rat i donesena je ovde; pročitajte ceo tekst na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/wiki/Oflag_VI_C Oflag VI C bio je jedan od mnogobrojnih oficirskih zarobljeničkih logora u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata. Nalazio se u zapadnom predgrađu nemačkog grada Osnabrik (nem. Osnabrück), Evershajdu (nem. Eversheide) i u njemu su bili smešteni oficiri Jugoslovenske kraljevske vojske, koji se nisu mirili sa porazom posle nemačke okupacije... Shodno Ženevskoj konvenciji iz 1929. godine zarobljeni oficiri su bili oslobođeni od fizičkog rada u logoru i van njega. Kako je među oficirima Jugoslovenske kraljevske vojske bilo profesora univerziteta, bivših ministara i poslanika, sudija, generala, kao i drugih poznatih intelektualaca (Oto Bihalji Merin, Milan Bogdanović, Stanislav Vinaver, Dušan Karapandžić, Dušan Timotijević i dr.) oni su nastojali da svoj zarobljenički život učine što korisnijim i ispunjenijim. Počelo se sa predavanjima iz raznih oblasti i kursevima jezika, da bi se kasnije organizovala i različita naučna i stručna udruženja i društva. Ove aktivnosti su u velikoj meri omogućile zarobljenim oficirima i vojnicima da u datim okolnostima održe svoj životni elan na što višem nivou, a, ujedno, i da završe i upotpune svoje obrazovanje. U logoru je bilo i pet fudbalskih timova, a utakmicama su prisustvovali svi zarobljenici. Oformljeno je i pozorište, a redovno se obavljala verska služba, koju je vršio sveštenik, oficir Milan Jovanović. Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi oficirski zarobljenički logor Osnabrik Nemačka II svetski rat

Delphi 7 - limitirano izdanje, Marco Cantu Učite od najboljeg, nagrađivanog autora za Delphi. I dalje najbolji Delphi izvornik sada potpuno ažuriran i upotpunjen. Bilo da ste početnik u Delphiju ili prelazite sa prethodne verzije na novu verziju, knjiga Majstor za Delphi 7 je izvor informacija koji ne možete izostaviti. Praktična uputstva Vam pomažu da ovladate osnovnim tehnikama rada sa bazama podataka, klijent-server programiranja i programiranja za Internet. Marko Kantu (Marco Cantu) Vam pruža neophodno znanje pomoću kojeg možete iskoristiti novine koje donosi Delphi 7 praktičnu podršku za .NET. Poklon CD sadrži: Napomena: Originalno izdanje ne sadrži CD sa izvornim kodom, ali smo zbog veli?ine izvornog koda odlučili da knjigu objavimo sa CD-om. Knjiga sadrži: O autoru Marko Kantu je svetski poznat autor knjiga o programiranju i predavač koji se specijalizovao za programiranje u Delphiju i XML tehnologijama. Autor je najbolje prodavanog izdanja knjiga Majstor za Delphi , drži napredne kurseve za Delphi, učestvuje na raznim svetskim konferencijama i piše o programiranju u Delphiju kako u knjigama tako i u časopisima. Marka možete kontaktirati ukoliko posetite njegov web sajt na adresi www.marcocantu.com Kratak sadržaj: Uvod Deo I Osnove Poglavlje 1 Deplhi 7 i njegov IDE Poglavlje 2 Delphijev programski jezik Poglavlje 3 Izvršna biblioteka Poglavlje 4 Klase osnovne biblioteke Poglavlje 5 Vizuelne kontrole Poglavlje 6 Pravljenje korisničkog interfejsa Poglavlje 7 Rad sa formularima Deo II Delphijeve objektno-orijentisane arhitekture Poglavlje 8 Arhitektura Delphijevih aplikacija Poglavlje 9 Pravljenje Delphijevih komponenti Poglavlje 10 Biblioteke i paketi Poglavlje 11 Modeliranje i OOP programiranje (pomoću ModelMakera) Poglavlje 12 COM i COM+ Deo III Delphijeve arhitekture za rad sa bazama podataka Poglavlje 13 Delphijeva arhitektura za baze podataka Poglavlje 14 Programiranje klijent/server pomoću dbExpressa Poglavlje 15 Korišćenje biblioteke ADO Poglavlje 16 Višeslojne DataSnap aplikacije Poglavlje 17 Pravljenje komponenti za baze podataka Poglavlje 18 Pravljenje izveštaja pomoću Ravea Deo IV Delphi, Internet i .NET Preview Poglavlje 19 Internet programiranje: priključci i Indy Poglavlje 20 Web programiranje pomoću tehnologija WebBroker i WebSnap Poglavlje 21 Web programiranje pomoću IntraWeba Poglavlje 22 Korišćenje XML tehnologija Poglavlje 23 Web usluge i SOAP Poglavlje 24 Microsoftova .NET arhitektura iz perspektive Delphija Poglavlje 25 Kompajler Delphi for .NET Preview: programski jezik i RTL Dodaci Dodatak A. Dodatni Delphijevi alati autora Dodatak B. Dodatni Delphijevi alati iz drugih izvora Dodatak C. Besplatne knjige o Delphiju Indeks Autor: Marco Cantu Broj strana: 1040 ISBN broj: 86-7310-258-8 Godina izdanja: 2003. Izdavač: Kompjuter biblioteka, Beograd

57732) SKALP AKUPUNKTURA , Časlav Hadži Nikolić , Grafos Beograd 1983 , Uvod u praktični rad ; Akupunktura skalpa je nov metod čija istorija nije ispunila ni čitavu deceniju. Njena istorija počela je u bolnici Čišan u provenciji Sansi u severnoj Kini. Vezana je za ime doktora Ciao Šunfa, specijaliste za neurofiziologiju i tradicionalnu kinesku medicinu. Prvi put je sa uspehom primenjena septembra 1971 godine na pacijentu koji je imao slabost desne polovine tela uzrokovane promenama na krvnim sudovima mozga. Iz bolnice Čišan metod akupunkture skalpa preneo se u druge zdravstvene ustanove provincije, a zatim i u bolnice drugih delova Kine da bi najzad prešao njene granice i, osvojivši najpre okolne zemlje, prešao na Zapad gradeći svoj glavni bastion Francuskoj. U Jugoslaviji se primenjuje poslednjih godina, ali još uvek u ograničenom obimu. Naši lekari školovani u zemlji i inostranstvu obučavaju se na relativno kratkim kursevima usmerenim uglavnom ka korporalnoj akupunkturi. Sa skalp-akupunkturom upoznaju se letimično tokom nekoliko časova tako da ovo upoznavanje ostaje samo na grubo informativnom nivou. S obzirom na ograničen broj ustanova i pojedinaca koji primenjuju skalp-akupunkturu, mali broj lekara uspeva da produbi svoja znanja iz ove oblasti. Literatura je takođe oskudna, a na našem jeziku, koliko je meni poznato, uopšte je nema. Knjigu sam podelio na tri poglavlja. U prvom delu sam pomenuo osnovne tehničke principe manipulisanja iglama i primenu ovih tehničkih detalja na skalp-akupunkturu. U drugom delu su opisane zone stimulacije odnosno prikazan način njihovog preciznnog određivanja. Treće poglavlje predstavlja izbor indikacija u kojima se primenjuje sklap-akupunktura. S tim u vezi pomenuo bih nešto što mi se čini dosta značajnim. Prvo, iako je u odnosu na druge oblike akupunkture skalp-akupunktura bliža zapadnim poimanjima medicine, ipak stalno treba imati na umu da je ona zasnovana na tradicijama kineske medicine, te da stoga izvesne zone sa njihovim lokacijama i indikacijama treba posmatrati upravo u kontekstu principa kineske tradicionalne medicine a ne u odnosu na nama dobro poznate anatomsko-fiziološke detalje. Autor mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ilustrovano, latinica, 132 strane

Nova, nekorišćena Udžbenik za Tita : Kominterna i pripreme partizanskog rata u Evropi / priređivači Aleksej Timofejev, Milana Živanović Jezik srpski Godina 2018 Institut za noviju istoriju Srbije, 2018 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 527 str. : tabele ; 24 cm Biblioteka Studije i monografije / Institut za noviju istoriju Srbije ; knj. br. 107 Tiraž 300 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 124-135. Predmetne odrednice Gerilski rat -- Evropa -- 19v-20v -- Istorijska građa Partizansko ratovanje -- Evropa -- 20v -- Istorijska građa Knjiga Udžbenik za Tita: Kominterna i pripreme partizanskog rata u Evropi predstavlja značajan doprinos poznavanju istorijskih tokova koji su obeležili ne samo međuratni period naše istorije. Monografska studija i do skora poverljiva dokumenta u Prilogu pružaju priliku istraživačima, kao i široj zainteresovanoj publici da bolje upoznaju segmente srpske, a i balkanske istorije pomenutog perioda. Knjiga je veoma korisna i za bolje razumevanje kasnijeg (ratnog) perioda, u smislu pružanja (traženja) odgovora na prirodu konflikta u Jugoslaviji 1941–1945. između jedinica NOVJ i JVuO. Novo svetlo knjiga baca na diskusije o tome da li se 1941–1945. u Srbiji radilo o spontanom građanskom ratu koji je nastao sekundarno na margini opštenarodnog otpora okupatoru. S druge 220 strane, ona može da pobije i tvrdnje pojedinih autora o tome da je vrhuška partizanskog pokreta bila neuka ili samonikla u poređenju sa njihovim visokoškolovanim protivnicima. Autori su utemeljili činjenicu o tome da su lideri KPJ već uoči izbijanja Dtugog svetskog rata bili pripremljeni za partizansko ratovanje (čak i bolje nego što su za ovu specifičnu granu vojne nauke bili spremni generalštapski oficiri Kraljevine Jugoslavije), a imali su i jasno zactran cilj – pretvaranje imperijalističkog sukoba u građanski rat i pobedu u neizbežnoj oružanoj borbi za vlast. Marija GOLUBOVIĆ ********** Knjiga se sastoji od uvodne monografske studije „Tajne škole Kominterne“ i niza od 35 dokumenata iz Ruskog arhiva za društveno-političku istoriju (RGASPI) koji se nalaze u Fondu Izvršnog komiteta Komunističke internacionale (f. 495). Dokumenta su prema svom sadržaju i geografskoj odrednici grupisana u šest priloga: (1) Materijali korišćeni u nastavi; (2) Organizacija vojno-partizanske nastave; (3) Troškovi, oprema i statistika vojno-partizanskih kurseva IK KI; (4) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Bugarska; (5) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Grčka; (6) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Jugoslavija. Autor uvodne monografske studije i stručnih komentara je Aleksej Timofejev, dok je dokumenta prevela i priredila za objavljivanje Milana Živanović. Dokumenta su, po rečima autora, prevođena tako da se sačuva „specifičan, arhaičan i donekle rogobatan stil dokumenata, nastalih na ruskom jeziku kao nezvaničnom službenom jeziku Kominterne“, čime je odista i očuvan duh vremena u kojem su nastala. Uvodna monografska studija „Tajne škole Kominterne“ sastoji se od sedam potpoglavlja – Uvodna razmatranja, Srpske tradicije četničkog ratovanja pre Drugog svetskog rata, Organizacija i priprema partizanskog rata u Rusiji do početka Drugog svetskog rata, Uloga Kominterne u organizaciji i pripremi partizanskog rata, Školovanje i priprema jugoslovenskog partizanskog kadra do početka Drugog svetskog rata i Istoriografija o odnosima Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije, Beleške o dokumentima iz Priloga, te spiska literature i spiska skraćenica. Sadržaj uvodne studije predstavlja dobro osmišljeno, dosledno i celovito upoznavanje sa temom kojom se bave dokumenta iz priloga ove knjige. Na početku je odmah pojašnjeno značenje termina partizanski rat, a potom je izložen kratak istorijat ovakvog vida borbe koji nam ukazuje na činjenicu da ona uopšte ne predstavlja novinu sredine XX veka, već se prapočeci, prema rečima autora, mogu uočiti još u Tridesetogodišnjem ratu (1618– 1648), uz dalji razvoj ovog fenomena u XIX i početkom XX veka. U srpskoj tradiciji, ovakav vid borbe, koji se razvijao usled viševekovnog života pod osmanskom vlašću, bio je prisutan kod uskočkog i hajdučkog ratovanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovano! Isak Asimov KAKO SMO SAZNALI 1-4 komplet - O elektricitetu, Ilus: Metju Kalmenov - O atomima, Ilus: Dejvid Vul - O nuklearnoj energiji, Ilust: Dejvid Vul - Da je zemlja okrugla, Ilust: Metju Kalmenov Gornji Milanovac : Dečje novine, 1980 ilustrovano metju kalmenov,21 cm, tvrd povez, Prevod Zoran Djuković Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.

Internat Kola srpskih sestara Brosura internata, koji se nalazio u Frankopanovoj (danasnja Resavska). Mek povez, 16 strana, ilustrovano fotografijama. Tu je i pecat Glavnog odbora Kola. Brosura datira iz tridesetih godina proslog veka. IZUZETNO RETKO! Kolo srpskih sestara je srpsko žensko nacionalno-feminističko, kulturno-prosvetno, patriotsko i humanitarno društvo osnovano 1903. godine u Beogradu. Među osnivačima društva ističu se Mejbel Grujić supruga Slavka J. Grujića, Blanš Vesnić supruga Milenka Vesnića, a nakon Majskog prevrata u Srbiji (1903) društvo vode Nadežda Petrović, Delfa Ivanić, Draga Ljočić, Anđelija Stančić, Branislav Nušić i Ivan Ivanić. Mejbel Grujić Oblasne organizacije Kola srpskih sestara osnivane su u mnogim područjima gde žive Srbi. Nakon obnove rada Kola 1990. godine oblasne organizacije Kola deluju u okviru eparhija Srpske pravoslavne crkve. Istorija Osnivanje Zgrada bivšeg Doma Kola srpskih sestara u Beogradu. Kolo srpskih sestara je po oslobođenju Beograda ukinuto, zbog velikosrpskog i buržoaskog karaktera, a njihova zgrada, Dom Kola srpskih sestara u Resavskoj ulici br. 11, je dodeljen novoosnovanom KUD-u Lola.[1] Svest o neophodnosti organizacije akcije na teritoriji Stare Srbije i Makedonije kulminirala je nakon sloma Ilindenskog ustanka. Srpska nacionalna borba u tim krajevima do tada se svodila samo na propagandu preko škola i konzula (Priština, Skoplje, Bitolj, Solun), a njihov rad je delimično blokiran, nakon Majskog prevrata u Srbiji (1903). Politička i intelektualna elita su, uviđajući nemoć države, rešile da se samoorganizuju i formiraju različita građanska udruženja sa ciljem podizanja svesti o nacionalnoj pripadnosti kod srpskog stanovništva.[2] Blanš Vesnić, supruga Milenka Vesnića Na ideju o osnivanju ženskog udruženja sa ciljem jačanja nacionalne svesti vezane za oslobođenje „porobljene braće“, kako one na jugu, pod turskom vlašću, tako i one na severu i zapadu, pod austrougarskom vlašću, te pomoć ugroženima, bez obzira na nacionalno i versko opredeljenje,[3] došla je Nadežda Petrović, koja je sredinom 1903. vodila razgovore sa Delfom Ivanić, ženom tadašnjeg srpskog konzula u Skoplju. Svoju ideju je izložila Nadežda je u kući svog oca Mite Petrovića, gde je okupila viđenije građane,[4] mahom supruge javnih radnika.[5] Osnivačka skupština udruženja je održana na Veliku gospojinu, 15/28. avgusta 1903, u sali restorana Kolarac, na Pozorišnom trgu,[3] pred oko tri hiljade žena. U to vreme na osnivanje ženskih udruženja nije se gledalo blagonaklono, zbog neopravdane nepoverljivosti na rad žena uopšte. Iz tog razloga, da bi se što brže afirmisalo u javnosti, imajući u vidu njen društveni uticaj, za prvu predsednicu Kola je izabrana Savka Subotić, koja je važila za umnu ženu, velikog zagovornika nacionalne slobode vojvođanskih Srba u Austrougarskoj, sa velikim iskustvom na polju afirmacije srpskog nacionalnog identiteta[6] i humanitarnog rada. Za potpredsednicu je izabrana Delfa Ivanić, a za sekretaricu Nadežda Petrović.[4] Ime udruženja dao je Branislav Nušić, a prva Pravila Kola srpskih sestara napisali su Branislav Nušić i Ivan Ivanić[3] 1907.[6] Ivan Ivanić je predlagao, da se društvo nazove ili „Društvo srpskih sestara“ ili „Kolo Srpkinja“, a Nušić je od ta dva imena sastavio „Kolo srpskih sestara“. Postojalo je 167 odbora ovog društva.[7] Prva akcija je bio dobrotvorni koncert u Narodnom pozorištu, sa ciljem prikupljanja pomoći za postradale u Makedoniji. Za tu priliku Nadežda je sama sastavila program, dekor je uradio vajar Đorđe Jovanović. Jedan od darodavaca je bio i kralj Petar I, koji je po svom ađutantu poslao prilog od 1.000 dinara u zlatu.[3] U zimu 1903. Nadežda Petrović i Milica Dobri (potpredsednica Kola) na planini Kozjak su razdelile pomoć zbegovima.[8] Nakon osnivanja udruženja, započelo je i formiranje odbora Kola širom Kraljevine Srbije, koji su prikupljali novac i slali ga Glavnom odboru u Beogradu, da ga raspoređuje prema potrebama.[3] Krajem 1906, Savka Subotić se povukla iz zdravstvenih razloga, a na mesto nove predsednice Kola došla je Ljubica Luković. Iste godine, na ideju potpredsednice Stanislave Sondermajer, Kolo je 1906. pokrenulo sopstveno glasilo, kalendar za četiri veroispovesti: pravoslavnu, katoličku, jevrejsku i muslimansku: Kalendar je izgledao kao vrsta narodne čitanke, simboličnog naziva „Vardar”, iskazujući želju o ujedinjenju. Prvi broj kalendara su uredili Ivan Ivanić i Milojko Veselinović i štampan je u 10.000, a zatim doštampan u još 5.000 primeraka. Uoči balkanskih ratova tiraž „Vardara” je bio 40.000 primeraka. U „Vardaru” su sarađivale značajne ličnosti iz nauke, kulture i umetnosti, dok su u posebnom delu objavljivani izveštaji o radu glavnog i mesnih odbora Kola. Poslednji broj „Vardara” je izašao 1940. za 1941. godinu.[9] Od 1906. Kolo je organizovalo prve kurseve za dobrovoljne bolničarke. Tromesečni kursevi su se održavali na Hirurškom odeljenju u Vojnoj bolnici u Beogradu, a držali su ih Vojislav Subotić, sin Savke Subotić i Roman Sondermajer, muž potpredsednice Stanislave Sondermajer.[9] Prvi kurs je završilo trideset polaznica. Svake godine se organizovao ovakav tromesečni kurs za nove polaznice, dok su već obučene bolničarke dolazile petnaestodnevni rad u bolnici i novo usavršavanje, tako da je do početka Balkanskih ratova bilo preko 200 obučenih bolničarki, a septembra 2012. organizovani su i vanredni kursevi od deset dana, koje je uspešno završilo još 200 bolničarki. Kurseve su organizovala i druga ženska društva, tako da je pred bilo oko 1500 obučenih bolničarki, koje su stavljene na raspoloženje vojnom sanitetu.[10] Kolo nije imalo svoje prostorije, tek 1912. je dobilo sobu u Domu Društva „Sveti Sava”, gde se čuvao „Vardar”, a sastanci su se održavali u osnovnoj školi kod Saborne crkve.[9] Uprava Kola priredila je nekoliko vrlo uspelih srpskih večeri na Kolarčevom univerzitetu, i to: Srpsko veče Đure Jakšića, Vojislava Ilića, Njegoša, Alekse Šantića, Svetozara Ćorovića i pesnika Srba Muslimana.[11] Balkanski ratovi U Prvom balkanskom ratu, Kolo je organizovalo i održavalo IV rezervnu bolnicu sa 140 kreveta, koja se nalazila u dva paviljona Osnovne škole „Car Uroš“ na Vračaru.[10][12] Pošto Kolo zapravo nije imalo dovoljno sredstava za osnivanje bolnice. Delfa Ivanić i Ljubica Luković su se za pomoć obratile Crvenom krstu i vojnom sanitetu, kao i uglednim književnicima, naučnicima i diplomatama širom Evrope. Iz inostranstva su im najveću podršku pružile Blanš Vesnić, žena Milenka Vesnića, srpskog poslanika u Parizu, kao i Mabel Grujić. Ubrzo je pomoć počela da stiže sa svih strana.[12] Prvi ranjenici su stigli iz Kumanova 26. oktobra 1912. godine. U njoj je zbrinuto 964 ranjenika od kojih je 81 bio oficir. Pored članica Kola, o bolnici su se brinule i supruge diplomata i stranih predstavnika. Bolnica je funkcionisala od novčanih priloga i druge pomoći, kojom su članice Kola mogle da pomognu u još 47 bolnica na frontu.[10] Kompletna bolnica, sa operacionom salom, instrumentima i materijalom je nakon rata, septembra 1913. poklonjena gradu Prištini.[13] Delfa Ivanić je prateći svog supruga, osim bolnice u Beogradu, uspela da organizuje još dve bolnie u Draču i Lješu.[14] Na predlog načelnika saniteta Lazara Genčića, u vreme Balkanskih ratova osnivani su prihvatni centri, takozvane čajdžinice. U Beogradu, Nišu, Stalaću, Paraćinu, Lapovu, Mladenovcu, ranjenicima su kuvale i služile čaj, toplo mleko, supa za okrepljenje. Osim ovih akcija, članice Kola su organizovale i šivenje košulja i rublja za ranjenike.[10] Upravna članica „Kola srpskih sestara“ je bila književnica Jelena Dimitrijević.[15] Prvi svetski rat Početkom Prvog svetskog rata, spaljena je kompletna arhiva, kako članice ne bi došle u opasnost. Kancelarija Kola se zajedno sa Vladom 1914. povukla u Niš. Članice Kola su tokom rata, u otežanim uslovima, pomagale koliko su mogle: izrađivale rublje za vojsku, organizovale deobu hrane, pomagale u suzbijanju zaraza i radile kao dobrovoljne bolničarke u bolnicama širom Srbije. Neke od članica su stradale tokom rata zbog svog rodoljublja, među najbrutalnije primere spadaju, članica Vranjskog odbora, koju su Bugari na pijaci sasekli na komade, predsednica i još jedna članica Smederevskog odbora, koje su umrle u mađarskom logoru, od posledica mučenja. U epidemiji pegavog tifusa 1915. negujući ranjenike, kao dobrovoljne bolničarke, su umrle Ljubica Luković u Niškoj i Nadežda Petrović u Valjevskoj bolnici.[13] Nakon okupacije zemlje 1915. rad svih udruženja, pa i Kola srpskih sestara je zabranjen, a odbori si raspušteni. Međutim, članice su nastavile sa radom, pa su uspele da organizuju ishranu i smeštaj za decu i stare, a tajno su doturale pomoć u zarobljenike logore i zatvore u Beogradu i Mitrovici. Mnoge članice Kola su prošle kroz Albansku golgotu, a među njima i njene istaknute članice: Milka Grujić, Mejbel Grujić, Delfa Ivanić.[13] Kolo srpskih sestara, fotografija iz 1925. godine Članice ženskih društava koje su napustile zemlju i našle se u izbeglištvu, takođe su nastavile sa radom. Prikupljale su pomoć na razne načine, osnivale nova društva, poput Komiteta srpskih žena u Parizu i Nici, koji su organizovale Stanka Lozanić i Delfa Ivanić. Članice Komiteta su radile i kao bolničarke u dve bolnice u Nici, kao i u bolnici kod Tulona. Jedna od najznačajnijih akcija bila je usmerena ka nalaženju finansijske pomoći i slanju paketa zarobljenim vojnicima koji su se nalazili u logorima u Nemačkoj i Austrougarskoj. Ove akcije su organizovale Draga Ljočić U Lozani, Mejbl Grujić u Bernu, Mirka Grujić i Mica Ćurčić u Hagu.[10] Osim toga, radile su na prihvatanju izbeglica, negovanju obolelih i okupljanju đaka.[13] Međuratni period Povelja Kola srpskih sestara, Narodni muzej Zrenjanin, 1922. Nakon rata 1918. članice su se ponovo okupile u Beogradu i za novu predsednicu je izabrana Mirka Grujić. Društvo je nastavilo sa radom, brinulo se o deci bez roditelja, invalidima, staricama koje su ostale bez muževa i dece, borilo se protiv velike bede, koja je nastala kao posledica rata. Po pravilima Kola srpskih sestra, formirani su i Kolo baranjskih sestara, a na molbu iz Slovenije i Kolo jugoslovenskih sestara, čiji su izveštaji o radu štampani u „Vardaru” na slovenačkom jeziku.[16] Početkom 1919. formiran je Dom invalida u Deligradskoj ulici, gde su članice društva svojim sredstvima renovirale jednu razrušenu zgradu, u kome su beskućnici dobijali smeštaj, hranu, odeću i lekove. Dom je nakon godinu dana pretvoren u Zanatsko invalidsku školu, u kojoj su se invalidi, učeći razne zanate, osposobljavali za samostalan život i kroz nju je do 1921. prošlo oko 4000 invalida.[16] Članice Kola srpskih sestara u Vršcu na sveslovenskom balu u narodnoj nošnji. Godine 1920. je osnovana sekcija za vez i nošnje. Kolo je vremenom sakupilo vrednu kolekciju narodnih nošnji iz svih krajeva Kraljevine Jugoslavije, sa kojom je učestvovalo na međunarodnim izložbama, a u Domu se nalazila stalna izložba vezova, nošnji, ćilima i čipki, koja je početkom Drugog svetskog rata većim delom uništena, dok je preostali deo 1947. predat Etnografskom muzeju.[17] Godine 1922. u Beogradu je osnovan internat, u koji su primane siromašne devojčice, bez obzira na etničku ili versku pripadnost. Zgrada Internata se nalazila u Frankopanskoj ulici (ranije, a i danas Resavskoj) broj 11, u okviru Doma Kola srpskih sestara, gde su bile smeštene prostorije Društva. Pitomice internata su slate u razne ženske škole i imale su mogućnost da proslavljaju sve verske praznike. Po odlasku iz Internata Kolo je održavalo vezu s njima i nastavljalo da im pomaže, kad god im je to bilo potrebno.[18] Zgrada društva je bila u kući đenerala Atanackovića u Frankopanovoj ulici br. 11 (onda Resavskoj). Tu kuću su kupili i odmah isplatili, a pomogla im je Mabel Grujić. Pošto je ta kuća bila trošna gradili su novu zgradu. Đorđe Vajfert im je pomogao, kod koga je Stanka Lozanić otišla i izložila njihovu tešku situaciju. Vajfert im je od svoga kredita dao iz Narodne banke pola miliona dinara zajma sa interesom 7% i blagodareći tome, završena je prednja zgrada, a posle nju izdali za Generalnu direkciju državnih željeznica i s tim novcem završavale dve zgrade pozadi. Obe ove zgrade završene su bile do oktobra 1923. i tada je na svečan način proslavljena 20. godišnjica „Kola srpskih sestara“ i obavljeno je osvećenje tog doma.[19] Tome svečanom činu prisustvovali su: kralj Aleksandar, patrijarh i mitropolit Dimitrije i mnogo sveta iz cele kraljevine. Inicijativom Kola osnovano je i u Sloveniji 37 odbora „Kola jugoslovenskih sestara“, koje su radile vrlo mnogo za ljude koji su ostali porobljeni od strane Italije.[20] Delfa Ivanić navodi podatak da se gospođa Lozanić obratila i Luki Ćeloviću, za pomoć oko izgradnje zgrade Kola srpskih sestara, ali on se samo upisao za velikog dobrotvora sa 10.000 dinara i nije pristao da dâ nikakav zajam iz Beogradske zadruge.[21] Godine 1926. je osnovan Mali univerzitet. Predavanja mladima su u velikoj sali Doma Kola održavali istaknuti profesori, među njima Jovan Cvijić, Isidora Sekulić, Vladimir Đorđević, Stevan Jakovljević, Hasan Rebac i drugi.[17] Kolo se zalagalo za izjednačavanje građanskih prava žena i muškaraca, posebno za pravo žena na školovanje, zapošljavanje, nasleđivanje i upravu ličnom imovinom, pravo glasa žena. Pomagalo je zidanje i obnovu mnogih crkava i manastira. Aktivno je učestvovalo u Narodnom ženskom savezu Kraljevine uspostavljajući veze sa drugim sličnim pacifističkim organizacijama u Evropi, sve do osnivanja Male ženske Antante, čiji je glavni cilj bio borba za mir.[22] Kolo srpskih sestara, fotografija iz 1931. godine. Nakon Prvog svetskog rata, Kolo je uspostavilo saradnju sa sličnim društvima u drugim slovenskim državama: Poljskoj, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, predstavljalo je Kraljevinu Jugoslaviju na međunarodnim kongresima i ukazivalo solidarnost sa njima.[17] Kolo je obezbedilo, pored ostalih dobročinstava, više godina besplatno po 10–14 ručkova dnevno istarskim izbeglicama, na smenu, dok se ne zaposle jedni, a onda drugima.[23] Drugi svetski rat Rad je bio vrlo otežan, jer čim su Nemci u zemlju došli u maju 1941. izašao je u novinama ukaz kojim se zabranjuje svaki rad ženskim društvima po cenu smrtne kazne, a u olakšavajućim slučajevima, 10 godina robije.[24] Bosa Pavlović, bila je predsednica Kola srpskih sestara za Požarevački okrug i najstarija predsednica Kola. Nemačka komanda u Beogradu je 1942, naredila predsednici Kola, Delfi Ivanić, da preda imovinu Kola predsedniku Beogradske opštine i tražila da im lično podnese izveštaj o radu. Uoči tog događaja, spaljena je arhiva Kola, zbog straha od odmazde. U nemačkoj komandi, predsednici Kola podnet je upitnik od 22 pitanja, tražeći joj da, između ostalog, pristane na rad udruženja pod novim uslovima. Zbog datih odgovora, Delfa Ivanić je uhapšena, pretresen joj je stan, a Kolu je zabranjen rad i oduzete su mu pokretne i nepokretne imovine. Predsednica je nakon određenog vremena puštena.[25] I pored zabrane, tokom Drugog svetskog rata, članice Kola radile su „ilegalno“, u okviru Sekcije Crvenog krsta. Radile su na zaštiti dece i mladih, pomagale izbeglicama iz ustaške NDH. U Bajinoj Bašti, gde se nalazilo jedno od najvećih prihvatilišta za izbeglice, brinule su posebno o deci. Slale su pomoć zarobljenicima jugoslovenske vojske u nemačkim logorima, u Vojnoj bolnici obilazile bolesne zarobljenike puštene iz nemačkih logora. U saradnji sa Tomom Maksimovićem, komesarom za izbeglice u Srbiji, šile su odeću i rublje, plele čarape, sakupljale hranu i lekove.[26] Posleratni period Nove komunističke vlasti FNR Jugoslavije su 1946. zabranile rad udruženja zbog velikosrpskog i buržoaskog karaktera i oduzele mu svu pokretnu i nepokretnu imovinu.[26] Zgrada društva, Dom Kola srpskih sestara u Resavskoj ulici, je dodeljen novoosnovanom AKUD-u Lola.[1] Predsednica Delfa Ivanić je najpre uhapšena, ali je zahvaljujući Jaši Prodanoviću, jednom od osnivača Kola, potom prebačena u bolnicu.[27] Rad Kola srpskih sestara je zabranjen prvenstveno zbog toga što je Kolo u toku rata sarađivalo sa Dražom Mihajlovićem i Ravnogorskim pokretom. Dok je prikrivenu saradnju ostvarivalo sa kolaboracionističkom Vladom Milana Nedića. Godine 1990. grupa žena u Beogradu obnovila je rad Kola pod principima stare organizacije Kola srpskih sestara. Danas Kolo ima preko 20 odbora širom Srbije, a aktivno je i u dijaspori. Mnoge članice Kola srpskih sestara se dovode u vezu sa Srpskom naprednom strankom i uticajem te političke stranke na delovanje Kola srpskih sestara.[28] Predsednice Kola srpskih sestara Prva predsednica Kola Savka Subotić Predsednica Početak / kraj funkcije 1. Savka Subotić[26] 1903 — 1905. 2. Ljubica Luković[26] 1905 — 1915. 3. Mirka Grujić, ćerka Jevrema Grujića[26] 1918 — 1940. 4. Delfa Ivanić[26] 1940 — 1946. 5. Ljiljana Milojević Šulović po zanimanju lekar, supruga akademika Vojina Šulovića.[29][30] 1993 — 2004. 6. Mila Viktorović 2004 — Priznanja Orden Belog orla V stepena, na predlog Ministra vojnog, na 25-godišnjice rada (1928)[27] Orden Svetog Save (1931). Isto odlikovanje su dobile i Mirka Grujić, Delfa Ivanić, Poleksija Fotić i nekoliko predsednica odbora Kola[27] Medalja Florens Najtingejl, za veliku požrtvovanost kao dobrovoljne bolničarke, od Međunarodnog crvenog krsta, dobile su Delfa Ivanić (1925), i Ljubici Luković posthumno (1925)[27]

Odlično stanje Omotač kao na slikama, zacepljenje se može zakrpiti s unutrašnje strane Isak Istrazivanje Zemlje i kosmosa Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), kršteno ime Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar rusko-jevrejskog porekla.[1][2] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR, ali je sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine[1], naselivši se se u Bruklinu u Njujorku. Isak Asimov je diplomirao hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939 koju je i doktorirao 1948. godine. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Djuijeve decimalne klasifikacije[3]. Pored Roberta A. Hajnlajna i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od Velike Trojke pisaca naučne fantastike. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot.[4] Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost[uredi | uredi izvor] Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, mlinari jevrejskog porekla. Isak je dobio ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča u današoj Smolenskoj oblasti u Rusiji. Kao beba 1921. godine Isak Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila i samo je on preživeo. Imao je mlađu sestru Marciju (17. jun 1922.- 2. april 2011)[6] i mlađeg brata Stenlija (25. jul 1929. -16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 3. februara 1923, kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili hebrejskim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na hebrejskom kao i na engleskom. Sam je naučio da čita u svojoj petoj godini, a u školu je pošao godinu dana ranije pošto mu je majka lažirala datum rođenja. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Porodica Asimov je držala prodavnicu slatkiša sa novinama i magazinima, što je Isak označio ključnim za ljubav prema pisanoj reči.[8] Obrazovanje i karijera[uredi | uredi izvor] Asimov je pohađao državne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi,[9] završio je master studije hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije.[10] U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine.[11][12] Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini).[13] Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. Godine 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora, a 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije.[14] Lični život[uredi | uredi izvor] Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada — 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine, koju je upoznao na slepom sastanku iste godine.[15] Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Za vreme rata Gertruda se vratila u Bruklun, gde se Isak doselio 1946. godine. Na leto 1948. godine preselili su se na Mehtenu da bi se maja 1949. prebacili u Boston, a zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, te Volthemu u maju 1951, i na kraju Vest Njutonu 1956.[16] Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine).[17] Isak i Gertruda su se razdvojili 1970. a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja života. Pošto se razveo 1973, njegova druga žena postala je pisac, psihijatar i psihianalitičar Dženet Opal Džepson.[18] Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sajgana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. Godine 1984, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine.[4] Isak Asimov sa Robertom A. Heinleinom i L. Spragom de Kampom Bolest i smrt[uredi | uredi izvor] Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.[19] Književni rad[uredi | uredi izvor] Postoje četiri Asimovljeva zakona robotike koja važe i danas, a glase: 0. Robot ne sme naškoditi čovečanstvu, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čovečanstvu. 1. Robot ne sme naškoditi čoveku, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čoveku, osim kada je to u suprotnosti s nultim zakonom. 2. Robot mora slušati ljudske naredbe, osim ako su one u suprotnosti sa nultim ili prvim zakonom. 3. Robot treba štititi svoj integritet, osim kada je to u suprotnosti sa nultim, prvim ili drugim zakonom. Asimov je za svoje najbolje delo smatrao priču Poslednje pitanje iz 1956. godine. Tokom 1964. ponudio je svoje viđenje sveta 2014. godine.[20] Citati[uredi | uredi izvor] „Život je ugodan. Smrt je mirna. Prelaz je taj koji nas brine.” „Nikad nemoj dozvoliti da ti osećaj morala zasmeta da učiniš ono što je ispravno.” „Ne bojim se računara, bojim se njihove odsutnosti.” „Svakakve se računarske greške pojavljuju. Bili biste iznenađeni brojem lekara koji tvrde da leče muške trudnice.” „Ja ne čitam brzo, ja brzo razumem.” „Ne verujem u život posle smrti zato što ne moram provesti celi život bojeći se pakla ili još gore — raja. Ma kakva god je mučenja bila u paklu, mislim da bi do sada u raju bila mnogo gora.” „Pišem zbog istog razloga zbog kojeg i dišem — da to ne činim, umro bih.” „Oni ljudi koji misle da znaju sve veliki su gnjavatori nama koji stvarno sve znamo.” „Kada nekoga uvredimo, nazovemo ga životinjom. Okrutnije bi bilo namerno ga nazvati čovekom.” „Loša ideja dobro napisana će biti bolje prihvaćena od loše napisane ali dobre ideje.” „Nasilje je poslednje utočište nesposobnih.” Bibliografija[uredi | uredi izvor] Ciklus o robotima Čelične pećine (The Caves of Steel) (1954) Sabrani roboti (The complete robot) (1982) Golo Sunce (The Naked Sun) (1957) Roboti zore (The Robots of Dawn) (1983) Roboti i Carstvo (Robots and Empire) (1985) Pozitronski čovek (The Positronic Man) (1992) - zajedno sa Robertom Silverbergom Ciklus o Carstvu Slepa ulica (Blind alley) (1945) Šljunak na nebu (Pebble in the Sky) (1950) Zvezde, prah nebeski (The Stars, Like Dust) (1951) Svemirske struje (The Currents of Space) (1952) Ciklus o Zadužbini Zadužbina (Foundation) (1951) Zadužbina i Carstvo (Foundation and Empire) (1952) Druga Zadužbina (Second Foundation) (1953) Na rubu Zadužbine (Foundation`s Edge) (1982) Zadužbina i Zemlja (Foundation and Earth) (1986) Preludijum za Zadužbinu (Prelude to Foundation) (1988) U susret Zadužbini (Forward the Foundation) (1991) Romani van ciklusa Ja, robot (I, Robot) (1950), zbirka pripovedaka Kraj večnosti (The End of Eternity) (1955) Bogovi lično (The Gods Themselves) (1972) Nemezis (Nemesis) (1989) Spuštanje noći (Nightfall) (1990) The Ugly Little Boy (1992) Popularna nauka Istraživanja Zemlje i Kosmosa (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982) Isaac Asimov`s Guide to Earth and Space (1991)

Autor - osoba Wiesel, Elie, 1928-2016 = Vizel, Eli, 1928-2016 Naslov Noć / Eli Vizel ; [prevela Aleksandra Grubor ; pogovor David Albahari] Jedinstveni naslov La Nuit. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1988 (Beograd : „Slobodan Jović“) Fizički opis 114 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Grubor, Aleksandra, 1959- = Grubor, Aleksandra, 1959- Albahari, David, 1948-2023 = Albahari, David, 1948-2023 Zbirka Reč i misao. Nova serija ; 412 (broš.) Napomene Tiraž 8.000 Prevod dela: La nuit / Elie Wiesel Eli Vizel - Glas istine: str. 109-114. Predmetne odrednice Vizel, Eli, 1928- Eli Vizel (hebr. אֱלִיעֶזֶר וִיזֶל ʾĔlîʿezer Vîzel; Sigetu Marmaciej, 30. septembar 1928 – Menhetn, Njujork, 2. jul 2016) bio je američki književnik rumunskog porekla, politički aktivista, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1986. godine i preživela žrtva Holokausta. Vizel je autor 57 knjiga, napisanih uglavnom na francuskom i engleskom jeziku, uključujući i knjigu Noć – delo zasnovano na njegovim iskustvima kao jevrejskog zatvorenika u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald. Pored pisanja, Vizel je bio i profesor humanističkih nauka na Univerzitetu u Bostonu, koji je nakon smrti Vizela u njegovu čast osnovao Centar za jevrejske studije Eli Vizel (engl. Elie Wiesel Center for Jewish Studies). Vizel se zalagao za prava Jevreja i pomogao je u osnivanju Memorijalnog muzeja Holokausta u Sjedinjenim Državama u Vašingtonu. U svojim političkim aktivnostima, on je takođe vodio kampanju u korist žrtava ugnjetavanja u mestima poput Južne Afrike, Nikaragve, Kosova i Sudana. Pored toga, javno je osudio genocid nad Jermenima iz 1915. godine i do kraja života ostao snažan branitelj ljudskih prava. Los Anđeles Tajms ga je opisao kao „najznačajnijeg Jevreja u Americi”. Vizel je 1986. godine bio ovenčan Nobelovom nagradom za mir, a u to vreme ga je norveški Nobelov komitet nazvao „glasnikom čovečanstva”, navodeći da je, kroz svoju borbu da se pomiri sa „svojim ličnim iskustvom potpunog poniženja i krajnjeg prezira za čovečanstvo prikazanim u Hitlerovim logorima smrti”, kao i „praktičnim radom na uspostavljanju mira”, Vizel je ljudima preneo poruku „mira, pomirenja i ljudskog dostojanstva”. Bio je član upravnog odbora Njujorške fondacije za ljudska prava i ostao aktivan u fondaciji do kraja svog života. Biografija Detinjstvo i rane godine Eli Vizel je rođen 30. septembra 1928. godine u Sigetuu (danas Sigetu Marmaciej, u okrugu Maramureš, u Karpatskim planinama u Rumuniji. Rođen je kao dete Šloma Vizela i Sare Fieg. Kod kuće, Vizelova porodica je veći deo vremena govorila jidiš, ali isto tako i nemački, mađarski i rumunski. Njegova majka, Sara, bila je ćerka Dodija Fiega, poznatog hasidiste iz porodice Viznica i farmera iz okolnog sela. Dodije je bio aktivan i imao je poverenje u zajednici. Vizelov otac, Šlomo, usadio mu je snažan smisao za humanizam, ohrabrujući ga da uči hebrejski i da čita književnost, dok ga je njegova majka ohrabrivala da proučava Toru. Vizel je rekao da njegov otac predstavljao razlog, dok je njegova majka Sara promovisala veru. Vizelu je rečeno da njegova genealogija vodi nazad do rabina Šloma, sina Jicaka, i da je bio potomak književnika rabina Ješajahua ben Abrahama Horovica ha-Levija. Viesel je imao tri sestre – starije sestre Beatriče i Hildu, i mlađu sestru Ciporu. Beatriče i Hilda su preživele rat i ponovo su se ujedinile sa Vizelom u francuskom sirotištu. Na kraju su svi zajedno emigrirali u Severnu Ameriku, gde se Beatriče preselila u Montreal, Kvebek, Kanada. Cipora, Šlomo i Sara nisu preživeli Holokaust. Godine zarobljeništva i Holokaust U martu 1944. godine, Nemačka je okupirala Mađarsku, koja je proširila Holokaust u tu zemlju. Vizel je tada imao 15 godina, te je sa svojom porodicom, zajedno sa ostatkom jevrejskog stanovništva grada, bio smešten u jedan od dva zatočenička geta postavljenim u Maramarošsigetu (Siget), gradu u kojem je rođen i odrastao. U maju 1944. godine, mađarske vlasti, pod nemačkim pritiskom, počele su da deportuju jevrejsku zajednicu u koncentracioni logor Aušvic, gde je oko 90% ljudi ubijeno po dolasku. Odmah nakon što su poslani u Aušvic, njegova majka i njegova mlađa sestra su ubijene. Vizel i njegov otac bili su izabrani da obavljaju posao sve dok su bili sposobni za to, nakon čega je trebalo da budu ubijeni u gasnim komorama. Vizel i njegov otac su kasnije deportovani u koncentracioni logor u Buhenvaldu. Do tog transfera, priznao je Opri Vinfri, njegova primarna motivacija za pokušaj preživljavanja Aušvica je bila spoznaja da je njegov otac još uvek živ: „Znao sam da će, ako ja umrem, i on umreti.” Nakon što su odvedeni u Buhenvald, njegov otac je umro pre oslobođenja logora. U Noći, Vizel je podsetio na sramotu koju je osećao kada je čuo da je njegov otac pretučen i on nije mogao da mu pomogne. Vizel je tetoviran sa zatvoreničkim brojem „A-7713”, a tetovaža se nalazila na njegovoj levoj ruci. Logor je oslobođen od strane Treće armije Sjedinjenih Država 11. aprila 1945. godine, kada su zatvorenici bili spremni da budu evakuisani iz Buhenvalda. Francuska Po završetku Drugog svetskog rata i oslobađanju, Vizel se pridružio transportu 1.000 dece koja su preživela Buhenvald, a koja su transportovana u Ekui, u Francuskoj, gde je Œuvre de secours aux enfants (OSE) uspostavila centar za rehabilitaciju. Vizel se potom pridružio manjoj grupi od 90 do 100 dečaka iz pravoslavnih domova koji su tražili košer objekte i viši nivo verskog obreda; zbrinuli su ih u domu u Ombloju pod upravom Džudit Hemendinger. Ovaj dom je kasnije preseljen u Taverni i funkcionisao do 1947. godine. Nakon toga, Vizel je otputovao u Pariz, gde je naučio francuski jezik i studirao književnost, filozofiju i psihologiju na Sorboni. Slušao je predavanja filozofa Martina Bubera i egzistencijaliste Žana Pola Sartra, a svoje večeri provodio je čitajući dela Fjodora Dostojevskog, Franca Kafke i Tomasa Mana. Kada je imao 19 godina, počeo je da radi kao novinar, pišući na francuskom, dok je istovremeno predavao hebrejski jezik i radio kao horski službenik. Pisao je za izraelske i francuske novine, uključujući Tsien in Kamf (na jidišu). Godine 1946, nakon što je saznao da je Irgun bombardovao hotel Kralj David, Vizel je pokušao da se pridruži podzemnom cionističkom pokretu. Godine 1948. preveo je članke sa hebrejskog na jidiš za irgunske časopise, ali nikada nije postao član organizacije. Godine 1949. otputovao je u Izrael kao dopisnik francuskih novina L`arche. Potom je bio angažovan kao dopisnik iz Pariza za izraelske novine Yedioth Ahronoth, nakon čega je postao njihov međunarodni dopisnik. Deset godina nakon rata, Vizel je odbio da piše o svojim iskustvima tokom Holokausta. Počeo je da preispituje svoju odluku nakon sastanka sa francuskim piscem Fransoom Morijakom, dobitnikom Nobelove nagrade za književnost 1952. godine, koji je na kraju postao Vizelov bliski prijatelj. Morijak je bio pobožan hrišćanin koji se borio u francuskom otporu tokom rata. On je uporedio Vizela sa „Lazarom koji se uzdiže iz mrtvih” i video iz Vizelovih mučenih očiju, „Božju smrt u duši deteta”. Morijak ga je ubedio da počne pisati o svojim strašnim iskustvima. Vizel je prvi put napisao memoar od 900 stranica I svet pamti tišinu (Šablon:Jez-ji) na jidišu, koji je objavljen u skraćenom obliku u Buenos Ajresu. Vizel je 1955. godine preradio skraćenu verziju rukopisa na francuskom jeziku La Nuit. Preveden je na engleski kao Night 1960. godine. Knjiga je prodata u nekoliko primeraka nakon objavljivanja, ali je ipak privukla interesovanje recenzenata, što je dovelo do televizijskih intervjua sa Vizelom i sastanaka sa književnim ličnostima, među kojima i sa Solom Belouom. Nakon povećane popularnosti, roman je konačno preveden na 30 jezika sa deset miliona prodatih primeraka u Sjedinjenim Državama. U jednom trenutku režiser Orson Vels je želeo da na osnovu romana kreira igrani film, ali je Vizel odbio, osećajući da će njegovi memoari izgubiti svoje značenje ako budu izrečeni bez ćutanja između njegovih reči. Opra Vinfri je ovaj roman dovela u centar pažnje nakon što ga je stavila u selekciju za svoj klub knjiga 2006. godine. Sjedinjene Američke Države Godine 1955, Vizel se preselio u Njujork kao strani dopisnik izraelskog dnevnika, Yediot Ahronot. Godine 1969. oženio je Marion Erster Rouz, koja je bila iz Austrije, a koja je takođe prevela mnoge njegove knjige. Imali su jednog sina, Šloma Elišu Vizela, nazvanog po Vizelovom ocu. U Sjedinjenim Državama je napisao preko 40 knjiga, od kojih je većina bila fikcija o Holokaustu i romani. Kao autor je nagrađen nizom književnih nagrada i smatra se jednim od najvažnijih u opisivanju Holokausta iz veoma lične perspektive. Kao rezultat toga, neki istoričari pripisuju Vizelu da je pojmu Holokausta dao njegovo sadašnje značenje, iako nije smatrao da ta reč adekvatno opisuje taj istorijski događaj. Godine 1975. Eli Vizel je zajedno sa Leonardom Feinom osnovao časopis Moment (Moment). Za knjigu i predstavu iz 1979. godine Suđenje Bogu (The Trial of God) se kaže da se zasniva na njegovom stvarnom iskustvu svedočenja tri Jevreja u Aušvicu, koji su bili blizu smrti, i sudili Bogu, pod optužbom da je On tlačio Jevreje. Što se tiče njegovih ličnih uverenja, Vizel je sebe nazivao agnostikom. Vizel je takođe igrao ulogu u početnom uspehu The Painted Bird Jerzija Kosinskog, potvrđujući ga pre otkrića da je knjiga fikcija i podvala, u smislu da je predstavljena kao pravo iskustvo Kosinskog. Vizel je objavio dva toma memoara. Prvi, Sve reke teku do mora, objavljen je 1994. godine i obuhvatio je njegov život do 1969. godine. Drugi, pod nazivom I more nikada nije puno objavljen je 1999. godine, i pokrivao je period od 1969. do 1999. godine. Politički aktivizam Vizel i njegova supruga Marion osnovali su Fondaciju Eli Vizel za čovečanstvo 1986. godine. Bio je predsednik Predsedničke komisije za Holokaust (kasnije preimenovane u Memorijalno veće za holokaust Sjedinjenih Država) od 1978. do 1986. godine, predvodio izgradnju Memorijalnog muzeja Holokausta u Sjedinjenim Državama u Vašingtonu. Muzej daje nagradu „Eli Vizel“ „međunarodno poznatim pojedincima čije su akcije unapredile viziju muzeja u kojem se ljudi suočavaju sa mržnjom, sprečavaju genocid i promovišu ljudsko dostojanstvo“. Fondacija je uložila svoja sredstva u investicioni program Ponzi, menadžera Bernarda L. Medofa, što je Fondaciju koštalo 15 miliona dolara, a Vizel i njegova supruga su izdvojili i veći deo svoje lične ušteđevine. Dobio je Nobelovu nagradu za mir 1986. godine zbog svoje borbe protiv nasilja, represije i rasizma. Norveški Nobelov komitet opisao je Vizela kao „jednog od najvažnijih duhovnih vođa i vodiča u doba kada su nasilje, represija i rasizam nastavili da karakterizuju svet“. Vizel je objasnio svoja osećanja tokom prihvatanja govora: Tišina ohrabruje mučitelja, nikad mučenog. Ponekad se moramo mešati. Kada su ljudski životi ugroženi, kada je ljudsko dostojanstvo ugroženo, nacionalne granice i osetljivost postaju irelevantni. Dobio je i mnoge druge nagrade i priznanja za svoj rad, uključujući zlatnu medalju Kongresa Sjedinjenih Država 1985. godine, predsedničku medalju za slobodu, kao i nagradu Međunarodnog centra u Njujorku za izvrsnost. Takođe je izabran za člana Američke akademije umetnosti i književnosti 1996. godine. Viesel je 1975. godine sa Leonardom Feinom osnovao magazin Moment (engl. Moment). Oni su osnovali i časopis kako bi proširili glas američkih Jevreja. Takođe je bio član Međunarodnog savetodavnog odbora nevladine organizacije Monitor. Vizel je postao popularan govornik na temu Holokausta. Kao politički aktivista, on se takođe zalagao za mnoge druge ciljeve, uključujući Izrael, stradanje sovjetskih i etiopskih Jevreja, žrtve apartheida u Južnoj Africi, argentinske desaparesidose (šp. Desaparecidos), bosanske žrtve genocida u bivšoj Jugoslaviji, nikaragvanske Miskito Indijance i Kurde. U aprilu 1999. godine, Vizel je u Vašingtonu održao govor Opasnosti ravnodušnosti, kritikujući ljude i zemlje koje su izabrale da budu ravnodušne dok se Holokaust događao. On je indiferentnost definisao kao neutralnu između dve strane, što u ovom slučaju znači prevideti žrtve Holokausta. Tokom čitavog govora, on je izrazio mišljenje da je malo pažnje, bilo pozitivne ili negativne, bolje nego ništa. Godine 2003. otkrio je i objavio činjenicu da je najmanje 280.000 rumunskih i ukrajinskih Jevreja, zajedno sa drugim grupama, masakrirano u rumunskim logorima smrti. Godine 2005. održao je govor na ceremoniji otvaranja novog Muzeja istorije Holokausta Jad Vašem, gde je rekao: Znam šta ljudi kažu – to je tako lako. Oni koji su bili tamo neće se složiti sa tom izjavom. Izjava glasi: to je bila nehumanost čoveka prema čoveku. NE! Čovekova nehumanost prema Jevrejima! Jevreji nisu ubijeni zato što su bili ljudska bića. U očima ubica oni nisu bili ljudska bića! Bili su Jevreji! Početkom 2006. godine, Vizel je pratio Opru Vinfri dok je posećivala Aušvic, posetu koja je emitovana u sklopu emisije The Oprah Winfrey Show. Dana 30. novembra 2006. godine, Vizel je u Londonu odlikovan za viteza kao priznanje za njegov rad na podizanju obrazovanja o Holokaustu u Ujedinjenom Kraljevstvu. U septembru 2006. godine, on se pojavio pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija sa glumcem Džordžom Klunijem da obrati pažnju na humanitarnu krizu u Darfuru. Kada je Vizel umro, Kluni je napisao: „Imali smo šampiona koji je nosio naš bol, našu krivicu i našu odgovornost na njegovim ramenima generacijama.“ Godine 2007. Vizel je ovenčan Dejtonskom književnom nagradom za životno delo. Iste godine, Fondacija Eli Vizel za čovečanstvo je izdala pismo u kojem je osudila poricanje jermenskog genocida, pismo koje je potpisalo 53 nobelovca uključujući i Vizela. Vizel je u više navrata pozivao tursku devedesetogodišnju kampanju da umanji svoje postupke tokom genocida nad Jermenima u dvostrukom ubistvu. Vizel je 2009. godine kritikovao Vatikan zbog ukidanja ekskomunikacije kontroverznog biskupa Ričarda Vilijamsona, člana Društva svetog Pija X. U junu 2009. godine, Vizel je u pratnji američkog predsednika Baraka Obame i nemačke kancelarke Angele Merkel obišao Buhenvald. Vizel je bio savetnik u Institutu Gejtstoun. Vizel je 2010. godine prihvatio petogodišnje imenovanje za istaknutog predsedničkog saradnika na Univerzitetu Čapman u okrugu Orindž, u Kaliforniji. U toj ulozi, on je jednom sedmično boravio u Čapmanu kako bi se sastao sa studentima i ponudio svoju perspektivu o temama koje se kreću od istorije Holokausta do religije, jezika, književnosti, prava i muzike. U julu 2009. godine, Vizel je najavio svoju podršku manjinskim Tamilima u Šri Lanki. On je rekao da, „gde god se progone manjine, moramo da podignemo glas u znak protesta ... Tamilski narod je obespravljen i žrtvovan od strane vlasti u Šri Lanki. Ova nepravda mora prestati, a Tamilcima se mora dozvoliti da žive u miru i da cveta u svojoj domovini.“ Vizel se 2009. godine vratio u Mađarsku, koju je posetio prvi put nakon Holokausta. Tokom ove posete, Vizel je učestvovao na konferenciji u Gornjem domu mađarskog parlamenta, sastao se sa premijerom Gordonom Bajnaijem i predsednikom Laslom Šojomom i održao govor pred oko 10.000 učesnika antirasističkog skupa održanog u Dvorani vere. Međutim, 2012. godine, on je protestovao protiv „pobijanja“ učešća Mađarske u Holokaustu, i odustao je od nagrade koju je dobio od mađarske vlade. Vizel je bio aktivan u pokušaju da spreči Iran da napravi nuklearno oružje, navodeći da „reči i postupci rukovodstva Irana ne ostavljaju nikakve sumnje u pogledu njihovih namera“. On je takođe osudio Hamas zbog „upotrebe dece kao ljudskih štitova“ tokom konflikta Izraela i Gaze 2014. godine vođenjem medijske kampanje oglasima u nekoliko velikih novina. Tajms je odbio da pusti taj oglas, rekavši: „Izraženo mišljenje je previše snažno i previše nasilno napravljeno, i izazvaće zabrinutost među značajnim brojem Tajmsovih čitatelja.“ Vizel je često naglašavao jevrejsku vezu sa Jerusalimom i kritikovao Obaminu administraciju zbog pritiska na izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da zaustavi izgradnju izraelskog naselja u Istočnom Jerusalimu. On je izjavio da je „Jerusalim iznad politike. Pomenut je više od šest stotina puta u Svetom pismu – i ni u jednom trenutku u Kuranu ... On pripada jevrejskom narodu i mnogo je više od grada...“. Predavanje Vizel je posebno voleo da predaje i bio je na poziciji profesora humanističkih nauka u Bostonu od 1976. godine, gde je predavao i na odeljenjima religije i filozofije. Postao je bliski prijatelj predsednika i kancelara Džona Silbera. Univerzitet je u njegovu čast osnovao Centar za jevrejske studije Eli Vizel. Od 1972. do 1976. godine Vizel je bio istaknuti profesor na Gradskom univerzitetu u Njujorku i član Američke federacije nastavnika. Godine 1982. bio je prvi gostujući stipendista humanističkih i društvenih misli Henrija Lusa na Univerzitetu Jejl. Takođe je bio koinstruktor na zimskim kursevima (januar) na Ekerd koledžu u Sent Pitersburgu na Floridi. Od 1997. do 1999. bio je gostujući profesor Ingeborga Renerta na jervrejskim studijama na Barnard koledžu Univerziteta Kolumbija. Privatan život Godine 1969. oženio je Marion Erster Rouz, koja je prvobitno bila iz Austrije i koja je prevela mnoge njegove knjige. Imali su jednog sina, Šloma Elišu Vizela, nazvanog po Vizelovom ocu. Porodica je živela u Grinviču, Konektikat. Vizela je u hotelu u San Francisku napao 22-godišnji Erik Hunt u oktobru 2007. godine, ali nije povređen. Hunt je uhapšen narednog meseca i optužen za više krivičnih dela. U februaru 2012. član Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana izveo je posthumno krštenje za roditelje Simona Vizentala bez odgovarajućeg odobrenja. Nakon što je njegovo ime podneto za krštenje, Vizel je govorio protiv neovlašćene prakse posthumnog krštenja Jevreja i zamolio predsedničkog kandidata i sveca poslednjih dana Mita Romnija da ga osudi ovaj događaj. Romnijeva kampanja je odbila da komentariše ovaj događaj, upućujući takva pitanja crkvenim zvaničnicima. Smrt Vizel je umro u jutro 2. jula 2016. godine u svojoj kući na Menhetnu, u starosnoj dobi od 87 godina. Senator u Juti Orin Heč odao je počast Vizelu u govoru u Senatu naredne sedmice, gde je rekao: „Uz Eliejevu smrt, izgubili smo svetionik čovečanstva i nade. Izgubili smo heroja ljudskih prava i svetlost književnosti o holokaustu.” Godine 2018. nađen je antisemitski grafit na kući u kojoj se Vizel rodio. KC (N)

PROPAST ZAPADA - 1- 4 Osvald Špengler : Uvod Glava prva: O smislu brojeva Glava druga: Problem istorije sveta Glava treća: Makrokozam Glava četvrta: Muzika i plastika Glava peta: Slika duše i osećanje života Glava šesta: Faustovsko i apolinisko saznanje prirode ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi... idea 216+316+296+356 STANJE ODLIČNO KAO NOVO L.1/3

1. Women in Love 2. Sons and Lovers 3. Lady Chatterley`s Lover 4. The White Peacock 5. Psychoanalysis and the unconscious / Fantasia of the unconscious Četiri romana i knjiga eseja. Odlično očuvano. Meki povez. Izdavač: Penguin Books Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece Artura Lorensa i Lidije Birdsol. Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše. Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža. Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata i dugo nije mogao da dobije pasoš. Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu. Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa. Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama, koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta. Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su „Snake“ i „How Beastly the Bourgeoisie is“ a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923. Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu. 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka. Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu. Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji, a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama – jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci – da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?“ Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka. Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi. Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922) The Horse Dealer`s Daughter (1922) The Fox, The Captain`s Doll, The Ladybird (1923) St Mawr and other stories (1925) The Woman who Rode Away and other stories (1928) The Rocking-Horse Winner (1926) Mother and Daughter (1929) The Virgin and the Gipsy and Other Stories (1930) Love Among the Haystacks and other stories (1930) The Lovely Lady and other tales (1932) The Tales of D.H. Lawrence (1934) – Heinemann Collected Stories (1994) – Everyman`s Library Poezija Love Poems and others (1913) Amores (1916) Look! We have come through! (1917) New Poems (1918) Bay: a book of poems (1919) Tortoises (1921) Birds, Beasts and Flowers (1923) The Collected Poems of D H Lawrence (1928) Pansies (1929) Nettles (1930) The Triumph of the Machine (1930) Last Poems (1932) Fire and other poems (1940) The Complete Poems of D H Lawrence (1964), ed. Vivian de Sola Pinto and F. Warren Roberts The White Horse (1964) D. H. Lawrence: Selected Poems (1972), ed. Keith Sagar Snake and Other Poems Eseji Movements in European history (1921) Psychoanalysis and the unconscious (1921) Fantasia of the unconscious (1922) Studies in classic American literature (1923) Reflections on the death of a porcupine and other essays (1925) Pornography and obscenity (1929) Assorted articles (1930) Apocalypse (1931) Phoenix: the posthumous papers of D H Lawrence (1936) Phoenix II: uncollected, unpublished and other prose works by D H Lawrence (1968) Putopisi Twilight in Italy and Other Essays (1916), edited by Paul Eggert. Cambridge University Press.1994. ISBN 978-0-521-26888-2.. Twilight in Italy paperback reissue, I.B.Tauris. 2015. ISBN 978-1-78076-965-3. Sea and Sardinia (1921), edited by Mara Kalnins. Cambridge University Press.1997. ISBN 978-0-521-24275-2. Mornings in Mexico and Other Essays (1927), edited by Virginia Crosswhite Hyde. Cambridge University Press.2009. ISBN 978-0-521-65292-6.. Sketches of Etruscan Places and other Italian essays (1932), edited by Simonetta de Filippis. Cambridge University Press.1992. ISBN 978-0-521-25253-9. D. H. Lorens u prevodima na srpski i hrvatski jezik Romani Lady Chatterley i njezin ljubavnik / D. H. Lawrence ; preveo s engleskoga Iso Velikanović. - Zagreb : Binoza. 1937. Sinovi i ljubavnici. Sv. 1-2 / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Kosmos. 1939. Sinovi i njihove ljubavi. Knj. 1-2 / D. H. Lawrence ; preveli Mira Jurkić-Šunjić i Mirko Jurkić ; uvod napisao Josip Torbarina. - Zagreb : Matica hrvatska. 1943. Zaljubljene žene. [Knj. 1-2] / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Nenad Jovanović]. - Beograd : Omladina. 1954. Duga / David Herbert Lawrence ; [preveo Zlatko Gorjan]. - Zagreb : Zora. 1955. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lawrence ; [prevela s engleskog Tatjana Blažeković]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1955, 1975. Ljubavnik lady Chatterley / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1956, 1958, 1963, 1966, 1975. Bijeli paun / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Mladen Car]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1957, 1975. Prekršitelj / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1960, 1975. Aronova palica / D.H. Lawrence ; preveo s engleskog Omer Lakomica. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1961. Sinovi i ljubavnici : roman / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Prosveta. 1963, 1966. Izgubljena devojka. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević]. - Cetinje : Obod. 1965. Duga / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskoga Zlatko Gorjan]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Prva Lady Chatterley : (prva verzija romana „Ljubavnik Lady Chatterley“) / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; predgovor Frieda Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976, 1983. Zaljubljene žene. Knj. 1-2 / D. [David]H. H. [Herbert] Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976. Duga / David Herbert Lawrence ; preveo Zlatko Gorjan. - Zagreb : Liber. 1981. Ljubavnik Lady Chatterley / D. H. Lawrence ; preveo s engleskog Milivoj Mezzorana. - Split : Logos. 1983. Zaljubljene žene / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; preveo s engleskog Milosav Popadić ; predgovor Ivo Vidan. - Sarajevo : Veselin masleša. 1987. ISBN 978-86-21-00097-5. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod i predgovor Svetozar Ignjačević. - Beograd : Nolit. 1988. ISBN 978-86-19-01597-4. Ljubavnik ledi Četerli : roman, prva verzija / D.H. Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : BIGZ. 1990. ISBN 978-86-13-00407-3. Ljubavnik ledi Četerli : roman : prva verzija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : Draganić. 2004. ISBN 978-86-441-0545-9. Prva ledi Četerli / D. H. Lorens ; [prevod Marija Janić]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2004. ISBN 978-86-331-1689-3. Ljubavnik lejdi Četerli / Dejvid Herbert Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Podgorica . Daily Press.2005. ISBN 978-86-7706-069-5. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2179-8. Sinovi i ljubavnici. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2243-6. Sinovi i ljubavnici. knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2244-3. Beli paun. Knj. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2492-8. Duga. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2541-3. Duga. Knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2542-0. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Beograd : Novosti. 2006. ISBN 978-86-7446-107-5. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lorens ; [preveo Branislav Stanojević]. - Beograd : Zograf. 2007. ISBN 978-86-7578-175-2. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevod Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga. 2007. ISBN 978-86-331-3265-7. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjatović [i. e. Ignjačević]. - Novi Sad : Kuća dobre knjige. 2011. ISBN 978-86-87445-16-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. [Dejvid] H. [Herbert] Lawrence ; prevod s engleskog Svetozar M. Ignjačević. - Beograd : Plato. 2014. ISBN 978-86-447-0673-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod sa engleskog Svetozar M Ignjačević uz intervencije Zvezdane Šelmić. - Beograd : Vulkan izdavaštvo. 2016. ISBN 978-86-10-01777-9. Zbirke priča i priče u časopisima Žena koja je odjahala od kuće : roman / D. H. Lorens ; s engleskog Nik. B. Jovanović. - Beograd : Narodna knjižnica. [19??]. Sent Mor ; Devica i Ciganin / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Ranko Bugarski]. - Sarajevo : Džepna knjiga. 1959. Lisac i druge priče / Dejvid Herbert Lorens ; [s engleskog preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Sarajevo : Svjetlost. 1960. Čovjek koji je umro / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskog Mirjana i Dragan Vilke]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1962. Pruski oficir ; Lisac / D. H. Lorens ; [preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Beograd : Rad. 1963, 1967. Djevica i ciganin / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskoga [prvo i drugo delo] Mirjana i Dragan Vilke, [treće delo] Ante Lakoš]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Čovek koji je umro / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Đorđe Krivokapić]. - Beograd : Rad. 1989. ISBN 978-86-09-00198-7. Pruski oficir i druge pripovetke / Dejvid Herbert Lorens ; preveo s engleskog Nikola Radosavljević ; predgovor Zoran Paunović. - Beograd : Nolit. 1997. ISBN 978-86-19-02158-6. Jedno drugom smo potrebni / H. D. Lorens ; sa engleskog prevela Vesna Dragojlov. - U: Krovovi. - God. 7, br. 27/28 (1992), str. 47-50. ISSN 0353-6351 Kćer trgovca konjima / D. H. Lorens ; [s engleskog prevela Bojana Ranković]. - Beograd : Rad. 2000. ISBN 978-86-09-00700-2. Slijepac / Dejvid Herbert Lorens ; prevela Marija Knežević. - U: Stvaranje. - Vol. 56, br. 1/3 (2001), str. 34-52. ISSN 0039-422X Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2126-2. Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga - Alfa. 2007. ISBN 978-86-331-3273-2. Žena koja je odjahala od kuće / Dejvid Herbert Lorens ; [preveo Nikola Jovanović]. - Beograd : Alma. 2010. ISBN 978-86-7974-159-2. Poezija Ribe / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Ivana Milankova. - U: Gradina. - God. 26, br. 6 (1989), str. 109-113. ISSN 0436-2616 Poezija D. H. Lorens ; s eng. prev. Mirko Magarašević. - Sadrži: Morska liga, Argonauti, Životna bitka, Usamljenost, Po gradovima, Pansies, Budimo ljudi... i dr. — U: Mostovi. - 21, 3/4 (1990), str. 111-119. ISSN 0350-6525 Brod smrti / D. H. Lorens ; prevela s engleskog Tatjana Risojević. - Sadrži: Mala kornjača, Početak, kraj i Brod smrti. — U: Reč. - God. 3, br. 23/24 (1996), str. 78-83. ISSN 0354-5288 Dok je život bujao / D. H. Lorens ; prev. i belješka Tatjana Risojević. - Sadrži: Zadušnice, Kolibri, More, Kako su odvratni buržuji ... i dr. — U: Sveske. - God. 9, br. 33/34 (1997), str. 182-185. ISSN 0353-5525 Labud / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Raša Livada. - Tematski blok: Mala antologija pesama o labudu. — U: Međaj. - [God. 20], br. 46 (2000), str. 6. ISSN 0351-5451 Poezija / D. H. [Dejvid Herbert] Lorens ; prevela i pogovor napisala Tatjana Lozanovska. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2002. Glasovir / Dejvid Herbert Lorens ; odabrao, prepjevao i priredio, bilješke i biografske podatke napisao Robert G. Tillы. - Nadređeni stv. nasl.: Anglo-američke poetike. — U: Kvartal. - Br. 1 (2003), str. 54. ISSN 1451-6772 Zeleno / Dejvid Herbert Lorens ; priredio i preveo Nikola Živanović. - (Antologija imažističke poezije). - U: Gradina. - God. 45, br. 29/30 (2009), str. 143-145. ISSN 0436-2616 U čamcu ; Pismo iz grada: sivim martovskim jutrom ; Posle opere ; Palimpsest sutona / Dejvid Herbert Lorens ; [izbor, beleška i prevod Vladimir Jagličić]. - U: Lipar. - God. 10, br. 38/40 (2009), str. 450-451. ISSN 1450-8338 Hladnoća u ljubavi / D. H. Lorens ; prevela Tatjana Lozanovska. - U: Da dopletem venac započeti : panorama poezije / priredio Nenad Grujičić. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2013. ISBN 978-86-85203-86-2. str. 34-35. Eseji Pornografija i opscenost / D.[David] H.[Herbert] Lorens. — U: Savremenik. - God. 13, knj. 25, br. 2 (februar 1967), str. 97-110. ISSN 0036-519X Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari ... et al. - Beograd : Rad. 1977. Poov „Pad kuće Ašer“ / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Danica Šterić. - Odlomak iz knjige D. H. Lorensa Studies in Classic American Literature, objavljene 1923 god. — U: Gradina. - God. 24, br. 1 (1989), str. 70-73. ISSN 0436-2616 Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Grafos. 1989. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Beograd : Rad. 1996. ISBN 978-86-09-00415-5. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Nova Pazova : Bonart. 2002. ISBN 978-86-503-0075-6. Apokalipsa / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Službeni glasnik. 2009. ISBN 978-86-519-0156-3. Sezanova borba / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog jezika preveo Milovan Novaković. – Odlmak iz Introduction to these Paintings; D. H. Lawrence, Late Essays and Articles. Cambridge University Press.1994. str. 201-215.. - U: Gradina. - God. 61, br. 66/67 (2015), str. 286-297. ISSN 0436-2616 Putopisi Suton nad Italijom / Dejvid Herbert Lorens ; s engleskog prevela Marija Knežević. - Nikšić : Jasen. 2001. Etrurska mjesta / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevele i predgovor napisale Marija Knežević i Aleksandra Nikčević-Batrićević. - Podgorica : Oktoih. 2005. ISBN 978-86-7659-346-0. Italija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Milan Miletić. - Beograd : Službeni glasnik. 2012. ISBN 978-86-519-0473-1. Etrurske naseobine / D. H. Lorens ; preveo Milan Miletić. - Beograd : Bukefal E. O. N. 2016. ISBN 978-86-89107-73-9. Jutra u Meksiku / D. H. Lorens ; preveli sa engleskog Angelina Mišina i Pavle Rak. - Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K. 2018. ISBN 978-86-89901-37-5. KC (N)

Nekorišćeni primerak, još nerasečen tabak 1935 Retko u ponudi Mihailo Pupin Slavko Bokšan Izdavač: Srpska manastirska štamparija, Sremski Karlovci 1935; Mihajlo Idvorski Pupin (Idvor, kod Kovačice, 9. oktobar 1854 — Njujork, 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija i počasni konzul Srbije u SAD.[a] Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“ (engl. From immigrant to inventor).[1][2] Mihajlo Pupin Mihajlo Pupin.jpg Mihajlo Pupin, oko 1890. godine Puno ime Mihajlo Idvorski Pupin Rođenje 9. oktobar 1854. Idvor, kod Kovačice, Austrijsko carstvo Smrt 12. mart 1935. (80 god.) Njujork, SAD Polje matematika, fizika Škola Univerzitet Kolambija, Columbia School of Engineering and Applied Science, Columbia College Humboltov univerzitet u Berlinu Univerzitet u Kembridžu Poznat po Pupinov kalem Potpis Pupin signature.png Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimentalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Takođe je zaslužan i za pronalazak Pupinovih kalemova. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta. Biografija Uredi Majka Olimpijada (levo) Grob Mihajla Pupina u Njujorku Mihajlo Idvorski Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatu (tada Austrijsko carstvo, danas Srbija). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada.[3] Deda po ocu mu se zvao Arsenije, a Pupini su u Idvori zabeleženi od sredine 18. veka.[4] Po odlasku u Ameriku, dodao je prezime „Idvorski“ (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara, od toga su ostale tri sestre: Persida, Ljubica i Hristina.[5] Porodica Pupin je autohtona u Banatu, gde živi barem od prve polovine 18. veka. Pupini nose tipično slovensku/srpsku Haplogrupu I2.[6] Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Varvaru.[7] U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: „ Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[8] ” Preminuo je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu.[9] Postoji inicijativa da njegovi posmrtni ostaci budu preneti u Srbiju.[5] Obrazovanje Uredi Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u srpskoj pravoslavnoj osnovnoj školi, a potom u nemačkoj osnovnoj školi u Crepaji. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. U gimnaziji nastavlja druženje sa Orlovaćaninom Urošem Predićem, započeto u Crepaji.[10] Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872, odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. „ Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[11] ” Studije u Americi i doktorat Uredi Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Ujedinjeno Kraljevstvo (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije, na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“.[12] Akademska karijera i naučno-istraživački rad Uredi Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo Kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. godine. Kao rezultat toga, Pupin je izumeo električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak Х-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Uredi Prenos signala pomoću pupinovih kalemova Pupinovi kalemovi u PTT muzeju u Beogradu Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. „ Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[13] ” Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901. godine, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.[14] Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899., razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radio-tehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Uredi Prvi sastanak Nacionalnog savetodavnog komiteta za vazduhoplovstvo 1915. (Pupin sedi prvi zdesna) Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za vazduhoplovstvo. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[15] Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Uredi Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. „ Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[11] ” Pismo Mihajla Pupina poslanstvu Kraljevstva SHS 1920. Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebalo da pripadne Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Spisak patenata Uredi Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[16] i 34 patenta.[17] Patenti objavljeni u Americi[18][19] Broj patenta Naziv patenta Engleski naziv Datum objavljivanja 519.346 Aparat za telegrafske i telefonske prenose Apparatus for telegraphic or telephonic transmission 8. maj 1894. 519.347 Transformator za telegrafske, telefonske ili druge električne sisteme Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems 8. maj 1894. 640.515 Tehnika razvođenja električne energije pomoću naizmeničnih struja Art of distributing electrical energy by alternating currents 2. januar 1900. 640.516 Električni prenos pomoću rezonantnih strujnih kola Electrical transmission by resonance circuits 2. januar 1900. 652.230 Tehnika smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900. 652.231 Metod smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to Method of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. jun 1900. 697.660 Mašina za namotavanje Winding-machine 15. april 1902. 707.007 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902. 707.008 Višestruka telegrafija Multiple telegraphy 12. avgust 1902. 713.044 Proizvođenje asimetričnih struja pomoću simetričnog elektromotornog procesa Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process 4. novembar 1902. 768.301 Bežično prenošenje električnih signala Wireless electrical signalling 23. avgust 1904. 761.995 Aparat za smanjenje slabljenja električnih talasa Apparatus for reducing attenuation of electric waves 7. jun 1904. 1.334.165 Prenošenje električnih talasa Electric wave transmission 16. mart 1920. 1.336.378 Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom Antenna with distributed positive resistance 6. april 1920. 1.388.877 Zvučni generator Sound generator 3. decembar 1921. 1.388.441 Višestruka antena za prenošenje električnih talasa Multiple antenna for electrical wave transmission 23. decembar 1921. 1.415.845 Selektivna impedancija koja se suprotstavlja primljenim električnim oscilacijama Selective opposing impedance to received electrical oscillation 9. maj 1922. 1.416.061 Radio-prijemni sistem visoke selektivnosti Radio receiving system having high selectivity 10. maj 1922. 1.456.909 Talasni provodnik Wave conductor 29. maj 1922. 1.452.833 Aparat za selektivno pojačavanje Selective amplifying apparatus 23. april 1923. 1.446.769 Aperiodični pilotni provodnik Aperiodic pilot conductor 23. februar 1923. 1.488.514 Selektivni aparat za pojačavanje Selective amplifying apparatus 1. april 1923. 1.494.803 Električno podešavanje Electrical tuning 29. maj 1923. 1.503.875 Radiofonski prijemnik Tone producing radio receiver 29. april 1923. Književna delatnost Uredi Portret Mihajla Pupina, rad Uroša Predića, deo umetničke zbirke Matice srpske Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities; 1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine; 1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Zadužbine Mihajla Pupina Uredi Narodni dom Mihajla I. Pupina - Pupinova zadužbina u Idvoru Rodna kuća Mihajla Pupina u Idvoru Pupin je 1914. godine oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u Staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. U Idvoru je od sopstvenih sredstava podigao Narodni dom Mihajlo I. Pupin, sa željom da objekat dobije funkciju narodnog univerziteta, odnosno da bude baštovanska i voćarska škola, što se do danas nije ostvarilo. Danas se u Idvoru nalazi Memorijalni kompleks, osnovan u spomen na rad i zaslugeovog velikog srpskog naučnika, pronalazača, profesora i dobrotvora.[20] Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Fond Mihajla Pupina u okviru Narodnog muzeja u Beogradu, finansirao je izradu i štampanje prvih savremenih naučnih monografija o srpskim srednjovekovnim manastirima, poput Studenice i Manasije.[21] Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.[22] U Americi je 1909. godine osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez Sjedinjenih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa.[23] Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom.[24] Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Profesor Pupin je sam finansirao štampanje jedne srpske patriotske knjige o Prvom svetskom ratu, delo Milana Toplice. Prihod od prodaje te knjige, bio je namenjen `Društvu za pomaganje Srba begunaca i proteranih iz Austrougarske monarhije`.[25] Kolekcija od 12 vrednih slika poklonjenih od strane Pupina Narodnom muzeju u Beogradu danas čini Legat Mihajlo Pupin.[26][27] Bogati profesor Pupin je oko 1915. godine napisao svoj testament, u kojem je odredio da budu pomognute mnoge srpske nacionalne, obrazovne i kulturne ustanove. Nakon njegove smrti, 1935. godine međutim poslednju očevu volju pred američkim sudom je pokušala da ospori njegova kćerka gđa Smit. Umesto namenjenih 50.000 dolara, obaranjem očevog testamenta ona bi dobila čak milion dolara. Kćerka je imala šanse po američkim zakonima, jer da bi testament bio valjan moraju postojati dva istovetna primerka. Problem je nastao zbog nedostatka još jednog istovetnom primerka testamenta.[28] Ubrzo posle njegove smrti ćerka Varvara je prodala njegovu zaostavštinu na aukciji.[29] Počasti Uredi Spomenik Mihajlu Pupinu u Novom Sadu Spomenik Mihajlu Pupinu u Idvoru Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925—1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske kraljevske akademije Titule Uredi Doktor nauka, Univerzitet Kolumbija (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929) Bio je počasni građanin Zrenjanina od 1921. godine.[30], i Bleda, koji je njegovom zaslugom pripao Kraljevini SHS[31] Medalje Uredi Bista Mihajla Pupina koja se nalazi u holu Univerziteta Kolumbija. Bista Mihajla Pupina u pročelju iznad ulaza u Narodni dom, rad Ivana Meštrovića Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[32] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931. U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom,[33] kao i jedna mala planeta koja je otkrivena 2001. godine.[34] Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.[35] Godine 1927, na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Univerzitetom Kolumbija.[36] Posebno priznanje Uredi Srebrnjak sa likom Mihajla Pupina iskovan povodom 125 godina od njegovog rođenja. U Americi je 1958. godine ustanovljena Medalja Mihajla Pupina koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI).[37][38][39] Mihajlo