Cena knjige bitno smanjena Povez :mek Broj strana 94 Format knjige : 29 cm x 10 cm Stanje dobro

Cena knjige bitno smanjena Povez: : mek Strana : 150 Ilustrovano Format : 20 x 10 cm Stanje :potpis na prvoj strani , žuta mrlja u donjem uglu prvi osam strana

Komplet Ivo Andrić: Dragocena zbirka dela velikog pisca Upoznajte Ivu Andrića kroz njegova najvažnija dela Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, oblikovao je srpsku književnost svojim nezaboravnim romanima i pripovetkama. Ovaj komplet obuhvata najvažnija dela ovog velikog pisca: Znakovi pored puta Na Drini Ćuprija Travnička Hronika Omerpaša Latas Prokleta Avlija Jelena, Žena Koje Nema Ex Ponto, Nemiri, Lirika Gospođica Zatvorena Vrata i Druge Priče Porodična Slika i Druge Priče Duboka istrazivanja balkanske književnosti Andrićeva dela otkrivaju duboke slojeve ljudskih sudbina, istorije i kulture Balkana. Kroz "Na Drini Ćuprija" i "Travničku Hroniku", čitaoci uranjaju u život bosanskih gradova i sela, dok "Prokleta Avlija" otkriva mračne aspekte turske vladavine. Nobelova nagrada i književno nasleđe Ovaj komplet ne samo da predstavlja dragoceno književno nasleđe, već i snažno oslikava Andrićevu genijalnost i uticaj na književnost Balkana i sveta. Komplet Ivo Andrić je izrađen u tvrdom povezu, ima 3008 strana, autor je Ivo Andrić . Težina kompleta je 5 kg. Komplet Ivo Andrić cena Cena Kompleta Ivo Andrić je 18645,00 dinara. Cena sa popustom je 15850.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava Format: 21 cm Povez knjige: Tvrd, zaštitna kutija Pismo: Latinica

Branko Ćopić. `Bojovnici i bjegunci; Priče ispod zmajevih krila; Bašta slјezove boje; Prolom; Gluvi barut; Stari nevjernik; Delije na Bihaću; Odumiranje međeda `. Sabrana dela Miloša Crnjanskog 1-10. Beograd: Prosveta, 1975. Jubilarno izd. Ukupno 3.200 str. ; 21 cm. Na polovini primeraka na prvih i poslednjih par stranica tragovi vlage, ili čađi. Dosta niža cena spram toga.

Књига је некоришћена. Стање: 9/10 година издања: 2013 језик: српски, латиница мек повез, формат 13 x 20 cm број астрана: 302 стране издавач: Младинска књига Београд НЕДОСТАЈЕШ МИ; драма Када се врата куће у којој је живео са женом и ћеркицом коначно затворе пред њим, Шон бива приморан да живот почне испочетка. Скрхан објавом везе његове жене са другим мушкарцем и затраженим разводом, али и бригом за своју ћеркицу и тиме како ће нова поставка ствари утицати на њу, изнајмљује собу у кући у којој живи Фен и њен син Конор. Фен ради у једној малој књижари у прелепом Бату и Конор је све што има у животу. Затворена за све што није посао и њен син, прогоњена тајном из прошлости с којом никако да се суочи, сада бива затечена све јачим емоцијама према том човеку који спава у соби до њене. И како њихово тихо пријатељство лагано прераста у нешто више тако расту страхови и сумње. Прошлост коначно захтева да се рачуни измире, а ту је и ноно отворена могућност да се очува породица. Старим се стазама не лута, али да ли је добро по сваку цену настављати нешто што се показало неуспешним уместо храбро се отиснути у неизвесност нових почетака.

1. Milutin Garašanin. `Dokolice `. Srpska književna zadruga. 291, Beograd: Srpska književna zadruga, 1939. 174 str. : autorova slika ; 19 cm. 2. Ante Kovačić. `U registraturi : roman.` Jugoslovenski stariji pisci. 4, Beograd: Prosveta, 1947. XXII, 453 str. ; 21 cm. 3. Svetozar Ćorović. `U ćelijama `. Zagreb Prosvjeta, 1949. 157 str. ; 21 cm. 4. Dušan Baranin. `Nјih troje `. Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 1954. 234 str. ; 17 cm. 5. Ivo Andrić. `Pripovetke : Izbor. 1.` Beograd: Prosveta, 1961. 225 str. ; 17 cm. 6. Ivo Andrić. `Deca : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 9, Beograd: Prosveta, 1963. 242 str. ; 21 cm. 7. Ivo Andrić. `Žeđ : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 6, Beograd: Prosveta, 1963. 313 str. ; 21 cm. 8. Ivo Andrić. `Nemirna godina : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 5, Beograd: Prosveta, 1963. 358 str. ; 21 cm. 9. Ivo Andrić. `Na Drini ćuprija.` Biblioteka izabranih djela. Sarajevo: Svjetlost, 1978. 370 str. ; 21 cm. 10. Janko Veselinović. `Hajduk Stanko : istorijski roman.` Džepna knjiga. Beograd: BIGZ, 1985. 399 str. ; 18 cm 11. Neven Orhel. `Ponoćni susret `. Hit : biblioteka moderne literature. kolo 26 ; sv. 153. Zagreb: Znanje, 1985. 243 str. ; 20 cm 12. Dušan Baranin. `Veliki gospodar (Miloš Obrenović) `. Izabrana dela. 6, Beograd: Prosveta, 1986. 405 str. ; 21 cm. 13. Pavao Pavličić. `Sretan kraj.` Hit : biblioteka moderne literature. kolo 36 ; sv. 212. Zagreb: Znanje, 1989. 230 str. ; 20 cm. Knjige su lošije očuvane, pa zato ovakva cena. Ukupno 4,3 kg.

1. Džordž Eliot. `Adam Bid.` Srpska književna zadruga. 17, Beograd: Srpska književna zadruga, 1926. XXIX, 563 str. ; 20 cm. 2. Đovani Bokačo. `Dekameron : 100 pripovedaka : ilustrovano.` Zagreb: [b.i.], 1936. 703 str.,[14] listova s tablama : ilustr. ; 21 cm. 3. Džejms Fenimor Kuper. `Kožna čarapa : priče / po Dž. F. Kuperu za mladež slobodno obradio Oskar Heker ; sa deset slika u bojama i pedeset slika u tekstu od Vili Planka ; preveo s nemačkog Milan Vujaklija.` Beograd: Narodna prosveta, [b.g.]. 2. izd. 331 str. : ilustr. ; 21 cm. 4. Raderford Montgomeri. `Karkadžu : demon kanadskog sveta / R. Montgomeri ; [prevela s engleskog Olga Timotijević ; ilustrovao Franjo Mraz].` Beograd: Dečja knjiga, 1951. 178 str. : ilustr. ; 21 cm. 5. Henrik Sjenkjevič. `Kroz pustinju i prašumu. 1 / H. Sjenkjević ; [preveo Đorđe Živanović].` Klasična dela omladinske književnosti : KADOK. 1, Beograd: Džepna knjiga, 1955. 189 str. : ilustr. ; 17 cm. 6. Vilard Motli. `Zakucaj na svaka vrata : roman.` Beograd: Kosmos, 1958. 486 str. ; 19 cm. 7. Ana Frank. `Dnevnik Ane Frank : od 12 juna 1942 - 1 avgusta 1944.` Beograd: Nolit, 1960. 2. izd. 237 str. ; 20 cm. 8. Henri Džejms. `Evropejci / Henri Džems ; [s engleskog preveli Vasilija Đukanović i Marko Pajić ; redaktor prevoda Dušan Puhalo].` Popularni romani. Novi Sad: Matica Srpska, 1964. 236 str. ; 21 cm. 9. Perl Bak. `Ponosito srce.` Plejada. 20, Beograd: Mlado Pokolenje, 1964. 408 str. : autorova slika ; 20 cm. 10. Fransoa Rable. `Gargantua i Pantagruel.` Biblioteka velikih romana. 14, Beograd: Prosveta, 1967. 2. izd. 740 str., [1] list s tablom : slika autora ; 20 cm. MEMLA! 11. Šarlot Bronte. `Vilet.` Sestre Bronte. Beograd: Narodna knjiga 1978. 595 str. : autorova slika ; 21 cm. 12. Alberto Moravija. `Automat / Alberto Moravia ; preveo s talijanskog Berislav Lukić.` Odabrana djela svjetskih pisaca ; 10. Rijeka: Otokar Keršovani, 1979. 316 str. ; 21 cm. 13. Agata Kristi. `Nesreća nevinih / Agatha Christie ; [prevela Branka Livančić].` Zagreb: Globus, 1988. 290 str. ; 21 cm. 14. Roksen Pulicer. `Blizanke / Roxanne Pulitzer ; [s engleskoga preveo Marinko Raos].` Zagreb: Mladinska knjiga, 1992. 196 str. ; 20 cm. 15. Ričard Ruso. `Kopile i druge priče `. Strana književnost ; 4. Novi Sad: Matica Srpska, 2007. 175 str. ; 21 cm. 16. Tomas Haris. `Tajna Hanibala Lektera : [horor triler].` Beograd: Dobar naslov, 2007. 287 str. ; 25 cm. Knjige su lošije očuvane, pa zato ovakva cena. Ukupno 7,3 kg.

1. Dmitrij Sergejevič Mereškovski. `Smrt bogova : Julijan Otpadnik : istorijski roman / Mereškovski.` Beograd: Savremena biblioteka, 1923. XVI, 385 str. : slika D. S. Mereškovskog ; 18 cm. 2. Ivan Šmelјov. `Čovek iz restorana : roman.` Beograd: [b.i.], 1931. 234 str. ; 20 cm. 3. Nikolaj Apolonovič Bajkov. `Veliki Van : život krvoločnog mandžurskog tigra.` Plava ptica. 14, Beograd: Geca Kon, 1939. 265 str. : ilustr. ; 20 cm. 4. Lav Nikolajevič Tolstoj. `Detinjstvo i dečaštvo.` Beograd: Novo pokolenje, 1947. 199 str. : ilustr. ; 20 cm. 5. Avgust Javič. `Jutro : roman u dvije knjige `. Biblioteka Gama ; 26. Sarajevo: Narodna prosvjeta, 1957. 646 str. ; 20 cm. 6. Valentin Petrovič Katajev. `Majur u stepi : roman.` Subotica: Minerva, 1957. 338 str. ; 20 cm. 7. Mihail Šolohov. `Tihi Don : roman. Knj. 1.` Biblioteka velikih romana. 15, Beograd: Prosveta, 1959. LXXIX, 762 str., [1] list sa autorovom slikom ; 20 cm. MEMLA! 8. Mihail Šolohov. `Tihi Don : roman. Knj. 2.` Biblioteka velikih romana. 16, Beograd: Prosveta, 1959. 880 str. ; 20 cm. 9. Aleksandr Lazarevič Polješčuk. `Greška profesora Aleksejeva : fantastična pripovetka / A. Polјeščuk ; [preveo Nikola Nikolić].` Zanimlјiva biblioteka. Beograd: Nolit, 1964. 2. izd. 197 str. ; 19 cm. 10. Nikolaj Vasilјevič Gogolј. `Taras Buljba.` Popularna knjiga. Beograd: Nolit, 1974. 129 str. ; 18 cm. 11. Lav Nikolajevič Tolstoj. `Ana Karenjina. Knj. 1.` Biblioteka izabranih djela. Sarajevo: Svjetlost, 1989. 503 str. ; 20 cm. Knjige su lošije očuvane, pa zato ovakva cena. Ukupno 5,0 kg.

odlično očuvano Izdavač: LOM Broj strana: 201 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm , 275 grama Godina izdanja: 2006 Ekstremno inteligentna i gnevna priča o očajanju poljske omladine, prepuna razornih spoznaja o mladima bez obrazovanja i budućnosti. Samo slanje posle uplate ili lično preuzimanje Temerin - Novi Sad pouzećem ne šaljem pogledajte sve moje oglase , iskusan sam prodavac sa više hiljada pozitivnih prodaja . . Količinski popust ! ! ! na 4 ili više kupljenih oglasa odjednom ostvarujete 10% popust na cenu

Gi de Mopasan – Sabrana dela cena: 2.500 dinara – 11 knjiga naziv dela: Gi de Mopasan – Sabrana dela godina izdanja: 1965. jezik: srpski pismo: latinica povez: tvrd, manji format: autor: Gi de Mopasan izdavač: Svjetlost – izdavačko preduzeće, Sarajevo format: 16,5 x 12 cm 12 knjiga, tvrd povez, manji format:. 1. Čiča Milon i druge novele, str. 251, 2. NEDOSTAJE Jaka kao smrt, str. 261, 3. Jedan život, str. 278, 4. Ljubimac I, str. 193, 5. Ljubimac II, str. 195, 6. Mala Roka i druge novele, str. 245, 7. Mont - Oriol, str. 302, 8. Naše srce, str. 209, 9. Nekorisna lepota i druge novele, str. 231, 10. Noć, str. 223, 11. Pjer i Žan - nasledstvo, str. 245, 12. Teljeova radnja i druge novele, str. 233,

Nekorišćena knjiga po mnogo pristupačnijoj ceni nego u knjižarama! Izdavač: Vulkan izdavaštvo; 2023; Broširani povez; latinica; 21 cm; 512 str.; 978-86-10-04944-2; KIDNAPOVANI DEČAK… Dete je oteto usred bela dana ispred vrtića. Niko od nadležnih ništa nije video, ali ostala deca kažu da je krivac žena. TRKA S VREMENOM… Detektivka Mina Dabiri poziva svog bliskog prijatelja Vinsenta da raspetljaju zagonetku otmice dečaka. Kada on pronađe vezu između dečaka i drugih koji su nestali, postaje jasno da svima ističe vreme. SVET PREPUN TAJNI… U međuvremenu, Minina ćerka, sa kojom Mina nije u kontaktu, obrela se u skrivenom svetu Epikure, tajanstvene organizacije koja za sebe tvrdi da je centar za razvoj liderskih veština. Može li Mina da zaštiti svoje dete – dete koje čak i ne zna da ona postoji?

Sve dole pobrojane knjige su iz biblioteke „BESTSELER“, izdate 2004., 2005. i 2006. godine u saradnji lista „Politika“ i izdavačke kuće „Narodna knjiga“, sve su nekorišćene, praktično NOVE, u tzv. broširanom povezu, dimenzija 12 x 16,5 cm. 01. Alis Sebold - Srećnica 02. Anita Nair - Kupe za dame 03. Beri Ansvort - Pesme kraljeva 04. Džejms Gripando - Van sumnje 05. Džejn Grin - Istinite priče 06. Dženifer Vajner - Dobri u krevetu 07. Džozef Konrad - Freja sa sedam ostrva 08. Eva Heler - Sa drugim će sve biti bolje 09. Gospođa de Lafajet - Princeza de Klev 10. Hening Mankel - Ubice bez lica 11. Majkl Li Vest - Američka pita 12. Nora O. Keler - Žena za utehu 13. Patriša Skanlan - Frančeskina zabava 14. Robert Ladlam - Kasandrin sporazum 15. Šarlot Bronte - Profesor N A P O M E N A: Ukoliko niste zainteresovani za kupovinu celog kompleta od 15 gore pobrojanih knjiga, već za jednu ili više pojedinačnih knjiga iz ovog kompleta, kontaktirajte me putem Kupindo poruka, pa ću otvoriti novi Kupindo predmet u skladu sa Vašim željama (izabrani naslov/i, cena, način plaćanja, dostave i dr.). Ovde možete pogledati sve predmete koje prodajem: http://www.kupindo.com/Clan/arbi/SpisakPredmeta

OČUVANA.POSEBNO UNUTRAŠNJOST Naslov: Moby Dick ili Bijeli kit Autor: Herman Melville Izdavač: Zagreb : Liber Godina izdanja: 1981, 538 str. ; 21 cm Zbirka: Američki roman : u 10 knjiga Povez: Tvrd sa omotom Ismail je moreplovac i uvek je spreman da se upusti u avanturu. U potrazi za novim dogodovštinama, pridružuje se posadi broda Pikvod koja je krenula u lov na kitove, predvođena neobičnim kapetanom Ahabom – iskusnim morskim vukom sa drvenom nogom. Kako njihovo putovanje odmiče, Ahaba sve više opseda želja da pronađe Mobi Dika, moćnog kita koji mu je uzeo nogu. Posada je oduševljena njegovim pričama o toj opasnoj zverki, ali i obećanim bogatstvom i slavom koji ih čekaju kada kita uhvate. Kada ga jednog popodneva zaista i ugledaju, kapetan Ahab povešće posadu u bitku u kojoj može biti samo jedan pobednik. Ova uzbudljiva priča govori kuda može odvesti beskompromisna želja za osvetom po svaku cenu.

Dosta dobro očuvano , vidi slike . .. Izdavač: Arhipelag ISBN: 978-86-86933-48-5 Broj strana: 179 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 14x21 cm , 300 grama Godina izdanja: 2009 Tri tematska ciklusa priča Jelene Lengold u knjizi Pretesteriši me: priče o ljubavi i svakodnevici, priče o odrastanju i porodici, erotske priče. Sugestivno i uzbudljivo pripovedanje o malim i skrivenim događajima u svakodnevici koji se pokazuju kao ključni događaji u životima junaka. Pripovedanje o ljubavima i strastima sredovečne svakodnevice gradskih junaka. Vrhunsko pripovedanje o ljubavi i njenim demonima. Izabrane priče Jelene Lengold iz knjiga Pokisli lavovi i Lift. Priče Jelene Lengold odlikuju se iznijansiranim stilom, upečatljivim jezikom i nesvakidašnje usredsređenim pripovedanjem zahvaljujući kome mali događaji iz svakodnevice postaju sudbinska pitanja u životima modernih junaka. Antologijski primeri moderne srpske pripovetke. Samo slanje posle uplate ili pogledajte sve moje oglase , iskusan sam prodavac sa više hiljada pozitivnih prodaja . . lično preuzimanje Temerin - Novi Sad pouzećem ne šaljemKOLIČINSKI POPUST ! ! ! na 4 ili više kupljenih oglasa odjednom ostvarujete 10% popust na cenu

Odlično očuvana !!! Izdavač: Geopoetika Broj strana: 105 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2006. Kosri je kultni pisac egipatskog porekla, mladić od devedeset tri godine, koji živi u istoj hotelskoj sobi još od 1945. godine kad je iz Kaira stigao u Pariz. Ovaj dendi usamljenik, uzdignut u nebesa od kritike, kome su se divili Henri Miler i Alber Kami, napisao je do sada svega osam knjiga u skladu sa svojom životnom filozofijom da lenjost nije mana već vrsta kontemplacije i meditacije. Piše na francuskom, ali su likovi njegovih romana smešteni u Egipat. Glavni junak romana Boje prljavštine vešt je i inte­ligentan lopov, jedan od onih likova kakve Kosri najviše voli da oslikava u svojim delima, a koji podrivaju red u svetu nepravde u kojem su siromašni izloženi tiraniji bogatih. Sve omiljene Kosrijeve teme našle su svoje mesto u ovom romanu: mržnja prema bogatašima, ismevanje taštine moćnih, želja da uspeh i priznanja dožive ljudi koji to zaslužuju, a ne moćnici-lopovi koji deluju pod okriljem zakona, kao i to da prave vrednosti u životu nisu u posedovanju materijalnih dobara. Samo slanje posle uplate ili lično preuzimanje Temerin - Novi Sad pouzećem ne šaljem na 4 ili više kupljenih oglasa odjednom ostvarujete 10% popust na cenu

Novo Nekorišćeno Autor: Tom Miler Žanrovi:Fantastika Izdavač: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 324 Pismo: Latinica Povez: Mek 260 grama Format: 14.5x20.5 cm Čarolija i nauka stapaju se u jedinstveno remek-delo književnosti. Robert Viks je stručnjak za empirijsku filozofiju – misterioznu granu nauke koja može da se upotrebi za mnogo toga: da se prizove vetar ili oblikuje oblak dima, da se momentalno prenese poruka hiljadama kilometara, čak i da se leti. Iako Robert mašta o tome da se bori u Velikom ratu, zaduženje mu je da meša hemikalije i vodi porodični posao u ruralnoj Montani, gde njegova majka, nekadašnji borac i odmetnik, pomaže lokalnom stanovništvu. Kada dobije stipendiju za prestižni Radklifov koledž, do ušiju se zaljubljuje u Danijelu Hardin, razočaranu ratnu heroinu. Međutim, Danijelin aktivizam i Robertova nesmotrenost privlače pažnju fanatične i antifilozofske grupe. Kako su im životi u opasnosti, udružuju se sa timom neverovatnih heroja da bi se borili za Robertovo mesto u svetu empirijskih filozofa – ali i za sam opstanak filozofije. Samo slanje posle uplate ili lično preuzimanje Temerin - Novi Sad pouzećem ne šaljem pogledajte sve moje oglase , iskusan sam prodavac sa više hiljada pozitivnih prodaja . . Količinski popust! na 4 ili više kupljenih oglasa odjednom ostvarujete 10% popust na cenu

Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 312 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 10. novembar 2023. Stanje: na rikni vidljivi blagi tragovi čitanja, inače unutra odlično očuvano asno sam video da ti živiš dobro i ovde, sasvim lepo se snalaziš i u izopačenom gradu Beogradu. Nisam bio u stanju da na to zažmurim. Možda si u njemu živeo i pre Pakraca. Možda sa Pakracom i njegovom okolinom ti nisi ni u kakvoj vezi? Možda je taj slavonski gradić bio samo tvoje ogledalo? Možda svetlo dovoljno jako da te razotkrije? Koliko god razmišljao, nisam bio u stanju da sa sigurnošću išta zaključim. Činilo mi se da sam spreman da platim najvišu cenu da saznam odgovor na sva ta pitanja... Traumatizovani veteran pakračkog ratišta svakodnevno prebiva na Bulevaru kralja Aleksandra, ispred pijace Đeram, sa grupom promašenih ljudi, narkomana, pijanaca, uličnih svirača, prosjaka, policijskih doušnika, sitnih kriminalaca, dilera droge i deviza, bivših ratnika, anarhista, prekupaca i drugih nevoljnika. Apsurd života koji se tu odigrava utoliko je opor i prepoznatljiv jer se dešava danas i ovde, u sredini gde su raspad svih vrednosti, sunovrat morala i golo nasilje postali normalna pojava. Psihologija neuravnoteženog junaka ove bespoštedne anatomije posrnuća, između ostalog, oslikava naličje posleratne Srbije, osiromašene i moralno devastirane. Njegov dugotrajan unutrašnji monolog je upućen Pepiju, prijatelju sa ratišta. U tu ispovest o sebi i ljudima sa bulevara, svom svedenom životu između pijace Đeram i garsonjere pune oružja, povremeno se upliću krvave scene iz Pakraca. I dok opsesivno prati vesti iz današnje crne hronike, on se sa divljenjem seća Pepijeve surovosti ispoljene na ratištu. Istovremeno, glavnog junaka sve više obuzima želja da nekog ubije, da se tako uklopi u procvat crne svakodnevice… Vladan Matijević (1962, Čačak) objavio je knjige: Ne remeteći rasulo (pesme, 1991), Van kontrole (roman, 1995, nova verzija 2021), R. C. Neminovno (roman, 1997, nova verzija 2017), Samosvođenje (pesme, 1999), Prilično mrtvi (priče, 2000, Andrićeva nagrada), Pisac izdaleka (roman, 2003, Ninova nagrada), Časovi radosti (roman, 2006), Vrlo malo svetlosti (roman, 2010, nagrade: „Meša Selimović“, „Borisav Stanković“ i „Isidora Sekulić“), Memoari, amnezije (eseji, 2012, nagrade: „Kočićevo pero“ i „Kočićeva knjiga“), Pristaništa (priče, 2014, nagrade: „Stevan Sremac“ i „Danko Popović“), Susret pod neobičnim okolnostima (roman, 2016) i Sloboda govora (roman, 2020). Dobitnik je Nagrade „Ramonda serbika“ 2019. za celokupno književno delo i značajan doprinos književnosti i kulturi. Prevođen je na engleski, francuski, nemački, španski, italijanski i makedonski jezik. MG140

Pisma iz Šida Marija Demšar(Sava Šumanović-slikar) *4564*03-2022 Slovenačka prognanica Marija Demšar o boravku u kući Perside i Save Šumanovića, Šid 1941-1945. izdavač: Galerija slika “Sava Šumanović` Šid 2017.g ISBN: 978-86-87699-19-9 tiraž-300, Broširani povez na preklop; ćirilica, 101 strana, format: 20 cm; težina 160.grama stanje:nekorištena “Pisma iz Šida” (Galerija slika “Sava Šumanović”, Šid 2014) Marije Demšar (1910-1989), neposrednog svedoka života porodice Šumanović za vreme Drugog svetskog rata, predstavljena je u Šidu, početkom juna, u Galeriji slika “Sava Šumanović”. Ovo raritetno izdanje sačinjeno je od 10 pisama, 17 dopisnica i jedne razglednice (čestitke), napisane rukom Marije Demšar, prognanice iz Slovenije (Zabrežje, opština Žiri), koja je igrom slučaja provela kao pomoćnica u kući porodice akademskog slikara Save Šumanovića u Šidu, od 20. septembra 1941. do 10. avgusta 1945. godine. Vesna Burojević, direktor Galerije, uz prof. dr Mariju Stanonik, priređivač ovog izdanja, istakla je da su to sasvim lična pisma, pisana sa namerom da održe vezu sa porodicom, a činjenica da su napisana u kući porodice Šumanović postala su dragocena naučna građa. Gospođa Burojević je takođe rekla da je prva saznanja o postojanju ovih pisama Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu stekla je 2006. godine, kada je filolog, folklorist i etnolog, dr Marija Stanonik, ujedno i ćerka Marije Demšar, pripremajući knjigu “Etnologija u pismima i slikama”, koju je dve godine kasnije objavio Etnografski institut SANU, posetila Galeriju i Spomen-kuću Save Šumanovića, načinjenu od pisama i beležaka nađenih posle smrti svoje majke. I od tada, kao dragocen autentičan izvor informacija o životu jednog od najvećih srpskih slikara, postoji namera da se objavi prevod pisama u celini. Marija Demšar se spletom životnih okolnosti početkom rata našla kod svog brata u Štajerskoj (Cerovac), odakle je internirana u Šid, iz kojeg piše slikovita pisma svojim roditeljima u Zabrežje, o utiscima iz svakodnevnog života. Ta pisma su na njenu molbu, koja se može pročitati u jednom od njih, sačuvana. - Od prvog javljanja u Sloveniju vidi se njena zadivljenost bogatstvom i kultivisanošću porodice kojoj je dodeljena. Veoma precizno i detaljno je izveštavala svoje o svemu što je po njenim merilima bilo značajno. Opisivala je kuću i pokućstvo, poslove koje su joj bili povereni, hranjenje stoke, održavanje kuće. Veoma pedantno je pisala o tepisima i zavesama, koji su očigledno u njenim očima predstavljali statusni simbol. Pisala je i o svom odnosu sa drugim Slovencima (kojih je u Šidu za vreme okupacije prema Simi Tomoviću boravilo 70), cenama proizvoda na pijaci, berbi kukuruza i grožđa. Sestri Franciki je pisala o poklonima koje je dobijala od Gospođe, kako je oslovljavala Persidu Šumanović. Neobičan joj je bio i topao odnos između Gospođe, njenog brata i sestre, o čemu je takođe pisala - objašnjava Vesna Burojević. Savu Šumanovića, Marija Demšar pominje nekoliko puta. Do detalja je opisala njegov dnevni raspored. Bila je svedokom njegovog odvođenja, u rano jutro 28. avgusta 1942. godine kada je uhapšen zajedno sa 120 meštana. Odnos Perside Šumanović i Marije Demšar razvijao se postepeno. Bile su različite po svemu: godinama, veroispovesti, obrazovanju, socijalnom statusu. Govorile su različitim jezicima. Na početku je njihov odnos veoma zvaničan da bi ih kasnije životne prilike zbližile. To se vidi i po plati, koja je sa početnih 200 narasla na 1.000 kuna. Pored plate Marija je dobijala garderobu, obuću, imala je posebno plaćene lekarske usluge. Za Mariju je Gospođa bila dominantna ličnost, visoko moralnih principa, vredna i pravedna. Govoreći o njoj, često ju je poredila sa majkom. U pismu br 23 (17. maj 1943) Marija doslovno piše: “U subotu sam dobila kartu od sestre Zakrošice. Kaže da joj je jako loše. Da ima više suza nego radosti. Kaže: ti si imala veliku sreću što si došla na ovakvo mesto. Ali ne treba govoriti Zakrošici, rastuži se. Tri puta sam dobila poštu od nje. I samo se žali, a meni je sam Bog dao ovakvu sreću. Upravo danas mi je Gospođa opet kupila jedne cipele…“. Prema kazivanju dr Marije Stanonik, njena majka je iz Šida u rodno Zabrežje donela tri materijalne stvari: vinocrveni vuneni komplet, ukrasno jastuče i stolicu, koju joj je dala Gospođa da bi mogla da dostojanstveno sedi u stočnom vagonu kojim se vraćala kući, u Sloveniju. Razumejući da stolica pripada Šidu, 2010. godine dr Marija Stanonik ju je predala predstavnicima Galerije slika “Sava Šumanović”, kada je u Beogradu održana promocija knjige “Etnologija u pismima i slikama”. - Priča o devojci iz Slovenije, pismima, umetniku i ratnim godinama u Šidu, inspirisala je režisera Nikolu Lorencinija. Umetničko-dokumentarni film “Slikar i beračica grožđa”(2014) snimljen je na osnovu sećanja Marije Demšar koje je ispričala svojoj ćerki. Marija se sećala kako joj je Gospodin jednom rekao da stavi korpu na rame i da mu tako pozira. Dr Marija Stanonik prepoznala je po figuri i stavu svoju majku kao jednu od devojaka na Savinom triptihu “Beračice”. Kao što je Sava Šumanović završivši ovaj triptih otišao u večnost, tako je i devojka iz Slovenije, naslikana na triptihu, na neki način zauvek ostala u Šidu - zaključila je Vesna Burojević.

Pobuna mornara u Boki Kotorskoj 1918.Milovan Vučurović *6386*11-2022 `Jer ko umre slavno, svjet mu se divi,koga narod slavi,taj vječito živi` Milovan Vučurović autor naslov knjige: Pobuna mornara u Boki izdavač: Štamparsko Preduzeće `A.Paltašić`Kotor 1959.g Povez broš,ćirilica,39.strana, format: 16,5 x 12 cm, težina 50.grama stanje: vrlo dobro očuvano-.-nema ispisivanja Pobuna mornara u Boki Kotorskoj 1918.-Pobuna mornara u Boki kotorskoj 1.-3. II. 1918. O pobuni mornara u Boki Kotorskoj pisala je i pričala Evropa pobuna mornara,počiva na brojnim primjerima hrabrosti, patriotizma i otpora.vrijeme u kojem je sazrijevala ideja slobode, za koju se ljudskim životima plaćala i njena najveća cijena. Početak 1918., Boka Kotorska se nalazi u austrijskom dijelu Austro-Ugarske. Bila je izuzetno važna pomorska baza zbog svog strateškog položaja i utočišta kojeg je pružala austro- ugarskim brodovima. O događaju koji se zbio pisala je i pričala Evropa. Pobuna mornara počela je 1.februara 1918. god., tačno u podne, na brodovima „Sankt Georg” i „Gea”, kada je oko 6000 mornara austrougarske ratne flote pobunom preuzelo zapovjedništvo u svoje ruke i istaklo crvene zastave na oko 40 brodova u zalivu Boke Kotorske, upravo ispred Đenovića, gdje je bio stacioniran najveći broj brodova. Pobunjeni mornari ustali su protiv osvajačkog rata, koji su vodile Njemačka i Austro-Ugarska protiv Slavena, buneći se protiv uslova života na ratnim brodovima, ohrabreni velikom Oktobarskom revolucijom. Posadu su činili pomorci različitih nacionalnosti. Ubrzo su u Boku upućeni bojni brodovi, razarači i torpiljarke kako bi spriječili pobunu, pa je pobunjenim mornarima postavljen ultimatum o predaji 3.februara. Istog dana uhapšeno je 500 pobunjenih mornara. U zatvoru je umrlo 10-ak mornara, tokom pobune poginulo ih je dvoje, a ostali su osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Četvorica mornara i to troje Hrvata – Mate Brničević iz Krila Jesenica kod Omiša, Antun Grabar iz Poreča, Jerko Šišgorić iz Žirja kod Šibenika i Čeh František Raš, koji su vodili pobunu osuđeni su na smrtnu kaznu i strijeljani su 11.februara u Škaljarima, Kotor. Prije nego što su odvedeni na strijeljanje u kotorskom zatvoru ispovjedio ih je don Niko Luković. Na fasadi zatvora se nalazi spomen-ploča postavljena u znak sjećanja na vođe ustanka mornara u Boki 1918. godine. Pobuna mornara 1918 Kako je došlo do pobune Jedan od učesnika pobune Božo Šaban iz Omiša, drug i prijatelj jednog od vođa pobune Mate Brničevića pričao je…. „Ja i pokojni Mate Brničević služili smo 4 godine zajedno na ratnom brodu „Gea“. U Đenoviću bila je krčma, gdje smo mi mornari često zalazili, osobito od nedjelje kada bi dobili dopust. Tu smo imali par tamburica, od svakoga broda, a bilo je većih i manjih 22. Tu bi se pilo, pjevalo i tamburalo. Dojadilo nam ratovanje i austrijsko robovanje. Svi smo željeli kući. Došlo je i do naših ušiju, odkad je Amerika ušla u rat da Austriji i Njemačkoj nema spasa iz ovoga rata, a da našem narodu osviću bolji dani. Između pouzdanih prijatelja Hrvata, Slovenaca, Srba i Čeha vodili su se potajni dogovori što se ima učiniti. Odredili smo. Prvi će znak dati brod „St. Georg“, na kojemu vođa ustanka Josip Sesan, u službi kao kadet a u civilu pomorski kapetan, Dubrovčanin, mlad čovjek od 25 godina. Mi smo za sve to znali, pa smo na dogovoru u krčmi odabrali po 2 čovjeka pouzdana od svakoga broda, da obznani družinu kada nastupi taj čas. Na našem brodu „Gea“ bio je imenovan odbor od 3 lica, koji je imao točno izvršiti naredbu, netom pukne top sa broda „St. Georg“. Kako dogovoreno, tako izvršeno. Tačno u podne čuo se je top. Znak ustanka. Mi trojica od odbora naoružani puškam i pištoljima pristupismo komandantu broda — bio je Anton Časa iz Lošinja — i po nalogu našeg vrhovnog zapovjednika Sesana izjavismo mu, da je prestala njegova vlast, da se on i oficiri moraju predati novoj vlasti. Svi brodovi u Boki Kotorskoj digli su crvene i bijele zastave u znak da je nastupila nova vlast. Iz Crne Gore, Krivošija, Albanije – došlo je kroz to na desetak hiljada vojske u Boku da uguši ustanak. Vojska se skupila povrh Đenovića od Bijele do Baošića, sve glava do glave. Mi smo mogli s brodova sve srušiti topovima, ali nijesmo htjeli da ginu naša braća bez ikakove njihove krivice. One iste noći od 3. na 4. februara došla su iz Pule tri broda (»Friedrich«, »Max« i »Erzherzog Karl«) da uguše ustanak. Kroz ovo vrijeme mi smo vodili dogovore, kako ćemo svi izaći s brodovima iz Boke i zakloniti se u koju luku bližnje Italije. Naši su vojnici bili odlučni, ali nisu oni njemačke i mađarske narodnosti, a to su bili većinom mašinisti. Mate Brničević u pobuni mornara u Boki Kotorskoj Početak sloma Austro-Ugarske Monarhije 1. veljače, 1918. godine `Ja ne žalim što sam učestvovao u pobuni. Ja ne žalim što sam osuđen na smrt, jer smatram da će naša smrt donijeti bolji život našem narodu`. - Mate Brničević

Vujica Rešin Tucić-STRUGANJE MAŠTE,vojvođ.avangarda *6156*09-2022 Struganje mašte 407.strana+ prikaz iz časopisa Student iz 1971.-80.strana Struganje mašte / Vujica Rešin Tucić-autor ; priredio i predgovor napisao Ostoja Kisić ; [crteži i ilustracije : Duško Kirćanski] izdavač: Novi Sad : Dnevnik, 1991.g (Bački Petrovac : Kultura) YU ISBN 86-7011-146-2 Tvrd povez-omot,latinica,LXXX + 407 str. + prikaz iz časopisa Student iz 1971. god. Ilustrovano,format: 20 x 13 cm, težina 600.grama stanje: stranice vrlo očuvane-čiste uredne, korice sanirane s čela-fleka od slova-naslova od stajanja-presvučena alu lepljivom folijom,omotnica-presvučena i ojačana ispod sadržaj: - poglavlja-naslovi Sadržaj: - Pamfleti - Jaje u čeličnoj ljusci - San i kritika - Prostak u noći - Reform Grotesk (Poema) - Struganje mašte (Vizuelni roman) S a d r ž a j: pun Vujica Rešin Tucić lirski pesnik iz vremena procvata samoupravljanja / Ostoja Kisić (VII-LXXX). - Pamfleti (3-6): Ja vas cenim, ne cenjkam se (5-6). - Jaje u čeličnoj ljusci (7- 84): Poslednje zdravo (9); Dobra komovica (10); Long size! Zima! Zima! (11); Evo došli (12); Meni je teško da živim (13-14); Cipele (15); Zatvori prozor i nemoj plakati! (16); Goli zagrljeni noćni portiri (17); Jedan deran srcu veran (18); O kako lepo bicikl teram ja (19); Ah, ja sam tako buđav (20); Zdravo gradovi! Zdravo selo! (21); Vampiri jedu sveže voće (22); Trotinet (23); Onaj što se smejao ispred Obilićevog venca (24); Neko veče (25); Kupanje belih miševa (26); Kraljica peći (27-28); Jedan drugi grad (29); Stanovao sam u Beogradu (30); Poslao sam te da ne dođeš (31); Furije kroz čapurije (32); Crni bez (33); Prvi lopovluk u životu i smrti (34); Ah, poduzmimo najzad to putovanje drsko (35-36); Mi smo izrjadni! (37); Pošo Goethe da se šethe (38); Kad čoveku dođe teško ko olovo (39-40); Dojilje smrti (41); Budžak uspomena (42-43); Olko-ol! Taj strašni olko-ol! (44); Jaje u čeličnoj ljusci (45-46); Okrenimo se kredencu sirotinjskom (47-50); Neke ženske su prošle (51); Alade o mertvime (52); Kod okružnog javnog tužilaštva desilo mi se (53); Spavanje u kauču (54); Pesma rastanka (55); Duša duši luftbalon probuši (56-58); Neprijatelji (59); Muf! Pazite, pištolj je u mufu! (60-61); Cigarillos sonet (62); Kako su me optužili za ubistvo (63-64); Svirka na crna dirka (65); Kupiću ti malog magarca (66); Gospođica sa naslonom za registrator `Hermes` (67); Prekidač za svetlo (68); Zalud se meni nebo plavi! (69); Uče-če (70); Moj stari špajz, ti si duši šlajz (71-72); Zastave su ispeglane (73); Kelneri moje duše (74); Alan Po (75); Restoranska jesen (76); Pucaju plućni kombinezoni (77); Izašao je novi ČIK! (78-79); Glavu sam udarao često o neke tvrde stvari (80); Ne budi grub, nauči da ljub! (81-82); Mene niko nikad nije voleo jer sam jako nezgodan za voljenje (83); Alade o mertvime II (84). - San i kritika (85-130): Knjiga je otvorena, čovek je zatvoren (87-88); Zatrči pucka nastavljen (89); Rasečen klupko, njuškao sleđen (90); Ono li, te uz (91); Dlaka paradajz miš, brdo vatra magla (92); Satima kašika juče, ponekad suza sutra (93); Glad kasni, srce peva (94); Sumrak jesen oluja, vetar pustoš san (95); Rapavo mlako lepljivo, svučeno uspravno duboko (96); Posao cveta, brda su daleka (97); Zeleno lupiti, pisano klonuti (98); Sirovo kuvano, plašljivo hrabro (99); Munju šušti boleo, nemirna stolu zevala (100); Suknja vuna led, čep olovo breg (101); Kupljen ne crevo, strog ne mokraća (102); Mahati mokriti plakati (103); Vruć divalj dlakav, vlažan stisnut pust (104); O suza i, i brašno o (105); Zeleno tačan liže, komotno stegnut curi (106); Kašika je puna, orman je prazan (107); Krevet ispečen, lonče savijen (108); Govori brzo, putuj oprezno (109); Ekser mozak voda, dleto lobanja surutka (110); Kukavica hrabar, lep ružan (111); Sneg veje, ljubav je večna (112); Kako dam nije, odaje dasku cedi (113); Otrovni drht, sjurni sev (114); Koža dodir, zima sneg (115); Otišao nestao izgubljen (116); Nokti rastu, kosa opada (117); Ovamo tamo onde daleko (118); Daska proliv, udarac san (119); Od koliko od, od zariven od (120); Ušle vodu stisak (121); Nokat ako nokat, zanat ako zanat (122); Čašu naprstak, kantu džak (123); Pije cepti čačka trese (124); Mikser voćnjak, grejalica san (125); Pljuni žuri vuci, sisaj čupaj kmeči (126); Klone stara micali (127); Staza cigla šibica, jelen kaput jezik (128); Ubica sam, zanos modar (129); Čovek zdravlje srce (130). - Prostak u noći (131-184): Pijem kuvano vino (133); U vozu Trst - Venecija (134); Izađem na led (135); Brojim, kad god seva (136); Kod književnika Bore Ćosića (137); Na radnoj akciji u Makedoniji (138); Upišao sam se od straha (139); Na autobuskoj stanici, u Beogradu (140-141); Slikao sam se (142-143); Pesnik Branko Andrić (144); Ležim u sobi (145); Jednog leta, u ponoć (146); U autobusu za Beograd (147); Odem u banju Rusandu (148-149); Tiho se cerim (150-151); Polako sam je podizao (152-153); Kopao sam sedam dana (154); Pođemo noću (155); Odvede me mati (156); Igrač u svim pravcima (157-158); Pred hotelom Jugoslavija (159); Odem da treniram boks (160); Na Velikom Lošinju (161); Ko može jače da prdne (162-163); Ujutro, po vejavici (164); U jednom časopisu (165); Gledamo se u oči (166); Na Ohridu, s Josipom Severom (167); Čučnem pored nekog psa (168); U travi, na dnu jarka (169-170); Dok sipi jesenja kiša (171); Kao dete plašio sam se (172-173); Zaletim se i skočim (174); Ćele-kula (175); U klozetu Filozofskog fakulteta (176); Dok sam prao noge (177); Na vratima kupatila (178); U radnoj sobi pesnika Vaska Pope (179); Igrali smo se doktora (180); Ustanem i pitam (181); Prostak u noći (182); Petokraka (183-184). - Reform grotesk (185-226): Svi smo bili mladi, svi se sećamo (187); O zamenice i prilozi, o usklici (188); Gubimo se u tekstovima (189); Otvaram sklopljenu sintaksu (190); Pogledi se čuvaju (191); Umetnost spava (192); Govorim tiho (193); Gde smo, o naša sjajna zvezdo (194); Udrite decu, tucite svoju smrt (195); Vi, koji ste mladi (196); Sva su vrata zaključana (197); Usta mi se stisnu (198); Jutarnje jaje (199); Sam i lep, posut mladežima (200); Ovo je vreme zemlje (201); Deca imaju dušu (202); Šetaćemo i mi nekad (203); Gledaj, i pamti (204); Prokleti pesnici, Verlenov termin (205); Vrebajte oči svojih očeva (206); Opojne, poletne su parole (207); Zagrli me (208); Ledeni vetar zatvara nam put (209); Naslonjen na polivinil (210); Šljapče je ljapka moj svet (211); Hartija: blizina i daljina (212-213); Jutro (214); U davno vreme jedan je general (215); Smrt je večita životna potreba (216); O zvezde, raspoređene u večnosti (217); Ponekad, odem na odmor (218); Jesam li ja dete revolucije (219); U Kosmosu, u pustinji (220); Peva mi se, do smrti (221); Odgurnuo sam tanjir, svim vremenima (222); Poljubio sam ružu i komad belog hleba (223); Blagom licu prijatelja (224-226).- Reform grotesk : poema (227-249). - Struganje mašte : vizuelni roman - esej - poema (251-393). Napomena priređivača / O.K. (395); Registar (397-402). * * * Vujica Rešin Tucić Vujica Rešin Tucić tvorac je teoretskog pojma tradicija avangarde, u okviru koje je objavio dvanaest knjiga poezije, proze i eseja: Jaje u čeličnoj ljusci (1970), San i kritika (1977), Slovo je puklo (1978), Prostak u noći (1979), Reform grotesk (1983), Hladno čelo (1983), Sneg veje, ljubav je večna (1990), Strahote podzemlja (1990), Struganje mašte (1991), Igrač u svim pravcima (2001) i Gnezdo paranoje (2006)... Realizovao je niz umetničkih poduhvata i projekata, delujući na širokom prostoru, od Zrenjanina (izdavač i urednik publikacije Pamfleti, 1968), preko Beograda (časopis Rok, 1969), Novog Sada (časopis Polja i umetnička grupa Januar-Februar 1971), do Zagreba (časopisi Pitanja i Oko), Splita (Vidik), Rijeke (Dometi) i Kranja. Uređivao je časopise Ulaznica (Zrenjanin) i Dalje (Sarajevo). Pokrenuo je 1977. godine i privatni časopis Adresa kao jedno od najznačajnijih neoavangardnih glasila na bivšejugoslovenskom kulturnom prostoru. Bio je osnivač i autor književne škole Tradicija avangarde (Beograd 1993-95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja, preminuo je 28 novembra 2009. godine u Novom Sadu.

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang, 1749-1832 = Goethe, Johann Wolfgang, 1749-1832 Naslov Stradanja mladog Vertera / Johan Volfgang Gete ; prevod i predgovor Isidora Sekulić Jedinstveni naslov ǂDie ǂLeiden des jungen Werhers. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1968 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 175 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 113 (Broš.) Napomene Prevod dela: Die Leiden des jungen Werhers / Kohann Wolfgang von Goethe Predgovor: str. 5-11. Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori MG34 (N)

Autor - osoba Goethe, Johann Wolfgang Naslov Ifigenija na Tavridi ; Torkvato Taso ; Faust. I. deo / Johan Volfgang Gete ; [preveli Velimir Živojinović, Branimir Živojinović] Jedinstveni naslov Iphigenie auf Tauris. Torguato Tasso Ostali naslovi Odabrana dela Vrsta građe drama Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdanje Jubilarno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1982 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 369 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živojinović, Velimir Živojinović, Branimir Zbirka Odabrana dela ; 2 (karton) Napomene Prijevod djela: Iphigenie auf Tauris. Torquato Tasso. Faust Jubilarno izdanje povodom sto pedesetogodišnjice smrti J. V. Getea Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori MG140 (N)

Veoma dobro očuvano Autor - osoba Goethe, Johann Wolfgang, 1749-1832 = Gete, Johan Volfgang, 1749-1832 Naslov Poezija i stvarnost : (izbor) ; Putovanje po Italiji : (izbor) / Johan Volfgang Gete ; [u redakciji Branimira Živojinovića ; preveli Erih Koš, Jovan Bogičević, Branimir Živojinović ; priredio Branimir Živojinović ; Dušan Papadopolos] Jedinstveni naslov Aus meinem Leben, Dichtung und Wahrheit. Italienische Reise. srpski jezik Vrsta građe dokumentar.lit. Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1982 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 411 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Krajšek, Janko = Krajšek, Janko Koš, Erih, 1913-2010 = Koš, Erih, 1913-2010 Bogičević, Jovan, 1896-1986 = Bogičević, Jovan, 1896-1986 Živojinović, Branimir, 1930-2007 = Živojinović, Branimir, 1930-2007 Zbirka Odabrana dela / [Johan Volfgang fon Gete] ; ǂknj. ǂ6 (Pl. sa omotom) Napomene Tiraž 10.000 `Jubilarno izdanje povodom sto pedesetogodišnjice smrti J.V. Getea`--> predlist Prevod dela: Dichtung und Wahrheit; Italienische Reise / Johann Wolfgang von Goethe Napomene / B. Živojinović: str. 385-411. Dvadeset osmog avgusta 1749, u podne, kad je otkucalo dvanaest, došao sam na svet u Frankfurtu na Majni. Položaj zvezda bio je srećan: Sunce je stajalo u znaku Device i prolazilo kroz podnevak toga dana; Jupiter i Venera posmatrali su ga prijateljski; Merkur nije bio neljubazan; Saturn i Mars držali su se ravnodušno; samo je Mesec, koji baš tad beše ušao u štap, delovao snagom svoje opozicije, tim pre što je i njegov planetarni čas bio nastupio. On se, dakle, protivio mom rođenju, koje nije moglo nastupiti pre nego što taj čas proðe. Ovo dobro znamenje, koje su astrolozi kasnije uspeli da ocene kao vrlo srećno po mene, bilo je verovatno uzrok što sam se održao u životu, jer sam usled babičine neveštine došao na svet mrtav i tek posle mnogih nastojanja postiglo se da ugledam svetlost dana. Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori MG45 (N)

Autor - osoba Šekspir, Vilijam, 1564-1616 = Shakespeare, William, 1564-1616 Naslov Kralj Henri Četvrti / Viljem Šekspir ; [preveli Živojin Simić i Sima Pandurović] Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Kultura) Fizički opis 333 str. : autorova slika ; 21 cm Drugi autori - osoba Simić, Živojin Pandurović, Sima Zbirka Svetki pisci Napomene Prevod dela: King Henry the Fourth / by William Shakespeare. Henri IV, deo prvi (engl. Henry IV, Part 1), je istorijska drama Viljema Šekspira, verovatno napisana ne kasnije od 1597. Drugi je deo Šekspirove tetralogije, koju neki naučnici zovu Henrijada, koja se redom bavi vladavinama Ričarda II, Henrija IV (dve drame, uključujući i Henri IV, deo drugi) i Henrija V. Henri IV, deo prvi prikazuje odlomak istorije od pobede Henrija Persija nad Škotima kod Homildona u Nortamberlendu (krajem 1402) i završava se porazom engleskih pobunjenika kod Šruzberija sredinom 1403. Od samog početka, ovo je bila izuzetno popularna drama, kako kod publike, tako i kod kritičara. Likovi Kraljeva stranka Kralj Henri Četvrti – kralj Engleske. Henri, princ od Velsa (nadimak „princ Hal“ ili „Hari“) – najstariji sin Henrija IV. Džon od Lankastera – predstavljen je u predstavi kao kraljev drugi sin, iako je u stvari bio treći Ralf Nevil, Grof od Vestmorlanda Ser Valter Blant („Blant“) Istčip Ser Džon Falstaf – siromašni vitez koji se sprijatelji sa princom Halom Ned Poins Bardolf Peto Gospođa Žurka – domaćica kafane Veprova Glava Fransis – kelner Vintner – kafedžija Gadshil Dva nosača (Krigla i Tom) Ostler Pobunjenici Henri Persi, grof od Nortamberlanda Tomas Persi, grof od Vustera – Nortamberlandov brat Hari Persi (nadimak „Hotspur“) – Nortamberlandov sin Edmund Mortimer – Hotspurov zet i Glendoverov zet Oven Glendover – vođa velških pobunjenika Arčibald, grof Daglas – vođa škotskih pobunjenika Ser Ričard Vernon, 8. baron Šipbruka Ričard le Skrup („Skrup“), nadbiskup Jorka Ser Majkl - prijatelj arhiepiskopa Jorka Ladi Persi („Kejt“, mada joj je pravo ime bilo Elizabet) – Hotspurova supruga i Mortimerova sestra Ladi Mortimer (Katrin) – Glendoverova ćerka i Mortimerova supruga Drugi likovi Komornik Šerif Putnici Sluga Hotspurov Gospodari, oficiri, goniči, glasnici i posetioci Samo pomenuto Robin Ostler, pokojni lik koji je prethodio sadašnjem Ostleru, brinuo se o ceni zobi Giliams, kurir kog je poslao Hotspur Sadržaj Henri Bolinbruk – sada kralj Henri IV – ima nemirnu vladavinu. Njegov lični nemir zbog uzurpacije i ubistva njegovog prethodnika Ričarda II bi bio rešen krstaškim pohodom na Svetu zemlju, ali problemi na njegovim granicama sa Škotskom i Velsom čine takav odlazak nerazumnim. Štaviše, on se sve više sukobljava sa porodicom Persi[a], koja mu je pomogla da dođe na presto, i Edmundom Mortimerom, grofom Marča, izabranim naslednikom Ričarda II. Probleme kralja Henrija otežava ponašanje njegovog sina i naslednika, princa od Velsa. Hal (budući Henri V) napustio je kraljevski dvor da troši svoje vreme u kafanama sa lošim društvom. To ga čini predmetom prezira plemića i dovodi u pitanje njegovu vrednost kao budućeg kralja. Halov glavni prijatelj i partner u raspusnom životu je ser Džon Falstaf. Debeo, star, pijan i pokvaren do krajnosti, ima harizmu i životni zanos koji opčinjava Princa. U predstavi se nalaze tri grupe likova koji se najpre malo međusobno mešaju, a zatim se okupljaju u Bici kod Šruzberija, gde će biti odlučen uspeh pobune. Prvo je tu sam kralj Henri i njegov neposredni savet. On je pokretač drame, ali obično u pozadini. Sledi grupa pobunjenika, energično otelovljena u Henriju Persiju („Hotspur“), uključujući njegovog oca, grofa Nortamberlanda, koju predvodi njegov ujak Tomas Persi, Grof od Vustera. Pridružuju se i škotski Grof od Daglasa, Edmund Mortimer i Velšanin Oven Glendover. Konačno, u središtu drame su mladi princ Hal i njegovi drugovi Falstaf, Poins, Bardolf i Peto. Vični životu na ulici i bezumni, ove propalice uspevaju da oboje ovu tmurnu istoriju bojama komedije. ako se predstava otvara, kralj je ljut na Hotspura jer je odbio da mu pošalje većinu zatvorenika koji su zarobljeni u nedavnoj bici protiv Škota u Holmedonu. Sa svoje strane, Hotspur bi želeo da kralj otkupi Edmunda Mortimera (brata njegove žene) od Ovena Glendovera, Velšanina koji ga drži. Henri odbija, kudi Mortimerovu lojalnost i tretira Persije s pretnjama i grubošću. Podbodeni i uznemireni Henrijevim opasnim i bezobzirnim ponašanjem s njima, oni se sporazumevaju sa Velšanima i Škotima, nameravajući da sruše „ovog nezahvalnika i prevaranta Bolinbruka“. U međuvremenu, Henrijev sin Hal šali se, pije i krade sa Falstafom i njegovim saradnicima. Voli Falstafa, ali ne pravi se da je poput njega. Uživa u vređanju svog raskalašnog prijatelja i šali se na njegov račun tako što se pridružio Poinsovoj zaveri da se preruše, uplaše i opljačkaju od Falstafa i tri njegova prijatelja plen koji su zadobili u pljački na drumu, čisto iz zadovoljstva da čuje Falstafa kako laže o tome kasnije, nakon čega Hal vraća ukradeni novac. U stvari, rano u predstavi, Hal nas obaveštava da će se njegovo nemirno razdoblje ubrzo završiti, i on će ponovo zauzeti svoje pravo mesto u ozbiljnim poslovima, pokazujući se dostojnim svoga oca i drugih kroz neke (neodređene) plemenite podvige. Hal veruje da će ova iznenadna promena načina života doneti veću nagradu i priznanje prinčevstva, a zauzvrat će mu zaslužiti poštovanje članova dvora. Pobuna Mortimera i Persija vrlo brzo daje mu šansu da upravo to učini. Visoki i niski se spajaju kada se Princ sastaje sa ocem i dobije visoku komandu. Obećava da će se boriti i ubiti pobunjenog Hotspura i naređuje Falstafu (koji je, uostalom, vitez) da preuzme komandu nad grupom pešadinaca i krene prema bojnom polju kod Šruzberija. Bitka je presudna, jer ako pobunjenici uspeju da zadrže kralja, njihov cilj dobija na značaju, jer oni imaju druge vojske koje čekaju pod Nortamberlandom, Glendoverom, Mortimerom i nadbiskupom Jorka. Henriju je ovde potrebna odlučna pobeda. Kralj je jači od pobunjenika, ali Hotspur, uz divlju nadu očaja, vodi svoje trupe u bitku. Kako dan odmiče, pitanje je još uvek nerešeno, kralja muči divlji Škot Daglas, kada se susretnu princ Hal i Hotspur, dva Harija koja ne mogu deliti jednu zemlju. Konačno će se boriti – za slavu, za svoj život i za kraljevstvo. Ne više kafanski kavgadžija, već ratnik, budući kralj prevladava, ubivši Hotspura u dvoboju. Na putu do ovog vrhunca, pratima Falstafa koji je „zloupotrebio kraljevu nevolju teško“, ne samo uzimajući novac od sposobnih ljudi koji su želeli da izbegnu službu, već zadržavajući platu jadnika koji su ubijeni u bici („hrana za prah, hrana za prah“). Ostavljen sam tokom Halove bitke sa Hotspurom, Falstaf sramotno glumi smrt da bi izbegao Daglasov napad. Nakon što Hal ostavi Hotspurovo telo na bojnom polju, Falstaf oživljava podrugljivim čudom. Videći da je sam, izbode Hotspurov leš u bedro i prisvaja zasluge za njegovo ubistvo. Iako Hal zna istinu, on dozvoljava Falstafu njegove nepoštene trikove. Ubrzo nakon što mu je Hal oprostio, Falstaf izjavljuje da želi da izmeni svoj život i počne „da živi čisto onako kako plemić treba da uradi“. Predstava se završava u Šruzberiju, posle bitke. Smrt Hotspura oduzela je hrabrost pobunjenicima, i kraljeve snage su prevladale. Henri je zadovoljan ishodom, ne najmanje zato što mu pruža šansu da pogubi Tomasa Persija, grofa Vustera, jednog od svojih glavnih neprijatelja (iako je prethodno bio jedan od njegovih glavnih prijatelja). U međuvremenu, Hal pokazuje svoju kraljevsku milost i nagrađuje hrabrost; zarobivši hrabrog Daglasa, Hal naređuje da se njegov neprijatelj pusti bez otkupnine. Ali rat se nastavlja; sada kraljeve snage moraju da se bave Arhiepiskopom od Jorka, koji se pridružio Nortamberlandu i snagama Mortimera i Glendovera. Ovaj nerešni kraj postavlja scenu za Henrija IV, drugi deo. Istorijski izvori Šekspirovov glavni izvor za Henrija IV, Prvi deo, kao i za većinu njegovih istorijskih drama, bile su Hronike Rafaela Holinšeda; objavljivanje drugog izdanja 1587. godine pruža glavni istorijski okvir za predstavu. Čini se da je i Savez dveju slavnih porodica Lankastera i Jorka Edvarda Hala konsultovan pri pisanju, a naučnici su takođe pretpostavili da je Šekspir bio upoznat sa pesmom Samuela Danijela o građanskim ratovima. Još jedan verovatan izvor za ovu i ostale drame iz Henrijade (Ričard II, Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V) jeste drama Slavne pobede Henrija V (engl. The Famous Victories of Henry V) nepoznatog autora, objavljena 1594. Datiranje i tekst Henri IV je gotovo sigurno izvođen pre 1597. godine, imajući u vidu bogatstvo aluzija i referenci na Falstaffov lik. Najranija zabeležena predstava odigrana je popodne, 6. marta 1600. godine, kada je predstava bila izvedena na dvoru pred flamanskim ambasadorom. Sledili su i drugi dvorski nastupi 1612. i 1625. godine. Predstava je upisana u registar Londonskog esnafa izdavača 25. februara 1598. godine, a prvi put je štampana u kvarto izdanju kasnije te godine od strane izdavača Andrjua Vajza. Predstava je bila najpopularniji Šekspirov štampan tekst: nova izdanja pojavila su se 1599, 1604, 1608, 1613, 1622, 1632, 1639 i 1692. Deringov rukopis Deringov rukopis, najstariji sačuvani rukopisni tekst bilo koje Šekspirove predstave, pruža jednodelnu verziju Prvog i Drugog dela Henrija IV. Konsenzus Šekspirovih poznavalaca je da Deringov rukopis predstavlja redakciju pripremljenu oko 1623. godine, možda za porodično ili amatersko izvođenje, Edvarda Deringa (1598–1644), iz dvorca Surenden u Kentu, gde je rukopis otkriven. Nekoliko disidenta tvrdi da je Deringov rukopis. možda ukazuje na to da je Šekspirov Henri IV u početku bio jedna drama, koju je pesnik kasnije proširio na dva dela kako bi iskoristio popularnost lika Ser Džona Falstafa. Dering MS. je deo kolekcije Foldžerove Šekspirove Biblioteke (engl. Folger Shakespeare Library) u Vašingtonu. Analiza i kritika Teme i interpretacija Pri prvoj objavi 1597. ili 1598. komad je naslovljen Istorija Henrija Četvrtog (engl. The History of Henrie the Fourth), a na naslovnoj je stranici oglašeno samo prisustvo Henrija Persija i komičnog Džona Falstafa; Princ Hal se nije spominjao. Zaista, tokom većeg dela istorije izvođenja predstave Hal je postavljen kao sporedna figura, a zvezde pozornice, počev od Džemsa Kvina (1693–1766) i Davida Garika (1717–1779) često su radije igrali Hotspura. Tek u dvadesetom veku čitaoci i izvođači počeli su da vide Halovo odrastanje kao centralnu temu drame, a Hal se sada smatra glavnom ulogom Henrija IV. U interpretaciji „priče o odrastanju“, Halovo upoznavanje sa Falstafom i kafanskim polusvetom humanizuje princa i pruža mu potpuniji pogled na život. Na početku se čini da princ Hal bledi u poređenju s vatrenim Henrijem Persijem, mladim i plemenitim gospodarom Severa (kojeg Šekspir portretira znatno mlađim nego što je bio u istoriji kako bi Halu dao suparnika). Mnogi čitaoci istoriju tumače kao priču o odrastanju princa Hala, evoluirajući u kralja Henrija V,koji je možda najviše herojski od svih Šekspirovih likova, što je u suštini priča o bludnom sinu prilagođenom politici srednjovekovne Engleske. Primećen je mali udeo scena sa naslovnim likom, kraljem, pri čemu neki autori sugerišu da predstava suprotstavlja autoritet Henrija IV i njegovu borbu da kontroliše situaciju, sa haotičnim silama pobunjenika i Falstafa. Falstaf ili Oldkasl Naslovna stranica prvog izdanja komada, štampana 1599. godine. Henri IV, prvi deo izazvao je kontroverzu već na prvim predstavama 1597. godine, jer je komični lik koji je sada poznat kao „Falstaf“ prvobitno bio nazvan „Oldkasl“ i zasnovan na Džonu Oldkaslu (engl. John Oldcastle), poznatom proto-protestantskom mučeniku s moćnim živim potomcima u Engleskoj. Iako se lik zove Falstaf u svim sačuvanim tekstovima predstave, postoji obilje spoljnih i unutrašnjih dokaza da se on u originalu zvao Oldkasl. Promena imena spominje se u radovima Ričarda Džemsa („Poslanica ser Hariju Boršeru“, oko 1625) i Tomasa Fulera (Vrednosti Engleske, 1662) u sedamnaestom veku. Takođe je ponegde naznačeno u ranim tekstovima Šekspirovih komada. U kvarto tekstu Henrija IV, deo 2 (1600), jedan od Falstafovih govornih prefiksa u činu 1, scena 2 pogrešno je ostavljen neispravljen, „Old.“ umesto „Falst.“ U 3. činu, 2. scena, stihovi 25–6 iste drame, za Falstafa se kaže da je bio „paž Tomasa Moubrija, vojvode od Norfolka“ – što se odnosilo na istorijskog Oldkasla. U Henriju IV, Prvom delu, čin 1, scena 2, stih 42, princ Hal naziva Falstafa „mojim starcem iz zamka“ (engl. my old lad of the castle). Jambički pentametarski stih u Henriju IV, Prvi deo je nepravilan kada se koristi ime „Falstaf“, ali pravilan sa „Oldkasl“. Konačno, tu je otvorena izjava o odricanju odgovornosti na kraju Henrija IV, Deo 2 koja ističe različitost dva lika: „jer je Oldkasl je umro kao mučenik, a ovo nije taj čovek“ (Epilog, 29–32). U činu 3 sc. 1, Hotspur, kome je obećana cela Engleska severno od Trenta, predlaže preusmeravanje reke na jug da bi dobio još veći udio. Plan naglašava njegovu destruktivnu i svadljivu prirodu. Postoji čak i nagoveštaj da je Falstaf bio u originalu Oldkasl i u Veselim ženama Vindzorskim. Kad se uporede tekstovi Prvog folio izdanja i kvarto izdanja te predstave, čini se da je šala u 5. činu, 5. scena, stihovi 85–90 ta, da Oldkasl / Falstaf okrivljuje sebe vičući prvo slovo svog imena: „O, O, O!, „kada se vrhovima njegovih prstiju primaknu sveće – što naravno deluje za“ Oldkasl „ali ne i za“ Falstaf. „Tu je i referenca „dvorac“ (engl. castle) u 4. činu, 5. scena, stih 6 iste drame. Promena imena i odricanje od odgovornosti u Epilogu bili su potrebni, uglavnom se misli, zbog političkog pritiska: istorijski Oldkasl nije bio samo protestantski mučenik, već i plemić sa moćnim živim potomcima u Elizabetanskoj Engleskoj. To su bili lordovi Kobham: Vilijam Bruk, 10. baron Kobham (umro 6. marta 1597), bio je upravnik Pet Luka (1558–97), vitez Reda podvezice (1584) i član Tajnog saveta (1586–97); njegov sin Henri Bruk, 11. baron Kobham, dobio je očevu dužnost upravnika Pet Luka nakon smrti svog oca, a 1599. godine postao je vitezom Reda podvezice. Štaviše, Fransis Bruk, žena 10. barona i majka 11. barona bila je blizak lični miljenik njenog veličanstva kraljice Elizabete I. Stariji lord Kobham je čak imao snažan negativan uticaj na živote Šekspira i njegovih savremenika u pozorištu. Društvo glumaca koje su 1594. oformili Šekspir, Ričard Barbidž (engl. Richard Burbage), Vil Kemp i drugi, uživalo je pokroviteljstvo Henrija Karija, prvog lorda Hansdona, u to vreme lorda Komornika (engl. Lord Chamberlain); oni su bili poznati kao Ljudi Lorda Komornika (engl. Lord Chamberlain`s Men). Kada je Kari umro 22. jula 1596, mesto lorda Komornika dobio je Vilijam Bruk, lord Kobham, koji definitivno nije bio prijatelj glumcima, i koji je povukao službenu zaštitu koju su uživali. Glumci su prepušteni na milost i nemilost lokalnim zvaničnicima londonskog grada, koji su odavno želeli da isteraju kompanije glumaca iz grada. Tomas Neš (engl. Thomas Nashe) se u pismu iz tog vremena požalio da su glumce u ovom periodu „bezobzirno progonili Lord gradonačelnik i većnici“. Taj interval nije trajao; kada je Kobham umro manje od godinu dana kasnije, mesto lorda Komornika prešlo je na sina Henrija Karija Džordža, drugog barona Hansdona, a glumci su ponovo dobili svoje prethodno pokroviteljstvo. Ime je promenjeno u „Falstaf“, zasnovano na ser Džonu Fastolfu, istorijskoj ličnosti sa reputacijom kukavičluka u bici kod Pataja, koju je Šekspir prethodno prikazao u Henriju VI, 1. deo. Fastolf je umro bez potomaka, čineći ga bezbednim za upotrebu dramatičara. Ubrzo nakon toga, ekipa dramskih pisaca napisala je dvodelnu predstavu pod nazivom Ser Džon Oldkasl, koja predstavlja herojsku dramatizaciju Oldkaslovog života, a objavljena je 1600. godine. 1986. godine u Oksfordskom izdanju Šekspirovih dela, lik je dobio ime Oldkasl, a ne Falstaf, u Henriju IV, 1. delu (mada ne, zbunjujuće, u drugom delu), što je posledica želje urednika da drame predstave kao što bi se pojavile tokom originalnih nastupa. Nijedno drugo objavljeno izdanje nije tako postupilo. Ekranizacija Britanska televizija BBC 2 izvela je 2012-2016. kompletnu ekranizaciju 8 najvećih Šekspirovih istorijskih drama, u obliku mini-serije pod naslovom Šuplja Kruna (engl. The Hollow Crown). Naslov serije uzet je iz stiha u drami Ričard II: Jer u šupljoj kruni Što okružuje smrtne slepoočnice kralja Smrt drži svoj dvor ... - Ričard II, čin 3, scena 2. Prva sezona, koja sadrži 4 drame koje obrazuju prvu tetralogiju (Ričard II, Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V) snimljena je 2012: Džeremi Ajrons glumi Henrija IV, a Tom Hidlston igra Princa Hala. Druga sezona, pod naslovom Šuplja Kruna: Ratovi Ruža (engl. The Hollow Crown: The Wars of the Roses) snimljena je 2016. Druga sezona ekranizovala je istorijske drame druge tetralogije: sva tri dela Henrija VI (u dve epizode) i Ričarda III, sa Benediktom Kamberbačom u ulozi Ričarda od Glostera (kasnije Ričarda III). MG36

Autor - osoba Kondžić, Muhamed, 1932-1996 = Kondžić, Muhamed, 1932-1996 Karahasan, Dževad, 1953- = Karahasan, Dževad, 1953- Naslov Silicijum front / Muhamed Kondžić ; [priredio Željko Ivanković]. Kraljevske legende / Dževad Karahasan ; [priredio Ivan Lovrenović] Vrsta građe roman Jezik hrvatski, srpski, bosanski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1984 Fizički opis 575 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Ivanković, Željko, 1954- = Ivanković, Željko, 1954- Lovrenović, Ivan, 1943- = Lovrenović, Ivan, 1943- Zbirka Savremena književnost naroda i narodnosti BiH : u 50 knjiga ; knj. 47 (Plast.) Napomene Tiraž 5.000 U kolofonu god. izdavanja: 1984/1985 Str. 5-14: „Sicilijum front“ - govor između prošlog i budućeg / Željko Ivanković Str. 411-415: Stvarnost teksta / Ivan Lovrenović Biografija, biliografija, literatura: str. 405-406; 573-574. Predmetne odrednice Kondžić, Muhamed, 1932-1996 Karahasan, Dževad, 1953- Spolja kao na slici, iznutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Dževad Karahasan (rođen u Duvnu, danas Tomislavgrad 1953.) jugoslavenski i bosanskohercegovački je književnik, dramatičar, esejist, romanopisac. Biografija U rodnom je gradu završio osnovno i gimnazijsko školovanje. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, studij komparativne književnosti i teatrologije, a u Zagrebu, na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, branio je doktorski rad. Dugi niz godina učestvovao je u uređivanju sarajevske revije kao urednik za kulturna pitanja Odjek, te dramaturg u Zeničkom narodnom pozorištu. Od 1986. do 1993. Karahasan je na mjestu docenta za dramaturgiju i historiju drame na Akademija scenskih umjetnosti u Sarajevu, gdje vrši dužnost dekana. Bio je glavni urednik časopisa za teoriju i kritiku umjetnost Izraz u Sarajevu. Od 1993. nakon odlaska iz Sarajeva zbog rata u BiH, živi u Grazu. 1994-95. godine gostujući je profesor na Univerzitetu u Salzburgu, 2001. u Innsbrucku, a u Berlinu od 2009-10. 1995. godine postaje stipendist DAAD Berlin, a 1995. i 1997. je lektor za bosanski, hrvatski i srpski jezik na Odsjeku za slavistiku Univerziteta u Göttingenu. U akademskoj godini 2007/08. je stipendist naučnog kolegija Wissenschaftskolleg u Berlinu. Od 1993. radi kao dramaturg za pozorište ARBOS – Gesellschaft für Musik und Theater. Piše drame, romane, pripovjetke, eseje, historiju i kritiku teatra i učestvuje kao pozorišni reditelj. Njegovi pozorišni komadi igraju se u Austriji (Beč, Krems, Hallein, Eisenstadt, Salzburg, Villach, Klagenfurt), Njemačkoj (Gera, Erfurt, Berlin, Leipzig), Bosni i Hercegovini (Sarajevo), Ukrajini (Odesa), Češkoj (Prag, Hradec Králové, Brno), Kosovu (Priština), Poljskoj (Szczecin), Singapuru (Singapore Arts Festival) i SAD (Washington D.C.). Živi i radi u Grazu i Sarajevu sa suprugom Draganom Tomašević-Karahasan. Djela Odlike su Karahasanova djela modernističke i inovativne pripovjedne tehnike u kojima se miješaju žanrovske karakteristike, esejizacija i dramatizacija proze, kao i bogatstvo jezika. Iako prvenstveno, po vlastitom izboru i angažmanu dramski pisac, Karahasan je ostvario najjače prodore u narativnoj i esejističko-memoarskoj prozi. Cijenjen i uspješan dramski autor, prije svega u zemljama njemačkog govornog područja, ovaj pisac, po mišljenju mnogih, dijeli u tom aspektu sudbinu jednoga od svojih uzora, Miroslava Krleže: kao i hrvatski pisac, i bošnjački spisatelj je fasciniran pozorištem za koje je napisao veći broj priznatih drama, no njegova najsnažnija djela su ipak, vjerovatno, romani i esejistička memoaristika. Roman „Istočni diwan“, djelo o sufijskom mučeniku i svecu Al-Halladžu, kompleksnu studiju u kojoj se preklapaju vjerno rekonstruirani ambijent Bagdada u 8. vijeku, refleksivni pasaži i egzistencijalno-spiritualna drama legendarnog martira, pjesnika i aforističkog mislioca. Za razliku od Selimovića u romanu „Derviš i smrt“, Karahasan dobro poznaje problematiku sufijskog misticizma. „Dnevnik selidbe“ je upečatljiva memoarska proza, prikaz opsade Sarajeva i funkcioniranja ljudske zajednice u neljudskim okolnostima, dok je kratki roman „Sara i Serafina“, o dvostrukom identitetu, stalnoj prisutnosti smrti i apsurdnoj pogibiji u opkoljenom gradu virtuozno djelo ispričano u jednom dahu do danas nedovoljno cijenjeno i ocijenjeno ostvarenje u kojemu se prelamaju dokumentaristički realizam, osobno ispovjedna naracija i borgesovki irealna atmosfera. Bibliografija Kazalište i kritika, „Svjetlost“, Sarajevo, 1980. Kraljevske legende, „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1980. Kralju ipak ne sviđa se gluma, Sarajevo, 1983. Strašno je vani, Sarajevo, 1984. O jeziku i strahu, Sarajevo, 1987. Model u dramaturgiji, Omladinski centar Zagreb, Zagreb, 1988. Istočni diwan, „Svjetlost“, Sarajevo, 1989. Východný díwán, „Kalligram“, Bratislava, 2007. Misionari, „Svjetlost“, Sarajevo, 1989. Stidna žitija, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad, 1989. Stid nedjeljom, „August Cesarec“, Zagreb, 1991. Kuća za umorne, „August Cesarec“, Zagreb, 1993. Dnevnik selidbe, „Duriex“, Zagreb, 1993. Loučení se Sarajevem, „Mladá fronta“, Prag, 1995. Al-Mukaffa, ARBOS, Klagenfurt-Salzburg-Beč, 1994. Povučeni anđeo, ARBOS, Klagenfurt-Salzburg-Beč, 1995. Šahrijarov prsten, „Bosanska riječ“, Sarajevo, 1996. Koncert ptica, ARBOS, Beč, 1997. Forme teatra kao artikulirana forma života (Herbert Gantschacher), Beč, 2000. Noćno vijeće, „Profil internacional“, Zagreb, 2005. Gozba, ARBOS, Villach-Hradec-Salzburg, 2005. Dževad Karahasan - sabrana djela (Istočni diwan, Šahrijarov prsten, Sara i Serafina, Noćno vijeće), „Dobra knjiga“, Sarajevo, 2007. Izvještaji iz tamnog vilajeta, „Dobra knjiga“, Sarajevo, 2007. Sjeme smrti, Sarajevo, 2012. Što pepeo priča, Sarajevo, 2016. Nagrade 1981. Nagrada „Veselin Masleša“, Sarajevo; 1990. Jugoslovenska nagrada za roman, Sisak 1991. Književna nagrada franjevačke provincije Bosna Srebrena 1994. Evropska nagrada za esej „Charles Veillon“, Pariz 1995. Nagrada „Bruno Kreisky“ za političku knjigu, Beč 1996. Nagrada Stadtschreiber von Graz 1999. Nagrada Herder, Beč 2004. Leipciška književna nagrada za evropsko razumjevanje, Leipzig 2010. Slovenska Nagrada Vilenica, Vilenica; 2012. Počasna nagrada Nagrada Heinrich Heine, Düsseldorf 2012. Goethe medalja, Goethe instituta, Düsseldorf 2020. Goethe nagrada grada Frankfurta Miljenko Jergović: MUHAMED KONDŽIĆ: BITI HRVAT Ime ovoga pisca uzalud ćete tražiti na dva bratska leksikografska projekta: nema ga ni u Hrvatskoj književnoj enciklopediji, ni u Hrvatskoj U-ikipediji. Iako je neusporedivo značajniji prozaist od Ante Pavelića – s kojim ga je nepristojno u istoj rečenici i spominjati – a svojom je sudbinom i svjesnom odlukom o pripadanju mnogo veći Hrvat od Maka Dizdara, ime Muhameda Kondžića nije dobacilo do Zagreba. Gledao sam ga 1990. na osnivačkoj skupštini Hrvatskoga kulturnog društva Napredak u Sarajevu, onako malešnog i nabijenog, kako se drčno bori za svoje pravo da bude Hrvat među Hrvatima, i kako mu se ispotiha podsmijevaju i podgurkuju se bivši komunisti i neofiti, klerikalci koji su na svjetlo dana izašli nakon četrdesetpetogodišnje ilegale, časne sestre i svećenici, sve sami katolici pod punom ratnom spremom, uvjereni kako jednom Muhamedu od Boga nije dano da bude Hrvat, barem dok se u Zagrebu drukčije ne odluči. Uzalud je Kondžić vikao, uzalud se pozivao na godine provedene na političkoj robiji, nudeći im je kao da je njihova, pa da se tom robijom mogu ponositi kao sa svojom, hrvatskom mukom i patnjom. Samo neka njega, Muhameda, prime k sebi, i izaberu ga na neki hrvatski položaj. Vidio sam svojim očima, nikome tog dana do Hrvatskoga kulturnog društva Napredak nije bilo toliko stalo kao njemu. A kako sam ih gledao iz zadnjih redova, odakle se stvari najbolje vide, vidio sam ih sve. Muhamed Kondžić karijeru je počeo kao novinar tvorničkih novina po bosanskoj provinciji. Rođen 1932. u Derventi, u Sarajevu je studirao jugoslavistiku, a poslije se selio od Dervente i Prnjavora, do Slavonskoga Broda, Tuzle i Travnika, sve dok, na svoju nevolju, nije stigao u Zenicu. Povremeno bi radio i kao profesor srpskohrvatskoga jezika, ali za taj posao nije imao strpljenja. Nije znao s djecom, a nije znao ni s ljudima. Zapravo, nije znao sa sobom. Oni koji su ga od rana poznavali, ili su s njime studirali, govore da je u sebi nosio neku nepravdu, učinjenu njemu ili njegovima, za koju su mu bili krivi svi od njega jači i moćniji, nepravdu koju je htio pod svaku cijenu za života ispraviti. Odložimo na još nekoliko trenutaka priču o tome kako je Muhamed Kondžić ispravljao nepravdu. Bio je romanopisac i pripovjedač, možda i najbolji kojega je poslijeratna bosanska provincija imala. Značajan i u cjelini bosanske književnosti, darovitiji i ostvareniji od većine svojih hrvatskih ispisnika, onih iz metropolitanske, zagrebačke Hrvatske. Pisao je o suvremenom životu i o bosanskoj prošlosti. Bio je tvrd u izrazu, ali precizan i vrlo pismen. Poznavao je čovjekovu nesreću, bio srođen s nesrećom kao s vlastitom naravi, osjećao je kako se svud okolo pletu mreže zavjera i da se svakom preko noći može izvrnuti život. Danas njegove proze djeluju uspjelije, snažnije nego u vremenu u kojem su napisane. Evo naslova Kondžićevih knjiga: Noć nema svjedoka, Silicijum front, Žive muke, Ham-Dagova osveta, Uvježbavanje boli, Limeni lijes za Salcburg, Sužnji. Tko ih neće čitati, pošto u Hrvatskoj ne postoje, barem da zna kako je ovaj pisac imao dara za lijepe naslove. Njegovo stradanje započinje prije nego što je napisao prvi roman. Priča je tipična za onodobnu Bosnu i njezine političke procese. U zeničkim radničkim novinama Naša riječ objavio je članak pod naslovom „Koga kriju knjige dugovanja”, u kojem se bavio pronevjerama u zemljoradničkoj zadruzi iz Viteza. U koga je novinar dirnuo, kome se zamjerio i kakve je mračne sile u provinciji pokrenuo, to bi morao istražiti onaj tko bi se poželio baviti sudbinom jednoga hrvatskog pisca, ili političkim procesima u Bosni, općenito. Buknula je afera, koja, s obzirom na temu, nije mogla predugo trajati, a nakon što se sve smirilo, Muhamed Kondžić je uhapšen i optužen zbog verbalnog delikta i kontrarevolucionarnog djelovanja. Pratili su ga, a on je, nesretnik, negdje nešto izlajao. Bio je četrdesetogodišnjak, imao je ženu i dijete, sređen obiteljski život. Daleko od očiju slobodnoga svijeta, osuđen je na četiri i pol godine zatvora. Nakon što je istekla prva godina robije, javljaju da mu je sin stradao pod kotačima kamiona. Dvanaest mjeseci kasnije žena mu se ubija skokom s prozora hotela Metalurg. On se ne žali na dosuđenu kaznu, odbija pisati molbu za pomilovanje, na kraju odbija i skraćenje kazne za šest mjeseci. Odslužio je svaki dosuđeni mu dan robije. Kada je izašao iz zatvora, rečeno mu je da se ne može vratiti u stan koji je dobio od radne organizacije. Dobio ga je kao oženjen čovjek s malim djetetom, a sada nema ni ženu, ni dijete. Noćiva po parkovima i haustorima, na klupama željezničkog kolodvora, a zimi spava u šahtu za parno grijanje. Unutra je uvijek toplo, ali on se plaši da bi ga mogli zauvijek unutra zatvoriti, da bi netko mogao zavariti šaht. Traje to godinama, dok svud okolo ljudi normalno žive, uživajući u blagodatima liberalnoga jugoslavenskog socijalizma. Muhamedu gore ne bi bilo ni u Staljinovoj Rusiji. Tada su se Muhamedu Kondžiću dogodile dvije stvari. Postao je Hrvat, i počeo se baviti književnošću. Pisao je gdje je i kako je stigao, po klupama, šahtovima i kolodvorima, u rokovnicima i po papirićima. Teško da bi se moglo naći boljega i ispravnijeg motiva za ulazak u literaturu. Suprotstavljajući svoj tekst općoj propasti koja ga je zadesila, kontrapunktirajući književnost životu, Kondžić je spašavao razum i dušu. Nagrada koju time osvaja svakako je veća od Nobelove, premda nema publike koja do nje drži. A što se tiče hrvatstva, ono je, bez svake sumnje, reaktivno. Hrvat im je Kondžić postao u inat, naivno suprotstavljajući takvo nacionalno samoodređenje onima koji su ga osudili i pritom mu uništili obitelj. Njegova je naivnost vrijedna poštovanja, a takvo, Kondžićevo hrvatstvo ganutljivo je srodno Maruninom. I za njega, hrvatstvo je moralna kategorija. Nije htio biti ono što su bili njegovi progonitelji. Malo po izlasku s robije, 1976. pisac je na veličanstven način ušao u književnost. Sarajevski dnevni list Oslobođenje održavao je natječaj za kratku priču, koji je, za razliku od sigurnosno provjerenoga Večernjakova konkursa, bio – anoniman. Tako je Kondžić pod različitim šiframa poslao pet svojih priča, i osvojio prvu, drugu i treću nagradu, dok su mu preostale dvije priče trebale biti otkupljene. Bio je to strašan skandal, silna osveta talenta nad državom i Partijom. Šifre su se, naime, razotkrivale tako što je autor, nakon objave u novinama, slao dokaz svoga autorstva. Pet puta Kondžić, pet puta neprijatelj države. Kakav neoprez čuvara revolucije! Ali naravno, nagrada nije javno uručena, nije bilo plakete, cijela stvar je prikrivena i zataškana. Pisac se, međutim, okoristio: tri godine kasnije, 1979. omogućeno mu je da objavi prvu svoju knjigu. Bilo mu je četrdeset i sedam. Kao meni danas. U sljedećih deset godina odvila se književna karijera Muhameda Kondžića. Napisao je sve što je stigao, i opet je dobio stan. Sada mu je bila dovoljna garsonijera. Stigao je dobiti i neke književne nagrade – što bi moglo značiti da mu je grijeh protiv socijalizma bio oprošten – a onda je došlo do velikih promjena, i s književnošću je za Kondžića bilo gotovo. Došlo je na red hrvatstvo. Htio je 1990. da se i za njegovu muku zna. Uhvatila ga je luda, kao i tolike bivše robijaše, ustaške kćeri i sinove, mučenike jednoga muklog doba, koje se u Bosni razlikovalo od svega što se događalo u Zagrebu ili Beogradu. Zbog te razlike su se, možda, i okretale glave od sudbina kakva je bila Kondžićeva. Pokušao sam ga tada upoznati, ali nije išlo. Bio je sumnjičav. Odmah mi je zamjerio nešto što sam napisao o Tuđmanu. No, kratko će trajati to vrijeme ludovanja i pokazivanja vlastitih ožiljaka. Počinje rat, koji će sve stvari, i sve ljude, vratiti na početak i privesti ih njihovim stvarnim sudbinama. Nikada, nijedna knjiga Muhameda Kondžića nije objavljena u Hrvatskoj. U Bosni je prisutan u panoramama i antologijskim pregledima. I neshvaćen. Kakav bi i mogao biti čovjek takve životne putanje? Upravi Gradske biblioteke u Zenici 1994. uputio je pismo u kojem traži da mu se knjige povuku iz javnog opticaja. Sljedeće godine se razbolio. Umro je 7. listopada 1996. Po vlastitoj želji, pokopan je bez ikakvih ceremonija i bez prisustva javnosti. Ostavio je novac da se plate ona dvojica koja će iskopati grob. Nikome nije dugovao, niti je ljude molio da mu išta halale. MG97 (N)