Crkveni kalendari za 2011, 2015, 2016, 2017, 2018, 2020. i 2022. godinu. Dobro očuvani, kompaktni, bez podvlačenja, žvrljotina i fizičkih oštećenja. Izdanje Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC. *************************************************************************************** TAGS: Srpska Pravoslavna Crkva, manastir, Patrijaršija, Pravoslavlje, Srbija, kalendar

crkveni kalendar verski kalendar dobro očuvan izdanje udruženog saveza pravoslavnog sveštenstva SFRJ Beograd

PRAVOSLAVNI KALENARI OD 13 KNJIGA MEKOG POVEZA 1. KALENDAR ZA PRESTUPNU 1980 2. NIKUATVANA BIGIRUDUCA SAPASE, SPASI NAS 3. KALENDAR ZA PROSTU 1999 4. KALENDAR ZA PROSTU 1999 5. KALENDAR ZA PROSTU 2001 6. KALENDAR ZA PROSTU 2002 7, KALENDAR ZA PROSTU 2004 8. KALENDAR ZA PROSTU 2005 9. KALENDAR ZA PROSTU 2005 10. CRKVENI KALENDAR PLANER 2009 11. CRKVENI KALENDAR I PLANER ZA PROSTU 2011 12. KALENDAR ZA PROSTU 2011 13. KALENDAR SVAKODNEVNI PODSETNIK 2012 TVRDOG POVEZA STANJE. OČUVANE, KNJIGE KAO NA SLICI, OCENA. 2. 3+, OSTALE 4, 4... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, MS RF 1/5 IZA

SRPSKI PRAVOSLVNI I OBIČAJNI KALENDAR ZA PRESTUPNU 2008 Srpski pravoslavni i običajni kalendar za prestupnu 2008. godinu sadrži žitije svetih za svaki dan u godini po crkvenom kalendaru, kao i srpske narodne običaje vezane za velike crkvene praznike. Žitija svetih preuzeta su iz `Ohridskog priloga` Svetog vladike Nikolaja ohridskog i žičkog. Žitije Svetog vladike Nikolaja ohridskog i žičkog napisao je Episkop raško-prizrenski Artemije i nalazi se u ovoj knjizi. Srpski narodni običaji opisani su samo u onoj meri i obimu u kome su u direktnoj vezi sa pravoslavnom tradicijom i crkvenim praznicima. U uvodnom delu nalazi se spisak najčešćih Krsnih slava u Srba, kratka objašnjenja o pravoslavnom kalendaru i njegovim osnovama, popis pokretnih crkvenih praznika, kao i pravila posta. 16.x23.5 cm, meki povez, 302 str. L.. SAJ.D. O.1. . P. 6

,,Ово је једна радосна књига пуна потресних ствари и тако је треба доживети зато што је ово књига о Светим Српским Новомученицима и Исповедницима. Дакле, то је само један мали део од хиљаде и хиљаде страдалих које је свакако Господ Бог препознао као своје, али и које су људи препознали као свете. Ова књига обухвата само оне који су уписани у црквени календар, имају своју службу, имају свој дан прослављења`, рекла је Зорица Ковачев овом приликом и додала: ,,Није ово моје дело - ја сам само овде мали проводник свега овога. Стицајем околности сам баш ја изабрана да ово саберем`. На крају свог излагања гђа Ковачев је истакла: ,,Ту мрвицу нечега што сам сазнала имала сам жељу да поделим са вама, са свима другима који ће узети ову књигу, који можда нису били у прилици да све ово виде. Молила бих све да нам ови свети мученици и исповедници, наши српски преци, наши савременици, између осталих којима се молимо, пред престолом Божијим буду молитвеници...``

Deo iz knjige: ŠTA JE TO VERA? Koren ovog pitanja se krije u hrišćanskoj antropologiji. Šta je to čovek? Po čemu se on razlikuje od drugih bića? Ovde, na zemlji, srećemo raznovrsne oblike i ispoljavanja života, ali između čoveka i bilo kog drugog bića postoji neizmerna provalija. Čovek – kakva je to tajna? Vidimo da je čovek po svom telesnom sastavu sličan drugim bićima, i da je on istovremeno velika tajna. Čovek ne pripada samo zemlji, on pirpada i večnosti. I on sam je svestan te tajne. S jedne strane, čovek je predmet ovog sveta, uslovljen je njegovim zakonima. S druge strane, čovek oseća da je slobodno biće, ličnost koja ima mogućnost samoopredeljenja. Sveto Pismo nam otkriva ovu tajnu. Gospod stvara čoveka od zemlje i istovremeno udahnjuje u njega nešto drugo, Božansko, nezemaljsko, što se u Bibliji naziva „dahom života“. To je čovekova duša. U duši se otiskuje obraz Božiji. On je kao senka Boga na zemlji. U samom stvaranju čoveka, koji se nalazi na granici dva sveta – materijalnog i duhovnog, u samoj duši čoveka, koji je odraz i obraz Boga, krije se tajna njegove unutrašnje slobode… SADRŽAJ Šta je to vera, 5 Poverenje u Boga, 11 Krštenje, 23 Pokajanje, 36 Duhovni otac – duhovnik, 40 Molitva, 44 Post, 70 Sveštenstvo, 86 Monaštvo, 92 Ikona, 110 Poštovanje Svetih, 123 Poklonjenje Krstu Hristovom, 136 Nedelja – dan Vaskrsenja Gospodnjeg, 140 Demoni – nepriajtelji čovekovog spasenja, 143 Prvorodni greh i izgnanje Adama iz Raja, 158 Sveti Praoci – starozavetni pravednici, 166 Strašni sud Božiji, 172 Nebesa – jedini istinski zavičaj čovekov, 178 SPSENjA NEMA VAN ŽIVOTA U CRKVI Jedna, Sveta, Apostolska Crkva, 187 Crkveni obredi, 199 Crkveni jezik, 209 Crkveno pojanje, 212 Crkveni kalendar, 218 HRIŠĆANSKA BORBA ZA ŽIVOT VEČNI Oosam osnovnih strasti protiv kojih Hrišćanin mora da se bori, 229 O prelesti, 242 O grehu bluda, 246 O grehu laži i licemerja, 254 O grehu praznoslovlja i brbljivosti, 258 O fanatizmu, 266 O tome da ne treba verovati snovima, 272 O neosuđivanju, 274 O ljubavi prema Boguu i prema ljudima, 280 O ljubavi prema neprijateljima, 287 Zbog čega nas Gospod trpi, 294 HRIŠĆANSKI PUT – PUT BOGOČOVEKA Hristov lik – spasenje sveta, 317 Krsna Stradanja Isusa Hrista, 323 Pokajanje – Put Hrišćaninov ka spasenju, 332

kindergarten teacher`s manual Ево увода у основна црквена учења, догађаје у литургијском календару, библијске приче и химне. student book

KNJIGE TRI ENOHA Džozef Lampkin TRI KNJIGE ENOHA Dr Dzozef B. Lampkin Dobro poznato i hvaljeno delo dr Džozefa Lampkina prošireno je tako da uključuje nova istraživanja o Enohovim knjigama, palim anđelima, čuvarima i nefilima. Nakon što predstavlja opsežnu istorijsku pozadinu Prve, Druge i Treće knjige Enohove, Lampkin sastavlja istorijsku priču o palim anđelima, čuvarima i nefilima, koristeći svoje opsežno poznavanje drevnih tekstova. Istorija palih anđela čvrsto je povezana uz pomoć drevnih knjiga kao što su Enoh, Jašer, Jubileji, Knjiga divova, Ratni svici i mnoge druge. Priča će vas zaprepastiti. Nove informacije o Prvoj knjizi Enohovoj su znatno proširene. Lampkin opisuje Enohov kalendar i njegovo ključno mesto u Danilovom proročanstvu. On rastavlja Prvu Enohovu, deo po deo, da bi opisao njenu istoriju, vremenski okvir autorstva i njen sadržaj. U celom tekstu je obilje korisnih beleški. Ovaj tom sadrži Prvu Enohovu knjigu (Etiopsku Enohovu knjigu), Drugu Enohovu knjigu (Slovenske tajne Enoha), Treću Enohovu knjigu (Hebrejsku knjigu o Enohu) i Knjigu o Palim anđelima, čuvarima i poreklu zla. Proširen komentar uključen je za tri Enohove knjige, kao i za odeljke o anđelima, proročanstvima i enohijanskom kalendaru. Dr Džozef Lampkin je autor preko dvadeset knjiga. Redovno se pojavljuje kao stručni gost o temama religije, teologije i crkvene istorije. ---------------------- Opis Sadržaj Uvod………………………………………………………………………………………….5 1. Enohova………………………………………………………………………………..25 Kalendar Enohovih i Danilovih proročanstava…………………………157 Zaključak 1. Enohove………………………………………………………………159 2. Enohova………………………………………………………………………………209 3. Enohova………………………………………………………………………………211 Priča o palim anđelima, čuvarima i nefilima……………………………217 Alfa…………………………………………………………………………………………275 Uvod……………………………………………………………………………………….277 Pali anđeli, čuvari i poreklo zla……………………………………………….335 Omega ……………………………………………………………………………………337 O drevnim tekstovima…………………………………………………………….351 Imena i položaji anđela……………………………………………………………366 Obim: 367 str, format: A5 Knjiga je NOVA..... ----------------------------------- 0,0

IZDRŽIMO NA UZANOM PUTU - Jovan Janjić Veliki duhovni otac patrijarh Pavle upokojio se pre više od jedne decenije, ali njegove poruke i pouke i danas zvuče sveže, aktuelno, ovdašnje. One su – trajne i nezaboravne. To se uverljivo vidi u ovoj knjizi, pod naslovom „Izdržimo na uzanom putu“. Veliki znalac patrijarhovog života dr Jovan Janjić, u ovoj knjizi je sakupio oko 400 zlatoustih poruka još uvek neproglašenog sveca, četrdeset četvrtog patrijarha srpskog. U poglavljima „Na putu vere“, „Sloboda – prvo lice čoveka“, „Uvek i svuda ljudski“, „Večna borba dobra i zla“, odmotava se jedna neprekidna brojanica mudrosti, poruka, saveta, ukazivanja – neophodna svakom hrišćaninu. Knjiga nije zbir crkvenih propovedi i beseda. Zahvaljujući ogromnom životnom iskustvu i iskušenjima kroz koja je prošao, patrijarh Pavle govori i o slobodi, pravdi, ljubavi, toleranciji, poštovanju, miru… O temama koje su i sada u našem svakodnevnom kalendaru poslova i razmišljanja. k15+

Srpski jerarsi:od devetog do dvadesetog veka,Sava,episkop šumadijski Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,† САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Овај угледни архијереј Српске православне цркве био је одличан организатор, изузетан домаћин, свестран научни радник, један од нај-образованијих епископа свога времена. Рођен је 13. априла 1930. године у Сенти. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, потом се уписао у Богословију Светог Саве у манастиру Раковици и завршио је 1950, а на Богослов-ском факултету у Београду дипломирао је 1954. године. Академску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на Старокато-личком богословском факултету у Берну. По повратку из Швајцарске, постављен је 1958. године за суплента Богословије Светог Саве у Бео-граду. Поред професорских обавеза марљиво је радио на докторској те-зи: Типик архиепископа Никодима, коју је одбранио 15. маја 1961. годи-не на Богословском факултету у Београду. Замонашен је 3. новембра 1959. у манастиру Ваведењу у Београ-ду, а 4. децембра исте године рукоположен је за јерођакона; у чин јеро-монаха рукоположен је 1961. године. Исте године изабран је за викар-ног епископа моравичког; хиротонисан је у београдској Саборној црк-ви 23. јула 1961. Као епископ предавао је на Богословском факултету литургику са црквеном уметношћу у времену од 1961. до 1967, а тада је изабран за епископа источноамеричког и канадског. У тој епархији остао је до 1977, када је изабран за епископа шумадијског. Овом углед-ном архијереју често су повераване на администрирање упражњене епархије: Источноамеричка и Канадска (1977-1978), Жичка (1978), Ба-натска (1980-1985), Темишварска (1980-1996), Средњезападноамеричка (1986-1988), Западноамеричка (1986-1988) и Бачка (1988-1990). За време свога архипастирског служења владика Сава је представ-љао нашу Цркву у Комисији за припрему Светог и Великог сабора Православне цркве (1979-1991); био је члан Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом у периоду од 1980. до 1991. и члан Комисије Светога архијерејског сабора за вођење разговора с представницима такозване Македонске православне цркве; узео је учешћа на више свеправославних и међуцрквених скупова. У Шумадијској епархији владика Сава је започео градњу више од сто нових храмова (педесетак ових осветио је за време свога живота). За његово време обновљени су манастири Никоље Рудничко, Петков-ица у Страгарима, Павловац на Космају и Брезовац на Венчацу. Својим средствима подигао је цркву Светог великомученика Георгија у Ви-шевцу, родном месту Карађорђа Петровића (Свети великомученик Ге-оргије био је Владикина крсна слава). Захваљујући њему, враћен је ко-нак манастиру Каленићу, који је држава била национализовала после Другога светског рата. У овом манастиру основао је епархијску ризни-цу и библиотеку. У Крагујевцу, седишту епархије, подигао је Епархиј-ски центар. У свом пастирском раду посебну пажњу је посветио подмлађи-вању свештеничког кадра, попуњавању упражњених, као и оснивању нових парохија. Вредни епископ Сава основао је више епархијских фондова, Дом за децу „Свети Јован Крститељ“, амбуланте у селима Клоки и Цветојевцу, добротворни фонд „Човекољубље“ итд. Веома је био ангажован на развоју црквене просвете. Дао је велик допринос ре-форми и унапређењу нашега црквеног школства. Његовим заузимањем, у Крагујевцу је отворено 1997. године одељење Београдске богослови-је, које је на ванредном заседању Светога архијерејског сабора 2000. проглашено самосталном Богословијом Светога Јована Златоуста. Као викарни епископ моравички покренуо је на српском и енгле-ском језику часопис „Српска православна црква – њена прошлост и са-дашњост“. Уређивао је „Православље. Новине Српске патријаршије“ и „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“. У Америци је покренуо часопис „Стаза православља“. У Шумадијској епархији по-кренуо је епархијски лист „Каленић“. Под истим називом основао је епархијску издавачку установу, која је објавила више од 120 наслова. Од 1997. године редовно је штампао епархијски шематизам. У епархи-јама у којима је администрирао обновио је часописе: у Банатској – „Ба-натски весник“, а у Бачкој – „Беседу“. Поводом значајних датума уре-дио је више споменица које је издала Српска православна црква. Дуже је време уређивао годишњак Црква. Календар Српске православне па-тријаршије, био је и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научно-истраживачком пројекту Матице српске у Новом Саду. Ценећи научно-истраживачки рад Саве (Вуковића), епископа шу-мадијског, Српска академија наука и уметности га је 1991. изабрала за дописног члана; исте године Матица српска, где је био члан Лексико-графско-библиографског одељења и Темишварског одбора, изабрала га је за члана сарадника, а 1995. за сталног члана сарадника. Научним радом почео је да се бави као студент Богословског фа-култета. Објавио је велик број чланака, прилога и приказа, као и велик број одредница за разне енциклопедије, претежно из области историје Српске православне цркве али и из литургике. Навешћемо најважније књиге из историје Српске православне цркве: Писма патријарха Геор-гија Бранковића са коментарима(1983); Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941 (1994, на српском и енглеском); Српски јерарси од деветог до двадесетог века (1997); Гробна места српских архијереја (1999). Од литургичких радова, поред докторске ди-сертације Типик архиепископа Никодима, издвајамо: Први превод Јерусалимског типика код Срба. Поводом 650. годишњице преставље-ња архиепископа српског Никодима, „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“, Београд 1974, 271-276; Заамвоне молитве, „Гла-сник. Службени лист Српске православне цркве“ Београд, 1976, 106-108; Слављење празника телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, у Црква. Календар Српске патријаршије за пре-ступну 2000. годину, Београд, 1999, 34-43; Богослужбена употреба Романових кондака данас, у Црква. Календар Српске патријаршије за преступну 2001. годину, Београд, 2000, 48-54; Свештеничке униформе и одежде, у Службено одело у Србији у 19. и 20. веку, Историјски музеј Србије и Галерија САНУ, Београд, 2001, 226-237. Скупштина града Крагујевца одликовала је 1998. владику Саву Орденом Светог Георгија. Последњи Свети архијерејски сабор у чијем је раду учествовао одликовао га је Орденом Светог Саве првог степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за самопрегорно и успешно архијерејско служење, као и за научни рад у духу православља, којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте. Десетак дана после овога указаног поверења епископ Сава се 17. јуна 2001. године, након краће болести, преселио у вечност. То је било изненађење за све, а посебно за људе који су с њим сарађивали, који су га уважавали и поштовали. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу. Објављивање ове књиге именских и хронолошких регистара добро је дошло као путоказ за сналажење у Владикином капиталном делу о српским јерарсима. проф. др Предраг Пузовић``

U dobrom stanju! USPOMENE VOJEVANJA ZA NARODNO OSLOBOĐENJE 1876 SA 32 SLIKE ARSA PAJEVIĆ REPRINT IZDANJE NOVI SAD GRADSKA BIBLIOTEKA GIMNAZIJA J. J. ZMAJ 2001 STRANA 481 TVRDI POVEZ ILUSTROVANO Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

IZ CRNE GORE I HERCEGOVINE - Arsa Pajević Prema knjizi iz 1891 Iz Crne Gore i Hercegovine : Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje 1876. : Arsa Pajević Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje sa 32 slike 548 str STANJE KAO NOVO L. 1/2 Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihovil Bolonić (Vrbnik, 3. siječnja 1911. – Krk, 16. veljače 1984.) je bio hrvatski povjesničar te aktivni društveni radnik. Životopis Rodio se u Vrbniku 1911. Studirao je u Ljubljani gdje je diplomirao na Bogoslovnom fakultetu. Radio je kao tajnik Krčke biskupije. Obnašao je dužnost Stolnog kaptola na Krku i tajnog komornika (noseći naslov monsinjora). Iako je bio crkvenom osobom, Izvršno vijeće Sabora SRH dodijelilo mu je `izuzetno priznatu mirovinu` zbog zasluga na kulturnom polju. Znanstvenim se radom bavi u kasnijoj dobi. Uglavnom se je bavio arhivskim materijalima na Krku. Najviše ga je znanstveno zanimala srednjovjekovna i novija povijest Krka, glagoljaška prošlost Krka i okolice, a osobita mu je zasluga otkrivanje ekonomskog i socijalnog položaja malog primorskog puka u prošlosti. Kao društveni radnik djelovao je u okviru akcija Katoličke Crkve i SSRNH. BOLONIĆ, Mihovil, povijesni pisac (Vrbnik na Krku, 3. I 1911 — Krk, 16. II 1984). Osnovnu školu završio je u Vrbniku, gimnaziju polazio u Krku (1921–27) i Splitu (1927–29), teologiju studirao u Splitu (1930–32) i Ljubljani (1932–36). Za svećenika je zaređen 1934. Obavljao je službe kapelana (1934–36), biskupijskog arhivara (1936–54) i tajnika biskupske kancelarije (1954–79) u Krku. Istodobno je bio dijecezanski konzultor i prosinodalni ispitivač. — B. istražuje kulturnu, socijalnu i crkvenu prošlost otoka Krka, kvarnerskih otoka i Hrvatskog primorja, napose djelovanje i život glagoljašâ. Objavio je više priloga i povijesnih rasprava u časopisima i godišnjacima: Krčki kalendar (1953–55), Bogoslovska smotra (1965–68, 1970, 1972, 1973, 1975–77), Krčki zbornik (1970–72, 1975), Vjesnik Historijskog arhiva u Rijeci i Pazinu (1972, 1974), Senjski zbornik (1973–75, 1977), Istarska danica (1974), Croatica Christiana periodica (1980) i dr. U brojnim studijama i djelima B. obrađuje dosad nedovoljno rasvijetljena pitanja iz krčke povijesti, temeljeći ih na bogatoj faktografskoj građi i obilju izvornih podataka. DJELA: Parčićeva tiskara u Glavotoku. Rijeka 1965. — Krčki seoski kaptoli pioniri i nosioci liturgijskog života. Bogoslovska smotra, 38(1968) 2, str. 263–284. — O životu i radu Ivana Feretića (1769–1839). Krčki zbornik, 1970, 1, str. 285–349. — O životu i radu Dragutina A. Parčića. Bogoslovska smotra, 42(1972) 4, str. 413–433. — Crkveni patronat na području senjsko-modruške biskupije. Senjski zbornik, 5(1973) str. 219–318. — Kapari vrbnički. Zagreb 1973. — Bratovština sv. Ivana Krstitelja – Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Zagreb 1975. — Stoljetne veze krčkih i senjskih glagoljaša. Senjski zbornik 6(1975) str. 81–139. — Ekonomsko-socijalno stanje krčkih glagoljaša. Bogoslovska smotra, 45(1975) 1, str. 97–116; 46(1976) 4, str. 475–500; 47(1977) 1, str. 101–123. — Otok Krk kroz vjekove (suautor I. Žic Rokov). Zagreb 1977. — Otok Krk kolijevka glagoljice. Zagreb 1980. LIT.: N. Marulić: O prvoj štampariji na otoku Krku. Krčki zbornik, 1972, 5, str. 408–409. — M. Bogović: Bratovštine na otoku Krku. Zvona, 15(1976) 5, str. 5. — V. Dorčić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic-Rokov, Otok Krk kroz vjekove. Marulić, 11(1978) 2, str. 206–207. — S. Kovačić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic Rokov; Otok Krk kroz vjekove. Crkva u svijetu, 13(1978) str. 183–184. — Isti: Mihovil Bolonić, Bratovština sv. Ivana Krstitelja Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Ibid., str. 184–185. — D. Horvatić (D. H.): Mihovil Bolonić »Otok Krk, kolijevka glagoljice«. Marulić, 14(1981) 4, str. 420–421. — F. E. Hoško: Mihovil Bolonić – Ivan Žic-Rokov: Otok Krk kroz vjekove. Croatica Christiana periodica, 5(1981) 7, str. 79–81. — Isti: Mihovil Bolonić: Otok Krk kolijevka glagoljice. Ibid., str. 81–83. — P. Strčić: Radovi Mihovila Bolonića o Krku i glagoljaštvu. Jadranski zbornik, 12(1982–85) str. 555–563. — Isti: In memoriam mons. Mihovilu Boloniću. Vjesnik, 45(1984) 13 097, str. 5. — M. Valković: In memoriam – Mihovil Bolonić 1911–1984 (s bibliografijom radova). Croatica Christiana periodica, 8(1984) 14, str. 225–229. — A. Benvin: In memoriam Mihovil Bolonić. Slovo, 35(1985) str. 155–156. Glagoljica (staroslovenski – sloven – `sloviti` – `govoriti`) je pismo koje su slovenski narodi koristili u drugoj polovini 9. veka. U današnjoj nauci prevladava mišljenje da ju je sastavio jedan od slovenskih misionara Ćiril u drugoj polovini 9. veka (oko 863. godine), uz pomoc svog brata Metoda. On je tim pismom preveo Bibliju i to na staroslovenski jezik. Glagoljica je sastavljena, po jednoj hipotezi, prema grčkom tajnopisu. Prvobitno je imala 40 slova, a posle 38 slova (svako slovo je imalo dvojaku vrednost – glasnovnu i brojnu). Od spomenika pisanih glagoljicom poznati su: Zografsko jevandjelje, Asemanovo jevandjelje, Sinajski psaltir, Marijinsko jevandjelje, Baščanska ploča i Kocev glagoljaš, Bečki listići, Hrvojev misal. Originalni tekstovi Kirila i Metoda nisu sačuvani, vec samo prepisi tih tekstova s kraja 10. i početka 11. veka. Prvobitna glagoljica je predstavljala tip oble glagoljice sa okruglim slovima. Ovom su glagoljicom pisane knjige koje koje su doneli ucenici slovenske brace iz Moravske u Bugarsku, Makedoniju, Rasku, i u primorsku Hrvatsku i Dalmaciju. U zapadnim predelima glagoljica je ostala vrlo dugo u upotrebi u crkvi, ali se promenila pod uticajem beneventane i gotice, postala ostrija, uglasta, sa izlomljenim linijama i zato se naziva uglasta glagoljica. U nekim mestima Dalmacije rimokatolicki svestenici i danas odrzavaju glagoljicu kao slovensko pismo za koje se u 10. veku borio Grgur Ninski. Glagoljicu su negovali i uporno cuvali narodni svestenici nazvani `glagoljasi`, iz otpora prema tudjinskom uticaju preko latinskog pisma u crkvi. Stare hrvatske glagoljske knjige liturgijskog karaktera pisane su svecanom glagoljicom, lepim, uspravnim slovima. Od kraja 14. veka, kada je usla u administraciju, glagoljica je brzopisna, sa mnogo ligatura i abrevijacija (vezanih slova i skracenica).

MIODRAG AL. PURKOVIĆ KNEZ DESPOT STEFAN LAZARE Predgovor - Sima M. Ćirković Pogovor - Svetozar Radojčić Izdavač - Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd Godina - 1978 164 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Knez i despot Stefan Lazarević Dodatak I - Oko jedne minijature Minhenskog psaltira Dodatak II - Srbi i Sabor u Konstanci Pogovor Skraćenice Imenik lica i mesta `Miodrag Al. Purković (Požarevac, 29. jul 1907 — London, 12. decembar 1976) bio je srpski istoričar. Pripada grupi srpskih istoričara koje su posle Prvog svetskog rata pripremili naši stariji poznati istoričari – profesor Univerziteta u Beogradu – Stanoje Stanojević, Jovan Radonić, Dragutin Anastasijević i Vladimir Ćorović. Toj grupi, zajedno sa Purkovićem, pripadaju Petar Popović, Jovan Tošković, Đorđe Sp. Radojičić, Mihailo Dinić, Dragoslav Stranjaković, Miodrag Jugović i drugi. Purković je rođen 16. jula 1907. godine. (po starom kalendaru) u Požarevcu u trgovačkoj školi od oca Alekse i majke Zorke, rođ. Jovanović. u Požarevcu je završio osnovnu školu i gimnaziju 1924, uvek među najboljima. Takav je bio i na filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je od 1924. do 1928. studirao pod: a)opštu istoriju, b)nacionalnu istoriju i istoriju Vizantije, v)jugoslovensku književnost. Radi proširenja svoga znanja odmah nakon studija odlazi u Pariz, gde je 1928. i 1929. radio u Narodnoj biblioteci, Biblioteci Sorbone, Slovenskom institutu itd. Posle ovoga je svu pažnju posvetio izradi svoje doktorske teze „Avinjonske pape i srpske zemlje“. Tezu je odbranio 1934. i odmah ju je štampao u svom rodnom gradu. Uspešna teza i već dosta objavljenih kraćih i dužih članaka preporučili su ga za asistenta na katedri istorije na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Tu ga je 1941. kao tek izabranog docenta, zatekao i Drugi svetski rat, u kome je dopao nemačkog zarobljeništva. Pošavši u Nemačku kao rezervni oficir – zarobljenik, Purković je zauvek napustio svoju zemlju. Zarobljeništvo je proveo u logoru Oflag VI S u Osnabriku, gde je često zarobljenicima držao predavanja iz srpske istorije. Posle kapitulacije Nemačke, neko vreme je ostao bez posla. Od januara 1947. do januara 1948. bio je zaposlen kao pripadnik Građanske službe bezbednosti u Osnabriku. Prešao je u Englesku, od januara 1948. do januara 1949. predavao je istoriju Srpske crkve u Bogoslovskoj školi za srpske đake u Dorčester koledžu kod Oksforda. Posle ovoga je dobio službu sekretara Srpske crkveno-školske opštine „Sv. Sava“, u Londonu, u kome je zvanju i umro 12. decembra 1976, radeći na istoriji do poslednjeg časa. Purković je ostavio nedovoljno podataka o čemu je sve pisao i gde. Nešto je ostalo zabeleženo na engleskom, veći deo je objavio uz svoje delo „Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu“, ali, najveći deo se mora pronaći po listovima, časopisima i zbornicima u kojima je sarađivao, kako pre rata tako i posle. Dela Miodraga Al. Purkovića: Avinjonske pape i srpske zemlje, Bugarsko srpsko zbližavanje kroz vekove, Da li se sećate, Životvorni sokovi Srpstva, Zagonetni grob u ravanici Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu, Jelena, žena cara Dušana, Još nekoliko tablica za hronologiju, Knez i despot Stefan Lazarević, Kćeri kneza Lazara, Nekoliko tablica za izračunavanje uskršnjih datuma, Požarevac, Popis crkava u staroj srpskoj državi, Princeze iz kuće Nemanjića, Rukosadi u Tuđini, Svetiteljski kultovi u staroj srpskoj državi prema hramovnom posvećivanju, Srpski vladari Srpski patrijarsi Srednjeg veka, Hilandarski igumani Srednjeg veka Pored svih ovih izdanja: knjiga, rasprava, objavio je preko dvesta članaka i priloga u brojnim časopisima kako u zemlji tako u rasejanju od 1927. do 1976. (Građanin, Glasnik profesorskog društva, Vreme, Naša riznica, Požarevački građanin, Bogoslovlje, Braničevski vesnik, Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva, Jugoslovenski istorijski časopis, Glasnik Skopskog naučnog društva, Hrišćansko delo, Rodoljub, Oslobođenje London, Glas Ravne Gore, Glasnik srpske pravoslavne crkve, Slobode iz Čikaga, Glas kanadskih Srba, Sloge iz Perta, Bratstva iz Toronta, Demokratska misao, Savez zemljoradnika iz Čikaga, Razvigor iz Johanezburga, Kanadski Srbobran, Glasnik Srpskog istorijskog kulturnog društva Njegoš iz Čikaga, Enciklopedija Britanika Čikago – London – Toronto, Svremenik Pariz, Glas Srpske pravoslavne crkve u Zapadnoj Evropi, Vazduhoplovni glasnik iz Londona, Zbornik Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, Naša reč London, Kulturno – literarni prilog Udruženja Jugoslovena u Švajcarskoj za uzajamnu pomoć...)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Angora Bajazit Baoša Jela Baošić Đura Baošić Stracimirović Bar Beograd Bosna Vuk Branokvić Grgur Branović Đurađ Lazar Branković Mara Budva Budim Vlaška Hrvoje Vukčić Marin Gradić Gračanica Mihailo Dinić Dragaš Konstantin Drivast Dubrovnik Dunav Car Dušan Zeta Nikola Zojić Jevgenija Jedrene Jefimija Jusuf Kiselkov Konstantin Filozof Konstanca Kosovo Kotor Kruševac Lazar Vuk Lazarević Ljubostinja Manojlo Madžarska Mađarska Lazar Mirković Mriča Vojvoda Mihailo Vojvoda Mleci Murat Musa Stefan Nemanja Nikopolj Stojan Novaković Novo Brdo Olivera Mavro Orbin Ostoja Paptelejmon Pašajit Peć Pipo Spano Priština Ravanica Đorđe Radojičić Resava Rovine Sandalj Hranić Sveta Gora Sveti Srđ Ser Sigismund Skadar Solun Srbija Srebrenica Stragari Sulejman Tvrtko Timur Toplica Tripolje Turska Uglješa Ulcinj Herman Hilandar Hrvoje Vukčić Camblak Grigorije Carigrad

Knjiga je dobro očuvana. КЊИГА 1 САДРЖАЈ Ко су синови Божји, 1 Ко је била Кајинова жена - Божја воља као једино мерило добра и зла, 12 Став Православне цркве према слободи воље и предестинацији (предодређењу), 23 Став Православне цркве о употреби контрацептивних средстава и побачају, 30 Шта је акривија, а шта икономија (о лажи), 42 Непроменљивост канона и живот савременог човека у Цркви, 63 Бесмртност душе и смисао вере у загробни живот, 70 Где се налазе рај и пакао, 78 Који се дух јавља спиритистима, 86 Шта ће бити са душама оних који нису упознали хришћанство и умру ван крила Цркве, 99 Зашто се врши парастос изгинулим у борбама за слободу - од Косова до данас - када су они свети, 119 Став Српске православне цркве о старом и новом календару, 139 Да ли је који дан у седмици посвећен Светој Богородици, 159 Дан празновања Светога Саве, 162 Ко је писац грчке службе Светог Јована Владимира коју је штампао Јован Папа 1690. године, 170 Прослављање Светог архиђакона Стефана и Светог пророка Илије, 184 Сликање лика Христовог и Светих, 191 Представа фигуре са круном на глави у црвеној хаљини на иконама Силаска Светог Духа на апостоле, 200 Како се слика Свети Христофор, 204 Шта означавају у црквенословенским штампаним еванђељима слова - бројеви испод зачала, 214 Шта су то криптографи, 220 Особито поштовање дванаест петака у нашем народу, 226 Зашто се једна седмица пред Велики пост зове `трапава` а једна уз пост `глувна`, 235 Шта значе речи `истјеје Тебје причашчатисја` из 9. песме канона пред причешћем и који је то `невечерњи дан`, 246 Разлика мелодије свјетилна другог гласа - о посебном певању Великог славославља 6. гласа, 252 Постоји ли у црквеном појању подобни и који их гласови имају, 265 СВЕТЕ ТАЈНЕ И МОЛИТВОСЛОВЉА Када се читају молитве жени четрдесети дан по рођењу детета, 269 Чита ли се молитва четрдесети дан по рођењу неправославним мајкама, 277 Како се пева `Јелици..` на крштењу, 280 Крштење детета некрштених родитеља, 286 Крштење лица које је хируршком интервенцијом променило пол, 291 Промена имена приликом крштења одрасле особе, 295 Зашто су потребни кумови за крштавање одраслих лица, 301 Могу ли муж и жена да кумују деци истих родитеља, 309 Ко су братучеди, 315 Зашто је вечера мрсна уочи посног дана и посна уочи мрсног дана, 319 Како треба постити пред причешће, 324 Која се храна употребљава уз пост, 343 Пост у Православној цркви, 352 Када не треба постити од Васкрса до Спасовдана, 358 Може ли верник јести мрсну храну у дан када се причести, 361 Крајњи рок узимања хране пред Свето причешће, 367 Како се треба клањати непосредно пред причешћивања, 370 О честом причешћивању верних, 377 О хули на Духа Светога, 390 Може ли се причестити болесник по узимању лека, 394 Услови за причешћивање верника, 397 Може ли жена, за време менструалног периода, причешћивати се и посећивати храм, 402

Božidar Trufunov Mitrović: KOLOVENI SLOVENI I KONTINUITET KULTURE I PRAVA Tvrd povez - format 30x30cm, 754strane, ilustrovano, izdavač: KOLOVENIJA Beograd - Moskva - Sankt Peterburg, knjiga ima malu posvetu? KOLOVENI SLOVENI i kontinuitet kulture i prava , Božidar Trifunov Mitrović doktor pravnih nauka , Kolovenija Beograd / Moskva /Sankt Peterburg 2008 , U knjizi je izneto otkriće o istinskom nazivu SloVena – KoloVeni, istorija SloVena do VI veka i stotine dokaza da su Vinča i Lepenski Vir izvori sloVenske i svetske kulture. Po Mitroviću, Sloveni su starosedeoci Balkana i Sredozemlja, kao i Rusije, a to je obrazložio i u obimnoj knjizi KoloVeni SloVeni A gde je početak priče? Prilično je neobično da se uspešan advokat koji decenijama radi u spoljnoj trgovini zainteresuje za ovakvu temu i tako je temeljno obradi. -Hteo sam da napišem knjižicu o jednoj freski koja se nalazi u Arhangelskom saboru u Kremlju. Radi se o freski „Srpski čudotvorci”, gde su prikazni Sveti Sava i prepodobni Simeon, jer je Sveti Sava sastavio prvi građanski kodeks hrišćanskog perioda Srbije, Bugarske i Rusije, koji je i danas važeći crkveni kodeks i Ruske i Srpske i Bugarske pravoslavne crkve. A kada pišete naučnu knjigu, za svaku činjenicu morate da navedete izvor. Hteo sam da napišem bukvalno samo jednu rečenicu tome ko je sagradio Arhangelski sabor, zbog čega sam konsultovao nekoliko knjiga i enciklopedija, i svuda je pisalo da je crkvu sagradio intalijanski arhitekta. Međutim, hram je izgrađen 1508 (posle tri godine gradnje), tako da mi ti navodi o arhitekti iz Italije nisu delovali logično, jer je Italija osnovana više od tri veka posle toga. Onda sam počeo da istražujem kako se pravilno piše Venecija – odakle je bio pomenuti arhitekta, i veoma se iznenadio kada sam otkrio da je u „Zapisima o galskom ratu” Gaj Julije Cezar napisao da se Venetia prostirala ne samo na području Venetskog mora, već i na zapadnoj obali Evrope. Pominje i Venete, koji su bili hrabri i nanosili su mu teške poraze, potapali lađe, i - odlazili u pomoć svojoj braći u Britaniji. Nastavio sam istraživanje i otkrio etrusku (mi nepravilno govorimo etruRsku) grafemu iz 6. veka pre nove ere, sa koje su glosatori nepravilno pročitali „Slaveni” (tada se pisalo sa desna na levo). Međutim, tu zapravo piše KoloVeni! Ovo je početak čudnovate priče o tome da su drevni Sloveni zapravo - KoloVeni. Istorija, čini se, počinje u Lepenskom viru, gde se nalazi jajoliko božanstvo – Az (tu opet dolazimo do nove priče - da Az predstavlja nulu, ali ne nulu kao ništavilo, već kao praizvor svega). Figura Aza sadrži Sunce i dva zraka – prapočetak: -Sloveni – KoloVeni znali su da Sunce nije statično, već da je „Sve kolo” - da majka Zemlja svakog dana na horizontu rađa Sunce, tako da su uočili da se ovo kretanje odražava i na preseku drveta u vidu godova. Kada su, pomoću goda, naši preci (Rusi i dalje kažu „god” za godinu) otkrili koliko traje godina, odnosno koliko traje vaskrs – obnova prirode, mogli su da pređu sa nomadskog na sedelački način života – da na jednom mestu seju i žanju letinu. Stekli su tajno znanje o KoloDaru – kolu koje daruje četiri godišnja doba. Učili smo da je reč kalendar nastala od rimskog „kalende”; međutim, ona je nastala do reči „kolo” - koje daruje – četiri godišnja doba. Iz vaskrsa prirode nastao je krst, kakav danas upotrebljavju pravoslavci – onaj ravnostrani, trolistnik: -Postojalo je božanstvo Svetovid – to je biće koje gleda na sve četiri strane sveta i sve vidi, a i danas slavimo Vidovdan kao ostatak tog rodovernog kulta. Inače, da pomenem i da reč „pagan” izražava rodoverne (oni koji veruju u rod, da su preci sveti), jer „pag” znači – rod. Priča o rodu zapravo je priča o razvoju civilizacije, jer je drevna civilizacija bila rodoverna, odnosno – pripadnost zajednici određivala se po rodu. -Pripadaš rodu KoloVena, Veneta ili Šumadincima, Bačvanima, Kučima... To je još delimično očuvano kod nas u tom rodovskom, plemenskom poimanju organizacije društva. Latini (Ramni) su u Rimu 509. godine pre nove ere izvršili puč i umesto roda, kao kriterijuma određivanja pripadnosti, uveli novi kriterijum - teritoriju, a umesto stočarstva i zemljoradnje trgovina je postala osnovna privredna grana, što je bio početak teritorijalne civilizacije i stalnih borbi za teritorije. Po legendi, Romul i Rem su prvi povukli među i – međa je postala osnovni princip. Danas, kada kažete „suverena država” – radi se o međi. Evropska zajednica i Vatikan potiskuju Srbe sa vekovnih ognjišta iz Hrvtske, sa Kosova, pa i iz Crne Gore upravo na osnovu takvog poimanja teritorijalne civilizacije, jer na temeljima Brozovih granica grade jednonacionalne države iako je za Srbe - Slovene osnova snage i državnosti nije bila teritorija već – pripadnost rodu. Kako objašnjava Božidar Mitrović, otkako je rimski Senat proglasio princip „Svi građani Rima su Rimljani”, taj je princip i dan-danas opstao na teritoriji Zapada, pa su – „svi građani Francuske – Francuzi”, „svi građani Italiije - Italijani”, „iako se do 19. veka selo sa selom nije moglo sporazumeti, jer su pripadali različitim rodovima i narodima”: -Međutim, nisu svi građani Srbije Srbi, kod nas još funkcioniše civilizacija tolerantnosti različitosti, jer u našem narodu svako selo ima drukčiju nošnju, svako ima drukčiju šaru. Zato se ne hvataš u kolo pored devojke sa istom šarom, već sa onom – iz drugog roda. I u Rusiji je slično – tamo je očuvano oko 180 različitih naroda i rodova, upravo zbog te civilizacijske tolerantnosti, odnosno - tolerantnosti različitosti.

Radmila Radić Knjiga predstavlja rezultat minucioznog istraživanja života i delatnosti Vojislava Janića, današnjoj javnosti ne tako poznate, ali gotovo sveprisutne ličnosti u verskom i političkom životu Srbije i Jugoslavije tokom prve polovine 20. veka. U maniru velikih istorijskih biografija, autorka je istražujući odnos pojedinca i kolektiva i analizirajući njegovu ulogu i mesto u kreiranju političkih događaja i ideoloških procesa, sagledala državu, crkvu i društvo u kojima je on delovao i koje je svojim angažmanom aktivno izgrađivao. Za savremene generacije jedna naizgled marginalna politička figura, autorki je poslužila kao „analitički prozor“ (Ian Kershaw) kroz koji je pogled na složena pitanja odnosa crkve i države postao mnogo jasniji i precizniji. Radmila Radić je pitanje formiranja tankog sloja intelektualne elite i mesto (polu)intelektualca u političkom životu Srbije istakla kao teorijski okvir svoje studije. Analizirajući delovanje ličnosti koja je spremno zauzimala političke funkcije i položaje za koje nije bila dovoljno kompetentna i odgovorna, otvorila je mnogo šire pitanje dubiozne političke kulture delova (polu)intelektualne elite koji su suštinski urušavali krhke političke institucije. Radmila Radić je pišući o životu i delatnosti sveštenika, javnog radnika i političara Vojislava Janića poštovala hronološki metod izlaganja i pred čitateljke i čitaoce iznela čitav niz ilustrativnih detalja na osnovu kojih je proizvela složene analize i zaključke. U biografiji su rekonstruisane najvažnije činjenice vezane za njegov privatni život, od rođenja u skromnoj trgovačkoj porodici u Kraljevu 6. januara 1890. do smrti u Beogradu 10. marta 1944. godine. Autorka se zadržala na pitanju njegovog školovanja, koje je započelo u Žiči, nastavljeno na beogradskoj Bogosloviji i završeno studijama teologije u nekoliko gradova u Rusiji i Austro-Ugraskoj (Petrogradu, Kijevu, Černovcima i Krakovu), pri čemu je iznela argumentovane sumnje u tačnost navedenih podataka, kao i u kvalitet samih studija. Janićeva biografija je, na taj način, posredno otvorila veliku temu koja se tiče institucije crkve kao važnog kanala za školovanje mladih ljudi u najznačajnijim centrima u Rusiji i Grčkoj, ali i u Velikoj Britaniji. U knjizi je podrobno proučeno i pitanje drugog svešteničkog braka Vojislava Janića i kroz njega ukazano na brojne debate koje su vođene o toj tematici u samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi (činjenica da je sahranjen kao mirjanin, a ne sveštenik posebno je rečita u tom kontekstu). Izuzetno vredni delovi knjige su posvećeni dugogodišnjem bliskom, ali i burnom odnosu Janića i Nikolaja Velimirovića i pažljivom praćenju različitih epizoda te veze (od veza sa Crnom rukom, do konkordatske krize). Pažnju čitalaca posebno privlače delovi posvećeni Janjićevom radu na ujedinjenju Srpske pravoslavne crkve i obnovi Patrijaršije, zatim na zbližavanju crkava (delatnost na povezivanju sa Carigradskom patrijaršijom, sa Svetom stolicom i Anglikanskom crkvom, na zbližavanju srpske i bugarske crkve, kao i povezivanje sa Hrišćanskom zajednicom mladih ljudi), te njegove aktivnosti na sprovođenju crkvenih reformi, a posebno na ujednačavanju kalendara. Najzad unutrašnjopolitički angažman svakako predstavlja posebno važan deo analize (od Pašićevog čoveka od poverenja do osnivača i lidera Radikalno-socijalne stranke). Radmila Radić je gotovo u potpunosti uspela da rekonstruiše život Vojislava Janića – sveštenika sa višedecenijskom političkom karijerom, narodnog tribuna i čestog govornika na različitim skupovima. Iako je njegova politička delatnost u formalnom smislu uvek bila usmerena na učvršćivanje odnosa države i crkve, ona je u krajnjoj konsekvenci imala jasan lukrativni cilj, a to je Janićeva težnja da stekne snažnu društvenu i političku relevantnost i ličnu materijalnu sigurnost. Upravo su to razlozi koji su inspirisali brojne karikaturiste i novinare koji su ga prikazivali kao kontroverznu političku i crkvenu figuru. Njegova prisutnost u štampi svakako je bila podstaknuta i njegovim članstvom u kulturnim udruženjima (Srpsko pevačko društvo) i upravnim odborima (Beogradska filharmonija, Radio Beograd), kao i stalnim pojavljivanjem na zborovima i mitinzima, na brojnim društvenim i kulturnim dešavanjima, zatim u kafanama, gde je svojim glasnim komentarisanjem i čestim pevanjem privlačio pažnju. Dve uloge koje je Vojislav Janić vršio – sveštenika i političara, spojile su se u jednom događaju koji je obeležio gotovo čitavu istoriju Kraljevine Jugoslavije, a u kome je on imao posebno istaknutu poziciju. Pitanje konkordata i regulisanja odnosa jugoslovenske kraljevine sa Svetom stolicom, autorka je pratila veoma pažljivo, gotovo iz dana u dan, koristeći bogatu arhivsku građu i do sada objavljenu brojnu literaturu. Prikazujući Janića najpre kao jednog od najglasnijih promotera nužnosti potpisivanja tog dokumenta, a zatim kao jednog do njegovih najoštrijih kritičara i protivnika u trenutku potpisivanja i ratifikovanja u Narodnoj skupštini, Radmila Radić je jasno istakla ključne pozicije srpske političke elite i Srpske pravoslavne crkve koja je, unutar multinacionalne i multikonfesionalne zajednice kakva je bila Jugoslavija, pokušavala da izgradi i zadrži svoj primat. Autorka je sa velikom delikatnošću, ali veoma argumentovano prikazala Janićevu umešanost u korupcionaške afere, navela direktne kritičare njegovog javnog angažmana od Arčibalda Rajsa do Slobodana Jovanovića i Milana Grola. Posebno ilustrativno u tom smislu govori navod Arčibalda Rajsa koji je istakla u Predgovoru: „Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politika. Ona se sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao“. Brojne aktivnosti Vojislava Janića ostale su kontroverzne do današnjih dana. U prilog tom zaključku ide i gotovo bizaran podatak koji je privukao pažnju autorke. Pišući na osnovu beležaka Milivoja Pandurovića, Eduard Čalić je opisao posetu Janića koncentracionom logoru Saksenhauzen-Oranienburg u novembru 1944, dakle osam meseci posle njegove smrti u Beogradu. Na kraju, svakako treba istaći da je ova obimna biografija nastala na istraživanju koje je obuhvatilo rad u sedam domaćih i britanskih arhiva, da je konsultovana obimna periodika i objavljena literatura. Možemo konstatovati da je knjiga Radmile Radić o Vojislavu Janiću najbolji primer pisanja biografije kao odmerene, analitične i kritički utemeljene studije koja rasvetljava mnogo složenija pitanja i probleme nego što je to rekonstrukcija života i delovanja jedne ličnosti. Ovaj prikaz bi bio nepotpun ukoliko ne bismo ukazali na činjenicu da je, samo nekoliko meseci pre izdavanja biografije Vojislava Janića, Radmila Radić svom bogatom stvaralačkom opusu, koji čine najznačajnija ostvarenja domaće istoriografije posvećena političkim pitanjima odnosa crkve i države i važnim segmentima društvene istorije verovanja i njegovog institucionalizovanja u Srbiji i Jugoslaviji, dodala još jedan veoma bitan naslov. Radi se zborniku Orthodox Christian Renewal Movements in Eastern Europe, koji je uredila zajedno sa Aleksandrom Đurić Milovanović i koji se u izdanju kuće Palgrave Macmillan pojavio pred čitalačkom javnošću 2017. Veliki urednički i autorski poduhvat Radmile Radić i Aleksandre Đurić Milovanović obuhvata petnaest (zajedno sa Prologom i Uvodom) saznajno vrednih i analitički dubokih tekstova koji se bave pitanjem pravoslavnih pokreta obnove u Rusiji, Ukrajini, odnosno Sovjetskom Savezu, zatim u Srbiji i Jugoslaviji, te u Grčkoj, Rumuniji i Bugarskoj. Radi se o interdisciplinarnom poduhvatu koji je objedinio niz studija slučaja pisanih iz istorijske, sociološke, antropološke, teološke perspektive. Posmatrajući ih u kontekstu različitih kulturnih i nacionalnih okvira, urednice su uspele da jasno istaknu posebnosti, kao i da prepoznaju sličnosti u procesu razvoja ovih pokreta i da na taj način značajno unaprede naučna znanja o ovoj oblasti. Izlažući primere reformskih obnoviteljskih pokreta na istoku i jugoistoku Evrope koji su nastajali i razvijali se od početka 19. do sredine 20. veka, zbornik je ukazao na motive koji su podsticali i osnažili nastojanja vernika da se vrate „izvornom učenju crkve“. Uticaj države na crkvu, snažan dogmatizam i formalizam u samoj crkvi, kao i odjeci reformskih pokreta sa Zapada usmeravali su traganja za „pravom verom“ i uticali na pojavu najpre sektaških grupa, a zatim i širokih društvenih pokreta. Za razliku od obnoviteljskih pokreta koji su u istom periodu nastajali u Evropi i Americi i koji su napuštali tradicionalne religijske i crkvene forme, te kroz vernakularizaciju jezika i modernizaciju crkvenih praksi uspostavljali kontakt sa izmenjenom stvarnošću modernizovanih društava, reformski pokreti u pravoslavnom svetu su, prihvatajući i promovišući promene u crkvi, zapravo tragali za starim tradicijama i za napuštenim principima ranog hrišćanstva. U radovima je jasno ukazano na uticaj koji su ovi pokreti imali na prakse u samim pravoslavnim crkvama, na promene jezika, liturgije, muzike i čitavog verskog života. U vremenu nacionalizacije i sekularizacije istočnoevropskih društava odvijao se i proces „nacionalizacije pravoslavlja“ u kome su autokefalne crkve transformisane u „nacionalne“ institucije. Obnoviteljski pokreti su u tom procesu imali izuzetan značaj. Radovi objavljeni u ovom zborniku jasno svedoče kako su, iako neprimetni za širu javnost, bili izuzetno dinamični procesi transformacije pravoslavnih društava na prelazu vekova. Kako su urednice naglasile u Uvodu zbornika, njihov cilj prilikom sastavljanja knjige nije bio da proizvedu „teoretsku studiju o pokretima obnove u pravoslavlju, već da ukažu, na osnovu empirijskih podataka, kako se pravoslavno hrišćanstvo menjalo pod različitim uticajima kao što su druge ne-pravoslavne hrišćanske tradicije, harizmatske vođe, ženski posrednici, nove religijske prakse i rituali“. Zbornik je znatno proširio istraživački horizont i otvorio mogućnost višeslojnih komparacija. Povezao je različite studije slučaja u veoma koherentnu celinu. Autori tekstova su, pored urednica, izuzetni autoriteti u oblasti istraživanja pravoslavnog hrišćanstva: Meic Pearse (pisac Prologa), James M. White, Svetlana Inikova, Mihail Vitalijevič Škarovski, Sergej Žuk, Bojan Aleksov, Ksenija Končarević, Dragan Ašković, Dragana Radisavljević Ćiparizović, Corneliu Constantineau, Mircea Maran, Amaryllis Logotheti i Galina Gončarova. Čitaocima su ponuđene analize procesa reforme pravoslavne crkve tokom 19. i prve polovine 20. veka na prostorima današnje Rusije i Ukrajine i pojava obnoviteljskih pokreta duhoborstva i tolstojizma, štundizma, paškovizma, pojava Oastea Domnului u Rumuniji, zatim bratstva teologa Zoe u Grčkoj, kao i Saveza hrišćanskih pravoslavnih bratstava u Bugarskoj. U zborniku je posebno podrobno analiziran bogomoljački pokret među Srbima i ličnost vladike Nikolaja Velimirovića. Prikazan je razvoj pokreta od nastanka do vremena socijalističke Jugoslavije, jasno predstavljen proces njegovog širenja i prihvatanja od SPC i posebno istaknut složeni odnos bogomoljaca prema nazarenima, čije je delovanje SPC rezolutno odbijala. 25 cm; 482 str.

Knjiga je nova ТИМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ М Е М О А Р И ЗАДУЖБИНА КРАЉА ПЕТРА I ТОПОЛА - ОПЛЕНАЦ 1999 За штампу приредио МИЛЕ НЕДЕЉКОВИЋ Р е ф е р е н ц е 1. ПОНОВО НА ОПЛЕНЦУ 2. ДЕТИЊСТВО 3. ШКОЛОВАЊЕ У ЕНГЛЕСКОЈ 4. ГОДИНЕ РАТА 5. ЗБРИЊАВАЊЕ ПОРДЦЕ 6. ГОДИНЕ ПУТОВАЊА 7. ЦРКВЕНИ РАСКОЛ 8. ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЛИТИЧАРИ 9. ОДБРАНА ИСТИНЕ О СРБИМА 1О. КА ЈЕДИНСТВУ И СЛОБОДИ 11. НА ОГЊИШТУ ПРЕДАКА 12. ОБИЧАЈИ - ЗНАК НАРОДНОСТИ 13. ПРАВОСЛАВЉЕ И СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 14. ОБНОВА ХИЛАНДАРА 15. МАНАСТИРИ 16. С ПУТА ПО ОТАЏБИНИ 17. СТВАРАЛАШТВО И СПОРТ 18. ПО РАТИШТИМА У ЗЕМЉИ 19. ДОМ КАРАЂОРЂЕВИЋА 2О. НАШЕ ЉУБАВИ 21. ИМОВИНА КАРАЂОРЂЕВИЋА 22. ЗАВРШАВАЈУЋИ МЕМОАРЕ ............................................................ Пажња !!! ПРВО ИЗДАЊЕ ФОТОГРАФИЈЕ ЦРНО-БЕЛЕ ИМЕНОСЛОВ ЗЕМЉОПИСНА НАЗВАЊА ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ ТВРДЕ КОРИЦЕ ОМОТ ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНА ТЕЖИНА КЊИГЕ 1,7 кг 797 СТРАНА Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) bio je jugoslovenski kraljević, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 19. januara 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju prisustvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Tokom rata u BiH (Bihać, 1994) Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Godine 1990. odbio je ponudu Demokratske stranke iz Beograda, da bude njen predsednički kandidat na prvim posleratnim izborima u decembru te godine. Prvi je član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju, početkom 1992. godine, kada se nastanio u Zadužbini kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu, koji je ubrzo postao Meka za sve one koji su hteli da lično sretnu poslednjeg živog sina kralja Aleksandra I. Ubrzo je postao veoma popularan u narodu, pogotovu zbog svojih čestih obilazaka srpskih boraca u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, i pomoći koju je, zajedno sa suprugom, princezom Lindom, donosio. Postojale su i inicijative da se imenuje za Kneza srpskog dela Bosne i Hercegovine, što tamošnje političko rukovodstvo nije prihvatilo. Posle javne prozivke predsednika Srbije Slobodana Miloševića, da je „izdao“ Republiku Srpsku Krajinu nakon njenog pada, početkom avgusta 1995. godine, njegovo medijsko prisustvo se drastično smanjuje. Poslednjih 5 godina života borio se sa teškom bolešću, ali je odbio ponude da se leči i podvrgne hirurškom tretmanu u inostranstvu u trenutku kada su NATO snage započele bombardovanje Jugoslavije 24. marta, 1999. godine. Umesto toga, obilazio je bombardovana mesta i, iako teško bolestan, podelio sudbinu naroda. Preminuo je 12. jula 2000. godine, na dan Sabora Svetih Apostola Petra i Pavla po julijanskom kalendaru, slavu porodične kripte na Oplencu, gde je i sahranjen, uz prisustvo više hiljada poštovalaca i članova porodice. Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 16. decembra 2013. godine.[2] Titule i priznanja[uredi | uredi izvor] 19. januar 1928 - 9. oktobar 1934: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 9. oktobar 1934 - 17. jul 1945: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ-naslednik Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 17. jul 1945 - 3. novembar 1970: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo kraljević Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 3. novembar 1970 - 5. februar 1980: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ-naslednik Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 5. februar 1980 - 12. jul 2000: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo kraljević Tomislav Karađorđević od Jugoslavije

Izdavač: Prosveta - Beograd, 1989. god. Tvrd povez, 24 cm. 179 str. + 40 str. ilustracije Iz sadržaja: Narodna predanja o boju kosovskom I-III, Priča o boju kosovskom, Stojan Novaković o priči o boju kosovskom u drugim svojim radovima, Pogovor dr Miroslav Savićević Stojan Novaković (Šabac, 1. novembar 1842 — Niš, 4/17. februar[1] ili 5/18. februar 1915) je bio srpski državnik, istoričar, književnik i akademik. Kao političar, obavljao je nekoliko visokih državnih funkcija. Bio je predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije u dva navrata (1895-1896, 1909), a takođe je služio i kao ministar (raznih resora) u nekoliko vlada. Kao diplomata, bio je poslanik Kraljevine Srbije u Carigradu, Parizu i Petrogradu. Bavio se naučnim istraživanjima, prvenstveno u oblastima filologije i istorije. Kao filolog, proučavao je srpski jezik i istoriju srpske književnosti. Kao istoričar, proučavao je pravnu i društvenu istoriju srpskog naroda. Kao književnik, pisao je pesme i prozna dela, a bavio se i prevodilačkim radom. Bio je predsednik Srpske kraljevske akademije (1906-1915). Rođen je 1. novembra 1842. godine u Šapcu, kao Kosta Novaković. Svoje kršteno ime je kasnije posrbio, promenivši ga u Stojan. U rodnom gradu je završio osnovnu školu, a potom i nižu gimnaziju (1857), kao najbolji učenik.[4] Zatim je završio višu gimnaziju u Beogradu (1860), a potom i beogradski Licej, gde je studirao na Pravnom odseku (1863). Još kao student, počeo je da se bavi književnim stvaralaštvom.[5] Nakon kraće službe u državnoj administraciji, Novaković je 1865. godine postavljen za profesora gimnazije u Beogradu, a već krajem iste godine izabran je za redovnog člana Srpskog učenog društva. Novaković je 1869. godine postao bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Na toj dužnosti je ostao do 1873. godine, a u međuvremenu je 1871. godine postao i profesor na Velikoj školi u Beogradu. U proleće 1873. godine imenovan je po prvi put za ministra prosvete i crkvenih dela, u liberalnoj vladi Jovana Ristića. Istu dužnost je obavljao u još dva navrata (1874—1875. i 1880—1883. godine), u konzervativnim, odnosno naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na smerove, društveni i prirodni). Novaković se 1875. godine vratio profesorskom pozivu. Predavao je svetsku i srpsku književnost i slovensku filologiju na Velikoj školi u Beogradu. Kao filolog i istoričar, ostavio je dubok trag u srpskoj nauci. Premda nije, kao većina njegovih savremenika iz sveta nauke, bio školovan u inostranstvu, Novaković je postao priznati naučnik, veoma cenjen među kolegama u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. Jedan od predvodnika kritičke škole srpske istoriografije, Novaković se serijom značajnih istorijskih dela, koja pokrivaju širok vremenski raspon od srednjeg veka do Prvog srpskog ustanka, nametnuo kao jedan od vodećih srpskih istoričara. Kao političar, prvobitno je bio liberal, a potom je prišao mladokonzervativcima, koji su 1881. godine osnovali Naprednu stranku. Novaković je imao istaknutu ulogu u oblikovanju i sprovođenju stranačke politike, zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljem Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem. Višestruki ministar i poslanik, Novaković se zalagao za red, rad i poredak, i prosvećene reforme, sprovedene radom elite, a uz oslonac na Krunu. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu (1885-1892). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta. Potom je postao predsednik vlade (1895—1896), a zatim se vratio u diplomatiju. Bio je poslanik u Carigradu (do 1900. godine), zatim nakratko u Parizu, a potom u Petrogradu, do 1905. godine, kada je penzionisan. Po povratku u zemlju, Novaković je postao jedan od obnovitelja Napredne stranke, koja je dobila ime Srpska napredna stranka. U vreme Aneksione krize, Novaković je 1909. godine ponovo izabran, uprkos malom uticaju svoje stranke, za predsednika koncentracione vlade. Vlada je trajala samo do okončanja Aneksione krize, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 17. februara (4. februara po julijanskom kalendaru) 1915. u jeku Prvog svetskog rata. Političar Proglašenje Srbije za kraljevinu (1882), sprovedeno od strane vlade Milana Piroćanca, u kojoj je Stojan Novaković bio ministar prosvete i crkvenih dela (1880-1883) Kao političar, Novaković je obavljao nekoliko visokih državnih funkcija. Veoma rano, tek što je navršio trideset godina života, Novaković je postao ministar prosvete i crkvenih dela u prvoj vladi Jovana Ristića (1873), a istu dužnost je potom obavljao u vladi Aćima Čumića (1874-1875), kao i u vladi Danila Stefanovića (1875). Novakovićev rani uspon do visokih državnih funkcija bio je posledica njegovih prvobitnih veza sa Jovanom Ristićem, uticajnim državnikom i vođom srpskih liberala. Međutim, Novaković se kasnije razišao sa Ristićem, stupivši među mladokonzervativce, koji su po dolasku na vlast (1880) počeli da sprovode politiku oličenu u vezivanju Srbije za susednu Austrougarsku.[6] Potpisnici londonskog mira 1913, Stojan Novaković sedi prvi sleva Tokom četvrtog mandata na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela u vladi Milana Piroćanca (1880-1883), Novakoviću je zapala neprijatna dužnost da nakon sklapanja Tajne konvencije sa Austrougarskom (1881) sprovede nalog kneza Milana Obrenovića o uklanjanju mitropolita Mihaila Jovanovića sa položaja poglavara Pravoslavne crkve u Srbiji. Tim povodom, došlo je do teškog sukoba između Novakovićevog ministarstva i srpske jerarhije, koja je stala uz mitropolita Mihaila, što je dovelo do uklanjanja svih arhijereja i nekanonskog izbora Teodosija Mraovića za novog mitropolita u proleće 1883. godine. Nakon ovih zbivanja i katastrofalnog poraza vladine liste na skupštinskim izborima u septembru iste godine, Piroćančeva vlada je pala, čime je okončan i Novakovićev mandat na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela.[7][8][9] Tokom pomenutog spora između državnih vlasti i crkvene uprave, Novaković je opravdao poverenje kralja Milana, koji mu je nedugo nakon gušenja Timočke bune (novembar 1883. godine) poverio izuzetno važnu dužnost ministra unutrašnjih dela u prvoj vladi Milutina Garašanina (1884-1885). U cilju učvršćivanja kraljeve vlasti i suzbijanja opozicije, Garašaninova vlada je vodila represivnu unutrašnju politiku, koja je najvećim delom sprovođena upravo preko Novakovićevog ministarstva.[10] Za vreme Aneksione krize (1908-1909), Novaković je za novine `Pesterlojd` izjavio: Kad god smo se mi na Balkanu maknuli, da protiv očite ili krvave nepravde štogod za svoja nacionalna prava izvojujemo, uvijek su se dizali protiv nas vrlo glasni prigovori, da narušavamo red, mesto da čekamo korak Evrope i mjesto da se pokoravamo internacionalnom pravnom redu. Uvijek su nas opominjali, da će se na to naše pokoravanje volji Evrope, pri ošteti, koja će nam u dio pasti, uzeti u obzir. Mi stariji i obrazovaniji zaista smo već osijedili nastojeći da svom narodu utuvimo tu evropsku mudrost. A sad je sve to najnovijim svojevoljnim napadom Austro-Ugarske kompromitovano. Dakle više ne možemo vjerovati u evropski moral.[11] Književnik i filolog Spomenik u dvorištu škole u Šapcu koja nosi njegovo ime Kao književni stvaralac, Novaković se predstavio javnosti već tokom svojih licejskih godina (1860-1863).[5] Na književnom polju, ogledao se pisanjem pesama i proznih sastava, prevođenjem stranih književnih dela, pokretanjem književnih časopisa i proučavanjem književne istorije. Bio je osnivač i urednik književnog časopisa `Vila` (1865-1868).[12][13] Kao mladi književnik i prevodilac, Novaković je veoma rano (1865), sa tek navršene 23 godine, postao redovni član Srpskog učenog društva. U članstvo je izabran na osnovu svog književnog stvaralaštva, pošto u to vreme još uvek nije imao značajnijih naučnih radova. U kasnijim analizama, Novakovićevo pesničko i prozno stvaralaštvo ocenjeno je kao osrednje, tako da su razlozi za njegovo preuranjeno primanje u redovno članstvo SUD ostali nedovoljno poznati, pogotovo u kontekstu njegovog postavljanja (sa svega 25 godina) na funkciju sekretara i blagajnika SUD (1867). Brzo napredovanje mladog Novakovića pripisuje se uticaju njegovih tadašnjih pokrovitelja, Đure Daničića i Janka Šafarika, koji su rano prepoznali Novakovićeve potencijale.[14] Tokom narednih godina, Novaković se posvetio prikupljanju bibliografskih podataka o delima objavljenim na srpskom i drugim južnoslovenskim jezicima. Takođe je prikupljao i podatke o stranim delima koja su bila od značaja za srpski narod. Svu sakupljenu građu objavio je u knjizi „Srpska biblijografija za noviju književnost 1741—1867“ (1869).[15] Dopune ove bibliografije je potom objavljivao u nastavcima, za svaku godinu posebno, od 1868. do 1876. godine. To su bile prve stručne bibliografije na srpskom jeziku, što je bilo od velikog značaja za kasnija istraživanja. U sklopu prevodilačkog rada, preveo je knjigu „Gražina“ najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, priredivši 1886. godine izdanje na srpskom jeziku. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge (1892) izabran je za njenog prvog predsednika. Novaković je veoma uspešno obavljao dužnost predsednika ove uticajne nacionalne ustanove, koje je u redovnim godišnjim kolima objavljivala najbolja dela iz srpske i prevodne književnosti, istorije i naučno-popularne literature. Iako nije imao formalno filološko obrazovanje, Novaković se tokom svog rada na proučavanju književne istorije upoznao sa raznim lingvističkim pitanjima, što ga je potom navelo da se posveti proučavanju specifičnih problema iz oblasti srpske i šire južnoslovenske lingvistike. Napisao je `Srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke`, koja je objavljena 1879. godine, a potom je doživela i nekoliko novih izdanja.[16] U sklopu proučavanja srpskog jezika, Novaković je posebnu pažnju posvećivao slovenskim dijalektima i govorima u južnim oblastima na širem prostoru Povardarja. Novakovićeva prvobitna odluka da pomenute južnoslovenske jezičke varijetete označi putem upotrebe neslovenskih `makedonskih` odrednica bila je (nakon 1886. godine) motivisana prvenstveno političkim razlozima, što je naknadno (1898) priznao i sam Novaković, nakon suočavanja sa posledicama svog ranijeg zalaganja za podršku `makedonskom` pokretu.[17] Bibliotekar Novaković je veoma rano, u svojoj 27. godini života, postao upravnik Narodne biblioteke u Beogradu i na toj dužnosti je bio od 1869. do 1874. godine. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom je kasnije (1881) donet zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju. Bibliotekarsko društvo Srbije ustanovilo je 1997. godine godišnju nagradu „Stojan Novaković“. Nagrada se dodeljuje pojedincu ili grupi autora za objavljeno delo iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti, koje predstavlja značajan doprinos bibliotekarstvu. Godine 2004, pod istim imenom je ustanovljena nagrada za najbolje osnovnoškolske i srednjoškolske udžbenike u Srbiji, koje se dodeljuje svake godine. Novakoviću u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv „Stojan Novaković“. Naučnik i akademik Bista Stojana Novakovića u gradskom parku u Šapcu Ulica Stojana Novakovića u Beogradu Kao i većina tadašnjih srpskih istraživača, Novaković je u oblasti naučnog rada bio samouk, pošto je od spreme prvobitno imao samo osnovna znanja, stečena tokom pohađanja nastave na Pravnom odeljenju Liceja. Nedostatak višeg univerzitetskog i formalnog naučnog obrazovanja pokušao je da nadoknadi samostalnim radom, uz oslonac na svoje pravničko obrazovanje, te je stoga već 1870. godine priredio izdanje Dušanovog zakonika, po Prizrenskom rukopisu.[18] Međutim, već na tom prvom iskoraku ka istorijskim istraživanjima, Novaković je načinio veliki metodološki propust, pošto je odlučio da redosled članova Dušanovog zakonika `preuredi` prema sopstvenom nahođenju, što je naišlo na ozbiljne kritike u stručnoj javnosti. Nastojeći da ispravi ovaj propust, Novaković je kasnije (1898) priredio novo izdanje, zasnovano na strogom poštovanju izvornog teksta.[19] Pošto je prvobitno bio zaokupljen književnim, a kasnije i političkim poslovima, Novaković dugo nije bio u prilici da se u potpunosti posveti samo naučnom radu, što je nadoknadio kasnije, tokom poznijih godina, kada su nastala i njegova najznačajnija dela iz oblasti političke, društvene i pravne istorije srpskog naroda i šireg balkanskog prostora.[20][21][22][23] U međuvremenu, postao je član Srpskog arheološkog društva, koje je osnovano 1883. godine.[24] Takođe je bio član upravnog odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova zadužbina je ustanovljena 1871. godine, nakon smrti Nikole Čupića (1836—1870), a Stojan Novaković je bio njen sekretar i potom predsednik. Godine 1877, odlučeno je da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao „Godišnjica Nikole Čupića“, a gde je je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova. Nakon osnivanja Srpske kraljevske akademije (1886), Novaković je 1887. godine postavljen za jednog od prvih 16 redovnih članova — akademika. Dana 10. septembra 1888. godine, na svečanom skupu SKA u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića, Novaković je podneo uvodni referat o zadacima SKA u oblasti negovanja srpskog jezika i tom prilikom je izneo naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog srpskog jezika. Kraljevskim ukazom od 1. februara 1906. godine, postavljen je za predsednika SKA. Na tom položaju je ostao sve do smrti 1915. godine.[25] Novaković je takođe bio član Ruske akademije nauka i Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. U Galeriji SANU je od decembra 2017. do marta 2018. bila izložba posvećena Stojanu Novakoviću.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tihomir Ostojić Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju.[1] Mladost i obrazovanje Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski)[2], koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće.[3] Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnik Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”.[4]Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića.[5] Fotografija I razreda Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu sa razrednim starešinom Tihomirom Ostojićem (1892) Prosvetni i javni rad U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici[6], teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom.[7] Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne.[8] Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu.[9] U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”.[10] Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju.[11] Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Intelektualni krug „Pokret” Krajem 19. veka doktor filozofije[12] Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Matica srpska Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[5]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine.[13] Srpsko narodno pozorište U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi kontakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta.[13] Prvi svetski rat Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se uključuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Odlazak u Skoplje Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske.[14] Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao.[15] Smrt Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine.[16] „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Novinstvo i ustaška propaganda u Nezavisnoj državi Hrvatskoj: Štampa i radio u Bosni i Hercegovini (1941-1945) / Dr Fadil Ademović Sarajevo 2000. Tvrd povez, ilustrovano, 480 strana. Knjiga je odlično očuvana. J12 Novinstvo u Drugome svjetskom ratu dijelilo je sudbinu zemlje i njenih naroda na prostorima prijeratne Kraljevine Jugoslavije. Kakvi su bili štampa i novinarstvo u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) od 1941. do 1945. godine? Ima li ih i u čemu su sličnosti i eventualne razlike novinstva u NDH sa onim u Bosni i Hercegovini, koja je dobrim dijelom bila u sastavu te ustaške države? Kakvu su metamorfozu u tome periodu doživjela javna glasila iz prijeratnoga vremena na ovome tlu? Ukupna su pozicija i poruke ondašnjih medija tada primjerene položaju Bosne i Hercegovine u vrtlogu ratnoga pakla. Ova zemlja se sučelila sa višestrukim, međusobno izukrštanim i suprotstavljenim ratnim, vojnoprivrednim, političkim i državno-pravnim interesima i ciljevima Trećeg Reicha, italijanskoga okupatora, Nezavisne države Hrvatske, ravnogorskoga pokreta Draže Mihailovića i narodnooslobodilačkoga pokreta (NOP-a)... Cjelina ustaške propagande u ovoj knjizi promatrana je u okvirima Nezavisne države Hrvatske (NDH). Istražena je i obrađena u onim pravcima, načinima i oblicima u kojima se ispoljavala putem pisane i govorne riječi - u listovima i časopisima, izdavačkoj produkciji i novinskoj djelatnosti, te na krugovalnim postajama (radiostanicama). Pri tome je, uz prve radiostanice, situirana i bosanskohercegovačka štampa kao sastavni dio propagandne djelatnosti u strogo centralistički ustrojenoj državi. Tako je, eto, načinjen prvi, relativno cjelovit pokušaj na tome planu. Težina i značenje toga pokušaja proizlazi iz težnje da se dadne realno mogući zaokruženi prikaz ustaške promičbe i njenog djelovanja u ovom historijskom periodu. Ili, bolje rečeno, kao jedan od početnih koraka ka neposredno predstojećoj pretenziji još dubljeg poniranja u sveobuhvatnu analizu najbitnijih pitanja i osnovnih etapa u njenom razvoju primjerenom dnevnim političkim potrebama NDH. Iz predgovora Sadržaj: Umjesto predgovora: NOVINSTVO IZMEĐU HVALITELJA I MRZITELJA I. NOVINSTVO PRED DRUGI SVJETSKI RAT Neka bitna obilježja prijeratne štampe i novinarstva Novinarska organizacija u posljednjim godinama Kraljevine Jugoslavije Štampa i pojava fašizma na sceni Počeci ustaškoga tiska između dva svjetska rata II. BOSNA I HERCEGOVINA POD FAŠISTIČKOM OKUPACIJOM 1941.-1945 III. PRVE MJERE NOVE VLASTI PREMA NOVINSTVU Ustaška politika i štampa SISTEM I ORGANIZACIJA USTAŠKE PROPAGANDE Državni izvještajni i promičbeni ured Ispostava Promičbenog ureda u Sarajevu Novinska agencija `Croatia` Odsjek za slikopis (film) Izložbeno-grafički ured Propaganda prema inozemstvu Međunarodne posjete i razmjene novinara Posjete inozemnih novinara Bosni i Hercegovini V. NOVINSTVO U NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ Listovi i časopisi koji su izlazili u Zagrebu Novinska djelatnost izvan Zagreba Leci, plakati, razglasi... VI. ŠTAMPA U BOSNI I HERCEGOVINI POD OKUPACIJOM Radikalne promjene u poziciji i sadržajima javnih glasila VII. PROPAGANDNA DJELATNOST DRŽAVNIH KRUGOVALNIH POSTAJA `Hrvatski krugoval” - Državni zavod za krugovalnu službu Snažna politizacija radija Tehnička usavršavanja studijskih uređaja Prve radiostanice u Bosni i Hercegovini Programska shema krugovalnih postaja 1942./43. Prvo profesionalno istraživanje auditorija Radiobilansi ratnoga razdoblja Krugovalna postaja - ”Podružna postaja” u Sarajevu... ... i u Banjoj Luci Subverzivne aktivnosti na krugovalima Krugovalni (radio) žurnalizam VIII. NEKE OSNOVNE KARAKTERISTIKE NOVINSTVA U NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ Glavne značajke `nove štampe” IX. PRAVNI POLOŽAJ: RASKORAK NORMATIVNOGA I STVARNOG Zakonska odredba o novinarima i novinarskome radu X. CENZURA POD USTAŠKIM REŽIMOM Od ”predcenzure” do totalne kontrole Dnevne upute uredništvima i novinarima Konferencije za novinare Nadzor nad javnim djelatnostima Pisana i govorna riječ pod terorom XI. POLOŽAJ I SUDBINA NOVINARA IZ USTAŠKE PROMIDŽBE Od ekskomunikacije iz profesije do zatvorskih kazni i strijeljanja Sudbina jednoga broja novinara iz Bosne i Hercegovine XII. ”NOVA INTELIGENCIJA” I ”NOVA KNJIŽEVNOST” U FUNKCIJI USTAŠKE PROPAGANDE ”Duhovna mobilizacija” u izgradnji nove države Novi književni jezik Književni časopisi 1939.-1945. Brošure Kalendari XIII. IZDAVAČKA PRODUKCIJA I NAKLADNA PODUZEĆA Kontrola izdavačke djelatnosti XIV. PREGLED SADRŽAJA USTAŠKE PROPAGANDE Štampa ustaškoga režima: šta je i kako pisala 1. O ustaškome pokretu 2. O organizaciji ustaškog sistema vlasti 3. O kultu državnosti i države oličene u NDH 4. O jednome narodu, jednome pokretu, jednoj državi i - jednome vođi 5. O Bosni i Hercegovini unutar Nezavisne države Hrvatske 6. O dvije vjere i ”jednakoj krvnoj braći` — katolicima i muslimanima kao Hrvatima 7. O hrvatstvu Muslimana 8. O nevjerici Muslimana u ustaški režim 9. O ”hrvatskome podrietlu” sandžačkih Muslimana 10. O ratnim izvještajima i njihovome friziranju 11. O propagandi terora 12. O holokaustu Jevreja 13. O teroru nad Srbima 14. O vjerskim prelascima i pokatoličavanju 15. O vrbovanju vojnika za Istočni front 16. O Banjoj Luci ”kao centru NDH” i Viktoru Gutiću kao stožerniku 17. O odnosu ustaštva prema NOP-u 18. O crkvenim vrhovima u propagandi 19. O Crkvi i svećenstvu u završnici rata 20. O ustašama i četnicima nakon kapitulacije Italije 21. O izbjegličkoj vladi u Londonu 22. O invaziji saveznika antihitlerovske koalicije 23. O sporazumu Tito-Šubašić 24. O NDH na kraju Drugoga svjetskog rata XV. IZVORI GRAĐE I PODATAKA - FUSNOTE I ZABILJEŠKE IZVODI IZ RECENZIJA

Књиге су добро очуване.У сваком делу има на првој страни написано име претходног власника. ИМА ПОСВЕТА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА! Да нам буду јаснија нека питања наше вере,Патријарх Павле I,II,III Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, 1998. 410 + 481 + 394 стране,тврд повез 24cm КЊИГА 1 САДРЖАЈ Ко су синови Божји, 1 Ко је била Кајинова жена - Божја воља као једино мерило добра и зла, 12 Став Православне цркве према слободи воље и предестинацији (предодређењу), 23 Став Православне цркве о употреби контрацептивних средстава и побачају, 30 Шта је акривија, а шта икономија (о лажи), 42 Непроменљивост канона и живот савременог човека у Цркви, 63 Бесмртност душе и смисао вере у загробни живот, 70 Где се налазе рај и пакао, 78 Који се дух јавља спиритистима, 86 Шта ће бити са душама оних који нису упознали хришћанство и умру ван крила Цркве, 99 Зашто се врши парастос изгинулим у борбама за слободу - од Косова до данас - када су они свети, 119 Став Српске православне цркве о старом и новом календару, 139 Да ли је који дан у седмици посвећен Светој Богородици, 159 Дан празновања Светога Саве, 162 Ко је писац грчке службе Светог Јована Владимира коју је штампао Јован Папа 1690. године, 170 Прослављање Светог архиђакона Стефана и Светог пророка Илије, 184 Сликање лика Христовог и Светих, 191 Представа фигуре са круном на глави у црвеној хаљини на иконама Силаска Светог Духа на апостоле, 200 Како се слика Свети Христофор, 204 Шта означавају у црквенословенским штампаним еванђељима слова - бројеви испод зачала, 214 Шта су то криптографи, 220 Особито поштовање дванаест петака у нашем народу, 226 Зашто се једна седмица пред Велики пост зове `трапава` а једна уз пост `глувна`, 235 Шта значе речи `истјеје Тебје причашчатисја` из 9. песме канона пред причешћем и који је то `невечерњи дан`, 246 Разлика мелодије свјетилна другог гласа - о посебном певању Великог славославља 6. гласа, 252 Постоји ли у црквеном појању подобни и који их гласови имају, 265 СВЕТЕ ТАЈНЕ И МОЛИТВОСЛОВЉА Када се читају молитве жени четрдесети дан по рођењу детета, 269 Чита ли се молитва четрдесети дан по рођењу неправославним мајкама, 277 Како се пева `Јелици..` на крштењу, 280 Крштење детета некрштених родитеља, 286 Крштење лица које је хируршком интервенцијом променило пол, 291 Промена имена приликом крштења одрасле особе, 295 Зашто су потребни кумови за крштавање одраслих лица, 301 Могу ли муж и жена да кумују деци истих родитеља, 309 Ко су братучеди, 315 Зашто је вечера мрсна уочи посног дана и посна уочи мрсног дана, 319 Како треба постити пред причешће, 324 Која се храна употребљава уз пост, 343 Пост у Православној цркви, 352 Када не треба постити од Васкрса до Спасовдана, 358 Може ли верник јести мрсну храну у дан када се причести, 361 Крајњи рок узимања хране пред Свето причешће, 367 Како се треба клањати непосредно пред причешћивања, 370 О честом причешћивању верних, 377 О хули на Духа Светога, 390 Може ли се причестити болесник по узимању лека, 394 Услови за причешћивање верника, 397 Може ли жена, за време менструалног периода, причешћивати се и посећивати храм, 402 КЊИГА 2 САДРЖАЈ Где се врши Чин обручења, 1 Каква венчила користити за венчања, 11 О правилној употреби речи `Вјенчајетсја...` на венчању, 15 Може ли Свети путир бити употребљен као општа чаша у Чину Венчања, 21 Када се скидају венци и чита молитва младенцима на самом Чину венчања или у осми дан, 33 Ко може бити кум на венчању и крштењу, 41 Венчање уз пост, 48 Треба ли одрастао син да у своме домаћинству слави Крсну славу, 50 Спремање славског кољива за Светог Илију и Аранђеловдан, 56 Смисао Чина Великог водоосвећења уочи Богојављења и на Богојављење, 64 Кропи ли се дом водом освећеном за крштење, 77 О читању молитава стоци, 78 Опело самоубице - смисао самоубиства због насилника, 84 Може ли се извршити парастос ономе који се одрекао хришћанства и над којим није извршено опело, 95 Вршење опела над некрштеним, 102 Опело протестаната, 107 О читању молитве `Боже духов...`, 113 Који је смисао икоса `Сам једин јеси безсмертниј`, 122 Став Српске православне цркве према кремирању њених верника, 127 Који се чин опела врши над јеромонахом, игуманом и мирским ђаконом, 137 Употреба венаца на сахрани, 153 Ко може бити монах, односно јеромонах, 156 Рукоположење монаха без сагласности духовника, 162 Да ли је женидба расофорног монаха без канонских последица, 167 Може ли монахиња да врши богослужбене радње, 179 Ко може да буде свештеник, 186 Какав смисао имају речи `Повели` - `Повелите` при рукоположењу, 191 Да ли је свештеник обавезан да вернима врши све обреде, 200 Верни називају свештеника оцем а не он сам себе, 205 Шишање косе и бријање браде код свештених лица, 208 Може ли се обавити свештенодејство без мантије и епитрахиља, 214 Исповеда ли свештеник своју супругу и родбину, 220 Исповедање свештеника свештеником, 222 Још о исповедању свештеника свештеником, 226 Може ли свештеник да се причести када не служи Свету литургију, 229 На основу чега се даје свештенику канонски отпуст, 235 Да ли је свештеник деградиран одласком у пензију или преласком у чиновнике, 241 Може ли се свештеник по други пут женити, 244 Може ли свештеник који је прешао у другу веру па се покајао поново бити свештеник, 260 Да ли рукоположење за епископа потире све пређашње грехе рукоположеног, 267 Да ли рукоположење за епископа ослобађа монашких завета, 277 Свештенодејство епископа у парохији своје епархије без знања надлежног пароха, 290 ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ И РАДЊЕ У ЊЕМУ Која су битна обележја православног храма, 293 Од каквога се материјала праве црквене одежде, 300 Клањање пред светим иконама, 309 Начин и редослед целивања икона у храму, 312 Приклањање главе на богослужењу, 315 Треба ли жене да покривају главу у храму за време богослужења - Жена у хришћанству, 318 Треба ли болесник да седи или стоји док му се чита молитва, 333 Када треба скидати камилавку у току богослужења, 336 О приношењу кадионице епископу на благослов, 339 О кађењу цркве и крсти ли се верник у току кађења, 342 БОГОСЛУЖЕЊА У ХРАМУ - ВЕЧЕРЊА, ПОЛУНОЋНИЦА, ЈУТРЕЊА, ЧАСОВИ, ИЗОБРАЗИТЕЉНА Правилно читање возгласа у молитвама, 353 Редослед прозби јектенија за епископа, владара и народ, 359 Како треба узимати прокимен на великопосној Вечерњи пред првом паримијом и после ње, 368 Који се Богородичан узима на стиховње на Вечерњи и на хвалитне на Јутрењи, 379 Узима ли се Достојно или Ангел вопијаше од Томине недеље до Спасовдана на повечерју после канона, 381 Како узимати тропаре на Полуноћници у попразништву Господњих и Богородичиних празника, 383 Како се на Јутрењи оданија великих празника пева тропар, 387 Читају ли се мале јектеније на недељној и празничној Јутрењи после тропара по Непорочних и Полијелеја, 390 Начин читања Еванђеља на српском језику, 394 Читање Еванђеља пред Часном трпезом, 398 Где стоји служашчи ђакон за време читања Еванђеља на Јутрењи, 402 Зашто се на Богородичиним празницима узима Еванђеље по Луки, 404 Кад треба пред 50. псалам на Јутрењи читати Господи помилуј и Слава и ниње, 408 Библијске песме и тропари канона, 410 Треба ли говорити мале јектеније после сваке песме канона на Јутрење Светле седмице, 421 Кога гласа треба певати ` Величит душа моја...`, 423 Како певати 9. песму канона на Васкрс, 428 Када се на Јутрењи узима а када не узима `Достојно`, 430 О начину певања Светилна 4. гласа у Великом посту, 433 Узима ли се Слава и ниње испред Тебје слава подобајет после хвалитних псалама на свакидашњој Јутрењи, 438 По ком гласу треба певати Велико славословље, 445 Шта значе речи на крају Јутрење у службама Светим `И дајетсја јелеј братији от кандила...`, 453 Како правилно наставити служење Правог часа у продужетку Чина јутрење, 458 Како се чита `Христе свјете истиниј`, 460 Да ли се чита Трисвето на крају Првога часа, ако се одмах настави служење Трећег часа, 463 Читање кондака на Изобразитељној уз Часни пост и ван њега, 467 Како се правилно служи Чин Изобразитељне уместо Свете литургије, 473 КЊИГА 3 САДРЖАЈ Првенство служачких свештеника на Светој литургији, 1 Поредак облачења одежда на богослужењу, 5 После колико дана се печене просфоре могу употребити за Свету литургију и од чега се месе просфоре, 11 Треба ли освећивати нафору, 17 Ко вади честице на проскомидији када више свештеника служе Свету литургију, 23 Када више свештеника служи свету литургију, ко врши Проскомидију а ко чита заамвону молитву, 28 Како се врши Проскомидија на архијереској Литургији, 36 Како вадити девет честица на Проскомидији, 41 Треба ли на Проскомидији вадити честице за Свете анђеле, 46 Отварају ли се царске двери на почетку Литургије, 64 Како служити Литургију без појца, 70 Коришћење магнетофона на Литургији уместо појања појца, 74 О наглашавању појединих речи кроз појање на богослужењу, 77 Како се пева тропар `Христос воскресе` од Томине недеље до оданија Пасхе, 85 Чита ли се `Христос воскресе` на почетку Литургије од Васкрса до Спасовдана, 87 Блажена из Октоиха или Минеја за сваки дан, 93 Како узимати Блажене на Литургији, 100 Када се царске двери отварају за Мали и Велики вход, 105 О певању `Јелици...`, 112 Неки свештеници на Литургији после Свјати Боже окрећу се северу уз речи: Благословен грјадиј...,затим југу уз речи: Благословен јеси...Да ли је то правилно, 114 Зашто се у храмовима Српске цркве не изостављају јектеније за оглашене пред Иже херувими, 120 О прозбама на малој јектенији пред Иже херувими, 126 Како се читају молитве верних у току изговарања јектенија, 130 О помињању живих и упокојених на Литургији, 139 Када се узима Амин на Великом входу и на литији Велике вечерње, 152 Кад и како треба развијати и савијати антиминс на Светој литургији, 157 Ко чита молитве Канона евхаристије кад служи више свештеника, 168 Треба ли свештеник на Светој литургији да руком указује на Свете дарове на речи ` Примите и јадите`, 175 Значење речи `Твоја од Твојих`, 189 Чињење знака крста са путиром и дискосом над антиминсом уз речи: `Твоја од Твојих`, 195 Подизање само Агнеца на `Свјатаја свјатим`, 201 О клечању на Литургији по коначном освећењу Дарова, 206 Клањање пред Светим Агнецом, 212 Од кога се дела Агнеца спремају честице за причешће болних, 219 Да ли по освећењу на Литургији све честице на дискосу постају Тело Христово, 225 Отирање длана антиминсном губом - Време и узроци настанка илитона и антиминса, 235 Шта чинити са Светим путиром после речи `Со страхом Божјим`, 253 Изговарају ли се речи `и љубовију` у `Со страхом Божјим` на Светој литургији, 262 Како поступати кад причасника има много, а Светог причешћа мало, 267 Да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника, 272 О спомињању Светих на отпусту, 277 Када се на Пређеосвећеној литургији пева `Да исправитсја молитва моја...`, 284 `Изиђите...` или `Приступите` на Пређеосвећеној литургији, 286 Додирује ли свештеник клечећи Агнец при `Свјатаја свајатим` на Пређеосвећеној литургији, 293 ДОДАТАК Шта треба да зна кандидат за чтеца - питања и одговори, 297 Поредак служења чтеца на архијерејској Литургији, 322 Порекло неколико речи за хришћанске и друге појмове у нашем језику, 325 Акростих у канонима Београдског Србљака, 330 Служба Светог Јанићија Девичког, једина рукописна књига манастира Девича, 344 Девич - манастир Светог Јоаникија Девичког, 360 Годишта `Гласника` у којима је објављивана рубрика `Питања и одговори`, 381

Dobro očuvano Retko Iz života i rada Johna Weseley-a John Wesley bio je sin anglikanskoga svećenika Samuela i vrlo pobožne žene Susanne. Vrlo je rano naučio osnovne pojmove discipline u svome domu. Susanna je bila vrlo stroga žena i disciplina je bila karakteristika njezina doma. Iako je bila znanstvenica u području klasike i lingvistike, posvetila se majčinstvu te u razdoblju od 21. godine rodila 19. djece. Djecu je disciplinirala u pobožnosti i učenju. Zbog načela discipline i utjecaja na Johna Wesleya, Susannu nazivaju i «majkom metodizma». Jedan događaj će posebno nagovijestiti njegovu budućnost. «Noću, 7. veljače 1709. godine, plamena je stihija bjesnila župnim dvorom. Susanna i Samuel Wesley izveli su svoje leglo van i provjeravali da li koji manjka. ‘Jao još je John u gorućoj kući’ otkrili su. Kad se Johnova glava neočekivano promolila na tavanskom prozoru, njegov je otac pojurio prema vatri, ali se morao povući pred vrućinom i dimom. ‘Popni se na ramena čovječe’ viknuo je netko od prisutnih. U tren oka tri su čovjeka napravila žive ljestve i najviši je izvukao dječarca s tavana samo malo prije nego se krov srušio. Kasnije je John Wesley o sebi govorio kao o ‘spašenoj osobi’.» U ovome je događaju posebno Johnova majka Susanna vidjela Božju providnost smatrajući da je John «glavnja iz ognja izvučena» a taj je izraz za sebe John često koristio kada se osvrtao na ovaj događaj i druge «požare» u njegovu životu u kojima je iskusio Božje izbavljenje. Nakon studija teologije u Oxfordu, zaređen je za đakona 1725. godine, a tri godine kasnije i za svećenika Anglikanske crkve. Pridružio se svome ocu kao njegov pomoćnik te se nakon 4 godine službovanja sa svojim ocem vraća u Oxford. U Oxfordu se pridružuje, zajedno sa svojim bratom Charlesom, grupi koja je bila poznata pod nazivom «Sveti klub». Kasnije je John jednoglasno bio izabran za vođu ove grupe. Oni su se trudili proučavati bogoštovlje i duhovni život te su bili poznati po mnogim strogim pravilima i disciplinama. Nazivali su ih «Klub reforme», «Sakramentalisti», «Sveti klub» kao i «Metodisti». Naziv «Metodisti» dobili su zbog metoda po kojima se «Sveti klub» ravnao a koje je John Wesley je kao vođa ove grupe postavio. Pripadnici «Svetoga kluba» provodili su po jedan sat, ujutro i navečer u molitvi. Po jedan sat svakoga dana bio je odvajan za meditaciju. Uz svakodnevno čitanje Biblije vodili su i bilješke o pročitanom. Dva puta u tjednu su postili uz sve druge propisane postove u crkvi, i pričešćivali su se svake nedjelje. Značajan događaj u Johnovu životu jest njegov susret s Moravskom braćom, kada je zajedno sa svojim bratom Charlesom krenuo u Georgiju da radi na obraćenju Indijanaca. Dojmio ga je duboki mir, blagost i hrabrost Moravske braće. Nakon povratka iz Georgie, Wesley ozbiljno počinje razmišljati o svome vlastitom obraćenju. U ponovnom susretu s Moravskom braćom John Wesley sve više prihvaća reformacijske ideje: «Luteranski inspirirana Češka braća dovela su do toga da je za neko vrijeme pridavao prvorazredno značenje ideji opravdanja samo iz vjere i nazoru da se čovjekovo opravdanje sastoji samo u Kristovoj pravednosti koja mu se uračunava. Prilikom jednog sastanka sa Češkom braćom 24. svibnja 1738. slušao je Wesley čitanje Luterova predgovora Poslanici Rimljanima. Taj je događaj za nj postao odlučujućim iskustvom, te prouzročio njegovo drugo – ‘evanđeosko, obraćenje. Osjetio je kako mu se srce ‘čudno’ ugrijalo’ i zadobilo nutarnju sigurnost da mu je Krist oprostio grijehe i oslobodio ga od zakona grijeha i smrti.» Nakon ovog događaja, John Wesley je počeo propovijedati po mnogim crkvama spasenje po milosti. Mnogi mu zbog njegove poruke otkazuju gostoprimstvo u svojim crkvama. Zato počinje propovijedati pod vedrim nebom, ugledavši se na Whitefielda, i tako će činiti sve do kraja svoga života. Kao neumorni navjestitelj Riječi Božje, John Wesley je ostavio iza sebe oko 40. 000 propovjedi a njegov brat Charles je komponirao mnoge pjesme koje su se koristile u sklopu Johnovih službi. «Charles Wesley nije bio jednak svome bratu u sposobnosti propovijedanja, ali je imao puni udio u njegovom radu. Njegova najveća i trajna služba crkvi zapravo je u pjesmama što ih je napisao; ima ih preko 6.000, a mnoge od njih su takve pjesničke krasote i takve duhovne vrijednosti, da ulaze među najbolje što su ikada napisane. Te pjesme sadrže u prekrasnom i privlačnom obliku jasna izlaganja mnogih glavnih doktrina Svetog Pisma i izražavaju štovanje Gospoda i unutarnja iskustva duha u tolikoj mjeri, da su trajno prikladne da izraze žudnje i zahvaljivanja onih srca, koja su taknuta Duhom Božjim. Oba brata Wesley su ustanovili da su većinom ljudi skloni uzimati teološke poglede iz pjesama nego iz Svetog Pisma, pa su pisali pjesme s izričitom svrhom da kroz njih iznose doktrinu Svetog Pisma.» Kada su mu zabranili da propovijeda u službenim državnim crkvama, i kada mu je biskup Butler zabranio propovijedati u njegovoj biskupiji, John Wesley je izgovorio poznate riječi: «Bog mi naređuje da podučim neupućene, popravim zle, podržim kreposne. Čovjek mi zabranjuje da to radim u drugoj župi. Ali cijeli svijet gledam kao svoju župu.» Treba također reći kako je John Wesley temeljio svoje metode posvećenja na Lutherovoj ideji opravdanja po milosti i na pijetističkim principima. On je jednostavno uveo svojim radom i djelovanjem pijetizam na englesko govorno područje. Pokušao je spojiti Božansko djelo opravdanja i čovječje nastojanje za posvećenjem kao odgovorom na Božju milost. Snažan utjecaj na Johna Wesleya imala je i knjiga Tome Kempenca Nasljeduj Krista. Za sagledavanje života i djela Johna Wesleya veoma je značajan njegov dnevnik. U njemu će on zapisivati svoje dileme, slabosti, radosti… Iz njega se može, na neki način sagledati ne samo život i djelo Johna Wesleya već i rana povijest metodističkog pokreta. Evo primjera kako John Wesley opisuje svoje obraćenje: «Nastavljao sam tražiti vjeru (iako sam osjećao u sebi čudnu ravnodušnost, tupost i hladnoću, zajedno sa čestim padanjima u grijeh) sve do srijede 24 maja. Toga jutra oko pet sati, otvorio sam svoj Novi zavjet i našao sam riječi: ‘Tim nas je obdario skupocjenim i najvećim dobrima, da po njima, umaknuvši pokvarenosti koja je zbog opake požude u svijetu, postanete dionici božanske naravi’ (…). Navečer sam išao nevoljko na sastanak jednog religioznog društva koje se sastajalo u ulici Aldersagate. Tamo je netko čitao na glas Lutherov uvod u poslanicu Rimljanima. Nešto prije devet sati, kada je opisivao promjenu koju Bog čini u srcu kroz vjeru u Krista, jedna je čudnovata toplina obuzela moje srce. Osjećao sam da zaista vjerujem u Krista, i samo u njega, da vjerujem u spasenje i dana mi je unutrašnja sigurnost da mi je on oduzeo sav grijeh, i spasio me od zakona smrti i grijeha. Zatim sam otvoreno svjedočio o onome što se u meni dogodilo.» «Sveti klub» je pokušavao unutar anglikanizma postići Božju milost svojim vlastitim naporom i metodama. No, nakon ovoga sastanka na kojem je John Wesley shvatio Lutherovo učenje o opravdanju vjerom i sapsenje po milosti, John Wesley je počeo propovijedati evanđelje milosti. No, John Wesley nije prestao naglašavati metode posvećenja. Kako je ranije naglašeno, John Wesley je želio dovesti u sklad Božju milost i čovjekovo djelovanje: «U povezanosti s jednim skolastičkim učenjem, luteranstvo je formiralo nauku o opravdanju kao odlučujući početak novoga; tome nasuprot je metodizam, gledajući na površnost crkvenog života i nastajućeg doba industrijalizacije, stajao pred zadatkom da postavi pred crkvu pitanje posvećenja. Pored glavnog članka Cofesio Augustana, stupio je za metodiste 20. članak o ‘veri i dobrim delima’ više na vidik. Švedski nadbiskup Nathan Soedrblom piše da je Metodizam ‘preveden evangeličko-luteranski pokret reformacije unutar anglikanske crkve’». John Wesley je svojim učenjem o posvećenju, koje podrazumijeva čovjekovo djelovanje kao odgovor na Božju milost, učinio veliku uslugu cijelom protestantizmu. Nekada se banalno shvaća da vjerovanje u spasenje milošću podrazumijeva potpuno čovjekovu pasivnost. Spasenje jest Božje potpuno djelo i darovano nam je po milosti, no čovjeku predstoji djelo posvećenja koje je odgovor vjere na Božju milost. John Wesley je umro 1791. godine. Sve do svoje smrti održavao je propovijedi, bio je dobroga zdravlja i mirnoga temperamenta. Danas se i u Anglikanskom službenom kalendaru može naći blagdan posvećen Johnu i Charlesu Wesleyu. To je 24. svibanj. Uz njihovo ime stoji: «Svećenici, pjesnici, učitelji vjere». londonremPred anglikanskom katedralom Sv. Pavla u Londonu nalazi se spomenik posvećen Johnu Wesleyu. Tamara Milić (Iz diplomskoga rada) Dzon Vesli katolicanstvo

Autor - osoba Mihaljčić, Rade, 1937-2020 = Mihaljčić, Rade, 1937-2020 Naslov Lazar Hrebeljanović : istorija, kult, predanje / Rade Mihaljčić ; [registar Živka Papak] Vrsta građe prikaz Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1989 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 285 str., [4] str. s tablama : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Papak, Živka Zbirka Istorijsko-memoarska dela. Boj na Kosovu / [Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd] karton s omotom Napomene Prednji i zadnji forzec ilustr. Tiraž 10.000 Bibliografija : str. 271-274 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Lazar Hrebeljanović, srpski knez, 1329-1389 Lazar Hrebeljanović (Prilepac, oko 1329 – Kosovo polje, 28. jun 1389), poznat u narodnoj tradiciji kao car Lazar, po tituli knez Lazar, bio je srednjovekovni srpski knez, koji je posle raspada Srpskog carstva stvorio najveću i najmoćniju državu na teritoriji nekadašnjeg carstva. Lazareva država sa prestonicom u Kruševcu, poznata u istoriografiji kao Moravska Srbija, obuhvatala je slivove reka Velike, Zapadne i Južne Morave. Umro je 28. juna po gregorijanskom, odnosno 15. juna po julijanskom kalendaru. U Grblju vekovima postoji predanje da je Lazar Hrebeljanović zapravio bio Grebljanović i da je poreklom iz Grblja. Andrija Kačić Miošić navodi srpsko poreklo današnje dve poznate alkarske porodice, Grabovac i Vučković. Grabovci su, po tim starim dalmatinskim porodičnim predanjima, potomci srpskog kneza Lazara Grabljanovića (Hrebeljanovića). Lazar je mladost proveo na dvoru cara Stefana Dušana, gde je njegov otac Pribac bio logotet. Lazar je na dvoru cara Uroša prvo bio stavilac, da bi negde između 1363. i 1365. dobio titulu kneza. Posle sloma Mrnjavčevića na Marici tekao je postepen uspon kneza Lazara praćen formiranjem njegove oblasti. Posle Maričke bitke zagospodario je Prištinom i Novim Brdom, dok je u savezu sa banom Bosne Tvrtkom I Kotromanićem i uz podršku ugarskog kralja Lajoša I 1373. porazio župana Nikolu Altomanovića. Tada je svojoj oblasti priključio Rudnik, Užice i krajeve oko Zapadne Morave. Granicu svoje države proširio do Dunava zauzimanjem Braničevske oblasti i potiskivanjem porodice Rastislalića 1379. godine. Istovremeno, Lazar je radio i na obnovi Nemanjićevih državnih tradicija. Bio je oženjen Milicom, koja je prema starim srpskim rodoslovima poticala od Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje. Brojnim dinastičkim brakovima postepeno se rodbinski povezao sa okolnim velikašima i vladarima (npr. sestra Dragana bila je udata za čelnika Musu, najstarija ćerka Lazara i Milice Mara za Vuka Brankovića). Na njegovu inicijativu, a po blagoslovu patrijarha Save IV, došlo je 1375. do izmirenja Srpske patrijaršije sa carigradskom Vaseljenskom patrijaršijom. Pored toga, Lazar je podigao više zadužbina (Ravanicu, Lazaricu i južnu pripratu Hilandara), a pod njegovim uticajem 1380. na mesto srpskog patrijarha je, umesto Jefrema, izabran Spiridon. Tokom devete decenije 14. veka oblast kneza Lazara počeli su da ugrožavaju Osmanlije. Posle bitke na Dubravnici (1381) i događaja vezanih za pad Niša i pohod Murata I do Pločnika (1386), sledeći veliki pohod Osmanlija doveo je do bitke na Kosovu 1389. godine. Tu su se Osmanlijama suprotstavili odredi kneza Lazara, njegovog zeta Vuka Brankovića i kralja Srba i Bosne Stefana Tvrtka I Kotromanića pod komandom vojvode Vlatka Vukovića. U bici su i Lazar i njegov protivnik Murat I izgubili živote i obe strane su pretrpele velike gubitke. Ipak, pre leta 1390. Lazarevići su prihvatili vazalne obaveze prema novom sultanu Bajazitu I. Kult kneza Lazara kao hrišćanskog mučenika počeo je da se razvija nedugo po Kosovskoj bici. Lazareve mošti prenesene su u njegovu zadužbinu Ravanicu gde se, posle nekoliko prenosa, čuvaju i danas. Stvaranje kulta kneza Lazara pomogli su pripadnici porodice Lazarević, a prihvatila ga je i razvijala Srpska patrijaršija. Najraniji kultni spisi, njih deset, nastali su već u periodu od do. Paralelno sa kultom Sv. kneza Lazara koji se razvijao u crkvenim krugovima, razvijao se i kult kneza Lazara kao mučenika i junaka Kosovske bitke u narodnoj tradiciji. U srpskim narodnim epskim pesmama kosovskog ciklusa, car Lazar je, uz Miloša Obilića, glavni lik. Lazarev lik obrađivan je višestruko u srpskoj umetnosti u 19. i 20. veku. Biografija Mladost na carskom dvoru Lazar je najverovatnije rođen oko 1329. godine u Prilepcu kod Novog Brda, važnog rudarskog centra srednjovekovne Srbije. Lazarova porodica je posedovala Prilepac, koji je sa obližnjom tvrđavom Prizrenac štitio rudnike i naselja oko Novog Brda. Lazarov otac Pribac je bio logotet na dvoru Stefana Dušana. Titula logoteta je bila relativno skromna u hijerarhiji srpskog dvora. Dušan je postao vladar Srbije zbacivši svoga oca kralja Stefana Dečanskog. Zatim je nagradio velikaše koji su ga podržali u pobuni, uzdigavši ih na više položaje u feudalnoj hijerarhiji. Na taj način je Pribac postao logotet. Prema Mavru Orbiniju, dubrovačkom istoričaru iz 16. veka, Pribčevo i Lazarovo prezime je bilo Hrebeljanović. Iako je Orbinijev izvor za ovu činjenicu nepoznat, prezime je opšteprihvaćeno u istoriografiji. Istorija za sada ne zna kako se zvala majka Lazara Hrebeljanovića, niti takođe koliko je tačno braće i sestara imao. Dušan je Pribca nagradio na još jedan način: Lazaru je dodeljena dužnost stavioca na carskom dvoru. O tome govori i „Povesno slovo o knezu Lazaru”, kao i arhiepiskop Danilo. Stavilac je imao ceremonijalnu ulogu za carskim stolom, mada su mu mogli biti povereni poslovi koji nisu imali nikakvi veze sa dvorskim ritualima. Položaj stavioca je bio najniži u hijerarhiji srpskog dvora. Međutim, bio je prilično prestižan i njegovom nositelju je pružao priliku da bude vrlo blizu vladaru. U doba kada se kralj Dušan krunisao za cara, Lazar je imao oko 17 godina. Lazar se 1353. godine oženio Milicom. Prema kasnijim genealogijama, Milica je bila kćerka kneza Vratka, praunuka Vukana Nemanjića. Vukan je bio najstariji sin velikog župana Stefana Nemanje, osnivača dinastije Nemanjića. Vukanovi potomci nisu pomenuti ni u jednom poznatom izvoru pre genealogija iz 15. veka. Car Dušan je iznenada preminuo 1355. godine u svojoj 47. godini i nasledio ga je dvadesetogodišnji sin Stefan Uroš. Lazar je ostao stavilac na dvoru novog cara. Dušanovu smrt je pratilo jačanje separatističkih aktivnosti u Srpskom carstvu. Vladar Epira i Tesalije Simeon Siniša se otcepio 1359. Isto se desilo sa Braničevom i Kučevom, severoistočnim oblastima carstva koje je držala porodica Rastislalića, koji su priznali vrhovnu vlast ugarskog kralja Lajoša I. Ostatak srpske države je ostao odan mladom caru Urošu. Ipak, moćni srpski velikaši su dobijali sve više nezavisnosti od carske vlasti. Uroš je bio slab vladar i nesposoban da se suprotstavi ovim separatističkim tendencijama, pa je postao nevažan autoritet u državi čiji je nominalno bio car. Oslanjao se na najmoćnijeg srpskog velikaša, zahumskog kneza Vojislava Vojinovića. Vojislav je započeo svoj uspon kao stavilac na dvoru cara Dušana, ali je do 1363. kontrolisao veliku oblast od planine Rudnik u centralnoj Srbiji sve do Konavla na jadranskoj obali, kao i od gornjeg toka Drine sve do severnog Kosova. Posle Vojinovića najmoćniji su bili braća Balšići: Stracimir, Đurađ i Balša III. Do 1363. oni su stekli kontrolu nad oblašću Zete, koja se poklapala sa najvećim delom današnje Crne Gore. Knez Vojislav je 1361. počeo rat sa Dubrovačkom republikom oko nekih teritorija. Dubrovčani su zatim zamolili najistaknutije osobe u Srbiji da iskoriste svoj uticaj da se zaustave neprijateljstva štetna po obe strane. Dubrovčani su se takođe obratili staviocu Lazaru i poklonili mu tri svitaka tkanine. Iako je to bio relativno skroman poklon, on dokazuje da je Lazar smatran da ima neki uticaj na dvoru cara Uroša. Mir između kneza Vojislava i Dubrovačke republike je potpisan avgusta 1363. Stavilac Lazar je pomenut kao svedok iz povelje od jula 1363. kojom je car Uroš dozvolio razmenu teritorija između kneza Vojislava i čelnika Muse. Musa je bio oženjen Lazarovom sestrom Draganom, najkasnije od 1355. Musin položaj čelnika je bio viši od položaja stavioca. Lazarov uspon Lazareve aktivnosti u periodu između 1363. i 1371. su slabo zabeležene u izvorima. Izgleda da je on napustio dvor cara Uroša 1363. ili 1365. U to vreme je imao oko 35 godina i nije napredovao dalje od položaja stavioca. Knez Vojislav je iznenada preminuo septembra 1363. godine. Braća Mrnjavčevići, Vukašin i Jovan Uglješa su postali najmoćniji velikaši u Srpskom carstvu. Oni su kontrolisali zemlje u južnom delu carstva, uglavnom u Makedoniji. Car Uroš je prihvatio Vukašina Mrnjavčevića za savladara i Vukašin je krunisan za kralja. Otprilike isto vreme Jovan Uglješa je imenovan za despota. Sinovac kneza Vojislava, mladi Nikola Altomanović je do 1368. stekao kontrolu nad većinom teritorija svog pokojnog strica. U ovom periodu Lazar je postao nezavistan i započeo je svoj uspon kao oblasni gospodar. Nije jasno kako se ova oblast širila, ali njeno jezgro sigurno nije bila njegova očevina tvrđava Prilepac, koju je uzeo Vukašin. Jezgro Lazareve oblasti je bio negde u oblasti koja se graničila sa oblašću Mrnjavčevića na jugu, Nikole Altomanovića na zapadu i Rastislalića na severu. Knjiga Kraljevstvo Slovena dubrovačkog benediktinca Mavra Orbina, objavljena u Pezaru 1601, opisuje događaje u kojima je Lazar bio glavni protagonista. Pošto ovaj izvor nije podržan drugim izvorima, neki istoričari sumnjaju u njegovu verodostojnost. Prema Orbinu, Nikola Altomanović i Lazar su ubedili cara Uroša da im se pridruži u zajedničkom napadu na braću Mrnjavčeviće. Sukob dve grupe srpskih velikaša se dogodio na Kosovu polju 1369. Lazar se povukao iz bitke ubrzo po njenom početku. Njegovi saveznici su nastavili borbu, ali su ih Mrnjavčevići porazili. Altomanović je jedva spasio svoj život, dok su Mrnjavčevići zarobili i na kratko utamničili cara Uroša. Postoje nagoveštaji da su se savladari car Uroš i kralj Vukašin razišli dve godine pre navodne bitke. Lazar je 1370. godine preoteo od Altomanovića gradić Rudnik, važan rudarski centar. Ovo bi moglo da bude posledica Altomanovićevog poraza godinu dana ranije. U svakom slučaju, Altomanović se brzo oporavio od ovog poraza verovatno uz pomoć svog moćnog zaštitnika Ugarske. Najmoćniji vladar u Raškoj Unutrašnji sukobi i deobe stvorili su krizu srpske države. Sa nestankom carstva, posle iznenadne smrti Dušana Nemanjića, a potom i cara Uroša (1355–1371), mnogi krupni i sitni feudalci, srpska vlastela ili „velikaši” – kako ih pamti narodno predanje ugrozili su jedinstvo srpskih zemalja. O srpskim podelama jasno govori i vizantijski car Jovan Kantakuzin sledećim rečima: I na hiljadu strana rastureni počeše međusobno gloženje. – Jovan Kantakuzin, Istorija Slika raspada jasno se ocrtavala, a izgledala je ovako: Zapadna Makedonija (kralj Marko, sin i naslednik oca Vukašina i turski vazal posle 1371) Istočna Makedonija (Konstantin i Jovan Dragaš – isto kao turski vazali posle 1371) Zapadna Srbija: župan Nikola Altomanović Zeta (Balšići) Kosovo (Vuk Branković) Morava (knez Lazar Hrebeljanović) Pobedom na Marici Turcima je bio otvoren put za dalja porobljavanja srpskih pokrajina. Manji odredi turske vojske sejali su pustoš po selima i trgovima. „Strah… nevolja i nesreća ljuto su obli sve gradove i zapadne predele…” Lazar se počinje u svim intitulacijama nazivati „Gospodin vse Srbljem”, „Knez Srbljem”, što u stvari znači „Knez ili vladar srpskih zemalja”. Pored toga, Lazar upotrebljava i kraljevsko vladarsko ime Stefan Lazar. Čak se na aversu očuvanog pečata na „Lazarevoj darovnoj povelji” Hilandaru iz 1379. nalazi lik Stefana Prvomučenika, zaštitnika loze Nemanjića. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom. Od bitnog značaja, u skladu sa srednjovekovnom državnopravnom teorijom je to što je Lazar posedovao crkveni legitimitet. Ugrožen od Turaka, izložen stalnoj opasnosti da ga napadne Nikola Altomanović, strahujući i od napada Ugara knez Lazar je morao i energično i mudro da dela na jačanju odbrambene moći svoje države. Pošto je imao veliki broj ženske rodbine, pretežno ženidbenim vezama uspeo je da okupi oko sebe svoje moćne susede. Sestru Draginju udao je za čelnika Musu, gospodara rudarskog kraja oko Kopaonika, grada i župe Brvenik, a kćer Maru, 1371. godine, za Vuka Brankovića. Dve mlađe svoje kćeri predao je knez Lazar svatovima u Kruševcu. Jelena se udala za Đurđa Stracimirovića Balšića, „gospodara vsom Zeti i pomorju”, a Teodoru za Nikolu Gorjanskog Mlađeg, uglednog feudalca u Južnoj Ugarskoj (Mačva). Moravska Srbija kneza Lazara i okolne oblasti. Udadbama, uspostavljanjem savezničkih odnosa i oružanom borbom sa nepokornim velikašima uspeo je knez Lazar da ojača i teritorijalno proširi svoju državu. Sa okolnim velikašima osnovao je neku vrstu porodičnog saveza, kome je on bio na čelu. Najmoćniji članovi saveza posle kneza Lazara bili su njegovi zetovi Vuk Branković i Đurđe Stracimirović Balšić. Sa smrću cara Uroša nestalo je carskog dostojanstva. Pošto je po protokolu vizantijskog dvora, koji je primenjivan i na srpskom dvoru, samo car mogao dodeljivati visoka zvanja, te je Lazar ostao u zvanju kneza, a Vuk Branković ima zakonsko pravo samo na naslov „gospodin”. „Blagoverni i hristoljubivi i Bogom prosvećeni knez Lazar i ljubazni mu sin gospodin Vuk”, zabeležio je nepoznati letopisac 1387. godine, „kada su vladali svim srpskim zemljama i pomorskim i tako u slozi i ljubavi pobeđivali neprijatelje svoje”. Udruženim snagama kneza Lazara i bosanskog bana Tvrtka, 1373. godine pobeđen je, zarobljen u Užicu i oslepljen Nikola Altomanović. Pobednici su podelili njegovu oblast. Banu Tvrtku je pripao i manastir Mileševo u kome je sahranjen Sveti Sava. Potomak Nemanjića po ženskoj liniji, ban Tvrtko je odlučio da se 1377. godine kruniše za kralja Bosne i Srbije. Obred krunisanja izvršen je na grobu Svetog Save. Nepomućeno prijateljstvo kneza Lazara sa kraljem Tvrtkom jasan je dokaz da je Tvrtkov postupak smatran saglasnim sa srednjovekovnim poimanjem legitimnosti nasleđa prestola. To, međutim, nikako ne znači da je knez Lazar prestao da se smatra glavnim vladaocem na teritoriji srpskog carstva, tim pre što je i on preko svoje žene Milice bio u srodstvu sa izumrlom dinastijom Nemanjića. Veran tradiciji vladara na srpskom prestolu, knez Lazar je pregao da podigne autoritet crkve i učini je moćnom potporom u borbi za učvršćenje svoje vlasti i odbranu od Turaka. U tom cilju smatrao je neophodnim da izmiri Pećku i Carigradsku patrijaršiju, koje su bile u neprijateljstvu od doba proglašenja Pećke patrijaršije 1346. godine kada se kralj Dušan krunisao za cara. Posle dugih pregovora u kojima se istakao monah Isaija, do izmirenja je došlo 1375. godine. Obred svečanog priznanja Pećke patrijaršije obavljen je u patrijaršijskoj crkvi u Peći. Bila je to velika svečanost, kojoj su, pored mnogobrojnih velmoža i crkvenih velikodostojnika, prisustvovale monahinje Jelisaveta (monaško ime carice Jelene), i Jefimija, udovica despota Jovana Uglješe. Monahinja Jelisaveta umrla je početkom novembra 1376. godine. Verovatno po dogovoru sa kneginjom Milicom, Jefimija je odmah posle njene smrti došla u Kruševac i nastanila se u dvoru kneza Lazara. Kada mu se u Kruševcu rodila i peta kćer Olivera, knez Lazar je verovatno izgubio svaku nadu da će dobiti naslednika prestola. Zato nije teško zamisliti radost supružnika kada im se 1377. godine rodio sin, koji je na krštenju, po tradiciji loze Nemanjića, dobio ime Stefan. Posle Stefana kneginja je rodila još dva sina Vuka i Dobrivoja. Dobrivoje je umro kao dete a Vuk je rastao uz Stefana koji nije bio mnogo stariji. Tokom arheoloških istraživanja na Rudniku 2015. godine pronađen je njegov pečat sa natpisom „Gospodin knez Lazar svesrpskih zemalja”. Ivan Jastrebov je zapisao da ga je zapis o knezu Lazaru u manastiru Lešok podsetio na zabelešku Muzakija o Lazaru. On je o njemu rekao: Laczaro shefu primo Dispoto del 1350 dell inferior Servia dicta Bulgaria. Jastrebov se ne upušta u rasuđivanje o kontekstu Muzakijevih reči. To svedočanstvo mu je važno jer je Lazar vladao donjom Srbijom, a glavno je da su je zvali Bugarskom. Tada (u doba Jastrebova) su se tako zvala sva mesta koja je naseljavao srpski narod – u takozvanoj Makedoniji. Borbe sa Turcima Privredni i kulturni napredak države kneza Lazara ometan je stalnim pokušajima Turaka da je potčine. Zato je knez bio prinuđen da usredsredi svoju pažnju na vojne pripreme. Na teritoriji svoje države prvi put se sukobio sa jačim odredom turske vojske 1380/1381. godine kada su njegove vojskovođe Crep i Vitomir pobedili Turke na Dubravici kod Paraćina. Mada poraženi u Bosni kod Bileće 1388. godine, Turci su odlučili da i po treći put napadnu kneza Lazara. Obavešten o njihovim pripremama, knez Lazar je 1389. godine preko svog zeta Nikole Gorjanskog, mačvanskog bana, ugovorom sa Ugrima osigurao zaleđe i pregao da prikupi što veću vojsku za predstojeću bitku. Obratio se za pomoć i kralju Tvrtku, koji je i po svojoj tituli bio dužan da učestvuje u borbama za odbranu nezavisnosti Srbije. Obavešten da će Turci pokušati prodor preko Kosova, knez Lazar je na čelu svoje vojske sredinom juna došao na Kosovo. Što se tiče sukoba sa Osmanlijama, letopisi govore da je Lazar imao uspeha u borbama s njima. Godine 1386, Orhanov sin, Murat I je predvodio vojsku na Srbiju. Srpska vojska, s knezom Lazarom na čelu, nalazila se na Toplici (na Pločniku) i tada je sprečen dublji prodor neprijatelja u unutrašnjost zemlje. Iz sažetih vesti letopisca stiče se utisak da su dva vladara izbegla sukob. Posle smrti Ugarskog kralja Ludovika I (1382), knez Lazar je odbio položaj turskog vazala i zajedno sa kraljem Tvrtkom umešao se u dinastičke sukobe u Ugarskoj. Međutim, srpska država nije morala da brani samo severnu granicu već i južnu – na Kosovu. Turska horda je prešla preko zemalja braće Dragaša i na pomolu je visio neizbežan sukob sa Srbijom. Bitka se odigrala na Vidovdan 28. juna 1389. godine na polju Kosovu. U okršaju prvog sukoba Srbi su pobedili Turke. „Među vojnicima”, piše Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana Lazarevića, „koji su se borili pred vojskom beše neko veoma blagorodni (Miloš – zabeležio je neko na margini Konstantinovog dela) koga oblagaše zavidljivci svome gospodinu i osumnjičiše ga kao neverna. A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kad je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga vlastodršca. A tu i sam pade od njih. U prvi mah odolevali su Lazarevi ljudi i pobeđivali su. Ali već ne beše vreme za izbavljanje. Stoga i sin toga cara ojača opet u toj samoj bici i pobedi. Šta je bilo posle toga? Postiže Lazar blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega i ne vide njegovu smrt. Ova bitka bila je godine 6897. meseca junija 15. dan. A tada, tada ne beše mesta u celoj toj zemlji gde se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čime uporediti tako da se vazduh ispunio…” Na Kosovu polju: „mučenik Hristov postade veliki knez Lazar” (Despot Stefan: natpis na stubu mramornom na Kosovu), izborom i opredeljenjem za nebesko ispuni reči Njegove: „Od ove ljubavi nema veće do ako ko položi život za bližnje svoje”. Jn 15;13. Onome koji je učinio izbor dostojan Nebeskog cara narod nepokolebljivo imenu dodaje – car – i ovenčava ga oreolom svetaštva, a Crkva kanonizuje, već nekoliko godina posle pogibije. Zadužbinar Glavna Lazareva zadužbina je manastir Ravanica. Manastir Hilandar ima njegovu pripratu, a obnovio je i manastir Lešok. Sahrana kneza Lazara Po odluci Državnog sabora iz decembra 1389. godine princeza Olivera, najmlađa kći kneza Lazara data je u harem sultana Bajazita I. Ona je u harem otišla u proleće 1390. godine što je bio uslov za sklapanje mira sa Turcima i dozvolu za prenos moštiju kneza Lazara. Iz Mitropolijske crkve u Prištini mošti Svetog kneza Lazara 1391. godine prenesene su u njegovu zadužbinu manastir Ravanicu. Zbog nadiranja Turaka i stanovništvo i monaštvo biva prinuđeno da napušta ognjišta i svetinje. Sa sobom nosi i najveću dragocenost – mošti Lazareve. Nastavlja svetitelj da deli sudbinu svog naroda, preko Beograda do Sent Andreje u Ugarskoj posle nekoliko godina prenesen u fruškogorski manastir Vrdnik (Nova Ravanica). Pošto je nakon 27. marta 1941, manastir Vrdnik-Ravanica upotrebljavan kao privremeno sklonište za municiju i gorivo jugoslovenske vojske, mošti su iz bojazni da bi mogle biti uništene u eksploziji, prenete u manastir Bešenovo u noći pred početak rata. Međutim, početkom Drugog svetskog rata, fruškogorski manastiri su se našli na teritoriji NDH, gde su već početkom aprila 1941, započeli progoni, zlostavljanje i uništavanje imovine, koji su zatim prerasli u teror i institucionalno uništavanje Srba i svega srpskog što se našlo u njenim granicama, od čega nisu bili pošteđeni, ni stari srpski manastiri, pa ni mošti srpskih svetitelja, koji su skrnavljeni i uništavani. Aprila 1942. profesor i dekan Teološkog fakulteta, Radoslav Grujić i kustos Muzeja kneza Pavla, Miodrag Grbić, koristeći se ličnim poznanstvom i blagonaklonošću ratnog savetnika pri Upravnom štabu za Srbiju, majora Johana Albrehta fon Rajsvica (nem. Johann Albrecht Freiherr von Reiswitz) uspeli su da obezbede prenos moštiju iz manastira Bešenovo u riznicu Saborne crkve Sv. arhanđela u okupiranom Beogradu. Prilikom preuzimanja moštiju u Bešenovu je konstatovano da su mošti ostale neoštećene, ali da su opljačkane sve dragocenosti koje su se nalazile sa moštima. Spisak nestalih stvari je utvrđen naknadno, na osnovu izjave vrdničkog arhimandrita, koji je prebegao u Beograd septembra 1941: srebrni, pa pozlaćeni ručni krst za celivanje par srebrnih narukvica filigrane izrade par srebrnih pavta – velikih umetničkih izrađenih kopči mitra, ukrašena kamenjem i biserima, koja je ležala na mestu odsečene glave svetitelja veliki pozlaćeni lanac sa od četvorouglastim ukrasnim pločicama pet većih i manjih, umetnički izvezenih pokrivača za svete darove dva putirska izvezena „darka” jedan veliki pokrivač za celokupne mošti, sa izvezenim likom kneza Lazara Godine 1954, Sveti arhijerejski sabor SPC doneo je odluku o prenošenju moštiju Sv. Kneza u Ravanicu. Ova odluka je sprovedena o šeststotoj godišnjici Kosovske bitke, 1989. godine i to tako što su njegove mošti izlagane na putu kroz veliki broj srpskih gradova i manastira. Tako je od Vidovdana 1988. do avgusta 1989. ćivot iz Beogradske Saborne crkve preko manastira Vrdnika, Ozrena, Tronoše i Ćelija, zatim Šapca, Valjeva i Kragujevca, pa manastira Žiča, Ljubostinja i Pavlica prenesen do Kosova. Na Gazimestanu, mestu kosovske bitke, održan je pomen a potom, posle boravka u manastiru Gračanica i svečanih vidovdanskih bogosluženja, ćivot sa Lazarevim moštima preko Niša, Kruševca i manastira Manasija, prenesen je u Ravanicu. Sačuvana je jedna svečana odežda koja je bila na njegovim moštima neposredno posle smrti. Manastir Sveta Lazarica mu je posvećen. Deo moštiju se čuva u Sabornoj crkvi u Beogradu. Tokom vladavine Ivana Groznog kultovi Svetog Save, Svetog Simeona i Svetog kneza Lazara bili su prisutni i širili su se u Rusiji. Popularna kultura Njegov lik se pojavljuje u filmu Boj na Kosovu (1989). Opera „Lazarevo obretenije” izvedena je 2024. u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. MG153 (N)