IZDAVAČ:SVJETLOST SARAJEVO GODINA IZDANJA: 1966. BROJ STRANA: 282 POVEZ: tvrd STANJE KNJIGE: DOBRO, SADRZAJ LEP,HRBAT MALO OSTECEN , POJACAN SELOTEPOM IMA POSVETU NA PRVOJ STRANI POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa= Y

Esotheria, 1998. 298 ilustrovanih strana. Lepo očuvana. Svetski bestseler, prodat u oko 10 miliona primeraka, najpoznatiji priručnik savremenog sveta na temu uspešnih i ispunjavajućih seksualnih odnosa, kao vrhuncu emotivnog spoja dvoje bliskih bića kojima veza Ljubavnika prevazilazi čisto telesni kontakt uživanja i postaje prefinjeno duševno jedinstvo. Slaveći seks kao najuzvišeniji oblik igre odraslih, Komfortov mudar i duhovit tekst omogućava parovima da zajednički razviju i pojačaju svoj seksualni život, uzimajući u obzir dodatno savete za prevazilaženje prisutnog rizika AIDS-a. Ova zapanjačka `Kamasutra` je bogato ilustrovan sa preko 100 Ljubavnih položaja i tehnika. Seks, poze... s

Knjige su `spašene` iz starog stana, stanje im varira (ima veoma dobro očuvanih / skoro novih a ima i onih koje je malo zakačila vlaga ili je samo vreme uticalo na boju i miris). Neke su ispisane ili grafitnom olovkom ili hemijskom. Od školskih lektira, stručnih skripti i knjiga za fakultet, romana i knjiga o zdravlju, raznih uputstava i karti, kao i nekoliko knjiga na nemačkom jeziku. Takođe im i datumi variraju od 1930-ih do 2014. Sve knjige su u velikoj kutiji, koju bih za slanja pojačao i verovatno bih spustio cenu jer će dostava biti (zbog težine) skupa - pretpostavljam. Ugrubo sam računao 50din po knjizi. U interesu mi je da celu kutiju prodam tako da prednost imaju zainteresovani za ceo lot ali ako neko želi neku zasebno - pišite. Lično se može preuzeti u Novom Sadu ili ako je nekoliko knjiga u pitanju mogu ih ja besplatno dostaviti  (ceo lot nisam u mogućnosti besplatno da dostavim) ili dostava preko Postexpress-a pouzećem.

HRANA VAŠE TAJNO ORUŽJE Autor: Grupa autora Izdavač: MLADINSKA KNJIGA Godina izdanja: 2008 Format: 20x26 Broj strana: 352 Povez: Broš Pismo: Latinica KAO NOVO Pokazaćemo vam kako da upotrebite namirnice iz svakodnevnog života – ne samo voće, povrće i ribu već i meso, pa čak i divne deserte – za lečenje i, u nekim slučajevima, za prevenciju mnogih uobičajenih oboljenja. U ovoj knjizi, jednostavnoj za upotrebu, pronaći ćete: 50 namirnica superzvezda – nabrojanih u podesnom A – Ž obliku – zajedno sa savetima o tome kako da pojačate njihove korisne efekte do maksimuma i na mnogo ukusnih načina uključite svaku od njih u svoju svakodnevnu ishranu; 50 uobičajenih oboljenja – sve od artritisa i povišenog holesterola do raka prostate, nabrojanih takođe abecednim redom – zajedno s arsenalom namirnica neophodnih za lečenje svakog od ovih oboljenja, kao i s ukusnim receptima u koje su te lekovite namirnice uključene; 100 ukusnih recepata – od predjela i glavnih jela do deserta – koji čine unošenje hrane radi dobrog zdravlja prijatnim. Isprobajte ih i osećajte se sjajno!` POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 DD

INTIMNE PRIČE IZ PREDUZETNIČKOG ŽIVOTA! KAKO SE POKREĆE I GRADI BIZNIS NA PRIMERU KUPUJEMPRODAJEM! Ova knjiga sadrži lične priče o iskustvima iz preduzetničkog života: o emigraciji i nesigurnosti posla, o tome kako se probudio preduzetnik i kako se rodila želja za ulaganjem u Srbiju, kako je nastao i gradio se KupujemProdajem; o poslovnoj borbi, problemima (medvedima) koji su dovodili do uvida i uzrastanja preduzetnika u menadžera i poslovnog lidera. Za svakoga ko je žedan vrednih iskustava ove priče su izvori znanja, spoznaja i emocija: o osnivanju i uzdizanju sopstvene kompanije, radu u velikoj i maloj firmi, o pregovorima sa investitorima, upravljanju ljudima. A za one koje interesuje šta je u glavi njihovih šefova, menadžera, direktora, i kroz koje prepreke, neretko mentalne, prolaze ti ljudi – Medvedi su pravo otkriće. “Verovatno najbolje štivo koje jedan preduzetnik u Srbiji trenutno može da čita na svom jeziku. Ne zato što je to najbolja knjiga o biznisu ikada već zato što ne znam da je neko do sada na takav način složio svoja iskustva u pokretanju i vođenju posla u Srbiji ne stideći se da otvoreno piše o svojim greškama, slabostima, ličnim manama i stranputicama, kao i o uspesima, dobrim odlukama i ostvarenim planovima.” - Zoran Stanojević, voditelj, novinar, urednik internet portala RTS Osamdeset pet priča zen konciznosti vrednih nekoliko tradicionalnih priručnika. Kao kod Bukovskog, varljivo jednostavne, samo dobijaju na dubini ponovnim čitanjem. Ispisane stilom koji je pravo osveženje u domaćoj poslovnoj literaturi, zrače autentično moderno i „svetski“. - Lazar Džamić, pisac, marketing strateg, novinar “Kada imate priliku da u jednoj knjizi dobijete na tacni znanja, mukotrpno sticana preko 20 godina i koja su često dolazila od napravljenih grešaka, a zahvaljujući svim tim znanjima je izgrađeno nešto tako sjajno, veliko i tako uspešno, kao što je KupujemProdajem, onda je potpuna ludost ako to ne iskoristite.” - Đorđe Petrović, autor serijala Ja, Preduzetnik; CEO kompanije Companies Connected “Knjiga koja se čita sa lakoćom, ali ostavlja dubinske i trajne pozitivne posledice na svest o tome kako se razvija posao, pravi tim i biva iznova i iznova bolja verzija sebe. Intimna, zanimljiva i korisna, a koja se pritom odnosi na ovo podneblje i tržište, to je baš retko.” - Ivan Minić, internet preduzetnik, Glavni i odgovorni urednik portala Moja Firma i podkasta Pojačalo Kratak sadržaj Predgovor Lazara Džamića: Iz srca preduzetnika i glave menadžera Lektira za uzrastanje: Tuđa iskustva U POGLED BUDUĆNOSTI Okušavanje: Početak puta Sunce holandskog neba: Odlazak iz zemlje Vrata su se otvorila: Prva godina u Holandiji OD STARTA(PA) DO BIZNISA Preteča nove ere: Bitka za inovacije Trnje i zvezde: Prilagođavanje Biti poseban: Biznis Eureka na terasi: Ideja Misliti unapred: Biznis plan Nomen est omen: Brend Ben i ja: Investicija Miran san: Knjigovođa Bolje dve: Osnivanje kompanije Ništa bez Gugla: Finansije Tesna kuća: Problemi sa hostingom Algoritmi reda: Uređivanje sajta Da znamo gde smo: Ključni indikatori uspešnosti (KPI) Srce koje kuca: Proizvod Živeo softver: Prvi prihodi i prve automatizacije Ups! Eksplicitni sadržaji Da li si čovek? Nemili događaji sa SMS porukama Za svaki slučaj: Advokat Spremni do kraja: Zaštita intelektualne svojine Slučaj „tetka“: Korisnici Ali ne na Menhetnu: Kancelarije Žrtvovanje zarad budućnosti: Lean startup Avion koji nije hteo da sleti: Mobilna aplikacija Moda nikada ne staje: Menadžment tim i rast organizacije Na 1600 km: Šta radi CEO? Nervni sistem za organski rast: Radni procesi Katalizator uspeha (ili propasti): Marketing Kako da budemo (dobra) vest? Odnos s javnošću Kupiti se može samo ono što je na prodaju: Izlaz KALJENJE Svetski a naš: Adižes i menadžment stilovi Neslaganje sa uvažavanjem: Konflikti Rat skakanju u zaključke: Kritičko razmišljanje kao način upravljanja Motivacija iznad svega: Developeri Pitanje pristupa a ne talenta: Kreativnost O mostovima koji ne spajaju obale: Komunikacija Dobar je, a ne znaš zašto: Kompetencije Tumor u firmi: Klika Temelj nerazumevanja: Kulturne razlike Ko ne promisli, taj izmisli: Bulšiteri (i Lupetanje) Kodeks musketara: Kultura Biti spreman – to je sve: Kako ljudi traže posao i gde greše? Organski je zdravo: Kada zaposliti novog čoveka? Strpljen, spasen: Iskustvo – zašto je bitno? Oficiri i vojnici: Junior ili senior? Ko si i šta radiš: Funkcije i titule Težnja ka objektivnosti: Plata Da li je trojka dobra? Vrednovanje (Evaluacija) Gde si ti? Seniorski nivoi (HR model) Ne, nego znanje: Diplome Mokra krpa u lice ili prilika za rast: Negativna kritika Druženje bez povoda: Događaji van firme Gorivo za uspeh: Motivacija Festina lente: Konceptualisti i praktičari Zašto, o zašto? Otpuštanje Dobar osećaj: Intervjuisanje Matriks iz koga sam pobegao: Sopstvene slabosti i razvoj Biće ti bolje kada ti budeš bolji: Self-made man Molim te poslušaj: Poruke mlađem sebi ZRELOST Sutra je – danas: Agilni pristup Naš put: Kaizen Potreba za pit-stopom: Entropija (težnja ka haosu) Ka meti pucaj: Ciljevi i plansko delovanje Nada za svakog od nas: Filozofija Johana Krojfa Lekcija iz Londona: Jednostavnost Prvi alat za skaliranje: Delegiranje Majka grešaka: Brzopletost Laser prodire duboko: Fokus Bogatstvo: Inicijativa Za drugog kao za sebe: Domaćinski osećaj U svoje vreme: Širenje i diverzifikacija (novi rast) Pola brige: Poslovni rizici Budućnost svuda oko mene: Živeti u Holandiji, a raditi u Srbiji ZNAKOVI PORED PUTA Kako sam se lečio: Usamljenost Za direktore koji nisu iz struke: IT abeceda A da sam rođen u Americi? IT kompanija (u Srbiji) Rizik i žrtva: Preduzetnik Anatomija slučaja: (Propalo) Investiranje Kako sa njima: Investitori U dobru i zlu: Partnerstvo UMESTO ZAKLJUČKA Zašto je internet trgovina bitna za Srbiju? Kada trošiš naftu, imaš manje nafte, kada trošiš znanje, imaš više znanja Najveći medved: Krizni menadžment Zahvalnost Indeks O autoru BOJAN LEKOVIĆ je osnivač i CEO kompanije KupujemProdajem, koja je od 2008. do danas izrasla u najveću internet platformu u Srbiji i jednu od 100 najvećih na svetu u branši sajtova za oglašavanje. Bio je nezavisni konsultant za razvoj novog biznisa u Holandiji, radio kao menadžer za inovacije u Kraljevskom holandskom telekomu i bavio se naučnim istraživanjem, najpre u oblasti mikroračunarskih sistema na Univerzitetu u Nišu, gde je prethodno diplomirao elektroniku i telekomunikacije, a zatim na Tehnološkom univerzitetu u Delftu pored Haga, Holandija, u oblasti interneta. Dodatno, 2011. je završio strateški menadžment na Fakultetu za menadžment Univerziteta Erazmus u Roterdamu, koji je jedna od najprestižnijih škola menadžmenta u Evropi. Predsednik je holandsko-srpske poslovne asocijacije. Suprug je i otac dve ćerke. Sa porodicom živi u Holandiji od 2000. godine.

Automobilska revija: SAT Plus 408 Strana 84 Iz sadržaja: Sve spremno za doček prvih skijaša AKTIVAN ODMOR UZ ZABAVU U susret sezoni skijanja otputovali smo na Kopaonik kako bismo saznali šta je sve pripremljeno za dolazak prvih turista. Osim novih zabavnih sadržaja za decu i uređenih staza, ovu zimu obeležiće jeftiniji aranžmani kao i brojni nastupi muzičara za vreme trajanja Ski openinga. Rubrika: Turizam i vikend putovanja Ko je nadležan da popravi oštećenja kolovoza KAKO PRIJAVITI RUPE NA PUTU Srpski putevi nisu u dobrom stanju i vozači su toga svesni dok prave slalom između udarnih rupa, ili dok se truckaju po kolovozu prepunom zakrpa, iako je upravljač puta po zakonu dužan da sva ta oštećenja sanira i put dovede u funkcionalno stanje. Rubrika: Bezbednost i putevi Akcija „Život za mlade vozače“ OBUKA KOJA SE PAMTI Gotovo 1.000 mladih koji su ove godine stekli probnu vozačku dozvolu već je dobilo besplatnu obuku bezbedne vožnje u centru NAVAK, a akcija „Život za mlade vozače“ se nastavlja do kraja godine. Rubrika: Bezbednost i putevi Mercedes-Benz A-Klasse A 160 DRUGAČIJI ALI POUZDAN Najmanji „mercedes“ – „A-klasa“ je na domaćem tržištu polovnjaka i te kako tražen model, a u oglasima se prodaju primerci sve tri generacije. Kako se pokazala druga, proverili smo na modelu proizvedenom 2008. godine koji je na domaćim putevima prešao više od 150.000 kilometara. Rubrika: Polovnjak i supertest Nov način kontrole tržišta goriva INSPEKTORI ZAVIRUJU U REZERVOARE AUTOMOBILA? Kako će inspekcija ubuduće proveravati legalnost goriva van benzinskih pumpi i skladišta? Da li će tržišni inspektori zaustavljati privatne automobile i kontrolisati gorivo u njihovim rezervoarima? Rubrika: Dobro je da znate Počela stroga primena zakona KO I ZAŠTO ZATVARA AUTO-OTPADE? Iako je još 2010. godine donet pravilnik kojim se ograničava rastavljanje vozila i trgovina delovima, za mnoge auto-otpade te odredbe do juče su bile „mrtvo slovo na papiru“. Stvari su počele da se menjaju nakon što je Republička inspekcija pojačala nadzor. Rubrika: Dobro je da znate Mercedes–Benz; novi motori POVRATAK NA CILINDRE U REDU Već danas smo mogli da se upoznamo sa novim motorima, koje će Mercedes najpre početi da ugrađuje u „S-klasu“ tek sledeće godine, a među najvećim izmenama prepoznajemo zaokret u konstruisanju šestocilindarskih benzinaca i dizelaša koji će ubuduće biti redni, a ne u V rasporedu. Rubrika: Reportaže i posete Continental PremiumContact 6 RECEPT ZA NOVE KLIJENTE Na prezentaciji „premijum kontakt 6“, novog letnjeg Kontinentalovog pneumatika koji nam na tržište stiže sledećeg proleća, saznali smo mnogo o njegovim svojstvima i prednostima u odnosu na prethodnika, ali smo bili u prilici da zavirimo i u blisku budućnost u kojoj će gume biti sve veće. Rubrika: Reportaže i posete Volkswagen Golf – Finale Supertesta ISTI NA DRUGAČIJI NAČIN Šestomesečni test je pokazao da sedma generacija „golfa“ nije ništa izgubila od vrednosti koje su decenijama krasile prethodne generacije. Štaviše one su sada poboljšane i prilagođene zahtevima vremena, a to se najviše odnosi na unapređeni benzinski 1.2 motor. Rubrika: Polovnjak i supertest Audi Q2 KOMPAKTAN, A NIJE MALI Iako je reč o najmanjem modelu sa „Q“ u imenu, audi „Q2“ pokazuje da može da ima sve elemente SUV modela, samo što su oni spakovani u male dimenzije. Poput pravih SUV modela, najsnažnije verzije su opremljene 4×4 sistemom, ali su ponuđene i varijante sa pogonom na prednjim točkovima. Rubrika: Testovi i prve vožnje ... Ocena 4+. Vidi slike. Skladište: Magazini 44 NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Sadržaj knjige: Studijski pojacavacki modul snage 350 W Želite li pojacalo koje ce da se cuje? Želite li audio izlazno pojacalo koje je zaista tiho i ima mala izoblicenja? Evo jednog odgovora na oba pitanja. Studio 350 je modul surovog izlaznog pojacala koje je sposobno da isporuci 200 W RMS na opterecenju od 8 oma i 305 W RMS na opterecenju od 4 oma sa malim izoblicenjima. Studentski pojacavac Audio pojacavac snage 20W, zvuci odlicno, a jednostavan je za izradu! Pravljenje audio pojacavaca je cest izbor prakticnih casova elektronike. Nema veceg užitka od završenog pojacavaca, kada nakon pitanja „Da li radi?“ dobijete jak zvuk omiljene pesme kao odgovor. Medjutim, pojacavace jace od nekoliko vati obicno je prilicno teško napraviti, a takodje i skupo. Tu na scenu stupa ovaj naš studentski pojacavac. Raspored komponenata u ovom pojacavacu je prilicno jednostavan i pogodan za jednostavno konstruisanje; relativno je jeftino napraviti ga, a cak poseduje i zaštitu od pregrevanja i kratkih spojeva. a15-gif.gif PCB Digitalni eho Tokom proteklih godina, kada je još digitalna elektronika bila u razvoju, mnogi dizajneri, kao i proizvodjaci audio uredjaja i razglasnih mikseta imali su potrebu za nekim kvalitetnim rešenjem raznih zvucnih efekata. Jedan od najpopularnijih efekata koji gotovo postoji u svakoj razglasnoj mikseti je takozvani eho efekat. Do vrhunskog zvuka putem akustike prostora Kada je prostorija gde se sluša muzika premalo ili previše dampirana, kada zbog dimenzija prostorije odredjene frekvencije naginju ka brujanju, ni najbolji HiFi ili Suraund uredjaji ne pricinjavaju zadovoljstvo. Uz malo znanja lako je obuzdati ove nesnosne fenomene. Bas absorber U samogradnji za malo para Oscilirajuca ploca pomaže u prostornoj akustici. Rešite bas probleme pomocu ovog uputstva. Srednje i visoke frekvencije se u prostoriji lako mogu kompenzovati. Stvar postaje ozbiljnija kod frekvencija ispod 150 Hz. U tom opsegu obicni sundjerasti apsorberi bivaju preveliki i neisplativi. Pokazacemo vam kako za 20 evra, u kratkom vremenu moŽete da napravite efikasan plocasti apsorber. Domisljata kombinacija Haj – End sateliti sa ScanSpeak i Alcone zvucnicima Zvucnici sa tvrdim membranama imaju u svom prenosnom opsegu skoro idealne osobine. I frekventna skretnica prvog reda se u teoriji ponaša skoro idealno. Potrebni su joj samo zvucnici sa dobrocudnim osobinama, tako da kombinacija zvucnika sa tvrdim membranama i skretnice prvog reda znaci ne funkcioniše. Ili ipak radi? Jedan metar klasike Kucni bioskop i suraund doveli su do toga da je u mnogim sistemima prisutan pristojan sabvufer, koji cak i malim zvucnicima pomaŽe da imaju ‘’veliki’’ zvuk. Zbog toga je izgleda klasicna tropojasna zvucna kutija pala u drugi plan. To cemo izmeniti. Obecavamo. Misija ispunjena Ljubitelji zvuka iz citavog sveta pozdravljaju pogodnosti klasicne engleske HiFi samograditeljske marke Mission. Proizvodjac elektronike iz Hantigtona je legendaran ko god se seca malog pojacala Cyrus koji danas spada u tražene klasike. Ovo nas je inspirisalo za rad na pogodnom uspravnom zvucnom sistemu. Vatreni bubanj Univerzalni sabvufer u domisljatom kucištu Mivoc-ov XAW310 daje izvanredan kvalitet za pristupacnu cenu. Zato se i pojavila ideja da se konstruiše potentan muzicki sabvufer za kucni bioskop. U prvom planu je bila svestranost i neobicno kucište. Zlatna koka Kompaktni monitor sa SWANS niskotoncem od 13 cm i ATD folijskim visokotoncem Vec dugo nam se motala ideja po glavi o kompaktnom dvosistemskom monitoru, koji ce ispuniti haj-end zahteve, ali da je toliko povoljan da moŽe da prodje kao ''cheap trick''. Nije baš jednostavna zamisao. Dobro, nije nam uspelo to sa ''cheap trick''-om, ali uz mali dodatak od, na primer, 25 posto na gornju cheap trick granicu od 300 evra za par, moglo bi da bude dovoljno. Zvuk i ton Lemljenje frekventne skretnice - slobodno žicena Skretnica je, šire gledano, elementarni deo zvucne kutije. Vecina samograditelja je smatraju teškom za pravljenje, pritajena nevolja je gospodariti drškom lemilice. Da bi Vam uneli sigurnost opisujemo izradu frekventne skretnice u praksi. Na pocetku imamo slobodno žicenu. Koja pretpojacavacka lampa je ona prava? Opširan test lampi pod oznakom 12AX7, kao i objašnjenje njihovih naziva, rasvetlice mnoge stvari i, s obzirom na veliki izbor, bice velika pomoc pri kupovini. Zaštitite audio pojacavace od prekoračenja struje Kada inženjer završi projektovanje audio kola za pojacavac, lepo je pomisliti kako je veliki deo posla završen. Medjutim, posmatrano iz sistemske perspektive, to je daleko od istine. U najmanju ruku inžinjer se mora posvetiti projektovanju napajanja, kao i kucišta pojacavaca (ukljucujuci regulisanje temperaturnih pitanja). U vecini slucajeva potrebno je posvetiti se i zaštiti. Triode protiv pentoda Razvoj i konstrukcija visokokvalitetnih pojacavaca se u toku svoje evolucije udaljio od cevne tehnologije i približio tranzistorskoj. Prakticne prednosti su ocigledne: mali radni naponi, nema komplikovanog izlaznog trafoa, a kod pažljivog proracuna dobar je i kvalitet prenosa zvuka. Podešavanje mirne struje Kod pojacavackih lampi Kod mnogih cevnih pojacavaca izlazne lampe se menjaju u proseku svake trece godine, pošto je verovatno vec dostignut broj radnih sati za koje su napravljene. Prilikom zamene izlaznih lampi mora se proveriti i po potrebi ponovo podesiti struja mirovanja, ili bijas, kako se još naziva. O toj temi postoji mnogo teorijskih spekulacija, ali veoma malo prakticnih informacija. Fino podešavanje struje mirovanja, s jedne strane sluŽi u daljem radu za pravilnu funkciju lampe, a sa druge strane utice na faktor izoblicenja, a time i na zvuk pojacavaca. Ovaj clanak ce pokazati kako, uz pomoc jednostavnih sredstava, sami možete podesiti bijas. Stereo limiter Sa cevima Limiteri se koriste u mnogim granama tonske tehnike. Kod tonskih snimaka oni sluŽe za to da delovi pojacavaca ne budu prepojacani usled signalnih vrhova. U zavisnosti od vrste muzike dinamika mora de se prilagodi. Kod muzicke reprodukcije limiteri se mogu koristiti kao zaštita za zvucnike. Preoptereceni pojacavaci daju pravougaone signale koji brzo mogu da unište visokotonce. U diskotekama se koriste za ogranicenje maksimalne jacine zvuka. Od slabijih pojacavaca se mogu napraviti subjektivno jaci. Kada je dinamika tako ogranicena da pojacavac nikad ne bude preopterecen, može se povecati osnovna glasnoca, što odgovara subjektivnom povecanju iste. Ovaj limiter sa cevima u signalnom putu spojio je njihov dobar zvuk sa prednostima pristupacnog izvora napona napravljenog pomocu poluprovodnika. Mikrofonija postaje merljiva Pod mikrofonijom se podrazumeva uticaj mehanickih titraja na elektronski elemenat. Tako nešto ustvari ne bi trebalo da postoji. Medjutim, elektronske cevi imaju par osobina više nego što je navedeno u listama podataka. Posebno su osetljive na potrese. Pri tom smetnje dospevaju u signal, tako da se kvalitet zvuka može drasticno pogoršati. Do sada za ovaj efekat nije postojao upotrebljiv merni postupak, sa rezultatima koji se mogu ponavljati. Ovaj clanak donosi predlog kako da se to reši. Kao što se pokazalo, mikrofonija cevi podleže jakim uticajem pojedinacnih primeraka. Veci deo možemo svrstati u klasu slabog kvaliteta. Obican pojačavač sa neobičnim cevima Gradnja uredjaja za potrebe audio tehnike je uvek bila predmet interesovanja širokog auditorijuma. To su mahom bili tonski pojacavaci sa svojom pratecom opremom. Mnogo teksta i literature je napisano u vezi sa tim, jer masovna proizvodnja poluprovodnika, tranzistora raznih tipova integrisanih kola itd, dovela je do velikog broja raznih tipova pojacavaca sa razlicitim karakteristikama. Sve to je vec vidjeno i opisano. Razlika je u finesama i upotrebljenom materijalu. Savršene tehnicke karakteristike i performanse su bile uvek cilj svega toga Komercijalni faktor umnogome dalje svoj veliki doprinos svemu tome, jer naravno, sve to treba prodati. Mikrofonski pojačavač sa lampama sa ulaznim i izlaznim transformatorom U studijskoj sceni se može posmatrati da se sve više koriste mikrofonski pojacivaci sa lampama. To mogu biti stari, legendarni pojacivaci, kao i nove konstrukcije. Poneki, uglavnom manji tonski studio se izdvaja od mase velikih, koji pretežno snimaju digitalno, i to konzumnu muziku masovne produkcije. Mala studija prave snimke najveceg kvaliteta, pri cemu se koriste kondenzatorski mikrofoni sa lampama, cevni pretpojacavaci, miks-pultovi sa lampama i drugi uredjaji koji opet u sebi imaju lampe. Pošto su poznate slabosti digitalne tehnike, moguce je vec prilikom snimanja, smišljenom upotrebom lampi, ponešto i popraviti. EL 34 - Legenda živi EL 34 – to nije samo tip cevi, vec prava legenda. U ovom clanku možete naci istorijske i tehnicke informacije, kao i vredne informacije o zvuku danas najrasprostranjenije izlazne Nivometar za sisteme kućnih bioskopa Merač nivoa glasnosti se ugradjuje u malu plastičnu kutiju i potrebno je samo podešavanje nivoa svakog kanala u sistemu zvučnika kucnog bioskopa ili javnom sistemu zvucnika. Samogradnja napajanja za audio uredjaje Svaki pojačavač se napaja iz gradske mreže preko transformatora. Na sekundarnoj strani najčešće se nalazi grecov spoj i elektrolit od nekoliko hiljada mikrofarada. U kvalitetnijim uredjajima se može naći i stabilizator napona. Ovaj članak ima za cilj da obuhvati samogradnju napajanja korak po korak. Staklena vlakna–zamena za drvo? spoj staklenih vlakana i plastike kao radni materijal Ono što je već godinama nezamislivo u sektoru HiFi-ja za auto, polako ali sigurno nalazi primenu i prilikom samogradnje zvučnih kutija. Upravo zbog skoro neograničenih mogucnosti oblikovanja plastike od staklenih vlakana, poznatije kao ''fiberglas'', kombinacija novih i proverenih materijala otvara nove mogućnosti za ambiciozne samograditelje. Šta se sve krije iza naziva fiberglas i kakvi materijali su korišćeni, pročitajte u ovom tekstu. Naslov: Audio projekti 15 Izdavač: EHO Strana: 170 (cb) Pismo: Format: 17x24 cm Godina izdanja: 2010 ISBN:

Autor - osoba Levinson, Jay Conrad, 1933-2013 = Levinson, Džej Konrad, 1933-2013 Naslov Gerila marketing : tajne stvaranja velikih profita iz malih poslova : [veliki profit iz malog biznisa] / Jay Conrad Levinson ; preveli Ljubomir Veličkov, Zlata Perić Jedinstveni naslov Guerrilla Marketing Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 1992 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : IQ Media, 1992 (Beograd : Inos-print) Fizički opis 212 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Veličkov, Ljubomir = Veličkov, Ljubomir Perić, Zlata = Perić, Zlata Zbirka IQ Biznis (Broš.) Napomene Prevod dela: Guerrilla Marketing Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Marketing Kada je „Gerila marketing“ prvi put objavljen 1983. godine, Džej Levinson je iz korena promenio marketing strategije za vlasnike malih firmi svojim beskompromisnim pristupom za nalaženje klijenata. Zasnovana nastotinama konkretnih ideja, koje zaista daju rezultate, Levinsonova filozofija je iznedrila nov način učenja o udelu na tržištu i kako do njega doći. U ovom proširenom četvrtom izdanju, Levinson nudi nov arsenal oružja za uspeh malih firmi u novom veku. Knjiga nudi strategije za Internet marketing (sa preciznim objašnjenjima), savete za upošljavanje novih tehnologija (kao što su podkast i automatizovani marketing), programe zaodređivanje ciljnih grupa mušterija, koje će postati stalne mušterije i firmu preporučivati drugima, kao i lekcije iz menadžmenta u doba telekomunikacija i honorarnih saradnika. Ova knjiga će biti biblija preduzetnika u dvadeset prvom veku. Džej Konrad Levinson je autor više od desetine knjiga iz „Gerila marketing“ serije Nekadašnji potpredsednik i kreativni direktor u marketinškim agencijama „J. Walter Thompson Advertising“ i „Leo Burnett Advertising“,danas je predsednik konsultantske firme „Guerilla Marketing International“, koja uslužuje velike i male kompanije širom sveta. GERILA MARKETING – KREATIVNOST NA DELU Cele godine, svakog dana, svakog trenutka, bombardovani smo informacijama i promocijama od strane najrazličitijih kompanija. Svi se bore za trenutak naše pažnje a mi smo sve otporniji na najrazličitije marketing aktivnosti. Šta je to što se u moru komunikacionih poruka kompanija može izdvojiti? Danas vam predstavljamo gerila marketing. Šta je i kako ga možete iskoristiti ćemo vam predstaviti u nastavku ovog teksta. Šta je gerila marketing? Gerila marketing slobodno možemo da nazovemo vrhunski alat za prikazivanje kreativnosti marketing tima. Gerila je marketing strategija koja koristi nekonvencionalna rešenja i faktor iznenađenja da bi privukla pažnju publike i tako promovisala proizvod, uslugu ili ideju. Postoje dva važna cilja: Izazivanje emocije kod publike Tera publiku da zapamti proizvod, uslugu ili ideju Za ovaj vid marketinga su vam najpotrebnije tri stvari: energija, vreme i mašta. Karakteristike Gerila marketing se značajno razlikuje od drugih marketing strategija a njene karakteristike su: Nije skupa – ova strategija se uglavnom zasniva na kreativnosti, pa nisu potrebni ogromni budžeti kako bi se postigao uspeh. Fokusirana je na veličinu publike – nastoji da stigne do što većeg broja ljudi. Ova kampanja stiže do dve grupe ljudi. Prva su oni koji su direktno u dodiru sa samom kampanjom (naišli su na poruku gerila marketinga), a druga grupa su ljudi koji čuju o ovoj kampanji od prve grupe (preko „word of mouth”). Često ove kampanje postaju i viralne zbog svoje kreativnosti. Viralni i „word of mouth” marketing ovde predstavljaju svojevrsni pojačivač poruke gerila marketinga. Koristi faktor iznenađenja – često je publika zatečena porukom, tako da bolje pamti samu poruku. Vrste gerila marketinga Ovde ćemo nabrojati neke vrste gerila marketinga: Ambijentalni marketing Kod ambijentalnog marketinga se koristi okruženje koje već postoji. Reklame se postavljaju na određena mesta ili objekte na koje se inače ne postavljaju. Cilj ovog vida marketinga jeste da iznenadi publiku. Korišćenje autobuskog stajališta za reklamiranje predstavlja običan vid marketinga, ali korišćenje mesta za sedenje na stajalištu kao deo reklame predstavlja nešto inovativno i drugačije. Primera je puno pa ćemo navesti samo njih par: Korišćenje autobusa ili nekog drugog prevoznog sredstva da bi se prosledila poruka. Primer kampanje Kopenhagenškog autobusa na kojem je bila slika ogromne zmije koja izgleda kao da će da smrvi autobus. Ovo je bila reklama za zoološki vrt. Korišćenje autobuskih stajališta Korišćenje liftova u zgradama Prva karakteristika ambientalnog marketinga jeste njegovo neobično mesto postavljanja što samo po sebi privlači pažnju. Možemo reći da su ove kampanje pametno iskoristile okruženje i stvorile „vau” faktor. Druga važna stavka ovog marketinga je izvršenje. Da li će to što je zamišljeno stvoriti planirani uticaj na publiku i željenu reakciju publike. Prednosti ovog vida marketinga su: Privlači pažnju Lako se pamti Niska cena Može postati viralan – ljudi žele da podele zanimljiva iskustva sa prijateljima, najčešće koristeći društvene mreže Dostizanje šire publike – ovakve reklame se često postavljaju na mesta gde prolazi veliki broj ljudi, samim tim se dolazi do najrazličitije publike Marketing zasede Ovaj vid marketinga koristi događaje kako bi se promovisao. Ono što je karakteristično jeste da kompanija koja se promoviše nije vezana za sam događaj. Marketing zasede mogu da sprovedu sve kompanije koje nisu zvanični sponzori nekog događaja. Njihove marketing aktivnosti su takve da se u javnosti stvara slika kao da su oni deo tog događaja. Ovaj vid marketinga je često na granici legalnog, pa treba biti posebno oprezan sa ovim vidom marketinga. Posebno zanimljivu ideju je imao Fiat u Švedskoj. Oni su parkirali svoj Fiat 500 ispred sedišta Folksvagena u trenutku kada je ulicom prolazio Google maps automobil. Rezultate njihove „marketing zasede” možete pogledati na linku. Skriveni marketing Ovaj vid poruke predstavlja izlaganje publike marketing kampanji bez njihovog znanja da se radi o marketing kampanji. Cilj nije kreirati prodaju, već stvoriti određeno osećanje i uzbuđenje kao i interesovanje za određeni proizvod, uslugu ili ideju. Ovaj vid kampanje mogu koristiti i manje i veće kompanije, ali su mnogo bolji za velike kompanije, sa velikim budžetima. Razlog jeste da ovakva poruka predstavlja samo jednu komponentu cele kampanje, služi da samo zainteresuje potencijalne kupce i korisnike. Manje kompanije ovaj vid marketinga mogu da koriste da bi povećale svest o brendu. Viral/buzz marketing Ovaj vid marketinga se posebno kreira kako bi podstakao dalje prenošenje marketing poruke. Zasniva se na upotrebi pojačane i organske komunikacije između ljudi, u vidu buke (eng. buzz) oko proizvoda, usluge ili ideje. Osoba koja je naišla na marketing kampanju, prenosi dalje svoja iskustva i impresije u komunikaciji sa drugima („word of mouth”) ili preko društvenih mreža („word of mouse”). Primeri „buzz” marketinga Primeri viralnog marketinga O čemu još treba razmišljati Kao što smo već naveli, osnovne karakteristike gerila marketinga su da je jeftin i da privlači pažnju zbog svoje kreativnosti. Potrebno je napomenuti još par stvari: Kampanje, zbog toga što nisu testirane ranije, mogu da budu na udaru kritika. Treba biti veoma oprezan o svim značenjima vaše kampanje i na to kakva osećanja će ona probuditi kod različitih grupa ljudi. Često će vam biti potrebne dozvole. Kako se ove kampanje realizuju najčešće na javnim površinama, biće vam potrebne dozvole od institucije odgovorne za tu javnu površinu. Ukoliko se odlučite da preskočite traženje dozvole, izlazite iz zakonskih okvira i možete biti predmet tužbe. Potrebno je da preuzmete odgovornost za ono što radite. Gerila marketing velikih organizacija Zbog mnogih stvari, gerila marketing je odličan način da male organizacije podignu svest o svom brendu. Pitanje je da li se velike organizacije bave gerila marketingom? Na prvom mestu je pitanje rizika, velike kompanije imaju veći ugled i pozitivno mišljenje kupaca/korisnika. Da li jedna gerila kampanja to može da ugrozi? Može, a problem je takođe što kada se to desi, zbog popularnosti kompanije, loša slike se još brže i dalje širi. MG126 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Auguste de Villiers de l`Isle-Adam, poznat kao `grof`, zatim (od 1846.) `markiz` de Villiers de l`Isle-Adam, francuski je književnik bretonskog podrijetla2, rođen 7. studenog 1838. u Saint. -Brieuc i umro 18. kolovoza 1889. u Parizu 7e3. Obitelj ga je zvala Mathias, a prijatelji jednostavno Villiers, a na naslovnicama nekih svojih tiskanih knjiga koristio je ime Auguste. Njegova najpoznatija djela danas su njegove Okrutne priče (1883.), Buduća Eva, znanstveno-fantastični roman objavljen 1886., i drama Axël, koja najavljuje simbolističko kazalište, a objavljena je u cijeloj verziji godinu dana nakon njegove smrti. Biografija Obitelj Auguste de Villiers de l`Isle-Adam4,5 rođen je u Saint-Brieucu, u ulici Saint-Benoît 2, 7. studenoga 1838. Bio je jedini sin `markiza` (kurtoazna titula) Joseph-Toussaint-Charlesa (rođen 30. kolovoza 1802. u Maël-Pestivienu, umrla 1. prosinca 1885.) i Marie-Françoise Le Nepvou de Carfort-Daniel de Kérinou, vjenčali su se civilno 31. svibnja 1837., zatim vjerski 1. lipnja, u Katoličkoj crkvi. Nakon dugog i bolnog progonstva u Engleskoj za vrijeme Revolucije i Carstva, piščev djed, Jean-Jérôme-Charles6, poznat kao Lily, sin Charles-Françoisa7, proveo je svoju mladost na imanju Kerohou u Maël-Pestivienu, prije nego što se ukrcao na dvadeset godina za Orijent. Nakon nekoliko godina plovidbe, nastanio se u vlastelinstvu Penanhoas u Lopérecu, koje je naslijedio, postao chouan i bio teško ozlijeđen u blizini Quintina8. Morao je zatražiti neke subvencije tijekom restauracije, prije nego što je dobio 27 000 franaka od države 1826., nakon glasanja milijarde emigranata 1825. Sa svoje strane, markiz Joseph-Toussaint-Charles, otac pisca, imao je ideju da osnuje neku vrstu genealoške istraživačke agencije kako bi pomogao određenim nasljednicima da povrate svoju imovinu, nakon prevrata Revolucije i `Carstva`. No, ponesen svojim hirovima, upustio se u pogubne financijske špekulacije i 1843. njegova je žena bila prisiljena zatražiti odvajanje imovine (što joj je i odobreno 1846.) kako bi sačuvala svoje nasljedstvo. Problematična genealogija Prema svom rodoslovlju, Villiers de l`Isle-Adam pripada drevnoj i slavnoj obitelji Villiers, gospodara Isle-Adama. Međutim, ova genealogija ima neke nedostatke9 koji su već za njegova života izazivali sumnje, pojačane 1928. člankom Maxa Prineta objavljenim u Mercure de France (vidi str. 592)10. Prema njemu, Villiers je potjecao iz obitelji pariškog plemstva11,12 a njegov prvi sigurni predak bio bi Jean de Villiers, računski tužitelj početkom 17. stoljeća. Drugi Jean de Villiers, unuk prethodnog, nastanio se u Bretanji i postao prvi koji je svom imenu dodao naziv zemlje “L`Isle-Adam” i tako tvrdio da je navodno srodstvo s gospodarima Isle-Adam5. . Kasnije će Auguste de Villiers proći kao `zabrinjavajući mitoman` tražeći prijestolje Grčke, tužeći kritičare za klevetu, tvrdeći da je `princ Svetog Carstva, jedini nasljednik velikog majstora Rodosa, osnivač reda Saint- Ivana Jeruzalemskog, velikana Španjolske od Karla V., broji 22 puta »8. Studije Godine 1845. obitelj se preselila u Lannion, kod kume i rođakinje Augusteove majke, gospođice de Kérinou. Između 1847. i 1855. mladi Villiers slijedio je kaotične studije u raznim školama u Bretanji; uključujući koledž Saint-Charles u Saint-Brieucu, danas također srednju školu i koledž, potom je stažirao u malom sjemeništu u Tréguieru, zatim u Rennesu 1848. (u bivšem koledžu Saint-Vincent de Paul), na srednjoj školi Lavala (1849.-1850.), ponovno u Rennesu, u Vannesu (Collège Saint-François-Xavier) 1851., gdje mu je razredni kolega bio budući slikar James Tissot, te ponovno u Rennesu. U tim razmacima kod kuće bi imao vjeroučitelja. Međutim, pokazao se kao vrlo talentiran za klavir i otkrio je poeziju. Godine 1855. markiz je prodao svoju kuću i svoje posjede i odveo svoju obitelj u Pariz. U glavnom gradu, Auguste je posjećivao nekoliko umjetničkih kavana, nekoliko salona u kojima ga je predstavilo njegovo ime, i tamo je postigao izvjestan uspjeh. Tako se 1860. sprijateljio s Catulleom Mendèsom i Jeanom Marrasom i upoznao, u Brasserie des Martyrs, Françoisa Coppéea, Charlesa Baudelairea, Lecontea de Lislea. Počinje surađivati ​​na nekim opskurnim listovima. Međutim, 1856. njegov je otac interniran u zatvor Clichy zbog dugova. Godine 1857., zabrinuti zbog njegovih druženja, roditelji mladog pisca htjeli su ga poslati na povlačenje u opatiju Solesmes, čiji je nadređeni Dom Guéranger bio prijatelj, što je on odbio. Rani spisi Sljedeće je godine objavio svoju prvu knjigu, Dva eseja o poeziji, a zatim je započeo karijeru novinara u prosincu 1859. s dva članka glazbene kritike u La Causerie de Victor Cochinat. Istog mjeseca objavio je, za svoj račun, svoje Prve pjesme chez N. Scheuring u Lyonu, koji prolaze nezapaženo. U kolovozu 1862. objavio je prvi svezak Izide, romana čiji se nastavak nikada neće pojaviti. 28. kolovoza roditelji su ga prisilili da ostane u Solesmesu, gdje je ostao do 20. rujna. Godine 1863. sklopio je vezu s Louise Dyonnet, demi-mondaine, majkom dvoje djece, i proveo je dva tjedna u kolovozu u Solesmesu, gdje je upoznao Louisa Veuillota. Godine 1864., kad je prekinuo s Louise Dyonnet, upoznao je Flauberta i postao prijatelj s Mallarméom; njegov otac ponovno bankrotira... Babilonska biblioteka Izbor: Borhes / Borges

Via print, 2022. Dva vremešna seoska momka sa grupom istomišljenika, u donkihotovskom naporu grade novi život u zagrljaju netaknute prirode. Ali njihov svet je brutalno napadnut. Ratni profiteri i prevaranti, lažnodiplomci, pseudorodoljupci, i vlasnici vlasti, nasrću i na goru i na vodu, i na čoveka i na Boga. Reke guraju u uske betonske cevi, kradu narodnu volju, seku i rasprodaju šume, promovišu lažnu nauku, kopaju rudnike trovačnice, slave šund i troše narodne pare. Junaci ovog romana, Džontra i Gorča, veruju da se takvom zlu mora stati za vrat. Roman Saše Mladenovića Kozji ustanak, slika obične ljude, neiskvarenih duša i namera, odane prirodi i izvornim vrednostima, spremne da se bore za pravičnost, solidarnost i čovekoljublje i uspravan život na sopstvenoj zemlji. Pisac ne štedi aktere izmilele iz tmuše aktuelne stvarnosti. I kad je zlo gotovo nadomak trijumfa, zajednica se budi, ljudi se prepoznaju, otpad se povlači pred glasnim talasom naroda. Jer, kazano je već – tek će padati kiša, nove će poteći bujice, poslednja će biti narodna volja. Autobiografija: Zovem se Saša Mladenović. Rano sam počeo da skitam. Još kao dete. Ne znam da li su tome krive priče koje bi mi deda pričao o ratovima i zemljama dalekim po kojima je bio, ili svakojake nabubrele stranice starih čitanki, stripova ili atlasa gledajući različite boje iscrtanih država i svakojakih čudesa koja su u sebi nosili, dok bi krave mirno pasle. I tada sam naučio da ne moraš prelaziti kilometre da bi bio skitnica. Dovoljno je u sebi tragati za nekim svojim, dalekim i skrivenim svetom i uvek ćeš biti tamo gde niko kročio nije. Imao sam sreću da imam roditelje takve, kod kojih je sve moglo, onako, kako ja odlučim. Učen sam da sam sam sebi jedini sudija. I za dobro, a i za loše. Sa dvanaest sam već menjao autobuse bivše nam države, a sa četrnaest sam prvi put otišao u daleku Bosnu, koja tada nije bila toliko daleka kao sada. A ja, išao sam samcat: autobusom pa vozom. Nosač kofera će mi uzeti pola para koje su mi moji dali jer ću misliti da u prestonici živi fin i kulturan svet koji želi da pomogne. Čak sam morao da se snalazim za prenoćište. Sam i u nepoznatom gradu. Mlad svet je tada išao po radnim i istraživačkim akcijama. Smislila je tada država dobro: mladi su gradili prugu da bi pruga gradila njih, a one druge, ne manje vredne, ali koji su znali da pitaju svakojaka pitanja, išli su u Mlade istraživače. Dakle, država je plaćala studentariju i školarce da stvaraju svakojaka dobra. To mu danas dođe kao ovi različiti vladini i nevladini mladi stranački činovnici u poznim dvadesetim ili ranim tridesetim. Ali tada je tako bilo. Završiću farmaciju, jer su me po tim akcijama učili da maštam kako ću iz nekih bilja lekovite sokove izvući. Tamo su me zarazili gitarom, tako da sam vrlo brzo od šegrstke ušteđevine svog brata kupio gitaru. Nastaće grupa Deca evolucije, koja će biti uspešna kao i vreme u kome je nastala. Ostaće mi u memoriji na desetine pesama koje smo vežbali na starom lampašu koiji je služio kao pojačalo na kome bi kačili gitare putem žice koju smo vezivali za membranu izvađenu iz ručnog digitronskog sata koji su tada bili moderni. Imao sam čast da svoje studentske dane provodim u najprespektivnijem dobu naše istorije. Te hiljadudevetsto devedeset i treće živeću u Studentskom domu 4 April. Nosiću đubretarac, naočare lenonke, krašću hleb iz menze (jer te godine nas je sledovalo samo tri parčeta) trpajući ga u džepove đubretarca koji su bili procepani. A onda ćemo u sobi u najvećoj slasti mazati pekmez, mast, šećer… I posle toga čitaonica. Jesu se pravile puškice ali među nama nije bilo zabušanata. I danas, što bi ovi čestiti rekli, pod punom materijalnom i moralnom odgovornošću mogu reći da sve moje kolege sa Farmaceutskog fakulteta su ispite polagali neispavani i bledi kao kreč. Mi, u to vreme, nismo znali za nepotizam. Bar kad je Farmacija bila u pitanju. Ali, ako je i bilo, to je bilo da smo svi međusobno jednaki ali da su neki sasvim malo bili jednakiji od drugih. Nisam tada znao da će apoteke postati radnje za prodaju onoga što se prodajalo na vašarima. Biće to ratno vreme kada je instikt za preživljavanjem bio, onaj, životinjski. I kada su se za pazuhom trenerki, u kojima su bile uvučene kožne jakne, nosile utoke, ili jel’te pištolji. Tako da će u neke sitne sate, neki Vesko, pijan, da upadne u čitaonicu, izvuče pištolj, uperi u glavu momku koji je studirao pravo i da mu kaže, ajd’ pjevaj da vidim što si naučio . A momak peva li peva. I danas mu je verovatno zahvalan jer takvo preslišavanju ne bi dobio ni od roda rođenog. Živeću i u Studenjaku, Loli, Patrisu… I biću na čelu studentske kolone koja je htela da menja svet. Naravno, sa istim žarom, sa kojima smo spremali ispite i imali snove velike. Neću znati da će oni pored mene vrlo brzo svet prilagoditi sebi. Iz perioda moga studiranja napisaću dva romana: Rt dobre nade, o Studentskim demonstracijama 1996/97; i drugi, o mojim brucoškim danima, te magične 1993, Vaše karte molim. Po zavšetku fakulteta obrešću se u vojsku u kojoj sam imao čast da upoznam divne ljude. Radiću kao bolnički farmaceut u Vojnoj bolnici, završiću specijalizaciju iz medicinske biohemije koja mi nikada ni zašta neće trebati, sem da nekoj starijoj babi ili dedi iz komšiluka pogledam rezultate. Tada će mi biti jasno da oni koji su prepisivali ne vole nas neprepisivače. I da te debele knjige ne uče onim drugim stvarima, kako opstati u društvu. Gledaću kako mladi ljudi puni znanja dolaze i odlaze, a država se neće truditi da ih zadrži i povratiti novac uložen u njihovo obrazovanje. Odlučivaće oni koji su teže završili niže škole od doktorata. Doktorati će se nositi kao nekada repuljci Halida Muslimovića ili Dragane Mirković. Iz tog perioda perioda, mnogo godina kasnije, napisaću jednu crnu komediju Guten morgen, Srbijo. Svet se, ma kakav god bio, lakše prihvata uz smeh. Vojska će mi omogućiti da budem deo prvog kontigenta Plavih šlemova nakon naših nesrećnih ratova i sloma države koji će otići u Afriku da pruža pomoć onima koji su u ratu. Imaću čast da provedem vreme sa sjajnim profesionalcima, oficirima, lekarima i medicinskim tehničarima, u zbrinjavanju povređenih i obolelih pripadnika UN-a. Nosiću plavi šlem, isto kao što su nekada, neki drugi nosili u mojoj zemlji. I imaću jako gorak ukus u ustima. Tamo ću upoznati ljude iz različitih krajeva sveta. Dobijaću poklone i suvenire, učiti njihove običaje i veselite se sa njima na jednom jedinom jeziku, ljudskom. Moje najveće bogastvo je Kukri nož (dobijen od nepalskog vojnog lekara); majca sa slikom Himalaja ( dobijena od nepalskog medicinskog tehniara); vojna ruska kapa ( dobijena od ruskog doktora); polo vojna majca (dobijena od norveškog farmaceuta); čast da sa egipćanima jedem rukama; ananas dobijen od čistača iz Centralnoafričke republike; simbol koji je nigerijski vojnik skinuo sa uniforme i dao meni… i na desetine sličnih stvarčica… U Čadu ću obići Vadu Rai, oazu na kojoj se nalazi lokalna pijaca na kojoj se skupljaju nomadi iz okolnih sela po kojima se zadržavaju izvestan period u toku godine. Živeće srećnim životom trgujući stokom, mesom iz tek zaklanih životinja, saharskim povrćem, zrnevljem, kineskim sandalama i papučama, afrčkim haljinama… Na jednoj tezgi pokušaću da fotografišem muškarca koji sedi, priča mobilnim telefonom i prodaje koplja i noževe… Videću najlepšu decu i žene i naučiću kako je lepo da se život posmatra mesečevim očima. Pokušavajući da se sklonim na nekoj steni kako bih pobegao od očiju dece i na miru pojeo svoje sendviče, neko će me prstom lupiti po leđima i videću lepog dečaka u čistoj, kao sneg beloj, afričkoj odori. Oko njega će biti musavi sitni dečaci. Ovaj je bio pubertaš. Ponudiće mi novčanicu od pet CEF-a za hranu i vodu. Postideće me. Ostaviću mu i hranu i vodu iza stene, jer UN ne dozvoljava da se daje lokalcima. Jer kako kažu, izbije sukob zbog flaše vode. Surova su pravila tamo gde je i život surov. Jedan od njih će mi pokloniti komad šećerne trske sa kojom umalo nisam slomio zube. Pre nego što će mi je dati, on će zagrsisti poveći griz, da mi pokaže kako se jede i ja ću, sa iste strane, pokušati da zagrizem za njim. Ali njegovi zubi načeti karijesom , biće jači od mojih redovno servisiranih. Videću kako su afričkim vojnicima dovoljne samo kutije da naprave filharmoniju i kako će sve ostale pokrenuti ritam i shvatiću krilaticu Litla Ričarda, Dajte mi ritam i ja ću promeniti svet. Kao uspomenu na taj period napisaću roman Laku noć Mr Hokins, koji će ući u finale za dodelu Deretine nagrade, ali neće pronaći izdavača. U Centralnoafričkoj republici ću upoznati Džaslina. Mladog momka sa najlepšim osmehom koji sam ikada video. Dan u bolnici bi mi počinjao kafom koju bi skuvao njemu i sebi. On bi kasnije uzimao kofu sa džogerom a ja bi se okretao pacijentima. Davao bih mu fotoaparat i on bi mi donosio fotografije od tamo, kuda moje oko nije moglo da proviri, jer je u Bangiju bilo sukoba. Pitaće me jednom da li mogu da mu pozajmim pare za cipele. Dao sam mu novac. Došao je sav srećan pokazujući cipele pitajući me da li su lepe. On se radovao kao dete, a ja sam učio kako da se radujem. Nama je ovde ponestala ta sposobnost. NLP coach i kurs te to ne mogu naučiti. Doneće mi ananas. I slikaćemo se: ja, Džaslin i ananas. Pričaće mi o vrlo ukusnim gusenicama koje su specijalitet tamo, ja ću se mrštiti a on će se tako lepo smejati da mi sav rat, vrućina, sparina i ne znam sve šta je bilo oko nas, bilo gotovo nebitno. Kada ću poći nazad za Srbiju, dovešće svoje dve jednogodišnje bliznakinje da se slikamo svi zajedno. Obućiće im najlepše haljinice koje su imale. U Bangiju ću upoznati i čoveka koji će pričati srpski. Imaće ogromnu familiju, dvorište u kome će žene spremati ručak i gomilu dece koja će se igrati, smejati i radovati gostima. Bio je on nekada diplomata u Jugoslaviji u vreme kada se Tito družio sa Bokasom. Govoriće mi o ćevapima na Slaviji i jednoj Svetlani sa kojom je dobio ćerku koju nikada više nije video. Eto, ako kojim slučajem ta, sada žena, čita ovo, moći će da sazna da ima jako dobrog oca i prelepu familiju u Centalnoafričkoj republici. Toliko o meni… A da i umalo da zaboravim. Napisao sam i dramu Guten morgen, Serbia.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - O uspeznom gajenju kukuruza - Milan Vlajinac - Uput za gajenje povrca - Podizanje i djubrenje vinograda - Bosko Boskovic, Nikola Petrovic - Kako da pojacamo proizvodnju stocne hrane - Secerna Repa - Vestacko djubre (gnojivo) i njegova upotreba - Pribiraj djubre - Bora Milutinovic Sve knjige su iz 1920 tih Poljoprivreda je privredna delatnost koja obuhvata biljnu i stočarsku proizvodnju i s njima povezane uslužne delatnosti[1]. Dve osnovne grane poljoprivrede su zemljoradnja i stočarstvo. Zajedno sa šumarstvom, lovom i ribolovom spada u primarni sektor privrede. Pod poljoprivrednom proizvodnjom se podrazumeva proces proizvodnje biljnih i stočarskih proizvoda, uzgajanje riba, pčela, gajenje pečuraka, puževa, proizvodnja začinskog i lekovitog bilja i dr. koja se obavlja na poljoprivrednom zemljištu[1]. U poljoprivredna zemljišta, tj. ona zemljišta koja u skladu sa svojim prirodnim i ekonomskim uslovima mogu da se koriste za poljoprivrednu proizvodnju, spadaju njive, voćnjaci, vinogradi, ribnjaci, pašnjaci i dr. Kada je reč o poljoprivrednim proizvodima obično se dele na primarne proizvode i proizvode prvog stepena prerade (iliti proizvode primarne prerade).[2] U primarne proizvode spadaju, recimo, pamuk, vuna, konoplja, lan i dr. U proizvode primarne prerade ubrajaju se ukrasno cveće i ukrasno rasadno bilje, tesana ili drvena građa, đubrivo, životinjska koža, štavljena koža, industrijske hemikalije (skrob, šećer, etanol, alkoholi i plastične mase), goriva (metan iz biomase, biodizel) i drugo. Pregled Na poljoprivredu je moguće gledati kao na izdržavanje zemljoradnjom, odnosno proizvodnju tek dovoljno hrane da se zadovolje potrebe zemljoradnika/poljoprivrednika i njegove porodice. Isto tako, moguće je posmatrati je kao komercijalnu poljoprivredu, preovlađujući vid iste kod „razvijenih“ naroda, u stalnom porastu i drugde, a koja se sastoji u sticanju novčane dobiti obrađivanjem zemlje u svrhu prinosa letine, komercijalni uzgoj domaćih životinja (gazdinstvo), ili i jedno i drugo. Poljoprivreda je takođe skraćeni naziv studije o poljoprivrednim znanjima i veštinama, poznatije i kao poljoprivredne nauke. Pored ovog, kao dodatak hrani za ljudsku ishranu i hrani za stoku, poljoprivredom se mogu proizvesti dobra kao npr. ukrasno cveće i ukrasno rasadno bilje, tesana ili drvena građa, đubrivo, životinjska koža, štavljena koža, industrijske hemikalije (skrob, šećer, etanol, alkoholi i plastične mase), vlakna (pamuk, vuna, konoplja, i lan), goriva (metan iz biomase, biodizel), pa i nedozvoljeni proizvodi (narkotici - marihuana, opijum, kokain), kao i dozvoljene supstance (biolekovita sredstva, duvan ili GMO biljke i životinje za dobijanje specijalnih lekova. Plantaža čaja u Indiji Na Zapadu, upotreba genetski modifikovanih proizvoda, stručnije rukovanje hranljivim sastojcima tla, kao i poboljšana kontrola korova uticali su na povećan prinos za istu zasađenu površinu. Istovremeno, korišćenje mehanizacije umanjilo je potrebu za radnom snagom. Zemlje u razvoju najčešće proizvode manje prinose, imajući u vidu nepostojanje najnovijih dostignuća na ovom polju, dobre ekonomske osnove i temelja za tehnološki razvoj. Savremena poljoprivreda umnogome zavisi od dobrih tehnoloških rešenja i novih tehnologija, pa i od bioloških i primenjenih nauka. Navodnjavanje, odvodnjavanje, održavanje i sanitarne tehnike—od kojih je svaka jednako značajna za uspešnu zemljoradnju—samo su neke oblasti koje zahtevaju posedovanje posebnih znanja poljoprivrednih tehnologa. Poljoprivredna hemija bavi se ostalim suštinskim pitanjima poljoprivrede, kao što su upotreba đubriva, insekticida (vidi kontrola štetočina), pesticida, zatim sastavom zemljišta, analizom poljoprivrednih proizvoda, i pravilnom ishranom domaćih životinja. Uzgoj biljaka i genetika imaju nemerljiv doprinos produktivnosti njiva i zasada. Takođe, genetika je stvorila nauku od uzgoja stoke. Hidroponika, metod zasađivanja bez zemljišta, gde biljke rastu posađene u hranljive hemijske rastvore, može pomoći u savlađivanju sve veće potrebe za hranom kako se svetska populacija uvećava. Pakovanje, obrada i promet poljoprivrednih proizvoda usko su povezani, i takođe pod uticajem nauke. Novi načini brzog zamrzavanja i dehidracije proširili su tržišta poljoprivrednih proizvoda (vidi očuvanje hrane; industrija pakovanja mesa). Ratar ore. Mehanizacija, neverovatno dostignuće poljoprivrede kasnog 19. i čitavog 20. veka, dosta je olakšala svakodnevni težak rad poljoprivrednika. Još važnije, mehanizacija je značajno povećala efikasnost i produktivnost polja i njiva (vidi Poljoprivredna mehanizacija). Životinje, uključujući konje, mazge, volove, kamile, lame, alpake i pse; se, međutim, još uvek koriste za obradu polja, žetvu i prevoz ovih proizvoda do tržišta širom sveta. Avioni, helikopteri, kamioni, i traktori koriste se u poljoprivredi za setvu, zaprašivanje protiv insekata i kontrolu štetočina, prevoz kvarljive robe, ali i za borbu protiv šumskih požara. Radio i televizija izveštavaju o veoma bitnim atmosferskim promenama i drugim vestima kao što su tržišni izveštaji koji se tiču poljoprivrednika. Računari postaju nezamenjivo pomagalo u upravljanju gazdinstvom. Prema Nacionalnoj inženjerskoj akademiji iz SAD, poljoprivredna mehanizacija je među prvih 20 inženjerskih dostignuća 20. veka. Početkom 1900-ih, jedan Američki farmer mogao je proizvesti hrane koja podmiruje potrebe samo 2,5 čoveka, dok danas, zahvaljujući inženjerskoj tehnologiji (takođe, uzgoju biljaka i hemijskim đubrivima), jedan jedini farmer u stanju je da nahrani preko 130 ljudi. Ipak, ovaj napredak se plaća ogromnim energetskim ulaganjima iz neobnovljivih izvora (uglavnom fosilna goriva - nafta i ugalj). Životinjsko gazdinstvo podrazumeva uzgoj životinja zbog mesa ili životinjskih proizvoda (kao što su mleko, jaja ili vuna). Zadnjih godina o nekim aspektima industrijske intenzivne poljoprivrede bilo je puno reči. Veliku brigu poljoprivrednicima, kao i javnosti dalo je jačanje uticaja industrije za proizvodnju rasadnog semena, hemijske industrije, industrije mesa i hrane. Deo zajednice oglasio se povodom nekih novih poljoprivrednih tehnika, kao što je, na primer, uzgajanje pilića za ishranu ljudi. Drugi razlog za brigu je davanje hrane koja kod stoke može da izazove „bolest ludih krava (bovinova sunđersta encefalopatija)“. Patentnim pravima su firme, koje se bave razvojem novih sorti biljaka i pasmina životinja korišćenjem genetičkog inžinjerstva, licencirale njihovo korišćenje farmerima na isti način kojim firme koje projektuju softver licenciraju njegovo korišćenje korisnicima računara. Ovo je dalo moć ovim firmama da diktiraju uslove, čega ranije nije bilo. Neki smatraju da cu ove firme krive za biopirateriju. Očuvanje tla i korišćenje hranljivih sastojaka su postale bitne počev od pedesetih godina 20. veka, jer su najbolji poljoprivrednici dobili ulogu rukovodioca zemlje koju koriste. Ali, veliku brigu predstavlja zagađivanje voda i tla veštačkim đubrivima, kao što su azot i fosfor. Povećana svest potrošača o pitanjima poljoprivrede dovela je do stvaranja poljoprivrede potpomognute od strane zajednice, lokalnih pokreta za hranu, spore hrane (suprotno od „brze hrane“ - fast food) i ulazak u komercijalnu upotrebu organske poljoprivrede, doduše još uvek retko. Istorija Glavni članci: Istorija poljoprivrede, Domestifikacija i Neolitska revolucija Dokumentovanje i objašnjavanje porekla poljoprivrede je predmet arheologije. Arheobotaničari su otkrili da je uzgajanje i selekcija specifičnih karakteristika, poput veće otpornosti i većeg semena (uz genetičke promene u biljkama), otpočelo ubrzo nakon mlađeg trijasa u ranom holocenu na teritoriji Levanta. Postoje i raniji dokazi, kao na primer zrna raži sa domestifikovanim karakteristikama koja su otkrivena na jednom lokalitetu u Siriji. U poslednjem slučaju, doduše, nije isključeno ni da je reč o lokalnom fenomenu čiji uzrok leži u uzgajanju nekih divljih trava iz rodova Leymus i Elymus pa se ne može sa sigurnošću smatrati istinskim korakom ka odomaćivanju biljaka. Region Plodnog polumeseca O domestifikaciji biljaka se može govoriti tek u periodu oko 8500. godine p. n. e. (koji se u arheologiji naziva prekeramički neolit) kada postoje čvrsti dokazi o pojavi ekonomija zavisnih od domaćih biljaka (i životinja). S tim u vezi se navodi prvih osam odomaćenih biljaka: lan, ječam, leblebija, grašak, sočivo, Vicia ervilia i pšenica. Ovih osam biljaka su se pojavile manje-više u isto vreme. Postoje mnoga nalazišta koja datiraju od 8500. do 7500. godine p. n. e. gde je sistematično uzgajanje ovih biljaka velikim delom doprinelo ishrani stanovništva. Od Plodnog polumeseca poljoprivreda se širila na istok ka centralnoj Aziji, zapadno ka Kipru, Anadoliji, a 7000. godine p. n. e. i Grčkoj. Zemljoradnja (gajenje pšenice) je stigla u severozapadnu Evropu oko 5000. godine p. n. e. Razlozi za najraniju pojavu zemljoradnje mogu biti promena klime ali i društveni razlozi. Sigurno se desila promena od lovačko-sakupljačke do poljoprivredne ekonomije kroz dugačak period kada su neki usevi promišljeno zasađivani a druga hrana donošena iz divljine. Iako se zemljoradnja pojavila u Plodnom polumesecu, poljoprivreda se najkasnije 7000. godine p. n. e. pojavila i u jugoistočnoj Aziji (pirinač) i malo kasnije u Srednjoj Americi (kukuruz, bundeva). Poljoprivreda je takođe mogla da nastane nezavisno u ranom neolitu u Indiji i Jugoistočnoj Aziji (pirinač i taro). Potpuna zavisnost od domaćih useva i životinja (vreme kada su divlji izvori predstavljali dijetetski nevažnu komponentu u ishrani) nije nastala sve do bronzanog doba. Ako bi u operativnu definiciju poljoprivrede bila uračunata intenzivna kultivacija zemljišta u velikim razmerama na plantažama, organizovano navodnjavanje i upotreba specijalizovane radne snage, titulu „izumitelja poljoprivrede“ dobili bi Sumeri. Intenzivno ratarstvo je uslovilo rast populacije i omogućilo nagomilavanje viška proizvoda koji su se čuvali za upotrebu tokom zime ili za razmenu tj. prodaju radi zarade. Sposobnost farmera da hrane veliki broj ljudi čije aktivnosti nemaju nikakve veze sa proizvodnjom hrane bila je presudni faktor u usponu stajaće vojske. Otkriće sistema „tri polja“ plodoreda tokom srednjeg veka je znatno poboljšalo uspešnost rane poljoprivrede. Posle 1492. godine i otkrića Amerike, svetski poljoprivredni modeli su se izmešali pri razmeni biljaka i životinja koja je poznata kao Kolumbijska razmena. Usevi i životinje koje su prethodno bile poznate samo Starom svetu sada su prebačeni u Novi svet i obrnuto....

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Doba teskobe - Pit Taunsend Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2020 Broj strana: 272 Format: 20 cm Povez: Broširani Imati debitantski roman u sedamdeset petoj godini života nije česta pojava. No, kada iza nje stoji ime Pita Taunsenda, onda ona i nije toliko neobična: reč je o osobi koja je pola veka ranije, u svojoj dvadeset petoj, inaugurisala do tada skoro nepostojeći žanr – rok operu. Iako Tomi nije baš prva rok opera, te 1969. bio je to prvi rok album skrojen po takvoj meri. Osim toga, stekao je svetsku slavu upravo po ovom žanru, a kada je Ken Rasel 1975. snimio istoimeni film, a Taunsend za adaptiranu muziku bio kandidovan za Oskara, titula mu se nije mogla oduzeti. Pit Taunsend je osnivač grupe The Who (1963), gitarista, tekstopisac, multiinstrumentalista, kompozitor i pevač. Sa grupom i bez nje ima dvadeset studijskih i isto toliko albuma “uživo”, uz prodatih sto miliona ploča.Uporedo s muzikom, ovaj “nevaljali koncertni dečko” se bavio i novinarstvom, knjižarstvom, izdavaštvom i književnošću. Pisao je scenarije za film i TV, radio-drame, eseje, rok opere. Bio je urednik u londonskoj izdavačkoj kući Faber & Faber. Pit Taunsend je autor više knjiga i dobitnik mnogobrojnih nagrada. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – album/rok opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. – Vladislav Bajac “Doba teskobe veliki je rok roman. Pripovedač je sjajan stvaralac – učen, vrcav i nepouzdan. Knjiga kači ludost muzičkog biznisa i pokazuje Taunsendov tanani osećaj za humor i oštro uho za dijaloge. Priviđenja i zvučni pejzaži pohode ovaj roman koji je proširena meditacija o maničnom geniju i mračnoj umetnosti stvaralaštva.” – Mark But, izdavač knjige Pit Taunsend (Peter Dennis Blandford Townshand) engleski je gitarista, pevač i kompozitor, rođen 1945. godine. Autor je preko stotinu pesama grupe The Who (trinaest studijskih albuma), koju je osnovao 1964, a toliko ih je otprilike komponovao i za svoje solo albume (sedam studijskih). Jedna je od najznačajnijih osoba u istoriji rokenrola, živa i aktivna legenda, koja je prodala preko sto miliona ploča. Poslednji do sada snimljeni album grupe The Who objavljen je u decembru 2019. godine. Taunsend je svestrana ličnost. Samouk je u muzičkom obrazovanju. Svira klavijature, bendžo, harmoniku i usnu harmoniku, ukulele, mandolinu, violinu, sintisajzer, bas gitaru i bubnjeve. Čuven je kao solo gitarista koji je u sviranju svog instrumenta utemeljio tzv. tehniku vetrenjače, uz skokove u vazduh zgrčenih nogu. Taj isti instrument često je na koncertima koristio i na desetine pojačala i gitara. No, izvrsno i profesionalno izvođenje muzike uživo načinilo je grupu The Who i samog Taunsenda, baš zahvaljujući izvođačkoj virtuoznosti, neprikosnovenim u nastupima (preko dvadeset snimljenih albuma uživo), što je buntovne osobine ovog “nevaljalog dečka” ipak stavilo u senku. Autor je prve rok opere Tomi (1969), po kojoj je Ken Rasel snimio istoimeni film 1975. Kao autor muzike koju je adaptirao za ovaj film, Taunsend je bio nominovam za nagradu Oskar. Rok operu Kvadrofonija 1973, a treću po redu Dečak koji je čuo muziku 2007. godine. Pit Taunsend se paralelno bavio i novinarstvom, izdavaštvom i književnošću. Ranih sedamdesetih godina prošlog veka imao je svoju kolumnu u časopisu “Melodi mejlker”, a eseje je objavljivao u magazinu “Rolingstoun”. Izdavačku kuću Eel Pie Publishing, gde objavljuje dečje knjige i muziku za decu, osniva 1977, a u Londonu otvara i knjižaru Magic Bus (po naslovu pesme grupe The Who), kasnije preinačenu u Open Book. Knjigu The Story of Tommy, o nastanku rok opere i snimanju filma Tomi, napisao je sa Ričardom Barnsom. Postao je urednik u čuvenoj izdavačkoj kući Faber & Faber 1983. i u nekoliko sledećih godina uredio knjige o grupi Animals i Eriku Bardonu, Džimiju Hendriksu, Brajanu Inou… Kod istog izdavača je 1985. objavio svoju knjigu priča Horse’s Neck. Radeći kao urednik posebno se sprijateljio sa nobelovcem ser Vilijamom Goldingom (Gospodar muva) i Tedom Hjuzom (počasnim pesnikom Britanije – Poet Laureate), po čijoj knjizi za decu The Iron Man je 1989. napravio muzičku adaptaciju. Iste godine započeo je pisanje romana Ray High & The Glass Household, čije je delove objavljivao u periodici, ali nikad i celu knjigu. Napisao je nekoliko scenarija za TV i film, više radio drama (1999). Dve hiljadite godine objavljivao je eseje onlajn, kao i roman/novelu Dečak koji je čuo muziku (The Boy Who Heard Music) 2005. Objavio je autobiografsku knjigu Who I Am 2012. godine, koja je stigla na 5. mesto liste najprodavanijih knjiga New York Timesa. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. Pit Taunsend je dobitnik više desetina nagrada i priznanja: Brit, Toni, Gremi, Priznanje za životno delo R’ n’ R’ Kuće slavnih (1990), Priznanje Kenedi centra (2008), Počasni doktorat univerziteta London (2010), Nagrada za klasični album, Nagrada za životno delo “Džordž i Ajra Geršvin” (2016), Nagrada Američke akademije za kreativno dostignuće (2019) i druge.

Imati debitantski roman u sedamdeset petoj godini života nije česta pojava. No, kada iza nje stoji ime Pita Taunsenda, onda ona i nije toliko neobična: reč je o osobi koja je pola veka ranije, u svojoj dvadeset petoj, inaugurisala do tada skoro nepostojeći žanr – rok operu. Iako Tomi nije baš prva rok opera, te 1969. bio je to prvi rok album skrojen po takvoj meri. Osim toga, stekao je svetsku slavu upravo po ovom žanru, a kada je Ken Rasel 1975. snimio istoimeni film, a Taunsend za adaptiranu muziku bio kandidovan za Oskara, titula mu se nije mogla oduzeti. Pit Taunsend je osnivač grupe The Who (1963), gitarista, tekstopisac, multiinstrumentalista, kompozitor i pevač. Sa grupom i bez nje ima dvadeset studijskih i isto toliko albuma “uživo”, uz prodatih sto miliona ploča.Uporedo s muzikom, ovaj “nevaljali koncertni dečko” se bavio i novinarstvom, knjižarstvom, izdavaštvom i književnošću. Pisao je scenarije za film i TV, radio-drame, eseje, rok opere. Bio je urednik u londonskoj izdavačkoj kući Faber & Faber. Pit Taunsend je autor više knjiga i dobitnik mnogobrojnih nagrada. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – album/rok opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. – Vladislav Bajac “Doba teskobe veliki je rok roman. Pripovedač je sjajan stvaralac – učen, vrcav i nepouzdan. Knjiga kači ludost muzičkog biznisa i pokazuje Taunsendov tanani osećaj za humor i oštro uho za dijaloge. Priviđenja i zvučni pejzaži pohode ovaj roman koji je proširena meditacija o maničnom geniju i mračnoj umetnosti stvaralaštva.” – Mark But, izdavač knjige Pit Taunsend (Peter Dennis Blandford Townshand) engleski je gitarista, pevač i kompozitor, rođen 1945. godine. Autor je preko stotinu pesama grupe The Who (trinaest studijskih albuma), koju je osnovao 1964, a toliko ih je otprilike komponovao i za svoje solo albume (sedam studijskih). Jedna je od najznačajnijih osoba u istoriji rokenrola, živa i aktivna legenda, koja je prodala preko sto miliona ploča. Poslednji do sada snimljeni album grupe The Who objavljen je u decembru 2019. godine. Taunsend je svestrana ličnost. Samouk je u muzičkom obrazovanju. Svira klavijature, bendžo, harmoniku i usnu harmoniku, ukulele, mandolinu, violinu, sintisajzer, bas gitaru i bubnjeve. Čuven je kao solo gitarista koji je u sviranju svog instrumenta utemeljio tzv. tehniku vetrenjače, uz skokove u vazduh zgrčenih nogu. Taj isti instrument često je na koncertima koristio i na desetine pojačala i gitara. No, izvrsno i profesionalno izvođenje muzike uživo načinilo je grupu The Who i samog Taunsenda, baš zahvaljujući izvođačkoj virtuoznosti, neprikosnovenim u nastupima (preko dvadeset snimljenih albuma uživo), što je buntovne osobine ovog “nevaljalog dečka” ipak stavilo u senku. Autor je prve rok opere Tomi (1969), po kojoj je Ken Rasel snimio istoimeni film 1975. Kao autor muzike koju je adaptirao za ovaj film, Taunsend je bio nominovam za nagradu Oskar. Rok operu Kvadrofonija 1973, a treću po redu Dečak koji je čuo muziku 2007. godine. Pit Taunsend se paralelno bavio i novinarstvom, izdavaštvom i književnošću. Ranih sedamdesetih godina prošlog veka imao je svoju kolumnu u časopisu “Melodi mejlker”, a eseje je objavljivao u magazinu “Rolingstoun”. Izdavačku kuću Eel Pie Publishing, gde objavljuje dečje knjige i muziku za decu, osniva 1977, a u Londonu otvara i knjižaru Magic Bus (po naslovu pesme grupe The Who), kasnije preinačenu u Open Book. Knjigu The Story of Tommy, o nastanku rok opere i snimanju filma Tomi, napisao je sa Ričardom Barnsom. Postao je urednik u čuvenoj izdavačkoj kući Faber & Faber 1983. i u nekoliko sledećih godina uredio knjige o grupi Animals i Eriku Bardonu, Džimiju Hendriksu, Brajanu Inou… Kod istog izdavača je 1985. objavio svoju knjigu priča Horse’s Neck. Radeći kao urednik posebno se sprijateljio sa nobelovcem ser Vilijamom Goldingom (Gospodar muva) i Tedom Hjuzom (počasnim pesnikom Britanije – Poet Laureate), po čijoj knjizi za decu The Iron Man je 1989. napravio muzičku adaptaciju. Iste godine započeo je pisanje romana Ray High & The Glass Household, čije je delove objavljivao u periodici, ali nikad i celu knjigu. Napisao je nekoliko scenarija za TV i film, više radio drama (1999). Dve hiljadite godine objavljivao je eseje onlajn, kao i roman/novelu Dečak koji je čuo muziku (The Boy Who Heard Music) 2005. Objavio je autobiografsku knjigu Who I Am 2012. godine, koja je stigla na 5. mesto liste najprodavanijih knjiga New York Timesa. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. Pit Taunsend je dobitnik više desetina nagrada i priznanja: Brit, Toni, Gremi, Priznanje za životno delo R’ n’ R’ Kuće slavnih (1990), Priznanje Kenedi centra (2008), Počasni doktorat univerziteta London (2010), Nagrada za klasični album, Nagrada za životno delo “Džordž i Ajra Geršvin” (2016), Nagrada Američke akademije za kreativno dostignuće (2019) i druge.

U dobrom stanju! - Prica o duhovima za Bozic Božićna priča (eng. A Christmas Carol in Prose, Being a Ghost Story of Christmas, ili A Christmass Caroll) u nekim izdanjima još i Božićna pjesma, je roman engleskog spisatelja Charlesa Dickensa. Roman je prvi put izdan 19. prosinca 1843. sa ilustracijama koje je napravio John Leech. Priča je po izlasku bila instantan uspjeh, prodavši se u 6,000 kopija samo u prvom vikendu. Iako je priča bila napisana kako bi Dickens dobio novac da otplati dug, ona je do danas ostala jedna od najpopularnijih i najdugovječnijih božićnih priča.[1] Radnja Škrtog direktora Londonske banke Scrooga posjećuje nećak koji ga moli da ga pusti s posla na Božić. On ga pušta, ali uz uvjet da mu taj dan neće biti plaćen. Nakon što Scrooge zatvori ured, dolazi mu duh prijatelja Marleya u okovima i govori mu da će ga posjetiti tri duha: prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma.[1] Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.[2][3] Dok je bio djete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele. Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.[4] Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda,[5] roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.[6] Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlsovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, te kada mu je bilo četiri godine u Čatam,[9] pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga.[10] Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkoj postaji za plate (engl. `Navy Pay Office`),[11] školovao se u privatnim školama. Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824.[12] Ubrzo su s njime zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme.[13] Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu.[14] Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela.[15] Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.[16][12] Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi.[17] Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati na dan u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada. Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 £. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.[18] Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wеллингтон Хоусе Ацадемy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike.[19] Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebalo da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama.[20] Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela. Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembraa 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. „Doctors` Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, te pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, te posebno „Bleak House“), te u njima prikazao makinacije i birokraciju pravnog sistema širem broju ljudi, te preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud. Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „David Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.[21] Novinarstvo i rani romani Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energetičan, pun dobrog humora, uživao u poplarnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, te je uspio da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču „A Dinner at Poplar Walk“ u londonski časopis „Monthly Magazine“. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu „Furnival`s Inn“, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine „Morning Chronicle“. Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen htio da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u `Boz`. Naime Dikens je korišteno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč „devil“, što bi se moglo prevesti na kao `Kog đavola!` (prvi je to koristio Šakespir u komediji „Vesele žene vindsorske“). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens` (kao „uzrokovati haos/napakostiti“). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života. Nakon uspjeha skica izdavači „Chapman and Hall“ ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, te je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman „The Pickwick Papers“ koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, te je u zadnjem nastavku prodan u 40000 kopija. U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u „Bentley`s Miscellany“, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije. Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, te je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), kćerku Džordža Hogarta, urednika „Evening Chronicle“. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 £ godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizirao, te se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec. U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima „Nicholas Nickleby“ (1838–39), „The Old Curiosity Shop“ i „Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of `Eighty“ kao deo „Master Humphrey`s Clock“ serije (1840–41) - koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige. Prva poseta SAD Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu „The Pickwick Papers“. U Njujorku se zadržao mesec dana, te je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je „A Christmas Carol“, 1844. „The Chimes“, a 1845. „The Cricket on the Hearth“). Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu „Dombey and Son“ (1846–48).[11] To delo i „Dejvid Koperfild“ (1849–50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela. Čovekoljublje U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za „posrnule žene“ (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvotno odbio, Dikens je osnovao utočište „Urania Cottage“ kojim je upravljao deset godina. Srednje godine U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao „Bleak House“ (1852–53), „Hard Times“ (1854) i „Little Dorrit“ (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad`s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog „Henrija IV“, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo. Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu „The Frozen Deep“ koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad`s Hill Place. U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da sujeluje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz financijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, te svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura financijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £. Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, te je u to vreme napisao samo dva romana. Važnija dela „A Tale of Two Cities“ (1859) i „Velika očekivanja“ („Great Expectations“) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima „Household Words“ (1850–1859) i „All the Year Round“ (1858–1870). U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova kćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio financijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin „The Invisible Woman“, navodi se da je Ternan tajno žvjela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu „Little Nell“ autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club. Kasne godine Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa željeznog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo „Our Mutual Friend“ koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima „The Signal-Man“, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u željezničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih željezničkih nesreća. Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternana i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, Dikens se nikada nije oporavio od traume željezničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog „Our Mutual Friend“ i započinjanje nikad završenog „The Mystery of Edwin Drood“. Druga poseta SAD Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći dio meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 £, a trebalo je da traju do aprila 1868. Turneja je bila naporna, te iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući. Oproštajna čitanja Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju „oproštajnih čitanja“ u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Zadnje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James`s Hall. Zadnji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije uz prisutvu Prica i Princeze od Valsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu. Smrt Dana 8. juna 1870. Dikens je u svome domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu „Edvin Drud“. Nije se osvestio te je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon željezničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.

Samizdat 2013, meki uvez, str 360, latinica Mnogi su verovatno očekivali da ću jednom konačno odustati i da ću posle svega reći: „Ma neću više da radim ovaj posao.” Nisam odustala zato što smatram da je ova emisija neopisivo važna za Srbiju. Nisam odustala zato što živim u ovoj zemlji i zato što imam mogućnost da kao novinar ukažem u emisijama na zloupotrebe, pljačku, kriminal, na sve anomalije ovog društva... Baš na takav način mi doprinosimo da se neke stvari menjaju. Možda to ide sporo, ali se ipak nešto menja i kad-tad stigne potvrda da smo svoj posao radili na profesionalan, odgovoran i pošten način. Tako i danas, u vidu raznih optužnica koje su podignute, stiže potvrda da je bilo tačno sve što smo mi u „Insajderu” objavili još pre pet, šest, sedam godina... I ponosni smo baš zbog toga što sve ostaje zapisano i što svako i sada i za deset godina može da vidi ko je šta radio. Ako ćemo sve tako da banalizujemo, evo mogu da kažem da nisam hrabra. Plašim se buba, plašim se da vadim krv, ali se ne plašim da svoj posao radim onako kako mislim da je jedino ispravno I o kakvoj političkoj volji uopšte pričamo kada su „kolege” ućutale povodom svega što se meni desilo. Nema ih nigde Toliko je sve licemerno i odvratno da bih mogla još tri knjige da napišem, ali ne o sebi i onome što se meni dešava, nego o svima njima. O predstavnicima tzv. druge Srbije, to su valjda predstavnici nekakve elite, intelektualci, borci za ljudska prava. Gde su nestali svi oni? Njihovo ćutanje je toliko upadljivo da je i više nego sramno Trenutno mi je omiljena optužba kako se mi u „Insajderu” nikada nismo bavili onima koji su na vlasti! I šta uopšte da kažete na to Ako niko ne bi hteo da nas emituje, zakupili bismo bioskop, te bismo emitovali emisije tamo i putem interneta. Dakle, uvek postoji način da objavimo ono što neko može da zabrani Ne znaju šta će, nego skandiraju sa tribina kurvetina. Nekada mi je stvarno žao što me sport ne zanima, inače bih namerno išla na utakmice da ih nerviram Četiri godina živite pod policijskom zaštitom, od 2004. godine radite emisiju „Insajder”, rasvetlili ste brojne pljačke, ubistva, zločine. Ipak, doživljavate ironičan obrt koji ilustruje sav apsurd življenja u Srbiji – da, kao neko ko „nije želeo da tumara u mraku” i ko je radio svoj posao držeći se etičkih standarda profesije postanete meta čitave jedne piramide zločinaca. Bez obzira na vašu nepokolebljivost i istrajnost, možete li da zamislite dan kada će Srbija postati zemlja sa efikasnim pravnim sistemom, nekorumpiranim sudstvom, odgovornim političarima i odgovornim građanima? I dalje verujem da će Srbija jednog dana postati baš takva zemlja. Ali to se neće dogoditi sve dok se ne izgradi jedan stabilan i jak sistem kojem će morati da se prilagodi svaki stanovnik Srbije. A ne da se sistem stalno prilagođava raznim pojedincima i da onda sve zavisi od toga ko je na vlasti. Kada imate izgrađen sistem u kojem svako snosi posledice za svoje postupke, onda tu više nije važno ko vlada, važno je da i taj ko vlada mora da bude deo tog sistema i jednak sa svim ostalim grdađanima. Prema mom mišljenju, najveći problem ove zemlje jeste pravosudni sistem. Uvek postoji neko ko je „moćan” i ko može da utiče na policajca, tužioca, sudiju… Ali ako imate policajca, sudiju ili tužioca koji će se usuditi da kaže: „Ej, ovo je moj posao, radiću ga najbolje na svetu, ne zanima me da pravim kompromise i da pristajem na ucene, da pristajem na naredbe...”, onda ni tim moćnicima neće pasti na pamet da uopšte pokušaju da utiču na to da neki predmeti ostanu godinama u fiokama ili da svojim uticajem dovedu do montiranih procesa. Kada bi svaki sudija ili svaki tužilac ili svaki policajac bio spreman da se suprotstavi i javno kaže ko je od političara ili biznismena pokušao da intereveniše, sve bi se vrlo brzo promenilo u ovoj zemlji. Uvek velike promene u nekom društvu počinju tako što neki pojedinci pokažu svojim primerom da može i drugačije! Možda bi u početku taj neko i snosio posledice, dobio otkaz, ali... pa šta? Bitno je da niste pristali na nešto zbog čega ne biste mogli mirno da spavate, neka cena toga bude i otkaz, ali vas nikada neće biti sramota od svoje dece, svojih prijatelja, roditelja, u krajnjem slučaju – nikada se nećete stideti sebe. Nažalost, mislim da treba još da se dogodi 105 reformi sudstva, službi, policije da bi uopšte ostali samo oni koji su pošteni i koji su profesionalci. Do tada ćemo imati političke presude, političke optužnice ili nećemo imati ni optužnice ni presude. U takvom sistemu onda naravno da svako može da radi šta hoće. Ako je javna tajna da postoje advokati mafije koji uspešno preko svojih veza u policiji, sudu, tužilaštvu završavaju sve u korist svojih klijenata kriminalaca, onda nemate problem ni da pljačkate ni da ubijate jer posledice nećete ni snositi. Dobar pravni sistem znači pravnu sigurnost za sve građane. Znači da će odgovarati i oni koji su na vlasti ako prekrše zakon, a ne da će to biti slučaj samo kad postanu bivši predstvanici vlasti. Pitanje koje vam najviše smeta odnosi se na čuđenje zbog vaše hrabrosti. Da li to samo potvrđuje činjenicu da su ljudi pristali na to da ne mogu ništa da promene, da su nemoćni i da je svaka pravdoljubivost uzaludna? Smeta mi zato što mislim da se tako umanjuje značaj svega što smo uradili i svega što radimo. Zašto se ne kaže na primer: „Ona odlično, profesionalno i odgovorno radi svoj posao“, nego umesto toga kažu: „Auu, ona je baš hrabra.” A to u prevodu znači luda je, nije normalna... E to me izluđuje. Šta znači biti hrabar? Za mene to znači da si dosledan uprkos preprekama na koje nailaziš i naravno da je važna ta moralna hrabrost, ali se ovde sve nekako svodi na fizičku hrabrost, pa zato svuda možete da pročitate komentare: „Ima veća m... od svakog muškarca.” Takvo poređenje mi je odvratno. Ako ćemo sve tako da banalizujemo, evo mogu da kažem da nisam hrabra. Plašim se buba, plašim se da vadim krv, ali se ne plašim da svoj posao radim onako kako mislim da je jedino ispravno. Nisam dovoljno hrabra da svoj posao „otaljavam”. Ne bih se usudila nikada tako da radim jer se plašim pre svega svoje savesti. Novinari imaju ogromnu odgovornost, ali je svest o tome kod većine novinara izgubljena. Vrlo ste odgovorni jer je nečiji život u vašim rukama – bukvalno. Ako objavite nešto što nije tačno, vi ste nekome uništili život. Zato ovaj posao nikako ne sme da se radi površno jer tako nekome možete da naneste štetu ili da ga, bez ikakvih dokaza, javno optužite za nešto što nije uradio! U Srbiji je, nažalost, poremećen sistem vrednosti i ako ste profesionalac u svom poslu, onda vas gledaju kao nekog čudaka sa druge planete. Da se novinari svih medija tako odgovorno bave novinarstvom, pa naravno da se onda ne bi govorilo o hrabrosti nekih pojedinaca, nego bi se to podrazumevalo! U takvoj situaciji na stub srama bi bio stavljen svaki novinar koji radi po nečijem nalogu, svaki novinar koji učestvuje u nekoj sramnoj kampanji i na taj način uništava nečiji život. Ne bismo bili proglašeni za „ludake” mi koji vodimo računa da imamo dokaz za svaku rečenicu u svakoj emisiji. NUNS je nedavno izdao saopštenje u kojem stoji da policija zna ko pokušava da vas ubije, ali da ste uprkos tome i dalje talac kriminalaca i države. Šta nedostaje da biste zaista prestali to da budete? Da li je politička volja presudna? Ne razumem to saopštenje NUNS-a. Pa ja sam u knjizi objavila zvanične službene podatke o tome, zato mi nije jasno šta sad NUNS tačno traži. Inače, ja sam član NUNS-a, ali neću više biti, zato što se uloga novinarskih udruženja svela na to da se pišu saopštenja i obeležavaju godišnjice ubistva novinara. Kako to mislite? Nema nikakve akcije, nema odlučnosti, nema pokretačke snage, nema suprotstavljanja onima koji su moćni i, samim tim, nema toga da svaka vlast umire od straha kakva će biti reakcija novinarskih udruženja, jer takva udruženja moraju da imaju važnu ulogu u svakom društvu, pa i u ovom. Svi su se utoplili u nekakvo mrtvilo i nekakav mulj... I o kakvoj političkoj volji uopšte pričamo kada su „kolege” ućutale povodom svega što se meni desilo? Nema ih nigde! Ali zato ako se njima nesto slično bude desilo, kukaće na sav glas. A dok im se ne desi, nastaviće da se igraju sa naslovima u svojim tabloidima na osnovu kojih sugerišu javnosti kako ja sama tvrdim da je kupljena neka snajperska puška iz koje treba da budem ubijena. Treba da ih bude sramota za sve to što rade, jer na taj način vrlo perfidno šalju poruku: „Eto, odlepila je, pa tvrdi da neko hoće da je ubije.” Pa ne tvrdim ja to. To tvrde predstavnici nadležnih institucija u zemlji. A ja samo više nisam mogla da ćutim o svemu tome, te sam to objavila. Baš me zanima šta bi radio bilo ko od tih i takvih novinara da se našao na mom mestu? Pa dovoljno je da se samo svako od njih zapita da li bi na primer stavio takav naslov za tekst da se njemu to dešava. Naravno da ne bi! Ne znam da li su mi odvratnije tzv. kolege iz pojedinih medija ili međunarodne organizacije koje su u Srbiji zadužene da prate šta se dešava sa novinarima. Njih to ne zanima. Oni se svi bave nekom visokom politikom. Za njih je problem rešen kada je Milošević otišao sa vlasti. A sada i ako novinarima prete ili ako neko od novinara bude ubijen, pa šta, pa nema veze, važno im je da to nije uradio Milošević. Toliko je sve licemerno i odvratno da bih mogla još tri knjige da napišem, ali ne o sebi i onome što se meni dešava, nego o svima njima. O predstavnicima tzv. druge Srbije, to su valjda predstavnici nekakve elite, intelektualci, borci za ljudska prava. Pa gde su nestali svi oni? Njihovo ćutanje je toliko upadljivo da je i više nego sramno. Zato su oni gori od desničara i huligana jer ovi bar otvoreno prete pošto im je to dozvoljeno, a ovi ćutanjem zapravo podržavaju sve to. Ne znam kako ih nije sramota pošto su im puna usta pravde, istine, ljudskih prava, slobode... I evo, pošto niko neće da se zamera, moram da kažem da ću se ubuduće, više nego ikada do sada, zamerati svima onima koji lažu, podmeću, prete... Hajde da vidimo da li će da pobedi istina ili njihovi sitni interesi. Pa ako smo mi iz „Insajdera” već ostali sami u svemu, hajde neka onda tako i bude. Dosta više te neke lažne novinarske solidarnosti. Dajte da skinemo maske i da vidimo ko je tu ko. Zašto npr. Dragoljub Žarković pljuje po „Insajderu” da bi odbranio Miroslava Miškovića? Šta tačno taj novinarski mag ima protiv emisije „Insajder”? Zašto vlasnik lista „Svedok” Vladan Dinić menja teze i izvrće činjenice da bi odbranio Luku Bojovića? Da ne nabrajam dalje primere u ovom intervjuu pošto ih ima mnogo. Stvarno, dosta je više bilo da takvi i njima slični glume nekakve moralne gromade koje u ulozi analitičara na gotovo svim televizijama svima nama objašnjavaju i tupe ko je ko. Ko je pošten, a ko je lopov, ko je kriminalac, a ko nije... Od trenutka kada je počelo emitovanje „Insajdera` doživeli ste mnogo napada i od samih novinara. Nazivani ste „prvim Gebelsom Srbije”, plaćenikom stranih službi. Tabloidni urednici su kreatori javnog mnjenja i koliko, samim tim, utiču na rad redakcija poput vaše, na domete objektivnog, istraživačkog novinarstva? Koliko vam otežavaju? Ako nekome do sada i nije bilo jasno, danas je valjda očigledno da iza takvih tabloida i takvih novinara uvek stoji neko drugi. Nije logično da novinari napadaju novinare koji otkrivaju informacije u interesu javnosti. Zašto je takvim novinarima smetalo to što „Insajder” otkriva? Bar formalno i oni postoje zbog javnosti isto kao što i mi postojimo zbog javnosti. Nismo mi smetali njima, nego smo smetali njihovim „nevidljivim gazdama”, kojima smo se i bavili u emisijama, pa su nas zato i napadali. Kada smo, na primer, 2009. godine radili serijal „Službena zloupotreba” o svim biznismenima i svim političkim strankama, tada je dnevni ist „Pres“ svakog dana imao na naslovnoj strani nekakav skandalozan tekst o B92, da bi nekoliko godina kasnije biznismen Miroslav Mišković javno rekao da je bio prikriveni vlasnik tih novina. Eto, to je možda najbolji primer koji pokazuje baš sve. Da li je objavljivanje knjige „Insajder – moja priča” promenilo percepciju o vama? Iako to nije bio vaš motiv kada ste odlučili da opišete poslednje četiri godine svog života, da li vas danas ljudi podržavaju više i glasnije nego ranije? Sigurna sam da svi pošteni ljudi podržavaju „Insajder”. Uostalom, u to sam se uverila milion puta. I kada mi priđu na ulici, u prodavnici, restoranu da bi se zahvalili za ono što radimo. I kada smo odlazili na tribine po raznim gradovima u Srbiji, sale su uvek bile prepune. Svi ti ljudi dolaze zato što poštuju ono što mi radimo. Posle izlaska knjige, prvi put se dogodilo da se mladi ljudi u tolikom broju zainteresuju za „Insajder”. Na svim tim tribinama povodom knjige najbrojniji su bili oni od 14 do 20 godina. Isto je bilo i na Sajmu knjiga, a za mene je to bilo veliko iznenađenje, no i najveći uspeh „Insajdera” jer su baš ti mladi ljudi budućnost ove zemlje. Njihova reakcija mi je zapravo najvažnija. I kada sve to doživite, naravno da vam ne pada na pamet da odustanete. A ove ostale, koji po nalogu pišu tekstove i imaju radno vreme da bi pisali komentare na svim posećenim sajtovima kako bi na takav način kreirali javno mnjenje, ne bih ni da komentarišem. Jednostavno, oni koji me mrze ne znaju ni zašto me mrze, nego su negde u nekim novinama pročitali nekakvu laž, i onda kažu: „Aha, to je ona što je plaća Zapad ili neka strana tajna služba.” Muka mi je više i da komentarišem takve gluposti. Ipak, trenutno mi je omiljena optužba kako se mi u „Insajderu” nikada nismo bavili onima koji su na vlasti! I šta uopšte da kažete na to? Pa postoji arhiva, postoji zapisano kada je koji serijal emitovan. Pa šta smo radili ako se nismo bavili upravo onima koji su baš tada bili na vlasti? Ali ovo je jedno bolesno društvo, te se onda za nekoga ko štrči u bilo kom smislu kaže: „Nema šanse da oni to rade zato što im je to posao, nego to rade zato što im je neko naredio.” Ili druga teorija – ako je serijal o onima koji su na vlasti, onda kažu: „Pa ako im je dozvoljeno ovo da objave, onda to znači da vlast stoji iza njih.” Gde tu ima logike? Posle svih ovih godina jedino što se promenilo jeste to što meni više uopšte nije važno šta o „Insajderu” i meni misle oni koji su inače puni predrasuda, koji nemaju svoje mišljenje o bilo čemu nego ponavljaju kao papagaji ono što im je neko rekao kao paušalnu ocenu. Meni je iskreno takvih ljudi koji ne misle svojom glavom i koji nisu sposobni da rasuđuju žao jer oni nisu dobri ni za svoje porodice, ni za sebe, a kamoli za druge. To su prosto zatupljeni ljudi, no njima je očigledno lepo što su takvi, pa što bih se ja nervirala. Običan čovek, korisnik interneta, načelno osuđuje kriminalce, ali ih u isti mah i opravdava. Oni su postali ikone te degenerisane verzije patriotizma. Kao neko ko je bio deo redakcije Radija B92 i svih ovih godina se bavio političkim novinarstvom, šta smatrate ključnim za formiranje takvog društvenog ambijenta? To je tako zato što se niko ne usuđuje da menja Srbiju, nego se svaki političar prilagođava toj i takvoj Srbiji zbog glasova na izborima. Dakle, kada se neko od onih koji su na vlasti bude usudio da stvari nazove pravim imenom i da kaže lopov je lopov, kriminalac je kriminalac, ubica je ubica – stvari će početi da se menjaju. U prvom poglavlju knjige „Insajder – moja priča” pišete o tome da je razlog za serijal „Nemoć države” bilo ubistvo Brisa Tatona i vaše nemirenje sa takvim stanjem u gradu u kojem ste rođeni. Kako doživljavate savremeni Beograd, da li je ovaj grad verodostojna slika društva koje neprestano stoji u mestu uprkos deklarativnom opredeljenju za vrednosti civilizovanog sveta? Nažalost, to jeste tako, jer su glasniji i vidljiviji uvek oni koji su primitivni, koji su nasilni, koji prave haos po Beogradu, koji stave kapuljače i maske i razlupaju ceo grad kada je neka utakmica, ili prebiju na ulici nekoga ko govori strani jezik, oni kojima je dozvoljeno da sprečavaju održavanje raznih skupova jer se pojave sa palicama i kamenicama. Oni urušavaju sliku savremenog i civilizovanog Beograda, jer im je to jednostavno dozvoljeno. E to je ono što je neizrecivo poražavajuće za sve nas koji volimo ovaj grad. Kada ste u razgovoru prenesenom u poslednjem poglavlju knjige saznali da vas se „i moćnici plaše” – kako ste se osećali? I treba da nas se plaši svako ko nešto „mulja” na štetu građana Srbije. Nas ne zanima ni ko je ko, ni ko je iz koje stranke... Naravno da se niko ne plaši onih koji pišu po nalogu jer svako od tih moćnika zna da ukoliko je danas na naslovnim stranama optužen za ne znam šta, sutra može da plati, pa da se okrene priča i da onda na naslovnim stranama bude neko drugi optužen za to isto ili nešto drugo i tako ukrug. E to je ono što je užasno. Za „Insajder” i oni koji nas mrze znaju da tako nešto nije moguće i da mi sve radimo vrlo temeljno, sa prikupljenim dokazima. Zato nas se i boje. U tom kontekstu to tako i treba da bude. Koliko vam je podrška B92 svih ovih godina bila bitna? Mislite li da je „Insajder” moguće raditi na nekoj drugoj domaćoj televiziji? Kada smo počinjali, ta podrška je bila neizmerno bitna i tada je Veran Matić odlučio da stane iza nas i zaštiti nas od svih pritisaka sa strane. Bilo je to jako teško, ali mi smo zahvaljujući takvoj podršci uspeli da napravimo emisiju koja ima kredibiltet i koja je prepoznatljiva baš po tome da u njoj nema zaštićenih. I sada, deset godina kasnije, bitna nam je podrška kuće u kojoj smo zaposleni, ali ukoliko bi se desilo i da nam uskrate podršku, „Insajder” se ne bi „ugasio”. Ako niko ne bi hteo da nas emituje, zakupili bismo bioskop, te bismo emitovali emisije tamo i putem interneta. Dakle, uvek postoji način da objavimo ono što neko može da zabrani. Koliko je bes prema vama bio pojačan činjenicom da ste žena? Da li ste osetili taj momenat u napadima drugih novinara, političara, hiligana, mase na onalajn medijima? Mislim da jeste bio pojačan jer primitivci žene vređaju tako što kažu: „Ona je kurva ili ona je nesrećna, nema porodicu ili ona je ružna.” Baš takvi su i smislili pesmu koju su skandirali dok se igra neka utakmica: „Lagaće vas tog četvrtka Brankica kurvetina, niko neće da je j… zato mrzi „grobare”...” U istoj rečenici sam i kurvetina, ali i niko neće da me j... I na sudu sam pitala da li mogu da mi objasne, pošto mi nije logično kako je to moguće. Eto, to je njihov nivo, dotle mogu da dosegnu. Ne znaju šta će, nego skandiraju sa tribina kurvetina. Nekada mi je stvarno žao što me sport ne zanima, inače bih namerno išla na utakmice da ih nerviram. Oni su obične kukavice, a ja kukavice prezirem. Da je ovo normalna država, koja je spremna da pokaže snagu, svi ti huligančići bi umirali od straha da se nešto nekome ne desi, pa da ispadne da su to oni uradili. Ovako kada im je dozvoljeno da rade šta im padne na pamet, rugaju se i državi. Kao da stalno poručuju: „Ne možete nam ništa.” To je sramota za svaku ozbiljnu državu. Sramota za svaku vlast koja do danas nije uspela da reši nešto što se rešava za pet sati kada je o huliganima reč. A naravno da nije rešeno budući da su huligani idelani za manipulisanje. Danas će, na primer, sa tribina da pevaju pesme podrške nekome čije će hapšenje da traže već sutra sa tih istih tribina. Zavisi samo ko im je „gazda” u kom trenutku. Objasnite tu svoju „hladnoću”, koju na trenutak opisujete i u knjizi. Na koji način vam takav stav pomaže, da li je distanciranost neophodan odbrambeni mehanizam? Posle svega što mi se desilo nekako sam shvatila da će najgore za mene i meni bliske osobe biti ako počnem da paničim i da živim u strahu slušajući sve te zvanične informacije o tome ko sve hoće da me ubije. Možda izgleda kao da sam hladna, ali nisam imala plan da takva postanem. Jednostavno, sve ovo oko moje bezbednosti suviše dugo traje. Ovo je već peta godina. Kada sam prvi put pročitala zvaničnu službenu belešku o tome ko sprema moje ubistvo, bila sam sluđena i pitala sam se što bi mene neko ubio? Onda sam odlučila da to ignorišem jer znam da nikome ništa loše nisam uradila. Svoj posao sam radila na najpošteniji mogući način. Neke stvari možete da sprečite, a neke prosto morate da pustite, pa šta bude. Ako počnete da se opterećujete stvarima koje ne možete da menjate i koje ne zavise od vas, završićete u ludnici ili ćete se razboleti, a ja imam nameru da živim bar 110 godina (smeh). U jednom pasusu opisujete deo stana u kojem živite koji izgleda kao parfimerija. Kao televizijski novinar nikada niste isticali svoju žensku stranu, ali u knjizi ste se pozabavili njome. Koja je uloga ličnih detalja u vašoj knjizi, da li ste želeli da smanjite distancu u odnosu na čitaoce, da pokažete da živite kao i svi drugi ljudi? Nisam imala nikakvu ideju ni da ističem žensku stranu, niti da smanjim distancu. Kada sam odlučila da napišem sve što se dešava, onda sam sela i pisala kao da nekome prepričavam na kafi događanja u svom životu. Tu su se tako našli i neki lični detalji, ali nikako previše lični. Još uvek nisam pročitala knjigu od početka do kraja. Taj deo o parfimeriji sam pomenula verovatno zbog toga što sam objašnjavala da svaka žena mora da vodi računa o svom izgledu i da ja čak i do prodavnice idem sređena. Teško da tako može da se smanji distanca u odnosu na čitaoce. Mogu samo da iznerviram dodatno sve one koji inače misle da treba da sedim zatvorena u četiri zida, zarozana, čupava jer mi se, eto, život pretvorio u pakao. Dakle, sve što sam pisala napisala sam iskreno i uopšte nisam vodila računa ko će kako šta da protumači. Smatrate li da je „Insajder” moguć bez vas? Ljudi se vezuju za stvarne kao i za filmske, fiktivne junake. Smatrate li da bi vaše odsustvo, čak i u ulozi nekoga ko samo daje podršku redakciji, uticalo na gledanost emisije? Urednik sam te emisije, no sada postoji više novinara koji rade „Insajder”, tako da se u suštini ništa nije promenilo... Mislim da je za „Insajder” najvažnije da sačuva kredibilitet i da ne napravimo ni najmanju grešku u nekoj emisiji. A ko radi, to je manje važno za javnost. Za mene kao urednika važno je da u toj redakciji rade najbolji novinari. Oni su sa nama već par godina, prošli su našu obuku, prihvatili naš sistem rada i uspeli smo svi zajedno da i u takvim okolnostima sačuvamo „Insajder”. Da bi novinar radio sa vama, koje osobine mora da poseduje? Mora da misli svojom glavom, da bude uporan, pametan, vredan, sposoban... Kako su vaši „drugari”, momci iz obezbeđenja, reagovali kada su pročitali knjigu? Da li im se dopalo kako ste ih opisali? Pa lepo sam ih opisala. Šalim se. Trudila sam se da napišem sve onako kako jeste, a mnogo toga se dešavalo. Oni su bili iznenađeni kada su shvatili da ja stvarno pišem knjigu o svemu. Mislim da nisu verovali da ću baš sve to da napišem, sva imena, sve događaje. U knjizi ima i citat jednog od njih: „Brankice, ti si luda. Pa ako napišeš knjigu o svemu tome, i nas će neko morati da čuva, a ti ćeš imati obezbeđenje godinama.” Kada mi je Jelena iz „Samizdata” donela prvi primerak odštampane knjige, koja je sutradan trebalo da se pojavi i na kioscima, pitala sam je izbezumljeno da li može sve da se stopira i povuče iz štampe, prodaje. Nije mogla da veruje šta sluša, ali meni je tek tada nastala panika u glavi. Nisam nijednom pročitala od početka do kraja šta sam sve napisala. Tek tada sam postala svesna da je to stvarno knjiga, a ne samo neki fajl u mom računaru. Imala sam užasnu tremu, toliku da do danas nisam pročitala knjigu koju sam napisala. A „drugari” su istog jutra otišli da kupe knjigu i rekli su mi da ipak nisam normalna, no nekako su bili ponosni što baš mene „čuvaju”. Na slici je i SADRŽAJ knjige

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: V. Zedrinski Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma.[1] Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.[2][3] Dok je bio djete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele. Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.[4] Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda,[5] roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.[6] Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlsovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, te kada mu je bilo četiri godine u Čatam,[9] pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga.[10] Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkoj postaji za plate (engl. `Navy Pay Office`),[11] školovao se u privatnim školama. Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824.[12] Ubrzo su s njime zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme.[13] Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu.[14] Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela.[15] Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.[16][12] Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi.[17] Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati na dan u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada. Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 £. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.[18] Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wеллингтон Хоусе Ацадемy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike.[19] Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebalo da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama.[20] Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela. Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembraa 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. „Doctors` Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, te pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, te posebno „Bleak House“), te u njima prikazao makinacije i birokraciju pravnog sistema širem broju ljudi, te preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud. Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „David Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.[21] Novinarstvo i rani romani Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energetičan, pun dobrog humora, uživao u poplarnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, te je uspio da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču „A Dinner at Poplar Walk“ u londonski časopis „Monthly Magazine“. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu „Furnival`s Inn“, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine „Morning Chronicle“. Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen htio da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u `Boz`. Naime Dikens je korišteno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč „devil“, što bi se moglo prevesti na kao `Kog đavola!` (prvi je to koristio Šakespir u komediji „Vesele žene vindsorske“). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens` (kao „uzrokovati haos/napakostiti“). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života. Nakon uspjeha skica izdavači „Chapman and Hall“ ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, te je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman „The Pickwick Papers“ koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, te je u zadnjem nastavku prodan u 40000 kopija. U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u „Bentley`s Miscellany“, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije. Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, te je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), kćerku Džordža Hogarta, urednika „Evening Chronicle“. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 £ godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizirao, te se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec. U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima „Nicholas Nickleby“ (1838–39), „The Old Curiosity Shop“ i „Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of `Eighty“ kao deo „Master Humphrey`s Clock“ serije (1840–41) - koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige. Prva poseta SAD Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu „The Pickwick Papers“. U Njujorku se zadržao mesec dana, te je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je „A Christmas Carol“, 1844. „The Chimes“, a 1845. „The Cricket on the Hearth“). Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu „Dombey and Son“ (1846–48).[11] To delo i „Dejvid Koperfild“ (1849–50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela. Čovekoljublje U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za „posrnule žene“ (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvotno odbio, Dikens je osnovao utočište „Urania Cottage“ kojim je upravljao deset godina. Srednje godine U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao „Bleak House“ (1852–53), „Hard Times“ (1854) i „Little Dorrit“ (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad`s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog „Henrija IV“, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo. Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu „The Frozen Deep“ koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad`s Hill Place. U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da sujeluje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz financijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, te svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura financijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £. Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, te je u to vreme napisao samo dva romana. Važnija dela „A Tale of Two Cities“ (1859) i „Velika očekivanja“ („Great Expectations“) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima „Household Words“ (1850–1859) i „All the Year Round“ (1858–1870). U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova kćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio financijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin „The Invisible Woman“, navodi se da je Ternan tajno žvjela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu „Little Nell“ autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club. Kasne godine Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa željeznog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo „Our Mutual Friend“ koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima „The Signal-Man“, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u željezničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih željezničkih nesreća. Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternana i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, Dikens se nikada nije oporavio od traume željezničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog „Our Mutual Friend“ i započinjanje nikad završenog „The Mystery of Edwin Drood“. Druga poseta SAD Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći dio meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 £, a trebalo je da traju do aprila 1868. Turneja je bila naporna, te iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući. Oproštajna čitanja Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju „oproštajnih čitanja“ u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Zadnje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James`s Hall. Zadnji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije uz prisutvu Prica i Princeze od Valsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu. Smrt Dana 8. juna 1870. Dikens je u svome domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu „Edvin Drud“. Nije se osvestio te je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon željezničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zanimljiv prikaz mračnog kriminalnog podzemlja Londona, objavljen u Penguin Classics Priča o Oliveru Twistu - siročetu, kojemu su zlo i nevolje od prvog udisaja udarili - šokirala je čitatelje kad je objavljena. Nakon što je pobjegao iz radničke kuće i pompoznog g. Bumblea, Oliver se nađe namamljen u jazbinu lopova koju naseljavaju živopisni i nezaboravni likovi - Vješti Dodger, opaki provalnik Bill Sikes, njegov pas Bull`s Eye i prostitutka Nancy, a sve nad njima nadgleda lukavi majstor-lopov Fagin. Kombinirajući elemente gotičke romanse, romana Newgate i popularne melodrame, Dickens je stvorio potpuno novu vrstu fikcije, oštru u svojim optužbama protiv okrutnog društva i prožetu nezaboravnim osjećajem prijetnje i misterija. Ovo Penguin Classics izdanje Olivera Twista prvo je kritičko izdanje koje vjerno reproducira tekst na način na koji su ga najraniji čitatelji mogli susresti nakon njegove serijalizacije u Bentleyjevom zborniku, a uključuje uvod Philipa Hornea, rječnik viktorijanskog lopovskog slenga, kronologiju Dickensova života, kartu suvremenog Londona i sve originalne ilustracije Georgea Cruikshanka. Više od sedamdeset godina Penguin je vodeći izdavač klasične literature na engleskom govornom području. S više od 1700 naslova, Penguin Classics predstavlja globalnu knjižnu policu najboljih djela kroz povijest i kroz žanrove i discipline. Čitatelji vjeruju da serija pruža autoritativne tekstove obogaćene uvodima i bilješkama uglednih znanstvenika i suvremenih autora, kao i ažurirane prijevode nagrađivanih prevoditelja. Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma.[1] Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.[2][3] Dok je bio djete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele. Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.[4] Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda,[5] roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.[6] Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlsovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, te kada mu je bilo četiri godine u Čatam,[9] pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga.[10] Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkoj postaji za plate (engl. `Navy Pay Office`),[11] školovao se u privatnim školama. Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824.[12] Ubrzo su s njime zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme.[13] Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu.[14] Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela.[15] Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.[16][12] Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi.[17] Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati na dan u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada. Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 £. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.[18] Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wеллингтон Хоусе Ацадемy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike.[19] Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebalo da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama.[20] Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela. Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembraa 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. „Doctors` Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, te pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, te posebno „Bleak House“), te u njima prikazao makinacije i birokraciju pravnog sistema širem broju ljudi, te preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud. Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „David Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.[21] Novinarstvo i rani romani Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energetičan, pun dobrog humora, uživao u poplarnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, te je uspio da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču „A Dinner at Poplar Walk“ u londonski časopis „Monthly Magazine“. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu „Furnival`s Inn“, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine „Morning Chronicle“. Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen htio da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u `Boz`. Naime Dikens je korišteno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč „devil“, što bi se moglo prevesti na kao `Kog đavola!` (prvi je to koristio Šakespir u komediji „Vesele žene vindsorske“). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens` (kao „uzrokovati haos/napakostiti“). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života. Nakon uspjeha skica izdavači „Chapman and Hall“ ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, te je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman „The Pickwick Papers“ koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, te je u zadnjem nastavku prodan u 40000 kopija. U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u „Bentley`s Miscellany“, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije. Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, te je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), kćerku Džordža Hogarta, urednika „Evening Chronicle“. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 £ godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizirao, te se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec. U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima „Nicholas Nickleby“ (1838–39), „The Old Curiosity Shop“ i „Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of `Eighty“ kao deo „Master Humphrey`s Clock“ serije (1840–41) - koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige. Prva poseta SAD Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu „The Pickwick Papers“. U Njujorku se zadržao mesec dana, te je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je „A Christmas Carol“, 1844. „The Chimes“, a 1845. „The Cricket on the Hearth“). Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu „Dombey and Son“ (1846–48).[11] To delo i „Dejvid Koperfild“ (1849–50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela. Čovekoljublje U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za „posrnule žene“ (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvotno odbio, Dikens je osnovao utočište „Urania Cottage“ kojim je upravljao deset godina. Srednje godine U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao „Bleak House“ (1852–53), „Hard Times“ (1854) i „Little Dorrit“ (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad`s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog „Henrija IV“, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo. Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu „The Frozen Deep“ koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad`s Hill Place. U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da sujeluje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz financijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, te svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura financijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £. Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, te je u to vreme napisao samo dva romana. Važnija dela „A Tale of Two Cities“ (1859) i „Velika očekivanja“ („Great Expectations“) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima „Household Words“ (1850–1859) i „All the Year Round“ (1858–1870). U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova kćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio financijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin „The Invisible Woman“, navodi se da je Ternan tajno žvjela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu „Little Nell“ autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club. Kasne godine Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa željeznog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo „Our Mutual Friend“ koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima „The Signal-Man“, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u željezničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih željezničkih nesreća. Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternana i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, Dikens se nikada nije oporavio od traume željezničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog „Our Mutual Friend“ i započinjanje nikad završenog „The Mystery of Edwin Drood“. Druga poseta SAD Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći dio meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 £, a trebalo je da traju do aprila 1868. Turneja je bila naporna, te iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući. Oproštajna čitanja Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju „oproštajnih čitanja“ u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Zadnje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James`s Hall. Zadnji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije uz prisutvu Prica i Princeze od Valsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu. Smrt Dana 8. juna 1870. Dikens je u svome domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu „Edvin Drud“. Nije se osvestio te je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon željezničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Ernst Teodor Vilhelm Hofman (nem. Ernst Theodor Wilhelm Hoffmann; rođen 24. januara 1776. u Kenigsbergu, u istočnoj Pruskoj, umro 25. juna 1822) bio je nemački književnik, najpoznatiji predstavnik romantizma u nemačkoj književnosti. Poznat je pod imenom E. T. A. Hofman (nem. E. T. A. Hoffmann). Pisao je pripovetke sa elementima strave i fantazije. Bio je svestran umetnik - književnik, kompozitor, muzički kritičar, slikar i karikaturista. Njegove pripovetke su imale veliki uticaj u 19. veku, a on je bio ključni književnik nemačkog romantizma. Mladost Njegovi preci i sa majčine i sa očeve strane bili su pravnici. Otac mu je bio pravnik, ali takođe i pesnik i muzičar amater. Ernst se rodio kao najmlađi od troje dece. Roditelji su mu se rastali 1778. Otac mu je živeo sa najstarijim sinom, a majka je ostala u Kenigsbergu sa rođacima, dve tetke i sa ujakom. U domaćinstvi je dominirao njegov ujak. Do 1792. pohađao je luteransku školu zvanu i građanska škola, u kojoj se poklanjalo dosta pažnje klasicima. Pokazao je talent i za slikanje i za klavir, ali nije pokazivao veliki entuzijazam. Nije pokazivao ni entuzijazam za nove umetničke ideje, koje se se tada pojavile u Nemačkoj. Ipak čitao je i Fridriha Šilera, Getea, Svifta, Šterna, Rusoa i Žan Pola, a napisao je i deo romana. Oko 1787. sprijateljio se sa Teodorom Gotlibom fon Hipelom, sinom pastora i prijatelja Imanuela Kanta. Tokom 1792. pohađao je neka Kantova predavanja. Provincija Tokom 1794 zaljubio se u udatu ženu Doru Hat, koja je bila deset godina starija od njega. Njena porodica je 1796. protestovala protiv njega, pa su ga prinudili da ode u provinciju kod jednoga svoga ujaka u Šleskoj. Zaposlio se kod ujaka u Glogau u Šleskoj. Nakon polaganja ispita posetio je Drezden, gde je bio oduševljen slikama u galeriji, posebo Rafaelom i Koređiom. Njegov ujak je 1798. dobio unapređenje i posao na dvoru u Berlinu, pa je Hofman sa njim završio u velikom gradu. Tu je Hofman po prvi put pokušao da postane kompozitor, pa je napisao operetu Maske i poslao ju je kraljici Lajzi od Pruske. Stigao mu je sa izvesnim zakašnjenjem službeni odgovor da se obrati kraljevskom teatru. Do vremena kada je stigao odgovor Hofman je položio treću rundu ispita i sa svojim prijateljem Hipelom je putovao u Poznanj, a usput su se zaustavili i u Drezdenu da vide galeriju. Od 1800. do 1803. radio je u pruskim provincijama u području Mazovije. Po prvi put je radio, a da ga nije nadzirao niko iz njegove porodice. Tu je brzo napravio skandal nakon karnevala 1802. Na balu su podeljene karikature oficira, koje je on nacrtao. Ubrzo se saznalo da je on autor karikatura. Poslali su prijavu protiv njega u Berlin, ali u Berlinu nisu hteli da oštro kazne mladog službenika, pa ga premeštaju u Plok u Novoj Istočnoj Pruskoj. Kada se smestio u zabačenom Ploku, vratio se u Poznanj da se oženi sa Marijanom Teklom Rorer. U Plok su se vratili u avgustu 1802. Plok je bio dosta izolovan, pa je Hofman iskoristio izolaciju pišući i komponujući. Tu se takmičio i za nagradu u jednom časopisu. Njegova drama je bila najbolja, ali nije dobila nagradu. Početkom 1804. dobio je službu u Varšavi. Varšava Hofman je vreme provedeno u Poljskoj smatrao najlepšim delom svoga života. U Varšavi je bila ista atmosfera, koju je osećao u Berlinu. Tu je obnovio prijateljstvo sa Zahariasom Vernerom, a sreo se i sa Juliusom Icigom, koji je bio član berlinske književne grupe Nordštern (severna zvezda). Nažalost po njega Napoleon je 28. novembra 1806. zauzeo Varšavu, pa je Hofman kao službenik Pruske odmah izgubio posao. Vratio se u Poznanj i tu je razmišljao da li da ide u Beč ili u Berlin. Bolest je odložila put, a francuske vlasti su zahtevale da se svi bivši službenici zakunu na odanost ili da napuste zemlju. Pošto mu nisu dali pasoš do Beča morao je u Berlin. Berlin i Bamberg Sledećih petnaest meseci predstavljali su njegov najgori period života. Napoleonova vojska je okupirala i Berlin, pa je živeo od veoma oskudnih prihoda. Stalno je posuđivao novce od prijatelja i i dalje je bio gladan. Sa ženom je 1. septembra 1808. došao u Bamberg, gde je dobio posao menadžera pozorišta. Hofman nije uspevao da poboljša standarde izvođenja, pojavile su se i intrige protiv njega i izgubio je taj posao. Posle toga bio je muzički kritičar u jednim novinama u Lajpcigu. Hofman je uspeo 1809. kada je objavio priču Vitez Glik, o jednom ludaku koji je verovao da je kompozitor Kristof Vilibald Glik. Počeo je tada da koristi književno ime E. T. A. Hofman, tvrdeći da je ono „A“ u čast Amadeusa Mocarta. Zapošljava se 1810. u teatru Bamberg kao dekorater i scenarista. Davao je i privatne časove muzike. Dobio je zatim 1813. posao direktora muzike u jednoj pokretnoj operi, koja se u tom trenutku nalazila u Drezdenu. Drezden i Lajpcig Pruska je 16. marta 1813. objavila rat Francuskoj, tako da je putem imao poteškoća. Opera u kojoj se zaposlio premestila se u Lajpcig. Nije mogao da nađe transport do Lajpciga, jer okolo je trajao rat. Stigao je konačno 23. maja. Pošto je primirje proglašeno 4. juna opera se vratila u Drezden. Međutim nakon završetka primirja 22. avgusta morali su da se sele iz predgrađa u sam grad, jer trajala je bitka kod Drezdena. Grad se predao 11. novembra, a opera je 9. decembra putovala u Lajpcig. U februaru 1814. posvadio se sa direktorom opere, koji mu je dao 3 meseca otkaznog roka. Berlin U septembru 1814. vratio se u Berlin i ponovo je dobio dobar položaj. Njegova opera se izvodila u berlinskom teatru. Hofman je alkoholom uništavao zdravlje, a imao je i sifilis. Takvo stanje je dovelo 1822. do paralize. Svoje poslednje radove diktirao je sekretarici ili ženi. Umro je 25. juna 1822. u 46-oj godini života. Stvaralaštvo Na osnovu iskustva do kojih je dolazio u istražnoj komisiji, napisao je romantičarsku satiru na društvene prilike, „Majstora Buvu“. Bio je sklon sanjarenjima i imao je potrebu za danteovskim kultom dame. On je među prvima izneo misao o muzičkom identitetu stvari i bića i smatra se prethodnikom Poa i Mopasana u noveli užasa i strave. U njegovom stvaralaštvu vidljiva je romantičarska pojava pretapanja iz stvarnog u imaginarno, a metamorfozu je učinio principom literalne kreacije. Za Hofmana je život bio tamnica, te je bežao iz jedne forme života u drugu, a svoja raspoloženja beležio je u dnevniku posebnim znacima. U delima Princeza Brambili i Zlatni lonac otkrivao je jedinstvo svega živog i postojećeg. Karikirajuća opservacija koja za podlogu ima kritički stav prema društvu, jedan je od elemenata Hofmanovog literarnog postupka. Da bi se shvatila Hofmanova fantastika, važno je znati i da čudesa i čudovišta treba da se posmatraju kao subjektivna kategorija, dok su realni uzroci skriveni pod maskom fantastičnih simbola i pušteni da se transponuju na viši plan. Važna je i ljubavna tematika za Hofmanovo delo, a javlja se u fantastici i funkcionalnim oblicima. Hofman je ludilu dao sasvim novu, donkihotsku boju pretvarajući ga u ludilo idealnog zanosa i poetske čežnje koja […] smešta svoje sopstvene snove i zanose u stvarne okvire, oživljava ih i pretvara u stvarno. Po Hofmanu, svaki čovek je sposoban za zlo. Fantastika se može javiti na više načina. Prvi način je preko personifikacije, tačnije, Hofman oživljava sve čega se dotakne. Drugi način, određen kao sintaksočko-stilistički put, jeste pretvaranje epiteta u stvarna svojstva pri čemu epitet ne gubi svojstva sintaksičke potčinjenosti subjektu. U njegovim delima fabula je, u većini slučajeva, iskidana, okrnjena, razbijena. Svaka njegova fabula ima centar koji sadrži misaonu poruku. Ako posmatramo Hofmanove priče Peskar i Gospođicu Skideri, onda možemo govoriti o sličnostima i razlici u njihovom komponovanju. Pre svega Peskar se oslanja na epistolarnu formu, što nije slučaj u drugoj priči. I u jednoj i u drugoj priči može se govoriti o prisustvu fantastičnih elemenata. Isto tako i u jednoj i u drugoj priči prisutne su ličnosti čije su odlike zlog i đavolskog jasno naglašene ne samo spoljašnjim izgledom nego i psihološkom karakterizacijom. Obe priče sadrže i priče o ljubavi s tim što tu postoji izvesna razlika. Naime Natanael je u vezi sa Klarom, ali ta veza ne opstaje do kraja, dok veza Olivijea i Madlene biva krunisana brakom. Postoji vidna razlika u pogledu osnovnih motiva. U Peskaru glavni je motiv očiju i motiv mehanizma. Naizgled glavni lik Natanael, na kraju umire, a Klara, ipak ostvaruje sreću. Glavno je pitanje nesklada između spoljašnjeg i unutrašnjeg života i viđenje sablasnog. Prisutan je sveznajući pripovedač koji se oglašava, date su retrospekcije i anticipacije. U Gospođici Skideri vidno je naglašen odnos umetnik-stvoreno delo. Priča je fragmentarno organizovana, ima digresija, likovi imaju ulogu pripovedača. U samoj priči primetni su uplivi različitih žanrova. Za razliku od prve priče, ovde je sve podređeno rešavanju zločina. Rešavanje zločina zahteva povratak u prošlost Pojavljuju se detektivi koji razrešavaju zločine kroz niz slučajnih situacija. Ova priča preteča je detektivskog žanra. Peskar Hofmanova priča Peskar delom se oslanja na epistolarnu formu. Sastoji se iz pisma Natanaela Lotaru, Klarinog pisma Natanaelu, i još jednog Natanaelovog pisma Lotaru koje se prekida pojavom sveznajućeg pripovedača. U pismima su retrospektivno dati krucijalni događaji iz Natanaelovog detinjstva. Izneta retrospekcija asocijativno je motivisana. Peskar ima motive čudnog, neobičnog i tajanstvenog te se može posmatrati kao preteča horor žanra. Priča je predstavljena tako da prati Natanaelove događaje i osećaje. Dominiraju dva tajanstvena motiva, motiv peskara i motiv mehanizma. Motiv očiju je lajt motiv koji povezuje svaki motiv u priči te su vidljive težnje romantičarske ideologije. Sam romantičarski duh opterećen je saznanjem o neskladu između duha i spoljašnjeg života. Ono što je romantičare dovodilo do mogućnosti otkrivanja sablasnog bilo je rasplinjavanje između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Klasična obrada fenomena sablasnog, čija je težnja koren ludila, prisutna je i u Peskaru. Sablasno je moguće svesti na traumu iz detinjstva što se povezuje sa alhemičarem Kopelijusom i što dovodi do stvaranja iskrivljene percepcije spoljašnje stvarnosti. Glavna ličnost je Natanael. Motivisan susretom sa Kopelijusom, piše pismo Lotaru kome govori o užasnom događaju koji ima ubistveni uticaj na njega. Početna epizoda podredila je sva njegova dalja osećanja. Muči ga sećanje iz detinjstva pa govori: Naslućuješ da samo naročiti odnosi koji duboko zadiru u moj život mogu da pridadu značaj ovom slučaju, pa čak i da mora da na mene zlotvorski deluje ličnost onog kobnog trgovčića. Kroz reminescenciju, Natanael iznosi sećanje iz detinjstva. Govori o Kopelijusu, čoveku koga smatra krivim za smrt svoga oca, i čoveku koga se plašio i gadio. Spoljašnji izgled Kopelijusa navodi nas da pomislimo da je reč o nečemu demonskom. Te zelene, mačje oči, usta koja su se razvlačila u pakostan smeh, zubi kroz koje je šištao neobičan zvuk, znak su pravog demona. Zlog ima i u njegovom ponašanju jer je namerno dodirivao hranu i piće, iako je znao da deca ništa onda neće okusiti. Sablasno zavisi od toga čijim se očima vidi. U samom Peskaru vidljivo je još jedno viđenje sablasnog. Posmatrajući Klaru i Natanaela možemo govoriti o dvama pogledima na svet, realnom i imaginarnom. To realno viđenje života iznosi Klara, koja smatra da su sve užasne stvari o kojima Natanael govori samo mogle da se dogode u njegovoj duši i da spoljašnji svet u tome nije učestvovao. Po njoj, Kopelijus može da deluje kao đavolska sila samo ako je ne prognamo iz srca i misli. Daje objašnjenje da su ga se deca gadila jer ih je mrzeo, a Natanaelov otac je umro delom i zbog svoje neopreznosti. Suprotno zdravorazumskoj perspektivi čiji je nosilac Klara, Natanael smatra da je zla sila, otelotvorena u Kopelijusu mogla spolja da stupi u njegov život. Klara je realizovana kao antipod Natanaelu, a kasnije i Olimpiji pa ona na kraju jedina zadovoljava životne kvalitete. Njen lik i temperament imaju prirodno određenje, a romantičari su u prirodnom poretku videli ideal života. Dok Natanael veruje u Kopelijusa, on postoji. Klara ga savetuje da vedrinom pobedi stanje u kome se nalazi. Međutim, vedrine nema jer ju je vera u sablasno ubila. Natanael gubi pesnički dar, tone u snove, i juri ka ludilu. U trećem pismu, daje svoju opsednutost, Olimpijom, mehanizmom. Pojavljuje se sveznajući pripovedač koji vodi neku vrstu dijaloga sa čitaocem. Objašnjava razlog koji ga je naveo da napiše ovu priču, i pokazuje način na koji ju je koncipirao. Potom dodaje ono što treba da se zna, a što nije uneo u pismima. Objašnjava da su Klara i njen brat, Lotar, dospeli u Natanaelovu porodicu nakon smrti oca. Postavlja se pitanje Klarine lepote i njene prirode. Lik Klare jednim delom gradi se preko karakterizacije koju iznosi pripovedač imala jaku maštu vedrog, otvorenog pravog deteta […] mnogi prigovarali da je hladna bez osećanja i prozaična […] a Klarina hladna priroda sve više je izazivala Natanaelovo neraspoloženje. Dokaz poslednjoj tvrdnji je i to što Natanael Klaru naziva bezdušnim automatom pošto ne razume pesmu koju je napisao. Natanael kasnije doživljava ono što je ispevao u pesmi. Važno je ukazati da pojava Kopelijusa utiče na Natanaelovo ponašanje. Ipak, možda Natanaelove oči nisu krive za izobličenje sveta. Ono što ga približava grotesknoj izabranici njegovog srca jeste požar koji je zadesio njegov dom. Pojavljuje se motiv očiju kroz priču o trgovcu Kopoli koji prodaje durbin, a što će Natanaelu pomoći da gleda Olimpiju, koja je, kao i on, automat. Scena prodaje durbina zasnovana je na jezičkom nesporazumu. U opisu Olimpijinih ženskih kvaliteta do izražaja dolazi ironija. Susret sa Kopolom dat je kao asocijacija sećanja na događaje iz detinjstva. Ono što primećuje na Olimpiji jesu ukočene mrtve oči. Ne primećuje da je reč o mehanizmu i ne sluša druge koji govore da je to mehanizam, pravi se da je živo biće, a mora da ima neki đavo. Prikazan je doživljaj Olimpije od strane širih društvenih krugova. Fantastično je toliko realno prikazano da se i ne sumnja. Natanael se divi njenom pogledu koji kaže više nego bilo koji jezik, zadivljen je jer ume da ga sluša. Sukob Spalancanija i Kopole, koji Natanael posmatra, predstavlja centralni deo ove priče. Kopelijus otima figuru Olimpije od Spalancanija, ali ne i oči. Dolazi do promene registra pripovedanja. Dat je prelazak sa fantastičnih na satirično-realistične tonove. Ono što se dešava Olimpiji dato je kao alegorija. Postojanje dve perspektive utiče da se žanr ne može odrediti do kraja. Priču određuje izrazit dualizam. Javlja se sukob spoljašnjeg i unutrašnjeg, prirodnog i veštačkog. Sve se vrti oko očiju. Natanael se na trenutak vraća u ravnotežu, ali ne zadugo. Klimaks pripovedanja ostvaren je prilikom prelaska iz epistolarne u novelističku priču. Spreman je da obnovi ljubav sa Klarom, ali dobija napad ludila. Durbin koji uzima da vidi grm koji mu se približava, čini da poludi. Klaru jedva spašava Lotar. Natanael vidi advokata Kopelijusa, za čije postojanje sam pripovedač daje potvrdu. U trenutku kad ga ugleda viče: Ha! Lepi oki, lepi oki! Kopelijus kao da anticipira nešto što će se desiti. Natanael skače sa zgrade, završava najtragičnije, a njegova smrt dovodi do nestanka Kopelijusa. Sam kraj predstavlja neku vrstu ironičnog epiloga u kome je prikazana porodična idila u kojoj se Klara smiruje nakon Natanaelove smrti. Vedrina se rađa, dok je život nesvestan sablasnog. Gospođica Skideri Gospođica Skideri jeste priča koja je bliža obliku iz koga se razvio detektivski žanr. Predstavlja Hofmanovo remek-delo u kome Kardijak, gonjen unutrašnjim glasom, zlotvor vladavine Luja XIV, ubija one koji naruče dragulje. Hofman je pseudoistorijske događaje vezane za trovanje iskoristio kao uvod za priču o Kardijaku i njegovoj poremećenoj ljubavi prema draguljima. Nešto demonsko u njemu ne dozvoljava mu da se odvoji od nakita. Stvara se specijalna atmosfera straha usled tajanstvenog ubistva što je nadovezano na ubistva trovanja arsenikom. Takvim činom on dragulje želi da povrati jedinom njihovom vlasniku-sebi. Policija veruje da je u pitanju zločinačka banda, i ne može da mu uđe u trag. Početak priče vremenski je situiran u kišnu noć. Gospođica Skideri, autor romana i stihova na čudan način postaje deo priče, onda kada nepoznati mladić zakuca na njena vrata kako bi je upozorio da može spasiti ljudski život. Drugi susret sa njim je na trgu, pored gomile ljudi. Treći susret, prikazan na patetično sentimentalan način, predstavlja uvod u pravu priču. Taj mladić sin je njene nekadašnje štićenice. Upravo to je jedan od razloga njene motivisanosti da ga oslobodi krivice. Ona koja je oličenje dobrote i ljupkosti, treba da se suprotstavi zlu. Kolika je Hofmanova mašta vidljivo je i u samom postupku dodeljivanja uloge detektiva ovakvoj osobi. Gospođica Skideri, vidljivo zbunjena ne zna kome da veruje te i ona sama poveruje u postojanje demonske sile. Do istine o Kardijaku dolazi nakon razgovora sa mladićem ove devojke. Njoj je dodeljena uloga ubeđivanja kralja da pomiluje mladića. Centralna priča je fragmentarno organizovana sa puno epizaoda i digresija. Ima puno epizoda i najčešće su retrospektivnog karaktera, a motivisane su pojavom novih likova i u njima se objašnjava prošlost likova. Retrospekcijom će biti objašnjena i prošlost čuvenog zlatara Renea Kardijaka, kao i život njegove ćerke i Olivija Brisona. U pojedinim epizodama su likovi naratori, te lik postaje pripovedač. Dominiraju naracija i monolog. U Parizu ljudi bivaju ubijeni ili pretučeni usred noći na ulici, njihov dragocen nakit nestaje, a ubica je onaj koji i stvara nakit. Ima puno događaja koji se mogu smatrati tajanstvenim, čijim će se rasvetljavanjem doći do saznanja da su bili logični. Ubistva su povezana s Olivijeom jer je otkrio Kardijakovu tajnu, on je do kraja patetičan i ne želi da otkrije ubicu pošto je u ljubavi sa Madlonom. Vrhuncem lojalnosti smatra se kad na leđima donosi mrtvog Kardijaka i ne želi da iskoristi njegovu ispovest. Likovi se mogu podeliti na dve velike grupe, na božanske i đavolske. Gospoćica de Skideri upućuje na božanske anđeoske likove, insistira na čistoti, pravdi. Ona je data kroz topos ženskih detektiva koji se na zapadu javljaju od 1890. godine. One, kao i gospođica de Skideri slučaj rešavaju zahvaljujući nizu slučajnosti. Toposi koje ona preuzima vode ka razrešenju. Sve što čini stvar je slučajnosti i tek nakon susreta sa Olivijeom preuzima pravu akciju. Pred nju izlazi ubica koji kaže da je kriv za Kardijakovu smrt. On je ponosan na svoje delo jer je Kardijak počinio mnoga ubistva. Daje se važnost zaštite svedoka, da se ne otkrije ono što je Skiderijevoj rekao pravi Kardijakov ubica. Uz pomoć advokata treba da se razreši nečija sudbina. Madlona, koja predstavlja anđeosku figuru, budi uspomene kralju, što ga motiviše da oslobodi Olivijea, ali joj i daje miraz. Može se ukazati na zanimljivost likova htonskog tipa. Kroz La Renija i portretom i karakterno data je ružnoća. U liku Kardijaka prisutno je više različitih tradicija koje su ga oformile. Đavolski aspekt njegove prirode pojačan je njegovim izgledom, riđost je smatrana oznakom đavola. On ima „pogled iz malih, duboko uvučenih očiju, koje su zeleno svetlucale...” U punom sjaju znao je da obradi neugledan dragulj uz neznatan novac. I psihološki je motivisano to đavolsko u njemu. Kad vidi dragulj, njegove oči zablistaju. Postajao je surov i drzak kad bi morao da ga preda. U tim trenucima ima sve odlike đavolskog. Priznaće Skiderijevoj da je nakit koji se kod nje našao radio misleći na nju, ali i da je nestao iz njegove radionice. Moli je da primi ono što drugi dobijaju uz molbu i zaklinjanje, jeca, i kao mahnit odjuri. Gospođica de Skideri taj nakit naziva „amajlijom samog nečastivog. Ona je ogorčena i uplašena. Posmatrajući Kardijaka i njegove dragulje može se ukazati na romantičarsko shvatanje odnosa između tvorca i njegovog dela. U konceptu Kardijakovog lika dosta je dato od romantičarskog odnosa prema umetnosti. Ako posmatramo politički plan vidimo da je dat La Reni, kao predstavnik anahronog sudskog sistema i Degre koji je prototip detektiva. La Reni do priznavanja dolazi preko mučenja, dok je savremeni odnos prema zločinu utvrđen pojavom pravnog sistema. Detektiv Degre najavljuje prave detektive. On je i aktivan učesnik potrage za ubicom. Ne uspeva da uhvati ubicu već pada, u čemu ima komike. Priča može da se čita iz perspektive različitih žanrova, horor, detektivskog, a čudno nestajanje ubice, objašnjeno logičnim načinom koji je kao i samo objašnjenje diskutabilan, jeste uticaj gotike. Na kraju, koji je izdvojen elipsom i predstavlja neku vrstu epiloga, bračni par odlazi u Ženevu, a blago je vraćeno vlasnicima. Gospođica de Skideri daleko je važnija kao prototip detektivskog žanra i mnogi se postupci uzimaju kao najava modernog pripovedačkog modela. Fragmentarno je organizovan niz epizoda, prisutni su likovi koji preuzimaju ulogu pripovedača , preko ispovesti sledi otkrivanje detalja iz prošlosti. Rešenje identiteta ubice se nalazi u prošlosti. Isto tako prisutno je ukrštanje paralelnih tokova.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Gospodjica de Scuderi - Duzd i Duzdevica - Ignac Denner - Majorat - Majstor Martin, Bacvar, i njegovi Djetici - Pogovor Ernst Teodor Vilhelm Hofman (nem. Ernst Theodor Wilhelm Hoffmann; rođen 24. januara 1776. u Kenigsbergu, u istočnoj Pruskoj, umro 25. juna 1822) bio je nemački književnik, najpoznatiji predstavnik romantizma u nemačkoj književnosti. Poznat je pod imenom E. T. A. Hofman (nem. E. T. A. Hoffmann). Pisao je pripovetke sa elementima strave i fantazije. Bio je svestran umetnik - književnik, kompozitor, muzički kritičar, slikar i karikaturista. Njegove pripovetke su imale veliki uticaj u 19. veku, a on je bio ključni književnik nemačkog romantizma. Mladost Njegovi preci i sa majčine i sa očeve strane bili su pravnici. Otac mu je bio pravnik, ali takođe i pesnik i muzičar amater. Ernst se rodio kao najmlađi od troje dece. Roditelji su mu se rastali 1778. Otac mu je živeo sa najstarijim sinom, a majka je ostala u Kenigsbergu sa rođacima, dve tetke i sa ujakom. U domaćinstvi je dominirao njegov ujak. Do 1792. pohađao je luteransku školu zvanu i građanska škola, u kojoj se poklanjalo dosta pažnje klasicima. Pokazao je talent i za slikanje i za klavir, ali nije pokazivao veliki entuzijazam. Nije pokazivao ni entuzijazam za nove umetničke ideje, koje se se tada pojavile u Nemačkoj. Ipak čitao je i Fridriha Šilera, Getea, Svifta, Šterna, Rusoa i Žan Pola, a napisao je i deo romana. Oko 1787. sprijateljio se sa Teodorom Gotlibom fon Hipelom, sinom pastora i prijatelja Imanuela Kanta. Tokom 1792. pohađao je neka Kantova predavanja. Provincija Tokom 1794 zaljubio se u udatu ženu Doru Hat, koja je bila deset godina starija od njega. Njena porodica je 1796. protestovala protiv njega, pa su ga prinudili da ode u provinciju kod jednoga svoga ujaka u Šleskoj. Zaposlio se kod ujaka u Glogau u Šleskoj. Nakon polaganja ispita posetio je Drezden, gde je bio oduševljen slikama u galeriji, posebo Rafaelom i Koređiom. Njegov ujak je 1798. dobio unapređenje i posao na dvoru u Berlinu, pa je Hofman sa njim završio u velikom gradu. Tu je Hofman po prvi put pokušao da postane kompozitor, pa je napisao operetu Maske i poslao ju je kraljici Lajzi od Pruske. Stigao mu je sa izvesnim zakašnjenjem službeni odgovor da se obrati kraljevskom teatru. Do vremena kada je stigao odgovor Hofman je položio treću rundu ispita i sa svojim prijateljem Hipelom je putovao u Poznanj, a usput su se zaustavili i u Drezdenu da vide galeriju. Od 1800. do 1803. radio je u pruskim provincijama u području Mazovije. Po prvi put je radio, a da ga nije nadzirao niko iz njegove porodice. Tu je brzo napravio skandal nakon karnevala 1802. Na balu su podeljene karikature oficira, koje je on nacrtao. Ubrzo se saznalo da je on autor karikatura. Poslali su prijavu protiv njega u Berlin, ali u Berlinu nisu hteli da oštro kazne mladog službenika, pa ga premeštaju u Plok u Novoj Istočnoj Pruskoj. Kada se smestio u zabačenom Ploku, vratio se u Poznanj da se oženi sa Marijanom Teklom Rorer. U Plok su se vratili u avgustu 1802. Plok je bio dosta izolovan, pa je Hofman iskoristio izolaciju pišući i komponujući. Tu se takmičio i za nagradu u jednom časopisu. Njegova drama je bila najbolja, ali nije dobila nagradu. Početkom 1804. dobio je službu u Varšavi. Varšava Hofman je vreme provedeno u Poljskoj smatrao najlepšim delom svoga života. U Varšavi je bila ista atmosfera, koju je osećao u Berlinu. Tu je obnovio prijateljstvo sa Zahariasom Vernerom, a sreo se i sa Juliusom Icigom, koji je bio član berlinske književne grupe Nordštern (severna zvezda). Nažalost po njega Napoleon je 28. novembra 1806. zauzeo Varšavu, pa je Hofman kao službenik Pruske odmah izgubio posao. Vratio se u Poznanj i tu je razmišljao da li da ide u Beč ili u Berlin. Bolest je odložila put, a francuske vlasti su zahtevale da se svi bivši službenici zakunu na odanost ili da napuste zemlju. Pošto mu nisu dali pasoš do Beča morao je u Berlin. Berlin i Bamberg Sledećih petnaest meseci predstavljali su njegov najgori period života. Napoleonova vojska je okupirala i Berlin, pa je živeo od veoma oskudnih prihoda. Stalno je posuđivao novce od prijatelja i i dalje je bio gladan. Sa ženom je 1. septembra 1808. došao u Bamberg, gde je dobio posao menadžera pozorišta. Hofman nije uspevao da poboljša standarde izvođenja, pojavile su se i intrige protiv njega i izgubio je taj posao. Posle toga bio je muzički kritičar u jednim novinama u Lajpcigu. Hofman je uspeo 1809. kada je objavio priču Vitez Glik, o jednom ludaku koji je verovao da je kompozitor Kristof Vilibald Glik. Počeo je tada da koristi književno ime E. T. A. Hofman, tvrdeći da je ono „A“ u čast Amadeusa Mocarta. Zapošljava se 1810. u teatru Bamberg kao dekorater i scenarista. Davao je i privatne časove muzike. Dobio je zatim 1813. posao direktora muzike u jednoj pokretnoj operi, koja se u tom trenutku nalazila u Drezdenu. Drezden i Lajpcig Pruska je 16. marta 1813. objavila rat Francuskoj, tako da je putem imao poteškoća. Opera u kojoj se zaposlio premestila se u Lajpcig. Nije mogao da nađe transport do Lajpciga, jer okolo je trajao rat. Stigao je konačno 23. maja. Pošto je primirje proglašeno 4. juna opera se vratila u Drezden. Međutim nakon završetka primirja 22. avgusta morali su da se sele iz predgrađa u sam grad, jer trajala je bitka kod Drezdena. Grad se predao 11. novembra, a opera je 9. decembra putovala u Lajpcig. U februaru 1814. posvadio se sa direktorom opere, koji mu je dao 3 meseca otkaznog roka. Berlin U septembru 1814. vratio se u Berlin i ponovo je dobio dobar položaj. Njegova opera se izvodila u berlinskom teatru. Hofman je alkoholom uništavao zdravlje, a imao je i sifilis. Takvo stanje je dovelo 1822. do paralize. Svoje poslednje radove diktirao je sekretarici ili ženi. Umro je 25. juna 1822. u 46-oj godini života. Stvaralaštvo Na osnovu iskustva do kojih je dolazio u istražnoj komisiji, napisao je romantičarsku satiru na društvene prilike, „Majstora Buvu“. Bio je sklon sanjarenjima i imao je potrebu za danteovskim kultom dame. On je među prvima izneo misao o muzičkom identitetu stvari i bića i smatra se prethodnikom Poa i Mopasana u noveli užasa i strave. U njegovom stvaralaštvu vidljiva je romantičarska pojava pretapanja iz stvarnog u imaginarno, a metamorfozu je učinio principom literalne kreacije. Za Hofmana je život bio tamnica, te je bežao iz jedne forme života u drugu, a svoja raspoloženja beležio je u dnevniku posebnim znacima. U delima Princeza Brambili i Zlatni lonac otkrivao je jedinstvo svega živog i postojećeg. Karikirajuća opservacija koja za podlogu ima kritički stav prema društvu, jedan je od elemenata Hofmanovog literarnog postupka. Da bi se shvatila Hofmanova fantastika, važno je znati i da čudesa i čudovišta treba da se posmatraju kao subjektivna kategorija, dok su realni uzroci skriveni pod maskom fantastičnih simbola i pušteni da se transponuju na viši plan. Važna je i ljubavna tematika za Hofmanovo delo, a javlja se u fantastici i funkcionalnim oblicima. Hofman je ludilu dao sasvim novu, donkihotsku boju pretvarajući ga u ludilo idealnog zanosa i poetske čežnje koja […] smešta svoje sopstvene snove i zanose u stvarne okvire, oživljava ih i pretvara u stvarno. Po Hofmanu, svaki čovek je sposoban za zlo. Fantastika se može javiti na više načina. Prvi način je preko personifikacije, tačnije, Hofman oživljava sve čega se dotakne. Drugi način, određen kao sintaksočko-stilistički put, jeste pretvaranje epiteta u stvarna svojstva pri čemu epitet ne gubi svojstva sintaksičke potčinjenosti subjektu. U njegovim delima fabula je, u većini slučajeva, iskidana, okrnjena, razbijena. Svaka njegova fabula ima centar koji sadrži misaonu poruku. Ako posmatramo Hofmanove priče Peskar i Gospođicu Skideri, onda možemo govoriti o sličnostima i razlici u njihovom komponovanju. Pre svega Peskar se oslanja na epistolarnu formu, što nije slučaj u drugoj priči. I u jednoj i u drugoj priči može se govoriti o prisustvu fantastičnih elemenata. Isto tako i u jednoj i u drugoj priči prisutne su ličnosti čije su odlike zlog i đavolskog jasno naglašene ne samo spoljašnjim izgledom nego i psihološkom karakterizacijom. Obe priče sadrže i priče o ljubavi s tim što tu postoji izvesna razlika. Naime Natanael je u vezi sa Klarom, ali ta veza ne opstaje do kraja, dok veza Olivijea i Madlene biva krunisana brakom. Postoji vidna razlika u pogledu osnovnih motiva. U Peskaru glavni je motiv očiju i motiv mehanizma. Naizgled glavni lik Natanael, na kraju umire, a Klara, ipak ostvaruje sreću. Glavno je pitanje nesklada između spoljašnjeg i unutrašnjeg života i viđenje sablasnog. Prisutan je sveznajući pripovedač koji se oglašava, date su retrospekcije i anticipacije. U Gospođici Skideri vidno je naglašen odnos umetnik-stvoreno delo. Priča je fragmentarno organizovana, ima digresija, likovi imaju ulogu pripovedača. U samoj priči primetni su uplivi različitih žanrova. Za razliku od prve priče, ovde je sve podređeno rešavanju zločina. Rešavanje zločina zahteva povratak u prošlost Pojavljuju se detektivi koji razrešavaju zločine kroz niz slučajnih situacija. Ova priča preteča je detektivskog žanra. Peskar Hofmanova priča Peskar delom se oslanja na epistolarnu formu. Sastoji se iz pisma Natanaela Lotaru, Klarinog pisma Natanaelu, i još jednog Natanaelovog pisma Lotaru koje se prekida pojavom sveznajućeg pripovedača. U pismima su retrospektivno dati krucijalni događaji iz Natanaelovog detinjstva. Izneta retrospekcija asocijativno je motivisana. Peskar ima motive čudnog, neobičnog i tajanstvenog te se može posmatrati kao preteča horor žanra. Priča je predstavljena tako da prati Natanaelove događaje i osećaje. Dominiraju dva tajanstvena motiva, motiv peskara i motiv mehanizma. Motiv očiju je lajt motiv koji povezuje svaki motiv u priči te su vidljive težnje romantičarske ideologije. Sam romantičarski duh opterećen je saznanjem o neskladu između duha i spoljašnjeg života. Ono što je romantičare dovodilo do mogućnosti otkrivanja sablasnog bilo je rasplinjavanje između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Klasična obrada fenomena sablasnog, čija je težnja koren ludila, prisutna je i u Peskaru. Sablasno je moguće svesti na traumu iz detinjstva što se povezuje sa alhemičarem Kopelijusom i što dovodi do stvaranja iskrivljene percepcije spoljašnje stvarnosti. Glavna ličnost je Natanael. Motivisan susretom sa Kopelijusom, piše pismo Lotaru kome govori o užasnom događaju koji ima ubistveni uticaj na njega. Početna epizoda podredila je sva njegova dalja osećanja. Muči ga sećanje iz detinjstva pa govori: Naslućuješ da samo naročiti odnosi koji duboko zadiru u moj život mogu da pridadu značaj ovom slučaju, pa čak i da mora da na mene zlotvorski deluje ličnost onog kobnog trgovčića. Kroz reminescenciju, Natanael iznosi sećanje iz detinjstva. Govori o Kopelijusu, čoveku koga smatra krivim za smrt svoga oca, i čoveku koga se plašio i gadio. Spoljašnji izgled Kopelijusa navodi nas da pomislimo da je reč o nečemu demonskom. Te zelene, mačje oči, usta koja su se razvlačila u pakostan smeh, zubi kroz koje je šištao neobičan zvuk, znak su pravog demona. Zlog ima i u njegovom ponašanju jer je namerno dodirivao hranu i piće, iako je znao da deca ništa onda neće okusiti. Sablasno zavisi od toga čijim se očima vidi. U samom Peskaru vidljivo je još jedno viđenje sablasnog. Posmatrajući Klaru i Natanaela možemo govoriti o dvama pogledima na svet, realnom i imaginarnom. To realno viđenje života iznosi Klara, koja smatra da su sve užasne stvari o kojima Natanael govori samo mogle da se dogode u njegovoj duši i da spoljašnji svet u tome nije učestvovao. Po njoj, Kopelijus može da deluje kao đavolska sila samo ako je ne prognamo iz srca i misli. Daje objašnjenje da su ga se deca gadila jer ih je mrzeo, a Natanaelov otac je umro delom i zbog svoje neopreznosti. Suprotno zdravorazumskoj perspektivi čiji je nosilac Klara, Natanael smatra da je zla sila, otelotvorena u Kopelijusu mogla spolja da stupi u njegov život. Klara je realizovana kao antipod Natanaelu, a kasnije i Olimpiji pa ona na kraju jedina zadovoljava životne kvalitete. Njen lik i temperament imaju prirodno određenje, a romantičari su u prirodnom poretku videli ideal života. Dok Natanael veruje u Kopelijusa, on postoji. Klara ga savetuje da vedrinom pobedi stanje u kome se nalazi. Međutim, vedrine nema jer ju je vera u sablasno ubila. Natanael gubi pesnički dar, tone u snove, i juri ka ludilu. U trećem pismu, daje svoju opsednutost, Olimpijom, mehanizmom. Pojavljuje se sveznajući pripovedač koji vodi neku vrstu dijaloga sa čitaocem. Objašnjava razlog koji ga je naveo da napiše ovu priču, i pokazuje način na koji ju je koncipirao. Potom dodaje ono što treba da se zna, a što nije uneo u pismima. Objašnjava da su Klara i njen brat, Lotar, dospeli u Natanaelovu porodicu nakon smrti oca. Postavlja se pitanje Klarine lepote i njene prirode. Lik Klare jednim delom gradi se preko karakterizacije koju iznosi pripovedač imala jaku maštu vedrog, otvorenog pravog deteta […] mnogi prigovarali da je hladna bez osećanja i prozaična […] a Klarina hladna priroda sve više je izazivala Natanaelovo neraspoloženje. Dokaz poslednjoj tvrdnji je i to što Natanael Klaru naziva bezdušnim automatom pošto ne razume pesmu koju je napisao. Natanael kasnije doživljava ono što je ispevao u pesmi. Važno je ukazati da pojava Kopelijusa utiče na Natanaelovo ponašanje. Ipak, možda Natanaelove oči nisu krive za izobličenje sveta. Ono što ga približava grotesknoj izabranici njegovog srca jeste požar koji je zadesio njegov dom. Pojavljuje se motiv očiju kroz priču o trgovcu Kopoli koji prodaje durbin, a što će Natanaelu pomoći da gleda Olimpiju, koja je, kao i on, automat. Scena prodaje durbina zasnovana je na jezičkom nesporazumu. U opisu Olimpijinih ženskih kvaliteta do izražaja dolazi ironija. Susret sa Kopolom dat je kao asocijacija sećanja na događaje iz detinjstva. Ono što primećuje na Olimpiji jesu ukočene mrtve oči. Ne primećuje da je reč o mehanizmu i ne sluša druge koji govore da je to mehanizam, pravi se da je živo biće, a mora da ima neki đavo. Prikazan je doživljaj Olimpije od strane širih društvenih krugova. Fantastično je toliko realno prikazano da se i ne sumnja. Natanael se divi njenom pogledu koji kaže više nego bilo koji jezik, zadivljen je jer ume da ga sluša. Sukob Spalancanija i Kopole, koji Natanael posmatra, predstavlja centralni deo ove priče. Kopelijus otima figuru Olimpije od Spalancanija, ali ne i oči. Dolazi do promene registra pripovedanja. Dat je prelazak sa fantastičnih na satirično-realistične tonove. Ono što se dešava Olimpiji dato je kao alegorija. Postojanje dve perspektive utiče da se žanr ne može odrediti do kraja. Priču određuje izrazit dualizam. Javlja se sukob spoljašnjeg i unutrašnjeg, prirodnog i veštačkog. Sve se vrti oko očiju. Natanael se na trenutak vraća u ravnotežu, ali ne zadugo. Klimaks pripovedanja ostvaren je prilikom prelaska iz epistolarne u novelističku priču. Spreman je da obnovi ljubav sa Klarom, ali dobija napad ludila. Durbin koji uzima da vidi grm koji mu se približava, čini da poludi. Klaru jedva spašava Lotar. Natanael vidi advokata Kopelijusa, za čije postojanje sam pripovedač daje potvrdu. U trenutku kad ga ugleda viče: Ha! Lepi oki, lepi oki! Kopelijus kao da anticipira nešto što će se desiti. Natanael skače sa zgrade, završava najtragičnije, a njegova smrt dovodi do nestanka Kopelijusa. Sam kraj predstavlja neku vrstu ironičnog epiloga u kome je prikazana porodična idila u kojoj se Klara smiruje nakon Natanaelove smrti. Vedrina se rađa, dok je život nesvestan sablasnog. Gospođica Skideri Gospođica Skideri jeste priča koja je bliža obliku iz koga se razvio detektivski žanr. Predstavlja Hofmanovo remek-delo u kome Kardijak, gonjen unutrašnjim glasom, zlotvor vladavine Luja XIV, ubija one koji naruče dragulje. Hofman je pseudoistorijske događaje vezane za trovanje iskoristio kao uvod za priču o Kardijaku i njegovoj poremećenoj ljubavi prema draguljima. Nešto demonsko u njemu ne dozvoljava mu da se odvoji od nakita. Stvara se specijalna atmosfera straha usled tajanstvenog ubistva što je nadovezano na ubistva trovanja arsenikom. Takvim činom on dragulje želi da povrati jedinom njihovom vlasniku-sebi. Policija veruje da je u pitanju zločinačka banda, i ne može da mu uđe u trag. Početak priče vremenski je situiran u kišnu noć. Gospođica Skideri, autor romana i stihova na čudan način postaje deo priče, onda kada nepoznati mladić zakuca na njena vrata kako bi je upozorio da može spasiti ljudski život. Drugi susret sa njim je na trgu, pored gomile ljudi. Treći susret, prikazan na patetično sentimentalan način, predstavlja uvod u pravu priču. Taj mladić sin je njene nekadašnje štićenice. Upravo to je jedan od razloga njene motivisanosti da ga oslobodi krivice. Ona koja je oličenje dobrote i ljupkosti, treba da se suprotstavi zlu. Kolika je Hofmanova mašta vidljivo je i u samom postupku dodeljivanja uloge detektiva ovakvoj osobi. Gospođica Skideri, vidljivo zbunjena ne zna kome da veruje te i ona sama poveruje u postojanje demonske sile. Do istine o Kardijaku dolazi nakon razgovora sa mladićem ove devojke. Njoj je dodeljena uloga ubeđivanja kralja da pomiluje mladića. Centralna priča je fragmentarno organizovana sa puno epizaoda i digresija. Ima puno epizoda i najčešće su retrospektivnog karaktera, a motivisane su pojavom novih likova i u njima se objašnjava prošlost likova. Retrospekcijom će biti objašnjena i prošlost čuvenog zlatara Renea Kardijaka, kao i život njegove ćerke i Olivija Brisona. U pojedinim epizodama su likovi naratori, te lik postaje pripovedač. Dominiraju naracija i monolog. U Parizu ljudi bivaju ubijeni ili pretučeni usred noći na ulici, njihov dragocen nakit nestaje, a ubica je onaj koji i stvara nakit. Ima puno događaja koji se mogu smatrati tajanstvenim, čijim će se rasvetljavanjem doći do saznanja da su bili logični. Ubistva su povezana s Olivijeom jer je otkrio Kardijakovu tajnu, on je do kraja patetičan i ne želi da otkrije ubicu pošto je u ljubavi sa Madlonom. Vrhuncem lojalnosti smatra se kad na leđima donosi mrtvog Kardijaka i ne želi da iskoristi njegovu ispovest. Likovi se mogu podeliti na dve velike grupe, na božanske i đavolske. Gospoćica de Skideri upućuje na božanske anđeoske likove, insistira na čistoti, pravdi. Ona je data kroz topos ženskih detektiva koji se na zapadu javljaju od 1890. godine. One, kao i gospođica de Skideri slučaj rešavaju zahvaljujući nizu slučajnosti. Toposi koje ona preuzima vode ka razrešenju. Sve što čini stvar je slučajnosti i tek nakon susreta sa Olivijeom preuzima pravu akciju. Pred nju izlazi ubica koji kaže da je kriv za Kardijakovu smrt. On je ponosan na svoje delo jer je Kardijak počinio mnoga ubistva. Daje se važnost zaštite svedoka, da se ne otkrije ono što je Skiderijevoj rekao pravi Kardijakov ubica. Uz pomoć advokata treba da se razreši nečija sudbina. Madlona, koja predstavlja anđeosku figuru, budi uspomene kralju, što ga motiviše da oslobodi Olivijea, ali joj i daje miraz. Može se ukazati na zanimljivost likova htonskog tipa. Kroz La Renija i portretom i karakterno data je ružnoća. U liku Kardijaka prisutno je više različitih tradicija koje su ga oformile. Đavolski aspekt njegove prirode pojačan je njegovim izgledom, riđost je smatrana oznakom đavola. On ima „pogled iz malih, duboko uvučenih očiju, koje su zeleno svetlucale...” U punom sjaju znao je da obradi neugledan dragulj uz neznatan novac. I psihološki je motivisano to đavolsko u njemu. Kad vidi dragulj, njegove oči zablistaju. Postajao je surov i drzak kad bi morao da ga preda. U tim trenucima ima sve odlike đavolskog. Priznaće Skiderijevoj da je nakit koji se kod nje našao radio misleći na nju, ali i da je nestao iz njegove radionice. Moli je da primi ono što drugi dobijaju uz molbu i zaklinjanje, jeca, i kao mahnit odjuri. Gospođica de Skideri taj nakit naziva „amajlijom samog nečastivog. Ona je ogorčena i uplašena. Posmatrajući Kardijaka i njegove dragulje može se ukazati na romantičarsko shvatanje odnosa između tvorca i njegovog dela. U konceptu Kardijakovog lika dosta je dato od romantičarskog odnosa prema umetnosti. Ako posmatramo politički plan vidimo da je dat La Reni, kao predstavnik anahronog sudskog sistema i Degre koji je prototip detektiva. La Reni do priznavanja dolazi preko mučenja, dok je savremeni odnos prema zločinu utvrđen pojavom pravnog sistema. Detektiv Degre najavljuje prave detektive. On je i aktivan učesnik potrage za ubicom. Ne uspeva da uhvati ubicu već pada, u čemu ima komike. Priča može da se čita iz perspektive različitih žanrova, horor, detektivskog, a čudno nestajanje ubice, objašnjeno logičnim načinom koji je kao i samo objašnjenje diskutabilan, jeste uticaj gotike. Na kraju, koji je izdvojen elipsom i predstavlja neku vrstu epiloga, bračni par odlazi u Ženevu, a blago je vraćeno vlasnicima. Gospođica de Skideri daleko je važnija kao prototip detektivskog žanra i mnogi se postupci uzimaju kao najava modernog pripovedačkog modela. Fragmentarno je organizovan niz epizoda, prisutni su likovi koji preuzimaju ulogu pripovedača , preko ispovesti sledi otkrivanje detalja iz prošlosti. Rešenje identiteta ubice se nalazi u prošlosti. Isto tako prisutno je ukrštanje paralelnih tokova.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bleak House se otvara u sumrak maglovitog Londona, gde magla najgušće zahvata grad u Dvoru kancelarije. Opskurni slučaj Jarndajs i Jarndajs, u kojem nasledstvo postepeno gutaju sudski troškovi, romansa Ester Sammerson i tajne njenog porekla, otkrivanje detektiva inspektora Baketa i sudbina Džona, čistača prelaza, ovo su neki života koje Dikens poziva da bi prikazao londonsko društvo, bogato i siromašno, kao što to nije učinio nijedan drugi pisac. Bleak House, po svojoj atmosferi, simbolici i veličanstvenoj sumornoj komediji, često se smatra najboljim od Dikensa. „Veliki viktorijanski roman“, toliko je inventivan u svojim konkurentskim zapletima i stilovima da izmiče tumačenju. Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma.[1] Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.[2][3] Dok je bio djete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele. Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.[4] Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda,[5] roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.[6] Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlsovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, te kada mu je bilo četiri godine u Čatam,[9] pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga.[10] Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkoj postaji za plate (engl. `Navy Pay Office`),[11] školovao se u privatnim školama. Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824.[12] Ubrzo su s njime zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme.[13] Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu.[14] Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela.[15] Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.[16][12] Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi.[17] Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati na dan u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada. Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 £. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.[18] Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wеллингтон Хоусе Ацадемy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike.[19] Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebalo da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama.[20] Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela. Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembraa 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. „Doctors` Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, te pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, te posebno „Bleak House“), te u njima prikazao makinacije i birokraciju pravnog sistema širem broju ljudi, te preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud. Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „David Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.[21] Novinarstvo i rani romani Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energetičan, pun dobrog humora, uživao u poplarnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, te je uspio da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču „A Dinner at Poplar Walk“ u londonski časopis „Monthly Magazine“. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu „Furnival`s Inn“, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine „Morning Chronicle“. Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen htio da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u `Boz`. Naime Dikens je korišteno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč „devil“, što bi se moglo prevesti na kao `Kog đavola!` (prvi je to koristio Šakespir u komediji „Vesele žene vindsorske“). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens` (kao „uzrokovati haos/napakostiti“). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života. Nakon uspjeha skica izdavači „Chapman and Hall“ ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, te je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman „The Pickwick Papers“ koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, te je u zadnjem nastavku prodan u 40000 kopija. U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u „Bentley`s Miscellany“, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije. Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, te je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), kćerku Džordža Hogarta, urednika „Evening Chronicle“. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 £ godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizirao, te se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec. U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima „Nicholas Nickleby“ (1838–39), „The Old Curiosity Shop“ i „Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of `Eighty“ kao deo „Master Humphrey`s Clock“ serije (1840–41) - koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige. Prva poseta SAD Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu „The Pickwick Papers“. U Njujorku se zadržao mesec dana, te je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je „A Christmas Carol“, 1844. „The Chimes“, a 1845. „The Cricket on the Hearth“). Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu „Dombey and Son“ (1846–48).[11] To delo i „Dejvid Koperfild“ (1849–50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela. Čovekoljublje U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za „posrnule žene“ (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvotno odbio, Dikens je osnovao utočište „Urania Cottage“ kojim je upravljao deset godina. Srednje godine U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao „Bleak House“ (1852–53), „Hard Times“ (1854) i „Little Dorrit“ (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad`s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog „Henrija IV“, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo. Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu „The Frozen Deep“ koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad`s Hill Place. U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da sujeluje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz financijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, te svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura financijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £. Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, te je u to vreme napisao samo dva romana. Važnija dela „A Tale of Two Cities“ (1859) i „Velika očekivanja“ („Great Expectations“) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima „Household Words“ (1850–1859) i „All the Year Round“ (1858–1870). U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova kćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio financijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin „The Invisible Woman“, navodi se da je Ternan tajno žvjela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu „Little Nell“ autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club. Kasne godine Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa željeznog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo „Our Mutual Friend“ koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima „The Signal-Man“, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u željezničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih željezničkih nesreća. Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternana i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, Dikens se nikada nije oporavio od traume željezničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog „Our Mutual Friend“ i započinjanje nikad završenog „The Mystery of Edwin Drood“. Druga poseta SAD Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći dio meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 £, a trebalo je da traju do aprila 1868. Turneja je bila naporna, te iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući. Oproštajna čitanja Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju „oproštajnih čitanja“ u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Zadnje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James`s Hall. Zadnji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije uz prisutvu Prica i Princeze od Valsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu. Smrt Dana 8. juna 1870. Dikens je u svome domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu „Edvin Drud“. Nije se osvestio te je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon željezničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma.[1] Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.[2][3] Dok je bio djete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele. Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.[4] Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda,[5] roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.[6] Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlsovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, te kada mu je bilo četiri godine u Čatam,[9] pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga.[10] Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkoj postaji za plate (engl. `Navy Pay Office`),[11] školovao se u privatnim školama. Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824.[12] Ubrzo su s njime zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme.[13] Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu.[14] Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela.[15] Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.[16][12] Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi.[17] Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati na dan u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada. Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 £. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.[18] Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wеллингтон Хоусе Ацадемy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike.[19] Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebalo da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama.[20] Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela. Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembraa 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. „Doctors` Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, te pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, te posebno „Bleak House“), te u njima prikazao makinacije i birokraciju pravnog sistema širem broju ljudi, te preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud. Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „David Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.[21] Novinarstvo i rani romani Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energetičan, pun dobrog humora, uživao u poplarnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, te je uspio da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču „A Dinner at Poplar Walk“ u londonski časopis „Monthly Magazine“. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu „Furnival`s Inn“, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine „Morning Chronicle“. Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen htio da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u `Boz`. Naime Dikens je korišteno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč „devil“, što bi se moglo prevesti na kao `Kog đavola!` (prvi je to koristio Šakespir u komediji „Vesele žene vindsorske“). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens` (kao „uzrokovati haos/napakostiti“). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života. Nakon uspjeha skica izdavači „Chapman and Hall“ ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, te je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman „The Pickwick Papers“ koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, te je u zadnjem nastavku prodan u 40000 kopija. U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u „Bentley`s Miscellany“, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije. Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, te je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), kćerku Džordža Hogarta, urednika „Evening Chronicle“. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 £ godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizirao, te se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec. U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima „Nicholas Nickleby“ (1838–39), „The Old Curiosity Shop“ i „Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of `Eighty“ kao deo „Master Humphrey`s Clock“ serije (1840–41) - koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige. Prva poseta SAD Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu „The Pickwick Papers“. U Njujorku se zadržao mesec dana, te je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je „A Christmas Carol“, 1844. „The Chimes“, a 1845. „The Cricket on the Hearth“). Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu „Dombey and Son“ (1846–48).[11] To delo i „Dejvid Koperfild“ (1849–50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela. Čovekoljublje U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za „posrnule žene“ (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvotno odbio, Dikens je osnovao utočište „Urania Cottage“ kojim je upravljao deset godina. Srednje godine U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao „Bleak House“ (1852–53), „Hard Times“ (1854) i „Little Dorrit“ (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad`s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog „Henrija IV“, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo. Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu „The Frozen Deep“ koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad`s Hill Place. U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da sujeluje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz financijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, te svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura financijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £. Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, te je u to vreme napisao samo dva romana. Važnija dela „A Tale of Two Cities“ (1859) i „Velika očekivanja“ („Great Expectations“) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima „Household Words“ (1850–1859) i „All the Year Round“ (1858–1870). U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova kćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio financijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin „The Invisible Woman“, navodi se da je Ternan tajno žvjela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu „Little Nell“ autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club. Kasne godine Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa željeznog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo „Our Mutual Friend“ koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima „The Signal-Man“, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u željezničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih željezničkih nesreća. Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternana i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, Dikens se nikada nije oporavio od traume željezničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog „Our Mutual Friend“ i započinjanje nikad završenog „The Mystery of Edwin Drood“. Druga poseta SAD Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći dio meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 £, a trebalo je da traju do aprila 1868. Turneja je bila naporna, te iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući. Oproštajna čitanja Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju „oproštajnih čitanja“ u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Zadnje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James`s Hall. Zadnji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije uz prisutvu Prica i Princeze od Valsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu. Smrt Dana 8. juna 1870. Dikens je u svome domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu „Edvin Drud“. Nije se osvestio te je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon željezničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.

Mladost, 1979. Prva knjiga uglednog hrvatskog i bošnjačkog pesnika srednje-starije generacije. Odlično očuvana, možda i nekorišćena. Sead Begović (Zagreb, 20. travnja 1954. – Zagreb, 1. prosinca 2018.) bio je suvremeni hrvatski i bošnjački pjesnik, prozaik, književni kritičar, esejist, urednik i novinar. Životopis U Zagrebu je pohađao osnovnu i srednju školu, te Filozofski fakultet (Studij kroatistike i komparativne književnosti). Radio je kao voditelj propagande u zagrebačkom kazalištu Trešnja, knjižničar u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu, novinar (redakcija kulture Vjesnika), voditelj Tribine Društva hrvatskih književnika i glavni urednik Časopisa za kulturu i društvena pitanja Behar. Kao književni kritičar surađivao je s velikim brojem časopisa za književnost (Forum, Republika, Književni list, Vijenac i dr.) i dnevnim novinama: Vjesnik, Jutarnji list i Večernji list. Zastupljen je u tridesetak antologija suvremene hrvatske poezije[1] i u tri do sada objavljene antologije bošnjačke poezije, te u isto toliko panorama i zbornika na hrvatskom i na stranim jezicima.[2] BZK Preporod Sarajevo je njegove izabrane pjesme uvrstio u ediciju[3]Bošnjačka književnost u 100 knjiga. Neke su njegove pjesme i ciklusi pjesama te kratke priče prevedeni na tridesetak jezika.[4] Promovirao je (predstavljao) mnoge knjige poezije i proze suvremenih književnika na promocijskim priredbama, a istodobno piše pogovore i predgovore za te knjige — riječ je o stotinama kritika uglavnom istaknutih hrvatskih, ali i bosanskohercegovačkih književnika. Neke je tekstove sabrao u svoje tri objavljene knjige književnih kritika. Bio je član Društva hrvatskih književnika, Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i Zajednice umjetnika Hrvatske. Preminuo je u Zagrebu, 1. prosinca 2018. godine.[5][6] O djelu Sead Begović Predloženo je da se ovaj članak ili dio članka premjesti u wikicitat. (Rasprava) Wikicitati »Sead Begović u književni život stupio je s vrlo ozbiljnim kritičkim preporukama, a poezija[7][8][9][10] toga pjesnika, koji se rodio u Zagrebu 1954. prepoznata je kao još jedan glas u prilog fragmentarizaciji smislenog slijeda pjesme, kao negiranje profetske uloge pjesnika i kao afirmacija radikalne sučeljenosti pisanja s jedne i čitanja s druge strane. Begović je stvorio zamjetan broj pjesama u kojima vlastitu retrospekciju oslobađa od stega bilo kakve represije prethodno utvrđenih i fiskiranih značenja. Prvu zbirku Vođenje pjesme objavio je 1979. i u njoj se predstavio kao drzak i ironičan ludist s neobično razvijenom sposobnošću da udruži moderni senzibilitet i tradicijske naslage. Radikalan, Sead Begović u samodestrukciji smisla nikad nije išao do kraja, već je bio spreman da u isti čas dok dekomponira, i komponira s prethodno fragmentiranim jezikom. Njegova lirika ima uvijek dva sloja, jedan koji osviješteno rabi rekvizitarij gramatikalnog i alogičnog pjesništva i drugi koji se trudi da u podtekstu uputi povlaštenog čitatelja tradicionalnijim značenjima i šiframa. Taj poetički dvoznak učinio je Begovićevo pjesništvo znatno čitljivim pa je on, već u drugoj knjizi Nad pjesmama, a još više u trećoj Ostavljam trag, čudo svojih taktilnih i vizualnih deskripcija usmjerio k pravom užitku čitanja, prema neobičnoj i neočekivanoj toplini što isijava iz oporih prijelaza koji teksturu Begovićevih pjesama pretvaraju čas u pećnicu jezika čas u ohlađeno ogledalo svijeta, sad u mračan i strašan san, sad u stanje u kojemu je sve obavijeno snom iz kojega pjesnik vapi: `Ništa ne znam, san je.` Kasnije Begovićeve zbirke sve su više dobivale na narativnosti, što u najboljim primjercima nije bilo zaprekom da zadrži karakterističnu a logičnu dosjetljivost i osjetljivost za tvarnost jezika, za njegovo morfološko i sintaktičko bogatstvo. Obrazovan i načitan, nije dopustio da mu intertekstualnost proguta osobnost. Inače, Begović je sustavno objavljivao i kritičke tekstove koje je djelomično ukoričio u svesku Književna otkrivanja, 1978. Za biografiju toga eruptivnog pjesnika nije nevažno da je jednom bio mornar ali i knjižar, da je bio radnik ali i propagandist te da nije nimalo čudno što u poeziji, čak i kad se bavi ničim, dakle ispražnjenim riječima, želi govoriti o nečemu.« (Slobodan Prosperov Novak, Povijest hrvatske književnosti od Baščanske ploče do danas, Poglavlje Suvremenici: Sead Begović) Wikicitati »Govorimo li o stihovima Seada Begovića, neće biti teško započeti s onim čime se obično završava: s tvrdnjom. Ta tvrdnja glasi: Sead Begović je dobar pjesnik. Postavlja se zatim pitanje: zašto je on dobar pjesnik, to jest, zašto su ti stihovi dobra poezija. U okviru onoga što poezija na hrvatskom jeziku znači, to znači da mu pjesništvo ima vrline o kojima je potrebno progovoriti nešto, prije nego čujemo same stihove. Ponajprije, to pjesništvo je dobro zato što je živo. Njegove su pjesme usporedive s organizmom koji se po zadanim zakonima pred našim očima razvija i raste: on počinje i ne zna se nikada gdje će točno završiti. Unutar te pjesme ništa nije predvidivo i tu se zbivaju događaji kojima smo se najmanje nadali. Ipak, po završenoj pjesmi s čuđenjem utvrđujemo da se to moralo zbiti baš tako. To je značajna vrlina: ona nam govori da imamo posla s umjetnikom. Neodvojiva od toga je stanovita vrlo glazbena melodija, ritam po kojem se zbivaju Begovićevi događaji. Neka nam bude dopušteno da na njih primijenimo riječ koju još rijetko kad čujemo: lirika. Od pjesnika koji u ovom trenutku nose u nas još neispisanu poeziju, taj drevni biljeg liričara ima na sebi uz Begovića i Delimir Rešicki, o trećem bi se tek moglo razgovarati. Mi smo, naime, počeli zaboravljati kako je nježnost velika snaga. Njegove lirske sintagme ispisane su takozvanim običnim, govornim jezikom. Pjesnik je davno shvatio da se nove stvari ne izgovaraju ishitrenim, artificijelnim sredstvima, da ono iznenađujuće prebiva na spojevima i u pomacima između običnih, svakodnevnih riječi. U cijeloj Begovićevoj modernosti, jer on je doista suvremeni pjesnik, ovdje ćemo ipak prepoznati nešto drevno: iz tih običnih riječi koje pričaju o vrlo neuobičajenim stvarima, uzdiže se ozračje, aura stanovite – reći ću čak – tihe uzvišenosti. Tim značajnije čini nam se njegovo nezaboravljanje cijele one razdrtosti pojedinca i svijeta kojom je pjesništvo našeg stoljeća tako nepovratno obilježeno. Vrlo svojstvenim pjesničkim postupkom, on stvarnost najbolje nalazi na rubu sna, odmah ispod praga svijesti, tamo gdje vremenske i obične predmete naše svijesti susreću i preobražavaju pojavnosti i zračenja koja više ne spadaju u naš budni prostor-vrijeme.« (Nikica Petrak, Treći program Hrvatskog radija) Wikicitati »Sead Begović jedna je od najosobitijih i, motivski i stilski, `najrazuđenijih` činjenica u modernoj bošnjačkoj (ali i hrvatskoj) književnoj tradiciji. Riječ je, prvenstveno, o pjesniku u čijim slojevitim lirskim prostranstvima nostalgija i urođeno osjećanje lijeposti hodaju, ruku pod ruku, na prstima, a prsti svakodnevice najčešće bivaju opečeni sociohaotičnim i samodestruirajućim životnim (ne)predvidivostima, ali i o proznom piscu, i lucidnom promatraču kritičaru savremenih književnih tokova u ovdašnjem odnosu prema književnom i kulturnom naslijeđu, riječ je o publicisti, uredniku, animatoru, te organizatoru književnih tribina, susreta i drugih kulturnopromotivnih upriličenosti u Hrvatskoj i regionu...« (Hadžem Hajdarević, Unutar dviju udobnosti pjesništva Seada Begovića) Wikicitati »Bilo kako bilo, poezija Seada Begovića uronjena je u jednu dimenziju irealne snohvatice, polaganog i minucioznog prelijevanja `svega u sve`, iščezavanja rubova konkretnih stvari. (...) Senzibilitet koji pjesme drži na okupu je prefinjen, osjetila tankoćutna, ali na neki način izvorni, iskonski, konvulzivan način bez imalo hinjenog i artificijelnog ukusa. Od ovoga posljednjeg, čini mi se dolazi i upadljiva tankoćutnost za materijalnu i čak simboličnu kvalitetu pojedine riječi« (Neven Jurica, San i nježnost) Wikicitati »Nekoliko je razloga što je već pomalo klasičan poetski modernist iz 70-ih (razdoblje možda i najintrigantnijih knjiga koje je autor napisao) u posljednjem desetljeću prošlog stoljeća promijenio optiku i status (lirskog) Subjekta, poetsku strategiju u načelu. Begović je, naime, oduvijek pisao i prozu (koju je u međuvremenu i oknjižio), pa je narativnost urbane i `asfaltne` groteske rođenog Zagrepčanina oduvijek bila domaći teren autoru koji je, uz obavezni i autorski lirski signal, konstantno pokazivao sklonost zbilji i svakodnevlju; vitalističko-konkretni pjesnik pomalo uzmiče ispred negativnog šarma (urbane) svakodnevice a hlađenjem obavezne mladosti okreće se kategorijama koje uvijek izazivlju pozornost (povijest, identitet, brak, obitelj, narav književničkog posla); često se to događa upravo u tzv. zrelijim godinama. Od knjiga Bad Blue Boys, Nova kuća nadalje autorova se poetska strategija označava neoegzistencijalističkim diskursom i, držim, nije se pritom psebno pogriješilo. Jedan od vodećih poetskih modernista, i to u doba rane mladosti, napušta označiteljsku scenu (na upečatljiv način ostvaren prvim zbirkama) i piše `ozbiljne` i svakako zabrinute i inteligentne nove knjige. Zbirka BBB knjiga je prije svega poetskih ali i proznih tekstova grubo-empirističkog tematskog registra, osjetno natopljenoga figurama ironije. (Begović tu svakako upozorava na vlastitu želju za prozom i sklonost grubim crnohumornim pričama iz periferijske izmještenosti.) Uz signiranje urbane potkulture, kao i uz druge mahom `prozaizirane` pjesničke zgode (namicanje identiteta i ulično-frajerskim doživljajem) autor najčešće veže anegdtotalni impuls koji završava u zajedljivosti i cinizmu, ruganju i svakako vrsti prezira spram građanske uređnosti svijeta. (Autobiografski poetski krokiji književnih prijatelja i poznanika, kao i proteklog vremena koje se, prema autorovu mišljenju, realiziralo izvan nekadašnjih zajedničkih ideala...) Cinično/sarkastično mimetiziranje nesumnjivo grube i nemoralne urbane zbilje napušta se dvjema novim knjigama koje se nipošto ne rugaju nego sabiru prošlo (realno) vrijeme te se prije svega melankolično a literarno kvalitetno - sjećaju. Zbirka Nova kuća iz 1997. već naslovom sugerira novi i drukčiji početak u poštovanom i neambicioznom razdoblju životnog smirenja autorovih srednjih godina. A u obzoru nedavnih ratnih događaja život i inače na poštovanu abdikaciju od mladenačke konstantne i obavezne okrenutosti prema atraktivnom naprijed i prema književnoj novini. Sada se dapače uvodi skupljalački nagon, sabiralačko okretanje unazad, tj. smireni neoegzistencijalistički govor te se kao osnovni rezervoar i kao melankolično skladište bivšega, kao autorovo osjetilno-faktografski doživljaj uvodi - sjećanje. (Usput, sklonost `maloj priči` i sjećanju, unatoč - neoegzistencijalizmu, značajke su postmodernog promišljanja.)« (Branko Maleš, Od vitalističkog tekstualista do neoegzistencijalističke brige (ili: od teksta do Boga)) Wikicitati »Poetičko ovdje ne pripada pukom `stvarnosnom` stilu niti pak pukom neoegzistencijalističkoj stilizaciji, nego je ponajprije riječ o prodoru zbiljskog. To zbiljsko nije samo stvarnosno, u smislu pri dolaska predmeta iz okolnosvjetskog, nisu samo situacije iz svakodnevne zgode, kojih ima podosta tako da bi se moglo okarakterizirati Begovićevu zbirku i kao `pjev svakidašnjega“, nego je riječ o pozicioniranju (lirskog) subjekta spram različitih Drugih prema kojima se on nužno mora suodnositi kao suodnošajni, empatijski, komunikacijski, percepcijski `entitet`, jer upravo iz toga odnošenja taj subjekt nešto, konkretno, doživljuje, pa mu to osigurava iskustveno polje njegova mjesta/pozicije, i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu. Što je to što ulazi u taj odnos, pa prema tome i ono što je u temelju konstituiranja subjekta, jer o tome je zapravo riječ? Ono što pokazuje i katalogizira motivski repertoar, stvarajući `obujam` koje od tema, iščitavamo na površinskoj razini strukture, gotovo na razini leksika. To su prigodni predmeti, stvari, situacije koji upućuju na različite sfere (dnevnih) životnih praktika, ali i određene kontemplacijske, misaone, meditacijske inkluzije, kao što to pokazuje antologijska pjesma Sablast ni od kuda. Ona nas `poučava` o tome da `zbroj` prirodnog, vremenskog, prehrambenog, duševnog i tjelesnog vodi krugom do onog što simbolizira zima, dakle, utrnjenja, svojevrsna `zaleđenja`, mirovanja u najmanju ruku, dakle nedinamizirana. To je temeljno `dno` subjekta koji agira na `svjetskost`, događajnost, međuljudske odnose, a sve se to zbiva u različitim kontekstima i situacijama, od ratnih (Srebrenica), muško-ženskih (namjerno ne kažemo ljubavnih) relacija, od ironijskih do erotskih, od kuhinjskih do `kaleidoskopskih` (Poslušno pranje leđa: moja draga Barica), od multikonfesionalnih do globalnih, od hrvatskih do kozmičkih, od koncentracijskologorskih (Tišina pepela) do hlapećedržavnih (Rolade koje kleveću), od individualna patiensa (Bol je u mom džepu) do metafizičke uskrate koju može amortizirati nešto dnevnopragmatično (Pogled na stvoreno). Kada smo upozorili na multikonfesionalnost, ona se ponajprije odnosi na Allaha, kojemu je mjesto i u Hrvatskoj (Prazni kovčeg tijela), prostor ucijepljenja jednakovažan vjerskim uvjerenjem, ali jamačno i na Krista u njegovoj pojedinačno ljudskoj inkarnaciji, na što upozorava namisao i spoznaja o kristolikosti (Ovo je tijelo moje) svakog posebno, u njegovoj singularnoj oživotvorenosti i neponovljivosti.« (Cvjetko Milanja, Pjesnik svjestan da bez odnosa prema Drugom ne može izgraditi svoju poziciju) Wikicitati »Sead Begović je jedan od najizrazitijih pjesnika suvremene književne scene u kojih nalazimo nadrečenično jedinstvo, i unutarnji egotizam, i `žudnju`, i pojedinačne senzacije koje se kreću od plemenite sentimentalnosti do naturalističke gruboće. Sve će se to naći u omanjoj zbirci Između dviju udobnosti od trideset i dvije pjesme, kojoj je pogovor napisao priznati učenjak, profesor Milanja. Pa kao što je on usredotočio zanimanje na izabrani korpus unutar zbirke, tako bih i ja rado istaknuo pjesme: Nabodeni kukac, Gluho, Najbolje je biti stablo uz rijeku, Mrtve ruže, U samici, Uhvatite nebo, Žeđ za svjetlošću i Zagreb plakat. U njima se autorsko jastvo nekako miri s svakome razvidnom referencijom, s izrazitijim jezičnim postavama/stihovima, s primateljima u kojih ipak postoji nešto poput kolektivnog iskustva; sa zanimljivim likovima modernoga jezičnog standarda, ako se hoće. Zapravo, dva su temeljna problema što ih `iz sebe` postavlja Begovićevo pjesništvo. Prvi se tiče traženja sugovornika. Pjesničko jastvo traži svoga `drugoga`, i ne nalazi ga. Njegova je samoća, izabrana pjesnička pozicija, nesvikla na dijalošku shemu sudjelovanja u svijetu. Reći će se: Pa to je stvar drame, ne pjesništva. No pjesništvo, implicite ili eksplicite, ište svoga primatelja: izravnim obraćanjem, upućivanjem na njegovo nepostojanje, ili pokazivanjem na zajedničke fenomene svijeta. Glede potonjega, u Begovića nije upitan pogled kojim i nas, sljedbenike njegove duševne kamere, vodi predmetnom panoramom: svijet je to naše svakodnevice, svijet uvelike lišen emocija, u kojemu prema društvenim zakonima i s njihovim takobitkom ravnodušno sudjelujemo. Begovićeva je nova zbirka, kao malo koja u najnovije vrijeme, ponudila ne samo vlastitu aktualnu pjesničku opstojnost, nego, čitatelju, i mogućnost povijesnog uvida u stvari pjesništva.« (Ante Stamać, Pjesničko jastvo, nabodeni kukac) Sead Begović o drugima O OFF generaciji »Mi smo, neki budući offovci, prije `Gorana` dolazili u Klub samoupravljača u Jurišićevoj 1 koji je vodio Stjepan Laljak. On je ex katedra prozivao nas mladce i mi bismo ustajali i govorili svoje stihove, a on bi vodio zapisnik. Ubrzo nam je puknuo pjesnički vodenjak i u njemu Štef Laljak te smo prešli na Opatovinu u `Goran`. Tamo je književni klub vodio Josip Sever kojeg smo zbog njegove egzotične i boemske pojave odmah zavoljeli. Mislim da je i on sam bio zatečen novim članovima. E, tu je vladala potpuna sloboda. Svi smo bili jednaki i divili smo se jedni drugima, a Joža nije bio niti je htio biti poglavica. Cijenili smo ga. Njegov `Diktator` za nas je bio pravo otkriće. Utorkom u 20 sati, kad bismo se okupili, Sever bi samo rekao: `Djeco, polijećemo`, potpomognut tipičnom gestikulacijom svojih ruku. Bili smo obitelj, ali to je onda bilo tako, na sve strane su cvali slični klubovi i omladina je, koja će se devedesetih poklati s drugima, bila pod kontrolom, no, nama je to bilo nevažno. Branko Maleš se, načitanošću i autoritetom (bio je par godina stariji) ubrzo nametnuo kao autoritet, tu je stasao Branko Čegec, Marijana Rukavina, Mile Maslać, Ana Lendvaj i mnogi drugi. Sever nas je opio ruskim formalizmom i avangardom, dinamičnom metaforikom i začudnošću. Osobno je bio dobar radni primjer pa smo počeli ozbiljno pisati, čak sam jedno vrijeme mislio da je Jožin boemski život – život istinskog pjesnika, te sam prve pjesme pisao smucajući se Zagrebom po raznim rupama, družeći se uglavnom sa samorazornim šumacima uz mnogo priča, pića i zanosa. I mladi su filozofi tako živjeli, kao i pjesnici. Mnogih više nema. Izgorjeli su premorene mašte, a mi koji smo izdržali i na neki se način ostvarili, ubrzo smo se zaposlili i postali kabinetski tipovi koji više ne mirišu cvijeće s asfalta već čitaju i druge, a započeo je i naš hod po javnim glasilima. Današnja je generacija mladih stasala uz kompjutorske igrice i internet, bez iluzija i želje za promijenom sustava i velikih ideja. Stvaraju svoj utopistički, hedonistički i virtualni svijet. Ako još nije kasno i ja bih se pridružio. Čini se ipak da naše razlike, ako postoje, nisu tek kronološke: modernizam - postmodernizam. Mene su privlačili i religiozni problemi, ali sam na toj stazi griješio u početnim koracima – tražio sam čovjeka ili knjigu koji bi bili ozbiljan dokaz o postojanju Boga. Kasnije sam zbog takve znatiželje pristupio poetskoj evokaciji bitka, nekog iskona. Iako, još se nisam družio niti sam susreo nekoga tko bi bio čist kao haljinica za prvu pričest. Za mene, u vrijeme `Gorana`, život još uvijek predstavlja mysterium tremendum et fascinosum. Zanimala me je liturgija svakodnevice, njen živi govor koji bih s užitkom metamorfozirao. Kasnije sam i ja jedno kraće vrijeme vodio `Goran`. Dakle, krenuo sam od materijalnosti označitelja koji u svojoj zvukovnoj dimenziji diktira smisao. Mislio sam da bi zvukovna magija za svoj ishod trebala imati i otkriće novih semantičkih potencijala riječi. Sve je tada bilo višemotivsko i po sebi samorazumljivo. Sedativna, smirujuća naracija, ljupke emotivne slike, plačljivi ispovjedni prizori i teatralno estradni sklopovi riječi, pa čak i tadašnji rock tekstovi (sve dok nisam otkrio i pisao o Nicku Caveu) nisu me mogli privući. Uostalom, posjedovao sam kaleidoskopsku imaginaciju. Ubrzo sam počeo čitati i pisati književnu kritiku te sam intuitivno razumijevanje zamijenio primjerenim metodama interpretacije koje su mi pripomogle razumijevanju poetskog i za mene ubrzo više nije bilo estetičke distancije između pročitanog djela i horizonta očekivanja.« (Sead Begović) O kontroliranom jezičnom ludilu »Normalno je da se mladi pjesnik stalno kostriješi. Tada mi nije bila potrebna komunikativna lagodnost, a jezik i struktura forme posve su se osamostalili i potisnuli svu predmetnost. Bio sam donekle slobodan od smisla iako za razliku od drugih suvrsnika…ne i posve. Uostalom, ta vrst gramatološkog obrata meni je vrvila značenjima i prepoznatljivošću. To je bio poetski jezik koji sam jedino razumio. Nisam još bio spreman suočiti se sa samoćom svojih misli. Stanovao sam u kontroliranom jezičnom ludilu i bio sam zadovoljan. Taj gromot, ti odsjevi, nenadani utoci, ta oskvrnuća kodificiranog jezika… ta energija koja se pritom oslobađala primjerena je, kako već rekoh, mladosti, ona je neprocjenjiva i ne možeš je odvagnuti na tezulji za cijenu zlata. Činilo mi se da pjesme, zbog kinetike koju su ponijele neke riječi (uslijed foničnosti, ritma i uopće grafostrukture), mogu otplesati. Uostalom to je bilo doba cvatućeg intermedijalnog pjesništva: vizualnog, gestualnog, foničkog, grafičkog i tako dalje. Na taj način danas više nitko ne piše, osim Sanjin Sorel i u tragovima još Milorad Stojević. Primjećujem da oni pri proizvodnji stihova ne mare za disciplinu i jezičnu ekonomiju. Mi smo pak pazili da naše metafore rastvore jedan svijet, ali da ga i sastave, da budu u svome prijenosu s pokrićem i da se naposljetku ipak nešto kaže, kao da smo se plašili da ne završimo u pukom lingvizmu. Bio sam pjesnik urbane osjećajnosti. Ma kakvi formalisti i etos dekonstrukcije jednog Derridae, pa još je Platon govorio da se ljudskim jezikom posljednje istine ne mogu izraziti direktno. Kao da sam već znao da riječi više skrivaju nego što otkrivaju.« (Sead Begović) O `Novoj kući` i „ljubavi koja premašuje svaku ljubav“ Wikicitati »Obuzela me čežnja za smislom i potpunošću. Poželio sam izraziti čistu i čitku figurativu, a pritom vam uvijek nešto ide na ruku. Oduvijek sam osjećao, pa i danas, prijezir prema moćnim ustanovama i ideologijama koje hoće da ovu našu ovozemaljsku ograničenu sreću pojedinca žrtvovati nekim višim istinama i interesima. Napokon, počeo sam razlikovati jezik sam po sebi, zatim jezik zbilje i njene odsjeve te metafizičku zbilju prolaznosti i smrti (usuprot neofizičkoj označajnosti, kojom me je označio Dalibor Cvitan) te čišćenja od silnih uživanja, pa i onih koja uključuju rad na jeziku. Hijerarhijski svijet nabacanih slika mijenjao sam za staloženu metaforiku koje se nikada nisam niti neću odreći (?) i sjetnu egzistenciju. I…opet mi se otvorio jedan svijet pjesničke mogućnosti jer moderna igra obuhvaća mnoštvo različitih stilova. Svakog pjesnika to mora veseliti, to da uvijek iznovice daje znakove života i da nastavlja pisati u zabludi misleći da upravo on ljubi s ljubavlju koja premašuje svaku ljubav. Učinilo mi se kao da sam pobjegao od neživih predmeta koje sam godinama u svojoj gramzljivosti gomilao, okruživši se njihovim talogom. Kao da apsolutna sloboda ne postoji. Ako sam prije bio sličan djetetu koje živi prema svojim impulsima, sada sam ograničio svoju sreću disciplinom i potiskivanjem. Rat me je dotukao, te najtamnije svireposti, ta nepotrebna razaranja, umirući politički mozgovi, smjene režima, činjenica da se ubijamo u svrhu nekog međusobnog ubjeđivanja, moje krive procjene pa i da sam bio spreman položiti život za Hrvatsku… i moj se motor prezaugao. U ratu nisam izgubio sve pa tako nisam izgubio sebe. I da nastavim s aluzijama, ja sam zaista počeo preispitivati svoja oruđa i njegove mehanizme. Nisam osjetio svrab za posve novim, jer nisam takav čovjek koji baš sve obnoć i stubokom mijenja. Bilo bi me stid pred samim sobom. Ali sam pojačao znanje o smislu pjesme. Ono više nije bilo ograničeno, ni meni ni čitaču. Postigao sam, čini mi se, diskretni lirski ugođaj bez nasilja tematskog plana nad izražajnim. Ostavio sam, dakle, široki prostor razumijevanja. O `Novoj kući` se je dosta pisalo. Primijećeno je pretapanje u `novi početak` iako ona u sebi ne nosi prevratni potencijal, a priznao joj se jedinstveni lirski ton. Mrkonjić je u `Novom listu`, osvrčući se na tu knjigu, i dalje o meni pisao kao o semantičkom konkretistu. Čudno, kao da nije pročitao knjigu i kao da je pisao napamet. U `Novoj kući` sam poželio nešto jednostavnije formulirati svoja temeljna iskustva i čuvstva, a upravo mi se kroz obitelj mnogo toga dešavalo. Naime, moja supruga, moj sin i ja kao da želimo svoje misli i ideje izreći istodobno. Čak bi se i naša razdoblja šutnje mogla citirati kao govorni oblici intimne jeze. Neobarokna sklonost neuhvatljivom vodopadu riječi sada je dobila svoj priopćajni kanal. Naprosto, došlo je novo vrijeme kada se pjesnici više ne žele družiti s krepanim otajstvima jezika s kojima je jedina poruka poezije – sama poezija. Sada je lakše bilo izraziti vječnu i nepromjenjivu sudbinu čovjeka, dakle, egzistenciju: samoću, osamljenost i izdvojenost pa makar i unutar obitelji, koja nije uvijek, kao kod mene, garancija za sreću. Šteta, nitko nije imao vremena zaključiti da se olako rješavamo još jedne ljepote jezične operativnosti koja je bila spoznata također u profinjenoj imaginaciji. Podsjetio bih da sve ono što se preskače – jednom se opet vraća, jer, svima nam je zajednička eliotovska spoznaja da je teško iskazati bilo kakav smisao u jeziku, a bome i biti novator.« (Sead Begović) O poeziji kao „kruhu izabranih“ Wikicitati »Poezija više nije elitna već i stoga što je «svi» pišu. Rezultirat će to s mnoštvom neznanih, ali i posve neznatnih, rekao bih. Problem je zapravo u samoj poeziji. Ona više ne propitkuje smisao našega postojanja i svrhovitost samog pisanja. Pjesnici, nažalost, više ne izražavaju stihove već prodaju sebe. Njihove pjesme zaboravljaju da izvan ovog svijeta postoje i drugi svjetovi. Napominjem da su i neke odlike moderniteta omogućile pjesnicima da uče pisati poeziju čitajući druge pjesnike, a ne mirišući cvijeće. Sada se pak urbani, ili točnije rečeno «stvarnosni» pjesnici vraćaju neposrednom iskustvu, a to znači i popularnoj kulturi gdje je jezik puko komunikacijsko sredstvo i vrvi od ispražnjenih mjesta. Međutim, stihovi su im ogoljeli kao posve obrano mlijeko. U njihovim pjesmama nema ni traga jezične figurativnosti, a meni se pak čini da poezija bez metafore ne bi ni postojala. Na književnoj sceni važnu ulogu ima kolokvijalnost i komercijalni interesi te marketinški karakter prodaje poetskih i proznih knjiga. Uz to što ste pjesnik morate još nešto biti, kako biste na sebe svrnuli pažnju: ili šloser bez obrta, ili psihopat, ili kritičar, ili novinar. To je stoga što živimo u doba videokracije kada ono virtualno pokušava zamijeniti autentični život. Simulacije su pritom toliko zavodljive da već govorimo o cyber- kulturi i eri hiperteksta. Na kulturnoj sceni zavladala je pomodnost i ono bulevarsko, koje podilazi publici i koje nas laže na estetski način - onaj koji mi najviše volimo. Pjesniku je poezija biološki zadan uvjet, svijet nipošto, stoga on može opstati bez virtualnog smiješka globalizacije, a jer više nije na vrhu piramide društva kao moćni posjednici novca, smatra, da je samo posrednička institucija, ako ne i podložak za tuđe ispijene čaše. Zbog posvemašnje medijske prostitucije te new age orijentacije odjednom se našao na začelju interesa pri rađanju nove Europe i svijeta. Mediji stvaraju afere, pjesnici više ne. Od njih se više ne očekuje da nešto obećavaju, neki bolji svijet, a bome niti da razveseljavaju puk. Jer, rekosmo, više nisu unosna roba. Uostalom, govore i čine manje od svoje poezije te smo uistinu zabrinuti za čitatelja koji u novo doba ezoteričkog i potrošačkog uživanja bez granica, baš u poeziji pronalazi sve manje značenja. Svjedoci smo pooštrene borbe ne za opstanak već za preživljavanje poezije. Ne može joj pomoći ni neki bolji svijet, jer tek u njemu raste krivulja tržišnih zahtjeva. Ukoliko ne pristane na pojednostavljene poruke izgubit će i ono malo novčane potpore koje su još spremne dati nacionalne i nadnacionalne institucije koje se pozivaju na globalnu razinu. Svjetske vlade ustrajno grade lijepo dizajnirana i zapakirana zabavišta za `dobrobit` čovječanstva. Bez karnevalizacije, skandala i isplativosti poezija je osuđena na rezervat u kojemu pjesnička sekta podržava samu sebe. Kao pjesnik, dobru poeziju smatram kruhom izabranih, a kao kritičar nastojim se svojom meditacijom i svojim snom nadovezati na djelo koje uzimam na pregled. Poezija mi je dala kruha i posebne trenutke koje zovemo radosti stvaranja. Osjećam da nikada ne prestajem biti pjesnik pa čak kada usisavam tepih ili idem na plac. Posjedujem kaleidoskopsku imaginaciju u trenucima svakodnevlja i kada pišem. Ali, naravno da neću zapisati sve što moj razmaženi mozak može poželjeti. Poezija jest obilje, ali i ekonomija snaga. Važno je da uspijevam poetsko zadržati u svemu. Naprosto tako vidim stvari. Poezija me očovječuje, a kritika mi daje osjećaj da činim nešto korisno. Ipak, nije sve tako bajno. Od jednog cijelog kruha mene zapadne tek «frtalj», a radosti ponekad ovlaže gorke suze i neizdrživa muka.« (Sead Begović) Wikicitati »Volio sam Dragu Ivaniševića, njegovu opusnu inkoherentnost, ali i veliku strastvenost, čuvstvenost i požudnost za jezik kao i nasladnu opsesivnost spram života. Uz to on nije bio ohol i nije likovao ponad mladih pjesnika. Mene je zvao gusar. Za Severa, već rekoh, a što se tiče Danijela Dragojevića, otkriće mi je bila njegova knjiga `Četvrta životinja`. Od njega pa nadalje započinje moj interes za zamjenične igre svega sa svime. Uz Petrasova Marovića zavolio sam i Luka Paljetka i njegovu finu lirsku pređu, kao i slobodu stihovnog kretanja putem opkoračenja. Volim i instruktivnu Slamnigovu jednostavnost. Sve sami mediteranci, a ja zagrebački kajkavac. Hoću reći da s lijepim osjećajima treba biti oprezan jer se s njima može pisati loša poezija kao što se dobra može pisati u tjeskobi prepunoj demonskih i paklenskih prizora. Sjetimo se francuskih simbolista. Tadijanović mi je uvijek bio simpatični djedica koji je od svoje dugovječnosti napravio poetski projekt, a kao što znamo ta poetizacija bila je svima simpatična pa je on kao pjesnik - bard imao posvuda i nešto popusta. Uz njega me veže niz anegdota, posebice uz zadnjih deset godina njegova života kada bih ga susretao u Akademiji gdje sam Slavku Mihaliću nosio tekstove za `Forum`. Nikada mi ništa nije zamjerio, iako me je uhvatio kad sam ga jednom zgodom imitirao, a svi prisutni se valjali od smijeha. Napisao je i desetak dobrih pjesama i to bi za mene uglavnom bilo sve.« (Sead Begović) O književnoj kritici Wikicitati »Ja pišem i o pričama, o romanima, publicistici i tako dalje, ukratko o različitim vrstama proze, a tu su i intervjui. Kada sam radio u redakciji kulture `Vjesnika`, razgovarao sam s desecima domaćih i stranih autora. Budući da sam prvotno pjesnik, književnu kritiku o poeziji najviše sam čitao te sam to znanje na kraju i kapitalizirao. Nakon dugogodišnjeg rada u kulturnim institucijama počeo sam od tog rada skromno živjeti. Danas pišem s lakoćom i s radošću, upravo stoga što se klonim pozicije arbitra. Pisao sam o mnogim književnim uglednicima, napisao mnogo predgovora njihovim knjigama, a govorio sam i na nebrojenim predstavljanjima njihovih knjiga. Najveće mi zadovoljstvo pričinjava kada mi sa zahvalnošću govore i pišu mi da sam ih prepoznao, da sam ih skinuo do gole kože, dobro locirao i valorizirao. Dakle, nisam se umorio od te vrste književnosti jer, vjeruj mi, veliki sam poštovalac i zaljubljenik knjiga koje dolaze na ovaj svijet bez dostojne recepcije, jer je takvo stanje u hrvatskoj i bošnjačkoj književnosti. Stoga ne volim top-ljestvice budući je svaki autor, primjerice pjesnik, vlastita osobnost i svakome od njih uvijek pristupam s drugom metodom. Ponajviše me privlače stilske odlike i jezično ustrojstvo u tekstu, potom emotivnost, izvornost i kolorit, a od metodoloških orijentacija ono gnoseološko i teorijsko stajalište. Volim reći da se na svako djelo, na svaku knjigu, nadovezujem sa svojim snom.« (Sead Begović) O Bošnjacima i Bosni Wikicitati »Za mene ne postoje razdaljine u smislu ljudske taktilnosti ili kada govorimo o izravnom kontaktu grčkog genija i zapadnog uma. Smetaju me samo nesuvislosti ljudske koje ne prepoznaju tvarni od tvorbenog uma. Ja sve volim kreativno dokumentirati, ali ponajviše riječ, jer ako je fetus osnovni ljudski paket, onda je to i riječ koja prva počinje kucati nekim značenjem. Naravno, ponajviše me zanimaju poetske riječi. Kao Zagrepčanin musliman, koji je za školske praznike putovao u Sarajevo staroj neni u pohode, bosanski jezik mi je zračio velikom toplinom i egzotičnošću – onda sam počeo upoznavati i Bosance svih triju etnikuma. Tužno je to da je u bivšoj Jugoslaviji bilo vrlo mnogo lažne jednakosti, a meni se to gadi i danas, kao i onda. Kasnije sam pokušao doseći i islamsku filozofiju, posebice onu Ibn Sine (Avicenne) koji je filozofiju upotpunio do mjere koja je čovjeku bila dosežna. No, najviše sam naučio iz filozofije malog, takozvanog `prirodnog čovjeka`, a tu su muslimani Bošnjaci neobično mudroslovni. Sanjam da upravo takvi ljudi pronađu (u Hrvatskoj i u Bosni) zajednički, univerzalni eglen, u smislu islamskog naučavanja da moral mora postati i sadržajem univerzalne religije. Uostalom, suzio sam svoja kretanja, ako uzmete u obzir da sam ja čovjek koji je šest puta preplovio Atlantik kao mornar na palubi trgovačkog broda. Čini mi se da se napokon ponajviše družim s Bošnjacima, što opet nije bez problema – iako je nadošlo posve drugo vrijeme. U Kulturnom društvu Bošnjaka Hrvatske `Preporod` i uređivanju časopisa `Behar` našao sam mnogo hrane za moja kreativna pregnuća. Uostalom, Bošnjaci su me kao pjesnika uvrstili u uglednu ediciju `Bošnjačka književnost u 100 knjiga`, a već prije su me u dva navrata antologizirali, što mi neobično imponira. Uvijek sam bio uzbuđen na tim putovanjima po Bosni – ta jednostavnost, samozatajnost, ponositost, smirenost i mudrost, velikodušnost i pobožnost njenih ljudi te opijenost životom – koja proishodi još od starinačkih bogumilskih Bošnjaka – ima nešto specifično. Na mojim zadnjim putovanjima po Bosni, morao sam zaključiti da je mnogo toga nestalo, a sumnjičavost i ona ispodkožna podvojenost, koja je vladala u obje Jugoslavije, sad je posvemašnja. I neka otužna atmosfera koja nam govori da nije svaki sanak o zajedništvu na istinu. Pa se sada pitamo `Sarajevo, što si potavnjelo?` « (Sead Begović) O Hrvatima i hrvatstvu Wikicitati »Suočen s takvim pitanjima, bio sam vrlo naivan. Danas sam svjestan da kao Sead Begović nikada ne bih mogao doseći zadovoljavajuću razinu hrvatstva ma koliko ja hrvatovao. Ipak, tijekom života uvjerio sam se, na vlastitoj koži, da vas neki, pa i značajni Hrvati, neobično vole i poštuju upravo kao muslimana. U Hrvatskoj sam uvršten u više od dvadeset antologija suvremene hrvatske poezije, zbornika i panorama, a kao takav sam i prevođen. Zar to nije dokaz neke posebne izdvojenosti i prisnosti? Zbog toga osjećam zahvalnost. Ja sam se uvijek, u ovoj sredini u kojoj sam se ostvario, nešto i nekome ispričavao, nešto objašnjavao, kao da sam imao neki kompleks, ili kao da mi je na čelo bio utisnut pečat drugačijeg. Takvo osjećanje danas više ne dolazi u obzir. Ima različitih Hrvata. Ja se ne vežem uz one koji jedva čekaju da im se ostvari politička atmosfera u kojoj bi oni tada konsolidirali svoje redove i zračili strogom polarizacijom, te po tome onda proizlazi, kao u zadnjim ratovima, da su baš oni jedini važeći socioetnički subjektivitet. Na kraju, Hrvatska je mala zemlja i stoga me čudi da već nije došlo do ksenofobičnih ispada kao u Sloveniji. Kad pomišljam na takve stvari, začudo, nikada ne pomišljam na sebe – ni u jednoj verziji.« (Sead Begović) O dvojnoj književnoj pripadnosti Wikicitati »Jednostavno sam već umoran od takvih pitanja i propitkivanja, nakon zadnjeg rata i svega što se zbilo. Ipak sam starijeg pamćenja i sve su moje isključivosti napokon ishlapjele. Što se tiče `100 knjiga bošnjačke književnosti` to sam uvrštenje već dulje vrijeme priželjkivao i sada sam s time beskrajno zadovoljan. To je bio jedan dobar književni potez određen i političko-nacionalnim nalogom, ali toga smo svjedoci u svim književnostima ex-Jugoslavije. `100 knjiga bošnjačke književnosti` je zaista važan izdavački poduhvat jer sistematizira jednu književnost koja kao podsistem djeluje unutar bosanskohercegovačke književnosti, a dijasporni književni odjeci Bošnjaka koji djeluju izvan matice neizostavni su njen dio. Pogledajte samo likovni i književni doprinos Bošnjaka koji djeluju u Hrvatskoj. On je nezaobilazni i etablirani dio hrvatske kulture, a bilo bi čudno da se Bošnjaci u BiH time ne diče i ne uzmu ga pod svoje književno-povijesno okrilje. S druge strane, književnici poput mene rođeni su u Hrvatskoj i ne mogu pripadati bosanskohercegovačkoj književnosti, a unijeli su jedan novi identitetski štih u bošnjačku književnost. Mi smo upijali većinom iskustva hrvatske književnosti i ti su koloritni utjecaji primjetni. Sve to, nadam se, na kraju porađa jednu zanimljivu književnost i na jednoj i na drugoj strani.« (Sead Begović) Objavljene knjige Vođenje pjesme, pjesme, Mladost, Zagreb, 1979.; Nad pjesmama, pjesme, Logos, Split, 1984.; Ostavljam trag, pjesme, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1988.; Bad blue boys, pjesme i priče, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1990.; Nova kuća, Društvo hrvatskih književnika, Zagreb, 1997.; Književna otkrivanja, Stajer-graf, Zagreb, 1998.; Između dviju udobnosti, pjesme, Društvo hrvatskih književnika, Zagreb, 2002.; Prorok u našem vrtu, izbor iz poezije, Biblioteka Bosana, Zagreb, 2002.; Sanjao sam smrt pastira,[11] kratke priče, Naklada Breza, Zagreb, 2002.; Pjesmozor, književne kritike, Stajer-graf, Zagreb, 2006.; Književni meridijani, književna kritika, Mala knjižnica DHK, Zagreb, 2007.; Sve opet postoji,[12] izabrane pjesme, Bošnjačka književnost u 100 knjiga, BZK Preporod, Sarajevo, 2007.; Osvrneš se stablu,[13] izabrane pjesme, Stajer-graf, Zagreb, 2008.; Uresi: aplikacije,[14] pjesme, V.B.Z., Zagreb, 2008.; Đibrilove oči,[15] kratke priče, KDBH Preporod, Zagreb, 2008.; Zvekirom po čelu,[16] pjesme, Hrvatsko društvo pisaca, Zagreb, 2012.; U potrazi za Zlatom, Izabrane ljubavne pjesme (1979. – 2015.), Stajer graf, Zagreb, 2015.[17]