FRANCUSKI BEZ MUKE METODA - ASIMIL Izdavac - Nolit Godina - 1968. Povez - Tvrdi platneni Broj strana - 484 Pismo - Latinica Format - 17x12 Stanje kao na slici Ocuvana prosecno za ovu starost pisano u unutrasnjosti korica , ponegde obelezena ali ne mnogo pozutela sa strane , unutrasnjost i ostalo veoma dobro tecaj , kurs francuskog jezika , knjige za ucenje francuskog jezika , tecajevi kursevi stranih jezika ŠIF79sn

KNJIGE ZA KURSEVE I REDOVNO UČENJE STRANIH JEZIKA

Božidar Jančić TEORIJA PREVOĐENJA (NEMAČKI) ZA KURSEVE I SEMINARE ZA NAUČNE I STRUČNE PREVODIOCE Beograd, 1982. Udžbenički format, 80 strana. Spolja kao na slikama, upisano ime na predlistu, ima zapise i malo podvlačenja, sem toga je očuvana. Nemački, prevođenje...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! REČNIK KNJIŽEVNIH TERMINA - Dragiša Živković Izdavač: ROMANOV Banja Luka Godina izdanja: 2001. Povez: tvrd Broj strana: 950 Pismo: latinica Dragiša Živković (Zaječar, 13. avgust 1914[1] — Novi Sad, maj 2002) bio je srpski istoričar i teoretičar književnosti i univerzitetski profesor. Živković je bio dugogodišnji profesor novosadskog Filozofskog fakulteta na kome je predavao teoriju književnosti i srpsku književnost 19. veka.[2] Biografija Naučni rad započeo je na Univerzitetu u Beogradu, zatim prelazi u Sarajevo, a od 1962. je u Novom Sadu gde naredne godine dobija zvanje redovnog profesora. Na Katedri za jugoslovensku književnost predavao je teoriju književnosti i srpsku književnost 19. veka. Držao je specijalne kurseve na postdiplomskim književnim studijama.[2] Svoj naučni pristup proučavanju književnosti gradio je na ravnoteži teorijskog i istorijskog mišljenja. U središte pažnje stavljao je samo delo. Njegova “Teorija književnosti”, više od četiri decenije bio je glavni priručnik za uvođenje u studije književnosti. U oblasti istorije književnosti kritički se bavio literaturom naših pisaca uglavnom 19. veka, priređujući i njihova dela za štampu.[2] Srpsku književnost osvetlio je komparatistički u višetomnom kapitalnom delu “Evropski okviri srpske književnosti”. U svojim ranim radovima bavio se istorijom srpske književne kritike u 19. veku.[2] Po oceni kritike, izgradivši klasične obrasce modernog proučavanja književnosti prof. Živković je dao nezaobilazne priloge obnovi književne istorije kod Srba nakon krize pozitivističkog modela istraživanja. Značajne aktivnosti ostvario je i u Matici srpskoj kao član Odeljenja za književnost i jezik, Upravnog odbora, uredništva Letopisa i kao glavni i odgovorni urednik Zbornika za književnost i jezik od 1979. do 1994. godine.

Naslov: Međunarodna ekonomija - 9. ponovljeno izdanje - Autor: Dominik Salvatore Izdavač: Beograd: Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta Pismo: latinica Br. strana: 848; graf. prikazi, tabele Format: 24 cm Povez: meki Knjiga nije ni čitana ni razlistana i u celosti (listovi, korice, povez) je odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, kao novi su, u tekstu knjige nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl., s tim što na prvih nekoliko početnih (predgovor) i nekoliko zadnjih (indeks) listova postoji po trag savijanja u gornjem slobodnom uglu; korice su kao na slici, na prednjoj strani postoji po blagi trag savijanja u slobodnim uglovima (jedva se vidi na skeniranoj slici i to ukoliko se obrati pažnja), na zadnjoj strani korica jedan, što je sve zanemarljivo u odnosu na sveukupno stanje knjige koja ima skoro 850 strana. Nova u knjižari košta oko 4000 din. Ovo je prevod jednog od najčuvenijih svetskih udžbenika iz Međunarodne ekonomije. Udžbenik je deveto izdanje na engleskom jeziku, što je najbolja, tržišna potvrda činjenice da se ovde radi o izuzetnom štivu po kome se uči na preko šest stotina univerziteta u SAD, Kanadi i Evropi, i drugim zemljama engleskog govornog područja. Iz sadržaja: Deo 1: Teorija međunarodne trgovine Deo 2: Politika međunarodne trgovine Deo 3: Platni bilans, devizna tržišta i devizni kursevi Deo 4: Makroekonomija otvorene privrede i međunarodni monetarni sistem bez podvlačenja

Autor - osoba Marčetić, Adrijana, 1961- = Marčetić, Adrijana, 1961- Naslov Kritika o kritici / Adrijana Marčetić Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Kraljevo : Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, 2020 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 215 str. ; 20 cm Zbirka ǂEdicija ǂPovelja. ǂBiblioteka ǂPosed poetike ; ǂknj. ǂ18 (broš.) Napomene Tiraž 300 O autorki: str. 215 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 209-214. Predmetne odrednice Srpska književnost -- 20v-21v SADRŽAJ Predgovor Metodologija književnih studija Semantika stihovnih oblika Iz zaostavštine Svetozara Petrovića Ričards pre Ričardsa Doba novog senzibiliteta Fikcija, modernizam i rat O pričanju u priči Slavia ortodoxa i moderna književnost Novi pogled na ruske klasike Književni dvoboji Jugoslovenska književnost posle Drugog svetskog rata Komparativna jugoslavistika ili Može li se preživeti apokalipsa Bauk prećutane istorije Retorika književnog egzila Citirana dela Napomene O autorki Adrijana (Momčilo) Marčetić (Beograd, 1. maj 1961) srpski je redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1984, a magistrirala 1993. – uža naučna oblast Nauka o književnosti. Doktorirala je 2001. godine - naslov disertacije: Ženetova teorija pripovedanja. Dana 29. juna 2001. godine postaje docent Teorije književnosti i opšte književnosti, reizabrana 2006. Za vanrednog profesora na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu izabrana je 16. maja 2010. godine, predaje teoriju književnosti, drži kurseve o komparatistici, teoriji proze i Prustovom romanu. 2001. postaje član Saveta Filološkog fakulteta kao i član žirija za dodelu NIN-ove nagrade kritike za roman godine, imenovana je 2004. godine za člana komisije iz Oblasti naučnoistraživačke i edukativne delatnosti u kulturi od strane Ministarstva kulture Republike Srbije. Bila je 2003. godine član žirija za dodelu Nagrade „Meša Selimović`. Naučni i književni rad Kao mentor za izradu magistarskih i master teza (uz jednu doktorsku tezu) i član više komisija za ocenu magistarskih teza i izbora u zvanja, uzima aktivnu ulogu u razvoju naučnog rada i formiranju novih naučnih kadrova. Autor je studija Figure pripovedanja (2004) i Istorija i priča (2009), kao i niza književno-teorijskih radova objavljenih u svim značajnijim domaćim časopisima i drugim publikacijama. Piše književnu kritiku i prati tekuću književnu, a posebno proznu produkciju u Srbiji, bivšim jugoslovenskim republikama i u regionu Balkana uopšte. Nagrade i priznanja Za studiju O novoj komparatistici (2015) dobila je Nagradu „Đorđe Jovanović“ za 2015. godinu. Nagrada Milan Bogdanović 2017. godine Knjige Istorija i priča Figure pripovedanja O novoj komparatistici MG30

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Iako se mnogima Zen čini suviše zagonetan, neuhvativ i pun protivrečnosti, ipak je on u suštini jednostavna disciplina i učenje: „Čini dobro, izbegavaj zlo, pročisti svoje srce, to je Budin put“. Na prvi pogled ovo je učenje detinje jednostavno. Ali u njemu, kao i u Zen budizmu u širem smislu iskristalisale su se tradicije triju velikih naroda i kultura: Indije, Kine i Japana. Zen je cvet tradicije dalekog istoka. Potekao je iz indijskog budizma, osvežen kineskim taoizmom, donekle prožet humanističkim vrlinama kineskog konfucijanizma, preobražen praktičnim i ovozemaljskim duhom Kineza, a zatim utkan u tkivo japanskog naroda, poznatog po sposobnostima da usvoji strane tradicije, stvaralački ih preradi i stvori nove plodove koji nadmašuju originalne izvore. Dejan Razić Čovek je deo svemira, samo treba da sazna kako da u njemu nađe svoje mesto Svaka situacija u životu samo je jedna od karika u beskrajnom krugu uzroka i posledica, uče nas poznavaoci zena, neobičnog načina razmišljanja, teorije, učenja, koje izbegava sve čvrste definicije i najkraće može da se prikaže kao “Put ka večnom skladu, prirodnosti i spontanosti”. Zen je način za prihvatanje univerzalnosti svega, shvatanja da smo deo prirode koja nas okružuje, ali istovremeno i saznanja da je sve oko nas samo iluzija. Zen nas uči da odbacimo sve predrasude, pojmove dobra i zla, pravog i krivog, uzvišenog i niskog, zasluženog i nezasluženog. Čajna ceremonija, uređenje vrtova, poezija, slikarstvo, bile su delatnosti u kojima su najveći umetnici bili istovremeno i sveštenici zena. Zen budizam je kao svoju filozofiju prihvatila japanska klasa samuraja, primenjujući zen u veštinama borenja, isto onako kao i u umetnosti. Sinolog i japanolog Dejan Razić (1935 – 1986) bio je pokretač izučavanja kineskog i japanskog jezika i kulture u Jugoslaviji i utemeljivač odseka za kineski i japanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Rodio se u Kanjiži, školovao u Beogradu, a već u dvadesetoj godini nastavio studije prvo u Londonu, a kasnije u Sidneju u Australiji. Kao australijski postdiplomac studirao je na univerzitetu Vaseda u Tokiju od 1964. do 1966. godine, gde je pohađao predavanja iz savremene japanske književnosti i istorije japanske drame. Magistrirao je 1967. u Sidneju i radio kao lektor i predavač japanskog i kineskog jezika na univerzitetima u Sidneju I Brizbejnu. U Beograd se vratio 1971. godine, a već u februaru 1972. godine počeo sa predavanjima na kursevima kineskog i japanskog jezika na Kolarčevom narodnom univerzitetu, prvim stalnim kursevima ovih orijentalnih jezika u Jugoslaviji. Od 1974. godine, kada su osnovani lektorati za kineski i japanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, postao je predavač na njima i tako pokretač ovih grana orijentalnih nauka kod nas. Doktorirao je 1982. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu sa tezom „Naturalizam u savremenoj japanskoj književnosti“. Preveo je nekoliko romana, više desetina pripovedaka, stotinak pesama, nekoliko drama, eseja i drugih književnih tekstova sa japanskog jezika. Napisao je nekoliko knjiga, eseja i mnogo tekstova u časopisima o japanskoj i kineskoj književnosti i ovim orijentalnim jezicima. Uprkos ranoj smrti, u pedeset prvoj godini života, i dalje je kod nas neprevaziđen po obimu i kvalitetu prevoda i radova o kulturi Japana i Kine.

tvrd povez Ruski jezik 1970g 720 strana veoma lepo očuvana Prevod sa engleskog na ruski Књига Ф. Хартмана, једног од водећих стручњака за теорију диференцијалних једначина, настала је на основу различитих курсева, које је аутор више пута давао студентима и постдипломцима различитих специјалности. Само његова прва поглавља обухватају традиционални материјал, у овом или оном облику укључен у све уџбенике. Следи приказ квалитативне теорије диференцијалних једначина, у којој је од посебног интереса круг питања везаних за теорему о понашању дифеоморфизма у околини фиксне тачке. И, коначно, остатак књиге посвећен је конкретнијим питањима (асимптотска интеграција система који су блиски линеарним, једначинама другог реда, дихотомији, итд.). Вежбе (које садрже проблеме различите тежине, неке са решењима) играју посебну улогу у овој књизи. Они не само да омогућавају читаоцу да провери како је савладао градиво, већ му указују и на могуће правце даљег развоја теорије. Ширина обухвата материјала, систематичност и јасна презентација чине књигу добрим уџбеником за студенте високошколских установа, међутим, стручњаци ће у њој пронаћи и много вредних и занимљивих ствари.

Autor - osoba Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Naslov Roman Miloša Crnjanskog : problem univerzalnog iskaza / Nikola Milošević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1970 (Beograd : Kultura) Fizički opis 259 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 63 ; knj. 427 ISBN (Karton) Predmetne odrednice Crnjanski, Miloš, 1893-1977 – Romani Nikola Milošević (Sarajevo, 17. april 1929 – Beograd, 24. januar 2007) bio je srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke. Nikola Milošević je rođen u Sarajevu 1929. godine, gimnaziju je završio u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Na istom fakultetu je magistrirao i doktorirao. Bio je redovni profesor Teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1969. godine do penzionisanja. Za redovnog člana SANU izabran je 1994. godine. Posebno se angažovao 1968. na studentskim demonstracijama. Zapamćen je po svojim svakodnevnim, ironičnim i duhovitim komentarima uvodnih članaka lista „Politika“. Bio je jedan od intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke, lider Srpske liberalne stranke, oštri kritičar režima Slobodana Miloševića, a od 2003. godine bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije. Preminuo je u Beogradu 24. januara 2007. godine posle duge i teške bolesti u 78. godini života. U svom plodnom radu bavio se filozofijom, književnim radom, publicistikom i književnom kritikom. Bio je predsednik Zadužbine „Miloš Crnjanski“. Autor je više knjiga, književno istorijskih i književno teorijskih studija, kao i velikog broja eseja, predgovora, recenzija i književnih kritika. Učestvovao je u mnogim književnim i političkim javnim tribinama. Napisao je preko dvadeset knjiga filozofske i književno-teorijske tematike, nekoliko knjiga političke tematike i tri romana. U svom književno-teorijskom radu pretežno se bavio hermeneutičkom analizom dela koja se široko smatraju vrhuncem zapadne književnosti (Alber Kami, Migel de Servantes, Dostojevski itd.). Bio je jedan od prvih mislilaca koji je u srpskoj sredini analizirao dela ruske religiozne filozofije (posebno Berđajeva). Takođe se bavio problemima filozofske antropologije, filozofije religije, odnosa između književnosti i filozofije kao i odnosa između ideologije i filozofije (posebno je razmatrao različita pitanja marksističkih ideologija i filozofije). Svoj osobeni pristup književnim delima i filozofskim problemima razvio je još u svojoj prvoj objavljenoj knjizi, Antropološki eseji iz 1964. godine. Od studentskih dana Milošević se bavio filozofskim problemima u književnim delima. Nakon završenih studija predavao je na Odseku za književnost Filozofskog fakulteta (docnijem Filološkom fakultetu). Tu je predavao kurseve iz oblasti teorije književnosti, specijalističke kurseve o Dostojevskom i antičkoj poetici. Važio je za dobrog predavača cenjenog među svojim studentima. O njemu kao predavaču posebno je povoljno pisao njegov student Milo Lompar. Milošević je rado držao i javna predavanja o različitim filozofskim temama. Tokom 80-ih godina 20. veka bio je jedan od najaktivnijih predavača na javnim predanjima (po broju predavanja ispred njega su bili Branko Pavlović i Vladeta Jerotić). Tumačeći različita književna dela razvio je specifični metod književne hermeneutike gde je nastojao, pronalazeći nedoslednosti u filozofskim i književnim delima (u filozofskim delima te protivurečnosti se, po Miloševićevoj mišljenju, sastoje u logičkoj nedoslednosti dok se u književnim delima sastoje u neubedljivoj psihološkoj motivaciji likova), da otkrije i protumači psihološku ili ideološku motivisanost tvorca određenog dela. Teorijski doprinos Psihologija znanja i filozofska antropologija bile su predmet naučno-filozofskog rada Nikole Miloševića, pretočenog u dvadesetak knjiga, počev od dela „Ogledi iz antropologije“ („Antropološki eseji“) za koje je dobio NOLIT-ovu nagradu 1964. godine, pa do knjige „Istina i iluzija“ (2001). Ostajući dosledan svom putu istine i poštenja, odbio je svojevremeno da primi Nagradu „Isidora Sekulić“ i Oktobarsku nagradu grada Beograda. Rodonačelnik je filozofije diferencije, odnosno učenja koje se može sažeti na sledeći način: Sve ono što spoznajemo uvek je diferencirano, ali nikada na isti način i u istoj meri. Kroz ovakvu diferenciranu optiku valja sagledavati i odnos psiholoških i socijalnih činilaca, problem slobode volje i slobode izbora. Ukazao je i u svojim delima dokazao da uvek bira neka određena ličnost, sa određenim duševnim sklopom, te da tu ličnost opredeljuje psihološki činilac koji (unapred) određuje za koju će se mogućnost ličnost opredeliti („Ideja slobodnog izbora podrazumeva da je podjednako moguće i ono što se dogodilo i ono što se nije dogodilo, a tako ne može biti“ – Istina i iluzija; Skica za moj pogled na svet). Psihološka struktura jedne ličnosti je određena, determinisana, za razliku od „ljudske prirode“, neodređenog termina dobijenog neosnovanom hipergeneralizacijom. Pokušao je Nikola Milošević da zasnuje i jednu novu disciplinu – psihologiju znanja, koja bi se bavila odnosima između duhovnih tvorevina i psihičkih činilaca, kroz sagledavanje čitave lepeze „različitih odnosa zavisnosti između teorijske i umetničke stvarnosti s jedne strane, i psihološke ravni s druge strane“. Zaključio je da svaka usmerenost pretpostavlja neki ugao gledanja, a samim tim i neki ugao deformacije, tako da se nužno javlja jednostranost, na koju opet deluju različiti psihološki činioci koji obitavaju u duševnom sklopu svih stvaralaca. Psihologija znanja pretpostavlja imanentnu analizu, koja podrazumeva traganje za protivrečnostima u sklopu neke teorijske tvorevine, ali ne ostaje zarobljena u njenim okvirima. Najpoznatije su mu knjige: Antropološki eseji, Roman Miloša Crnjanskog, Negativan junak, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Andrić i Krleža kao antipodi, Zidanica na pesku, Šta Lukač duguje Ničeu, Filozofija strukturalizma, Dostojevski kao mislilac, Marksizam i jezuitizam, Psihologija znanja, Antinomija marksističkih ideologija, Pravoslavlje i demokratija Carstvo Božije na zemlji. Filozofija diferencije Ima li istorija smisla Filozofija i psihologija Nit Miholjskog leta Kutija od orahovog drveta Senke minulih ljubavi Profesor Milošević je svoju ličnu biblioteku sa više hiljada knjiga zaveštao Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Njegova supruga i sin predali su knjige, prepisku, beleške i ostalu Nikolinu zaostavštinu ovom fakultetu, na kojem je tako formiran Legat profesora Miloševića. Nagrada „Nikola Milošević“ Dodeljuje se za dostignuća u oblasti teorije književnosti i umetnosti. Nagrada postoji od 2002. godine a 2007. je dobila ime po Nikoli Miloševiću. Dobitnica nagrade za 2014. istovremena i prva žena je Jasmina Ahmetagić, a za 2016. dobitnica je Jelena Pilipović. Dobitnik za 2018. godinu je Jovan Babić za delo „Ogledi o odbrani”, a za 2019. godinu Nenad Nikolić za delo „Identitet srpske književnosti Priča o književnoistorijskoj ideji”. Dobitnik za 2020. godinu je Novica Milić za knjigu „Politička naratologija - ogled o demokratiji” u izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada. Dobitnik za 2021. godinu je Gorana Raičević za monografiju „Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog” u izdanju „Akademske knjige”. MG90

Otkrijte jezik poslovnog programiranja Šta ćete naučiti? Pisaćete modularne Java aplikacije u novom sistemu modula. Izvršićete migraciju postojećih Java aplikacija u modularne aplikacije. Naučićete kako se koristi G1 sakupljač „smeća“ (garbage collector) da biste mogli da iskoristite performanse vaših aplikacija. Koristićete opcije koje se nalaze u novom Java komandnom okruženju. Testiraćete efikasnost vaše aplikacije pomoću alatki JVM-a. Videćete na koji način Java 9 obezbeđuje podršku za http 2.0 standard. Koristićete nove interfejse API za obradu procesa. Otkrićete dodatna poboljšanja i funkcije koje obezbeđuje Java 9. Opis knjige Java 9 i nove funkcije u njemu poboljšavaju Javu - jedan od jezika koji programeri najčešće koriste za izgradnju robusnih softverskih aplikacija. U Javi 9 je stavljen poseban naglasak na integraciju modularnosti pomoću alatke Jigsaw. Ova knjiga predstavlja jednostavno uputstvo za učenje Java 9 programskog jezika. Dati su pregled i objašnjenje novih funkcija koje su uvedene u jezik Java 9 i važnosti novih interfejsa API i poboljšanja. Neke od novih funkcija Jave 9 su inovativne, pa, ako ste iskusni programer, moći ćete, ukoliko ih naučite, da izradite ekonomičniju poslovnu aplikaciju. Date su nove praktične smernice za primenu novostečenog znanja u vezi sa Javom 9 i dodatne informacije o budućem razvoju Java platforme. Ova knjiga će vam pomoći da poboljšate produktivnost, tako što ćete vašu aplikaciju učiniti bržom. Kada naučite najbolje tehnike koja se koriste u Javi, moći ćete da rešavate programerske probleme u vašoj organizaciji. Nakon što pročitate ovu knjigu, znaćete važne koncepte ne samo Jave 9, već i programiranja pomoću ovog sjajnog programskog jezika. Autori Dr Edward Lavieri Dr Edward Lavieri je istaknuti dizajner igara i programer sa odličnim akademskim obrazovanjem. Doktorirao je kompjuterske nauke na Tehničkom univerzitetu u Koloradu, magistrirao je upravljanje informacionim sistemima na Univerzitetu Bowie State i upravljanje operacijama na Univerzitetu Arkanzas i stekao je diplomu učitelja na Univerzitetu Capella. Organizuje kurseve kompjuterskih nauka od 2002. godine. Lavieri se povukao iz američke mornarice kao šef komande, posle 25 godina službe. Kao osnivač i kreativni direktor studija za dizajn i razvoj softvera „three19“, konstantno dizajnira i razvija softvere. Koristi različite softvere i programerske alatke za razvoj igara. Velika je njegova strast prema razvoju sistema za adaptivno učenje, edukativnih igara i mobilnih aplikacija. Lavieri je autor knjiga „Adaptive Learning for Educational Game Design“ (CreateSpace), „Getting Started with Unity 5“ (Packt Publishing), „LiveCode Mobile Development HOTSHOT“ (Packt Publishing), „LiveCode Mobile Development Cookbook“ (Packt Publishing) i „Software Consulting: A Revolutionary Approach“ (CreateSpace), a bio je i tehnički urednik knjige „Excel Formulas and Functions for Dummies“ (Wiley Publishing). Takođe je organizovao kurseve kompjuterskih nauka, informacionih sistema i razvoja igara. Peter Verhas Peter Verhas je viši programer i projektant softverskih sistema, sa više od 30 godina iskustva u razvoju softvera. Trenutno radi za kompaniju EPAM kao viši programer - učestvuje u mnogim korisničkim projektima i edukativnim aktivnostima te kompanije. Piše tehnički blog i posvećen je razvoju softvera otvorenog koda. Koristi programski jezik Java od 2005. godine i piše knjige za programersku zajednicu Java Code Geeks. Sadržaj 1: Pregled Jave 9 2: Otkrivanje Jave 9 3: Poboljšanje jezika Java 9 4: Izrada modularnih aplikacija pomoću Jave 9 5: Migriranje aplikacija pomoću Java Shella 6: Eksperimentisanje sa Java Shellom 7: Prednosti novog podrazumevanog skupljača „smeća“ G1 8: Merenje performansi aplikacija na mikro nivou pomoću JMH-a 9: Upotreba interfejsa API za obradu procesa 10: Precizno praćenje steka 11: Nove alatke i poboljšanje postojećih alatki 12: Konkurentno i reaktivno programiranje 13: Bezbednosna poboljšanja 14: Flegovi komandne linije 15: Najbolja praksa u Javi 9 16: Smernice za budući razvoj Java platforme Povez knjige : bro širani Strana :447 Pismo : latinica

Prvo izdanje, s posvetom i potpisom Nikole Miloševića. Veoma dobro očivano! Autor - osoba Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Naslov Antropološki eseji / Nikola Milošević Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1964 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 325 str. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂSazvežđa ; 7 (Broš.) Predmetne odrednice Književnost – Esejistika SADRŽAJ Filozofija i neuroza u Zabeleškama iz podzemlja Alber Kami između lucidnosti i nostalgije za apsolutnim Volja za moć u delu Albera Kamija Antropološki problem u Tolstojevom romanu Rat i mir Psihološki vid Oblomovštine Don Kihot i nihilizam Antropološki vid Andrićevog književnog stvaralaštva Pojam alibija u umetnosti Ogled iz antropologije Jedan teorijski osvrt na moje antropološke eseje Nikola Milošević (Sarajevo, 17. april 1929 – Beograd, 24. januar 2007) bio je srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke. Nikola Milošević je rođen u Sarajevu 1929. godine, gimnaziju je završio u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Na istom fakultetu je magistrirao i doktorirao. Bio je redovni profesor Teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1969. godine do penzionisanja. Za redovnog člana SANU izabran je 1994. godine. Posebno se angažovao 1968. na studentskim demonstracijama. Zapamćen je po svojim svakodnevnim, ironičnim i duhovitim komentarima uvodnih članaka lista „Politika“. Bio je jedan od intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke, lider Srpske liberalne stranke, oštri kritičar režima Slobodana Miloševića, a od 2003. godine bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije. Preminuo je u Beogradu 24. januara 2007. godine posle duge i teške bolesti u 78. godini života. U svom plodnom radu bavio se filozofijom, književnim radom, publicistikom i književnom kritikom. Bio je predsednik Zadužbine „Miloš Crnjanski“. Autor je više knjiga, književno istorijskih i književno teorijskih studija, kao i velikog broja eseja, predgovora, recenzija i književnih kritika. Učestvovao je u mnogim književnim i političkim javnim tribinama. Napisao je preko dvadeset knjiga filozofske i književno-teorijske tematike, nekoliko knjiga političke tematike i tri romana. U svom književno-teorijskom radu pretežno se bavio hermeneutičkom analizom dela koja se široko smatraju vrhuncem zapadne književnosti (Alber Kami, Migel de Servantes, Dostojevski itd.). Bio je jedan od prvih mislilaca koji je u srpskoj sredini analizirao dela ruske religiozne filozofije (posebno Berđajeva). Takođe se bavio problemima filozofske antropologije, filozofije religije, odnosa između književnosti i filozofije kao i odnosa između ideologije i filozofije (posebno je razmatrao različita pitanja marksističkih ideologija i filozofije). Svoj osobeni pristup književnim delima i filozofskim problemima razvio je još u svojoj prvoj objavljenoj knjizi, Antropološki eseji iz 1964. godine. Od studentskih dana Milošević se bavio filozofskim problemima u književnim delima. Nakon završenih studija predavao je na Odseku za književnost Filozofskog fakulteta (docnijem Filološkom fakultetu). Tu je predavao kurseve iz oblasti teorije književnosti, specijalističke kurseve o Dostojevskom i antičkoj poetici. Važio je za dobrog predavača cenjenog među svojim studentima. O njemu kao predavaču posebno je povoljno pisao njegov student Milo Lompar. Milošević je rado držao i javna predavanja o različitim filozofskim temama. Tokom 80-ih godina 20. veka bio je jedan od najaktivnijih predavača na javnim predanjima (po broju predavanja ispred njega su bili Branko Pavlović i Vladeta Jerotić). Tumačeći različita književna dela razvio je specifični metod književne hermeneutike gde je nastojao, pronalazeći nedoslednosti u filozofskim i književnim delima (u filozofskim delima te protivurečnosti se, po Miloševićevoj mišljenju, sastoje u logičkoj nedoslednosti dok se u književnim delima sastoje u neubedljivoj psihološkoj motivaciji likova), da otkrije i protumači psihološku ili ideološku motivisanost tvorca određenog dela. Teorijski doprinos Psihologija znanja i filozofska antropologija bile su predmet naučno-filozofskog rada Nikole Miloševića, pretočenog u dvadesetak knjiga, počev od dela „Ogledi iz antropologije“ („Antropološki eseji“) za koje je dobio NOLIT-ovu nagradu 1964. godine, pa do knjige „Istina i iluzija“ (2001). Ostajući dosledan svom putu istine i poštenja, odbio je svojevremeno da primi Nagradu „Isidora Sekulić“ i Oktobarsku nagradu grada Beograda. Rodonačelnik je filozofije diferencije, odnosno učenja koje se može sažeti na sledeći način: Sve ono što spoznajemo uvek je diferencirano, ali nikada na isti način i u istoj meri. Kroz ovakvu diferenciranu optiku valja sagledavati i odnos psiholoških i socijalnih činilaca, problem slobode volje i slobode izbora. Ukazao je i u svojim delima dokazao da uvek bira neka određena ličnost, sa određenim duševnim sklopom, te da tu ličnost opredeljuje psihološki činilac koji (unapred) određuje za koju će se mogućnost ličnost opredeliti („Ideja slobodnog izbora podrazumeva da je podjednako moguće i ono što se dogodilo i ono što se nije dogodilo, a tako ne može biti“ – Istina i iluzija; Skica za moj pogled na svet). Psihološka struktura jedne ličnosti je određena, determinisana, za razliku od „ljudske prirode“, neodređenog termina dobijenog neosnovanom hipergeneralizacijom. Pokušao je Nikola Milošević da zasnuje i jednu novu disciplinu – psihologiju znanja, koja bi se bavila odnosima između duhovnih tvorevina i psihičkih činilaca, kroz sagledavanje čitave lepeze „različitih odnosa zavisnosti između teorijske i umetničke stvarnosti s jedne strane, i psihološke ravni s druge strane“. Zaključio je da svaka usmerenost pretpostavlja neki ugao gledanja, a samim tim i neki ugao deformacije, tako da se nužno javlja jednostranost, na koju opet deluju različiti psihološki činioci koji obitavaju u duševnom sklopu svih stvaralaca. Psihologija znanja pretpostavlja imanentnu analizu, koja podrazumeva traganje za protivrečnostima u sklopu neke teorijske tvorevine, ali ne ostaje zarobljena u njenim okvirima. Najpoznatije su mu knjige: Antropološki eseji, Roman Miloša Crnjanskog, Negativan junak, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Andrić i Krleža kao antipodi, Zidanica na pesku, Šta Lukač duguje Ničeu, Filozofija strukturalizma, Dostojevski kao mislilac, Marksizam i jezuitizam, Psihologija znanja, Antinomija marksističkih ideologija, Pravoslavlje i demokratija Carstvo Božije na zemlji. Filozofija diferencije Ima li istorija smisla Filozofija i psihologija Nit Miholjskog leta Kutija od orahovog drveta Senke minulih ljubavi Profesor Milošević je svoju ličnu biblioteku sa više hiljada knjiga zaveštao Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Njegova supruga i sin predali su knjige, prepisku, beleške i ostalu Nikolinu zaostavštinu ovom fakultetu, na kojem je tako formiran Legat profesora Miloševića. Nagrada „Nikola Milošević“ Dodeljuje se za dostignuća u oblasti teorije književnosti i umetnosti. Nagrada postoji od 2002. godine a 2007. je dobila ime po Nikoli Miloševiću. Dobitnica nagrade za 2014. istovremena i prva žena je Jasmina Ahmetagić, a za 2016. dobitnica je Jelena Pilipović. Dobitnik za 2018. godinu je Jovan Babić za delo „Ogledi o odbrani”, a za 2019. godinu Nenad Nikolić za delo „Identitet srpske književnosti Priča o književnoistorijskoj ideji”. Dobitnik za 2020. godinu je Novica Milić za knjigu „Politička naratologija - ogled o demokratiji” u izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada. Dobitnik za 2021. godinu je Gorana Raičević za monografiju „Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog” u izdanju „Akademske knjige”. MG48

Autor - osoba Sibinović, Miodrag, 1937-2020 = Sibinović, Miodrag, 1937-2020 Naslov Original i prevod : uvod u istoriju i teoriju prevođenja / Miodrag Sibinović ; [pogovor Branko Kitanović] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Privredna štampa, 1979 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 191 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kitanović, Branko (Koža) Napomene Tiraž 2.000 Pogovor: str. 187-189 Registar. Predmetne odrednice Lingvistika -- Prevođenje Književno prevođenje -- Srpska književnost Prevođenje Ova knjiga predstavlja pokušaj da se, na osnovu postojeke literature, na osnovu analize izvornog materijala iz naše prevodne književnosti, kao i na osnovu piščevog neposrednog prevodilačkog iskustva, naši čitaoci informišu i uvedu u osnovne probleme istorije, teorije i kritike opšteg i književnog prevođenja. U prvom delu knjige je skica istorijskog razvoja prevođenja u teorijske misli o prevođenju do početka XX veka (poglavlje posvećeno opštoj istoriji teorijske misli o prevođenju do XX veka rađeno je na osnovu šireg izbora literature koja se bavi istorijom prevođenja, a naročito na osnovu materijalom bogate knjige P. I. Kopanjeva „Pitanja istorije i teorije književnog prevođenja“, Minsk 1972). Drugi deo donosi informativni pregled savremenih tokova nauke o prevođenju, sa željom da se u njemu daju neke osnovne informacije koje mogu biti od koristi i nastavnicima stranih jezika u izvođenju nastavnog programa za prevodioce i inokorespondente u drugoj fazi srednjeg obrazovanja, ali pre svega uz pokušaj da se u postojećem obilju koncepcija i različitih modela daju podaci o čvornim tačkama jednog mogućeg otvorenog teorijskog sistema koji je dovoljno fleksibilan da bi mogao obuhvatiti raznorodno probleme procesa u rezultata prevođenja, bilo da su ti problemi već rešeni, bilo da za njih tek treba tražiti rešenja. Treći deo knjige donosi četiri poglavlja posvećena nekim specifičnim problemima književnog prevođenja. Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 – Beograd, 26. jul 2020) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja. Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu. Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Preminuo je 26. jula 2020. Projekti Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost – Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi XX veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama XX veka (1995) i Jesenjin na kraju XX veka (1997). Dostignuća Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju – dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine XIX veka i o ruskoj poeziji sredine XIX veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku – u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj. Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije. Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine XX veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“. Nagrade Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012) i Slavističkog društva Srbije (2017). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Paіdeіa“, Beograd, 1999. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/“Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. X-XXI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Paіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću U književnom časopisu „Istok“ br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V. N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)... MG74 (N)

k6 Autor:: Marej Stajn Žanrovi:: Popularna nauka, Psihologija Izdavač:: Laguna Broj strana: 275 strana Format: 13x20 cm „Jungova mapa duše iznedrila se iz kurseva koje sam godinama držao na Institutu K. G. Jung u Čikagu. Za mene je bio izazov da dam pregled najvažnijih aspekata Jungove teorije psihe, i to bez pojednostavljivanja, ali i bez dodatnog usložnjavanja. Knjiga je namenjena početnicima, da ih uvede u analitičku psihologiju, kao i onima koji su sa njom već upoznati, ali nemaju jasnu sliku. Danas se ova knjiga naširoko koristi kao priručnik. Nadam se da je ljudi mogu čitati i samo čistog zadovoljstva radi.Jungovi radovi promenili su moj život i živote mnogih ljudi sa kojima sam bio u dodiru poslednjih četrdeset godina. Ukoliko sam kadar da ohrabrim druge da zađu dublje u Jungova pisanija, smatraću svoja nastojanja značajnim. Jungovo delo je izdašno, od velike je važnosti i zaokupiće mnoge naraštaje da u potpunosti pročiste i zaokruže njegovo značenje, kako za svakog čoveka ponaosob, tako i za različite kulture širom sveta.“– iz intervjua koji je autor dao povodom izlaska ove knjige na srpskom jeziku

Odlično stanje Miodrag Sibinović ORIGINAL I PREVOD / Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Original i prevod - Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Miodrag Sibinović Izdavač: Privredna štampa, Beograd 1979; Detaljnije: tvrd povez, strana 192, 20cm Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 — 26. jul 2020[1]) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja.[2] Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu.[3] Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Projekti[uredi | uredi izvor] Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost — Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi HH veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama HH veka (1995) i Jesenjin na kraju HH veka (1997). Dostignuća[uredi | uredi izvor] Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju — dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine HIH veka i o ruskoj poeziji sredine HIH veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku — u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj.[4] Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije.[5] Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži.. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine HH veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“.[6] Nagrade[uredi | uredi izvor] Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012.) i Slavističkog društva Srbije (2017.). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige[uredi | uredi izvor] Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda[uredi | uredi izvor] Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Raіdeіa“, Beograd, 1999.. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/„Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. H–HHI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Raіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću[uredi | uredi izvor] U književnom časopisu `Istok` br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću[7]: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V.N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)...

C# osnove programiranja C# osnove programiranja količina ISBN: 978-86-7991-395-1 Kategorije: ., Programski jezici i Programiranje Autor: Rob Miles Broj strana: 512 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: B5 Godina izdavanja: 2017 Opis Postanite C# programer – i zabavite se dok to radite! Počnite sa pisanjem softvera kojim rešavate stvarne probleme, iako nemate nikakvo programersko iskustvo! Ova lako čitljiva knjiga omogućava da učite onako kako to vama najviše odgovara, pri čemu stičete veštine za građenje jedinstvenih i korisnih programa. Microsoft je potpuno preradio priručnik o programiranju za početnike, u koji su ugrađena sva saznanja o tome kako današnji početnici uče i zašto su neke druge knjige manje uspešne. Knjiga C# osnove programiranja ispunjena je novinama, od već napravljenih „Snaps” osnovnih funkcija, do projekata nazvanih „Neka se nešto dešava”. Bez obzira na to da li ste potpuni početnik ili već imate neka iskustva, ovaj priručnik će moć, uzbuđenje i zabavu koje nudi programiranje staviti tamo gde i pripada: u vaše ruke! Jednostavna, lako čitljiva knjiga u kojoj je sve u vašim rukama! Naučite kako da: – Dobijete besplatne alatke koje su vam neophodne za pravljenje savremenih programa – Radite sa 150 primera programa kojima se prikazuju najvažniji pojmovi – Koristite primer programa kao početnu tačku za svoje programe – Istražite šta se tačno dešava kada se programi izvršavaju – Pristupite razvoju programa sa profesionalnog stanovišta – Koristite moćne prečice za brži rad ugrađene u Microsoft Visual Studio – Ovladate klasama, interfejsima, metodama i ostalim najvažnijim pojmovima – Organizujete programe tako da se lakše prave i poboljšavaju – Preuzmete i odgovorite na unose korisnika – Sačuvate i obrađujete većinu tipova podataka iz stvarnog sveta – Pravite interaktivne igrice koje su zabavne za igranje – Gradite savremene interfejse koje će vaši korisnici voleti – Isprobavate i otklanjate greške u svom kodu – i kako da pre svega izbegnete probleme O ovoj knjizi – Za apsolutne početnike koji nikad nisu napisali nijedan red koda – Za sve one koje su obeshrabrile druge knjige ili kursevi o programiranju za početnike – Za programere koji imaju iskustva u dru­gim programerskim jezicima, ali sada žele da nauče C# O autoru Rob Miles predaje programiranje preko 25 godina. Kao izuzetan stručnjak za jezik C# i vrhunski profesio­nalac za razvoj Microsoft aplikacija, Rob uživa u tome da inspiriše novajlije i iskusne programere. Piše igrice, programe i poeziju, a bio je stručni savetnik u brojnim komercijalnim softverskim projektima. Knjiga je NOVA..... ------------------------------ M

Oblast: Matematika, softver Autor: Strani Autor: Duško Letič Žanr: Matematika, softver Izdavač: Kompjuter Biblioteka Godina izdanja: 2018. Broj strana: 374 Pismo: Latinica Povez: Mek Knjiga je nova. Knjiga MAPLE 2018 - matematika, vizuelizacija, modeliranje, simulacija predstavlja plod višegodišnjeg iskustva autora stečenih najpre u predavanjima koja se održavaju redovno ili periodično studentima tehničkih fakulteta. Pored toga, nezaobilazna su iskustva dobijena na osnovu studioznih konsultacija sa stručnjacima iz ovih oblasti. Koristi se u prvom redu kao podrška nastavi iz predmeta: Matematika, Računarsko projektovanje, Operaciona istraživanja, Računarska grafika i Softverski alati u operacionim istraživanjma. S obzirom da su dati odabrani primeri iz matematike, prirodnih i tehničkih nauka može da se koristi i kao pomoćni udžbenik za inženjerske kurseve, izradu seminarskih, diplomskih, master ili doktorskih radova. Maple pripada grupi opštih matematičkih programskih paketa. Iz tih razloga i njegova potpuna prezentacija u jednoj knjizi je praktično nemoguća. Ovde se izlažu osnove potencijala programa, proširenja i specifičnosti koje su najviše uslovljene programom univerzitetskih studija. Studenti će, svakako, uz odgovarajuća klasična znanja iz algebre i vektorske analize i drugih oblasti matematike i posle ovladavanja veštinama Maple procesiranja, sami moći da eksperimentišu i napreduju na tom polju. Umesto dugačkih deskriptivnih uvoda ili matematičkih dokaza, težilo se pragmatičnom pristupu, kako bi se korisniku jasno i brzo predstavile metode Maple-a. Knjiga obuhvata nekoliko njegovih verzija, a završava najnovijom ver. 2018. Redosled pojedinih poglavlja omogućuje postepeno prihvatanje matematike kako se ona tretira kompjuterskim metodama, pre svega, oslanjajući se na referencu [26]. Svako poglavlje obraĎuje se odabranim egzaktnim primerima iz matematike, prirodnih i tehničkih nauka, bez posebnih dokaza svojstvenoj `čistoj` matematici. Mnogi primeri su izabrani iz domaćih ili stranih referenci sistematizovanih na kraju predmetnog poglavlja. Knjiga je sistematizovana u jedanaest poglavlja Generalno, svi modeli koji su prezentovani u knjizi mogu se naći u elektronskoj formi u Maple-ovim formatima zapisa. Zahvaljujem se svima onima koji su pojedine delove knjige pregledali i dali sugestije za poboljšanja u različitim fazama njenog nastajanja. Posebnu zahvalnost dugujem recenzentu knjige prof. dr Ivani Berković, sa Univerzitet u Novom Sadu, Tehničkog fakultet ``Mihajlo Pupin`` u Zrenjanin. Autor se, takođe, zahvaljuje i Mr Srđanu Šereru prof. engleskog jezika - lektoru na korisnim sugestijama pri ukupnoj redakciji ovog udžbenika.

57732) SKALP AKUPUNKTURA , Časlav Hadži Nikolić , Grafos Beograd 1983 , Uvod u praktični rad ; Akupunktura skalpa je nov metod čija istorija nije ispunila ni čitavu deceniju. Njena istorija počela je u bolnici Čišan u provenciji Sansi u severnoj Kini. Vezana je za ime doktora Ciao Šunfa, specijaliste za neurofiziologiju i tradicionalnu kinesku medicinu. Prvi put je sa uspehom primenjena septembra 1971 godine na pacijentu koji je imao slabost desne polovine tela uzrokovane promenama na krvnim sudovima mozga. Iz bolnice Čišan metod akupunkture skalpa preneo se u druge zdravstvene ustanove provincije, a zatim i u bolnice drugih delova Kine da bi najzad prešao njene granice i, osvojivši najpre okolne zemlje, prešao na Zapad gradeći svoj glavni bastion Francuskoj. U Jugoslaviji se primenjuje poslednjih godina, ali još uvek u ograničenom obimu. Naši lekari školovani u zemlji i inostranstvu obučavaju se na relativno kratkim kursevima usmerenim uglavnom ka korporalnoj akupunkturi. Sa skalp-akupunkturom upoznaju se letimično tokom nekoliko časova tako da ovo upoznavanje ostaje samo na grubo informativnom nivou. S obzirom na ograničen broj ustanova i pojedinaca koji primenjuju skalp-akupunkturu, mali broj lekara uspeva da produbi svoja znanja iz ove oblasti. Literatura je takođe oskudna, a na našem jeziku, koliko je meni poznato, uopšte je nema. Knjigu sam podelio na tri poglavlja. U prvom delu sam pomenuo osnovne tehničke principe manipulisanja iglama i primenu ovih tehničkih detalja na skalp-akupunkturu. U drugom delu su opisane zone stimulacije odnosno prikazan način njihovog preciznnog određivanja. Treće poglavlje predstavlja izbor indikacija u kojima se primenjuje sklap-akupunktura. S tim u vezi pomenuo bih nešto što mi se čini dosta značajnim. Prvo, iako je u odnosu na druge oblike akupunkture skalp-akupunktura bliža zapadnim poimanjima medicine, ipak stalno treba imati na umu da je ona zasnovana na tradicijama kineske medicine, te da stoga izvesne zone sa njihovim lokacijama i indikacijama treba posmatrati upravo u kontekstu principa kineske tradicionalne medicine a ne u odnosu na nama dobro poznate anatomsko-fiziološke detalje. Autor mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ilustrovano, latinica, 132 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zvonko Marić (Bujanovac, 2. novembar 1931 — Beograd, 18. oktobar 2006) bio je srpski fizičar i akademik. Biografija Rođen je kao drugo od troje dece Blagoja i Nadežde Marić. Njegov mlađi brat je bio lekar Predrag Marić.[1] Osnovnu školu i gimnaziju je završuo u Leskovcu. Studirao je fiziku na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1955. godine. Zvanje doktora nauka stekao je 1960. godine, odbranivši tezu „Disperzija svetlosti na atomskim jezgrima“. Posle Drugog svetskog rata bio je jedan od prvih 15 doktora nauka iz oblasti fizike na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu [2] i jedan od pionira razvoja fizike u Beogradu. Nakon diplomiranja zaposlio u Institutu za nuklearne nauke u Vinči, gde je radio u laboratoriji za teorijsku fiziku. Nepunih godinu dana po dolasku u Vinču, Marić je upućen na specijalizaciju u Institutu za teorijsku fiziku u Kopenhagenu, u Danskoj, gde je proveo dve godine baveći se teorijom molekularnih modela. Po povratku sa studijskog usavršavanja i odbrane doktorske teze, u je Vinči rukovodio laboratorijom za teorijsku fiziku. Godine 1961. prvi studenti fizike upisuju se na Univerzitet u Novom Sadu. U tom periodu je sa još nekoliko kolega organizovao specijalističke studije. Istovremeno se bavio i pedagoškim radom na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, gde je držao kurseve na redovnoj i postdiplomskoj nastavi. U Institut za fiziku prešao je 1972. godine Kao profesor po pozivu, predavao je u Institutu za nuklearnu fiziku „Orsej“ u Francuskoj. U više navrata boravio je i u Evropskom centru za nuklearna istraživanja CERN u Ženevi i u Institutu za nuklearne nauke u Dubni, u Sovjetskom Savezu. Svojim referatima je učestvovao na više naučnih i stručnih skupova u zemlji i svetu. Njegova naučna delatnost posvećena je nuklearnoj, atomskoj i molekularnoj fizici, kao i problemima zasnivanja kvantne mehanike i statističke fizike. Objavio je više naučnih radova - i na srpskom i na stranim jezicima. Za svoj rad dobio je više priznanja. Redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1991. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Priredio mr.ing. Vojislav lalić-Petrić kao NOVA sa potpisom/posvetom Neveke Petrić namenjene Vasi Peštercu predsedniku udruženja pisaca Srbije Nevenka Petrić (Maslovare, 11. mart 1927 — Beograd, 27. decembar 2015) Po završetku osnovne škole pošla je u srednju Žensku građansku školu u Banjaluci, ali s obzirom da je Drugi svetski rat u Jugoslaviji počeo 6. aprila 1941. godine, sve škole su prestale sa radom do oslobođenja 1945.[1] godine, pa je prekinuto i Nevenkino školovanje. Posle napada fašističke Nemačke na Jugoslaviju, njene slobodoljubive snage počele su dizati ustanak protiv okupatora, pa je tako i Nevenkina cela porodica odmah 1941. godine stupila u prve redove, a sa njima i Nevenka, koja je tada imala 14 godina. Narodnooslobodilačka borba 1941—1945. U Narodnooslobodilačkoj borbi Jugoslavije (1941—1945), protiv nemačke okupacije i njihovih sledbenika, Neveka Petrić bila je borac, a vrlo brzo postaje omladinski rukovodilac u četi, bataljonu, odredu, a nešto kasnije i na okrugu Banjaluke, a potom i celoj centralnoj Bosni. Radila je na osnivanju omladinske antifašističke organizacije, kako na slobodnoj, tako i na neoslobođenoj teritoriji i to i na terenu i u vojsci, pošto su, posle izvesnog vremena, pored dva postojeća odreda, banjalučkog i prnjavorskog, osnivani i novi na području centralne Bosne – vlašićki, travnički, uzlomački, dobojski, derventski, tešanjski i drugi, a znatno kasnije i srednjobosanske brigade: Četrnaesta, Osamnaesta i Devetnaesta. Nevenka Petric, 1945. godine Na prvoj okružnoj konferenciji antifašističke omladine za okrug Banjaluku, Nevenka je izabrana za prvog predsednika omladine (USAOJ-a - Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije) za okrug Banja Luku, a nešto kasnije na Okružnoj konferenciji omladine cele centralne Bosne, održanoj u Tesliću, septembra 1944. godine, takođe je izabrana za predsednika omladine (USAOJ-a) za celu centralnu Bosnu. Tako je Nevenka Perić bila aktivno politički angažovana, kako među omladinom na terenu celog okruga centralne Bosne, tako i u svim vojnim odredima koju su tokom rata osnivani na području centralne Bosne: banjalučkom, uzlomačkom, motajničkom, prnjavorskom, vlašićkom, srbačkom, teslićko-tešanjskom i drugim, koji su tokom rata osnivani. Kako je u proleće 1944. godine, 2, 3. i 4. maja održan Drugi kongres USAOJ-a u Drvaru, Nevenka Petrić je bila veoma angažovana u pripremama i predvodila je delegate antifašističke omladine toga kraja koji su bili izabrani za ovaj kongres. Posle oslobođenja Odmah po oslobođenju u proleće 1945. godine, Neveka Perić je raspoređena na rad u oslobođenoj Banjaluci, 22.04.1945. godine i postavljenja je za prvog predsednika omladine grada Banjaluke, u kome je uskoro izabrana za predsednika Okružnog odbora USAOJ-a za okrug Banjaluku. U 1949. postavljena je za organizacionog sekretara, a od 1950. godine izabrana je za predsednika Oblasnog komiteta Narodne omladine za Bosansku krajinu. Sa te dužnosti upućena je u Višu političku školu u Beograd (1951—1953), koju je završila sa odličnim uspehom (10). 1954.godine vraća se u Banjaluku i postavljena je za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u Skupštini grada Banjaluke. 1956. godine prelazi na rad u Beograd gde je postavljena za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u centralnoj beogradskoj opštini – Stari Grad u Beogradu. Zatim je izabrana na Skupštini predstavnika žena svih republika i pokrajina Jugoslavije, održanoj u Zagrebu, 2, 3 i 4 maja 1961. godine, za sekretara Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije. Na toj funkciji je bila dva mandata od po četiri godine i intezivno se bavila i poslovima na međunarodnom planu. U ovom periodu radila je i na poslovima u oblasti nauke i obrazovanja, takođe na nivou Federacije. U 1967. godini izabrana je za potpredsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, a naredne godine za predsednika, sa mandatom od četiri godine. Na istu dužnost je ponovo izabrana za još jedan četverogodišnji predsednički mandat. U svojstvu predsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, obavljala je izborne funkcije i na evropskom i na internacionalnom nivou u oblasti obrazovanja u domenu planiranja porodice. Bila je predstavnik Jugoslavije u toj međunarodnoj organizaciji u Londonu. U tom svojstvu izabrana je za predsednika Evropskog komiteta za obrazovanje Međunarodne federacije za planiranje porodice i za člana odgovarajućeg komiteta na internacionalnom nivou u svojstvu predstavnika Evrope. Takođe je bila član Centralnog Savjeta Međunarodne federacije za planiranje porodice (IPPF – International Planed Parenthood Federation), u svojstvu predstavnika Evrope. Bila je 10 godina direktor međunarodnog kursa UN na temu „Humanization of Relations Beatween Sexes and Responsible Parenthood“ („Humani odnosi među polovima i odgovorno roditeljstvo“), osnovanom pri Rektoratu Univerziteta u Sarajevu, od 1982 – 1992. godine. Učesnici na ovim kursevima bili su iz zemalja u razvoju sa svih kontinenata, a birali su ih i slali na kurseve odgovarajuće ustanove vlada određenih zemalja. Nevenka Petrić bila je i ekspert Ujedninjenih nacija – Fonda UN za populaciona pitanja, u periodu od 1982 – 1992. godine. U tom svojstvu povremeno je bila uključena u realizaciju pojedinih naučno-istraživaćkih projekata u Indiji, Indoneziji, Grčkoj, Rumuniji... Bibliografija Objavila je trinaest knjiga, od toga i jednu trilogiju „I zvijezde smo dosezali“ (1, 2. i 3.), a izdata je biobibliografija objavljenih radova Nevenke Petrić tokom pedeset godina: „Nevenka Petrić: Bibliografija 1945—1995.“ (sa ukupno 893 objavljena rada u navedenom periodu), zatim 1997. godine štampana je knjiga „Sto pedeset godina moje porodice 1855—2005.“, koju je izdao NIP „Radnička štampa“, Beograd, 2006. godine (479 str.). Među objavljenim knjigama je i doktorska disertacija - Dr Nevenka Petrić: „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“ – sa akcentom na ustavnom ljudskom pravu na planiranje porodice u Jugoslaviji, 1987. god. (tiraž 1.500 primeraka). Među objavljenim knjigama su i tri na engleskom jeziku: a) Nevenka Petrić: „The Human Right to Free Choice on Childbirth in the Social Federal Republic of Yugoslavia“, tiraž 500, (1945) - knjiga je prvo objavljena na engleskom jeziku i bila jedan od osnovnih materijala za državnu delegaciju, a zatim i na srpskom: „Pravo čoveka da slobodno odlučuje o rađanju u Socijaliskičkoj Federativnoj Jugoslaviji“ objavljena je u istom tiražu. Ova knjiga poslužila je i kao osnovni materijal za pripreme delegacije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) za Svetski kongres žena, održan u okviru delovanja Ujedinjenih nacija. Nevenka Petrić bila je član te delegacije na Svetskom kongresu žena, održanom u Meksiku 1975. godine. b) Nevenka Petrić: „The Integration of the contens on humanization of relations between the sexes and responsible parenthood into curricula of pedagogic and psychological disciplines for traning of pedagogues, psychologists and teachers“, 1980. tiraž 500. c) Nevenka Petrić: „Children in Yugoslav Socialist Self-Management Society“, 1980, tiraž 500. Objavljena je 21 knjiga u kojima je Nevenka Petrić koautor (12 na srpskom, 1 na makedonskom i 8 na engleskom) i brojne studije i članci na srpskom i stranim jezicima. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 1963. godine, kao vanredni student. Dr. Nevenka Petrić na jednom od mnogobrojnih stručih izlaganja vezanih za planiranje porodice i vaspitanje mladih Doktorirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu na temu, „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“. Knjiga na navedenu temu objavljena je u Sarajevu, „Svijetlost“, 1981. godine, 474 str, tiraž 1500. Nevenka Petrić je autor i četiri zbirke pesama: „Tražih tračak sunca pogledom“, Beograd, 1993, 57 strana, autorsko izdanje; „Zapis na vetru“, Beograd, 1994, 65 strana, autorsko izdanje; „Prolećni akordi“, Beograd, 1994, 79 strana, autorsko izdanje; „Kap rose na cvetku“, Beograd, 1996, 224 strana, izdavač DIK Književne novine – ENCIKLOPEDIJA, Beograd, Kneza Miloša broj 82, tel 011/658-441. U društvenom angažovanju Nevenka Petrić je: Član Udruženja pisaca Srbije i potpredsednik Saveza književnika Jugoslavije; Kao učesnik Narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije, od 1941. do 1945. godine, nosilac je „Spomenice 1941“ i drugih odlikovanja i društvenih priznanja; Član je Komisije za međunarodnu saradnju Republičkog odbora SUBNOR-a Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata 1941-1945 Srbije; Svetska federacija boraca, Pariz, imenovala je Nevenku Petrić za člana svoje Komisije za međunarodnu saradnju; Republički odbor SUBNOR-a Srbije delegirao je Nevenku Petrić za svog predstavnika u Svetskoj federaciji boraca.

Nova, nekorišćena Udžbenik za Tita : Kominterna i pripreme partizanskog rata u Evropi / priređivači Aleksej Timofejev, Milana Živanović Jezik srpski Godina 2018 Institut za noviju istoriju Srbije, 2018 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 527 str. : tabele ; 24 cm Biblioteka Studije i monografije / Institut za noviju istoriju Srbije ; knj. br. 107 Tiraž 300 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 124-135. Predmetne odrednice Gerilski rat -- Evropa -- 19v-20v -- Istorijska građa Partizansko ratovanje -- Evropa -- 20v -- Istorijska građa Knjiga Udžbenik za Tita: Kominterna i pripreme partizanskog rata u Evropi predstavlja značajan doprinos poznavanju istorijskih tokova koji su obeležili ne samo međuratni period naše istorije. Monografska studija i do skora poverljiva dokumenta u Prilogu pružaju priliku istraživačima, kao i široj zainteresovanoj publici da bolje upoznaju segmente srpske, a i balkanske istorije pomenutog perioda. Knjiga je veoma korisna i za bolje razumevanje kasnijeg (ratnog) perioda, u smislu pružanja (traženja) odgovora na prirodu konflikta u Jugoslaviji 1941–1945. između jedinica NOVJ i JVuO. Novo svetlo knjiga baca na diskusije o tome da li se 1941–1945. u Srbiji radilo o spontanom građanskom ratu koji je nastao sekundarno na margini opštenarodnog otpora okupatoru. S druge 220 strane, ona može da pobije i tvrdnje pojedinih autora o tome da je vrhuška partizanskog pokreta bila neuka ili samonikla u poređenju sa njihovim visokoškolovanim protivnicima. Autori su utemeljili činjenicu o tome da su lideri KPJ već uoči izbijanja Dtugog svetskog rata bili pripremljeni za partizansko ratovanje (čak i bolje nego što su za ovu specifičnu granu vojne nauke bili spremni generalštapski oficiri Kraljevine Jugoslavije), a imali su i jasno zactran cilj – pretvaranje imperijalističkog sukoba u građanski rat i pobedu u neizbežnoj oružanoj borbi za vlast. Marija GOLUBOVIĆ ********** Knjiga se sastoji od uvodne monografske studije „Tajne škole Kominterne“ i niza od 35 dokumenata iz Ruskog arhiva za društveno-političku istoriju (RGASPI) koji se nalaze u Fondu Izvršnog komiteta Komunističke internacionale (f. 495). Dokumenta su prema svom sadržaju i geografskoj odrednici grupisana u šest priloga: (1) Materijali korišćeni u nastavi; (2) Organizacija vojno-partizanske nastave; (3) Troškovi, oprema i statistika vojno-partizanskih kurseva IK KI; (4) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Bugarska; (5) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Grčka; (6) Primer antimilitarističkog rada komunističke partije na Balkanu. Jugoslavija. Autor uvodne monografske studije i stručnih komentara je Aleksej Timofejev, dok je dokumenta prevela i priredila za objavljivanje Milana Živanović. Dokumenta su, po rečima autora, prevođena tako da se sačuva „specifičan, arhaičan i donekle rogobatan stil dokumenata, nastalih na ruskom jeziku kao nezvaničnom službenom jeziku Kominterne“, čime je odista i očuvan duh vremena u kojem su nastala. Uvodna monografska studija „Tajne škole Kominterne“ sastoji se od sedam potpoglavlja – Uvodna razmatranja, Srpske tradicije četničkog ratovanja pre Drugog svetskog rata, Organizacija i priprema partizanskog rata u Rusiji do početka Drugog svetskog rata, Uloga Kominterne u organizaciji i pripremi partizanskog rata, Školovanje i priprema jugoslovenskog partizanskog kadra do početka Drugog svetskog rata i Istoriografija o odnosima Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije, Beleške o dokumentima iz Priloga, te spiska literature i spiska skraćenica. Sadržaj uvodne studije predstavlja dobro osmišljeno, dosledno i celovito upoznavanje sa temom kojom se bave dokumenta iz priloga ove knjige. Na početku je odmah pojašnjeno značenje termina partizanski rat, a potom je izložen kratak istorijat ovakvog vida borbe koji nam ukazuje na činjenicu da ona uopšte ne predstavlja novinu sredine XX veka, već se prapočeci, prema rečima autora, mogu uočiti još u Tridesetogodišnjem ratu (1618– 1648), uz dalji razvoj ovog fenomena u XIX i početkom XX veka. U srpskoj tradiciji, ovakav vid borbe, koji se razvijao usled viševekovnog života pod osmanskom vlašću, bio je prisutan kod uskočkog i hajdučkog ratovanja.

manji format 373 strane 1965god Odlično očuvana Francuski jezik У новембру 1955. Рејмонд Арон је одржао на Сорбони први од главних курсева из којих ће бити извучена три његова најпознатија дела. Након осамнаест лекција о индустријском друштву и класној борби , деветнаест лекција његовог курса за годину 1957-1958 – непосредно пре повратка на власт генерала де Гола и преласка на Пету републику –, први пут објављених 1958. године под насловом Социологија индустријских друштава: скицу теорије политичких режима објавио је Галимар 1965. године са насловом овог пута Демократија и тоталитаризам . Ова књига се брзо етаблирала као суштински део француске мисли о тоталитаризму, кроз социолошку амбицију. Рад Рејмонда Арона прати прилично једноставну прогресију. Пре свега, поставља темеље свог методолошког приступа. Затим поставља своју централну тезу по којој је разлика између демократије и тоталитаризма суштински последица унутрашње логике режима. Односи се на нечији начин прихватања или одбијања политичког сукоба. Затим детаљно описује како је, из ове примарне разлике, могуће мапирати разноликост политичких режима. Прва карактеристика његовог приступа је да прати политичку анализу ( стр. 23-33). Термин „политика“ није очигледан јер се односи на веома различите објекте. Тако енглески разликује јавне политике , актере и институције које структурирају политичко поље , од дисциплинског поља које је заинтересовано за јавно одлучивање и социологије организација ( политике ) . Дакле, у француском лексикону постоји стварна несигурност у вези са назначеним објектом. Да ли је у питању означавање појединих сегмената друштвеног уређења или специфичног облика ове друштвене организације у целини? Рејмонд Арон одлучује се у правцу дефиниције блиске Платоновој Политеи : говорити о политичком режиму значи говорити о одређеном обликовању друштва, о одређеној репрезентацији коју оно има о себи – чак и која се намеће актерима, јер перцепција њиховог Града функционише у супротности са перцепцијом коју имају о другим градовима. Дакле, не ради се само о томе да се из даљине уочи постојање феномена независног од људских поступака као што је појава плиме и осеке, већ да се то анализира као феномен који има смисла само из наше перспективе. сопствено искуство другости, у другом речи јер активно учествујемо у искуству. Ова дефиниција политике не изолује политички аспект од друштвеног, верског или економског аспекта, јер су сва ова поља укључена у посебан облик политичког режима. Друга посебност методе Рејмонда Арона је у томе што се социолошки приступ разликује од филозофског приступа јер „није замишљен да буде нормативан [или прескриптиван], већ аксиолошки неутралан [анализа не зависи од вредности истраживача, то је чињенично]” (стр. 38). Социолошка анализа поставља у једнаке услове све елементе који ће утицати на понашање актера (анализа навика, друштвеног окружења, вредности, дискурса итд.). Коначно, Рејмонд Арон одбацује идеју да би било могуће пронаћи бољи режим јер су политичке организације плод одређеног друштва чији сви закупци нису извозни. Штавише, идеја најбољег режима нужно доводи у питање циљеве политике, што је тешко помирљиво са проучавањем на терену и претпоставља значајне нормативне компромисе (на пример, да ли да фаворизујемо ефикасност или слободу?) (стр. 54) . Рејмонд Арон тоталитарно питање разматра на основу посматрања преласка на нови облик друштва под утицајем индустријализације и појаве маса. Дефиниција тоталитаризма долази након прве разлике између уставно-плуралистичких режима и једнопартијских режима (стр. 74). Арон изјављује да му се ова супротност између два идеална типа чини природном када посматра мађарску револуцију која је уздрмала совјетски политички пејзаж 1956. године, будући да би изгледи за појаву неколико политичких партија променили природу режима (стр. 97). ). Совјетски Савез је сукцесивно прешао са колегијалног руководства на једночлано руководство без промене природе режима. С друге стране, прелазак са једнопартијског на вишепартијски режим донео би стварне промене. Феномен многострукости партија, који произилази из модерне концепције репрезентације, би стога чинио суштински аспект модерних режима (стр. 99). Тако, за разлику од многих својих вршњака, Рејмонд Арон не мисли да Совјетски Савез после Стаљина више није био тоталитаран. Критеријум броја странака, свакако у почетку емпиријски, носи са собом и сам принцип облика друштва који прихвата или одбија сукоб. Концепт „хармоније“ се односи на Рејмонда Арона више на идеју равнотеже између идеје и интереса за такмичење политика – другим речима политика се не своди на игру опортуниста од стране опортуниста и за опортунисте – него на идеју уједињеног друштва (стр. 110-112). Рејмонд Арон тада сматра тоталитарне режиме „посебним обликом једнопартијског режима“. Овим режимима је заједнички монопол, додељен партији или органу власти, на легитимно политичко деловање (стр. 80), односно учешће у надметању за вршење власти, учешће у утврђивању акционог плана, на организациони план целе заједнице. Овај тип режима укључује партију и заснива се на идеологији у смислу „глобалне репрезентације историјског света, садашњости и будућности, онога што јесте и мора бити“ (тј. концепт визије света, Велтансцхауунг на немачком). Ова партија би желела да постигне потпуну трансформацију друштва како би оно било у складу са својом идеологијом. Такође одржава конфузију између друштва и државе (стр. 91). Ови режими одражавају идеју супротну идеји хармоније прецењивањем идеја. Концепт тоталитаризма се код Арона односи на идеју „перманентне револуције“, која личи на „закон кретања“ који је Хана Арент успела да идентификује. Једнопартијски режими би се заиста суочили са алтернативом између перманентне револуције засноване на идеологији и стабилизације уз ризик да постану технократскији (стр. 105).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Rezimira intelektualni napredak koji je čovečanstvo postiglo u astronomiji, biologiji, geografiji, matematici, geologiji i fizici i identifikuje doprinose svetskih naučnika Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovano! Isak Asimov KAKO SMO SAZNALI 1-4 komplet - O elektricitetu, Ilus: Metju Kalmenov - O atomima, Ilus: Dejvid Vul - O nuklearnoj energiji, Ilust: Dejvid Vul - Da je zemlja okrugla, Ilust: Metju Kalmenov Gornji Milanovac : Dečje novine, 1980 ilustrovano metju kalmenov,21 cm, tvrd povez, Prevod Zoran Djuković Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.

Autor - osoba Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Naslov Dostojevski kao mislilac / Nikola Milošević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beletra, 1990 Fizički opis 383 str. ; 21 cm (broš.) Predmetne odrednice Dostoevskij, Fedor Mihajlovič, 1821-1881 – Filozofija Posveta na predlistu, inače dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Nikola Milošević (Sarajevo, 17. april 1929 – Beograd, 24. januar 2007) bio je srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke. Nikola Milošević je rođen u Sarajevu 1929. godine, gimnaziju je završio u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Na istom fakultetu je magistrirao i doktorirao. Bio je redovni profesor Teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1969. godine do penzionisanja. Za redovnog člana SANU izabran je 1994. godine. Posebno se angažovao 1968. na studentskim demonstracijama. Zapamćen je po svojim svakodnevnim, ironičnim i duhovitim komentarima uvodnih članaka lista „Politika“. Bio je jedan od intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke, lider Srpske liberalne stranke, oštri kritičar režima Slobodana Miloševića, a od 2003. godine bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije. Preminuo je u Beogradu 24. januara 2007. godine posle duge i teške bolesti u 78. godini života. U svom plodnom radu bavio se filozofijom, književnim radom, publicistikom i književnom kritikom. Bio je predsednik Zadužbine „Miloš Crnjanski“. Autor je više knjiga, književno istorijskih i književno teorijskih studija, kao i velikog broja eseja, predgovora, recenzija i književnih kritika. Učestvovao je u mnogim književnim i političkim javnim tribinama. Napisao je preko dvadeset knjiga filozofske i književno-teorijske tematike, nekoliko knjiga političke tematike i tri romana. U svom književno-teorijskom radu pretežno se bavio hermeneutičkom analizom dela koja se široko smatraju vrhuncem zapadne književnosti (Alber Kami, Migel de Servantes, Dostojevski itd.). Bio je jedan od prvih mislilaca koji je u srpskoj sredini analizirao dela ruske religiozne filozofije (posebno Berđajeva). Takođe se bavio problemima filozofske antropologije, filozofije religije, odnosa između književnosti i filozofije kao i odnosa između ideologije i filozofije (posebno je razmatrao različita pitanja marksističkih ideologija i filozofije). Svoj osobeni pristup književnim delima i filozofskim problemima razvio je još u svojoj prvoj objavljenoj knjizi, Antropološki eseji iz 1964. godine. Od studentskih dana Milošević se bavio filozofskim problemima u književnim delima. Nakon završenih studija predavao je na Odseku za književnost Filozofskog fakulteta (docnijem Filološkom fakultetu). Tu je predavao kurseve iz oblasti teorije književnosti, specijalističke kurseve o Dostojevskom i antičkoj poetici. Važio je za dobrog predavača cenjenog među svojim studentima. O njemu kao predavaču posebno je povoljno pisao njegov student Milo Lompar. Milošević je rado držao i javna predavanja o različitim filozofskim temama. Tokom 80-ih godina 20. veka bio je jedan od najaktivnijih predavača na javnim predanjima (po broju predavanja ispred njega su bili Branko Pavlović i Vladeta Jerotić). Tumačeći različita književna dela razvio je specifični metod književne hermeneutike gde je nastojao, pronalazeći nedoslednosti u filozofskim i književnim delima (u filozofskim delima te protivurečnosti se, po Miloševićevoj mišljenju, sastoje u logičkoj nedoslednosti dok se u književnim delima sastoje u neubedljivoj psihološkoj motivaciji likova), da otkrije i protumači psihološku ili ideološku motivisanost tvorca određenog dela. Teorijski doprinos Psihologija znanja i filozofska antropologija bile su predmet naučno-filozofskog rada Nikole Miloševića, pretočenog u dvadesetak knjiga, počev od dela „Ogledi iz antropologije“ („Antropološki eseji“) za koje je dobio NOLIT-ovu nagradu 1964. godine, pa do knjige „Istina i iluzija“ (2001). Ostajući dosledan svom putu istine i poštenja, odbio je svojevremeno da primi Nagradu „Isidora Sekulić“ i Oktobarsku nagradu grada Beograda. Rodonačelnik je filozofije diferencije, odnosno učenja koje se može sažeti na sledeći način: Sve ono što spoznajemo uvek je diferencirano, ali nikada na isti način i u istoj meri. Kroz ovakvu diferenciranu optiku valja sagledavati i odnos psiholoških i socijalnih činilaca, problem slobode volje i slobode izbora. Ukazao je i u svojim delima dokazao da uvek bira neka određena ličnost, sa određenim duševnim sklopom, te da tu ličnost opredeljuje psihološki činilac koji (unapred) određuje za koju će se mogućnost ličnost opredeliti („Ideja slobodnog izbora podrazumeva da je podjednako moguće i ono što se dogodilo i ono što se nije dogodilo, a tako ne može biti“ – Istina i iluzija; Skica za moj pogled na svet). Psihološka struktura jedne ličnosti je određena, determinisana, za razliku od „ljudske prirode“, neodređenog termina dobijenog neosnovanom hipergeneralizacijom. Pokušao je Nikola Milošević da zasnuje i jednu novu disciplinu – psihologiju znanja, koja bi se bavila odnosima između duhovnih tvorevina i psihičkih činilaca, kroz sagledavanje čitave lepeze „različitih odnosa zavisnosti između teorijske i umetničke stvarnosti s jedne strane, i psihološke ravni s druge strane“. Zaključio je da svaka usmerenost pretpostavlja neki ugao gledanja, a samim tim i neki ugao deformacije, tako da se nužno javlja jednostranost, na koju opet deluju različiti psihološki činioci koji obitavaju u duševnom sklopu svih stvaralaca. Psihologija znanja pretpostavlja imanentnu analizu, koja podrazumeva traganje za protivrečnostima u sklopu neke teorijske tvorevine, ali ne ostaje zarobljena u njenim okvirima. Najpoznatije su mu knjige: Antropološki eseji, Roman Miloša Crnjanskog, Negativan junak, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Andrić i Krleža kao antipodi, Zidanica na pesku, Šta Lukač duguje Ničeu, Filozofija strukturalizma, Dostojevski kao mislilac, Marksizam i jezuitizam, Psihologija znanja, Antinomija marksističkih ideologija, Pravoslavlje i demokratija Carstvo Božije na zemlji. Filozofija diferencije Ima li istorija smisla Filozofija i psihologija Nit Miholjskog leta Kutija od orahovog drveta Senke minulih ljubavi Profesor Milošević je svoju ličnu biblioteku sa više hiljada knjiga zaveštao Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Njegova supruga i sin predali su knjige, prepisku, beleške i ostalu Nikolinu zaostavštinu ovom fakultetu, na kojem je tako formiran Legat profesora Miloševića. Nagrada „Nikola Milošević“ Dodeljuje se za dostignuća u oblasti teorije književnosti i umetnosti. Nagrada postoji od 2002. godine a 2007. je dobila ime po Nikoli Miloševiću. Dobitnica nagrade za 2014. istovremena i prva žena je Jasmina Ahmetagić, a za 2016. dobitnica je Jelena Pilipović. Dobitnik za 2018. godinu je Jovan Babić za delo „Ogledi o odbrani”, a za 2019. godinu Nenad Nikolić za delo „Identitet srpske književnosti Priča o književnoistorijskoj ideji”. Dobitnik za 2020. godinu je Novica Milić za knjigu „Politička naratologija – ogled o demokratiji” u izdanju „Akademske knjige” iz Novog Sada. Dobitnik za 2021. godinu je Gorana Raičević za monografiju „Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog” u izdanju „Akademske knjige”. MG59 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Barbara En Brenan S jasnoćom fizičara i saosećanjem nadarenog iscelitelja s petnaest godina profesionalnog iskustva i 5.000 klijenata i učenika, Barbara En Brenan predstavlja prvu opširnu studiju o ljudskom energetskom polju ljudima koji tragaju za srećom, zdravljem i svojim punim potencijalom. Naša fizička tela egzistiraju unutar jednog većeg „tela”, ljudskog energetskog polja ili aure, koje je posrednik kroz koji stvaramo svoj doživljaj stvarnosti, uključujući i zdravlje i bolest. I kroz to energetsko polje imamo moć da iscelimo sami sebe. Ovo energetsko telo – čije su postojanje naučnici tek nedavno potvrdili, ali iscelitelji i mistici dugo znaju za njega – početna je tačka svih oboljenja. U njemu se dešavaju naši najmoćniji i najdublji ljudski međusobni uticaji, odatle potiču i tu se isceljuju svi psihološki i emocionalni poremećaji. Ruke koje leče su vaš vodič ka ispunjenosti. Barbara En Brenan (rođena 19. februara 1939 u Americi) je spisateljica, duhovna isceliteljka i edukator na polju spiritualnog lečelja. 2011. godine, Votkinsov časopis („Votkins - um, telo, duh” je kvartalni ezoterični časopis koji pokriva širok spektar tema od savremene duhovnosti do misticizma i istočne filozofije)[1] smestio ju je na 94. mesto liste[2] spiritualno najuticajnijih ljudi na svetu. Obrazovanje i početak karijere Godine 1962., diplomirala je fiziku na Univerzitetu Viskonsina u Medisonu, a dve godine kasnije, na istom univerzitetu stekla je master diplomu iz oblasti atmosferske fizike.[3] Od 1970. godine (na mnogobrojnim neakreditovanim institucijama) pohađala je različite kurseve u sferi ljudskog energetskog polja. U Vašingtonu je izučavala dvogodišnji program terapijskog savetovanja u instituciji pod nazivom Zajednica holističkih osoba, nakon čega je 1978. godine završila i trogodišnji program energetike jezgra na Institutu za energetiku jezgra u Njujorku. 1979. godine u Fenišia Patvork centru (Fenišia, Njujork) upisala je i petogodišlji program duhovnog isceliteljstva. Eva i Džon Pierakos koji su osnovali sistem lične transformacije, kasnije nazvan Patvork, imali su snažan uticaj na Barbarin dalji život i rad. Nakon uspešne saradnje Brenanova je postala terapeut energetike jezgra i Patvork terapeut.[4] 1977. godine je razvila sopstvenu privatnu isceliteljsku praksu, a ubrzo nakon toga je kreirala i program obuke.[5][6] 2001. godine je doktorirala na Univerzitetu Grinvič u oblasti filozofije, kao i na univerzitetu Holos u oblasti teologije.[7] Oba instituta su neakreditovana.[8] Ideje i teorije Barbarina prva knjiga, Ruke koje leče – vodič kroz lečenje bioenergijom, smatra se klasičnim delom[9] u oblasti duhovnog isceljenja, a odštampana je u više od milion primeraka na 22 jezika. Brenanova tvrdi da za vreme seansi intuitivno dobija informacije o svojim klijentima. Ona uočava određeni obrazac koji se ponavlja u energetskim poljima različitih ljudi, a koji ukazuje na zajedničke korene njihovih problema.[6] U njenim knjigama mogu se pronaći skice ljudskih aura i energetskih polja, kao i njihovi opisi pri međljudskim interakcijama. Zastupala je teoriju o sedmoslojnom modelu ljudskog enrgetskog polja, u kom je svaki sloj pojedinačno sačinjen od različitih frekvencija i zadužen za različite funkcije. Prema njoj, čakre su primaoci i procesori univerzalne energije i neophodne su za zdravo funkcionisanje i izražavanje lične svesti i psihofizičkog sastava. Najpoznatija je po metodičkom pristupu pri lečenju energijom.[6] Kreirala je i isceljujuću metodu koju je nazvala `celokupnim isceljenjem` i koja deluje na svih sedam slojeva ljudskog energetskog polja ili aure.[4] Sedam čakri čoveka Koncept „hara” U svojoj drugoj knjizi, „Izranjanje svetlosti”, svom modelu o ljudskim energijama Barbara je dodala i model o hotimičnosti, nazvan „Hara”. Hara je osnovna jedinica građe ljudskog energetskog polja (aure) i održava ljudsko telo u materijalnoj manifestaciji sve dok životna svrha pojedinca ne bude ispunjena. Ako je hara zdrava, čovek bez teškoća deluje prirodno i u skladu sa svojom svrhom. Iz tog razloga, kao veoma važnu stavku, Barbara ističe isceljenje hare koje dovodi do isceljenja aure i konačno, isceljenja tela. U istoj knjizi govorila je i o „zvezdanom jezgru”, individualnom božanstvu čoveka koje je povezano sa univerzumom.[10] Škola duhovnog isceliteljstva Barbara Brenan 1982. druge godine zatvorila je svoju privatnu praksu u Njujorku i osnovala Školu duhovnog isceliteljstva Barbara Brenan, usmerenu obučavanju profesionalnih iscelitelja širom sveta. Od 2000. godine, škola se nalazi na Floridi i licencirana je od strane Komisije za nezavisno obrazovanje nezavisne države Floride.[11] 2003. godine, istoimena škola otvorena je i u Evropi, a njena tačna lokacija promenjana je nekolicinu puta. Prvobitno se nalazila u u Mondzeu u Austriji, nakon čega se preselila u Bad Nojenar u Nemačkoj 2006. godine, te se 2008. godine konačno vratila u Austriju u mali grad Bad Išl. 2007. godine otvorena je nova filijala u Tokiju u Japanu i zatvorena 2010. Škola Barbara Brenan odškolovala je 2700 maturanata širom sveta, preko 224 visoko kvalifikovanih nastavnika i 188 praktičara Brenan integracije. Barbara Brenan je u penziji i više ne predaje u školi, mada praktičari ove metode lečenja i dalje šire njen rad na Floridi, i planiraju globalnu ekspanziju u bliskoj budućnosti. Barbara Brenan škola takođe omogućava polaznicima neakreditovani sertifikat o stepenu obrazovanja iz oblasti Brenan nauke o isceljenju.