Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovom radu B.B. priča nam o svom iznenađujućem životu i van svake konsolidovane šeme: ljubav prema bioskopu, muževi, ljubavnici, ukus za transgresiju, seks i feminizam, političke ideje, velika animalistička bitka, prijateljstvo sa desničarskim liderom Le Pen... A čak i radoznali o bioskopu i njegovoj pozadini imaće priliku da čitajući knjigu imaju pred očima kompletnu panoramu Bardoove profesionalne delatnosti. i dodiruju se, kao voda, vino, hleb i isceljenja: ove stranice nas uče da pristupimo Hristovoj poruci počevši od svakodnevnog nivoa Jovanove simbolike. da otkrije mehanizme koji čine da komunikacioni motor funkcioniše. Brižit An-Mari Bardo (franc. Brigitte Anne-Marie Bardot), rođena 28. septembra 1934. godine je francuska glumica, pevačica, manekenka i aktivistkinja za prava životinja.[1][2] [3] Na filmu je debitovala 1952. godine, a postala je poznata ulogom u filmu I Bog stvori ženu njenog tadašnjeg supruga Rožea Vadima. Zajedno sa Merilin Monro postala je seks-simbol 50-ih i 60-ih godina 20. veka.[4] Godine 1974, dan pred 40. rođendan, prekinula je filmsku karijeru i posvetila se borbi za zaštitu životinja.[5] Bardo se povukla iz industrije zabave 1973. godine. Glumila je u 47 filmova, nastupila u nekoliko mjuzikala i snimila više od 60 pesama. Odlikovana je ordenom Legijom časti 1985. Nakon penzionisanja, postala je aktivistkinja za prava životinja i osnovala Brižit Bardo fondaciju. Bardo je poznata po svojoj snažnoj ličnosti, otvorenoj reči i govorima o odbrani životinja; dva puta je kažnjena zbog javnih uvreda. Ona je takođe bila kontroverzna politička ličnost, pet puta kažnjena zbog podsticanja rasne mržnje kada je kritikovala imigraciju i islam u Francuskoj.[6] Udata je za Bernarda d`Ormalea, bivšeg savetnika Marin Le Pena, glavne francuske političke liderke krajnje desnice. Bardo je član Globalne 500 počasne liste Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu i dobila je nagrade od Uneska i Peta. Magazin Los Anđeles Tajms ju je rangirao na drugo mesto na listi `50 najlepših žena na filmu`. Rani život Brižit An-Mari Bardo je rođena 28. septembra 1934. godine u 15. arondismanu Pariza, u porodici Luja Bardoa (1896–1975) i An-Mari Musel (1912–1978).[7] Bardov otac, poreklom iz Linji-en-Baroa, bio je inženjer i vlasnik nekoliko industrijskih fabrika u Parizu.[8][9] Njena majka je bila ćerka direktora osiguravajućeg društva.[10] Odrasla je u konzervativnoj katoličkoj porodici, kao i njen otac.[11][12] U detinjstvu je patila od ambliopije, što je rezultiralo smanjenim vidom levog oka.[13] Ona ima jednu mlađu sestru, Mijanou Bardo.[14] Bardovo detinjstvo je bilo bezbrižno; živela je u porodičnom sedmosobnom stanu u luksuznom 16. arondismanu.[12][15] Međutim, prisetila se da se osećala ogorčeno u svojim ranim godinama.[16] Njen otac je zahtevao da se pridržava strogih standarda ponašanja, uključujući dobre manire za stolom, i da nosi odgovarajuću odeću.[17] Njena majka je bila izuzetno selektivna u odabiru društva za nju, i kao rezultat toga, Bardo je imala vrlo malo prijatelja iz detinjstva.[18] Bardo je navela lični traumatski incident kada su ona i njena sestra razbile omiljenu vazu njenih roditelja dok su se igrale u kući; njen otac je bičevao sestre 20 puta i od tada se prema njima ponašao kao prema „strancima“, zahtevajući od njih da se roditeljima obraćaju zamenicom „vous“, što je formalni stil obraćanja, koji se koristi kada se razgovara sa nepoznatim osobama ili osobama višeg statusa van neposredne porodice.[19] Incident je presudno doveo do toga da je Bardo zazirala od svojih roditeljima, kao i do njenog budućeg buntovničkog načina života.[20] Tokom Drugog svetskog rata, kada je Pariz okupirala nacistička Nemačka, Bardo je više vremena provodila kod kuće zbog sve strožeg civilnog nadzora.[15] Bila je zaokupljena plesom uz ploče, što je njena majka videla kao potencijal za baletsku karijeru.[15] Bardo je sa sedam godina primljena u privatnu školu Kors Hatemer.[21] Ona je išla u školu tri dana u nedelji, što joj je davalo dovoljno vremena da uzme časove plesa u lokalnom studiju, pod aranžmanom svoje majke.[18] Godine 1949, Bardo je primljena na Pariski konzervatorijum. Tri godine je pohađala časove baleta kod ruskog koreografa Borisa Knjazeva.[22] Takođe je studirala na Institutu de la Tur, privatnoj katoličkoj srednjoj školi u blizini njene kuće....

Nojeva barka: Pogled s kraja veka (1965-1995) Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd Kolo LXXXIX, knjiga 592 Povez: tvrd Broj strana: 664 Pečatirana, vrlo dobro očuvana. Slikar, istoričar umetnosti, teoretičar i likovni kritičar Miodrag B. Protić u drugoj knjizi svoje memoarsko-esejističke proze nastavlja da ispisuje svoje viđenje onih godina svoga života u kojima je bio najaktivniji kao javna ličnost, kao pokretač gradnje i prvi direktor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (1959-1980), kao značajan slikar modernog izraza, kao teoretičar i siguran tumač savremene umetnosti i njenih ideja. Paralelno sa autobiografskim slojem, Miodrag B. Protić govori i o susretim sa značajnim ličnostima svetske kulture i umetnosti, o posetama poznatim muzejima i galerijama u Evropi i Americi radi ugovaranja izložbi u Muzeju savremene umetnosti, u koji su, pored naših umetnika, sa svojim radovima dolazili i najznačajniji svetski slikari, vajari i grafičari. U poslednjem poglavlju knjige autor u tonu pesnika melanholije i prolaznosti sumira svoje bogato životno, teorijsko i umetničko iskustvo o XX veku, veku `izneverenih iluzija` i poremećenih vrednosti na svim poljima društvenog i političkog života jugoslovenske zajednice, i daje svoju viziju umetničkih kretanja na kraju veka. Stoga je Nojeva barka ne samo jedno od najznačajnijih ostvarenja savremene srpske memoarsko-autobiografske proze nego i snažna subjektivna projekcija umetničkih i društvenih kretanja u XX veku. To jedna od retkih knjiga iz našeg vremena kojoj će se vraćati mnoge buduće generacije čitalaca i stvaralaca umetničkih vrednosti. (K-150)

* UNIREKS Podgorica * 2012. godina * tvrd povez * 263 strane * odlično očuvana. (N)

Puno ime autora: BILJANA ŽIVKOVIĆ Memoari Radivoja Berbakova Izdavač: MIROSLAV, Beograd Biblioteka: SVEDOČANSTVA 108 str. : ilustr. ; 13 x 20 cm - Ćirilica / Mek povez

UNIREKS Podgorica 2012. godina, tvrd povez, 26 strane, odlično očuvana.

Pogled s kraja veka 1900-1995 Srpska književna zadruga 1992-1996 1258 strana očuvanost 5

Andy Warhol, Filozofija Endija Vorhola Izdavac - Mandala press, Beograd Godina - 1995. Pop Art Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,ilustracije,format 21`cm,236 str. (73)

Knjiga je nekoriscena, tvrdi povez, solaris

DIVOT IZDANJE SKZ.Tvrd luksuzan povez sa zlatotiskom.Izd.2000.Str.640+703.-KNJIGE SU NOVE-.

Tvrd povez - 2 knjige NOLIT BEOGRAD 1988 Korice sa vidljivim znacima korišćenja Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja B - C

Tvrd povez - 270 strana NOLIT BEOGRAD 1988 Korice su sa vidljivim znacima koriscenja Unutrasnjost je dobro ocuvana - bez pisanja i podvlacenja B - 5

Les Memoires de Josephine Baker - Marcel Sauvage (knjiga je na francuskom jeziku) Editions Correa, Pariz, 1949. mek povez, c/b fotografije 343 strane Kompletna, lagano pohabana

Autor - osoba Protić, Miodrag B., 1922-2014 = Protić, Miodrag B., 1922-2014 Naslov Nojeva barka : pogled s kraja veka (1900-1965) / Milorad B. Protić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 592 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ566 Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge`--> nasl. str. Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. [591-592]. Miodrag B. Protić (Vrnjačka Banja, 10. maj 1922 – Beograd, 20. decembar 2014) bio je srpski slikar, likovni kritičar, teoretičar i istoričar umetnosti i akademik. Osnovnu školu završio je u Vrnjačkoj Banji, a gimnaziju u Kraljevu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950.[2] Učio je slikarstvo u Slikarskoj školi Mladena Josića 1943–1944. godine kod Jovana Bijelića i Zore Petrović. Dalje obrazovanje sticao je u Parizu 1953–1954, Italiji (u više navrata) i SAD 1963. Od 1950. do 1959. godine radi u Ministarstvu prosvete, nauke i kulture kada inicira osnivanje Moderne galerije. Otkupljuje umetničke radove sa izložbi i ateljea umetnika. Postavljen je za upravnika Moderne galerije 1959. Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvara 1965. godine i na njegovom čelu je do penzionisanja 1980. Izlaže od 1946. godine na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvi put je samostalno izlagao 1956. Član je ULUS-a od 1948. Bio je član grupe „Samostalni“ (1951–1955) i „Decembarske grupe“ (1955–1960). Napisao je veliki broj knjiga, studija, eseja i kritika o srpskoj i jugoslovenskoj likovnoj umetnosti koje objavljuje od 1952. godine. Redovni kritičar „NIN“-a je između 1952. i 1958. Sarađivao u brojnim dnevnim listovima i časopisima: „Glas“, „Rad“, „Politika“, „Borba“, „Danas“, „Delo“, „Savremenik“, „Književnost“, „Letopis Matice srpske“, „Književne novine“, „Umetnost“ i dr. Bio je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu od 1966. do 1991. godine. Oktobra 2022. u Protićevu čast u okviru MSU organizovana je izložba Gospodstvo uma: Miodrag B. Protić, život posvećen umetnosti. Stvaralaštvo Slikarstvo Miodrag B. Protić je uz veliko angažovanje na osnivanju Moderne galerije i pisanju likovnih kritika u kojima je svakodnevno pratio tekući umetnički život ranih pedesetih godina, najviše bio posvećen svojoj osnovnoj delatnosti - slikarstvu. Pripadao je onaj generacija koja je prva posle raskida sa dogmatskom estetikom socijalističkog realizma povela našu umetnost prema slobodnom izrazu i osavremenjivanju njenog jezika koje će je dovesti u red aktuelnih estetičkih tokova tog vremena. Protić, veoma obrazovan i informisan bio je na samom vrhu srpskih i jugoslovenskih umetnika koji je kao istaknuti akter vlastitim slikarstvom snažno usmeravao prema modernizmu ovaj pokret naše umetničke obnove posle Drugog svetskog rata. Smatrao je da nova umetnost poseduje sopstvenu tradiciju i autonomiju za koju se u novim uslovima treba izboriti samom slikarskom praksom. Već ranim delima je obezbeđivao legitimnost apstraktnoj umetnosti do čijeg je čistog izraza došao u nekoliko etapa. Tri su slikarska elementa kojima je Protić izgradio svoj slikarski stil - linija, boja i predmet. Tokom šeste decenije njegove slike su ukazale na taj istrajni put redukcije plastične forme od realizma predmetnih elemenata do oblika koji je poprimio elemente znaka i simbola tokom šezdesetih godina. Pročišćavanje njegove slike do čiste apstraktne paradigme bilo privedeno konačnom izrazu tokom sedme decenije kada je u nekoliko značajnih ciklusa zaokružio opus dovodeći ga do najreprezentativnijih primera srpske i jugoslovenske umetnosti druge polovine 20. veka. Kritika Preporod srpske likovne umetnosti posle 1950. godine pratila je, a katkada i predvodila, i likovna kritika. Budući da je bio svestan značaja ove discipline u našem umetničkom životu, a posebno u vremenu obnove, Miodrag B. Protić je veliki doprinos dao neumorno pišući o tekućim likovnim zbivanjima, najviše tokom šeste decenije. Njegovo čisto kritičarsko angažovanje bilo je značajno smanjeno krajem te decenije kada je bio imenovan za upravnika Moderne galerije smatrajući da sa te pozicije ima manje prava da neposredno arbitrira kritičkim ocenama o pojavama i ličnostima na aktuelnoj sceni, Protić se okreće pisanju većih eseja i studija koje su na sintetički način objedinjavale stilske i estetičke periode nastanka i razvoja ponajpre, srpskog modernizma dvadesetog veka. U tom pogledu posebno su bile značajne izložbe i ciklusa „Jugoslovenska umetnost HH veka“ koji je inicirao u Muzeju savremen umetnosti a u kojem je sa timom najistaknutijih stručnjaka dao jasnu sliku njenog razvoja i dostignuća. Nesumnjivo je da je Protić veoma mnogo doprineo novom unapređivanju likovne kritike kao aktivne discipline tumačenja dela umetnosti i njenih protagonista posle godina bučne ideološke propagande neposredno posle drugog rata. Time je on načinio svojevrsni priključak sa najznačajnijim umetničkim kritičarima između dva svetska rata i načinio jasan kontinuitet i sa tom značajnom tradicijom u novijem srpskom stvaralaštvu. Odlikovanja 1967. Srebrna medalja za zasluge Čehoslovačke Socijalističke Republike 1977. Orden „komandera“ Kraljevine Danske 1981. Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom SFRJ 1983. Orden oficira reda umetnosti i književnosti Francuske Republike Samostalne izložbe 1956. Umetnički paviljon, Beograd 1957. Beogradsko dramsko pozorište, Beograd 1958. — 1959. Tribina mladih, Novi Sad 1959. Muzej primenjene umetnosti, Beograd 1960. Mala galerija, Ljubljana 1961. Narodni muzej, Požarevac 1962. Galerija umjetnina, Split 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1966 Galerie d`Athenes, Hilton, Atina 1967. Umetnička galerija, Niš 1968. Mala galerija, Novi Sad 1969. Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1969–1970. Gradska galerija suvremene umjetnosti, Zagreb 1970. Mala galerija, Ljubljana 1971. Umetnička galerija Kulturno-propagandnog centra, Sombor 1973. Galerija kulturnog centra, Beograd 1974. Izložbeni paviljon „Knjaz Miloš“, Aranđelovac 1976. Galerija Firum, Zagreb, Galerija kulturnog centra, Beograd 1978. Salon Likovne jedeni, Sombor 1979. Galerija Spektar, Zagreb, Umetnostna galerija, Maribor 1982. Mala galerija, Zrenjanin, Muzej savremene umetnosti, retrospektiva, Beograd, Salon Likovne jeseni, Sombor 1982. — 1983. Likovno razstavišče „Rihard Jakopič“, Ljubljana 1983. Narodni muzej, Kraljevo, Zamak kulture, Vrnjačka Banja 1984. Umjetnički paviljon Collegium artisticum, retrospektiva, Sarajevo, Umjetnička galerija, Zenica, Izložbeni salon Doma kulture, Banja Luka 1986. Galerija Sebastian, Beograd, Galerija Sebastian, Varaždin 1988. Galerija 73, Beograd, Jugoslovenski kulturni centar, Pariz 1989. Umjetnička galerija, Budva, Umetnička galerija Stil, Varšava 1993. Galerija „Dvorac kralja Nikole I“, Nikšić 1994. Muzej savremene umetnosti, Legat Miodraga B. Protića, Beograd 1995. Galerija Narodnog muzeja, Kraljevo, Savremena galerija, Zrenjanin 1997. Galerija Zepter, Beograd 2002. Umetnički muzej, Kraljevo, Narodni muzej, Beograd 2009. Galerija RTS, Beograd Bibliografija (izbor) 1951 Petar Lubarda, Povodom izložbe mladih umetnika Srbije, Književne novine, 10. novembar, Beograd 1952 Dejan Medaković, Izložba Samostalnih, NIN, 6. juli, Beograd 1956 Borislav Mihajlović, Izložba slika M. B. Protića, NIN, 8. april, Beograd 1956 Pavle Vasić, Slikarstvo Miodraga Protića, Politika, 10. april, Beograd 1956 Lazar Trifunović, Miodrag Protić, Vidici, april-maj, Beograd 1957 Lazar Trifunović, Savremenici Miodraga B. Protića, NIN, 17. mart, Beograd 1959 Lazar Trifunović, Od racionalnog ka poetičnom, NIN, 5. juli, Beograd 1963 Peđa Milosavljević, pred. kat., Salon Moderne galerije, Beograd 1963 Dragoslav Đorđević, Miodrag B. Protić, Borba, 4. april, Beograd 1964 Živojin Turinski, Likovne kritike i eseji, Politika, 5. juli, Beograd 1965 Aleksa Čelebonović, Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji, Jugoslavija, Beograd 1967 Zoran Pavlović, Slikarstvo Miodraga B. Protića, Umetnost, april-jun, Beograd 1967 Lazar Trifunović, Srpska likovna kritika, Srpska književna zadruga, Beograd 1968 Ješa Denegri, Oblici nefiguracije u suvremenom slikasrtvu u Srbiji, Život umjetnosti, Zagreb 1969 Aleksa Čelebonović, pred. kat., Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1971. — 1972 Lazar Trifunović, Apstraktno slikarstvo u Srbiji, pred. kat., Galerija Kulturnog centra, Beograd 1973 Pavle Vasić, Umetnički život, Umetnička akademija, Beograd 1973 Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Nolit, Beograd 1973 Đorđe Kadijević, Izazov duhu, NIN, 4. novembar, Beograd 1976 Peđa Milosavljević, Oblik i dah oblika, Politika, 4. decembar, Beograd 1976 Zoran Markuš, Tragom doslednosti, Borba, 14. decembar, Beograd 1979 Marija Pušić, Modrag B. Protić, Umetnost, januar-februar, Beograd 1980 Slobodan Ristić, Vreme bez iluzija, Politika, 30. avgust, Beograd 1981 Marko Ristić, Svedočanstva pod zvezdama, Nolit, Beograd 1982 Marija Pušić, pred. kat. retrospektivne izložbe, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1982 Zoran Markuš, Put dug četiri decenije, Borba, 16. oktobar, Beograd 1983 Dragoš Kalajić, Tri osporavana lica Miodraga Protića, Start, 29. januar, Zagreb 1984 Sveta Lukić, Preko granica. Deset portreta modernih stvaralaca, Svjetlost, Sarajevo, BIGZ, Beograd 1986 Sveta Lukić, pred. kat., Galerija Sebastian, Beograd 1986 Jovan Despotović, Ka čistom geometrijskom duhu, Jedinstvo, 22. novembar, Priština 1993 Ješa Denegri, Pedesete: teme srpske umetnosti 1950-1960, Svetovi, Novi Sad 1994 Dragana Vranić, Legat Miodraga B. Protića, pred. kat., Muzej savremene umetnosti, Beograd 1995 Kosta Bogdanović, Jedna moguća relacija, Projeka(r)t, avgust, Novi Sad 1995 Ješa Denegri, Šezdesete: teme srpske umetnosti 1960-1970, Svetovi, Novi Sad 1996 Predrag J. Marković, Beograd između Istoka i Zapada 1948-1965, Beograd 1997 Nikša Stipčević, Otvoren i zatvoren život, Letopis Matice srpske, novembar, Novi Sad 2002 Jerko Denegri, Radmila Matić-Panić, Miodrag B. Protić, monografija, Clio, Beograd 2005 Dobrica Ćosić, Prijatelji, Politika, Narodna knjiga, Beograd 2010 Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945-1968, Vujičić Kolekcija, Univerzitet umetnosti, Filozofski fakultet, Beograd

Autor - osoba Protić, Miodrag B., 1922-2014 = Protić, Miodrag B., 1922-2014 Naslov Nojeva barka : pogled s kraja veka (1900-1965) / Milorad B. Protić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 592 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ566 Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge`--> nasl. str. Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. [591-592]. Miodrag B. Protić (Vrnjačka Banja, 10. maj 1922 – Beograd, 20. decembar 2014) bio je srpski slikar, likovni kritičar, teoretičar i istoričar umetnosti i akademik. Osnovnu školu završio je u Vrnjačkoj Banji, a gimnaziju u Kraljevu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950.[2] Učio je slikarstvo u Slikarskoj školi Mladena Josića 1943–1944. godine kod Jovana Bijelića i Zore Petrović. Dalje obrazovanje sticao je u Parizu 1953–1954, Italiji (u više navrata) i SAD 1963. Od 1950. do 1959. godine radi u Ministarstvu prosvete, nauke i kulture kada inicira osnivanje Moderne galerije. Otkupljuje umetničke radove sa izložbi i ateljea umetnika. Postavljen je za upravnika Moderne galerije 1959. Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvara 1965. godine i na njegovom čelu je do penzionisanja 1980. Izlaže od 1946. godine na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvi put je samostalno izlagao 1956. Član je ULUS-a od 1948. Bio je član grupe „Samostalni“ (1951–1955) i „Decembarske grupe“ (1955–1960). Napisao je veliki broj knjiga, studija, eseja i kritika o srpskoj i jugoslovenskoj likovnoj umetnosti koje objavljuje od 1952. godine. Redovni kritičar „NIN“-a je između 1952. i 1958. Sarađivao u brojnim dnevnim listovima i časopisima: „Glas“, „Rad“, „Politika“, „Borba“, „Danas“, „Delo“, „Savremenik“, „Književnost“, „Letopis Matice srpske“, „Književne novine“, „Umetnost“ i dr. Bio je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu od 1966. do 1991. godine. Oktobra 2022. u Protićevu čast u okviru MSU organizovana je izložba Gospodstvo uma: Miodrag B. Protić, život posvećen umetnosti. Stvaralaštvo Slikarstvo Miodrag B. Protić je uz veliko angažovanje na osnivanju Moderne galerije i pisanju likovnih kritika u kojima je svakodnevno pratio tekući umetnički život ranih pedesetih godina, najviše bio posvećen svojoj osnovnoj delatnosti - slikarstvu. Pripadao je onaj generacija koja je prva posle raskida sa dogmatskom estetikom socijalističkog realizma povela našu umetnost prema slobodnom izrazu i osavremenjivanju njenog jezika koje će je dovesti u red aktuelnih estetičkih tokova tog vremena. Protić, veoma obrazovan i informisan bio je na samom vrhu srpskih i jugoslovenskih umetnika koji je kao istaknuti akter vlastitim slikarstvom snažno usmeravao prema modernizmu ovaj pokret naše umetničke obnove posle Drugog svetskog rata. Smatrao je da nova umetnost poseduje sopstvenu tradiciju i autonomiju za koju se u novim uslovima treba izboriti samom slikarskom praksom. Već ranim delima je obezbeđivao legitimnost apstraktnoj umetnosti do čijeg je čistog izraza došao u nekoliko etapa. Tri su slikarska elementa kojima je Protić izgradio svoj slikarski stil - linija, boja i predmet. Tokom šeste decenije njegove slike su ukazale na taj istrajni put redukcije plastične forme od realizma predmetnih elemenata do oblika koji je poprimio elemente znaka i simbola tokom šezdesetih godina. Pročišćavanje njegove slike do čiste apstraktne paradigme bilo privedeno konačnom izrazu tokom sedme decenije kada je u nekoliko značajnih ciklusa zaokružio opus dovodeći ga do najreprezentativnijih primera srpske i jugoslovenske umetnosti druge polovine 20. veka. Kritika Preporod srpske likovne umetnosti posle 1950. godine pratila je, a katkada i predvodila, i likovna kritika. Budući da je bio svestan značaja ove discipline u našem umetničkom životu, a posebno u vremenu obnove, Miodrag B. Protić je veliki doprinos dao neumorno pišući o tekućim likovnim zbivanjima, najviše tokom šeste decenije. Njegovo čisto kritičarsko angažovanje bilo je značajno smanjeno krajem te decenije kada je bio imenovan za upravnika Moderne galerije smatrajući da sa te pozicije ima manje prava da neposredno arbitrira kritičkim ocenama o pojavama i ličnostima na aktuelnoj sceni, Protić se okreće pisanju većih eseja i studija koje su na sintetički način objedinjavale stilske i estetičke periode nastanka i razvoja ponajpre, srpskog modernizma dvadesetog veka. U tom pogledu posebno su bile značajne izložbe i ciklusa „Jugoslovenska umetnost HH veka“ koji je inicirao u Muzeju savremen umetnosti a u kojem je sa timom najistaknutijih stručnjaka dao jasnu sliku njenog razvoja i dostignuća. Nesumnjivo je da je Protić veoma mnogo doprineo novom unapređivanju likovne kritike kao aktivne discipline tumačenja dela umetnosti i njenih protagonista posle godina bučne ideološke propagande neposredno posle drugog rata. Time je on načinio svojevrsni priključak sa najznačajnijim umetničkim kritičarima između dva svetska rata i načinio jasan kontinuitet i sa tom značajnom tradicijom u novijem srpskom stvaralaštvu. Odlikovanja 1967. Srebrna medalja za zasluge Čehoslovačke Socijalističke Republike 1977. Orden „komandera“ Kraljevine Danske 1981. Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom SFRJ 1983. Orden oficira reda umetnosti i književnosti Francuske Republike Samostalne izložbe 1956. Umetnički paviljon, Beograd 1957. Beogradsko dramsko pozorište, Beograd 1958. — 1959. Tribina mladih, Novi Sad 1959. Muzej primenjene umetnosti, Beograd 1960. Mala galerija, Ljubljana 1961. Narodni muzej, Požarevac 1962. Galerija umjetnina, Split 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1966 Galerie d`Athenes, Hilton, Atina 1967. Umetnička galerija, Niš 1968. Mala galerija, Novi Sad 1969. Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1969–1970. Gradska galerija suvremene umjetnosti, Zagreb 1970. Mala galerija, Ljubljana 1971. Umetnička galerija Kulturno-propagandnog centra, Sombor 1973. Galerija kulturnog centra, Beograd 1974. Izložbeni paviljon „Knjaz Miloš“, Aranđelovac 1976. Galerija Firum, Zagreb, Galerija kulturnog centra, Beograd 1978. Salon Likovne jedeni, Sombor 1979. Galerija Spektar, Zagreb, Umetnostna galerija, Maribor 1982. Mala galerija, Zrenjanin, Muzej savremene umetnosti, retrospektiva, Beograd, Salon Likovne jeseni, Sombor 1982. — 1983. Likovno razstavišče „Rihard Jakopič“, Ljubljana 1983. Narodni muzej, Kraljevo, Zamak kulture, Vrnjačka Banja 1984. Umjetnički paviljon Collegium artisticum, retrospektiva, Sarajevo, Umjetnička galerija, Zenica, Izložbeni salon Doma kulture, Banja Luka 1986. Galerija Sebastian, Beograd, Galerija Sebastian, Varaždin 1988. Galerija 73, Beograd, Jugoslovenski kulturni centar, Pariz 1989. Umjetnička galerija, Budva, Umetnička galerija Stil, Varšava 1993. Galerija „Dvorac kralja Nikole I“, Nikšić 1994. Muzej savremene umetnosti, Legat Miodraga B. Protića, Beograd 1995. Galerija Narodnog muzeja, Kraljevo, Savremena galerija, Zrenjanin 1997. Galerija Zepter, Beograd 2002. Umetnički muzej, Kraljevo, Narodni muzej, Beograd 2009. Galerija RTS, Beograd Bibliografija (izbor) 1951 Petar Lubarda, Povodom izložbe mladih umetnika Srbije, Književne novine, 10. novembar, Beograd 1952 Dejan Medaković, Izložba Samostalnih, NIN, 6. juli, Beograd 1956 Borislav Mihajlović, Izložba slika M. B. Protića, NIN, 8. april, Beograd 1956 Pavle Vasić, Slikarstvo Miodraga Protića, Politika, 10. april, Beograd 1956 Lazar Trifunović, Miodrag Protić, Vidici, april-maj, Beograd 1957 Lazar Trifunović, Savremenici Miodraga B. Protića, NIN, 17. mart, Beograd 1959 Lazar Trifunović, Od racionalnog ka poetičnom, NIN, 5. juli, Beograd 1963 Peđa Milosavljević, pred. kat., Salon Moderne galerije, Beograd 1963 Dragoslav Đorđević, Miodrag B. Protić, Borba, 4. april, Beograd 1964 Živojin Turinski, Likovne kritike i eseji, Politika, 5. juli, Beograd 1965 Aleksa Čelebonović, Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji, Jugoslavija, Beograd 1967 Zoran Pavlović, Slikarstvo Miodraga B. Protića, Umetnost, april-jun, Beograd 1967 Lazar Trifunović, Srpska likovna kritika, Srpska književna zadruga, Beograd 1968 Ješa Denegri, Oblici nefiguracije u suvremenom slikasrtvu u Srbiji, Život umjetnosti, Zagreb 1969 Aleksa Čelebonović, pred. kat., Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1971. — 1972 Lazar Trifunović, Apstraktno slikarstvo u Srbiji, pred. kat., Galerija Kulturnog centra, Beograd 1973 Pavle Vasić, Umetnički život, Umetnička akademija, Beograd 1973 Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Nolit, Beograd 1973 Đorđe Kadijević, Izazov duhu, NIN, 4. novembar, Beograd 1976 Peđa Milosavljević, Oblik i dah oblika, Politika, 4. decembar, Beograd 1976 Zoran Markuš, Tragom doslednosti, Borba, 14. decembar, Beograd 1979 Marija Pušić, Modrag B. Protić, Umetnost, januar-februar, Beograd 1980 Slobodan Ristić, Vreme bez iluzija, Politika, 30. avgust, Beograd 1981 Marko Ristić, Svedočanstva pod zvezdama, Nolit, Beograd 1982 Marija Pušić, pred. kat. retrospektivne izložbe, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1982 Zoran Markuš, Put dug četiri decenije, Borba, 16. oktobar, Beograd 1983 Dragoš Kalajić, Tri osporavana lica Miodraga Protića, Start, 29. januar, Zagreb 1984 Sveta Lukić, Preko granica. Deset portreta modernih stvaralaca, Svjetlost, Sarajevo, BIGZ, Beograd 1986 Sveta Lukić, pred. kat., Galerija Sebastian, Beograd 1986 Jovan Despotović, Ka čistom geometrijskom duhu, Jedinstvo, 22. novembar, Priština 1993 Ješa Denegri, Pedesete: teme srpske umetnosti 1950-1960, Svetovi, Novi Sad 1994 Dragana Vranić, Legat Miodraga B. Protića, pred. kat., Muzej savremene umetnosti, Beograd 1995 Kosta Bogdanović, Jedna moguća relacija, Projeka(r)t, avgust, Novi Sad 1995 Ješa Denegri, Šezdesete: teme srpske umetnosti 1960-1970, Svetovi, Novi Sad 1996 Predrag J. Marković, Beograd između Istoka i Zapada 1948-1965, Beograd 1997 Nikša Stipčević, Otvoren i zatvoren život, Letopis Matice srpske, novembar, Novi Sad 2002 Jerko Denegri, Radmila Matić-Panić, Miodrag B. Protić, monografija, Clio, Beograd 2005 Dobrica Ćosić, Prijatelji, Politika, Narodna knjiga, Beograd 2010 Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945-1968, Vujičić Kolekcija, Univerzitet umetnosti, Filozofski fakultet, Beograd

VELJKO MILOJEVIĆ Milojevići (Crnoglavci) U Međuhani, Opština Blace (1879-2004.) Izdavač: Veljko Milojević Štampa: Pelikan-print - Niš 2005. godine Tiraž: 150 primeraka Format: 17 x 24 cm; 134 stranice + korice Očuvanost: Korice glkazirani meki povez u boji 4+ ka 5- Unutrašnjost (B/W sa mnogo crteža i fotografija) bez oštećenja 4+ ka 5- (odlična za čitanje)

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Agrotop marketing - Beograd, 2009. god. Broširan povez, 20,5 cm. 294 str. Ilustrovano Ratni dnevnik Đorđa Aničića koji se nalazio na mestu zamenika komandanta čuvenog 3. raketnog diviziona protivvazdušne odbrane, a u borbenom radu rukovaoc gađanja u borbenoj posluzi na raketnom sistemu S-125M “NEVA” (SA-3 Goa), koji je ušao u istoriju našeg i svetskog ratovanja oborivši “stelt” avion F-117A i F-16CG i prema svim pokazateljima i strategijski bombarder B-2A. Tim koji je u ratu delio dobro i zlo, u miru nije bio tako ravnopravan. Svu slavu za obaranje pomenutih NATO aviona prigrabio je komandant jedinice Dani Zoltan. Prema ostalim članovima borbene posluge time je učinjena ogromna nepravda za koju je došlo vreme da se ispravi. Sve što se dešavalo u jedinici zabeleženo je iz dana u dan u ratnom dnevniku `Smena` koji deset godina nakon rata pruža istinu o F-117A, Buđanovcima, B-2, o tome ko je zaista heroj odbrane u poslednjem ratu na nebu Srbije.

Petar Nikolajevič Vrangel – Sećanja Broj strana: 421 Format: B-5 Povez: Mek Biblioteka: Posebna izdanja Oblast: Književnost SADRŽAJ Glava I OSLOBAĐANjE SEVERNOG KAVKAZA Na Kubanju U Nogajskim stepama Oslobađanje Tereka Glava II NA MOSKVU Na Donu U Zadonskim stepama U Povolžju Glava III NEMIRI NA KUBANjU Glava IV PROPAST Od Harkova do Rostova Poslednji dani u armiji U izgnanstvu Glava V SMENA VLASTI Glava VI PRVI DANI Glava VII UOČI NAPADA Glava VIII JURIŠ! Glava IX U SEVERNOJ TAVRIJI Glava X NA KUBANj Glava XI SVI NA VRANGELA! Glava XII PREKO DNjEPRA Glava XIII POSLEDNjI ULOG Na poslednjoj liniji MAPA I FOTOGRAFIJE

Сабуро Сакаи: САМУРАЈ Издавач: Алгоритам, Београд, 2016 Број страна: 360 Мек повез, књига је нова Сабуро Сакаи је био последњи од посебне врсте – истински самурај, професионални ратник посвећен племенитој вештини смртоносног умећа ваздушних борби. Ово је прича о њему, из прве руке, потпуни биланс његових више од 200 борбених мисија и безброј неустрашивих подвига. Попните се у кабину Сакаијевог зероа, и искусите узбуђење мегдана са најбољим пилотима које су савезници морали да понуде, и гледајте како планира и изводи разарајуће нападе на летеће тврђаве Б-17. Ово је такође и прича о једном од најхрабријих подвига изведених од стране пилота. Ослепљен на једно око зрном из митраљеза калибра 50, које му је прошло кроз главу, и парализоване леве стране тела, Сакаи је ипак успео да управља својим оштећеним авионом 1000 километара при повратку у базу. Проживите епске битке на Пацифику нишанећи кроз нишан противничког митраљеза. Од разарања Перл Харбора до агоније предаје, битка за Пацифик виђена очима некадашњег противника – човека који се за своју земљу борио изузетном смелошћу. Фасцинантна сага о успону и паду јапанског морнаричког ваздухопловства у Другом светском рату испричана кроз причу једног од својих највећих пилота асова.

ŠTA MI OVO TREBA - Emir Kusturica Autor:: Emir Kusturica Žanrovi:: Autobiografije i biografije, Domaći pisci Izdavač:: Vukotić media Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 369 Pismo: Ćirilica Format: 21 cm - dobro ocuvana ,sadrzaj knjige je cist b,beo ,jedino su bokovi zuce boje ,od citanja U ovoj knjizi je sve: emocije, sudbine, drame, ličnosti, ideje, stavovi, polemike… Iz dana u dan. Nadarenom, inteligentnom, buntovnom, stvaralačkom Emiru Kusturici, nijedna tema nije ni daleka ni nepoznata. Svaka mu je prisna. Svaka izvire iz njegovih punokrvnih damara. Svakoj je podjednako posvećen i odan. Sa strašću. Sa ljubavlju. I kada piše o sarajevskim jaranima i lopužama i kada se muči u Pragu da završi “Podzemlje” i kada polemiše sa francuskim filozofskim tranjama i sa srpskim proizvođačima šunda i prostakluka i sa nasrtljivcima na pravoslavlje i srpstvo i sa belosvetskim jurišnicima. Kusturica je iskonski iskren. Nežan i žestok. Sentimentalan i neumoljiv. Živ u pisanju, ubedljiv u dočaravanju ambijenta, sugestivan u ideji, žestok u obračunu sa napadačima. Vispren i duhovit. Kusturica ovom knjigom-dnevnikom nudi đerdan tema, ideja i stavova Svu svoju neizmernu darovitost, ugradio je u ove opojno sočne i gorko opore dnevničke sekvence. Više od dve decenije ovde su se sklupčale. I sve je živo kao da je juče bilo. Jedinstveni Emir Kusturica! (kutija 8)

Aleksandar Milenković : URBANI SENTIMENTI - Anahronika Lepe Varoši / Milenković, Aleksandar, 1930- Вршац : А. Миленковић : Друштво Вршац лепа варош, 2000 , Fizički opis 219 стр. : илустр. ; 24 cm Речник туђица и жаргона: стр. 213-219 На корицама белешке о аутору и делу с ауторовом сликом. Predmetne odrednice Вршац -- У успоменама Očuvanost 4- ; ima autorovu posvetu B i o g r a f i ja arhitekte dr Aleksandra Milenkovića (Stručni rad, umetničko stvaralaštvo, društvene aktivnosti) * Rođen 18.12.1930 g. u Vršcu, Srbija. Otac dr Ivan, doktorirao pravne nauke u Budimpešti, nosilac je plemićke titule von Heldenstreit (Od junačke bitke) po pretku, štabnom oficiru 12. Banatske graničarske regimente Carevine Austrije. Majka Vida vodi poreklo od hajduka Veljka Petrovića. Sa suprugom Mirjanom, rođenom Opačić, diplomiranim filologom, ima sina Bojana (1963.) i ćerku Doru (1966.) * Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Vršcu. * Maturirao 1949. g. u Realnoj gimnaziji (kao prvi u rangu). * Diplomirao na Arhitektonskom fakultetu Tehničke velike škole u Beogradu 1956. g. Odbranio diplomski rad (Ambasada SFRJ u Kairu) sa ocenom 10. * Završio Školu rezervnih inženjerijskih oficira, Karlovac, 1957. g. Ima čin rezervnog inženjerijskog kapetana I klase. * Polagao Doktorski ispit 1989. god. na temu Kriterijumi vrednovanja arhitektonskog stvaralaštva * Odbranio 1989. godine doktorsku disertaciju Savremeno vrednovanje arhitektonskog stvaralaštva na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

U dobrom stanju Između neba i zemlјe / Antoan de Sent-Eksiperi, Žil Roa Preveo s francuskog Miša Đorđević Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1955 Beograd : Omladina, 1955 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Tvrdi povez sa omotom, 347 str. : slike autora ; 20 cm Biblioteka Plava knjiga ; 9 Sadržaj: Ratni pilot: roman / Antoan de Sent-Egziperi. Srećna dolina: roman / Žil Roa. Prevodi dela: Pilote de guerre / Antoine de Saint-Exupéry. Heureuse / Jules Roy Beleške o piscima: str. 347-[348]. Saint-Exupéry, Antoine de, 1900-1944 Roa, Žil, 1907- = Roy, Jules, 1907- ********* Ratni pilot je memoarsko delo francuskog autora Antoana de Sent Egziperija. Napisana 1942. godine, knjiga opisuje njegovu ulogu u Armee de l`Air (Francusko vazduhoplovstvo) kao pilota izviđačkog aviona tokom bitke za Francusku 1940. godine. Knjiga sažima višemesečne letove u jednu, zastrašujuću misiju iznad grada Arasa. Sent-Egziperi je raspoređen u Izviđačku grupu II/33 koja je letela na dvomotornom Blohu MB.170. Na početku rata bilo je samo pedeset izviđača, od kojih su dvadeset tri bila u njegovoj jedinici. U prvih nekoliko dana nemačke invazije na Francusku u maju 1940, sedamnaest posada II/33 je nesmotreno žrtvovano, piše on, „kao čaše vode prosute na šumski požar“. Sent Egziperi je preživeo francuski poraz, ali je odbio da se pridruži Kralјevskom vazduhoplovstvu zbog političkih razlika sa Šarlom de Golom, i krajem 1940. otišao je u Nјujork. Ostao je u Americi dve godine, a onda se u proleće 1943. ponovo pridružio svojoj staroj jedinici u Severnoj Africi. U julu 1944, `rizikujući život da bi dokazao odanost`, nije se vratio iz izviđačke misije nad Francuskom. ******** Srećna dolina: roman / Žil Roa. Rat. Bombarderske eskadrile, koje dolaze iz Engleske, lete iznad Francuske u noći. Za nekoliko sekundi, nebo ih je prepuno. Sirena se čuje pre i posle njih. A onda se vraćaju, ponovo prolazeći kroz prostranstvo neprijatelјskog sveta, pošto su izvršili svoj strašni zadatak. Ljudi u ovim mašinama, zaklјučani u ubilačkoj akciji. Oni poznaju muku i nadu, potčinjavanje i nedisciplinu, bol i stid, strah i slavu. Jedan od tih lјudi, Ševrije, član posade bombardera Halifaks B, obraća se nama.

Sećanja i dokumenti Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda I odeljenje, knjiga XXXIV Priredio: Svetomir B. Nikolajević Povez: broširan Broj strana: XXVII + 395 Ilustrovano. Pečatirana, 4 lista (dva najavna i dva iz predgovora) greškom ostala neodštampana inače knjiga je odlično očuvana. Božidar S. Nikolajević (1877—1947) bio je književnik i istoričar umetnosti, diplomata, upravnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu. Rođen je i odrastao u Višnjićevoj ulici na Dorćolu. Osnivač je katedre za Istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu i autor je prve srpske monografije o Leonardu da Vinčiju. Otac Božidarov, Svetomir Nikolajević bio je prvi srpski šekspirolog. Božidar S. Nikolajević je kao književnik u današnje vreme skoro pa nepoznat. Takvu mu je sudbu pre jednog veka i „prorekao“ naš književni kritičar Jovan Skerlić, izostavivši ga iz svog glavnog dela „Istorija nove srpske književnosti“. Boža se u svojim memoarima „Iz minulih dana“ svojski potrudio da mu ne ostane dužan. Čitajući Božine memoare ne može se oteti utisku da je svoje „brisanje“ iz književne istorije doživeo vrlo emotivno, slično kao i u knjižici „Laž i kleveta“ gde se branio i napadao list Politika. Navodeći u svojim memoarima sve zaboravljene i izostavljene, Boža Nikolajević zapravo je nesvesno napisao jednu kratku paralelnu istoriju srpske književnosti. Knjiga se sastoji iz dva dela. Dok su u Prvom delu, pored ostalog materijala, izloženi i doživljaji iz autorovog detinjstva i mladosti, uvek u senci krupne očeve figure, dotle u Drugom delu sam Božidar postaje središna ličnost, bilo kao akter bilo kao očevidac, posmatrač, izveštač ili komentator. S A D R Ž A J: PRVI DEO DRUGI DEO: 1. Iz moga đakovanja u Minhenu 1896-1898 2. Minhen kao središte umetnosti 3. Četiri zaboravljena beogradska umetnika sa minhenske akademije 4. Jedan velikan srpskog slikarstva sa minhenske akademije 5. Smrt kralja Milana 6. Obrenovići kao kulturni pregaoci 7. Atina 1903. 8. Kontrazaverenička borba 1903-1907 9. Jedna uskršnja opomena 10. Točak (uspomena iz teških oktobarskih dana 1915. godine) 11. Narodni muzej u Beogradu za vreme okupacije 1916. 12. Svetomirovo mađarofilstvo 13. Minhen 1911-1912 i 1928-1930 14. Beč, Celovac, Koruški Slovenci 1931-1935 DODATAK: Pisma iz porodične arhive (K-142)

MY LIFE ON THE PLAINS By General George Armstrong Custer 626 strana memoarske beleške čuvenog američkog generala Kastera. Džordž Armstrong Kaster (1839 - 1876 ), bio je oficir vojske Sjedinjenih Država i komandant konjice u američkom građanskom ratu i ratovima američkih Indijanaca. Kaster je diplomirao na Vest Pointu 1861. na dnu svoje klase, ali pošto je građanski rat tek počeo, obučeni oficiri su bili hitno potrebni. Blisko je sarađivao sa generalom Džordžom B. Meklelanom i budućim generalom Alfredom Plesontonom, od kojih su obojica prepoznali njegovu genijalnost i liderske sposobnosti kao vođe konjice. My Life on the Plains is George Armstrong Custer’s first-hand account of the Indian Wars of 1867-1869, detailing the winter campaign of 1868 in which Custer led the 7th US cavalry against the Cheyenne Indians. When General Custer led his troops to annihilation in the Battle of the Little Big Horn in 1876, he was possibly the most notorious Indian fighter the army had known. Custer`s solid claim to military fame rests upon his achievements in the Civil War, yet paradoxically he is chiefly remembered by reason of his death in the Battle of Little Big Horn in June 1876 — `Custer`s Last Stand`. Much controversy still rages over Custer`s career and character. Custer was an exceedingly complex man who, in life, won devoted friends and admirers as well as outspokenly bitter enemies. The collection was a document of its time and an important primary source for anyone interested in U.S. military affairs and U.S./Native American relations. Custer’s references to Indians as “bloodthirsty savages” were tempered by his empathetic understanding of their reason for fighting: “If I were an Indian, I often think I would greatly prefer to cast my lot among those of my people who adhered to the free open plains, rather than submit to the confined limits of a reservation…” In his own time, Custer achieved much of his fame as a daring soldier through his own published accounts of his adventures. In 1874, just two years before his death, a collection of his magazine articles was published as My Life on the Plains. George Armstrong Custer, in this intensely personal account, made a major contribution to American history. My Life On The Plains is a fascinating historical account, perfect for historians and Civil War enthusiasts alike. George Armstrong Custer (December 5, 1839 – June 25, 1876), one of the most mythologized figures in American history, was an United States Army officer and cavalry commander in the American Civil War and the Indian Wars. He eventually met his fate in the battle of Little Big Horn in one of the most notable defeats of American armed forces. His memoir, My Life On The Plains was first published in 1874.

Преписка Милоша Црњанског је 16. том критичког издања његових дела. Пред читаоцима је прва књига његове кореспонденције, преписка започета пре Другог светског рата. Приређивачи су Радован Поповић, Миливој Ненин и Горана Раичевић. У књизи су сабрана сачувана и доступна писма Милоша Црњанског нашим најзначајнијим међуратним писцима и институцијама, као и преписка са члановима породице. Читалац књиге сазнаће шта је Црњански писао Андрићу, Ники Бартуловићу, Аници Савић Ребац, Марку Ристићу, Слободану Јовановићу, Милану Кашанину, али и брату Јовану Црњанском, супрузи Види и многим другим личностима. Посебно су интересантна писма аутора Лирике Итаке тадашњим уредницима и издавачима. У том сегменту издваја се обимна преписка са Светозаром Б. Цвијановићем и Јулијем Бенешићем, из којих се види у каквим материјалним неприликама је живео Црњански након Првог светског рата. Из многих писама могуће се реконструисати пут одређених књига до штампе и њиховог коначном облика и имена. Из других, пак, могу се видети међусобни односи српских књижевника, прилике на културној сцени Краљевине СХС и односи између Београда и Загреба. Оно што је у писмима најинтересантније свакако су особени коментари Милоша Црњанског из којих зрачи његова непоновљива личност. Некада су ти коментари заједљиви, некада се под маском присности крије нека материјална потреба писца, али увек плене својим стилом. Приређивачи о грађи и организацији Преписке Милоша Црњанског „Сакупљено је на једном месту све што се од преписке Црњанског сачувало. (Та преписка се, иначе, налази на најразличитијим местима: у архивама, књигама, зборницима, часописима, листовима, приватним збиркама…) Пред будућим истраживачима је путоказ. Кључно питање приређивања књига преписке за штампу јесте како распоредити грађу. Писма су се, готово сама од себе, поделила у три књиге. У првој књизи је преписка Милоша Црњанског започета пре почетка Другог светског рата у нашој земљи. Јасно је да другу књигу чини преписка настала после Другог светског рата. Јер, преписка је најпре подељена по личностима. А хронологија је била у првом плану само када тражимо онај тренутак када је нека личност улазила у ову књигу. (Наравно, могли смо и целокупну преписку поређати хронолошки, али би књига тада изгубила на прегледности…) Трећа књига је одвојена за преводе писама које је Црњански добијао (и слао) најчешће на енглеском језику. Писма ће бити поново преведена – јер понекад се, да заоштримо (или да банализујемо) – оно што је бело преводило као црно. Трећа књига ће имати и ДОДАТАК. У том додатку нашла би се она писма које је требало објавити у једној од прве две књиге – а која нам у том тренутку нису била доступна.“ Мило Ломпар о књизи „У првој књизи преписке Милоша Црњанског окупљена су писма су размењена са значајним људима пишчевог живота у периоду до Другог светског рата. Тако се упознајемо са писмима која је велики писац размењивао са Ивом Андрићем, Слободаном Јовановићем, Миланом Кашанином, Вељком Петровићем, Миланом Гролом, Васом Стајићем, Марком Ристићем, Миланом Токином и другим учесницима у преписци. Ова кореспонденција открива драгоцене аспекте пишчевог живота, као и културног и јавног живота у нас.“ (Извод из рецензије) Б5 формат, 342 стране, тврд повез са омотницом

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar II Karađorđević (Beograd, 6. septembar 1923 — Denver, 3. novembar 1970) bio je treći i poslednji kralj Kraljevine Jugoslavije (1934—29. novembar 1945). Bio je prvi sin kralja Aleksandra I i kraljice Marije. U vreme ubistva svog oca 1934. godine, Petar II je bio maloletan pa je kraljevska vlast preneta na Namesništvo koje je u testamentu odredio kralj Aleksandar I, na čelu sa knezom namesnikom knezom Pavlom Karađorđevićem, a članovi su bili još Ivo Perović i Radenko Stanković. Posle vojnog puča protiv kneza Pavla i vlade Cvetković-Maček koji su doneli odluku o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, Petar II je proglašen punoletnim. U zemlji je vladao samo 19 dana, pošto je 14. aprila na predlog predsednika vlade armijskog generala Dušana Simovića, odveden u izbeglištvo nakon invazije sila Osovine. Kralj Petar II je podržavao četnike pukovnika (potonjeg armijskog generala) Dragoljuba Mihailovića, a kada su se saveznici preorijentisali na partizanski pokret predvođen komunistima, kralj Petar II je pod pritiskom Britanaca pozvao svoje pristalice da stupe u partizane. Prema sporazumu Šubašić-Tito sa kraja 1944. godine, kralj je marta 1945. preneo svoja ovlašćenja na tročlano namesništvo. Kralj Petar II je zbačen odlukom nove komunističke Ustavotvorne skupštine FNRJ od 29. novembra 1945. Posle rata se naselio u SAD. Preminuo je 3. novembra 1970. u Denveru od ciroze jetre. Bio je sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertivilu, u saveznoj državi Ilinois, da bi 2013. njegovi ostaci bili preneseni u crkvu Svetog Đorđa na Oplencu. Prvorođeni sin kralja Aleksandra I i kraljice Marije, rođen je u Novom dvoru u Beogradu 6. septembra 1923. godine u dva časa i pedeset i pet minuta ujutru. Po kraljevoj želji, rođenje je prvo objavljeno zvonjenjem sa Kraljeve crkve na Oplencu. U Beogradu se za događaj saznalo između 4 i 5 sati istog jutra, po zvonjavi zvona sa crkava i 101-nim topovskim pucnjem sa tvrđave. Dobio je simbolično ime Stefan.[2] Na krštenju 21. oktobra dobio je ime Petar,[3] kum je bio britanski kralj Džordž V, čiji su izaslanici bili njegov sin Albert, vojvoda od Jorka (budući kralj Džordž VI) i vojvodina supruga Elizabet Bouz-Lajon.[4] Posle osnovnog obrazovanja koje je stekao na Dvoru, pohađao je Sandroid školu u Engleskoj - u London je prispeo 19. septembra 1934,[5] ali morao se vratiti posle atentata na svog oca - u Beograd je stigao 13. oktobra, dočekan od velikog broja građana. U vreme ubistva svog oca 1934. godine, Petar II je bio maloletan pa je kraljevska vlast preneta na Namesništvo koje je u testamentu odredio kralj Aleksandar I, na čelu sa knezom namesnikom knezom Pavlom Karađorđevićem, a članovi su bili još Ivo Perović i Radenko Stanković. Mladi 15-godišnji prestolonaslednik Petar II na Triglavu, u blizini tromeđe Kraljevine Jugoslavije, Fašističke Italije i nacističke Nemačke, 12. avgusta 1939. godine, 20 dana kasnije Nemačka je napala Poljsku čime je zvanično započeo Drugi svetski rat. U Beogradu je potom imao privatne nastavnike, za časove fiskulture nastavnik je smatrao da kralj treba da ima drugove i pozivao je nekoliko njegovih vršnjaka u dvor, među kojima su bili budući lekari Branko Radulović i Ljubomir Kostić.[6][7] Politički život u Jugoslaviji za vreme kraljevog maloletstva Prvi koraci namesništva Posle atentata 1934. u trenutku projugoslovenskog raspoloženja Aca Stanojević i Anton Korošec su se dogovorili da Radikalnu stranku i Slovensku ljudsku stranku počnu stapati u jednu političku partiju. Istovremeno su se dogovorili da pozovu M. Spaha da i JMO uključi u tu novu partiju.[8] Standarta Petra II Knez Pavle je krajem decembra 1934. za predsednika vlade odredio Bogoljuba Jevtića. B. Jevtić je bio ministar koji se u trenutku smrti kralja Aleksandra našao pored njega i koji je postao poznat po izjavi da su poslednje kraljeve reči bile „čuvajte Jugoslaviju”. Jevtić je u januaru 1935. istakao da je njegov cilj čuvanje jedinstva Jugoslavije i „jugoslovenske nacije”. U maju 1935. vladina lista je ostvarila pobedu nad Udruženom opozicijom (SD koalicija, Demokratska stranka i JMO) koju je predvodio V. Maček. Opozicija nije htela da prizna poraz zbog pritisaka i nasilja koje je vlada koristila u toku izbora. Posle izbora nastavilo se sa nasiljima i sukobima. U Savskoj i Primorskoj banovini obračunavali su se hrvatski nacionalisti sa srpskim nacionalistima i četnicima...