INTIMNE PRIČE IZ PREDUZETNIČKOG ŽIVOTA! KAKO SE POKREĆE I GRADI BIZNIS NA PRIMERU KUPUJEMPRODAJEM! Ova knjiga sadrži lične priče o iskustvima iz preduzetničkog života: o emigraciji i nesigurnosti posla, o tome kako se probudio preduzetnik i kako se rodila želja za ulaganjem u Srbiju, kako je nastao i gradio se KupujemProdajem; o poslovnoj borbi, problemima (medvedima) koji su dovodili do uvida i uzrastanja preduzetnika u menadžera i poslovnog lidera. Za svakoga ko je žedan vrednih iskustava ove priče su izvori znanja, spoznaja i emocija: o osnivanju i uzdizanju sopstvene kompanije, radu u velikoj i maloj firmi, o pregovorima sa investitorima, upravljanju ljudima. A za one koje interesuje šta je u glavi njihovih šefova, menadžera, direktora, i kroz koje prepreke, neretko mentalne, prolaze ti ljudi – Medvedi su pravo otkriće. “Verovatno najbolje štivo koje jedan preduzetnik u Srbiji trenutno može da čita na svom jeziku. Ne zato što je to najbolja knjiga o biznisu ikada već zato što ne znam da je neko do sada na takav način složio svoja iskustva u pokretanju i vođenju posla u Srbiji ne stideći se da otvoreno piše o svojim greškama, slabostima, ličnim manama i stranputicama, kao i o uspesima, dobrim odlukama i ostvarenim planovima.” - Zoran Stanojević, voditelj, novinar, urednik internet portala RTS Osamdeset pet priča zen konciznosti vrednih nekoliko tradicionalnih priručnika. Kao kod Bukovskog, varljivo jednostavne, samo dobijaju na dubini ponovnim čitanjem. Ispisane stilom koji je pravo osveženje u domaćoj poslovnoj literaturi, zrače autentično moderno i „svetski“. - Lazar Džamić, pisac, marketing strateg, novinar “Kada imate priliku da u jednoj knjizi dobijete na tacni znanja, mukotrpno sticana preko 20 godina i koja su često dolazila od napravljenih grešaka, a zahvaljujući svim tim znanjima je izgrađeno nešto tako sjajno, veliko i tako uspešno, kao što je KupujemProdajem, onda je potpuna ludost ako to ne iskoristite.” - Đorđe Petrović, autor serijala Ja, Preduzetnik; CEO kompanije Companies Connected “Knjiga koja se čita sa lakoćom, ali ostavlja dubinske i trajne pozitivne posledice na svest o tome kako se razvija posao, pravi tim i biva iznova i iznova bolja verzija sebe. Intimna, zanimljiva i korisna, a koja se pritom odnosi na ovo podneblje i tržište, to je baš retko.” - Ivan Minić, internet preduzetnik, Glavni i odgovorni urednik portala Moja Firma i podkasta Pojačalo Kratak sadržaj Predgovor Lazara Džamića: Iz srca preduzetnika i glave menadžera Lektira za uzrastanje: Tuđa iskustva U POGLED BUDUĆNOSTI Okušavanje: Početak puta Sunce holandskog neba: Odlazak iz zemlje Vrata su se otvorila: Prva godina u Holandiji OD STARTA(PA) DO BIZNISA Preteča nove ere: Bitka za inovacije Trnje i zvezde: Prilagođavanje Biti poseban: Biznis Eureka na terasi: Ideja Misliti unapred: Biznis plan Nomen est omen: Brend Ben i ja: Investicija Miran san: Knjigovođa Bolje dve: Osnivanje kompanije Ništa bez Gugla: Finansije Tesna kuća: Problemi sa hostingom Algoritmi reda: Uređivanje sajta Da znamo gde smo: Ključni indikatori uspešnosti (KPI) Srce koje kuca: Proizvod Živeo softver: Prvi prihodi i prve automatizacije Ups! Eksplicitni sadržaji Da li si čovek? Nemili događaji sa SMS porukama Za svaki slučaj: Advokat Spremni do kraja: Zaštita intelektualne svojine Slučaj „tetka“: Korisnici Ali ne na Menhetnu: Kancelarije Žrtvovanje zarad budućnosti: Lean startup Avion koji nije hteo da sleti: Mobilna aplikacija Moda nikada ne staje: Menadžment tim i rast organizacije Na 1600 km: Šta radi CEO? Nervni sistem za organski rast: Radni procesi Katalizator uspeha (ili propasti): Marketing Kako da budemo (dobra) vest? Odnos s javnošću Kupiti se može samo ono što je na prodaju: Izlaz KALJENJE Svetski a naš: Adižes i menadžment stilovi Neslaganje sa uvažavanjem: Konflikti Rat skakanju u zaključke: Kritičko razmišljanje kao način upravljanja Motivacija iznad svega: Developeri Pitanje pristupa a ne talenta: Kreativnost O mostovima koji ne spajaju obale: Komunikacija Dobar je, a ne znaš zašto: Kompetencije Tumor u firmi: Klika Temelj nerazumevanja: Kulturne razlike Ko ne promisli, taj izmisli: Bulšiteri (i Lupetanje) Kodeks musketara: Kultura Biti spreman – to je sve: Kako ljudi traže posao i gde greše? Organski je zdravo: Kada zaposliti novog čoveka? Strpljen, spasen: Iskustvo – zašto je bitno? Oficiri i vojnici: Junior ili senior? Ko si i šta radiš: Funkcije i titule Težnja ka objektivnosti: Plata Da li je trojka dobra? Vrednovanje (Evaluacija) Gde si ti? Seniorski nivoi (HR model) Ne, nego znanje: Diplome Mokra krpa u lice ili prilika za rast: Negativna kritika Druženje bez povoda: Događaji van firme Gorivo za uspeh: Motivacija Festina lente: Konceptualisti i praktičari Zašto, o zašto? Otpuštanje Dobar osećaj: Intervjuisanje Matriks iz koga sam pobegao: Sopstvene slabosti i razvoj Biće ti bolje kada ti budeš bolji: Self-made man Molim te poslušaj: Poruke mlađem sebi ZRELOST Sutra je – danas: Agilni pristup Naš put: Kaizen Potreba za pit-stopom: Entropija (težnja ka haosu) Ka meti pucaj: Ciljevi i plansko delovanje Nada za svakog od nas: Filozofija Johana Krojfa Lekcija iz Londona: Jednostavnost Prvi alat za skaliranje: Delegiranje Majka grešaka: Brzopletost Laser prodire duboko: Fokus Bogatstvo: Inicijativa Za drugog kao za sebe: Domaćinski osećaj U svoje vreme: Širenje i diverzifikacija (novi rast) Pola brige: Poslovni rizici Budućnost svuda oko mene: Živeti u Holandiji, a raditi u Srbiji ZNAKOVI PORED PUTA Kako sam se lečio: Usamljenost Za direktore koji nisu iz struke: IT abeceda A da sam rođen u Americi? IT kompanija (u Srbiji) Rizik i žrtva: Preduzetnik Anatomija slučaja: (Propalo) Investiranje Kako sa njima: Investitori U dobru i zlu: Partnerstvo UMESTO ZAKLJUČKA Zašto je internet trgovina bitna za Srbiju? Kada trošiš naftu, imaš manje nafte, kada trošiš znanje, imaš više znanja Najveći medved: Krizni menadžment Zahvalnost Indeks O autoru BOJAN LEKOVIĆ je osnivač i CEO kompanije KupujemProdajem, koja je od 2008. do danas izrasla u najveću internet platformu u Srbiji i jednu od 100 najvećih na svetu u branši sajtova za oglašavanje. Bio je nezavisni konsultant za razvoj novog biznisa u Holandiji, radio kao menadžer za inovacije u Kraljevskom holandskom telekomu i bavio se naučnim istraživanjem, najpre u oblasti mikroračunarskih sistema na Univerzitetu u Nišu, gde je prethodno diplomirao elektroniku i telekomunikacije, a zatim na Tehnološkom univerzitetu u Delftu pored Haga, Holandija, u oblasti interneta. Dodatno, 2011. je završio strateški menadžment na Fakultetu za menadžment Univerziteta Erazmus u Roterdamu, koji je jedna od najprestižnijih škola menadžmenta u Evropi. Predsednik je holandsko-srpske poslovne asocijacije. Suprug je i otac dve ćerke. Sa porodicom živi u Holandiji od 2000. godine.

Autor - osoba Levinson, Jay Conrad, 1933-2013 = Levinson, Džej Konrad, 1933-2013 Naslov Gerila marketing : tajne stvaranja velikih profita iz malih poslova : [veliki profit iz malog biznisa] / Jay Conrad Levinson ; preveli Ljubomir Veličkov, Zlata Perić Jedinstveni naslov Guerrilla Marketing Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 1992 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : IQ Media, 1992 (Beograd : Inos-print) Fizički opis 212 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Veličkov, Ljubomir = Veličkov, Ljubomir Perić, Zlata = Perić, Zlata Zbirka IQ Biznis (Broš.) Napomene Prevod dela: Guerrilla Marketing Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Marketing Kada je „Gerila marketing“ prvi put objavljen 1983. godine, Džej Levinson je iz korena promenio marketing strategije za vlasnike malih firmi svojim beskompromisnim pristupom za nalaženje klijenata. Zasnovana nastotinama konkretnih ideja, koje zaista daju rezultate, Levinsonova filozofija je iznedrila nov način učenja o udelu na tržištu i kako do njega doći. U ovom proširenom četvrtom izdanju, Levinson nudi nov arsenal oružja za uspeh malih firmi u novom veku. Knjiga nudi strategije za Internet marketing (sa preciznim objašnjenjima), savete za upošljavanje novih tehnologija (kao što su podkast i automatizovani marketing), programe zaodređivanje ciljnih grupa mušterija, koje će postati stalne mušterije i firmu preporučivati drugima, kao i lekcije iz menadžmenta u doba telekomunikacija i honorarnih saradnika. Ova knjiga će biti biblija preduzetnika u dvadeset prvom veku. Džej Konrad Levinson je autor više od desetine knjiga iz „Gerila marketing“ serije Nekadašnji potpredsednik i kreativni direktor u marketinškim agencijama „J. Walter Thompson Advertising“ i „Leo Burnett Advertising“,danas je predsednik konsultantske firme „Guerilla Marketing International“, koja uslužuje velike i male kompanije širom sveta. GERILA MARKETING – KREATIVNOST NA DELU Cele godine, svakog dana, svakog trenutka, bombardovani smo informacijama i promocijama od strane najrazličitijih kompanija. Svi se bore za trenutak naše pažnje a mi smo sve otporniji na najrazličitije marketing aktivnosti. Šta je to što se u moru komunikacionih poruka kompanija može izdvojiti? Danas vam predstavljamo gerila marketing. Šta je i kako ga možete iskoristiti ćemo vam predstaviti u nastavku ovog teksta. Šta je gerila marketing? Gerila marketing slobodno možemo da nazovemo vrhunski alat za prikazivanje kreativnosti marketing tima. Gerila je marketing strategija koja koristi nekonvencionalna rešenja i faktor iznenađenja da bi privukla pažnju publike i tako promovisala proizvod, uslugu ili ideju. Postoje dva važna cilja: Izazivanje emocije kod publike Tera publiku da zapamti proizvod, uslugu ili ideju Za ovaj vid marketinga su vam najpotrebnije tri stvari: energija, vreme i mašta. Karakteristike Gerila marketing se značajno razlikuje od drugih marketing strategija a njene karakteristike su: Nije skupa – ova strategija se uglavnom zasniva na kreativnosti, pa nisu potrebni ogromni budžeti kako bi se postigao uspeh. Fokusirana je na veličinu publike – nastoji da stigne do što većeg broja ljudi. Ova kampanja stiže do dve grupe ljudi. Prva su oni koji su direktno u dodiru sa samom kampanjom (naišli su na poruku gerila marketinga), a druga grupa su ljudi koji čuju o ovoj kampanji od prve grupe (preko „word of mouth”). Često ove kampanje postaju i viralne zbog svoje kreativnosti. Viralni i „word of mouth” marketing ovde predstavljaju svojevrsni pojačivač poruke gerila marketinga. Koristi faktor iznenađenja – često je publika zatečena porukom, tako da bolje pamti samu poruku. Vrste gerila marketinga Ovde ćemo nabrojati neke vrste gerila marketinga: Ambijentalni marketing Kod ambijentalnog marketinga se koristi okruženje koje već postoji. Reklame se postavljaju na određena mesta ili objekte na koje se inače ne postavljaju. Cilj ovog vida marketinga jeste da iznenadi publiku. Korišćenje autobuskog stajališta za reklamiranje predstavlja običan vid marketinga, ali korišćenje mesta za sedenje na stajalištu kao deo reklame predstavlja nešto inovativno i drugačije. Primera je puno pa ćemo navesti samo njih par: Korišćenje autobusa ili nekog drugog prevoznog sredstva da bi se prosledila poruka. Primer kampanje Kopenhagenškog autobusa na kojem je bila slika ogromne zmije koja izgleda kao da će da smrvi autobus. Ovo je bila reklama za zoološki vrt. Korišćenje autobuskih stajališta Korišćenje liftova u zgradama Prva karakteristika ambientalnog marketinga jeste njegovo neobično mesto postavljanja što samo po sebi privlači pažnju. Možemo reći da su ove kampanje pametno iskoristile okruženje i stvorile „vau” faktor. Druga važna stavka ovog marketinga je izvršenje. Da li će to što je zamišljeno stvoriti planirani uticaj na publiku i željenu reakciju publike. Prednosti ovog vida marketinga su: Privlači pažnju Lako se pamti Niska cena Može postati viralan – ljudi žele da podele zanimljiva iskustva sa prijateljima, najčešće koristeći društvene mreže Dostizanje šire publike – ovakve reklame se često postavljaju na mesta gde prolazi veliki broj ljudi, samim tim se dolazi do najrazličitije publike Marketing zasede Ovaj vid marketinga koristi događaje kako bi se promovisao. Ono što je karakteristično jeste da kompanija koja se promoviše nije vezana za sam događaj. Marketing zasede mogu da sprovedu sve kompanije koje nisu zvanični sponzori nekog događaja. Njihove marketing aktivnosti su takve da se u javnosti stvara slika kao da su oni deo tog događaja. Ovaj vid marketinga je često na granici legalnog, pa treba biti posebno oprezan sa ovim vidom marketinga. Posebno zanimljivu ideju je imao Fiat u Švedskoj. Oni su parkirali svoj Fiat 500 ispred sedišta Folksvagena u trenutku kada je ulicom prolazio Google maps automobil. Rezultate njihove „marketing zasede” možete pogledati na linku. Skriveni marketing Ovaj vid poruke predstavlja izlaganje publike marketing kampanji bez njihovog znanja da se radi o marketing kampanji. Cilj nije kreirati prodaju, već stvoriti određeno osećanje i uzbuđenje kao i interesovanje za određeni proizvod, uslugu ili ideju. Ovaj vid kampanje mogu koristiti i manje i veće kompanije, ali su mnogo bolji za velike kompanije, sa velikim budžetima. Razlog jeste da ovakva poruka predstavlja samo jednu komponentu cele kampanje, služi da samo zainteresuje potencijalne kupce i korisnike. Manje kompanije ovaj vid marketinga mogu da koriste da bi povećale svest o brendu. Viral/buzz marketing Ovaj vid marketinga se posebno kreira kako bi podstakao dalje prenošenje marketing poruke. Zasniva se na upotrebi pojačane i organske komunikacije između ljudi, u vidu buke (eng. buzz) oko proizvoda, usluge ili ideje. Osoba koja je naišla na marketing kampanju, prenosi dalje svoja iskustva i impresije u komunikaciji sa drugima („word of mouth”) ili preko društvenih mreža („word of mouse”). Primeri „buzz” marketinga Primeri viralnog marketinga O čemu još treba razmišljati Kao što smo već naveli, osnovne karakteristike gerila marketinga su da je jeftin i da privlači pažnju zbog svoje kreativnosti. Potrebno je napomenuti još par stvari: Kampanje, zbog toga što nisu testirane ranije, mogu da budu na udaru kritika. Treba biti veoma oprezan o svim značenjima vaše kampanje i na to kakva osećanja će ona probuditi kod različitih grupa ljudi. Često će vam biti potrebne dozvole. Kako se ove kampanje realizuju najčešće na javnim površinama, biće vam potrebne dozvole od institucije odgovorne za tu javnu površinu. Ukoliko se odlučite da preskočite traženje dozvole, izlazite iz zakonskih okvira i možete biti predmet tužbe. Potrebno je da preuzmete odgovornost za ono što radite. Gerila marketing velikih organizacija Zbog mnogih stvari, gerila marketing je odličan način da male organizacije podignu svest o svom brendu. Pitanje je da li se velike organizacije bave gerila marketingom? Na prvom mestu je pitanje rizika, velike kompanije imaju veći ugled i pozitivno mišljenje kupaca/korisnika. Da li jedna gerila kampanja to može da ugrozi? Može, a problem je takođe što kada se to desi, zbog popularnosti kompanije, loša slike se još brže i dalje širi. MG126 (N)

Autor - osoba Vitman, Helena Naslov Istorija magije : kratka studija / Helena Vitman ; [prevela Ljilja Lončar] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1990 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Generalpublic, 1990 (Bački Petrovac : Kultura) Fizički opis 50 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lončar, Ljilja Zbirka Biblioteka `Ključ` Edicija `Misterije` (Broš.) Napomene Prevod dela: History of magic Tiraž 1000. Predmetne odrednice Magija – Istorija Magija (mađija) reč je grčkog porekla i znači „čarolija”, „čarobnjaštvo”. Po narodnom verovanju otprilike predstavlja pojavu kada smrtna bića čine čuda korišćenjem natprirodnih sila ili uz pomoć natprirodnih bića. Verovanje u magiju se razvilo u Haldeji, jugoistočnom delu Mesopotamije, a preko Persije i Egipta se raširilo na zapad. Magija obuhvata belu i crnu magiju. Belom magijom se navodno uz pomoć dobrih duhova može otkloniti bolest, urok, kletva, ili se može pridobiti sreća, ljubav, novac, i sl. Uz pomoć crne magije, prizivaju se duhovi zla kako bi se izazvala nesreća, bacio urok ili kletva i sl. Ljudi koji praktikuju magiju nazivaju se magovi, odnosno čarobnjaci (ukoliko su u pitanju osobe muškog pola) i čarobnice (za osobe ženskog pola). Takođe se kaže i veštaci (m.) i veštice (ž.), a ponekad i čudotvorci i drugo. Od tih reči vodi poreklo i reč veštičarenje, koja označava magijske radnje. U korenu ovih tri reči se nalazi pridev vešt. Podela magije Bela i crna magija Premda veći broj praktičara otklanja sledeću podelu, uvrežena je podela na tzv. belu i crnu magiju. Bela magija još se naziva desnim putem, a crna levim. Bela magija predstavlja dobru magiju kojoj je svrha da se pomogne, izleči i savetuje. Tu se ubrajaju predviđanja sudbine (astrologija, hiromancija, tarot, kristalomancija, geomancija i sl). Crna magija, s druge strane, predstavlja zlu magiju, kojoj je cilj da se naudi drugome ili da se na natprirodan način postigne nekakva korist. Crna magija se povezuje sa sotonizmom, demonopoklonstvom, vešticama i čarobnjacima. Sama podela magije na belu i crnu je više orijentacijska negoli stvarna, kao i granice među njima koje nisu jasno definirane. Njen predznak zapravo zavisi o etičkim vrednostima praktikanta magije, te se pre može govoriti o belim i crnim čarobnjacima. Četiri kategorije magijske prakse Magijska praksa može se podeliti u četiri grupe. Prva je simpatetična magija kojom se uz pomoć simbola koji oponaša željeni predmet ili osobu nastoji ispuniti nekakva želja. Može sadržati elemente crne magije, ako se zloupotrebi da bi se neka osoba povredila. Drugu grupu čini proricanje pri čemu se koriste razne metode (rune, bacanje žira, gledanje iz taloga kafe, hiromantija...). Treća grupa sadrži bacanje čini, alhemiju i čarobnjaštvo, dok je za četvrtu grupu karakteristično bacanje uroka. Istorija Praistorija Magija se javila veoma rano, već sa čovekovim oblikovanjem prvih spoznaja o svetu koji ga okružuje. Magija i religija su međuzavisne, imaju isto išodište i nastale su istodobno jedna iz druge. Prema sociologu Gurviču, magija je vera u sile koje čovek može kontrolisati, dok je religija vera u sile koje čovek ne može kontrolisati. U prvobitnim primitivnim društvima javlja se šamanizam, religiozno-magijski sistem kojim posvećena osoba (šaman, vrač) komunicira s duhovima kroz stanja transa izazvanih halucogenim drogama te snovima i vizijama. Osnovni zadatak šamana je lečenje i proricanje, dok je latentna funkcija održavanje kohezije unutar zajednice i rešavanje unutardruštvenih konflikata. Stari vek U drevnom Egiptu mnogi su sveštenici smatrani čarobnjacima. Čarobnjak bi često tokom čitanja čarolija sa svitaka papirusa uništio figuru od gline koja je prikazivala nekog neprijatelja. Verovalo se da je Teut, bog pisanja i Meseca, napisao knjigu čarolija i predao je ljudima, te se posle razvila alhemija. To je nauka kojoj su ciljevi da se dobije kamen mudrosti i eliksir mladosti. U doba helenizma, grčki kolonisti u Egiptu poistovetili su Teuta sa Hermesom Trismegistom. U Egiptu je magija bila duboko ukorenjena, jer su obični ljudi poštovali bogove i sazivali duhove mrtvih u svojim kućama, na ognjištu. Rođenje deteta bilo je popraćeno molitvama Besu, bogu magije, koji se veoma razlikuje od svih drugih egipatskih bogova. Amuleti su bili popularni, te su ih nosili živi i mrtvi. Pomoću magije se moglo dopreti u Duat, svet mrtvih, pa čak prevariti bogovi. U drevnoj Persiji delovali su medijski sveštenici (magi) iz religije zoroastrinizma od kojih je nastao kasniji izraz magija. U antičkoj Grčkoj priređivane su misterije i bakanalije na kojima su se odvijali magijski i mistični obredi. Magija je imala popularnost i u starom Rimu, gde je većinom zabeležena kroz magijske obrede, proricanja i trovanja. Prema tradiciji, jedan od najpoznatijih magova toga doba bio je neopitagorejski filozof i prorok Apolon iz Tijane (2. vek p.n. e.). Uticaj na razvitak renesansne magije u 16. veku imali su novoplatonistički filozofi iz 2. i 3. veka, Jamblih i Plotin. Srednji vek Nakon propasti Rimskog carstva u 5. veku opšti civilizacijski nivo u Evropi znatno je opao što je bilo pogodna za novi polet i razvoj raznih praznoverja koja su sinkretizovana s hrišćanskom verom. Novi varvarski narodi proširili su svoja poganska verovanja u čarobnjake, veštice i uroke. Nekoliko srednjovekovnih naučnika označeni su kao čarobnjaci u narodnoj legendi, posebno Silvestar II i Albert Veliki. Hrišćanska crkva je nastojala da iskoreniti poganska verovanja i obrede, videći ih kao pretnju svom opstanku te je osudila takva verovanja i obrede već u prvim vekovima hrišćanstva povezujući ih sa Sotonom i čarobnjaštvom. Kazne za one koji su praktikovali poganske rituale bile su većinom duhovne. Međutim, strah od demonskih sila počeo se širiti od 13. veka pod uticajem jeretičkih pokreta, što je rezultiralo osnivanjem Inkvizicije 1235. godine koja je imala za cilj borbu protiv jeresi. Od 14. veka javljaju se magijski priručnici, grimorijumi, u kojima se prenosi tajna magijska praksa. S vremenom magija i srodne veštine poput alhemije i astrologije bivaju povezane s jeretičkim verovanjima i izazivaju zazor među crkvenim krugovima zbog čega nositelji tajnih znanja dolaze na udar inkvizicije te odlaze u ilegalu. U kasnom srednjem veku počeo se sve više širiti strah od veštica te su mnoge žene mučene i spaljene kao veštice pod optužbom da su prodale dušu vragu i dobile moć za nanošenje nesreća ljudima. Crkva je inkvizicijom aktivno pokušala da iskoreni čarobnjake i veštice svim sredstvima, ali su neka umeća opstala, poput astrologije i proricanja budućnosti, što se može smatrati vrstom magije koja je aktivna još i danas. Renesansa Razdoblje renesanse prati nagli uspon nauke i poletnost duha novog doba. Kako je renesansa imala za cilj da se obnove ideali antike u kulturi, nauci i društvu, tako je dotadašnji hrišćanski aristotelizam zamenio mistični novoplatonizam kojim se ponovno razbuktalo ezoterijsko i hermetičko učenje među renesansnim misliocima. U to vreme deluju mnogi istaknuti okultisti, astrolozi, kabalisti i alhemičari poput Agripe, Nostradamusa, Marsilija Fičina, Paracelzusa, Đijambatiste Dela Porte, Džona Dija i drugih. Intelektualne i duhovne napetosti pojačane su zbog reformacije i protestanata, posebno u Nemačkoj, Engleskoj i Škotskoj. Plemstvo je pokazalo veliko zanimanje za horoskope i praznoverje u 15. i 16. veku. Prosvetiteljstvo 18. vek obeležio je razvoj empirijske nauke, građanskog društva i povećani uticaj države na prosvetljenje naroda. Pod uticajem kartezijansko-njutnovske doktrine nastoji se da se racionalno objasne sve pojave u fizičkom svetu, te se želi da se racionalizuju i verovanja poput religije. Prosvetiteljstvo naročito nastoji da dokuči svako praznoverje, te se obrušava na ostatke takvih verovanja, kao i na magiju, alhemiju i slične prakse. Nauka se predstavlja kao nova religija koja bi trebala da predvodi ostvarenje novog društva zasnovanog na razumu i iskustvu. Usprkos tome, razdvajanje okultizma od empirijske nauke teklo je sporo, tako da su se i neki od najvećih prosvetiteljskih umova bavili okultnim disciplinama, poput Isaka Njutna, koji je aktivno proučavao alhemiju i astrologiju. Magijski preporod u 19. veku Pojava knjige Magus 1801. godine engleskog autora Francisa Bareta dovela je do obnove zanimanja za magiju i okultne teme u 19. veku. Magijski preporod koincidirao je s romantizmom u književnosti. Racionalizam i tehnicizam novoga doba, kao i zahuktala industrijska revolucija nisu pospešivali notaciju čoveka koji beži u mistične krajolike i davne svetove. To je stvorilo pogodno tlo za širenje okultizma, koji je popularizovao znameniti francuski okultista Elifas Levi. Na njegovom učenju zasnovana su brojna okultna drušva (Zlatna zora, O.T.O i dr.) i pokreti (teozofija), a njegov rad sledili su i kasniji okultisti i magovi poput Alistera Kroulija i S. L. Makgregora Matersa. Zakonska zabrana u Republici Srbiji Zakonom o javnom redu i miru Republike Srbije koji je donet 2016. godine u članu 15, stavci Uznemiravanje građana vračanjem, proricanjem ili sličnim obmanjivanjem, u šta se može ubrajati astrologija, tarot, numerologija i druga paganska/politeistička (mnogobožačka) verovnja stoji: Ko se bavi vračanjem, proricanjem sudbine, tumačenjem snova ili sličnim obmanjivanjem na način kojim uznemirava građane ili narušava javni red i mir - kazniće se novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara ili radom u javnom interesu od 40 do 120 časova. –  Zakon o javnom redu i miru Republike Srbije. MG155 (N)

Bartol Kasic - Putovanja juznoslovenskim zemljama Privlacica, Privlaka, 1987. Mek povez, 146 strana. IZUZETNO RETKO IZDANJE! Бартол Кашић (Паг, 15. август 1575 - Рим, 28. јул 1650)[1] био је хрватски језуита и писац у периоду контрареформације Римокатоличке цркве. Бавио се пропагандном и књижевном делатношћу у служби Римокатоличке цркве и Исусовачког реда. По налогу Конгрегације концила његов задатак је био да стандардизује јужнословенске језике под новим књижевним језиком који су језуити тада називали илирским, а зарад лакшег мисионарског деловања Римокатоличке цркве према православним Словенима и њиховим унијаћењем, односно покатоличавањем. У сврху тога, саставио је Граматику илирског језика (Institutionum linguae illyricae libri duo) 1604. године чиме је постао његов први кодификатор, а касније је скоро одустао од своје родне чакавице и прешао на штокавицу коју је сматрао погоднијом за овакав језик. Ово дело је постало уџбеник којим су се исусовци користили за пропагандне мисије према православним Србима и Бугарима. Осим тога, познат је и као аутор првог комплетног превода Библије и јужнословенско-италијанског речника, као и низа римокатоличких верско-наставних радова, од којих је најзначајнији Ритуал римски издат у Риму 1640. Биографија Бартол Кашић је рођен у Пагу 15. августа 1575. године од оца Ивана Петра Кашића и мајке Иванице. У Пагу је и започео своје школовање, а затим је отишао на Илирски колегијум у Лорети, данашњој Италији. Након тога се прикључио Исусовачком реду у Риму где је студирао теологију и филозофију. У то време је у колегијуму, од стране Ватикана, основана Академија илирског језика (1599), где је Кашић одабран за наставника илирског језика. Осим у Риму, краће време се задржао у Дубровнику, а повремено је одлазио на мисионарске мисије по територијама које су држали Османлије, укључујући просторе некадашње средњевековне Србије и Босне. Ипак, након мисија се вратио у Рим где је провео време до краја живота. Умро је 28. децембра 1650. године. Пропагандни и књижевни рад Кашићева пропаганда и и књижевна активност се могу разумети у контексту реакције Римокатоличке цркве на велики број изазова са којима се сусрела у периоду краја 15. века, па даље кроз време у које је Кашић живео. Највећи изазови су ширење протестантизма које се разбуктало почетком 16. века, као и освајања Османског царства које је тада заузело готово целу југоисточну Европу. Контрареформација Римокатоличке цркве Као одговор на ове изазове, Ватикан је у више наврата сазвао Триденски сабор у периоду између 1545. и 1563. године, и започео је противреформацију. Како је губитак верника на западу значио и губитак финансијских средстава које су верници плаћали, план Курије је био да то надомести покатоличавањем православних верника на истоку Европе, где су због нестанка својих средњевековних држава тамошњи верници остали без икакве заштите. Првобитно кроз Конгрегацију концила основану 1564. године, мисионарске активности су додатно појачане оснивањем Грчког (Collegium Graecum) 1577. године и Илириског колегијума (Collegium Illyricum) 1580. године у Ватикану где су се језуити и остали мисионари са подручја Далмације школовали, а затим и оснивањем Конгрегације за пропаганду вере 1622. године.[2] Мисионарске надлежности Конгрегације концила пренете су на Конгрегацију за пропаганду вере која је тада имала за главне циљеве сповођење уније над православцима, враћање протестаната у оквире Римокатоличке цркве и ширење римокатолицизма над нехришћанским становништвом.[2][3] У складу са тиме, дошло је до различитих мисионарских деловања, попут Брестовске уније и неугодног времена у Русији, где су поједини православни епископи признали примат папе. Осим тога, Дуги рат између римокатоличке Аустрије и Османског царства резултирао је Миром у Житватороку 1606. године којим су Османлије прво назвали аустријског надвојводу Императором и признали право римокатолицима да имају цркве у Османском царству. Клаудио Аквавива, генерал Исусовачког реда Зачеци илиризма Под утицајем хуманизма и ренесансе из 15. и 16. века су у Европи оживела интересовања за историјске догађаје и порекло народа, а током времена су се развиле многе теорије о пореклу. Тиме је, на пример, становништво данашње Италије почело да се везује за стари Рим, што ће подстакнути ауторе попут Николе Макијавелија и других њихових хуманиста да се баве идејом уједињења Италије.[4] Са друге стране, у римокатоличким градовима млетачке Далмације где се становништво романског порекла у већинском словенском окружењу увелико словенизовало, током 15. века је дошло до појаве илиризма. Настао је као последица опонашања италијанске ренесансе од стране приморских градова са источне стране Јадрана, и у складу са тиме, базирао се на накнадном тумачењу античке прошлости путем везивања порекла за античке Илире и римску провинцију Илирик.[4][5] Иако првобитно несловенски, тај покрет се убрзо претвара у панславизам захваљујући раду доминиканца Винка Прибојевића (Vincentinus Pribevo) са Хвара, који је Словене прогласио за потомке Илира у свом политичком говору који је записан и који су Млечани штампали као Oratio de origini successibusque Slavorum у Венецији 1532. године.[4][5][6] Овакву идеју уједињавања јужних Словена кроз илиризам управо је Ватикан институционално подстицао зарад јачања свог утицаја на Балканском полуострву, као и због тога да би римокатоличанство путем заједничког језика лакше продрло у православно словенско становништво.[3][4][7][8] Тиме је Ватикан оснаживао римокатолике на подручју источног Јадрана који су били угрожени под налетом Османлија, а са друге стране припремала терен за унију која је била увод у покатоличавање православаца на том подручју. Путем оваквог покушаја успостављања везе Словена са античким Илирима, Римска курија је везивала Словене за своју црквену традицију везану за Илире, попут оне о римским бискупима илирског порекла. Уз ово, треба напоменути и да је подручје бивше римске провинције Илирикума гајило и богату хришћанску традицију с обзиром да се хришћанство на том подручју појавило доста рано у време Римског царства.[3][4] Осим споменутих папа, треба истаћи и црквену традицију везане за Далматинца илирског порекла Светог Јеронима Стридонског, који је живео око петог века нове ере и који је веома значајан за хришћанску веру уопште.[4] За Римокатоличку цркву конкретно је значајан с обзиром да је службовао у Риму и био преводилац Библије са старогрчког и хебрејског на латински језик, те је око њега она формирала снажан култ, што су хтели преко илиризма да присвоје хрватски римокатолички свештеници попут Винка Прибојевића и Ивана Томка Мрнавића.[4] О његовом значају за Рим сведочи и то да је Завод светог Јеронима у Риму назван по њему, а преко кога се управо може видети и понашање Ватикана по питању илиризма. У оснивачкој повељи папе Николе V из 1453. године, наведено је да је Завод основан за Словене и Далматинце. Након тога, у унутрашњој употреби Завода тада доминира термин словенски, с обзиром на доминантно словенско становништво. Ипак, 1485. године, у једној опоруци се први пут користи термин илирски. Употреба израза словенски и илириски тада остаје све до 1655. године када због противреформације термин словенски бива избачен у корист термина илирски.[5] Осим тога, код језуита у време почетка Противреформације настаје идеја формирања књижевног илирског језика у виду потребе за кодификацијом и формирањем заједничког језика јужних Словена, а који би се користио приликом штампања црквених књига, што би се даље користило како према римокатолицима, тако и према православцима приликом мисионарења. А управо је питање језика било једна од главних тема о којој је расправљано непосредно након Тридентског сабора.[4][9] Један од значајних следбеника Прибојевићевог рада био је језуита и дипломата Александар Колумовић, чакавац из Сплита који је током 16. века водио неуспешну дипломатску мисију од стране Млечана и Ватикана зарад формирања широке анти-османске коалиције на Балкану. Он је међу првим језуитима схватио потребу за превођењем римокатоличких литургијских књига са латинског на словенске језике, чиме би римокатолички утицај лакше зашао у православно и муслиманско словенско становништво.[10] Рад Бартола Кашића Деловање Александра Колумовића је наставио Бартол Кашић, са којим је и сарађивао.[11] Кашић је дао велики допринос питањима илиризма и који ће утицати на друге будуће хрватске пропагандне, али и националне раднике попут Павла Ритера Витезовића, и припаднике Илирског покрета са подручја Хабзбуршке монархије у 19. веку. Граматика илирског језика Насловна страна Граматике илирског језика (1604) Дубровчанин и језуита Марин Темперица је 1582. године, након путовања по Балканском полуострву, оставио је Клаудију Аквавиви (Claudio Acquaviva), врховном језуитском генералу под чијим деловањем је ред доживео огромно прошињере, споменицу у којој је споменуо да се исти језик, базиран на штокавици, говори на подручју од Дубровника до Бугарске, а које обухвата Херцеговину, Босну и Србију. Темперица је истакао потребу за израдом јединствене граматике којом ће се кодификовати овај језик, чиме је Темперица дао допринос Римокатоличкој пропаганди у српским земљама.[7][9][12] Користећи ова сазнања, а у складу са његовим деловањем са циљем покатоличавања православаца на простору Пољско-литванске уније где је некада била Кијевска Русија, познатом као Брестовска унија (1595—1596), Клаудио Аквавива 1599. године издаје наредбу Бартолу Кашићу да за потребе питомаца раније споменуте Илирске академије у Риму напише прву граматику новог `илирског` језика који би обухватио јужнословенско подручје, укључујући и чакавицу. Циљ овога је било мисионарског деловање зарад ширења римокатоличанства.[12] Кашићу је одређено да се држи најраширенијег народног говора, да би граматика била лакше прихваћена од стране највећег броја људи.[9] Кашић је претходним делом, Илирско-италијанским речником, показао да поседује знање око питања језика. Прихвативши се задатка, Кашић је 1604. године, три године након објављивања Краљевства Словена дубровачког бенедиктанца Мавра Орбина, објавио дело Граматика илирског језика (Institutionum linguae Illyricae libri duo). Ипак, због свог језика, темељ овог дела је била чакавштина, односно далматински језик како га је називао, али је садржала и већи број штокавских елемената српског језика.[13] Касније ће, због наведених потреба, а и након својих мисионарских мисија по Босанском пашалуку, све више прихватати штокавицу, те ће споменути штокавски елементи однети превагу и у самом његовом књижевном раду. Између осталог, и своје изворно име, Бартул, Кашић је променио у Бартол у складу са штокавским говором који је почео да прихвата. Кашићева Граматика је постало уџбеник којим су се језуити користили за пропагандне мисије на словенском подручју југоисточне Европе где су живели Срби, а делом и Бугари,[3][4][13] на шта је позивао и сам Кашић у предговору Граматике.[14] Након Граматике, Кашић се више фокусира на саму верску тематику, те током следећих година објављује већи број књижевних дела попут Начин од медитациони (1613), Живот св. Игнација (1617), Зрцало наука крсјанскога (1631) и Живот Господина нашега Исукрста (1637).[15] Мисионарско деловање у Србији и Босни Годинама након објављивања граматике, Бартол Кашић ће као језуита провести време у различитим мисионарским активностима у служби Ватикана на подручју Србије и Босне под Османским царством.[8] У оквиру њих, Кашић је разматрао и прикупљао информације о стању римокатолика на том подручју, њиховом броју и околностима, те је кроз верско образовање деловао у јачању њихове вере. Осим тога, његов фокус је био и на постављању темеља за покатоличавање православаца.[3][8] О овоме говори јасно говори сам Кашић, који је у својој аутобиографији навео да је циљ његове мисије у Београду 1612. године био да се `проповедањем речи божи је и дељењем сакрамената верни католици утврде у католичкој вери, а расколници и кривоверјем заражени хришћани врате на прави пут`.[8] Насловна страна Ритуала римског (1640) Кашић у овим мисијама није деловао сам - поред њега је било још језуита попут Иштвана Синог који је у исто време деловао уз њега у Београду. Треба додати да су се и интереси језуита делимично поклопили са интересима дубровачких трговаца који су имали разгранату мрежу на овом подручју, а који након распада средњевековне српске државе на њему више нису имали својих школа, што је био разлог њихове сарадње.[8] Ипак, језуитско деловање у Београду је каснијих година готово зауставио њихов сукоб са босанским фрањевцима око питања коришћења капела у граду, а током којег су се Дубровачни држали по страни.[8] Сукоб су пратила разна потказивања језуита, како код папе, тако и код османских власти, што је довело до тога да су градске власти 1632. године протерале језуите из Београда. Током следећих година дошло је до привидног примирја када су се језуити опет вратили у Београд, али су се сукоби убрзо поново разбуктали.[8] Према неким извештајима, језуити су успели да се одрже у Београду захваљујући подмићивању локалних османских градских власти.[8] Цео сукоб се коначно завршио 1651. године када су се језуити у потпуности склонили из Београда и продали сву имовину. Иако су о сукобу извештавали многи фрањевци, језуити и бискупи, о њему Кашић у својој аутобиографији вешто није навео ни реч.[8] Остале мисије Кашић је имао по Босанском пашалуку, као и у Дубровнику где је проводио доста времена, након чега се вратио у Рим.[3][15] Превод Библије Кашић је свој рад фокусирао и на литургијске књиге. У то време завршава и превод Библије на штокавицу којом се говорило у Дубровнику. Одлуку за коришћењем штокавице је донео на основу својих путовања по Босни и другим територијама Османског царства где се она користила. Због угрожености хришћанског становништва на овом подручју, сматрао је да је потребно да дело првенствено намени њима. Ипак, управо је коришћење штокавице био разлог зашто су се поједини хрватски свештеници успротивили његовом преводу, због чега дело остаје неодштампано, а на крају и забрањено. Ритуал римски Недуго затим, Кашић пише своје најзначајније дело Ритуал римски, који је успео да објави 1640. године када га је одштампао у Риму уз помоћ Конгрегације за пропаганду вере. У овом великом делу на преко 400 страница, Захваљујући Пропаганди, Кашић је за темељ овог дела користио штокавицу, коју је Пропаганда сматрала погодном за деловање према Србима,[16] с обзиром да се радило о њиховом језику.[13] Дела Razlika skladanja slovinska, 1599, (у рукопису, штамапн као Hrvatsko-talijanski rječnik s Konverzacijskim priručnikom, prir. Vladimir Horvat, Kršćanska sadašnjost, Загреб 1990.,[17] 2. izmj. izd. 2011.[18] Institutionum linguae Illyricae libri duo Рим, 1604. (хрв. Osnove ilirskoga jezika udvije knjige, Загреб 2002., 2. издање, Загреб—Мостар, 2005) Nacin od meditationi i molitvae koyase cinij pametyu nascom, Рим, 1613. Istoria loretana od sfetae kuchiae Bogorodicinae, Рим, 1617. Nauk karstyanski kratak, Рим, 1617. (изгубљено), 1633. Piesni duhovnae od pohvalaa Boxyieh, Рим, 1617. (поново штампано у Минхену 1978.) Xivot s. Ignatia skrachieni, Рим, 1624. Perivoy od dievstva illi xivoti od dievica, Рим, 1625, Венеција, 1628. Zarçalo naukka karstyanskoga. Od iʃpovieʃti, i od priceʃtenya, Рим, 1631, 1671. Zarçalo malo (изгубљено). Xivot Gospodina nascega Isukarsta, Рим, 1638, Венеција, 1700. Xivot sfetoga Franceska Saveria od Druxbae Yesussovae, apoʃtola od India, Рим, 1638. Kalendar iz Missala rimskoga. Spovidanye pravae virae, Рим, 1640. Ritual rimski (Rituale Romanum). Рим, 1640. (поново штампано у Загребу, 1993.) Tomme od Kempisa kanonika regulara od reda s. Agustina Piismo od nasledovanya Goʃpodinna Naʃʃcega Yeʃʃuʃa, Рим, 1641. Vanghielia i pistule istomaccene s Missala novvoga rimskoga u iesik dubrovacki sa grada i darxave dubrovacke, Рим, 1641. Дубровник, 1784, (Vandjelja i kgnighe apostolske istomacene iʃ Missala novoga rimskoga u jeʃik slovinski, 1841.) Putovanja južnoslavenskim zemljama, Привлака, 1987. Autobiografija isusovca Bartola Kašića u prijevodu i izvorniku, прир и с лат. превео Владимир Хорват, Школска књига, Загреб, 2006. Venefrida. Eine Tragödie, Bamberg 1991. Izabrana štiva, (s bibliografijom), Загреб 1997. Biblia sacra. Versio Illyrica selecta, 1–2. Biblia Slavica, IV/2., Paderborn—München—Wien—Zürich, 1999–2000. Bartol Kašić. Izbor iz djela., Стољећа хрватске књижевности, књ. 103, прир. и транскриб. Дарија Габрић-Багарић, Матица хрватска, Загреб, 2010.[19]

Samizdat 2013, meki uvez, str 360, latinica Mnogi su verovatno očekivali da ću jednom konačno odustati i da ću posle svega reći: „Ma neću više da radim ovaj posao.” Nisam odustala zato što smatram da je ova emisija neopisivo važna za Srbiju. Nisam odustala zato što živim u ovoj zemlji i zato što imam mogućnost da kao novinar ukažem u emisijama na zloupotrebe, pljačku, kriminal, na sve anomalije ovog društva... Baš na takav način mi doprinosimo da se neke stvari menjaju. Možda to ide sporo, ali se ipak nešto menja i kad-tad stigne potvrda da smo svoj posao radili na profesionalan, odgovoran i pošten način. Tako i danas, u vidu raznih optužnica koje su podignute, stiže potvrda da je bilo tačno sve što smo mi u „Insajderu” objavili još pre pet, šest, sedam godina... I ponosni smo baš zbog toga što sve ostaje zapisano i što svako i sada i za deset godina može da vidi ko je šta radio. Ako ćemo sve tako da banalizujemo, evo mogu da kažem da nisam hrabra. Plašim se buba, plašim se da vadim krv, ali se ne plašim da svoj posao radim onako kako mislim da je jedino ispravno I o kakvoj političkoj volji uopšte pričamo kada su „kolege” ućutale povodom svega što se meni desilo. Nema ih nigde Toliko je sve licemerno i odvratno da bih mogla još tri knjige da napišem, ali ne o sebi i onome što se meni dešava, nego o svima njima. O predstavnicima tzv. druge Srbije, to su valjda predstavnici nekakve elite, intelektualci, borci za ljudska prava. Gde su nestali svi oni? Njihovo ćutanje je toliko upadljivo da je i više nego sramno Trenutno mi je omiljena optužba kako se mi u „Insajderu” nikada nismo bavili onima koji su na vlasti! I šta uopšte da kažete na to Ako niko ne bi hteo da nas emituje, zakupili bismo bioskop, te bismo emitovali emisije tamo i putem interneta. Dakle, uvek postoji način da objavimo ono što neko može da zabrani Ne znaju šta će, nego skandiraju sa tribina kurvetina. Nekada mi je stvarno žao što me sport ne zanima, inače bih namerno išla na utakmice da ih nerviram Četiri godina živite pod policijskom zaštitom, od 2004. godine radite emisiju „Insajder”, rasvetlili ste brojne pljačke, ubistva, zločine. Ipak, doživljavate ironičan obrt koji ilustruje sav apsurd življenja u Srbiji – da, kao neko ko „nije želeo da tumara u mraku” i ko je radio svoj posao držeći se etičkih standarda profesije postanete meta čitave jedne piramide zločinaca. Bez obzira na vašu nepokolebljivost i istrajnost, možete li da zamislite dan kada će Srbija postati zemlja sa efikasnim pravnim sistemom, nekorumpiranim sudstvom, odgovornim političarima i odgovornim građanima? I dalje verujem da će Srbija jednog dana postati baš takva zemlja. Ali to se neće dogoditi sve dok se ne izgradi jedan stabilan i jak sistem kojem će morati da se prilagodi svaki stanovnik Srbije. A ne da se sistem stalno prilagođava raznim pojedincima i da onda sve zavisi od toga ko je na vlasti. Kada imate izgrađen sistem u kojem svako snosi posledice za svoje postupke, onda tu više nije važno ko vlada, važno je da i taj ko vlada mora da bude deo tog sistema i jednak sa svim ostalim grdađanima. Prema mom mišljenju, najveći problem ove zemlje jeste pravosudni sistem. Uvek postoji neko ko je „moćan” i ko može da utiče na policajca, tužioca, sudiju… Ali ako imate policajca, sudiju ili tužioca koji će se usuditi da kaže: „Ej, ovo je moj posao, radiću ga najbolje na svetu, ne zanima me da pravim kompromise i da pristajem na ucene, da pristajem na naredbe...”, onda ni tim moćnicima neće pasti na pamet da uopšte pokušaju da utiču na to da neki predmeti ostanu godinama u fiokama ili da svojim uticajem dovedu do montiranih procesa. Kada bi svaki sudija ili svaki tužilac ili svaki policajac bio spreman da se suprotstavi i javno kaže ko je od političara ili biznismena pokušao da intereveniše, sve bi se vrlo brzo promenilo u ovoj zemlji. Uvek velike promene u nekom društvu počinju tako što neki pojedinci pokažu svojim primerom da može i drugačije! Možda bi u početku taj neko i snosio posledice, dobio otkaz, ali... pa šta? Bitno je da niste pristali na nešto zbog čega ne biste mogli mirno da spavate, neka cena toga bude i otkaz, ali vas nikada neće biti sramota od svoje dece, svojih prijatelja, roditelja, u krajnjem slučaju – nikada se nećete stideti sebe. Nažalost, mislim da treba još da se dogodi 105 reformi sudstva, službi, policije da bi uopšte ostali samo oni koji su pošteni i koji su profesionalci. Do tada ćemo imati političke presude, političke optužnice ili nećemo imati ni optužnice ni presude. U takvom sistemu onda naravno da svako može da radi šta hoće. Ako je javna tajna da postoje advokati mafije koji uspešno preko svojih veza u policiji, sudu, tužilaštvu završavaju sve u korist svojih klijenata kriminalaca, onda nemate problem ni da pljačkate ni da ubijate jer posledice nećete ni snositi. Dobar pravni sistem znači pravnu sigurnost za sve građane. Znači da će odgovarati i oni koji su na vlasti ako prekrše zakon, a ne da će to biti slučaj samo kad postanu bivši predstvanici vlasti. Pitanje koje vam najviše smeta odnosi se na čuđenje zbog vaše hrabrosti. Da li to samo potvrđuje činjenicu da su ljudi pristali na to da ne mogu ništa da promene, da su nemoćni i da je svaka pravdoljubivost uzaludna? Smeta mi zato što mislim da se tako umanjuje značaj svega što smo uradili i svega što radimo. Zašto se ne kaže na primer: „Ona odlično, profesionalno i odgovorno radi svoj posao“, nego umesto toga kažu: „Auu, ona je baš hrabra.” A to u prevodu znači luda je, nije normalna... E to me izluđuje. Šta znači biti hrabar? Za mene to znači da si dosledan uprkos preprekama na koje nailaziš i naravno da je važna ta moralna hrabrost, ali se ovde sve nekako svodi na fizičku hrabrost, pa zato svuda možete da pročitate komentare: „Ima veća m... od svakog muškarca.” Takvo poređenje mi je odvratno. Ako ćemo sve tako da banalizujemo, evo mogu da kažem da nisam hrabra. Plašim se buba, plašim se da vadim krv, ali se ne plašim da svoj posao radim onako kako mislim da je jedino ispravno. Nisam dovoljno hrabra da svoj posao „otaljavam”. Ne bih se usudila nikada tako da radim jer se plašim pre svega svoje savesti. Novinari imaju ogromnu odgovornost, ali je svest o tome kod većine novinara izgubljena. Vrlo ste odgovorni jer je nečiji život u vašim rukama – bukvalno. Ako objavite nešto što nije tačno, vi ste nekome uništili život. Zato ovaj posao nikako ne sme da se radi površno jer tako nekome možete da naneste štetu ili da ga, bez ikakvih dokaza, javno optužite za nešto što nije uradio! U Srbiji je, nažalost, poremećen sistem vrednosti i ako ste profesionalac u svom poslu, onda vas gledaju kao nekog čudaka sa druge planete. Da se novinari svih medija tako odgovorno bave novinarstvom, pa naravno da se onda ne bi govorilo o hrabrosti nekih pojedinaca, nego bi se to podrazumevalo! U takvoj situaciji na stub srama bi bio stavljen svaki novinar koji radi po nečijem nalogu, svaki novinar koji učestvuje u nekoj sramnoj kampanji i na taj način uništava nečiji život. Ne bismo bili proglašeni za „ludake” mi koji vodimo računa da imamo dokaz za svaku rečenicu u svakoj emisiji. NUNS je nedavno izdao saopštenje u kojem stoji da policija zna ko pokušava da vas ubije, ali da ste uprkos tome i dalje talac kriminalaca i države. Šta nedostaje da biste zaista prestali to da budete? Da li je politička volja presudna? Ne razumem to saopštenje NUNS-a. Pa ja sam u knjizi objavila zvanične službene podatke o tome, zato mi nije jasno šta sad NUNS tačno traži. Inače, ja sam član NUNS-a, ali neću više biti, zato što se uloga novinarskih udruženja svela na to da se pišu saopštenja i obeležavaju godišnjice ubistva novinara. Kako to mislite? Nema nikakve akcije, nema odlučnosti, nema pokretačke snage, nema suprotstavljanja onima koji su moćni i, samim tim, nema toga da svaka vlast umire od straha kakva će biti reakcija novinarskih udruženja, jer takva udruženja moraju da imaju važnu ulogu u svakom društvu, pa i u ovom. Svi su se utoplili u nekakvo mrtvilo i nekakav mulj... I o kakvoj političkoj volji uopšte pričamo kada su „kolege” ućutale povodom svega što se meni desilo? Nema ih nigde! Ali zato ako se njima nesto slično bude desilo, kukaće na sav glas. A dok im se ne desi, nastaviće da se igraju sa naslovima u svojim tabloidima na osnovu kojih sugerišu javnosti kako ja sama tvrdim da je kupljena neka snajperska puška iz koje treba da budem ubijena. Treba da ih bude sramota za sve to što rade, jer na taj način vrlo perfidno šalju poruku: „Eto, odlepila je, pa tvrdi da neko hoće da je ubije.” Pa ne tvrdim ja to. To tvrde predstavnici nadležnih institucija u zemlji. A ja samo više nisam mogla da ćutim o svemu tome, te sam to objavila. Baš me zanima šta bi radio bilo ko od tih i takvih novinara da se našao na mom mestu? Pa dovoljno je da se samo svako od njih zapita da li bi na primer stavio takav naslov za tekst da se njemu to dešava. Naravno da ne bi! Ne znam da li su mi odvratnije tzv. kolege iz pojedinih medija ili međunarodne organizacije koje su u Srbiji zadužene da prate šta se dešava sa novinarima. Njih to ne zanima. Oni se svi bave nekom visokom politikom. Za njih je problem rešen kada je Milošević otišao sa vlasti. A sada i ako novinarima prete ili ako neko od novinara bude ubijen, pa šta, pa nema veze, važno im je da to nije uradio Milošević. Toliko je sve licemerno i odvratno da bih mogla još tri knjige da napišem, ali ne o sebi i onome što se meni dešava, nego o svima njima. O predstavnicima tzv. druge Srbije, to su valjda predstavnici nekakve elite, intelektualci, borci za ljudska prava. Pa gde su nestali svi oni? Njihovo ćutanje je toliko upadljivo da je i više nego sramno. Zato su oni gori od desničara i huligana jer ovi bar otvoreno prete pošto im je to dozvoljeno, a ovi ćutanjem zapravo podržavaju sve to. Ne znam kako ih nije sramota pošto su im puna usta pravde, istine, ljudskih prava, slobode... I evo, pošto niko neće da se zamera, moram da kažem da ću se ubuduće, više nego ikada do sada, zamerati svima onima koji lažu, podmeću, prete... Hajde da vidimo da li će da pobedi istina ili njihovi sitni interesi. Pa ako smo mi iz „Insajdera” već ostali sami u svemu, hajde neka onda tako i bude. Dosta više te neke lažne novinarske solidarnosti. Dajte da skinemo maske i da vidimo ko je tu ko. Zašto npr. Dragoljub Žarković pljuje po „Insajderu” da bi odbranio Miroslava Miškovića? Šta tačno taj novinarski mag ima protiv emisije „Insajder”? Zašto vlasnik lista „Svedok” Vladan Dinić menja teze i izvrće činjenice da bi odbranio Luku Bojovića? Da ne nabrajam dalje primere u ovom intervjuu pošto ih ima mnogo. Stvarno, dosta je više bilo da takvi i njima slični glume nekakve moralne gromade koje u ulozi analitičara na gotovo svim televizijama svima nama objašnjavaju i tupe ko je ko. Ko je pošten, a ko je lopov, ko je kriminalac, a ko nije... Od trenutka kada je počelo emitovanje „Insajdera` doživeli ste mnogo napada i od samih novinara. Nazivani ste „prvim Gebelsom Srbije”, plaćenikom stranih službi. Tabloidni urednici su kreatori javnog mnjenja i koliko, samim tim, utiču na rad redakcija poput vaše, na domete objektivnog, istraživačkog novinarstva? Koliko vam otežavaju? Ako nekome do sada i nije bilo jasno, danas je valjda očigledno da iza takvih tabloida i takvih novinara uvek stoji neko drugi. Nije logično da novinari napadaju novinare koji otkrivaju informacije u interesu javnosti. Zašto je takvim novinarima smetalo to što „Insajder” otkriva? Bar formalno i oni postoje zbog javnosti isto kao što i mi postojimo zbog javnosti. Nismo mi smetali njima, nego smo smetali njihovim „nevidljivim gazdama”, kojima smo se i bavili u emisijama, pa su nas zato i napadali. Kada smo, na primer, 2009. godine radili serijal „Službena zloupotreba” o svim biznismenima i svim političkim strankama, tada je dnevni ist „Pres“ svakog dana imao na naslovnoj strani nekakav skandalozan tekst o B92, da bi nekoliko godina kasnije biznismen Miroslav Mišković javno rekao da je bio prikriveni vlasnik tih novina. Eto, to je možda najbolji primer koji pokazuje baš sve. Da li je objavljivanje knjige „Insajder – moja priča” promenilo percepciju o vama? Iako to nije bio vaš motiv kada ste odlučili da opišete poslednje četiri godine svog života, da li vas danas ljudi podržavaju više i glasnije nego ranije? Sigurna sam da svi pošteni ljudi podržavaju „Insajder”. Uostalom, u to sam se uverila milion puta. I kada mi priđu na ulici, u prodavnici, restoranu da bi se zahvalili za ono što radimo. I kada smo odlazili na tribine po raznim gradovima u Srbiji, sale su uvek bile prepune. Svi ti ljudi dolaze zato što poštuju ono što mi radimo. Posle izlaska knjige, prvi put se dogodilo da se mladi ljudi u tolikom broju zainteresuju za „Insajder”. Na svim tim tribinama povodom knjige najbrojniji su bili oni od 14 do 20 godina. Isto je bilo i na Sajmu knjiga, a za mene je to bilo veliko iznenađenje, no i najveći uspeh „Insajdera” jer su baš ti mladi ljudi budućnost ove zemlje. Njihova reakcija mi je zapravo najvažnija. I kada sve to doživite, naravno da vam ne pada na pamet da odustanete. A ove ostale, koji po nalogu pišu tekstove i imaju radno vreme da bi pisali komentare na svim posećenim sajtovima kako bi na takav način kreirali javno mnjenje, ne bih ni da komentarišem. Jednostavno, oni koji me mrze ne znaju ni zašto me mrze, nego su negde u nekim novinama pročitali nekakvu laž, i onda kažu: „Aha, to je ona što je plaća Zapad ili neka strana tajna služba.” Muka mi je više i da komentarišem takve gluposti. Ipak, trenutno mi je omiljena optužba kako se mi u „Insajderu” nikada nismo bavili onima koji su na vlasti! I šta uopšte da kažete na to? Pa postoji arhiva, postoji zapisano kada je koji serijal emitovan. Pa šta smo radili ako se nismo bavili upravo onima koji su baš tada bili na vlasti? Ali ovo je jedno bolesno društvo, te se onda za nekoga ko štrči u bilo kom smislu kaže: „Nema šanse da oni to rade zato što im je to posao, nego to rade zato što im je neko naredio.” Ili druga teorija – ako je serijal o onima koji su na vlasti, onda kažu: „Pa ako im je dozvoljeno ovo da objave, onda to znači da vlast stoji iza njih.” Gde tu ima logike? Posle svih ovih godina jedino što se promenilo jeste to što meni više uopšte nije važno šta o „Insajderu” i meni misle oni koji su inače puni predrasuda, koji nemaju svoje mišljenje o bilo čemu nego ponavljaju kao papagaji ono što im je neko rekao kao paušalnu ocenu. Meni je iskreno takvih ljudi koji ne misle svojom glavom i koji nisu sposobni da rasuđuju žao jer oni nisu dobri ni za svoje porodice, ni za sebe, a kamoli za druge. To su prosto zatupljeni ljudi, no njima je očigledno lepo što su takvi, pa što bih se ja nervirala. Običan čovek, korisnik interneta, načelno osuđuje kriminalce, ali ih u isti mah i opravdava. Oni su postali ikone te degenerisane verzije patriotizma. Kao neko ko je bio deo redakcije Radija B92 i svih ovih godina se bavio političkim novinarstvom, šta smatrate ključnim za formiranje takvog društvenog ambijenta? To je tako zato što se niko ne usuđuje da menja Srbiju, nego se svaki političar prilagođava toj i takvoj Srbiji zbog glasova na izborima. Dakle, kada se neko od onih koji su na vlasti bude usudio da stvari nazove pravim imenom i da kaže lopov je lopov, kriminalac je kriminalac, ubica je ubica – stvari će početi da se menjaju. U prvom poglavlju knjige „Insajder – moja priča” pišete o tome da je razlog za serijal „Nemoć države” bilo ubistvo Brisa Tatona i vaše nemirenje sa takvim stanjem u gradu u kojem ste rođeni. Kako doživljavate savremeni Beograd, da li je ovaj grad verodostojna slika društva koje neprestano stoji u mestu uprkos deklarativnom opredeljenju za vrednosti civilizovanog sveta? Nažalost, to jeste tako, jer su glasniji i vidljiviji uvek oni koji su primitivni, koji su nasilni, koji prave haos po Beogradu, koji stave kapuljače i maske i razlupaju ceo grad kada je neka utakmica, ili prebiju na ulici nekoga ko govori strani jezik, oni kojima je dozvoljeno da sprečavaju održavanje raznih skupova jer se pojave sa palicama i kamenicama. Oni urušavaju sliku savremenog i civilizovanog Beograda, jer im je to jednostavno dozvoljeno. E to je ono što je neizrecivo poražavajuće za sve nas koji volimo ovaj grad. Kada ste u razgovoru prenesenom u poslednjem poglavlju knjige saznali da vas se „i moćnici plaše” – kako ste se osećali? I treba da nas se plaši svako ko nešto „mulja” na štetu građana Srbije. Nas ne zanima ni ko je ko, ni ko je iz koje stranke... Naravno da se niko ne plaši onih koji pišu po nalogu jer svako od tih moćnika zna da ukoliko je danas na naslovnim stranama optužen za ne znam šta, sutra može da plati, pa da se okrene priča i da onda na naslovnim stranama bude neko drugi optužen za to isto ili nešto drugo i tako ukrug. E to je ono što je užasno. Za „Insajder” i oni koji nas mrze znaju da tako nešto nije moguće i da mi sve radimo vrlo temeljno, sa prikupljenim dokazima. Zato nas se i boje. U tom kontekstu to tako i treba da bude. Koliko vam je podrška B92 svih ovih godina bila bitna? Mislite li da je „Insajder” moguće raditi na nekoj drugoj domaćoj televiziji? Kada smo počinjali, ta podrška je bila neizmerno bitna i tada je Veran Matić odlučio da stane iza nas i zaštiti nas od svih pritisaka sa strane. Bilo je to jako teško, ali mi smo zahvaljujući takvoj podršci uspeli da napravimo emisiju koja ima kredibiltet i koja je prepoznatljiva baš po tome da u njoj nema zaštićenih. I sada, deset godina kasnije, bitna nam je podrška kuće u kojoj smo zaposleni, ali ukoliko bi se desilo i da nam uskrate podršku, „Insajder” se ne bi „ugasio”. Ako niko ne bi hteo da nas emituje, zakupili bismo bioskop, te bismo emitovali emisije tamo i putem interneta. Dakle, uvek postoji način da objavimo ono što neko može da zabrani. Koliko je bes prema vama bio pojačan činjenicom da ste žena? Da li ste osetili taj momenat u napadima drugih novinara, političara, hiligana, mase na onalajn medijima? Mislim da jeste bio pojačan jer primitivci žene vređaju tako što kažu: „Ona je kurva ili ona je nesrećna, nema porodicu ili ona je ružna.” Baš takvi su i smislili pesmu koju su skandirali dok se igra neka utakmica: „Lagaće vas tog četvrtka Brankica kurvetina, niko neće da je j… zato mrzi „grobare”...” U istoj rečenici sam i kurvetina, ali i niko neće da me j... I na sudu sam pitala da li mogu da mi objasne, pošto mi nije logično kako je to moguće. Eto, to je njihov nivo, dotle mogu da dosegnu. Ne znaju šta će, nego skandiraju sa tribina kurvetina. Nekada mi je stvarno žao što me sport ne zanima, inače bih namerno išla na utakmice da ih nerviram. Oni su obične kukavice, a ja kukavice prezirem. Da je ovo normalna država, koja je spremna da pokaže snagu, svi ti huligančići bi umirali od straha da se nešto nekome ne desi, pa da ispadne da su to oni uradili. Ovako kada im je dozvoljeno da rade šta im padne na pamet, rugaju se i državi. Kao da stalno poručuju: „Ne možete nam ništa.” To je sramota za svaku ozbiljnu državu. Sramota za svaku vlast koja do danas nije uspela da reši nešto što se rešava za pet sati kada je o huliganima reč. A naravno da nije rešeno budući da su huligani idelani za manipulisanje. Danas će, na primer, sa tribina da pevaju pesme podrške nekome čije će hapšenje da traže već sutra sa tih istih tribina. Zavisi samo ko im je „gazda” u kom trenutku. Objasnite tu svoju „hladnoću”, koju na trenutak opisujete i u knjizi. Na koji način vam takav stav pomaže, da li je distanciranost neophodan odbrambeni mehanizam? Posle svega što mi se desilo nekako sam shvatila da će najgore za mene i meni bliske osobe biti ako počnem da paničim i da živim u strahu slušajući sve te zvanične informacije o tome ko sve hoće da me ubije. Možda izgleda kao da sam hladna, ali nisam imala plan da takva postanem. Jednostavno, sve ovo oko moje bezbednosti suviše dugo traje. Ovo je već peta godina. Kada sam prvi put pročitala zvaničnu službenu belešku o tome ko sprema moje ubistvo, bila sam sluđena i pitala sam se što bi mene neko ubio? Onda sam odlučila da to ignorišem jer znam da nikome ništa loše nisam uradila. Svoj posao sam radila na najpošteniji mogući način. Neke stvari možete da sprečite, a neke prosto morate da pustite, pa šta bude. Ako počnete da se opterećujete stvarima koje ne možete da menjate i koje ne zavise od vas, završićete u ludnici ili ćete se razboleti, a ja imam nameru da živim bar 110 godina (smeh). U jednom pasusu opisujete deo stana u kojem živite koji izgleda kao parfimerija. Kao televizijski novinar nikada niste isticali svoju žensku stranu, ali u knjizi ste se pozabavili njome. Koja je uloga ličnih detalja u vašoj knjizi, da li ste želeli da smanjite distancu u odnosu na čitaoce, da pokažete da živite kao i svi drugi ljudi? Nisam imala nikakvu ideju ni da ističem žensku stranu, niti da smanjim distancu. Kada sam odlučila da napišem sve što se dešava, onda sam sela i pisala kao da nekome prepričavam na kafi događanja u svom životu. Tu su se tako našli i neki lični detalji, ali nikako previše lični. Još uvek nisam pročitala knjigu od početka do kraja. Taj deo o parfimeriji sam pomenula verovatno zbog toga što sam objašnjavala da svaka žena mora da vodi računa o svom izgledu i da ja čak i do prodavnice idem sređena. Teško da tako može da se smanji distanca u odnosu na čitaoce. Mogu samo da iznerviram dodatno sve one koji inače misle da treba da sedim zatvorena u četiri zida, zarozana, čupava jer mi se, eto, život pretvorio u pakao. Dakle, sve što sam pisala napisala sam iskreno i uopšte nisam vodila računa ko će kako šta da protumači. Smatrate li da je „Insajder” moguć bez vas? Ljudi se vezuju za stvarne kao i za filmske, fiktivne junake. Smatrate li da bi vaše odsustvo, čak i u ulozi nekoga ko samo daje podršku redakciji, uticalo na gledanost emisije? Urednik sam te emisije, no sada postoji više novinara koji rade „Insajder”, tako da se u suštini ništa nije promenilo... Mislim da je za „Insajder” najvažnije da sačuva kredibilitet i da ne napravimo ni najmanju grešku u nekoj emisiji. A ko radi, to je manje važno za javnost. Za mene kao urednika važno je da u toj redakciji rade najbolji novinari. Oni su sa nama već par godina, prošli su našu obuku, prihvatili naš sistem rada i uspeli smo svi zajedno da i u takvim okolnostima sačuvamo „Insajder”. Da bi novinar radio sa vama, koje osobine mora da poseduje? Mora da misli svojom glavom, da bude uporan, pametan, vredan, sposoban... Kako su vaši „drugari”, momci iz obezbeđenja, reagovali kada su pročitali knjigu? Da li im se dopalo kako ste ih opisali? Pa lepo sam ih opisala. Šalim se. Trudila sam se da napišem sve onako kako jeste, a mnogo toga se dešavalo. Oni su bili iznenađeni kada su shvatili da ja stvarno pišem knjigu o svemu. Mislim da nisu verovali da ću baš sve to da napišem, sva imena, sve događaje. U knjizi ima i citat jednog od njih: „Brankice, ti si luda. Pa ako napišeš knjigu o svemu tome, i nas će neko morati da čuva, a ti ćeš imati obezbeđenje godinama.” Kada mi je Jelena iz „Samizdata” donela prvi primerak odštampane knjige, koja je sutradan trebalo da se pojavi i na kioscima, pitala sam je izbezumljeno da li može sve da se stopira i povuče iz štampe, prodaje. Nije mogla da veruje šta sluša, ali meni je tek tada nastala panika u glavi. Nisam nijednom pročitala od početka do kraja šta sam sve napisala. Tek tada sam postala svesna da je to stvarno knjiga, a ne samo neki fajl u mom računaru. Imala sam užasnu tremu, toliku da do danas nisam pročitala knjigu koju sam napisala. A „drugari” su istog jutra otišli da kupe knjigu i rekli su mi da ipak nisam normalna, no nekako su bili ponosni što baš mene „čuvaju”. Na slici je i SADRŽAJ knjige