Staro dečije lonče `METALAC` Gornji Milanovac Jugoslavija,iz 70-tih ili 80-tih godina,sa oštećenjem emajla.

Manje lonče za kiselo mleko iz sedamdesetih za kolekcionare i etno kuće .

Ručno oslikan crvenim ružama i sa pozlatom. Dužina 15 cm. Visina 10 cm. Zapremina 1, 5 dl. Ruski porcelan. Bez oštećenja.

ŠP Slovenija Ljubljana made in Slovenia Yugoslavia lep primerak za Ex Yu kolekcionare malko olupan emajl na jednom mestu , vidi se na slici dimenzije 11 x 9 cm težina 109 grama

Stari kazan lonac za kuvanje i spremanje hrane na vatri od livenog gvozđa Engleska fabrika Archibald Kenrick &Sons West Bromvich. Zapremine 8 galona iz hiljadu osamsto i neke godine dimenzija 50x35x28cm masivan i tezak dno sa prednje strane ispucalo po obodu inace dobar za etno dekoraciju zbog velicine i tezine pozeljno je samo licno preuzimanje.

Веља Веверица је пронашао бакин кувар и у њему рецепт за „супу од свега“. Одлучио је да је скува са својим пријатељима. Сваки гост је донео састојак по свом избору у убацио га у лонац. Али недостајало је оно што сваку „супу од свега“ чини заиста посебном. Недостајао је тајни састојак и дружина је кренула у потрагу за њим!

Originalni bioskopski (filmski) plakat koji je tada mladi Radomir Stević Ras, početkom 1950-ih uradio za francuski film: L`école buissonnière Izuzetan i vrlo redak plakat. Ras je, kao ratno siroče, odrastao u domovima. U jednom sirotištu kod Kačareva, dok je izučavao limarski zanat, majstor je primetio da je `previše dobar za limara`. Studirao je u klasi profesora Mihajla Petrova. Veru Pavladoljsku, poemu Matije Bećkovića, objavio je kao luksuzno bibliofilsko izdanje, sa dvanaest grafika, ispisanu Rasovom ćirilicom. Svoju buduću suprugu Evu upoznao je u utorak, a venčali su se u nedelju. Ona će, sve do njegove prerane smrti, biti Rasov model i muza. Izloživši u izlogu nekadašnje galerije ULUS-a, u zgradi `Jugoeksporta`, živog petla sa natpisom `Gagarin u kosmos, a ja u lonac`, Ras je izveo prvi hepening u Beogradu. Taj umetnik raskošnih, renesansnih talenata, imao je, prema rečima njegovih brojnih prijatelja, rentegenski smisao da u ljudima prepozna talenat i natera ih da to i rade. Kao na fotografijama. Dimenzije 98 x 70 cm

Staro funkcionalno emajlirano lonče/džezva Emo Celje. Boja spoljašnosti šerpa plava. Retro, vintidž, vintage, ex Yu, Jugoslavija, džezva, lonče, kafa, mleko, čaj, sutlijaš. Nedostaci: bez emajla u unutrašnjosti na jednom mestu u manjim dimenzijama nepravilnog oblika max o,5 x 2 cm, unutrašnjost sa vidljivim sitnijim znakovima korišćenja, spolja bez emajla na spoju ručice i tela lončeta u manjim dimenzijama max o,5 x 1 cm, spoljašnjost sa vidljivim sitnijim znakovima korišćenja. Dimenzije približno: zapremina o,5 l, gornji prečnik 13 cm, donji prečnik 7 cm, max ukupna dužina sa ručicom 22,5 cm, težina 188 gr. Stanje kao na fotografijama.

Naziv: Bajke Autor: Braca Grim Izdavac:`Svjetlost` OOUR Izdavacka djelatnost, Sarajevo, 1977. Biblioteka: Bambi Tvrde korice. cirilica 35 str. Sadrzaj: Pepeljuga, Snjeguljica, Macak u cizmama, Lonce, kuhaj Rikna ostecena. Unurasnjost odlicna. Na predstrani pecat poklon knjige.

LUXuzan hotelski POSREBREN čajnik , VRHUNSKA Skupocena firma WMF, najpoznatija svetska firma za Lux Hotelski program čajnik iz Hotela INTERCONTINENTAL - Beograd WMF Kvalitetan POSREBRENI čajnik sa Poklopcem - Nalazi se u svakom DeLux Svetskom Hotelu SKUPOCENA FIRMA - Masivan, tezak. Vrhunski, Kvalitetan - Debelo POSREBREN Vrlo Retko u Ponudi sa Graviranim Monogramom Hotela INTERKONTINENTAL Beograd Može se koristi za čaj, kafu ili Penušanje mleka za kapućino. 0,25 litra. Vrhunski, Odličan. Bez oštećenja. Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskom službom. Klikom na LINK ispod pogledajte i druge LUX čajnike : https://www.kupindo.com/Posudje/47722313_Bokalcic-HOTELSKI-inox-18-10 https://www.kupindo.com/Posudje/47498949_WMF-cajnik-LUX-HOTELSKI-inox https://www.kupindo.com/Posudje/49143821_Cajnik-HOTELSKI-inox-18-10 https://www.kupindo.com/Posudje/41641767_WMF-cajnik-LUXUZAN-inox-18-10-HOTELSKI https://www.kupindo.com/Serpe-lonci-tiganji-i-dzezve/10929750_cajnik-HOTELSKI-inox-18-10 https://www.kupindo.com/Posudje/33886175_LUXUZAN-cajnik-Hotelski-inox-18-10 https://www.kupindo.com/Posudje/33886023_LUX-cajnik-HOTELSKI-inox18-10-Veliki

WMF Kvalitetan čajnik, LUXUZAN Hotelski, Jako Težak i Masivan, SKUP materijal - inox 18/10 - CHROMARGAN . SKUPOCEN i Luxuzan - Retko u ponudi ovako Lep model Hotel - WMF hotelski Luxuzan Program posuda nalazi se u svakom DeLUX hotelu u svetu VRHUNSKI. Može se koristi za kafu, mleko, čaj ili Penušanje mleka za kapućino Visina 9,5 cm, širina dole 6 cm, gore 5 cm, ukupna dužina 12 cm. Sjajan, Vrhunski Kvalitet i dizajn. Masivan i tezak, nije obican lim. Bez oštećenja. Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskom službom. Klikom na LINK ispod pogledajte i druge LUX čajnike : https://www.kupindo.com/Posudje/47722313_Bokalcic-HOTELSKI-inox-18-10 https://www.kupindo.com/Posudje/47498949_WMF-cajnik-LUX-HOTELSKI-inox https://www.kupindo.com/Posudje/49143821_Cajnik-HOTELSKI-inox-18-10 https://www.kupindo.com/Posudje/51008521_Lux-WMF-Posrebreni-cajnik-iz-INTERCONTINENTAL https://www.kupindo.com/Serpe-lonci-tiganji-i-dzezve/10929750_cajnik-HOTELSKI-inox-18-10 https://www.kupindo.com/Posudje/33886175_LUXUZAN-cajnik-Hotelski-inox-18-10 https://www.kupindo.com/Posudje/33886023_LUX-cajnik-HOTELSKI-inox18-10-Veliki https://www.kupindo.com/Duvanijada/25609761_WMF-pepeljara-za-TOMPUSE

KOROND - Posuda s pokopcem (Jozsa Arpad) Dimenzije Visina: 13 cm Širina: 12 cm Prečnik dna: 8 cm Prečnik otvora: 9 cm Težina: 490 g Sitna oštećenja na rubu i telu poklopca, delom pod glazurom, kao i na obodu dna - sve je vidljivo na slikama. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: JOZSA ARPAD KOROND 1986 (ručno dopisano) Corund (mađarski: Korond) je opština u županiji Hargita, Rumunija. Nalazi se u etno-kulturnom regionu Szekeli (Sekeli) u istočnoj Transilvaniji. Ime Korond nerazdvojno je povezano s proizvodnjom keramike: područje je jedno od najvažnijih centara keramike u Evropi. Radi se o srednjovekovnoj tradiciji koja je postala industrija. Prvi pisani izvor u kojem se pominje proizvodnja keramike u Korondu potiče iz 1613. godine: tužba gilde keramičara iz mesta Udvarhely (Udvarhei) protiv meštana Koronda zbog neodobrene konkurencije. 1750. godine, grof Gyulaffy László (Đulafi Laslo, 1699-1754), kancelar Transilvanije, odobrio je da se godišnje održe četiri vašara u Korondu, na kojima meštani mogu da prodaju svoje proizvode. Tokom vekova, keramičari iz Koronda postali su poznati po proizvodnji posuđa bez glazure. 1820. godine postojalo je 50 keramičarskih radinica, 1893. godine 145, a 1900. godine čak 367. Krajem XIX veka počela je proizvodnja glazirane keramike. Fülöp Dezsö (Filep Deže) i Katona József (Katona Jožef) otvorili su prvu radionicu za ovakvu proizvodnju. Kasnije, uvedena je proizvodnja keramičkih pločica a 1962. godine i crne keramike. 1974. godine izgrađena je nova fabrika, broj radnika u proizvodnji keramike dostigao je 190, a 1992. godine oko 870 keramičara je radilo u mestu. Glavni proizvodi su lonci, šerpe, posude za maslac, tegle, svećnjaci, ukrasne pločice. Izvoze se u mnoge zemlje Evrope i sveta. (119/48-42/136-kp/1274)

CARL KNOLL - Velika masonska činija (1939-1945) Crtež ukrštenih šestara i ugaonika, tradicionalnih alata zidara, za masone predstavlja zahvalnost za geometriju, nauku i matematiku. Dimenzije Dužina: 43,5 cm Širina: 27 cm Visina: 3 cm Težina: 1350 g Dno nije sasvim ravno, malo se klati na ravnoj podlozi. Nekoliko sitnih tragova pribora na dnu. Žig na dnu: KARLSBAD (ispod krune) (Inicijal) K (za Knoll, u elipsi) CZECHOSLOVAKIA `Karlsbader Porzellanfabrik Carl Knoll` koristila je žig od 1939. do 1945. godine. 1842. godine Carl Knoll (Karl Knol), biznismen iz poznatog, tada austro-ugarskog, banjskog grada Karlsberg (Karlsberg, danas Karlovy Vary, Češka Republika), kupio je zemlju i prodavnicu keramičkih pločica i cevi u mestu Fischern (Fišern, sada Rybáře, Bohemia, Češka Republika), na obali reke Rolava, i izgradio mlin za pranje kaolina koje su koristile fabrike porcelana u Karlovim Varima i okolini: “Kaolinschlämmerei Carl Josef Knoll”. Posao je uspešno napredovao, i tokom četiri godine Knoll je izgradio i malu fabriku porcelana sa dve peći, koja je proizvodila čaše i lonce. 1848. godine ime je promenjeno u “Karlsbader Porzellanfabrik Carl Knoll”. U vreme procvata posla, fabrika je zapošljavala oko 320 radnika. U vreme ekonomske krize 1938. godine taj broj se smanjio na 190 radnika. Posle smrti Carla Knolla 1868. godine preduzeće su preuzeli njegovi sinovi Adolf, Karel i Ludvík koji su proširili proizvodnju, i pored komunalnog porcelana, fabrika je počela da proizvodi luksuzni i obojeni porcelan. Do 1903. godine u fabrici je ostao još samo Karel, a pridružili su se Anton Weber (Veber), kao većinski akcionar, i Wilhelm i Alfred Lorenz (Vilhelm i Alfred Lorenc). 1925. godine Karel Knoll je izašao iz posla. 1935. godine vlasnici su postali Ernst Mayer (Ernst Majer) i Heinrich Endres (Hajnrih Endres), a kada je 1944. godine Heinrich umro njegov udeo je preuzela udovica Mathilde Endres (Matilde Endres). 1. januara 1946. godine fabrika je nacionalizovana i uključena u državno preduzeće “První česká továrna na porcelán Karlovy Vary” (Prva češka fabrika porcelana Karlovy Vary). U periodu između 1949. i 1951. godine fabrika Knoll je obustavila proizvodnju i isključena je iz državnog preduzeća zbog zastarelosti i nerentabilnosti. Preostale zgrade su se koristile kao skladišni prostor do 1990. godine. (122/28-45/150-kp/1427)

VILLEROY & BOCH - Mala vaza `Arco Weiss` (1986-2008) Dimenzije Visina: 10,5 cm Širina: 11,5 cm Prečnik dna: 7 cm Prečnik otvora: 7 cm Obim na najširem delu: 38 cm Težina: 390 g Žig na dnu: Villeroy & Boch (iznad dve linije i ispod crteža Starog tornja u Mettlachu, iz X veka) Anno 1748 Germany ARCO WEISS (između dve linije) BONE CHINA Fabrika “Villeroy & Boch” u Mettlachu proizvodila je model `Arco Weiss` od 1986. do 2008. godine. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). (115/41-35/112-kp/1181)

VILLEROY & BOCH - Šest dezertnih tanjira (1874-1909) Dimenzije Prečnik: 20 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1680 g Na svim tanjirima glazura je sitno ispucala, zlatna boja je mestimično izbledela - vidljivo je na posebnim slikama. Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u krugu, u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) GESETZLICH GESCHÜTZT (zaštićeno zakonom) Fabrika “Villeroy & Boch” u Mettlachu koristila je žig između 1874. i 1909. godine. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). (123/40-47/153-kp/1456)

VILLEROY & BOCH - Velika ovalna činija Valeria (1983-1991) Dimenzije Dužina: 41 cm Širina: 27 cm Visina: 3 cm Težina: 1640 g Nekoliko sitnih tragova pribora na dnu činije. Sitne nepravilnosti na rubu su pod glazurom, verovatno nastale u proizvodnji. Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) METTLACHER KUPFERSTICH * UNTERGLASURDEKOR * SEIT 1809 * MADE IN GERMANY (kružno oko svega) Valeria Vitroporzellan Fabrika “ Villeroy & Boch” u Mettlachu proizvodila je model `Valeria`, u plavoj i crvenoj boji, od 1983. do 1991. godine. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “ Jean-Franç ois Boch et Frè res“ , i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “ Villeroy & Boch” . Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Franç oisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “ Villeroi & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “ Villeroi & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “ Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “ Gallo Design” , koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “ Villeroi & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “ Eczacibasi ” (Ekzađibsi). Prodaje se bez držača. (113/47-32/103-kp/1090)

VILLEROY & BOCH - Tacna za šoljicu `Burgenland` Dimenzije: Prečnik: 14,5 cm Visina: 2 cm Prečnik mesta za šoljicu: 5 cm Težina: 150 g Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) BURGENLAND METTLACHER KUPFERDRUCK * UNTERGLASURDEKOR * SEIT 1748 * MADE IN GERMANY (kružno oko svega) Fabrika “Villeroy & Boch” proizvodila je novu verziju dekora “Burgerland“ od 1964. do 2001. godine. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). Prodaje se bez držača za tanjir. (121/35-45/148)

VILLEROY & BOCH - Ukrasni tanjir `Bataille de Ligny` Korišćen je kao zidni tanjir, ide zajedno sa kukicom za kačenje koja se lepi na poleđinu tanjira - vidljiva je na jednoj slici. Dimenzije Prečnik: 21 cm Visina: 1,5 cm Težina: 340 g Natpis ispod slike: BATAILLE DE LIGNY (Bitka kod Linjija) 16 Juin 1815 Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) METTLACHER KUPFERSTICH * UNTERGLASURDEKOR * SEIT 1809 * MADE IN GERMANY (kružno oko svega) Žig se ne može tačno datirati. Svakako druga polovina XX veka. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). Prodaje se bez držača za tanjir. (121/19-45/147-kp/1362)

VILLEROY & BOCH - Dva mala tanjira (1874-1909) Dimenzije Prečnik: 16 cm Visina: 1,5 cm Težina: 280 g Na oba tanjira glazura je sitno ispucala na čitavoj površini i pukotine su potamnile, na jednom tanjiru više, na drugom manje - vidljivo je na kolaž slikama. Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u krugu, u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) GESETZLICH GESCHÜTZT (zaštićeno zakonom) Fabrika “Villeroy & Boch” u Mettlachu koristila je žig između 1874. i 1909. godine. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). (123/36-46/153)

VILLEROY & BOCH - Plitka činija `New Wave Gourmet` Sa serijom „New Wave“ Villeroy & Boch je razvio kolekciju koja je u snažnom kontrastu sa klasičnim okruglim dizajnom posuđa. Tanjiri, šolje i činije imaju poseban dizajn karakterističnih nepravilnih geometrijskih oblika koji podsećaju na oblik zastave koja se vijori na vetru. Kolekcija je napravljena od posebnog, premium porcelana otpornog na udarce i jarko belog sjaja, koji karakteriše visoka čvrstoća ivica. Pošto se neobičan dizajn ne može proizvesti uobičajenim metodama, razvijen je specijalni proces livenja pod pritiskom. 2014. godine Villeroy & Boch je za ovu kolekciju dobio tek ustanovljenu Nemačku nacionalnu industrijsku nagradu za inovativan dizajn i inženjersku produkciju. Dimenzije Dužina: 33 cm Širina: 22 cm Visina: 3 cm Težina: 950 g Nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu. Dve male, svetle mrlje pri ivici - vidljivo je na slikama. Žig na dnu: Villeroy & Boch (iznad linije) 1748 GERMANY Savremeni žig, u upotrebi verovatno od oko 2009. godine. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). Prodaje se bez držača. (120/15-43/138-kp/1291)

VILLEROY & BOCH - Šest malih tanjira (1874-1909) Dimenzije Prečnik: 16 cm Visina: 1,5 cm Težina: 860 g Na svim tanjirima glazura je na čitavoj površini mrežasto ispucala i zlatna boja mestimično izbledela; na jednom tanjiru naprslina sa strane - na slici označeno belom strelicom; na drugom tanjiru fabrička greška u bojenju i naprslina sa strane; na trećem dve naprsline sa strane i dva manja oštećenja na ivici označena crnim strelicama- sve je vidljivo na kolaž-slici Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u krugu, u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) GESETZLICH GESCHÜTZT (zaštićeno zakonom) Fabrika “Villeroy & Boch” u Mettlachu koristila je žig između 1874. i 1909. godine. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). (123/38-46/153-kp/1455)

VILLEROY & BOCH - Četiri dezertna tanjira (1874-1909) Dimenzije Prečnik: 20 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1040 g Na svim tanjirima glazura je sitno ispucala, većinom i potamnila, na nekim mestima više, na nekima manje; zlatna boja je mestimično izbledela, jedan je tanjir napukao sa strane; na jednom sitno oštećenje na rubu koje je pod glazurom, dakle nastalo pri proizvodnji - sve je vidljivo na slikama tanjira sa obe strane Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u krugu, u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) GESETZLICH GESCHÜTZT (zaštićeno zakonom) Fabrika “Villeroy & Boch” u Mettlachu koristila je žig između 1874. i 1909. godine. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). (123/37-46/153)