originalna fotografija POTPISANA na poledjini 35 x 48 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! zalepljeno 135 od 158, fali 24. Prisutan je i poster i sve slicice su zalepljene na njemu. Spajdermen ili Čovek Pauk (eng. Spider-Man) je superheroj iz stripa izdavačke kuće Marvel Comics. Autori stripa su scenarista Sten Li (Stan Lee) i crtač Stiv Ditko (Steve Ditko). Lik se prvi put pojavio u stripu avgusta 1962. u 15. broju edicije Amazing Fantasy i vremenom je postao jedan od najpopularnijih, najdugotrajnijih i komercijalno najuspešnijih superheroja širom sveta, i nesumnjivo najpoznatiji lik izdavača Marvel. Ranih 60-ih godina 20 veka, kada se Spajdermen prvi put pojavio, tinejdžeri su u stripovima o superherojima uglavnom imali ulogu pomoćnika glavnog lika iz serijala. Serijal o Spajdermenu je na strip-scenu doneo lik Pitera Parkera (Peter Parker), Spajdermenovog alter ega, srednjoškolca sa čijim su se „strahovima od odbacivanja, neprilagođenošću i usamljenošću“ mlađi čitaoci lako mogli identifikovati.[1] Za razliku od Bakija (Bucky) i Robina (Robin), Spajdermen nije imao mentore kao što su Kapetan Amerika (Captain America) i Betmen (Batman) i sam je morao da nauči lekciju „uz veliku moć ide i velika odgovornost“. Pojavljivanja u filmovima Magurie at Spider-Man 3 premiere. Garfield in 2013. Holland in 2016. Tobi Magvajer (levo), Endru Garfild (u sredini), i Tom Holand (desno) su tumačili Spajdermena u filmovima. Spajdermen se prvi put pojavio na filmskom platnu u trilogiji režisera Sema Rejmija, gde ga je tumačio Tobi Magvajer. Prvi film o Spajdermenu je pušten u bioskope 3. maja 2002. godine i pratili su ga nastavci Spajdermen 2 (2004) i Spajdermen 3 (2007). Četvrti film je trebalo da bude prikazan 2011. godine, međutim Soni pikčers je kasnije odlučio da ponovo pokrene franšizu sa novim režiserom i glumcima. Novi film, nazvan Čudesni Spajdermen, je pušten u bioskope 3. jula 2012. godine; režisera Marka Veba, dok se Endru Garfild pojavio kao Spajdermen. Pratio ga je nastavak Čudesni Spajdermen 2 (2014). Godine 2015, Soni i Dizni su se dogovorili da se Spajdermen pojavi u Marvelovom filmskom univerzumu. Tom Holand je debitovao kao Spajdermen u filmu Kapetan Amerika: Građanski rat (2016), a nakon toga se pojavio u samostalnom filmu Spajdermen: Povratak kući (2017); režisera Džona Votsa. Holand je reprizirao ulogu Spajdermena u filmovima Osvetnici: Rat beskraja (2018), Osvetnici: Kraj igre (2019), Spajdermen: Daleko od kuće (2019) i Spajdermen: Put bez povratka (2021). Džejk Džonson je pozajmio glas Spajdermenu iz alternativnog univerzuma u animiranom filmu Spajdermen: Novi svet. Kris Pajn je takođe pozajmio glas drugoj verziji Pitera Parkera u tom filmu.

KERAMIČKA OBLOGA ZA SAKSIJE- UMETNIČKI RAD Keramička obloga za cveće Zemlja porekla: Španija Godina proizvodnje: oko 1975. Proizvedeno: Iz kolekcije španskih umetnika primenjene umetnosti Tehničke karakteristike: Materijal: Keramika Boja: Glazirana terakota sa drap motivom Dimenzije: Visina: 14 cm; R otvora: 16 cm, R dna 8,5 cm Status: Antikvitet 50 godina Cena po jednom posudi: 1.100 dinara Detaljno stanje: Sve prethodne decenije nije upotrebljavana kao obloga za saksije, već kao ukras koji je stajao u vitrini. Tako da je izgled i stanje identično kao na dan nabavke. Da bi cveće i biljke, u stanu, bašti i na terasi izgledale lepše bilo bi lepo da su u keramičkim saksijama - dekorativnim, oslikanim u umetničkim radionicama Španije Opis: Oblik posude za saksije je jednostavan, ravnih stranica. Glaziran je i spolja i iznutra. Spoljašnji i unutrašnji deo posude visokog je sjaja, lepe terakot boje. Na spoljašnjoj strani je dominantan motiv - venac stilizovanog cveća koji je kopija sa mnogih starih keramika. Ukupni izgled saksije je privlačan i bez obzira na neorginalanost oblika i motiva, ova saksija je predivna, jer je umetnički rad, bilo da se koristi kao ukras ili kao upotrebna posuda.

- YU-GI-OH! GX DUEL ACADEMY BOX - SPEED DUEL - Ovo pakovanje sadrži 8 kompletnih spilova, 200 karata iz doba GX ere, kao i specijalno pakovanje sa 8 svetlucavih karata! Tu je i 20 Skill kartica GX likova, uputstvo i podloge za igru. YuGiOh! GX era je tu! Jedna od najpoularnijih! Vratite se u Dvoboj Akademiju i ponovo iskusite moćne špilove tog doba! Jadenovi Elementalni Heroji su ponovo tu da stanu na megdan Asterovim Herojima Sudbine! Iskoristite Oblakoder da pojačajte legendarnog Ognjenog Krilatog heroja i savladajte protivnička čudovišta, prizovite moćnog Drevnog Golema čiji se napad ne može zaustaviti, ili iskoristite Zejnove Sajber Zmajeve za jedan završni udarac! Saljem Post Express-om nakon uplate na racun. Lično preuzimanje je moguće u Nišu i Kragujevcu. POGLEDAJTE i druge PONUDE medju mojim predmetima !!! https://www.kupindo.com/Clan/ristarex87/SpisakPredmeta Tagovi: idealan rođendanski poklon povoljno karte igračke igračka za dete decu dečaka retko novo aktuelno crtani film serija Zmaj Yugi Moto Seto Kaiba Goku Dragon Ball Pokemon Digimon Pokemoni Digimoni Yu-Gi-Oh! Yu gi oh Duel Monsters GX 5Ds ZEXAL Pendulum ARC-V VRAINS SEVENS Capsule Monsters Mini Figure Case Arena Kazuki Takahashi 1996 Jugio KONAMI

Plakat je malo iskrzan po ivicama, ostalo u dobrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Put oko sveta je jugoslovenski film iz 1964. godine. Scenario filma zasnovan je na delu Branislava Nušića Put oko sveta Jovanče Micića. Žanr komedija avantura vestern Režija Soja Jovanović Scenario Soja Jovanović Nenad Jovičić Producent Petar Šobajić Glavne uloge Miodrag Petrović Čkalja Dara Čalenić Rade Marković Muzika Đorđe Karaklajić Borivoje Simić Kamera Nenad Jovičić Montaža Milanka Mladenović Izdavačka kuća Avala film Beograd Godina 1964. Trajanje 105 minuta Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Filmski plakat Miodrag Petrović „Čkalja“ (Kruševac, 1. april 1924 — Beograd, 20. oktobar 2003) je bio srpski glumac i jedan od najistaknutijih komičara na teritoriji bivše Jugoslavije. Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine - Tine Petrović. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom - u dramskoj sekciji. U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ vojnoj jedinici formiranoj 1. oktobra 1944. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“. Godine 1946, postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd - „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija). Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika. Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama `Servisna stanica` (1959), `Ljubav na seoski način` (1970), `Kamiondžije` (1972), `Vruć vetar` (1980) i `Kamiondžije 2` (1983), kao i u filmovima `Orlovi rano lete` (1966), `Bog je umro uzalud` (1969), `Paja i Jare` (1973), `Avanture Borivoja Šurdilovića` (1980) i `Kamiondžije opet voze` (1984). Imao je uspešnu saradnju sa kolegom Mijom Aleksićem. Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Miodrag Petrović Čkalja i Danica Aćimac nagrađeni su kao Glumački par godine, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini.[1] Čkaljin sin Čedomir Petrović je glumac i reditelj, a unuka takođe glumica Jovana Petrović. Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji DOS-a.[2] Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu u 80. godini života. Njemu u čast postavljena je spomen-tabla 9. februara 2018. u Beogradu.

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm Emperor of the North Pole, 1973 g. Jedan voz za dve bitange je američki akcijski avanturistički film iz 1973. godine u režiji Roberta Aldricha, u kojem glume Lee Marvin, Ernest Borgnine i Keith Carradine. Kasnije je ponovno objavljen na domaćim medijima (i šire je poznat) pod kraćim naslovom Car Sjevera, koji su tobože odabrali rukovoditelji studija kako ih ne bi zamijenili za dirljivu blagdansku priču. Ovaj originalni naslov omaž je povijesnoj šali među skitnicama iz doba Velike depresije da je najbolji skitnica na svijetu bio `Car Sjevernog pola`, način ismijavanja vlastite očajne situacije, što implicira da bi netko tko vlada nad Sjevernim polom vladati ničim osim ogromnom, neplodnom, hladnom, praznom i oštrom pustoši. Film prikazuje priču o borbi dviju skitnica (posebno protiv `Osnivanja`) tijekom Velike depresije 1930-ih u Oregonu. Njegov je scenarij poprilično značajno nadahnut trima odvojenim, ali međusobno povezanim samoobjavljenim temeljnim spisima iz ranijih desetljeća: poznatijim putopisima Jacka Londona iz 1907., Put, i, dvije manje poznate knjige, obje legendarnim skitnicom `A-No` .-1 `, dopisno ime Leona Ray Livingstona, Tramp skitnice (1913), i njegov putopis iz 1917, Od obale do obale s Jackom Londonom. Carradinein lik, Cigaret, koristi se nadimkom koji je Jack London koristio tijekom svojih skitnica, a poput Londona prikazan je kao mladi suputnik starijeg Livingstonovog A-No.-1 (glumio ga je Marvin), ali tu su (neki ustvrditi) završava sličnost između Carradineina lika i Jacka Londona, jer je Cigaret u filmu prikazana kao nezrela, glasnih usta i ne bistra, nasuprot gracioznom i gracioznom sezonskom veteranu A-No.-1. Directed by Robert Aldrich Screenplay by Christopher Knopf Story by Leon Ray Livingston (uncredited) Jack London (uncredited) Produced by Kenneth Hyman Stan Hough Starring Lee Marvin Ernest Borgnine Keith Carradine Charles Tyner Malcolm Atterbury Harry Caesar Elisha Cook Jr. Liam Dunn Simon Oakland Cinematography Joseph F. Biroc Edited by Michael Luciano Music by Frank De Vol Production company Inter-Hemisphere Distributed by 20th Century Fox Release date May 24, 1973 Running time 118 minutes Country United States Language English Budget $3,705,000[1] Box office $2 million (US/ Canada rentals)[2][3] 251,021 admissions (France) Lee Marvin as A-No.-1 Ernest Borgnine as Shack Keith Carradine as Cigaret Charles Tyner as Cracker Matt Clark as Yardlet Liam Dunn as Smile Simon Oakland as the Policeman Malcolm Atterbury as Hogger Elisha Cook, Jr. as Gray Cat Harry Caesar as Coaly Vic Tayback as Yardman Hal Baylor as Yardman`s Helper Joe Di Reda as Ringer Diane Dye as Girl in Water Robert Foulk as Conductor James Goodwin as Fakir Raymond Guth as Preacher Sid Haig as Grease Tail Karl Lukas as Pokey Stiff Edward McNally as Yard Clerk John Steadman as Stew Bum Dave Willock as Groundhog Lance Henriksen as Railroad Worker (uncredited) Originalan filmski plakat Morava Film

Orgonit piramida pomaže u neutralisanju zračenja iz: - podzemni vodeni tokovi - repetitori mobilnih operatera , 5g i 4g antena, dalekovoda, WiFi rutera u stanu kao i iz komšijskih stanova - monitora, kompjutera, električnih instalacija i svih ostalih električnih uređaja kojima ste svakodnevno izloženi kod kuće i na radnom mestu - kosmička zračenja - Gde god da se postavi orgonit piramida prostor će biti oplemenjen orgonskom energijom i zaštićen od elektromagnetnog smoga i ostalih štetnih zračenja. prostorijama gde su ljudi izloženi zračenjima električnih uređaja , dečije sobe, dnevne sobe, spavaće sobe , baste , dvorista Deluje i uspešno štiti u prečniku do 15m . Ručna izrada Sastav - Spic Gorskog kristala - kvarc , lom Gorski kristal (univerzalni cistac , podize energiju ) , plavi Beril (opusta negativnu energiju u grlu ) , mesecev kamen (sposobnost da smiruje i ublazava emocije , donosi srecu ) , metalni opiljci od gvozdja , mesinga , bronze , opal stene (Jača volju za životom, jača pamćenje, optimizam, pomaže u otklanjanju stresa i depresije. ), bakarna spirala / Dimenzije : 100x 100mm( visina ) . Ogronit piramida je ručno napravljena od smole, lomljenog kristala , minerala i kristala gorskog kvarca koji jača energetsko polje tela, i pomaže u zaštiti od elektromagnetnog zračenja, smoga i radijacije iz električnih uređaja i okruženja. Dostava se vrši kurirskom službom i proizvod se šalje danas za sutra, Postexpres kurirskom sluzbom , placanje pouzecem .

Stanje kao na fotografijma ! 50cm x 70cm Originalan filmski plakat Hulk je američki film iz 2003. godine koji je zasnovan na istoimenom stripu Stena Lija i Džeka Kirbija. Film je režirao Ang Li, dok glavne uloge igraju: Erik Bana i Dženifer Koneli. Hulk (također poznat kao The Hulk) je američki film o superjunaku iz 2003. temeljen na istoimenom liku iz Marvel Comicsa, u režiji Anga Leeja i scenariju Jamesa Schamusa, Michaela Francea i Johna Turmana prema Schamusovoj priči. Eric Bana glumi Brucea Bannera/Hulka, uz Jennifer Connelly, Sama Elliotta, Josha Lucasa i Nicka Noltea. Film istražuje podrijetlo Brucea Bannera. Nakon nesreće u laboratoriju koja je uključivala gama zračenje, pretvara se u divovsko stvorenje zelene kože poznato kao `Hulk` kad god je pod stresom ili emocionalno isprovociran. Vojska Sjedinjenih Država ga progoni, a on se sukobljava sa svojim biološkim ocem, koji ima mračne planove za svog sina. Razvoj filma započeo je još 1990. godine. U jednom trenutku, Joe Johnston, a zatim Jonathan Hensleigh trebali su režirati film. Hensleigh, John Turman, Michael France, Zak Penn (koji će kasnije napisati Nevjerojatnog Hulka), J. J. Abrams, Michael Tolkin, David Hayter, Scott Alexander i Larry Karaszewski napisali su više scenarija prije nego što su Ang Lee i James Schamus uključili. Od ožujka do kolovoza 2002. Hulk je prvenstveno sniman u Kaliforniji, uglavnom u području zaljeva San Francisca. Film je objavljen 20. lipnja 2003. i zaradio je 245 milijuna dolara diljem svijeta, postavši jedan od filmova s ​​najvećom zaradom u 2003. Kritički konsenzus Rotten Tomatoesa naziva ga ambicioznim i elegantnim filmom koji se previše fokusira na dijalog po cijenu akcijski. Planirani nastavak prenamijenjen je kao reboot pod nazivom The Incredible Hulk i objavljen 13. lipnja 2008. kao drugi film u Marvelovom kinematografskom svemiru. Directed by Ang Lee Screenplay by James Schamus Michael France John Turman Story by James Schamus Based on Hulk by Stan Lee Jack Kirby Produced by Avi Arad Larry Franco Gale Anne Hurd James Schamus Starring Eric Bana Jennifer Connelly Sam Elliott Josh Lucas Nick Nolte Cinematography Frederick Elmes Edited by Tim Squyres Music by Danny Elfman Production companies Universal Pictures[1][2] Marvel Studios[2] Valhalla Motion Pictures[2] Good Machine[2] Distributed by Universal Pictures[1] Release date June 20, 2003 Running time 138 minutes[3] Country United States[1] Language English Budget $137 million[4] Box office $245.4 million Cast Eric Bana as Bruce Banner / Hulk: A gamma radiation research scientist. After exposure to elevated gamma radiation levels, he becomes an enormous green humanoid monster when enraged or agitated. He is legally known as `Bruce Krenzler` throughout the film. Bana was cast in October 2001, signing for an additional two sequels.[5] Ang Lee felt obliged to cast Bana upon seeing Chopper and first approached the actor in July 2001.[6] Other actors heavily pursued the role. Bana was also in heavy contention for Ghost Rider but lost out to Nicolas Cage.[5] Bana explained, `I was obsessed with the TV show. I was never a huge comic book reader when I was a kid but was completely obsessed with the television show.`[7] It was widely reported Billy Crudup turned down the role. Johnny Depp and Steve Buscemi were reportedly under consideration for the lead.[8] David Duchovny and Jeff Goldblum auditioned for the role.[9] Edward Norton, who went on to play Bruce in The Incredible Hulk, expressed interest in the role but turned it down as he was disappointed with the script.[10][11] Tom Cruise was also offered the role but he turned it down.[9] Michael and David Kronenberg as Young Bruce Banner Mike Erwin as Teenage Bruce Banner Ang Lee provided motion capture for the Hulk.[6] Jennifer Connelly as Betty Ross: Bruce`s ex-girlfriend and colleague, General Ross`s estranged daughter, and possibly the only one who can make the Hulk revert into Bruce. Director Ang Lee attracted Connelly to the role. `He`s not talking about a guy running around in green tights and a glossy fun-filled movie for kids. He`s talking along the lines of tragedy and psychodrama. I find it interesting, the green monster of rage and greed, jealousy and fear in all of us.`[12] Rhiannon Leigh Wryn as Young Betty Ross Sam Elliott as Thaddeus `Thunderbolt` Ross: A four-star general and Betty`s estranged father. Ross was responsible for prohibiting David Banner from his lab work after learning of his dangerous experiments. Elliot felt his performance was similar to his portrayal of Basil L. Plumley in We Were Soldiers.[13] Elliott accepted the role without reading the script, being only too excited to work with Ang Lee. Elliot also researched Hulk comic books for the part.[14] Todd Tesen as Young Thaddeus Ross Josh Lucas as Glenn Talbot: A ruthless and arrogant former soldier who has a history with Betty. He offers Bruce and Betty a chance to work for him at the research company Atheon and make self-healing super soldiers. Nick Nolte as David Banner: Bruce`s mentally unstable biological father who`s also a genetics research scientist. He spent several years locked away for causing a gamma reactor explosion and accidentally killing his wife, Edith. David eventually gains absorbing powers, reminiscent of the comic book character Absorbing Man, which first appeared in the film`s early scripts. At one point, he also becomes a towering creature composed of electricity, reminiscent of Zzzax, one of the Hulk`s enemies in the comic series.[15] Nolte agreed to participate in the film when Lee described the project as a `Greek tragedy.`[16][17] Paul Kersey as Young David Banner Cara Buono as Edith Banner: Bruce`s biological mother, whom he cannot remember. She is heard but mostly appears in Bruce`s nightmares. Celia Weston as Mrs. Krenzler: Bruce`s adoptive mother, who cared for him after Edith`s death and David`s incarceration. Kevin Rankin as Harper: Bruce`s colleague, whom he saved from the gamma radiation. Hulk co-creator/executive producer Stan Lee and former Hulk actor Lou Ferrigno made cameo appearances as security guards. Johnny Kastl and Daniel Dae Kim have small roles as soldiers.

Stanje kao na fotografijama! 49cm x 69cm The Heart Is a Lonely Hunter 1969 g. Srce je usmaljeni lovac (engl. The Heart Is a Lonely Hunter) američka je filmska drama iz 1968. reditelja Roberta Elisa Milera. Scenario je zasnovan na istoimenom romanu Karson Makalers iz 1940. Radnja smeštena na američkom jugu gradi se oko povređenih i usamljenih pojedinaca čiji se međusobni pokušaji da komuniciraju završavaju neuspehom. Glavni protagonista Džon Singer je gluvonemi juvelir koji se seli u novi gradić, ne bi li bio bliže svom jedinom prijatelju gluvonemom i mentalno obolelom Antonapulosu. Iznajmivši novi stan, on se sprijateljuje sa tinejdžerkom Mik Keli, alkoholičarom Džejkom Blantom i doktorom afroamerikancem Koplandom. Makalers je prodala autorska prava na snimanje filma producentu i scenaristi Tomasu C. Rajanu 1961. Složenost i pre svega suptilnost romana nije bilo lako adaptirati u filmski scenario. Rajan je završio scenario 1966, i pročitao ga književnici, koja je tada zbog mnogobrojnih zdrastvenih problema bila delimično paralizovana. Makalers je umrla 29. septembra 1967. samo tri dana pre početka snimanja ekranizacije njene debitanske knjige.[2] Film je snimljen u Selmi, država Alabama.[3] Ovo je bio filmski glumački debi Sondre Lok u ulozi Mik Keli i Stejsija Kiča u ulozi Džejka Blanta. Producent je u vreme kupovine prava na roman planirao da uzme Montgomerija Klifta za ulogu Džona Singera, ali je zbog Kliftovog poblematičnog ponašanja i konačno smrti 1966, uloga dodeljena Alanu Arkinu.[4] Film je naišao na pozitivne ocene filmskih kritičara, koji su posebno hvalili glumu, ali su istakli da Milerov film nije u potpunosti uspeo da prenese melanholične tonove i emocionalne nijanse prisutne u knjizi, složivši se da je Makalersin roman nemoguće u potpunosti adaptirati u film. Arkin je nagrađen za svoju izvedbu Nagradom njujorških filmskih kritičara i nominacijom za oskara u kategoriji najbolja glavna muška uloga, dok je Sondra Lok nominovana za Oskara u kategoriji najbolja glumica u sporednoj ulozi. Directed by Robert Ellis Miller Produced by Thomas C. Ryan and Marc Merson Screenplay by Thomas C. Ryan Based on The Heart Is a Lonely Hunter (novel) by Carson McCullers Starring Alan Arkin Laurinda Barrett Stacy Keach, Jr. Chuck McCann Biff McGuire Percy Rodriguez Cicely Tyson Sondra Locke Music by Dave Grusin Cinematography James Wong Howe Edited by John F. Burnett Distributed by Warner Bros.-Seven Arts Release date 31 July 1968 Running time 123 minutes Country United States Language English Box office $1.1 million (US/ Canada) Alan Arkin as John Singer Sondra Locke as Margaret `Mick` Kelly Laurinda Barrett as Mrs. Kelly Stacy Keach (as Stacy Keach, Jr.) as Jake Blount Chuck McCann as Spiros Antonapoulos Biff McGuire as Mr. Kelly Percy Rodriguez as Dr. Benedict Mady Copeland Cicely Tyson as Portia Copeland Jackie Marlowe as Bubber Kelly Johnny Popwell as Willie Wayne Smith as Harry Minowitz Gonzalo Meroño as Richard Steward Peter Mamakos as Spirmonedes John O`Leary as Beaudine Hubert Harper as Biff Brannon Sherri Vise as Delores Anna Lee Carroll as Nurse Bradford Originalan filmski plakat Vesna Film

Manastir Devič je ženski manastir nalazi se pod glavnim vencem istoimene planine u Srbiji, Metohiji – Kosovo i Metohija, sagrađen je oko 1434. godine i nalazi se u dreničkoj šumi, 5 km. južno od Srbice. Manastir Devič pripada Eparhiji raško-prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Starešina manastira je igumanija Anastasija (Biljić), sa sestrinstvom na čelu od 1993. godine. Manastir je sagrađen na mestu gde se u jednoj šupljoj bukvi podvižavao veliki podvižnik iz 15. veka Sveti Joanikije Devički, nakon što je u taj kraj prešao iz Crne Reke. Manastir je podigao despot Đurađ Branković oko 1434. godine u znak zahvalnosti za ozdravljenje svoje kćeri-device, po čemu je manastir dobio ime. Đurađ Branković je manastir sazidao na mestu gde je, četiri godine ranije, 1430. godine sahranjen pustinožitelj Joanikije Devički. Srpsku knjigu `Plač Stare Srbije` nabavili su 1864. godine u Peći, čitaoci rodoljubi iz Deviča. Pominju se: pop Sima nastojatelj manastira Deviča, jeromonah Ignjatije i pop Melentije devički. Pri manastiru je 1897. godine radila srpska osnovna škola koju su pohađala deca siročad iz raznih krajeva. Manastir im je davao sve: stan, ogrev, hranu, odeću i obuću (opanke) te školski pribor. Tada ih je učio Jerotije Elezović, a staratelj školski bio pop Anđelko Pešić, manastirski sveštenik. Pored pop Anđelka, manastirski sveštenik je bio i pop Todor Miletić - oba svetovnjaci. Manastir je u to vreme imao i druge radnike: ćirajdžiju (Boška Mijajlovića), drvara (Iliju Grujića), lebara (Trajka Kojića), buljukbašu (muslimana Fejzulu Bajramovića) itd. Godine 1899. učitelja Jerotija je zamenio novi, Dimitrije Dimitrijević svršeni bogoslov. On je besedio na svetosavskoj proslavi te godine. Za vreme praznika Spasovdana 1900. godine službovao je sveštenik Todor. Narod se okupljao oko istočnika (izvora) zvanog `Izvor Sv. Janićija`, gde je bilo obavljeno vodoosvećenje. Na jednom drvetu gde je obavljeno osvećenje masla (ulja) navodno je boravio svetac Janićije. Tradicionalno se oko manastirske crkve narod srpski okupljao o prazniku Petrovdanu, svake godine. Godine 1900. goste pristigle od svih strana su dočekivali iguman Teofil Prištevac i učitelj Jerotije Anđelković. Manastir su tada čuvale `vojvode`, rodom iz manastiru najbližeg arnautskog mesta Lauša. Manastirom je 1908. godine upravljao arhimandrit Manojlo, a trebalo je da pomažu brojni tutori, svetovnjaci iz okolnih mesta. Manastir je više puta pljačkan i obnavljan u svojoj istoriji. Godine 1915. su ga opljačkale austrougarske vojne snage posle odstupanja srpske vojske preko Albanije u Prvom svetskom ratu. A 1941. godine je srušena i uništena isposnica Sv. Janićija Devičkog koja se nalazila na padini na severnoj strani manastira, kao i istočnik koji se nalazio u udolini niže manastira. Manastir su tada opljačkali albanski fašisti. Do ovih nemilih događaja manastir je u svojim riznicama imao veliku zbirku rukopisnih i štampanih knjiga iz 19. i 20. veka. Vladika raško-prizrenski i kasniji Patrijarh srpski Pavle u svom izveštaju Svetom Arhijerejskom Sinodu SPC, pored ostaloga, navodi podatak da su albanski iredentisti u noći između 6. i 7. avgusta 1984. godine opet zapalili seno manastira Deviča i tom prilikom je izgorilo devet stogova. Vladika Pavle je odmah obišao manastir i zatekao sestre (monahinje) i dvojicu Srba sa porodicama pri gašenju i spasavanju onoga što se spasiti moglo, makar za prostirsku stoci. Vlasti su delomično nadoknadile štetu. Počinioci su pronađeni i osuđeni na robiju. Ti isti su to učinili i 1982. godine. U ratnim operacijama 1999. manastir je opljačkan, razbijena je ploča na kivotu Sv. Joanikija a ikone su oskrnavljene. Marta 2004. manastir je spaljen u prisustvu vojnika KFOR-a. Grobnica Joanikija Devičkog je otvorena i oskrnavljena.

general Krsta Smiljanić / Originalni potpis na dokumentu iz 1922 godine Крста Смиљанић (Љубиш, 17/29. децембар 1868 — Београд, 14. мај 1944) био је армијски генерал, бан Зетске бановине 1929-31 и сенатор. Рођен је 17/29. децембра 1868. године од оца Милосава и мајке Видосаве. Завршио је основну школу и гимназију, потом је 1. септембра 1888. године уписао Нижу школу Војне академије коју је после три године завршио и добио чин инжењерског потпоручника. У октобру 1896. године завршио је Вишу школу Војне академије, одакле је преведен у генералштабну струку. За време Првог балканског рата био је сарадник војводе Радомира Путника, који му је поверио руковођење Саобраћајног одељења врховне команде. Никола Пашић, тадашњи председник владе, га је по завршетку Другог балканског рата уврстио у састав делегације мировних преговора у Букурешту. Током Првог светског рата командовао је Дринском дивизијом у ратним операцијама и током повлачења преко Црне Горе и Албаније. Слобода има лица оних који су за њу живот дали. После Првог светског рата био је командант Треће армијске области, члан Врховног законодавног савета, бан Зетске бановине 1929-31, а од 10. јануара 1932. године указом краља Александра био је постављен за сенатора. До почетка Другог светског рата живео је у Београду, да би се непосредно по његовом почетку вратио у Љубиш. Немачка команда га је спровела у Београд где је био у кућном притвору у свом стану. Ту је и умро 14. маја 1944. године. О њему је Снежана Ђенић објавила две књиге: Армијски ђенерал Крста СмиљанићCOBISS.SR 151084044 Ђенерал Крста Смиљанић: хроника једног витешког животаCOBISS.SR 210268428

Originalni bioskopski (filmski) plakat : UBICA M M (takođe poznat i na nemačkom kao M – Eine Stadt sucht einen Mörder) je nemačka crno-bela triler drama iz 1931. koju je režirao Fritz Lang prema vlastitom scenariju koji je napisao sa suprugom Theom von Harbou. To je Langov prvi zvučni film. Film `M – Potraga za ubicom` Frica Langa, svakako najpoznatijeg političkog migranta iz nemačke škole ekspresionizma - umetnika koji je odbio od strane Jozefa Gebelsa ponuđenu funkciju direktora nemačkog filmskog studija UFA, potom i napustio Nemačku - nesporno je remek delo sedme umetnosti. Snimljeno u vreme zalaska Vajmarske republike, ne samo da prometejski osvaja nove teritorije filma kao medija, već otkriva i samu prirodu čoveka u obolelom društvu. Kroz priču o serijskom ubici dece, Hansu Bekertu, reditelj nas uvodi u svet zločina i kazne, svet u kojem svi učestvujemo u okviru sopstvenih ograničenja. Ubici psihopati u filmu Fric Lang suprotstavlja grad sa svim društvenim slojevima uključujući kriminalnu organizaciju spremnu da stane na put monstruoznim zločinima. Iako u svoje vreme film nije naišao na oduševljenje publike i kritike, godine koje su sledile su mu donele vizionarsku slavu ističući večnu aktuelnost teme prava i pravde. U kontekstu našeg društva M otvara pitanje koliko smo kao pojedinci, ili zajednica, zaista nevini u zločinima koji nas već decenijama okružuju. Režija: Fritz Lang Producent: Seymour Nebenzal Scenario: Fritz Lang, Thea von Harbou, Paul Falkenberg, Adolf Jansen Uloge: Peter Lorre, Otto Wernicke, Theodor Loos, Gustaf Gründgens, Ellen Widmann, Inge Landgut, Friedrich Gnass Očuvanost: Kao na fotografijama. Dimenzije (oko 59 x 42 cm)

50 x 35 cm 1 x presavijen H-8 je hrvatski i jugoslovenski dugometražni film iz 1958. godine godine reditelja Nikole Tanhofera. Film je nagrađen Velikom Zlatnom arenom na festivalu izgranog filma u Puli 1958. godine. Radnja se temelji na istinitoj priči o fatalnoj nesreći koju je prouzrokovao nepoznati vozač automobila 1957. godine. `H-8` su početni znakovi njegovih registarskih tablica, i jedini podatak o počinitelju zločina. U noći 14. aprila 1957. godine na zagrebačkom autoputu se sudare autobus i fabrički kamion. Sudar je preticanjem uzrokovao nepoznati vozač koji odmah posle toga hladnokrvno gasi svetla i beži, a da se nije ni osvrnuo. Ostatak filma prati događanja u autobusu i kamionu sve do same nesreće. Upoznajemo sudbine putnika autobusa - studentkinje klavira Alme Novak, novinara Borisa, njegovog kolege i prijatelja, propalog glumca Kreše Miljuša i njegove supruge, vozača Josipa Baraća, njegovog pomoćnika Janeza Pongraca i drugih. Istovremeno, pošiljku lima kamionom prevozi šofer Rudolf Knez, a prate ga njegov sin Vladimir i njegov poznanik iz zatvora Franjo Rosić, koji im se naknadno priključi. Istovremeno, pripovedači zlokobno najavljuju skoru nesreću i brojeve sedišta poginulih putnika autobusa, dok oni sami stalno menjaju mesta. Andre Lusišić Dr. Šestan Antun Vrdoljak Fotograf Boris Buzančić Novinar Đurđa Ivezić Fabijan Šovagović Franjo Rošić Ivan Šubić Josip Barać Marijan Lovrić Rudolf Knez Ljubica Jović Krešina žena Marija Kon Tamara Ivan Lovrić Mia Oremović Žena Švajcarca Mira Nikolić majka Gordana Pero Kvrgić Jakupac Rudolf Kukić Švicarac Siniša Knaflec Vladimir Stane Sever Janez Vanja Drah Krešo Sanda Fideršeg Supruga liječnika Šestana Martin Matošević Pavle Bogdanović Vojnik Mišo Petrović Drago Mitrović Ivan Vuković Kruno Valentić Prodavac „Večernjeg” Adam Vedernjak Tip koji kupuje sat Stjepan Jurčević Prof Nikola Tomašević Rikard Brzeska Konobar

U dobrom stanju, malo iskrzan po ivicama, nista strasno! Plakat dizajnirao: - Ljubomir Pavićević Fis 49cm x 69cm Prekobrojna je jugoslovenski film iz 1962. godine, koji je režirao Branko Bauer. Film opisuje život mladih na radnim akcijama i bio je veoma popularan u SFRJ. Na festivalu u Puli nagrađen je trećom nagradom za najbolji film, a Milena Dravić je dobila Zlatnu arenu za najbolju žensku ulogu. Režija Branko Bauer Scenario Branko Bauer Bogdan Jovanović Krešimir Golik Uloge Ljubiša Samardžić Milena Dravić Boris Dvornik Montaža Blaženka Jenčik Studio Avala film Datum(i) premijere 1962 Trajanje 94 min. Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Milena Dravić (srpski: Милена Дравић; Beograd, 5. oktobra 1940. – Beograd, 14. oktobra 2018.) bila je proslavljena jugoslavenska i srpska glumica. Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima Diližansu snova (Soja Jovanović, 1960), Zajednički stan (M. Vajda, 1960), Bolje je umeti (V. Nanović, 1961), Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961) i Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (Branko Bauer, 1962) - osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postaje jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima K. Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri P. Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu A. Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim reditljima okupljenim oko Bioskopskog kluba `Beograd` i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u Klaksonu (K. Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Živojin Pavlović, 1969). Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. U pozorištu Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima Diližansu snova (Soja Jovanović, 1960), Zajednički stan (M. Vajda, 1960), Bolje je umeti (V. Nanović, 1961), Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961) i Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (Branko Bauer, 1962) - osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postaje jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima K. Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri P. Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu A. Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim reditljima okupljenim oko Kino kluba `Beograd` i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u Klaksonu (K. Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Ž. Pavlović, 1969). Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. Preminula je 14. oktobra 2018. u Beogradu. Dobijene nagrade i priznanja Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ptic i ptica” na festivalu Dani komedije, u Jagodini, Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ćelava pevačica” na festivalu “Dani komedije” u Jagodini’ Nagrada “Žanka Stokić” koja se dodeljuje za celokupni životni umetnički opus i doprinos. Za ulogu u filmu “Prekobrojna” Branka Bauera, dobija nagradu “Zlatna arena” na tada najprestižnijem filmskom festivalu u Puli, Za ulogu u filmu “Jutro” u Veneciji dobija nagradu “Zlatna ruža”, Za ulogu u koprodukcionom filmu češke i američke produkcije “Voda nešto nosi”, čuvenog pisca Lajoša Zilahija, a u režiji oskarevaca Jan Kadara i Elmara Klosa, dobija evropsku nagradu “Zlatni David”, kao najbolja evropska glumica 1978. godine. Za film “Poseban tretman” Gorana Paskaljevića i Dušana Kovačevića dobija Kansku nagradu 1980. godine Nagrada Pavle Vujisić za ukupan rad na filmu, na Filmskim susretima u Nišu, 1994. Ljubomir Pavićević Fis (Višegrad, 1927 — Beograd, 2015) bio je srpski grafički i industrijski dizajner. Prema beogradskom Muzeju primenjene umetnosti, on je prvi i najpoznatiji srpski dizajner. Ljubomir Pavićević je rođen 1927. godine u Višegradu. Dizajnom je počeo da se bavi 1953. godine.[1] Radio je za brojne jugoslovenske i inostrane fabrike, firme i institucije, a njegovi projekti realizovani su u stotinama hiljada kopija. Jedan od njegovih značajnih dizajna bio je amblem za Unispace 82 konferenciju Ujedinjenih nacija.[1] On je bio jedan od osnivača, profesor, šef Katedre za ambalažu i predsednik Ekspertskog konzorcijuma beogradske Škole za dizajn, a i gostujući profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti. Pored toga, bio je član ULUPUDS-a još od njegovog osnivanja 1953. godine, kao i član još nekoliko međunarodnih profesionalnih udruženja. Učestvovao je na Internacionalnom simpozijumu ambalažnog dizajna u Zagrebu 1962. godine, Kongresu Međunarodnog saveta udruženja industrijskog dizajna u Španiji 1971. godine, kao i na velikom broju manjih stručnih skupova širom bivše Jugoslavije.

Stanje kao na fotografijama 49cm x 69cm Ta divna stvorenja (eng. Animals are Beautiful People) južnoafrički je dokumentarni film iz 1974. kojeg je režirao Jamie Uys a koji pokazuje floru i faunu na jugu Afrike. Snimljen je u pustinji Kalahari i Namib, te oko rijeke Okavango. Iako uglavnom namijenjen publici Afrike, film je stekao popularnost diljem svijeta te je i danas jedan od najpopularnijih ostvarenja južnoafričke kinematografije. Zapažen je po uglavnom humorističnom prikazu zgoda životinja, iako su neki prigovarali da su neke scene i situacije namiještene. Film je osvojio Zlatni globus za najbolji dokumentarni film. Film je osvojio Zlatni globus za najbolji dokumentarni film. Pitanje autentičnosti U jednoj sekvenci majmuni, slonovi, žirafe i divlje svinje se napiju nakon što pojedu voće marula drveta. Zbog alkohola, luta u komičnom učinku. Neki stručnjaci su naveli da su neke scene u filmu namiještene; primjerice, slonovi bi bili preveliki i pili previše vode da bi alkohol u voću imao ikakvog učinka na njih.[1] Kritike Ken Hanke je hvalio film i dao mu 3,5 od pet zvijezdica: `Ovaj film iz 1974. je otvoreno neobičan dokumentarac — ozbiljno-komičan uvid u svijet životinja u pustinji Namib u južnoj Africi. Također je neka vrsta pokušaja stvaranja igrane Fantazije jer želi spojiti dokumentarnu građu sa klasičnom glazbom. Katkad je film odveć pretenciozan za vlastito dobro (kada buba stane uz zvuk kočenja guma) a katkad mu je izbor glazbe nenadahnut, blago rečeno. Također se teško oteti dojmu da su neki dijelovi bešćutni (iako je to uobičajno kod dokumentaraca o životinjama), pogotovo u sekvenci u kojoj se mukotrpno napravljeno gnijezdo (očito namjerno) zapali kako bi se stvorio dojam prirodne katastrofe. Ipak, sveukupno ovo ostavlja ugodnu promjenu od ostalih dokumentaraca zbog čega se isplati pogledati film - i još više ako ste ljubitelj film Bogovi su pali na tjeme.`[2] Režija Jamie Uys Producent Jamie Uys Boet Troskie Scenario Jamie Uys Bob Gillies Muzika Alessandro Alessandroni Montaža Jamie Uys Distribucija Warner Bros. Datum(i) premijere 10. august 1974 Trajanje 92 min. Zemlja Flag of South Africa.svg Južnoafrička Republika Jezik engleski Originalan filmski plakat Croatia Film

Cudno je u celoj ovoj prici to sto Ljubodrag Djuric nije bio neki levo smetalo beznacajan mish vec Sef Titovog kabineta, a onda i ko je smestio Zeki Rodzeru, ispada kao da je - i da li mu je UDBA namestila? Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči...Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52 muskarca Godine 1952. u Zagrebu se održava VI Kongres KPJ. Delegat na Kongresu je i Ljubodrag Đurić. U svojoj diskusiji na Kongresu on žestoko opali po Petru Stamboliću, koji mu je „preoteo` žene, i iznese još niz teških kritika na račun Petra Stambolića, Tito kao predsedavajući „urlikne`: `... Šta govori ovaj luđak!`, isključi, kao predsedavajući, sve mikrofone, zvučnike, obezbeđenje svlači Đurića sa govornice, strpaju ga u džip, i osim šofera u džipu je i Jovo Kapičić. ĐURIĆ Ljubodrag (1917-1988) - Užice, Srbija; učitelj. Član KPJ (1941). Komandant 2. proleterske brigade i divizije (1942/43); zamenik komandanta (Koča Popović) Glavnog štaba Srbije (1944). Prvi komandant oslobođenog Beograda (1944/45); šef kabineta maršala Tita. ĐURIĆ: Tada sam pretrpeo šok, i uzviknuo: `Ko laže?!` ...Pa ugledavši Petra Stambolića u predsedništvu Kongresa, rekao sam pokazujući rukom na njega: `Ovaj mi je preoteo ženu!“ Seksi kongres! (javili su zapadni dopisnici). Đurić je na licu mesta uhapšen (43 dana u zatvoru; poslednji stanovnik beogradske Glavnjače; srušena). O Đurićevoj labudovoj pesmi, kongresno i Tito: `Ja sam duboko uvjeren da iza ovog luđaka stoji neprijateljska ruka...` Đurić je isključen iz SKJ, i dve godine „interniran“ izvan Beograda. U međuvremenu - posredovanjem žene Osmana Karabegovića, Ljubice - Đurić se oženio Hajrom Šećibović (odmah „otpuštena iz državne službe i isključena iz SKJ“; ćerka Gordana). Svih godina diskriminacije, Đurić pedantno čestita rođen­dane Titu (uzvraća zahvalnicom), a Tito Đuriću nove godine. U Đurićevoj bolesti (1955), „dođe u stan jedan drug iz Marša­lata, te predade koverat sa novcem mojoj supruzi Hajri, sa napomenom da on to donosi po nalogu drugarice Jovanke i predsednika Tita“. Na molbu da mu lično uruči prvi primerak knjige svog `Ratnog dnevnika`, posle 14 godina Tito je primio Đurića (24. novembar 1966). Još kod vrata, priznanje Titovo: `Slušaj, Đurić... nikad se nisam prevario o tebi, i, znao sam, da ćeš se držati tako kako si se držao...` I dželatova pesma! Kad mu je pokazivao „kako me je Marko prisluškivao“, Đurić je podsetio Tita da je to `ozvučenje izvršeno još dok sam ja bio kod njega...“ Tu je susret malo splasnuo, ali Tito je promenio temu: „E... Đurić!... I ovo ti trebam reći: Znaš li ti... da je bio predlog da te likvidiraju u zatvoru! Ja sam te spasao! Ja to nisam dozvolio.“ U poenti, Tito još solidarnije: „Dobro je, Đurić, kad smo ja i ti živi i zdravi!...“ Naročito Đurić. „Bila je nedelja, 10. jul 1988, Ljubodrag Đurić je, u svom stanu u beogradskoj Baba-Višnjinoj ulici, na komadu hartije, zapisao stihove legendarne partizanske pesme: Partizan sam, tim se dičim,/ to ne može biti svak,/ umrijeti za slobodu,/ može samo div junak. Sat kasnije, a bilo je tačno 20 časova i 45 minuta, Ljubodrag Đurić je pucao u sebe. Smrt fašizmu - sloboda narodu! Đurić se tri puta ženio. Njegova prva žena, kad je 1943. u beogradskoj okupatorskoj štampi pročitala da joj je muž ubijen, preudala se. Posle rata oženio se opet, ali se 1948. njegov šurak izjasnio za Informbiro. Tito i Ranković pozvali su ga na razgovor i, na njihovo pitanje da li mu je važnija žena ili posao, rekao je „posao“ i razveo se od nje. Nešto kasnije je od svojih saboraca tražio da mu nađu novu, „ispravnu“ ženu. „Ispravna“ nije značilo i „nevina“, nego ona koja je već bila „proverena od drugih drugova“.Istoričar Venceslav Glišić, koji je Đurića dobro poznavao i bio recenzent njegovih memoara, pričao je da se ovaj, „na predlog Tita i Rankovića“, oženio Užičankom Milkom Petrović, koja je pre toga bila devojka narodnog heroja Milinka Kušića, poginulog u ratu. Međutim, samo posle pet-šest meseci braka, Milka je rekla Đuriću da čeka bebu, a da je otac deteta Petar Stambolić, „s kojim živi od leta 1944. godine - sve do ovih dana“.Žalio se RankovićuSutradan je to isto ponovila i Rankoviću, kome se Đurić požalio. Besan, Tito je odredio partijsku komisiju da istraži slučaj. Stambolić, potonji predsednik jugoslovenske vlade i Predsedništva SFRJ, sve je priznao. Pošto se nije znalo da li je začeto dete njegovo ili Đurićevo, Udba je diskretno organizovala abortus. Da Đurića uteši, Tito ga je krajem aprila 1952. postavio na mesto predsednika novoosnovanog Udruženja rezervnih oficira Jugoslavije. Pola godine kasnije održan je Šesti kongres SKJ.„Na Šestom kongresu, kojim je Stambolić predsedavao“, kaže Glišić, „Đurić se jedva suzdržavao da ne pukne. Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči. Izašao je za govornicu i besno održao tiradu o tome da u partiji vlada nemoral, da se poštenima otimaju žene... To je uzburkalo atmosferu, i nekolicina, uglavnom onih koji su spavali sa suprugama svojih ‚drugova‘, povikali su Đuriću da laže... Prvi je, ispričao mi je Đurić, uzviknuo „lažeš“ Mijalko Todorović, s kojim je Mitra Mitrović prevarila svog muža Milovana Đilasa. Ustali su potom i neki Bosanci sa istim optužbama na račun svojih partijskih ‚drugova‘...“Tito pobesneoTito je bio besan. Naredio je: „Van s ovim luđakom!“, i nekoliko pripadnika državne bezbednosti, predvođeni Jovom Kapičićem, svuklo je Đurića sa govornice i pravo iz sale odvelo u zatvor.Reč je uzeo Milovan Đilas, da smiri situaciju: „Prije svega, do sada sam smatrao da je Ljuba Đurić normalan čovek. Čim je počeo da govori, izgledao je kao lud...“Đurića su razrešili funkcije sekretara vlade, bio je 43 dana u zatvoru, a posle je radio kao učitelj u nekoj osnovnoj školi u Sremu. Delimično je rehabilitovan kad je 1967. godine objavio „Ratni dnevnik“. Tada ga je Tito primio i rekao mu: „Nema više starih, dobrih drugova kao što si bio ti“. Đurić je kasnije postavljen za direktora „Službenog glasnika“, napisao je memoare „Životne uspomene“, a onda je ubrzo, obolevši od raka, 1988. godine izvršio samoubistvo u svom stanu. Posle saznanja da je Milka Petrović, „drugarica“ koju su oni Ljubodragu Đuriću preporučili za brak - ljubavnica Petra Stambolića, Tito i Ranković bili su besni. Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52, ali izgleda da su u pitanju bila preterivanja. Djuricevo pismo Titu na vizit karti ( originalni rukopis, autogram - potpis, za ljubitelje, ultra retkost ); provenijencija: kolekcija jednog od najpoznatijih domacih sakupljaca slicnih stvari. Druze Marsale, Meni, kao I mnogima drugima, tesko je da pronadjemo reci ovom prigodom. Ono sto svaki od nas moze reci, to je: Da te volimo I postujemo, a jedina nam je zelja da nam budes zdrav I krepak I da pozivis jos dugi niz godina za dobrobit nasih naroda, za malo bolji postupak prema tvojim suradnicima (sic!) I dalji procvat nase socijalisticke zemlje! Vas – Djuric –

str. 23 Petparačke priče (engl. Pulp Fiction) je američki neonoar kriminalistički film iz 1994. godine, u režiji Kventina Tarantina koji je i napisao film uz doprinos Rodžera Ejverija. Poznat je po nelinearnoj radnji, eklektičnom dijalogu, ironičnoj mešavini humora i nasilja i referenci iz drugih filmova i popularne kulture. Tematski je baziran na šund kriminalističkim romanima četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka i prati život nekoliko individualaca čiji su životi umešani u kriminalno podzemlje Los Anđelesa. Glumačku postavu čine Brus Vilis, Džon Travolta, Semjuel L. Džekson, Uma Terman i Ving Rejms. Nominovan je za sedam Oskara, uključujući najbolji film; Tarantino i Ejveri su osvojili nagradu Oskar za najbolji originalni scenario. Na Filmskom festivalu u Kanu je nagrađen Zlatnom palmom. Veliki komercijalni uspeh revitalizovao je karijeru glavnog glumca, Džona Travolte, koji je bio nominovan za Oskara, kao i Samjuel L. Džekson i Uma Terman. Kritičari su film zbog njegove samorefleksije i nekonvencionalne strukture nazvali prvim primerom postomodernog filma. Petparačke priče poslužile su kao inspiracija za mnoge kasnije filmove koji su preuzeli određene elemente njegovog stila. Priroda njegove produkcije, marketinga i distribucije i naknadne profitabilnosti snažno su uticali na područje nezavisne kinematografije. Film je uvršten u Nacionalni filmski registar Kongresne biblioteke kao `kulturološki, istorijski ili estetski značajan`. Radnja filma nije ispričana hronološkim redosledom, a prati tri glavne međusobno povezane priče: Plaćeni ubica Vinsent Vega je protagonista prve priče, bokser Buč Kulidž je glavni junak druge, a Vinsentov partner Džuls Vinfild je glavni junak treće.[1] Film počinje sa „Pampkinom” i „Hani Bani” koji pljačkaju restoran, a radnja zatim prelazi na priče o Vinsentu, Džulsu i Buču. Na kraju se vraća tamo gde je i započeo, u restoran. Postoji ukupno sedam narativnih nizova; trima osnovnim pričama prethode naslovi: Prolog − Restoran (I) Uvod u „Vinsent Vega i žena Marselusa Volasa” „Vinsent Vega i žena Marselusa Volasa” Uvod u „Zlatni sat” (a−flešbek, b−sadašnjost) „Zlatni sat” „Situacija sa Boni” Epilog − Restoran (II) Kad bi se sedam sekvenci poređalo hronološki, išle bi sledećim redosledom: 4a, 2, 6, 1, 7, 4b, 5. Sekvence 1 i 7 i 2 i 6 se delimično preklapaju, pa su prikazane iz različitih pogleda. Narativni redosled, sa svim svojim zaobilaženjima, je zapravo kružan, budući da se poslednja scena preklapa sa prvom. Govoreći o filmu, Tarantino je izjavio: „Super stvar je ta da se lomljenjem linearne strukture, kad gledam film sa publikom, lomi i stanje publike. To je kao ono, `Moram da vidim ovo... Moram obratiti pažnju`. Gotovo možete osetiti kako se svi pomiču u svojim sedištima. Zapravo je zabavno gledati publiku kako na neki način lovi film.” „Pampkin” (Tim Rot) i „Hani Bani” (Amanda Plamer) doručkuju u restoranu. Odlučuju da ga opljačkaju, shvativši da bi mogli da izvuku novac ne samo iz blagajne, nego i od mušterija, kao što su to učinili tokom njihove poslednje pljačke. Nekoliko trenutaka kasnije počinje pljačka, scena nestaje i počinje uvodna špica. Dok Džuls Vinfild (Samjuel L. Džekson) vozi, Vinsent Vega (Džon Travolta), priča o svojim iskustvima u Evropi, iz koje se upravo vratio; o hašiš-baru u Amsterdamu, o francuskom Mekdonaldsu i njihovom burgeru sa sirom („Rojal sa sirom”). Dvojac odeven u odela je na putu da uzmu aktovku od Breta (Frenk Vejli), koji se ogrešio kod njihova šefa, gangstera Marselusa Volasa. Džuls govori Vinsentu kako je Marselus bacio nekoga sa četvrtog sprata jer je njegovoj ženi izmasirao stopala. Vinsent odvraća da ga je Marselus zamolio da prati njegovu suprugu dok je izvan grada. Nakon šaljivog, filozofskog podbadanja, vraćaju se svojim pravim ulogama i ubijaju Breta na dramatičan način nakon što Džuls izrecituje zlokobno „biblijsko” proročanstvo. U gotovo praznom koktel-baru, bokser Buč Kulidž (Brus Vilis) prihvata veliku sumu novca od Marselusa Volasa (Ving Rejms), dogovorivši se da će pasti u petoj rundi sledećeg meča. Buč i Vinsent kratko se susreću, dok Vinsent i Džuls - sada neobjašnjivo odeveni u majice i šorceve - dolaze u Marselusov klub kako bi dostavili aktovku. Sledećeg dana, Vinsent svraća kod Lensa (Erik Stolc) i Džodi (Rozana Arket) kako bi kupio malo heroina visokog kvaliteta. Nafiksavši se pre susreta sa Mijom Volas (Uma Terman), izvodi je napolje. Njih dvoje odlaze u dopadljivi restoran tematski uređen u stilu pedesetih u kojem su službenici prerušeni u pop ikone te decenije. Mija se priseća svog glumačkog iskustva u propaloj pilot epizodi TV serije „Foks Fors Fajv”. Nakon učešća u plesnom takmičenju, vraćaju se u kuću Volasovih sa trofejom. Dok Vinsent u kupatilu sam sebe uverava da se ne spetlja sa šefovom ženom, Mija pronalazi Vinsentov heroin u džepu negova sakoa. Zamenivši ga sa kokainom, ušmrče ga i predozira se. Vinsent je pronalazi i prestrašen odjuri u Lensovu kuću po pomoć. Tamo ubrizgava injekciju adrenalina u njeno srce, oživevši je. Pre nego što se par rastao, Mija i Vinsent se dogovaraju da ne govore Marselusu o incidentu, bojeći se onoga što bi mogao da im učini. Mladi Buč gleda televiziju, kada u sobu uđe vijetnamski veteran, kapetan Kuns (Kristofer Voken). Kuns objašnjava da mu je doneo zlatni sat, koji se prenosio generacijama među muškim članovima porodice Kulidž. Bučov otac je umro u logoru za ratne zarobljenike, a na njegovu posljednju želju Kuns je sakrio sat u svoj rektum i čuvao ga dve godine kako bi ga donio Buču. Zazvoni zvono, preplašivši odraslog Buča iz njegova sna. On je u bokserskoj opremi i vreme mu je za borbu za koju je plaćen da padne. Buč beži iz arene nakon pobede u borbi. Pobegavši taksijem, od svoje vozačice opsednute smrću, Esmeralde Viljalobos (Andžela Džouns) saznaje da je ubio svog protivnika. Buč je prevario Marselusa, opkladivši se na sebe na vrlo povoljan koeficijent. Sledećeg jutra u motelu, Buč otkriva je njegova devojka, Fabijen (Marija de Medeiros), zaboravila da spakuje njegov nezamenljivi sat. Vraća se u svoj stan kako bi ga pokupio, iako ga gotovo sigurno traže Marselusovi ljudi. Buč brzo pronalazi sat, ali misleći da je sam, zastaje kako bi ispekao tost. Tada na kuhinjskom stolu opaža automatski pištolj. Začuvši puštanje vode u toaletu, Buč uzima pištolj i ubija Vinsenta Vegu koji izlazi iz kupatila. Vozeći se iz stana, Buč slučajno naleće na Marselusa. Udara ga autom, ali sudara se sa drugim vozilom. Počinje potera peške, a dvojica muškaraca završavaju u zalagaonici. Buč podiže pištolj kako bi ubio Marselusa, ali tada ih vlasnik zalagaonice, Mejnard (Duan Vitaker), zarobljava puškom. Mejnard i njegov ortak, Zed (Piter Grin), odvode Marselusa u sobu pozadi i siluju ga, ostavljajući maskiranog čoveka da nadgleda Buča. Buč se oslobađa i ubija tog čoveka. Namerava da pobegne, ali ipak odlučuje da spasi Marselusa. Dok Zed siluje Marselusa, Buč katanom ubija Mejnarda. Marselus uzima Mejnardovu sačmaricu i pogađa Zeda u prepone. Govori Buču da su kvit, ako nikome ne spomene silovanje i zauvek napusti Los Anđeles. Buč pristaje i odlazi iz grada na Zedovom motoru sa Fabijen. Priča se vraća na Vinsenta i Džulsa u Bretovom stanu. Nakon što su ga ubili, drugi muškarac izlazi iz kupatila i počinje da divljački puca na njih, ali svaki metak ih promašuje, a zaprepašćeni Džuls i Vinsent ne uspevaju ni da uzvrate vatru. Džuls tvrdi da je to čudo i Božji signal njemu da se penzioniše kao plaćeni ubica, iako se Vinsent ne slaže. Odlaze sa jednim od Bretovih saradnika, Marvinom (Fil Lamar), njihovim doušnikom. Vinsent upita Marvina za mišljenje o „čudu” i slučajno ga upucava u glavu dok je neoprezno mahao pištoljem. Prisiljen da sklone svoj krvavi automobil sa ulice, Džuls poziva svog prijatelja Džimija (Kventin Tarantino). Džimijeva žena, Boni, ubrzo dolazi sa posla, a on je zabrinut da ih ne sretne. Na Džulsov zahtev, Marselus zatraži pomoć od Vinstona Vulfa (Harvi Kajtel). Vulf uzima stvari u svoje ruke, naređujući Džulsu i Vinsentu da očiste auto, sakriju telo u prtljažniku, reše se svoje krvave odeće i presvuku se u majice i šorceve koje im daje Džimi. Osim toga, plaća Džimiju za njegovu posteljinu koje će poslužiti da se sakriju krvava sedišta dok se voze do otpada gde radi Vulfova devojka, Rakel (Džulija Svini). Vuk i Rakel odlaze da doručkuju, a Džuls i Vinsent odlučuju da učine isto. Džuls i Vinsent doručkuju, a razgovor se vraća na Džulsovu odluku da se penzioniše. U kratkom preseku, vidimo „Pampkina” i „Hani Bani” malo pre nego što odlučuju da opljačkaju restoran, iz uvodne scene filma. Dok je Vinsent u toaletu, počinje pljačka. „Pampkin” zahteva sve dragocenosti, uključujući Džulsovu misterioznu aktovku. Džuls iznenađuje „Pampkina”, držeći ga na nišanu. „Hani Bani”, histerična, poteže pištolj na Džulsa. Vinsent izlazi iz toaleta sa pištoljem uperenim u nju. Nastaje Meksički obračun. Džuls objašnjava svoju ambivalentnost prema svom kriminalnom životu, a kao svoj prvi čin iskupljenja nagovara dvoje pljačkaša da odnesu novac koji su pokupili i odu, zaključivši mudro kako su pošteđeni, ostavivši aktovku koja će biti vraćena svom vlasniku. Film je osvojio ukupno 43 nagrade i 40 nominacija. Dobio je nagradu Oskar za najbolji scenario, 1995, a nominovan je za još šest oskara; između ostalih, Travolta je bio nominovan za najbolju mušku ulogu, Džekson i Terman za sporedne, a sam Tarantino za najboljeg režisera. Iste godine, film je osvojio nagradu Saturn za najbolji film Udruženja za SF, fantaziju i horor filmove u SAD, BAFTA nagrade za najbolji scenario i epizodnu mušku ulogu (Džekson) u Ujedinjenom Kraljevstvu, Globus za najbolji scenario, kao i MTV nagrade za najbolji film i najbolju scenu plesa, koju su odigrali Uma Terman i Džon Travolta. Godinu dana pre toga, film je osvojio i Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu.

EB1 Žarko Cvejić operski pevač potpis autograf potpis autograp autogram Potpisan program opere Boris Godunov, Narodno pozorište Beograd 1954 godina. Proslava dvadesetpetogodišnjice umetničkog rada Žarka Cvejića prvaka opera format 20,8 x 28,5 cm, presavijan po sredini, 6 sitnih rupica duž boka od heftalice ; Doajen naše operske scene i prvak Beogradske opere od 1930. do 1969. godine, Žarko Cvejić, tokom svoje karijere duge pola veka tumačio je oko osamdeset glavnih basovskih rola, a među njegove najuspešnije ubrajaju se uloge Kecela u Prodanoj nevesti, razbojnika u Rigoletu, Mefista u Faustu, a bio je i nezaboravan Mitke i tumač Mokranjčevih Rukoveti. Stana Đurić-Klajn je za Cvejića rekla da je „sa dramskom uverljivošću i velikim smislom za karakterizaciju kreirao mnoge likove kako bufo stila, tako i ozbiljnog žanra`. Cvejić je rođen 1907. godine u selu Banoštor u Sremu. U autobiografiji koju je „tamni bas` Beogradske opere, kako su ga često nazivali, napisao nakon dodele Sedmojulske nagrade za životno delo 1962. godine, rekao je: „Muzičke tradicije u mojoj porodici preodredile su moj životni put kroz operu. Otac mi je bio poznati horovođa u Rumi. U četvrtom razredu gimnazije postao sam član operskog hora. Nećete verovati, tada sam pevao sopranske partije, kasnije mi je glas mutirao u drugog tenora, a u šesnaestoj godini postao sam bas! Docnije, paralelno sa studijama na Filozofskom fakultetu, pevao sam kao solista u studentskim horovima. U „Obiliću` me je zapazio tadašnji direktor Opere Stevan Hristić i on mi je omogućio da započnem svoju karijeru u kući kod Spomenika i to već u dvadeset i trećoj godini.` – rekao je Žarko Cvejić. Tada, početkom 1929. godine debituje u ulozi Kralja u operi Aida, a redovni član Opere Narodnog pozorišta postaje godinu dana kasnije. Uporedo sa studijama Srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, počinje sistematski da se bavi radom na oplemenjivanju svoga glasa i sticanju osnova vokalne tehnike sa majstorom, operskim umetnikom Svetozarom Pisarevićem. Sa Šaljapinom je 1935. godine pevao u Don Kihotu i ta predstava je ušla u istoriju Beogradske opere. Sam Šaljapin je za Cvejića rekao da ima „ogroman i raskošan glas`. U intervjuu koji je doajen naše Opere dao Dušanu Smiljaniću 19. marta 1977. godine, pisalo je: „Zahvaljujući Šaljapinu naučio sam gde treba da se glas koncentriše i da u čoveku mora da odjekuje: glas mora da zvuči i u glavi i u grudima. Shvatio sam i da dah ne sme suviše da se daje.` Od samog početka karijere Žarka Cvejića kritičari su isticali njegovu izuzetnu ozbiljnost u tumačenju raznovrsnih likova, bogat glasovni fond i odličnu vokalno-tehničku sposobnost. Marija Vuković.

Stanje kao na fotografijama. 49cm x 69cm Madigan je američki kriminalistički film snimljen 1968. godine u režiji Dona Siegela. Temelji se na romanu The Commissioner Richarda Doughertyja, novinara koji ga je velikim dijelom temeljio na vlastitim iskustvima zamjenika šefa njujorške policije 1950-ih. Radnja prikazuje 72 sata prilikom kojih se šef njujorške policije Anthony Russell (čiji lik tumači Henry Fonda) suočava sa problemima kao što su otkriće da je jedan od visokih policijskih funkcionara bio korumpiran i štitio bordel, odnosno žalbama crnog pastora da su mu sina fizički zlostavljali rasistički policajci. Naslovni protagonist, koga tumači Richard Widmark, je detektiv kome hapšenje gangstera Barneya Benescha (čiji lik tumači Steve Inhat) krene katastrofalno krivo, te opasni kriminalac uspije pobjeći i naoružan njegovim vlastitim službenim pištoljem počinje ubijati njegove kolege. Madigan je napravljen u vrijeme kada su kolabirali dotadašnji cenzorski standardi, a novi (MPAA rejting) još nisu bili uspostavljeni, pa je velikim dijelom nastojao iskoristititi priliku da eksplicitnije prikazuje nasilje i golotinju. Međutim, daleko se više isticao ukazivanjem na naličje tadašnjeg američkog društva, odnosno probleme poput porasta kriminala u velikim gradovima te nesposobnošću policije da mu stane kraj, i to uglavnom zbog problema u vlastitim redovima. Zbog inzistiranja na naturalizmu, film se snimao na autentičnim lokacijama u New Yorku; ekipa ih je, međutim, morala napustiti i preseliti se u Los Angeles nakon što je i sama postala metom nekoliko fizičkih napada i razbojničkih pljački. Snimanje je također obilježio i veliki sukob između Sigela i producenta Franka P. Rosenberga. Usprkos toga, film je na kraju dobio dobre kritike, prije svega zbog toga što je, za razliku od većine dotadašnjih policijskih filmova, koristio i konzistentno zadržao mračan ton, a što se najbolje vidjelo u završnici u kojoj protagonist na kraju gine. Sigel je kasnije mnoge od motiva iz Madigana dodatno obradio u kasnijim i isto tako uspješnim filmovima kao što su Coogan`s Bluff i Prljavi Harry. Widmark je, pak, u ulozi tvrdog uličnog detektiva ostavio tako dobar dojam da je nekoliko godina kasnije TV-mreža NBC odlučila jednostavno ignorirati smrt njegovog lika, odnosno `oživjela` ga kako bi postao protagonist istoimene TV-serije. Richard Widmark ... Det. Daniel Madigan Henry Fonda ... Komesar Anthony X. Russell Inger Stevens ... Julia Madigan Harry Guardino ... Det. Rocco Bonaro James Whitmore ... Glavni insp. Charles Kane Susan Clark ... Tricia Bentley Michael Dunn ... Midget Castiglione Steve Ihnat ... Barney Benesch Don Stroud ... Hughie Sheree North ... Jonesy Režija Don Siegel Producent Frank P. Rosenberg Scenario Howard Rodman Abraham Polonsky Predložak The Commissioner; autor: Richard Dougherty Uloge Richard Widmark Henry Fonda Muzika Don Costa Fotografija Russell Metty Montaža Milton Shifman Distribucija Universal Pictures Datum(i) premijere 29. mart 1968 Trajanje 101 min. Zemlja Sjedinjene Države Jezik engleski Bruto prihod 1,100.000 $ (SAD i Kanada) Originalan filmski plakat Avala Genex

STR. 13 Kum 3 (engl. The Godfather: Part III) je američki kriminalistički film iz 1990. koji je režirao Frensis Ford Kopola. Film počinje 1979. godine. Posed Korleonovih na jezeru Taho je napušten, a Majkl se vratio u Njujork gde pokušava da stvori ugled za porodicu Korleone. Piše pismo svojoj deci i moli ih da dođu na ceremoniju i da pokušaju da nagovore svoju majku Kej da dođe sa njima. Majkl je osnovao fondaciju Don Vito Korleone, za koju je nagrađen ordenom Reda sv. Sebastijana. Nakon ceremonije, napravljena je proslava na kojoj Majklov sin Entoni govori ocu kako odustaje od studija prava i namerava se posvetiti karijeri operskog pevača, u čemu ga podržava majka Kej. Na proslavi se pojavljuje i Vinsent Mansini, Sonijev nezakoniti sin. Vinsent se posvađao sa Džoijem Zazom, njujorškim mafijašem i upraviteljem područja koje nadzire porodica Korleone. Vinsent prigovara Zazi da u tom području vlada bezakonje. Svađa pred Majklom postaje nasilna te Vinsent odgrize Zazi komadić uha. Nakon neuspešnog pokušaja pomirenja, Vinsent upita Majkla da li bi mogao da radi za njega, na šta Majkl odgovara potvrdno i uzima nećaka pod svoje, ali na neko određeno vreme. Iste noći, dvojica muškaraca upadaju u Vinsentov stan. Ovaj ubija jednoga, a drugoga tako uplaši da je morao odati da ih je poslao Zaza. Vinsent ipak ubija i drugog provalnika. Majkl pokušava da kupi Vatikanov udeo u međunarodnom holdingu za nekretnine, Imobilijare,[a] koji je pod kontrolom Vatikana. Nadbiskup Gildej, upravnik Vatikanske banke, dogovara as njim cenu od 600 miliona dolara. Gildej je doveo Svetu Stolicu u ozbiljne dugove zbog svojih loših poteza i korupcije. Sa druge strane, Majkl uviđa da posao neće biti tako lako ratifikovan, jer se neke osobe u Vatikanu protive poslu. Don Altobelo, stariji njujorški mafijaš, kaže Majklu da njegovi stari partneri iz Njujorka žele udeo u poslu sa Imobilijarom. Sastanak je upriličen u Atlantik Sitiju. Majkl na sastanku velikodušno isplaćuje mafijaške šefove velikim iznosima iz kockarskog posla u kojem svi imaju udeo. Zaza ne dobija ništa. Besan, označava Majkla kao neprijatelja i kaže prisutnima kako moraju da izaberu jednog od njih dvojice i odlazi sa sastanka. Nekoliko minuta posle, iznad sobe se pojavljuje helikopter i ispaljuje kišu metaka kroz prozore. Gotovo svi koji su bili na sastanku su ubijeni, ali Majkl i Vinsent uspevaju da pobegnu, pri čemu se Vinsent postavio kao stričev živi štit. Majkl se vraća u Njujork i pokušava da nađe način kako da odgovori na atentat. Ali pogađa ga dijabetički šok, pa ga premeštaju u bolnicu. Iako su rođaci, Vinsent i Meri, Majklova kćer, počinju romantičnu vezu. Vinsent planira kako će da se osveti Zazi. Tokom sajma, on i njegovi prijatelji ubijaju Zazu i njegove telohranitelje. Majkl insistira da Vinsent okonča vezu sa Meri, jer bi njegova povezanost u porodične poslove mogla da je ugrozi. Iako je Vinsent pristao, na Siciliji, gde se porodica preselila kako bi dovršila posao sa Vatikanom i bila prisutna na Entonijevom operskom debiju, veza se nastavlja. Majkl daje zadatak Vinsentu da ode do Altobela i ispita njegovu lojalnost. Vinsent mora da uveri Altobela da namerava da napusti porodicu Korleone. Nakon uspešno obavljenog razgovora, Altobelo podržava Vinsenta u njegovoj nameri i upoznaje ga sa Lićiom Lućesijem, čovekom koji stoji iza zavere koja bi trebalo da spreči Majklov posao sa Imobilijareom. Majkl posećuje kardinala Lamberta, dobronamernog i savesnog sveštenika, da se raspita o poslu sa Imobilijareom. Lamberto nagovara Majkla da se ispovedi nakon trideset godina; između ostalih grehova, Majkl priznaje da je naredio ubistvo svog brata Freda. Tokom obilaska Sicilije sa Kej, koja je došla zbog opere, Majkl i od nje traži oproštaj, na šta oboje priznaju da se još vole. Majkla obaveštavaju da je ubijen Don Tomasino, njegov prijatelj sa Sicilije, što bi moglo da započne novi talas nasilja. Kardinal Lamberto je izabran za papu Jovana Pavla I (ime pravog pape Jovana Pavla I je bilo Alberto Lučijani), što je trebalo da znači da će posao sa Imobilijareom ubrzo biti gotov. Vinsent govori Majklu šta je čuo od Altobela: Lućesi stoji iza urote protiv posla sa Imobilijareom i da je ubica koji je ubio Don Tomasina, unajmljen da ubije Majkla. Vinsent želi da uzvrati, ali Majkl ga upozorava da će takav plan značiti otvoreni rat. Vinsent insistira na osveti, pa Majkl popušta. Postavlja Vinsenta na čelo porodice Korleone, imenuje ga novim Kumom. Zauzvrat, Vinsent pristaje da okonča vezu sa Meri. Porodica odlazi u Palermo na Entonijev debi u glavnoj ulozi u operi Cavalleri Rusticana. Vinsentov plan o osveti daje rezultate. Paralelno sa scenama opere odvijaju se brutalna ubistva Lućesija, Altobela, Gildeja i drugih, koji su već otrovali novog papu. Ubica koji je poslan da ubije Majkla, čekao je u zasedi u operi. Ubija nekoliko Vinsentovih ljudi, ali opera završava pre nego što je imao priliku da ubije Majkla. Ubica se povlači stepeništem ispred opere i tamo pokušava da ubije Majkla. U trenucima dok se Meri svađa sa ocem zbog zabranjene veze sa Vinsentom, čuju se dva pucnja. Prvi pogađa Majkla u rame, on posrće, dok drugi pogađa Meri, koja je bila iza njega, u prsa i ona umire. Majkl vrisne očajnički od patnje i besa. Njegova sestra Koni i bivša žena Kej gledaju Majklovu reakciju, gotovo iznenađene, tek sada shvatajući kako mu je porodica bila draga i važna. Scena se pretvara u niz Majkolovih uspomena, prvo kako pleše sa Meri sa početka filma, a zadnja koja prikazuje Kej, scena uzeta iz drugog dela trilogije. Film se završava na Siciliji 1997. Majkl, sada već starac, sedi u dvorištu svoje vile. Pada sa stolice i umire, sam.

beograd, jevremova ulica Bajrakli džamija je sagrađena oko 1575. godine, kao jedna od 273 džamije i mesdžida (posebne islamske bogomolje), koliko ih je u tursko doba bilo u Beogradu (Putopisi Evlije Čelebije). Prvobitno se zvala Čohadži-džamija, po zadužbinaru, trgovcu čohom, Hadži-Aliji. Bajrakli džamija je jednoprostorna građevina sa kupolom i minaretom. U vreme austrijske vladavine (1717—1739) pretvorena je u katoličku crkvu (kada je i srušen najveći broj beogradskih džamija). Po povratku Turaka, ponovo je postala džamija. Husein-beg, ćehaja (pomoćnik) glavnog turskog zapovednika Ali-paše, obnovio je bogomolju 1741. godine, pa se neko vreme zvala Husein-begova ili Husein-ćehajina džamija. Krajem 18. veka nazvana je Bajrakli-džamija, po barjaku koji se na njoj isticao kao znak za jednovremeni početak molitve u svim džamijama. Posle obnove u 19. veku, koju su preduzeli srpski knezovi, postaje glavna gradska džamija. Nalazi se u ulici Gospodar Jevremovoj 11, a uz džamiju se nalazi i medresa, verska srednja škola. Bajrakli džamija je spaljena 18. marta 2004, nakon martovskih nemira na Kosovu i Metohiji, kao „odgovor“ na paljenje srpskih crkava na Kosovu. Džamija je kasnije delimično obnovljena, i trenutno je jedina aktivna džamija u gradu Beogradu. Od nekadašnjih više stotina džamija i brojnih manjih islamskih bogomolja mesdžida, u Gospodar Jevremovoj ulici broj 11 jedini je sačuvani i aktivni objekat islamske verske arhitekture u Beogradu. Nalazi se na padini prema Dunavu, u blizini raskršća sa ulicom Kralja Petra. Nekada je dominirala u ambijentu pretežno niskih prizemnih kuća prometne trgovačke i zanatlijske četvrti beogradske varoši Zereka. Od osmanlijskog putopisca Evlije Čelebije očuvani su opisi Beograda 17. veka u kojima je slikovito dočaran izgled grada u periodu turske vladavine, sa raznolikim objektima islamske arhitekture. Bajrakli džamiju su u drugoj polovini 19. veka opisivali istoričari i putopisci Konstantin Jireček, Đuzepe Barbanti Brodano kao i arheolog i etnolog Feliks Kanic. Pretpostavlja se da je današnja Bajrakli džamija izgrađena na mestu starijeg mesdžida, najverovatnije u drugoj polovini 17. veka, kao zadužbina turskog vladara sultana Sulejmana II (1687—1691). Prema nekadašnjim obnoviteljima prvobitno je bila Čohadži-hadži Alijina i kasnije Husein-ćehajina džamija, dok je današnji naziv dobila krajem 18. U njoj kao glavnoj džamiji, boravio je i muvekit, čovek koji je proračunavao tačno hidžretsko vreme prema islamskom kalendaru (koji je počinjao od 622, godine, tj. godine hidžre ili prelaska proroka Muhameda iz grada Meke u Medinu) radi određivanja svetih dana, regulisao mehanizam sata i isticao zastavu na minaretu, u znak istovremenog početka molitve u svim ostalim islamskim bogomoljama u beogradskoj varoši. Za vreme austrijske vladavine 1717—1739. godine, služila je kao katedralna katolička crkva, a sa povratkom Turaka 1741. godine obnovljena je prvobitna namena. U 19. veku su je obnavljali vladari iz dinastije Obrenović, knez Mihailo i kralj Aleksandar Obrenović. Knez Mihailo Obrenović naložio je 1868. godine ministru prosvete i crkvenih dela da izabere jednu od postojećih džamija i osposobi je za obavljanje muslimanskih verskih obreda, kada je osim džamije popravljena i dvorišna zgrada uz nju. Ministar prosvete i crkvenih dela uputio je Državnom savetu Kneževine Srbije akt od 10. maja 1868. godine sledeće sadržine: ”Da ne bi muhamedanci, koji se po svojim poslovima u Beogradu bave, bez religiozne utehe bili, Njegova Svetlost blagoizvolela je narediti da se jedna od ovdašnjih džamija popravi za bogomolju njihovu. Usled ovog visokog naloga, izabrana je kao najcelishodnija ”Bajrak” džamija i ministar građevina kao po molbi mojoj izaslao je stručne ljude, te su istu džamiju, kao i jednu kuću do nje, gde će hodža obitovati, pregledali ....“ Delfa Ivanić je pisala da je njen poočim Mihailo Bogićević kao predsednik Beogradske opštine, obnovio beogradsku džamiju i uz nju hodžin stan. Ukazom kneza Mihaila Obrenovića iz maja 1868. godine ovlašćen je bio ministar prosvete i crkvenih dela da „izdaje hodži po 240, a mujezinu 120 talira godišnje“, a službenici džamije su se izdržavali i zahvaljujući prihodima od nepokretnosti – vakufskih dobara. Prvi imam i mujezin u Bajrakli džamiji postavljeni su iste 1868. godine. Između dva svetska rata džamiju je obnavljala i Opština grada Beograda, kada je 1935. godine prvi put zaštićena Uredbom o zaštiti beogradskih starina. Restauracija je izvođena nekoliko puta i nakon Drugog svetskog rata od strane Narodnog odbora grada Beograda i Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture, a od sredine šezdesetih godina 20. veka i Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Posle novijih oštećenja 2004. godine izvedeni su konzervatorski radovi na sanaciji i restauraciji kamene fasade sa obnovom prozorskih otvora. Avgusta 2023. godine, JP Pošte Srbije izdalo je poštansku marku povodom 500 godina postojanja Bajrakli džamije. Arhitektura džamije pripada tipu jednoprostorne kubične građevine sa kupolom i minaretom. Masivnih zidova i sa malo otvora, građena je od kamena, a neki segmenti izvedeni su u opeci i kamenu. Građevina je kvadratne osnove, dok osmostranu kupolu nose istočnjački potkupolni lukovi i niše – trompe, sa skromnom dekoracijom konzola. Neujednačen je broj prozorskih otvora na fasadama, dok se po jedan nalazi na svakoj strani tambura kupole. Potkupolni nosači i svi otvori na građevini završavaju se karakteristično orijentalnim prelomljenim lukovima. Sa spoljne severozapadne strane postavljeno je minare – uska kula kupastog krova, sa kružnom terasom pri vrhu, sa koje mujezin poziva vernike na molitvu. Naspram ulaza, u unutrašnjosti džamije nalazi se najsvetiji prostor – mihrab, plitka niša sa raskošnim ukrasom svoda, postavljena u pravcu svetog grada Meke ka jugoistoku, dok je uzdignuta drvena propovedaonica (minber ili mimbar) postavljena desno od mihraba, u jugozapadnom uglu. Nad ulazom je drvena galerija (mahfil) sa koje se dospeva i do šerefe, terase na minaretu. Unutrašnja dekoracija džamije je veoma skromna. Zidovi su neomalterisani sa plitkim profilacijama, retkim stilizovanim floralnim i geometrizovanim motivima i kaligrafskim natpisima stihova iz muslimanske svete knjige Kurana, zatim imenima prvih pravednih verskih poglavara kalifa, kao i božjih veličanstvenih osobina i imena, ispisanih arapskim pismom na posebno ukrašenim rezbarenim pločama levhama. Pred ulazom u džamiju je postojao i zasvedeni arkadni trem sa tri manje kupole. U dvorištu se nalazi česma za molitveno umivanje, kao i verska škola (medresa) sa bibliotekom. Bajrakli džamija predstavlja glavni islamski kulturni centar u Beogradu. Danas je pomalo skrivena u ambijentu viših stambenih objekata u Gospodar Jevremovoj ulici. Zbog starine, retkosti, očuvanosti izvorne namene, kao i reprezentativnosti verske arhitekture i islamske kulture stavljena je 1946. godine pod zaštitu države kao spomenik kulture, a 1979. godine utvrđena za kulturno dobro od velikog značaja.

48 x 68 cm 2 x presavijen movie poster The China Syndrome is a 1979 American drama neo noir thriller film directed by James Bridges and written by Bridges, Mike Gray, and T. S. Cook. It tells the story of a television reporter and her cameraman who discover safety coverups at a nuclear power plant. It stars Jane Fonda, Jack Lemmon, and Michael Douglas, with Douglas also serving as the film`s producer. The cast also features Scott Brady, James Hampton, Peter Donat, Richard Herd, and Wilford Brimley. `China syndrome` is a fanciful term—not intended to be taken literally—that describes a fictional result of a nuclear meltdown, where reactor components melt through their containment structures and into the underlying earth, `all the way to China.` The China Syndrome premiered at the 1979 Cannes Film Festival, where it competed for the Palme d`Or while Lemmon received the Best Actor prize. The film was released theatrically on March 16, 1979, twelve days before the Three Mile Island nuclear accident in Dauphin County, Pennsylvania, which gave the film`s subject matter an unexpected prescience. Upon release the film was a critical and commercial success with critics praising the film`s screenplay, direction and thriller elements and Fonda`s and Lemmon`s performances. The film grossed $51.7 million on a production budget of $5.9 million. It received four nominations at the 52nd Academy Awards: Best Actor (Lemmon), Best Actress (Fonda), Best Art Direction (George Jenkins, Arthur Jeph Parker), and Best Original Screenplay. While visiting the (fictional) Ventana nuclear power plant outside Los Angeles, television news reporter Kimberly Wells, her cameraman Richard Adams and their soundman Hector Salas witness the plant going through a turbine trip and corresponding SCRAM (emergency shutdown of the reactor). Shift Supervisor Jack Godell notices an unusual vibration while grabbing his cup of coffee which he had set down. Operators notice a gauge indicating high water levels in the reactor. Godell begins removing water from the core, but this is unsuccessful and they continue opening more valves to dump water. Another operator notices a second gauge indicating low water levels. Faced with apparently contradictory indications, Godell taps the first gauge, which unsticks and immediately flicks over to indicate very low levels. The crew manages to bring the reactor under control and can be seen celebrating and expressing relief.[a] Richard surreptitiously films the incident, despite being requested not to film the control room for security purposes. Kimberly`s superior at work refuses to permit her to report what happened or show the film, disgusting Richard, who steals the footage. He shows it to experts, who conclude that the plant came perilously close to the China syndrome in which the core would have melted down into the earth, hitting groundwater and contaminating the surrounding area with radioactive steam. During an inspection of the plant before it is brought back online, Godell discovers a puddle of radioactive water that has apparently leaked from a pump. Godell pushes to delay restarting the plant, but the plant superintendent denies his request and appears willing to let nothing stand in the way of the scheduled restart of the plant. Godell investigates further and finds that a series of radiographs supposedly taken to verify the integrity of welds on the leaking pump are identical - the contractor simply kept submitting the same picture. He believes that the plant is unsafe and could be severely damaged if another full-power SCRAM occurs. He tries to bring the evidence to plant manager Herman DeYoung, who brushes off Godell as paranoid and states that new radiographs would cost at least $20 million. Godell confronts D.B. Royce, an employee of Foster-Sullivan, the construction company who built the plant, as it was Royce who signed off on the welding radiographs. Godell threatens to go to the Nuclear Regulatory Commission, but Royce threatens him; and later a pair of men from Foster-Sullivan park outside his house. Kimberly also defies her bosses, determined to pursue the truth. She and Richard confront Godell at his home with what they know, and he voices his concern about the vibration he felt during the SCRAM and his anger about the false radiographs. Kimberly and Richard ask if he will testify at the NRC hearings, being held at Point Conception, where Foster-Sullivan is looking to build another nuclear plant. Godell agrees to obtain for them, through Hector, a set of the false radiographs to take to the hearings. Hector`s car is run off the road and the radiographs are taken from him. Godell leaves for the hearings but is chased by the men waiting outside his home. He escapes by taking refuge inside the plant. To his dismay, Godell finds that the reactor is being brought up to full power. He grabs a gun from a security guard and forces everyone out, including his friend and co-worker Ted Spindler. Godell demands to be interviewed on live television by Kimberly. Plant management agrees to the interview, but only to buy time as they try to regain control of the plant. Minutes into the broadcast, plant technicians deliberately cause a SCRAM so they can retake the control room, despite Spindler`s warnings of Godell`s concerns about safety. Godell is distracted by the alarms as a SWAT team forces its way into the control room. The television cable is cut and a panicky Godell is shot by the police. Before dying, he feels the unusual vibration again. The resulting SCRAM is only brought under control by the plant`s automatic systems. True to Godell`s predictions, the plant suffers significant damage as the pump malfunctions. Plant officials try to paint Godell as emotionally disturbed. However, a distraught Spindler contradicts them when a question is posed to him on live television by Kimberly, saying that Godell was not crazy and would never have taken such drastic steps had there not been something wrong. While the plant officials attempt to undermine Spindler`s answers, a tearful Kimberly concludes her report; when she does so, the technicians at the news station cut to commercial. Jane Fonda as Kimberly Wells Jack Lemmon as Jack Godell Michael Douglas as Richard Adams Scott Brady as Herman DeYoung Wilford Brimley as Ted Spindler James Hampton as Bill Gibson Peter Donat as Don Jacovich Richard Herd as Evan McCormack Daniel Valdez as Hector Salas Stan Bohrman as Pete Martin James Karen as Mac Churchill

Stara etnografska karta Banata ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50 x 32,5 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), dosta zacepljenja ( dva najveća u sredini od 10 i 4 cm ) -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

DENSITÉ DE LA POPULATION SERBO-CROATE DANS LE BANAT ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50,4 x 32,7 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica, dosta zacepljenja, iskrzanosti ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Carte ethnographique de la Bačka ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après les statistiques : officielle hongroise de 1910, du Patriarcat Serbe et le nouveau recensement de Subotica de 1919 Dimenzije: 38 x 34,8 cm Razmera: 1:500.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica od kačenja ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1