Glas Podrinja Šabac jubilarna plaketa 1984 Opis : U stilizovanom vencu ispisan tekst Glas Podrinja 1944 - 1984 i velika brojka 40 . U broju 40 upisani su logo novina Glas podrinja i oznaka Radio Šabac . Veličina plakete : 7 x 7,5 cm Materijal : Bronza sa pozlatom Zaštitna plastična kutija Autor : Jovan Lukić Godina : 1984 Izrada : Aurometal Subotica Težina sa kutijom : 284 grama Težina same plakete 195 grama

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM TOMASA FRIČA IZ 1966.G. Poslata iz Milana 11. jula 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Tomas Frič (1944 - 2021) Nemački glumac za film, televiziju i sinhronizaciju. Prvu ulogu igrao je u austrijskoj “Julia du bist zauberhaft”, “Das schwarz-weiß-rote Himmelbett “i “Das große Liebesspiel”. Postao omiljen kod tinjedžera … tako da je često bio na naslovnoj korici omladinskog “Bravo”. 1965. bio je angažovan u frankfurtskom pozorištu „Kleinen Theater am Zoo“. U kasnijim godinama se proslavio i kao pozorišni glumac. Radio je i kao glasovni glumac: Russell Crowe (Gladiator, Master & Commander – Bis ans Ende der Welt), Jeremy Irons (Stirb langsam – Jetzt erst recht, Königreich der Himmel, Eragon – Das Vermächtnis der Drachenreiter), Aslan (Die Chroniken von Narnia: Der König von Narnia und Die Chroniken von Narnia: Prinz Kaspian von Narnia), Charles Shaughnessy (Die Nanny) i Edward James Olmos (Battlestar Galactica) Takođe je radio u nemačkim verzijama niza poznatih crtanih filmova, uključujući “Kralja lavova” i “Traženje Nema”. Od 1977, Frič se pojavio u ulozi u popularnoj seriji “Tri su jedna previše” autorke Barbare Noack prikazujući čoveka u priči o ljubavnom trouglu. To ga je učinilo jednim od najpopularnijih glumaca u Nemačkoj.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM VLADA ŠTEFANČIĆA IZ 1967.G. Poslata iz Zagreba 24. decembra 1967. godine Crno bela fotografija 13,5 x 8,5 cm Vlado Štefančić (1931 - 2017), glumac i reditelj, autor gotovo 200 pozorišnih predstava, hiljada i hiljada radio emisija i oko dve hiljade TV emisija. Karijeru je započeo kao član dramskog studija Radio Zagreba, a kasnije dramski i operetni glumac u Kazalištu `Komedija` u Zagrebu. Od 1965. do 1969. godine angažovan je u zagrebačkom HNK-u gde je do sedamdesetih godina prošloga veka odigrao više od sedamdeset uloga, a kasnije je imenovan za direktora Kazališta `Komedija` i postao jedan od osnivača `Zagrebačke škole mjuzikla`: `Jalta, Jalta`, `Dundo Maroje 72`, `O’ Kaj`, prve domaće rock opere `Gubec-beg`, `Grička vještica` kao i strane, `Čovjek iz Manche`, `Jadnici` i `Guslač na krovu`. Osnivač je i voditelj `Zagrebačkih ljetnih večeri` na Šalati, reditelj i voditelj večernjih revija na Zrinjevcu `Elegantni šarmantni Zagreb`, reditelj je prvih predstava na jezeru `Noć u Veneciji`, `Isus Krist Superstar` i `Kosa`. Dobitnik je velikog broja nagrada, između kojih su i dve Nagrade grada Zagreba (1973. i 1994) i Nagradu za životno delo Hrvatskog glumišta (2000).

MILOŠ MILUTINOVIĆ trener JSD Partizan - AUTOGRAM Yugoslavia dimenzije: 15x9,5 cm - original autogram Miloša Milutinovića - Miloš Milutinović (Bajina Bašta, 5. februar 1933 — Beograd, 28. januar 2003) bio je jugoslovenski i srpski fudbaler i trener. Igrao je za Partizan, OFK Beograd, Bajern Minhen, Rasing iz Pariza, Stad Frans iz Pariza, kao i za fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije. Po završetku igračke karijere, radio je kao trener u Jugoslaviji i inostranstvu. Pogledajte slike. Odlična Za kolekcionare. RARE

Tvrd povez, A4 format, izdanje Tisak Zagreb 1982, karikature, satira. 64 strane, korica ima par oštećenja, osim toga sasvim solidno stanje. Ivan Pahernik (Zagreb, 6. srpnja 1938. − 9. ožujka 2018.), hrvatski primijenjeni grafičar, karikaturist, prozaik i pjesnik. Pisao i haiku pjesme Rodio se je u na Trešnjevci 1938. godine. U Zagrebu završio sedmogodišnju osnovnu školu. Bio je zadnji naraštaj litografa koje se obrazovalo u Srednjoj grafičkoj školi u Zagrebu. U pionirskom natječaju Radio-Zagreba dobio za nagradu bicikl Prvi partizan Subotica 1952. godine.[3] Zaposlio se je u tiskarskom zavodu Ognjen Prica, i radio je u Orbisu i Interpublicu. Član uredništava Paradoksa, Kerempuha, Čvorka, Paradoksa II i Žalca. Nacrtao brojne karikature za koje je dobio nagrade. Izlagao samostalno i skupno u zemlji i inozemstvu. Svoje je knjige često sâm ilustrirao. Napisao knjige poezije i pjesama te grafičke mape.U književnosti se javio u starijoj dobi. Motiv mu je bila vjera da humorom i satirom može osvijetliti mračne godine komunističke vladavine.[3] Autobiografsko[2] djelo „Još Hrvatska ni propala“ bio je motiv Nevenu Hitrecu prema kojem je snimio višestruko nagrađeni film Snivaj, zlato moje. Član Hrvatske udruge likovnih umjetnika primijenjenih umjetnosti (ULUPUH) od 1975., Hrvatskog društva karikaturista od 1985. i Društva hrvatskih književnika (DHK) od 2003. godine

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RALF VALONE IZ 1964. G. Poslata iz Rima 1964. godina Crno bela fotografija 18 x 13 cm Raffaele `Raf` Vallone (1916 – 2002) bio je italijanski glumac i fudbaler Za vreme Drugog svetskog rata se priključio Komunističkoj partiji i neko vreme radio kao novinar. Iako je glumački debi imao još 1942. godine; tek ga je nastup u znamenitom neorealističkom filmu `Gorki pirinač` reditelja Đuzepa de Santisa učinio međunarodnom zvezdom.Dobio je Oskara 1961. godine za ulogu u filmu `Pogled sa mosta` Sidnija Lameta.

Kompletno popunjen album  Deutsche Märchen / Nemačke bajke iz 1939. godine. Slike su se kupovale u prodavnicama cigareta. Ilustracije je radio Paul Hey. 30 x 23 cm Korice su malo oštećene, neke stranice su zacepljene, ali svih 100. ilustracija je odlično očuvano. `Pol Hej je bio nemački ilustrator, grafičar i slikar. Poznat je po svojim mračnim, ilustracijama bajki, narodnih pesama, istorijskih događaja i neobičnog svakodnevnog života. Njegov rad je predstavljen u različitim  komercijalnom izdanjima kao što su razglednice, ilustracije knjiga i kolekcionarske kartice za cigarete.`

Ne znam da li ima sve delove, prodaje se u stanju kao što je na slikama, bez reklamacije. Technical Details Product Dimensions ‎5.08 x 1.02 x 0.43 cm; 117.93 Grams Manufacturer recommended age ‎16 years and up Item model number ‎TM35038 Language: ‎English, Italian, French, German, Spanish Number of pieces ‎1 Assembly Required ‎Yes Scale ‎1:35 Batteries Required? ‎No Batteries included? ‎No Material Type(s) ‎Plastic Remote Control Included? ‎No Radio Control Suitability ‎Indoor Release date ‎5 Sept. 2012 Mfg Recommended age ‎16 - 99 years

Originalni bioskopski (filmski) plakat : DOBRI STARI PIANINO Dobri stari pianino je jugoslovenski crno-beli ratni film snimljen na slovenačkom jeziku 1959. godine u režiji Franceta Kosmača. Temelji se na istoimenoj radio-drami Franeta Milčinskega - Ježka. Događa se za vreme Drugog svetskog rata, a protagonist je učitelj klavira koji je toliko posvećen muzici da ga se ratna zbivanja ne tiču sve dok ga slučajno ne uhapse nemački okupatori. Režija: France Kosmač Scenario: France Kosmač, Frane Milčinski - Ježek Uloge: Frane Milčinski - Ježek, Vida Kuhar, Vekoslav Janko Kao na fotografijama. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

Plakat ima ostecenja na mestu gde je presavijan i sa obe strane malo zacepljen, nista strasno! Retkou ponudi! Dimenzije: 50cm x 70cm Director: Henri Verneuil Writers: Auguste Le Breton(novel) Henri Verneuil (adaptation) José Giovanni(adaptation) Stars: Jean Gabin Alain Delon Lino Ventura Sicilijanski klan (francuski: Le clan des Siciliens) je francuski gangsterski film iz 1969. godine zasnovan na romanu Ogista Le Bretona. Film je režirao Henri Verneuil, a u glavnim ulogama su Jean Gabin, Lino Ventura i Alain Delon, čija je uloga dovela do filmskog uspeha u Francuskoj. Ennio Morricone je radio muziku.

Komodni sat, najverovatnije da je proiozvodjač INSA, jer ima mehanizam istog proizvodjača kakve je ugradjivala INSA u svoje satove. Kućište je u solidnom stanju, na vratancima je puklo staklo pa se vratanca teže zatvaraju i nema klatno. Satni mehanizam je ispravan, ali se feder za sat otkačio ili pukao prilikom zadnjeg navijanja, pre toga je na radmon stolu radio 15 dana bez klatna. Sat je dopadljivog i neuobičajenog dizajna, ko ima vramena da se njime pozabavi imaće fin sat za male pare. Ide kao neispravno, bez prava na reklamaciju.

OSNOVI VIŠE MATEMATIKE-DIFERENCIJALNI RAČUN.. PO PREDAVANJIMA DR.RADIVOJA KAŠANINA.. ---RUKOPIS--- PRIKUPIO I ZABELEŽIO MILENKO M.STANOJEVIĆ. TEŠKO JE ODREDITI VREDNOST OVOG RUKOPISA KOJI DEFINITIVNO PREDSTAVLJA ODLIČNU OSNOVU-PODLOGU ZA KNJIGU,SAMIM TIM ŠTO JE NEOBJAVLJEN I PISAN DAVNE 1926 GODINE,KADA JE DR.RADIVOJE KAŠANIN RADIO KAO DOCENT NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU. SAM RUKOPIS IMA OKO 114 STRANA (57 LISTA) ZAJEDNO SA PREDLISTOM. VEOMA DOBRO OČUVANE BELEŠKE. ZA PRAVE POZNAVACE DELA DR.KAŠANINA I SVE KOJIMA OVO DELO MOŽE BITI OD KORISTI U STRUČNOM USAVRŠAVANJU. OVO SE ZAISTA NE KUPUJE SVAKI DAN

Milan Andonović Originalni rukopis na vizit karti. Milan Andonović (Požarevac, 23. jul 1849 — Beč, 31. avgust 1926) je bivši geodeta, građevinski inženjer i profesor Univerizteta u Beogradu (1879—1924). Bio je član Srpskog učenog društva i počasni član Srpske kraljevske akademije. Rođen je u 11/23. jula 1849. godine u Požarevcu. Studirao je u Beogradu i Nemačkoj i specijalizovao mehaniku, geodeziju i astronomiju. Radio je prethodno 1875-1878. godine kao profesor u beogradskoj realki. Nastavio je naknadno specijalističke studije u Ahenu, Karlsruu i Ahenu.[2] Predavao je od 1880. godine geodeziju i srodne nauke na Tehničkom fakultetu Velike škole. Njegova univerzitetska karijera trajala je do 1905. godine. Zatim je kao honorarni nastavnik držao istu katedru do penzionisanja 1925. godine. Osnovao je Geodetski institut (1888), Zemljomersku školu (1890) i privatnu Geodetsku i građevinsku akademiju (1907). Postavio je temelj srpskoj naučnoj terminologiji iz geodezije. Uveo je eksperimentalnu metodu u geodetskoj nastavi i sa svojim studentima, u okviru geodetske prakse, premerio mnoga mesta u Srbiji i Bugarskoj (Valjevo, Kruševac, Užice, Varna, Šumen, Sliven i dr.), a za neke od njih izradio je regulacijske i nivelaacijske planove. Postavio je solidne temelje geodezijskoj nauci, nastavi i praksi u Srbiji. Po svom radu bio je poznat i van garnica naše zemlje. Vrlo je aktivan u javnom i kulturnom životu svoga vremena. Izabran je za počasnog člana Srpske kraljevske akademije. Radio je na zbližavanju srpskog naroda sa ostalim slovenklim i balkanskim narodima. Osvivač je Akademskog pevačkog društva Obilić 1884. godine. Kao na fotografijama.

Vasilije Kovačević Čile / Potpis na dokumentu iz 1961 Василије Ковачевић Чиле (Грахово, код Никшића, 14. јануар 1911 — Сан Франциско, 21. децембар 1961), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и генерални конзул ФНР Југославије у Сан Франциску и народни херој Југославије. Рођен је 14. јануара 1911. године у селу Грахову, код Никшића. Био је девето дете у породици сердара Петра Ковачевића. После завршене основне школе, у родном месту, уписао се у гимназију у Никшићу, у којој је завршио шест разреда. Из гимназије је искључен 1931. године, због инцидента са професорима гимназије. Искључен је из свих школа у земљи, без права на даље школовање.[1] Године 1932. запослио се у Београду, у предузећу „Траверза“, где је радио до априла 1934. године, када је послат на одслужење војног рока у Бању Луку. Као члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) активно је политички деловао међу војницима, због чега је 14. децембра 1934. године ухапшен. До 10. фебруара 1936. године био је у војном затвору, оптужен по Закону о заштити државе, да је као вођа група од једанаест војника и подофицира организовао и водио комунистичку пропаганду међу подофицирима и војницима. На процесу је ослобођен због недостатка доказа. После завршетка војног рока, враћа се у Београд и запошљава у листу „Политика“. Полиција га поново хапси 1. марта 1937. године, али је 1. децембра исте године, због недостатка доказа, пуштен. Заједно са братом Мирком, до његовог одласка у Шпанију, играо је фудбал у Спортском друштву „Раднички“. У периоду од 1939. до 1941. године живео је илегално. Био је повезан с Мустафом Голубићем, и с њим радио на специјалним задацима Партије. Рат га је затекао у Београду. Успео је да избегне хапшење које је Гестапо организовао и крајем јуна 1941. године одлази из Београда у Црну Гору.[2] У време Тринаестојулског устанка, Чиле се налазио у Граховском партизанском батаљону. У јесен 1941. године, учествовао је у борби на Вилусима, с групом коју је предводио Сава Ковачевић, када је заробљено неколико италијанских тенкова. У борби код Црквица, изнад Рисна, децембра 1941. године, био је тешко рањен.[2] Почетком 1942. године упућен је у Херцеговину, на дужност политичког комесара Љубомирског партизанског батаљона. После тога, био је комесар Првог, Другог, па Трећег херцеговачког батаљона. После повлачења партизанских јединица у Босну, од маја до децембра 1942. године, радио је као илегалац у Грахову и околини. Децембра 1942. године заједно са братом Војом, одлази у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који се тада налазио у западној Босни. У маршу који је трајао 21 дан, прелазе пут од Црне Горе, преко Херцеговине и Далмације, до Ливна. У Врховном штабу реферисали су о ситуацији у Црној Гори и Херцеговини. Учествовали су на Првом конгресу Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), као делегати омладине Црне Горе.[2] Јануара 1943. године, с групом бораца упућен је у Херцеговину и Црну Гору. Маја 1943. године постављен је за контраобавештајног официра Прве пролетерске дивизије. Од јула до марта 1944. године радио је у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА) при Врховном штабу. Почетком марта 1944. године упућен је на рад у Главни штаб НОВ и ПО Србије. Од доласка у Србију до почетка 1945. године радио је у ОЗНА за Србију. На рад у ОЗНА Југославије прешао је 1945. године, и остаје до јуна 1946. године. Тада постаје шеф Југословенске комисије за ратне злочинце у Аустрији и америчкој зони Немачке, акредитован код Контролног војног савета за Аустрију и Немачку. На тој дужности остаје до октобра 1948. године.[2] Новембра 1948. године враћа се у Београд и ради у Управи државне безбедности (УДБА). Био је веома активан и у друштвено-политичким организацијама, један је од иницијатора обнављања Спортског друштва „Раднички”.[2] Године 1952. године премештен је у Министарство иностраних послова, а затим постављен за саветника југословенске амабасаде у Канади. Од 1957. до 1960. године био је начелник Четвртог одељења у Савезном секретаријату за иностране послове (ССИП). 1960. године постављен је на дужност генералног конзула ФНРЈ у Сан Франциску. На тој дужности је, 15. децембра 1961. године, преминуо. Сахрањен је 21. децембра 1961. године у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.[2] Читава његова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, а од седморице браће њих тројица — Мирко, Војо и Василије су проглашени народним херојима. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден за храброст и др. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године. Kao na fotografijama.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RADOSLAV GRAIĆA IZ 1966.G. Poslata iz Beograda 1.avgusta 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Radoslav Graić (1932- ) pevač, kompozitor i bivši muzički urednik Televizije Beograd. Na Muzičkoj akademiji studirao je solo pevanje, postao član Zbora Radio Beograda, sa kojim je nastupao četiri godine. Tokom 1958. je počeo samostalnu karijeru i izvodio je pesme narodne i starogradske muzike i šlagere. Sa Nadom Knežević je nastupio na festivalu Jugoslovenske radio-televizije u Opatiji 1959. godine. Tokom 1960. je počeo da komponuje. Već sledeće godine su u takmičarskoj konkurenciji festivala Beogradsko proleće bile dve njegove kompozicije, a pesma „Anđelina“ koju je izveo sa Đorđom Marjanovićem je osvojila prvo mesto. Učestvovao je na festivalima: Opatiji 1961, potom u Zagrebu 1964. i 1967. i na Beogradskom proleću u periodu od 1961. do 1968. godine. Na beogradskom festivalu je 1962. njegova kompozicija „Stjuardesa“,sa Đorđom Marjanovićem, osvojila prvo mesto, sledeće „Prolećni cvet“ sa Arsenom Dedićem, osvojila treće mesto. Njegove kompozicije su i u naredniom periodu izvođene na velikom broju drugih festivala u zemlji i osvojio je više nagrada. Zaposlio se kao urednik muzičke redakcije Televizije Beograd 1968. i te godine je prekinuo pevačku karijeru, mada se i dalje bavio komponovanjem. Komponovao je muziku za zabavne i narodne pesme, dečje pesme, televizijske emisije i serije, pozorište itd. Uređivao je nekoliko uspešnih muzičkih emisija, a više televizija sa prostora bivše Jugoslavije je emitovalo emisije posvećene njegovom stvaralaštvu. 2020. godine, povodom Dana državnosti Republike Srbije. odlikovan je Zlatnom medaljom za zasluge.

Stanje kao na fotografijama 49cm x 69cm Ledeni pakao anglo-kanadski je triler iz 1979. godine, a temelji se na romanu Medvjeđi otok Alistaira MacLeana iz 1971. godine. Režirao ga je Don Sharp, a glumili su Donald Sutherland, Vanessa Redgrave, Richard Widmark, Christopher Lee i Lloyd Bridges. Directed by Don Sharp Written by Don Sharp David Butler additional material Murray Smith Based on novel Bear Island by Alistair MacLean Produced by Peter Snell William Hill Starring Donald Sutherland Vanessa Redgrave Richard Widmark Christopher Lee Lloyd Bridges Cinematography Alan Hume Edited by Tony Lower Music by Robert Farnon Production companies Selkirk Films Canadian Film Development Corporation Bear Island Films Distributed by United Artists Release date 1 November 1979 (United States) 5 December 1979 (South Africa) 26 December 1979 (UK) Running time 118 minutes Countries United Kingdom Canada Languages English, German Budget $CAD12,100,000 (estimated) or $9.3 million Donald Sutherland as Frank Lansing Vanessa Redgrave as Heddi Lindquist Richard Widmark as Otto Gerran Christopher Lee as Lechinski Lloyd Bridges as Smithy Bruce Greenwood as Technician Tommy Barbara Parkins as Judith Rubin Patricia Collins as Inge Van Zipper Mark Jones as the Cook August Schellenberg as the Marine Technician Candace O`Connor as the Laboratory Assistant Michael Collins as the Ship`s Captain Michael J. Reynolds as Heyter Lawrence Dane as Paul Hartman Nicholas Cortland as Jungbeck Joseph Golland as the Meteorological Assistant Richard Wren as the Radio Operator Hagan Beggs as Larsen Robert Stelmach as the Ship`s Radio Operator Terry Waterhouse as the Helicopter Crewman Originalan filmski plakat Kinema Sarajevo

pozlaćena medalja 30mm prečnik 12,5 grama BRD 1963 Medaille - John F. Kennedy - Ich bin ein Berliner Врхунац његовог путовања је посета Западном Берлину 26. јуна, на 15. годишњицу Берлинског ваздушног превоза. У пратњи канцелара Конрада Аденауера и владајућег градоначелника Берлина Вилија Бранта, Кенеди је овог летњег дана у конвоју прокотрљао Западни Берлин - стотине хиљада Берлинчана одушевљено су га бодриле, преноси радио уживо. У дирљивом и незаборавном говору грађанима Берлина испред градске куће Шенеберг, он критикује зид као симбол неуспеха комунизма и изражава своју солидарност са грађанима подељеног Берлина: „ Сви слободни људи, где год да живе, грађани су Берлина, и зато сам као слободан човек поносан на речи: Ицх бин еин Берлинер .

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM KRSTE PETROVIĆA IZ 1965.G. Poslata iz Beograda 3.februara 1965. godine Crno bela fotografija 14,5 x 9 cm Krsta Petrović (1928 -- 2001), velikan zabavne muzike. Diplomirao je 1974. godine na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pevačku karijeru započeo je 1957. godine kao član KUD `Branko Krsmanović`, da bi kasnije nastupao u Pozorištu na Terazijama. Bio je član hora Radio Beograda. Zabavanu muziku počeo je pevati 1959. godine. Najveći uspeh, priznanja i nagrade, postigao je na jugoslovenskim festivalima zabavne muzike. Učestvovao je na `Opatiji`, 1960. i 1961. i na `Beogradskom proleću`, 1961. i 1962. godine. Krsta je bio poznat i u inostranstvu. Gostovao je u Sovjestkom Savezu, Rumuniji i Mađarskoj. Dobar deo pevačkog staža stekao je u Sovjetskom Savezu, gde je postao i počasni građanin Gruzije. Bio je skroman i jednostavan čovek. Sa turneja i gostovanja se vraćao bez pompe i reklame. Snimio je veliki broj pesama za Radio Beograd. Prvu samostalnu ploču za PGP RTB snimio je 1962. godine sa ansamblom Tomice Simovića. Kvalitet njegovog pevanja, muzikalnost i ozbiljnost njegovog interpretiranja doprineli su da se vrlo brzo uvrsti među naše najbolje pevače zabavne muzike. Krstin tenor dugo će pamtiti ljubitelji muzike, kao i njegove interpretacije pesama: `Divni Beograde`, `Hteo bih te videt` još jedanput mila`, `Mara devojka`, `Pred Senkinom kućom`, `Te tvoje oči zelene`... Singlovi: Angela (1964), Tbilisi (1965), Od zore do zore (1974) Penzionisao se kao pevač, istaknuti umetnik Udruženja džeza i zabavne muzike. Preminuo je u 73. godini, posle teške i duge bolesti. Sahranjen je 23. juna 2001. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Poptisan ugovor, Milan Simić je potpisao kao upravitelj narodnog pozorišta. Ugovor je potpisala takođe i Bosiljka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. marta 1827 - Beograd, 14. jula 1880) bio je pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rođen je u Beogradu u poznatoj porodici Simić. Njegovi roditelji su bili Aleksa Simić, političar, i Katarina. Milan se nalazio u Parizu 1848. godine, gde je stvorio malu srpsku studentsku koloniju sa sunarodnicima Srbima koji su studirali na nemačkim fakultetima. Među njima nije bio jedini državni pitomac. 1858. godine Simić je podneo ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju, gde se dugo bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što se vratio državnim poslovima. Neko vreme je radio kao knjigovođa u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. 1863. godine sa Jovanom Boškovićem ušao je u književno odeljenje Odbora za otvaranje Narodnog pozorišta u Beogradu. [1] Do 18. oktobra 1870. pozorištem (osnovano 1868. godine) upravljao je „Pozorišni odbor“, sastavljen od 17 članova. Tada počinje imenovanje profesionalnih upravnika srpskog pozorišta. Zbog njegovih zasluga imenovan je dva puta, sa pauzom za upravnika Narodnog pozorišta. Ministar Stojan Novaković zamenio ga je sa mesta upravnika pozorišta, na koji je došao 11. decembra 1871. godine, [2] zbog odgovornosti za loš rad pozorišta, 22. oktobra 1875. Zatim je premešten na niže mesto , pomoćniku upravnika Fonda, gde je radio od 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid mu je naglo počeo da slabi, uprkos lečenju koje je preduzeo u Beču. Ponovo je postavljen za direktora pozorišta [3] i ostaće na toj funkciji skoro do svoje smrti, do 1. marta 1880.

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Ugovor je takodje potpisala Lenka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. III 1827. – Beograd, 14. VII 1880) je bio pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rodio se u Beogradu u poznatoj znamenitoj porodici Simić. Roditelji su mu bili Aleksa Simić političar i Katarina. Nalazio se Milan 1848. godine u Parizu, gde je sa kolegama Srbima koji su studirali nemačke fakultete, napravio malu srpsku studentsku koloniju. Među njima jedino on nije bio državni pitomac. Simić je 1858. godine dao ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju gde se duže vreme bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što je ponovo u državne poslove. Radio je izvesno vreme kao računoispitivač u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Sa Jovanom Boškovićem ušao je 1863. godine u literarni odsek, Odbora za otvaranje narodnog pozorišta u Beogradu.[1] Sve do 18. oktobra 1870. godine pozorištem (osnovanim 1868) je upravljao `Pozorišni odbor`, sastavljen od 17 članova. Onda počinje postavljanje profesionalnih upravnika srpskog teatra. Zbog zasluga postavljan je dva puta, sa prekidom za upravnika Narodnog pozorišta. Sa mesta upravnika pozorišta, na koje je došao 11. decembra 1871. godine,[2] smenio ga je zbog odgovornosti za slab rad teatra, ministar Stojan Novaković, 22. oktobra 1875. godine. Premešten je tada na niži položaj, za pomoćnika upravnika Uprave fondova, gde je radio 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid je naglo počeo da mu slabi, i pored preduzetog lečenja u Beču. Ponovo je postavljen za upravnika pozorišta[3] i na toj funkciji će ostati skoro do smrti, do 1. marta 1880. godine.

Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano knjiga je u odličnom stanju - kao nova Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada.

Prodajem stari italijanski sat C.E.A. Jazz Band Clock, bež boje, dimenzija 285 x 240 x 80 mm Satni mehanizam Swiss Scholer quartz , zahteva 1 UM-2 bateriju, ispravan, manji tragovi korozije na kontaktima U donjem delu postoji radio, ali ne znam da li radi jer nemam odgovarajuću bateriju ili mali specifičan napojni kabl. Točkić `INT. VOLUME` lepo radi, čuje se zvuk, dok je točkić `SINTONIA` izgleda ispao iz svog ležišta sa unutrašnje strane. Za zadnje strane utisnut serijski model AS 79/3 Prodaja u viđenom stanju, fotografije odgovaraju predmetu prodaje Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom + troškovi dostave Ne šaljem pouzećem, niti u inostranstvo Za sva pitanja stojim na raspolaganju

15 x 10 cm Olga Spiridonović (Split, 11. jun 1923 — Beograd, 15. maj 1994) je bila srpska filmska, televizijska i pozorišna glumica. Olga je prvu ulogu dobila još kao beba od tri meseca glumeći bebu u kolicima i Ibzenovoj „Nori“. Roditelji, putujući glumci, su posle Splita putovali preko Skoplja, Cetinja, Kragujevca do Beograda. Imala je samo pet godina kada su je u stanu Žanke Stokić stavili na sto da recituje. Učestvovala je u radio dramama kao član Umetničkog pozorišta. Bila je članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1951. do penzije. Igrala je Ofeliju, Juliju, Salomu, Gloriju, sve glavne ženske uloge. Dobila je Zlatnu arenu 1959. godine za najbolju glavnu žensku ulogu u filmu „Mis Ston“.

ok

302 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Alberto Aleandro Uderzo (franc. Alberto Aleandro Uderzo; 25. april 1927 — 24. mart 2020)[1] bio je francuski strip crtač i scenarista. Najpoznatiji je po svom radu na stripu Asteriks, kao i po stripovima Umpah-Pah, koji je kao i Asteriksa radio u saradnji s Reneom Gošinijem (franc. René Goscinny), kao i stripu i Tangi i Laverdir koji je radio u saradnji sa Žan-Mišel Šarlijeom (franc. Jean-Michel Charlier). Asteriks (franc. Astérix) je izmišljeni junak, stvoren 1959. kao heroj serije francuskih stripova koji je pisao Rene Gošini i crtao Alber Uderzo. Uderzo je nastavio seriju i nakon Gošinijeve smrti 1977. godine. Stripovi su prevedeni na mnogo jezika, čak i latinski i starogrčki. To je najverovatnije najpopularniji francuski strip na svetu. Asteriks je manje popularan u SAD i Japanu koji imaju razvijenu tradiciju svoga stripa. Ključ za uspeh ovog stripa je to što sadrži komične elemente za sve uzraste: mlađa deca vole vizuelne gegove, dok odrasli cene bistre i iskričave aluzije u tekstu. Asteriksov najbolji prijatelj je Obeliks. Serija Asteriks je jedna od najpopularnijih franko-belgijskih stripova na svetu. Ona je prevedena na 111 jezika i dijalekata.[1] Uspeh ove serije je doveo do adaptacije njenih knjiga u 13 filmova: devet animiranih, i četiri sa živom akcijom (jedan od kojih, Asteriks & Obeliks: Misija Kleopatra, ostvario je veliki uspeh u Francuskoj). Znatan broj igara je isto tako baziran na likovima ove serije, a postoji i tematski park u blizini Pariza, park Asteriks. Prvi francuski satelit, Asteriks, koji je lansiran 1965. godine, imenovan je po liku iz ovog stripa. Do godine 2017, 370 miliona kopija Asteriks knjiga je bilo prodato širom sveta,[2] pri čemu su kokreatori Rene Gošini i Alber Uderzo bili među najbolje prodavanim francuskim autorima u inostranstvu.