Dosta star radio, veoma ocuvan. Proizveden je u Jugoslaviji, ei Nis, model je melodija e 70, 220v, 50w, 50-60Hz , , uz radio ide i prikljucni kabl i antena .Ima ulaz za zvucnike, antenu,zemljovod,gramofon, magnetofon . Radio je dosta star i dugo se ne koristi, da li radi ne mogu da garantujem,prodajem ga kao neispitan uredjaj.Kada se utakne u struju daje neki tupi zvuk , ali kada se traze stanice ne reaguje, ne znam da li je to do kabla ili sta je . Kada se utakne u struju daje neki zvuk ali ne znam kako se traze stanice, tu ne reaguje,mislim da je do kabla nesto oko kontakta ali nisam sigurna . Radio svakako ima svoju vrednost cak i da ne neisparavan posto je dosta star ,skoro 50 godina.Za kolekcionare idealna ponuda.

Prodajem dizajnirani upaljač Helio Ferretti. Original je, na gas je. Treba ga napuniti da bi radio. Odlično očuvan i u originalnoj je kutiji. Dimenzija: 5x4x1cm.

2 AUTOMOBILA IZ 70-TIH GODINA,BELI JE RADIO DO PRE 10-TAK GODINA,SADA GA NISAM ISPROBAO ZBOG BATERIJA,ALI MISLIM DA RADI,DIMENZIJE 21 CM,DRUGI CRVENI OD METALA 27 CM

Originalni bioskopski (filmski) plakat : DOBRI STARI PIANINO Dobri stari pianino je jugoslovenski crno-beli ratni film snimljen na slovenačkom jeziku 1959. godine u režiji Franceta Kosmača. Temelji se na istoimenoj radio-drami Franeta Milčinskega - Ježka. Događa se za vreme Drugog svetskog rata, a protagonist je učitelj klavira koji je toliko posvećen muzici da ga se ratna zbivanja ne tiču sve dok ga slučajno ne uhapse nemački okupatori. Režija: France Kosmač Scenario: France Kosmač, Frane Milčinski - Ježek Uloge: Frane Milčinski - Ježek, Vida Kuhar, Vekoslav Janko Kao na fotografijama. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

Isečak (cela stranica) iz časopisa RADIO TV REVIJA recenzija albuma TORNADO - Tornado (Rock Express Records, 2000) Recenziju je napisao D.Š. (Danilo Štrbac), a kasetu mu je dostavio Dr Đorđe Letić, gitarista ovog novosadskog benda. Ovaj april 2020. je pored pandemije i vanrednog stanja obeležila i prerana smrt Nebojše Tasića - Tase (1965-2020, R.I.P.), lidera i pokretačke snage novosadskog sympho power metal sastava TORNADO, u kojem je, pored ostalih, pevao i Filip Žmaher. Objavio sam im 2 albuma (za moju etiketu Rock Express Records), koje sam distribuirao i promovisao širom sveta. Međutim, ovaj isečak svedoči da je početkom veka bilo moguće objaviti i recenziju u jednom mainstrem mediju, kakav je bio porodični časops `Radio TV Revija`. Da sve bude zanimljivije, ovaj magazin je izdavala kuća `Politika` iza koje je stajao Milševićev režim. Rock Express je bio otvoreni protivnik tog režima, pa je opet objavljena recenzija ovog odličnog albuma. I to govori o vremenu iza nas. Da li neko može da se seti kada je poslednji put neki ovakav medij pisao o srpskom metalu? Ne možete? Pa te 2000. godine, i par godina nakon toga, kada su recenzije izdanja Rock Express Recordsa objavljivale i dnevne novine poput BLIC-a, NOVOSTI... p.s. postavio sam video link celog albuma TORNADA, poslušajte ga i podignite čašu u Tasino ime... ===================================================================== Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RALF VALONE IZ 1964. G. Poslata iz Rima 1964. godina Crno bela fotografija 18 x 13 cm Raffaele `Raf` Vallone (1916 – 2002) bio je italijanski glumac i fudbaler Za vreme Drugog svetskog rata se priključio Komunističkoj partiji i neko vreme radio kao novinar. Iako je glumački debi imao još 1942. godine; tek ga je nastup u znamenitom neorealističkom filmu `Gorki pirinač` reditelja Đuzepa de Santisa učinio međunarodnom zvezdom.Dobio je Oskara 1961. godine za ulogu u filmu `Pogled sa mosta` Sidnija Lameta.

Stanje kao na fotografijma ! 50cm x 70cm Originalan filmski plakat Mladić po imenu Brajan svedoči kako mu je otac ubijen na veoma nasilan način, a zatim ga crni policajac po imenu Tajler spasava od iste sudbine. Zatim, mnogo godina kasnije, Brajan se pridružio zlim nindža-ubicama. Alexander Lo (rođen kao Luo Chang-An) bivši je prvak u taekwondou iz Tajvana. Alexander je tijekom 1980-ih radio na mnogim filmovima o Ninjama, kao što su Lovac na nindža, Super Ninja, Ninja protiv Shaolina, Ninja Condors 13 i Mafia protiv Ninje. Također je radio na šaolinskim filmovima kao što su Shaolin Chastity Kung Fu i poznati Shaolin protiv Lame. Redatelj s kojim je Lo najčešće radio je Robert Tai, koji ga je 1984. režirao u devetosatnom epu pod naslovom Ninja: The Final Duel (prestvoren i objavljen 1999. kao Shaolin Dolemite. Neko vrijeme nakon tog filma, Alexander je prestao s glumom, ali je ipak ne prestati snimati filmove. Nastavio je dugo partnerstvo s Robertom Taijem kao akcijskim koreografom, radeći na filmovima kao što su Fists of Legends II. Često je surađivao s afroameričkim kick-boksačem Eugeneom Thomasom (Trammell), gdje su se ili zajedno borili kao crno-azijski duo, ili suočeni jedan protiv drugoga kao najveći neprijatelji. Godine 2015., film Virus Melisse Wu (小萍萍病毒 Melissa`s Virus/or Ninja In Future) bio je tamo kao kapetan Lee. kroz koga će se boriti protiv Brende (u ulozi Timi Zhuo.) objavljena je 2015. koju su snimili Sigrid Andrea Bernardo i Godfrey Ho. ovaj film proizveden od Dreamscape Entertainment Television i Central Motion Pictures Corporation u Tajvanu.

pozlaćena medalja 30mm prečnik 12,5 grama BRD 1963 Medaille - John F. Kennedy - Ich bin ein Berliner Врхунац његовог путовања је посета Западном Берлину 26. јуна, на 15. годишњицу Берлинског ваздушног превоза. У пратњи канцелара Конрада Аденауера и владајућег градоначелника Берлина Вилија Бранта, Кенеди је овог летњег дана у конвоју прокотрљао Западни Берлин - стотине хиљада Берлинчана одушевљено су га бодриле, преноси радио уживо. У дирљивом и незаборавном говору грађанима Берлина испред градске куће Шенеберг, он критикује зид као симбол неуспеха комунизма и изражава своју солидарност са грађанима подељеног Берлина: „ Сви слободни људи, где год да живе, грађани су Берлина, и зато сам као слободан човек поносан на речи: Ицх бин еин Берлинер .

U dobrom stanju! 49cm x 69cm Breaking Glass je britanski film iz 1980. godine u kojem glume Hazel O`Connor, Phil Daniels i Jonathan Pryce. Koproducirao ga je Dodi Fayed, a scenarij i režija Brian Gibson. [2] Početno financiranje od 30.000 GBP (korišteno za razvoj) osigurao je Goldcrest Films. To je tvrtka nadoknadila kad je Dodi Fayed stavio cjelokupni proračun od 3 milijuna dolara. [3] Goldcrest i Allied (Fayedova tvrtka) kasnije će raditi zajedno na Vatrenim kočijama. Film je prikazan izvan konkurencije na Filmskom festivalu u Cannesu 1980. [4] Album sa zvučnom trakom, koji sadrži pjesme u izvođenju O`Connora, dosegao je 5. mjesto u Velikoj Britaniji, a britanska fonografska industrija certificirala ga je zlatom. [5] Dva singla, `Osmi dan` i `Hoćeš li`, ušla su među 10 najboljih u Velikoj Britaniji. Directed by Brian Gibson Produced by Davina Belling Clive Parsons Written by Brian Gibson Starring Hazel O`Connor Phil Daniels Cinematography Stephen Goldblatt Edited by Michael Bradsell Distributed by Paramount Pictures Release date September 1980 Running time 104 minutes Country United Kingdom Language English Budget $3 million Filmski plakat

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM TOMASA FRIČA IZ 1966.G. Poslata iz Milana 11. jula 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Tomas Frič (1944 - 2021) Nemački glumac za film, televiziju i sinhronizaciju. Prvu ulogu igrao je u austrijskoj “Julia du bist zauberhaft”, “Das schwarz-weiß-rote Himmelbett “i “Das große Liebesspiel”. Postao omiljen kod tinjedžera … tako da je često bio na naslovnoj korici omladinskog “Bravo”. 1965. bio je angažovan u frankfurtskom pozorištu „Kleinen Theater am Zoo“. U kasnijim godinama se proslavio i kao pozorišni glumac. Radio je i kao glasovni glumac: Russell Crowe (Gladiator, Master & Commander – Bis ans Ende der Welt), Jeremy Irons (Stirb langsam – Jetzt erst recht, Königreich der Himmel, Eragon – Das Vermächtnis der Drachenreiter), Aslan (Die Chroniken von Narnia: Der König von Narnia und Die Chroniken von Narnia: Prinz Kaspian von Narnia), Charles Shaughnessy (Die Nanny) i Edward James Olmos (Battlestar Galactica) Takođe je radio u nemačkim verzijama niza poznatih crtanih filmova, uključujući “Kralja lavova” i “Traženje Nema”. Od 1977, Frič se pojavio u ulozi u popularnoj seriji “Tri su jedna previše” autorke Barbare Noack prikazujući čoveka u priči o ljubavnom trouglu. To ga je učinilo jednim od najpopularnijih glumaca u Nemačkoj.

Jednostavan ovalni poslužavnik ili ancer, poznatog Austrijskog proizvodjača `BERNDORF`. Medjutim, najvažnija karakteristika ovog poslužavnika je što ga je u pomenutoj firmi za svoje potrebe naručio pansion `BALKAN` iz Vrnjačke Banje. Pregledom meni dostupne literature o Vrnjačkoj Banji, nisam našao nikakav trag o napred pomenutom pansionu, ali sam naišao na podatke svih ugostiteljskih objekata koji su radili ili nastalih posle Prvog svetskog rata, pa zbog toga pretpostavljam da se radi o periodu pre Prvog svetskog rata. Na snimcima se vidi žig proizvodjača `BERNDORF` i monogram `PANSION BALKAN - VRNJAČKA BANJA`. Dimenzije poslužavnika su 24 x 18 cm. težina 240 gr.

Originalni bioskopski (filmski) plakat: DEČKO KOJI OBEĆAVA Dečko koji obećava je jugoslovenski igrani film snimljen 1981. godine u režiji Režirao ga je Miloša `Miše! Radivojević na osnovu priče koju je sam, zajedno sa Nebojšom Pajkićem napisao. Protagonista, koga tumači Aleksandar Berček, je Slobodan Milošević, mladić iz ugledne porodice tadašnjih komunističkih vlastodržaca koji se, iako ga čekaju siguran posao, karijera i lagodan život, počinje odavati nonkonformističkom i autodestruktivnom životnom stilu u kojoj važnu ulogu igra rok muzika. Dečko koji obećava se često navodi kao najbolja i najpoznatija uloga u karijeri Aleksandra Berčeka, ali je postao još poznatiji po tome što se u njemu pojavljuju i svoje pesme izvode neki od najpopularnijih i najvažnijih bendova tadašnjeg jugoslovenskog Novog talasa, a zbog čega će u kasnijim decenijama steći svojevrsni kult status. Sam izraz `dečko koji obećava` je postao popularan i izvan filmskog konteksta, te se koristio za mlade, ambiciozne ličnosti iz sveta politike, uključujući kako protagonistovog imenjaka Slobodana Miloševića, tako i hrvatskog političara Zorana Milanovića. Režija: Miloš Radivojević Producent: Milan Žmukić Scenario: Dušan Kovačević Uloge: Aleksandar Berček, Eva Darlan, Dara Džokić, Rade Marković, Dušica Žegarac, Milena Zupančić, Velimir Bata Živojinović Muziku je radio bend Šarlo Akrobata a u filmu se pojavljuju Dušan Kojić Koja (gitara) i Ivica Vdović Vd (bubnjevi) iz ovog benda sa Aleksandrom Berčekom (bas) kao grupa VIS „Dobri Dečaci“. Tri pesme (`Slobodan“, „Dosta mi je svega“ i „Depresija`) za koje je Koja napisao muziku su kreirane za tu priliku a materijal nikada kasnije nije objavljen. U filmu se pojavljuju i Vlada Divljan i Srđan Šaper iz ondašnjih Idola. Kao na fotografijama. Dimenzije oko 68 x 41 cm

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM MIĆE PIROMANCA IZ 1971. G. Kolor fotografija 11 x 7,5 cm Jugoslovenski harmonikaš i pevač, Milorad Mića Stanojević - Piromanac, rođen u selu Piroman, kod Obrenovcu 1951. Prvu ploču sa pesmom `Udaje se moja komšinica` snima sa crno-belom slikom na omotu i izdaje za produkciju `Šumadija` iz Batočine, 1969, pre vojske. Najveću slavu doživeo je početkom i sredinom 70-ih godina kada je snimio svoj najveći hit `I za senkom njenom patim`. I danas se u kafanama i na nekim radio stanicama mogu čuti njegove pesme poput `Teško meni, teško tebi`, `Majko, još jedan dan života mi daj` i druge. Otac Slavoljub, nepismeni muzičar, violinista, kafanski muzičar, izvodio je stranu, meksičku, špansku, italijansku muziku, a radio je šest godina u Radio Beogradu. Majka mu je kupila malu harmoniku, jer od violine nema ‘leba, za nju treba ceo orkestar, a sa harmonikom možeš stati i na ćupriji i zaraditi. Teča ga je učio da svira, a sam je učio pesme po sećanju … kafanska melodija uđe u uvo, pa kada dođe kući uvežba je. Sa 17 godina je stao za mikrofon u kafani Sutjeska u Obrenovcu i tu je njegov otac pevao neku pesmu. Bila je to “I za senkom tvojom patim”. Odmah je oca pitao da mu da i snimio u Diskos- u 1971. godine. Ploča još nije bila izašla, a pesme su se već vrtile po radio-stanicama. I tada je sve krenulo.Odsviraš jednu svadbu i imaš para da možeš da živiš kao car. Posle su došle turneje…Tokom karijere snimio je oko desetak ploča Pesmu `Sve što činis, sebi činiš` napisao je kao opomenu samom sebi i svom burnom životu. Ugrabio je trenutak sreće i rodila se pesma `Nemir stvaraš u meni kada me pogledaš ti`. Mićine pesme se pevaju, snimaju i presnimavaju, i bez dozvole autora. Doduše, i Mićinim kolegama nije poznato da je Mića autor skoro svih svojih pesama. `Senku` je presnimio Era, `Idem kući, već je kasno` Radiša, `Daj mi samo dan života` Dule Todorović, `Ajde, Jovo, ajde, Jovane` Milija Milić sa trubačima...

Sekira najveceg strip junaka Zagora. Napravljena od prirodnog kamena, sa drvenom drskom. Retko , kolekcionarsko Zagor je stripski junak autora Serđa Bonelija (scenario) i Galijena Ferija (crtež) koji je nastao 1961. godine u Italiji. Na prostorima bivše SFRJ prvi put se pojavio 1968. godine, u stripu pod naslovom „Nasilje u Darkvudu“. Puno ime Zagora je Zagor Te-Nej, što na jeziku Algonkin Indijanaca znači „duh sa sekirom“. Pravo ime ovog strip heroja je Patrik Vajlding. Prvobitno, Zagoru je bilo nadenuto ime Ajaks, ali se Boneli predomislio kad je čuo da postoji deterdžent istog imena. Radnja stripa se dešava u Darkvudskoj šumi u Severnoj Americi. Zagor je predstavljen kao lik atletske građe sa prepoznatljivim kostimom čiji je osnovni deo crvena majica sa žutim krugom u sredini, u kojem je nacrtana slika orla raširenih krila. Njegov verni pomoćnik i saputnik u brojnim avanturama je simpatični debeli Meksikanac Čiko. Tu su još i Tonka, poglavica Mohavka i Zagorov krvni brat, Dok Lester, indijanski vrač Mnogooki itd. Jedan od njegovih legendarnih neprijatelja je ludi naučnik po imenu Helingen. Zagorovo pravo ime je Patrik Vajlding, a rođen je u kolibi kod Klir Votera (Darkvud). Roditelju su mu se zvali Beti i Majk Vajlding i bili su irskog porekla. Kada je bio dečak, roditelje su mu ubili Indijanci Abenake koje je predvodio belac Solomon Kinski. Zagora je spasao otac bacivši ga u reku pre nego što je zajedno sa njegovom majkom nastradao u zapaljenoj kući koju su zapalili Indijanci. Nakon toga ga iz reke spašava lutalica Fici, čovek koji je bio bogati trgovac u Bostonu i koji se toga odrekao da bi došao da živi u divljini. Fici ga je naučio da rukuje kamenom sekirom. Tokom odrastanja, Patrik traži Solomona Kinskog da mu se osveti zbog smrti svojih roditelja. Jednog dana saznaje gde se on nalazi i sprema osvetu. Dolazi u selo Indijanaca Abenaka kojima je Kinski bio neka vrsta poglavice i ubija nekoliko Indijanaca iz zasede. Nakon toga Indijance hvata panika i većina napušta selo, dok manji broj ostaje uz Kinskog. Nakon toga ulazi u selo i ubija ostatak Indijanaca i bori se sa Kinskim i savlada ga. Tada mu Kinski govori da je njegov otac bio bivši vojni oficir koji je izvršio zločin nad indijancima i da je to razlog zašto su ubili njegove roditelje. Patrik ne može da veruje, ali kada vidi članak u novinama da je njegov otac proglašen krivim za taj zločin, pada na kolena i očajava. Tada Kinski uzima pištolj i nišani u Patrika. U tom trenutku se pojavljuje Fici i pogađa Kinskog sekirom i ubija ga. Ipak i Kinski je stigao da puca i pogađa Ficija, koji nakon nekoliko trenutaka umire na Patrikovim rukama. Posle tih događaja, Patrik odlazi razočaran, tužan i tada donosi odluku: „Ubuduće ću raditi samo na miru! Pokušaću izmiriti Indijance i belce, uneti više razumevanja za njih. Pomagaću onima koje ocenim pravednima, bez razmišljanja o tome ko kojoj rasi pripada“. Tako je počeo svoj put borbe protiv nepravde. Jednog dana je naišao na grupu Indijanaca koji su napali grupu glumaca sa kočijama. Savladao ih je i ubio njihovog poglavicu. Glumci koje je spasao su bili porodica Salivan koji će kasnije postati njegovi veliki prijatelji. Tokom upoznavanja sa njima, ispričao im je svoju tužnu priču i oni mu prave crveni kostim sa orlom na grudima, a Patrik daje sebi ime „Duh sa sekirom“ (indijanski naziv Za-gor Te-Nej). Kasnije tokom skupa indijanskih poglavica Darkvuda pojavljuje se u plamenom krugu na jednom proplanku. Indijanci videvši to pomisliše da je to duh i da ga je Manitu poslao. Tada Zagor govori: „Izbacite strah iz srca sinovi Manitua! Veliki Duh me nije poslao na zemlju da bih vas kaznio, nego da bih vam pokazao pravi put, kako bih vam ukazao na mudre odluke. Za-gor Te-Nej je moje ime, a ova sekira je moj znak! Ne zaboravite to“. Sve poglavice su prihvatile Zagora za svog zaštitnika, osim jednog koje se zvao Oga-Ito i koji je mrzeo belce. On Zagora izaziva na dvoboj u kojem ga Zagor pobeđuje i ubija.

69 x 49 cm 2 x presavijen movie poster „S.P.U.K.” je jugoslovenski i hrvatski film prvi put prikazan 12.decembra 1983. godine. Režirao ga je Milivoj Puhlovski a scenario su napisali Nenad Burcar, Hrvoje Hitrec i Pero Kvesić. Pod šifriranim naslovom filma krije se akcijaška poruka Sreća pojedinca - uspeh kolektiva. u filmu su prikazane dogodovštine mladih koji učestvuju na omladinskoj radnoj akciji. Na omladinskoj radnoj akciji na Savi komandir Vlado želi da njegova brigada bude najbolja. Taj se cilj čini nedostižnim kad se pojavi grafit u kojem anonimni brigadir tvrdi da je nesretan. Komandir počinje lov na pisca grafita, ali njih je sve više i to različitih rukopisa… Damir Šaban Lovro Cintija Asperger Vlasta Danko Ljuština Vlado Radoslav Spicmiler Boro Elizabeta Kukić Koka Branimir Vidić Mrva Predrag Pređo Vušović Redford Vili Matula Ninđa Pjer Zardin Klapton Mario Mirković Mišo Anja Šovagović Despot Bolničarka Nedeljko Ivanišević Bilder Tanja Mazele Žita Borivoj Zimonja Radio voditelj Tomislav Lipljin Liječnik Zvonimir Jurić Kuhar Milan Plećaš Sekretar Otokar Levaj Ličilac Slavica Knežević Seksolog

dužina 13-18 širina max 8 cm LIči mi na aventurin `Osobine : Aventurin donosi blagostanje i omogućava da blagostanje udje u naše živote. Donosi sreću i novac, uživanje u životu, balans, unosi jasnoću. Univerzalna ljubav, istina i prosperitet su neke od pozitivnih osobina koje možete ostvariti kada radite sa Aventurinom.Ovaj kamen je dobro imati uz sebe kada idete na razgovor za posao, kada prodajete proizvode ili kad igrate loto. Ovaj kamen pomaže da stabilizujete finansije, pogotovo kada su teška vremena. Držite ga u svojoj blizini kada plaćate račune, ugovarate biznis transakcije ili kada se kockate. Ovaj kamen se smatra kamenom kockara tj kamenom koji donosi sreću. Na spiritualnom nivou, Aventurin štiti srce, poboljšava kreativnost i aktivno radi sa spiritualnim vodjstvom.` https://kristali.weebly.com/kristali-a---h.html

Stanje kao na fotografijama 49cm x 69cm Ledeni pakao anglo-kanadski je triler iz 1979. godine, a temelji se na romanu Medvjeđi otok Alistaira MacLeana iz 1971. godine. Režirao ga je Don Sharp, a glumili su Donald Sutherland, Vanessa Redgrave, Richard Widmark, Christopher Lee i Lloyd Bridges. Directed by Don Sharp Written by Don Sharp David Butler additional material Murray Smith Based on novel Bear Island by Alistair MacLean Produced by Peter Snell William Hill Starring Donald Sutherland Vanessa Redgrave Richard Widmark Christopher Lee Lloyd Bridges Cinematography Alan Hume Edited by Tony Lower Music by Robert Farnon Production companies Selkirk Films Canadian Film Development Corporation Bear Island Films Distributed by United Artists Release date 1 November 1979 (United States) 5 December 1979 (South Africa) 26 December 1979 (UK) Running time 118 minutes Countries United Kingdom Canada Languages English, German Budget $CAD12,100,000 (estimated) or $9.3 million Donald Sutherland as Frank Lansing Vanessa Redgrave as Heddi Lindquist Richard Widmark as Otto Gerran Christopher Lee as Lechinski Lloyd Bridges as Smithy Bruce Greenwood as Technician Tommy Barbara Parkins as Judith Rubin Patricia Collins as Inge Van Zipper Mark Jones as the Cook August Schellenberg as the Marine Technician Candace O`Connor as the Laboratory Assistant Michael Collins as the Ship`s Captain Michael J. Reynolds as Heyter Lawrence Dane as Paul Hartman Nicholas Cortland as Jungbeck Joseph Golland as the Meteorological Assistant Richard Wren as the Radio Operator Hagan Beggs as Larsen Robert Stelmach as the Ship`s Radio Operator Terry Waterhouse as the Helicopter Crewman Originalan filmski plakat Kinema Sarajevo

13 x 9 cm Aleksandar Gavric; Beograd, 28. maj 1932 — Inđija, 6. decembar 1972) bio je srpski glumac. Aleksandar Gavrić je rođen u Beogradu 28. maja 1932. godine. Glumu je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1956. godine. Prvu ulogu je ostvario u filmu Potraga iste godine.[1] Dve sezone je igrao u zadarskom i splitskom pozorištu. Jugoslovenskoj i srpskoj publici je ostao upamćen po filmu Kapetan Leši. Film je doživeo ogromnu popularnost, pa je kasnije snimljen i nastavak Obračun, a čak je po njegovom liku nastao i strip Kapetan Leši. Iako ga je uloga kapetana Lešija učinila velikom zvezdom srpske kinematografije, ostao je upamćen i po ulozi u filmovima Marš na Drinu kao Kosta Hadživuković i po Signali nad gradom kao komandir Ranko. Glavne uloge je igrao u drugim filmovima Žike Mitrovića, Solunski atentatori (1961) i Operacija Beograd (1968). Igrao je i u italijanskim i nemačkim akcionim filmovima. Njegova poslednja uloga bila je u filmu Paja i Jare, gde je igrao Kostića direktora kombinata. Odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem. Poginuo je u automobilskoj nesreći u Inđiji 1972. godine. Sa njim je bila i Jasmina Lisac, koja je takođe nastradala.

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Poptisan ugovor, Milan Simić je potpisao kao upravitelj narodnog pozorišta. Ugovor je potpisala takođe i Bosiljka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. marta 1827 - Beograd, 14. jula 1880) bio je pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rođen je u Beogradu u poznatoj porodici Simić. Njegovi roditelji su bili Aleksa Simić, političar, i Katarina. Milan se nalazio u Parizu 1848. godine, gde je stvorio malu srpsku studentsku koloniju sa sunarodnicima Srbima koji su studirali na nemačkim fakultetima. Među njima nije bio jedini državni pitomac. 1858. godine Simić je podneo ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju, gde se dugo bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što se vratio državnim poslovima. Neko vreme je radio kao knjigovođa u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. 1863. godine sa Jovanom Boškovićem ušao je u književno odeljenje Odbora za otvaranje Narodnog pozorišta u Beogradu. [1] Do 18. oktobra 1870. pozorištem (osnovano 1868. godine) upravljao je „Pozorišni odbor“, sastavljen od 17 članova. Tada počinje imenovanje profesionalnih upravnika srpskog pozorišta. Zbog njegovih zasluga imenovan je dva puta, sa pauzom za upravnika Narodnog pozorišta. Ministar Stojan Novaković zamenio ga je sa mesta upravnika pozorišta, na koji je došao 11. decembra 1871. godine, [2] zbog odgovornosti za loš rad pozorišta, 22. oktobra 1875. Zatim je premešten na niže mesto , pomoćniku upravnika Fonda, gde je radio od 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid mu je naglo počeo da slabi, uprkos lečenju koje je preduzeo u Beču. Ponovo je postavljen za direktora pozorišta [3] i ostaće na toj funkciji skoro do svoje smrti, do 1. marta 1880.

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Ugovor je takodje potpisala Lenka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. III 1827. – Beograd, 14. VII 1880) je bio pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rodio se u Beogradu u poznatoj znamenitoj porodici Simić. Roditelji su mu bili Aleksa Simić političar i Katarina. Nalazio se Milan 1848. godine u Parizu, gde je sa kolegama Srbima koji su studirali nemačke fakultete, napravio malu srpsku studentsku koloniju. Među njima jedino on nije bio državni pitomac. Simić je 1858. godine dao ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju gde se duže vreme bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što je ponovo u državne poslove. Radio je izvesno vreme kao računoispitivač u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Sa Jovanom Boškovićem ušao je 1863. godine u literarni odsek, Odbora za otvaranje narodnog pozorišta u Beogradu.[1] Sve do 18. oktobra 1870. godine pozorištem (osnovanim 1868) je upravljao `Pozorišni odbor`, sastavljen od 17 članova. Onda počinje postavljanje profesionalnih upravnika srpskog teatra. Zbog zasluga postavljan je dva puta, sa prekidom za upravnika Narodnog pozorišta. Sa mesta upravnika pozorišta, na koje je došao 11. decembra 1871. godine,[2] smenio ga je zbog odgovornosti za slab rad teatra, ministar Stojan Novaković, 22. oktobra 1875. godine. Premešten je tada na niži položaj, za pomoćnika upravnika Uprave fondova, gde je radio 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid je naglo počeo da mu slabi, i pored preduzetog lečenja u Beču. Ponovo je postavljen za upravnika pozorišta[3] i na toj funkciji će ostati skoro do smrti, do 1. marta 1880. godine.

West - album za sličice, Panini - Dečije novine 1976. godine sve sličice zalepljene (400/400) izuzetno očuvano za 45+ godina, bez podvlačenja, crtkanja, upisivanja, mirisa i žutila strana, većina slika koje su iz delova nalepljne u `komadu` (kako mi je rečeno ujak je radio u `Litopapiru` gde su štampane sličice pa je donosio tako u `komadu`), zaista vrlo dobar i unikatan primerak. Stajao u kutiji između časopisa više od 20 godina. mane: - zacepljena jedna stranica na kraju 3,5 cm (prikazano na fotografiji), - gornja klamerica očuvana, na mestu donje veoma vešto ubačen konac da drži (prikazano na fotografiji) Besplatna dostava za teritoriju Republike Srbije putem PostEkspresa. Eventualni kupci iz inostranstva - uplata na WesternUnion + troškovi dostave unapred Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom Ne šaljem pouzećem. Za sva pitanja stojim na raspolaganju Besplatna dostava se odnosi na slanje predmeta Postekspresom na teritoriji RS Na Kosovo* šaljem isključivo na odgovornost kupca kao preporučenu tiskovinu Kupci iz inostranstva plaćaju poštarinu ------ Za neki noviji Paninijev album treba vam više od 70 hiljada dinara za sličice da bi ste ga popunili (prema formuli profesora Harpera), tako da je ovo što bi se reklo zadnja cena za album od 45+ godina u sasvim solidnom stanju. Za ispod ne dajem, a vi niste u obavezi da kupite -----

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM HIMZE POLOVINE IZ 1966. Poslata 14. februara 1966. godina Crno bela fotografija 11 x 6 cm Dr Himzo Polovina (1927- 1986) Bio je sakupljač pesama, interpretator, tekstopisac, kompozitor, odličan poeta i doktor - specijalista neuropsihijatar. Smatraju ga za najprominentniji pevač i sakupljač sevdalinki svih vremena. Njegovo duboko razumevanje i znanje duha sevdalinki ostavilo je veliki trag u bosanskoj kulturi. Svirao je violinu, bio član folklornog ansambla Abrašević. U praksi je uspešno primenjivao metode psihijatrije, socioterapije i muzikoterapije. Himzo Polovina je u estradnoj karijeri proveo više od trideset godina. Nastupao je u zemlji i inostranstvu pronoseći slavu narodne pesme, a posebno sevdalinke. Snimio je dvadesetak gramofonskih ploča koje su dostigle milionske tiraže kao i nekoliko audio kaseta visoke muzičke vredosti. Napravio je veliki broj arhivskih shimaka za Radio Sarajevo. Himzo je pevao skoro o svim gradovima Bosne i Hercegovine, o lepom gradu Višegradu, o postanku Banja Luke, o Saraj Bosni - Sarajevu divnom mestu, Zahvaljujući Himzi Polovini mnoge zaboravljene pesme su ostale zabeležene za sva vremena. Neke od njih su i: Dvore gradi Komadina Mujo, Čudna jada od Mostara grada, Ikindija, Poljem se vija Hajdar delija sunce zalazaše, Poletjela dva goluba, Jutros prođoh kroz čaršiju, Voljelo se dvoje mladih, Otvor` vrata od hamama, Mila majko šalji me na vodu, Mehmeda je stara majka karala

Vasilije Kovačević Čile / Potpis na dokumentu iz 1961 Василије Ковачевић Чиле (Грахово, код Никшића, 14. јануар 1911 — Сан Франциско, 21. децембар 1961), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и генерални конзул ФНР Југославије у Сан Франциску и народни херој Југославије. Рођен је 14. јануара 1911. године у селу Грахову, код Никшића. Био је девето дете у породици сердара Петра Ковачевића. После завршене основне школе, у родном месту, уписао се у гимназију у Никшићу, у којој је завршио шест разреда. Из гимназије је искључен 1931. године, због инцидента са професорима гимназије. Искључен је из свих школа у земљи, без права на даље школовање.[1] Године 1932. запослио се у Београду, у предузећу „Траверза“, где је радио до априла 1934. године, када је послат на одслужење војног рока у Бању Луку. Као члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) активно је политички деловао међу војницима, због чега је 14. децембра 1934. године ухапшен. До 10. фебруара 1936. године био је у војном затвору, оптужен по Закону о заштити државе, да је као вођа група од једанаест војника и подофицира организовао и водио комунистичку пропаганду међу подофицирима и војницима. На процесу је ослобођен због недостатка доказа. После завршетка војног рока, враћа се у Београд и запошљава у листу „Политика“. Полиција га поново хапси 1. марта 1937. године, али је 1. децембра исте године, због недостатка доказа, пуштен. Заједно са братом Мирком, до његовог одласка у Шпанију, играо је фудбал у Спортском друштву „Раднички“. У периоду од 1939. до 1941. године живео је илегално. Био је повезан с Мустафом Голубићем, и с њим радио на специјалним задацима Партије. Рат га је затекао у Београду. Успео је да избегне хапшење које је Гестапо организовао и крајем јуна 1941. године одлази из Београда у Црну Гору.[2] У време Тринаестојулског устанка, Чиле се налазио у Граховском партизанском батаљону. У јесен 1941. године, учествовао је у борби на Вилусима, с групом коју је предводио Сава Ковачевић, када је заробљено неколико италијанских тенкова. У борби код Црквица, изнад Рисна, децембра 1941. године, био је тешко рањен.[2] Почетком 1942. године упућен је у Херцеговину, на дужност политичког комесара Љубомирског партизанског батаљона. После тога, био је комесар Првог, Другог, па Трећег херцеговачког батаљона. После повлачења партизанских јединица у Босну, од маја до децембра 1942. године, радио је као илегалац у Грахову и околини. Децембра 1942. године заједно са братом Војом, одлази у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који се тада налазио у западној Босни. У маршу који је трајао 21 дан, прелазе пут од Црне Горе, преко Херцеговине и Далмације, до Ливна. У Врховном штабу реферисали су о ситуацији у Црној Гори и Херцеговини. Учествовали су на Првом конгресу Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), као делегати омладине Црне Горе.[2] Јануара 1943. године, с групом бораца упућен је у Херцеговину и Црну Гору. Маја 1943. године постављен је за контраобавештајног официра Прве пролетерске дивизије. Од јула до марта 1944. године радио је у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА) при Врховном штабу. Почетком марта 1944. године упућен је на рад у Главни штаб НОВ и ПО Србије. Од доласка у Србију до почетка 1945. године радио је у ОЗНА за Србију. На рад у ОЗНА Југославије прешао је 1945. године, и остаје до јуна 1946. године. Тада постаје шеф Југословенске комисије за ратне злочинце у Аустрији и америчкој зони Немачке, акредитован код Контролног војног савета за Аустрију и Немачку. На тој дужности остаје до октобра 1948. године.[2] Новембра 1948. године враћа се у Београд и ради у Управи државне безбедности (УДБА). Био је веома активан и у друштвено-политичким организацијама, један је од иницијатора обнављања Спортског друштва „Раднички”.[2] Године 1952. године премештен је у Министарство иностраних послова, а затим постављен за саветника југословенске амабасаде у Канади. Од 1957. до 1960. године био је начелник Четвртог одељења у Савезном секретаријату за иностране послове (ССИП). 1960. године постављен је на дужност генералног конзула ФНРЈ у Сан Франциску. На тој дужности је, 15. децембра 1961. године, преминуо. Сахрањен је 21. децембра 1961. године у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.[2] Читава његова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, а од седморице браће њих тројица — Мирко, Војо и Василије су проглашени народним херојима. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден за храброст и др. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године. Kao na fotografijama.

427 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutno 119 od 300 Veliki Blek (ital. Il Grande Blek), poznat i kao Blek Stena (Blek Macigno), je strip junak koga je stvorio crtački trio poznat pod pseudonimom EsseGesse, u izdanju izdavačke kuće Dardo. Podaci o strip junaku Veliki Blek je visoki plavokosi, mišićavi traper koji živi i deluje u vreme američkog Rata za nezavisnost. Njegovu odeću čini prsluk od medveđeg krzna, crvene pantalone, čizme sa resicama i dabrova kapa. Njegovi najbliži prijatelji su dečak-traper Rodi (Roddy Lassiter) i Profesor Okultis (Professor Occultis). Najveći neprijatelji su mu engleski vojnici (popularno zvani Crveni mundiri). Blek je po nacionalnosti Francuz i pravo mu je ime Janik Lerok (Yannick Leroc). Rođen je 27. novembra 1749. godine. Otac mu je bio kraljevski kartograf u Sent Malou. Kako je Janik u mladosti često pravio probleme, otac ga je zaposlio kod ribara Kernana gde je naučio da plovi. Tokom oluje brod je potonuo ali je Janik uspeo da spase kapetana. Zbog tuče u krčmi bio je osuđen na šest meseci zatvora ali mu je zbog sitnih neposluha kazna stalno povećavana, tako da je u zatvoru ostao do svoje osamnaeste godine. Uspeo je da pobegne i zbog toga je osuđen na smrt ukoliko bude uhvaćen. U međuvremenu mu je umrla majka. Da bi se spasao kazne, dobrovoljno je pristupio posadi broda Rorkval (Rorqual), pod kapetanom zvanim Crno Oko koji je od francuskih vlasti dobio ovlašćenje za gusarenje protiv Engleza. Međutim, Crnom Oku je to služilo samo kao pokriće za piratske aktivnosti u sopstvenu korist. Napadao je robovlasničke brodove i njihove robove prodavao za svoju novčanu dobit, pljačkao nezaštićene plantaže i opskrbljivao oružjem britansku mornaricu. U dvoboju sa Janikom, Crno Oko je završio u moru gde su ga ubili morski psi. Janik je postao novi Rorkvalov kapetan i započeo s borbom protiv trgovaca robljem, pirata i britanskih ratnih i gusarskih brodova. Postao je poznat i Englezi su ga prozvali Veliki Blek — Crni Gusar. Nakon mnogih uspeha na moru pozvan je u Versaj gdje je predstavljen francuskom kralju Luju XVI koji ga je proglasio plemićem. Janik je ušao u društvo francuskih filozofa i prosvetitelja i u jednom dvoboju osramotio visokog plemića koji je branio nepravedni sistem u Francuskoj. Zbog toga je proglašena poternica za Janikom, ali on se vratio u rodni grad i sa ocem otplovio u potragu za severozapadnim prolazom. Nedaleko od Grenlanda brod je udario u greben i potonuo a Janik je bio jedini preživeli. Sagradio je splav i otplovio do Labradora gde su se pridružio plemenu Eskima koji su mu na rastanku čak poklonili jednu ženu. Janik je zaplovio južnije gde su ga zarobili Indijanci. Ipak, dopustili su mu da se pridruži plemenu, a poglavica ga je čak i usvojio. Indijanci su Janika prozvali Blek što na njihovom jeziku znači Zlatna kosa. Kada su britanski vojnici napali njegovo selo i ubili mnoge stanovnike, Blek je postao poglavica i poveo svoje ratnike u napad na britansku tvrđavu koju su osvojili i uništili. Tamo je pronašao ženu i ćerku advokata Konolija (Connoly), vođe grupe trapera koji su pružali otpor tiraniji britanskih vlasti u Severnoj Americi. Blek je napustio Indijance te vratio Konoliju ženu i ćerku. Nakon toga postao je vođa trapera. Napomena: Podaci iz Blekove biografije opisani su u stripu Priča o Velikom Bleku (na srpskom prvi put objavljen u LMS br. 358). Podaci o autorima Tvorci stripa (scenaristi i crtači) bili su torinski trio Đovani Sinketo (Giovanni Sinchetto), Dario Gucon (Dario Guzzon) i Pjetro Sartoris (Pietro Sartoris) koji su se skrivali iza pseudonima EsseGesse. Veliki Blek u bivšoj Jugoslaviji Prva epizoda Velikog Bleka izašla je u Italiji 1954. godine. U bivšoj Jugoslaviji su se delovi ove epizode pojavili već 1957. godine u slovenačkom dnevniku Primorska reka na slovenačkom jeziku. (Dnevnik je osnovan 1945. godine.) Blek se na slovenačkom zvao Silni Tom. Nije poznato koliko je dugo izlazio i da li su epizode bile redovne. Redovno pojavljivanje počelo je u decembru 1974. na srpsko-hrvatskom jeziku u ediciji Lunov magnus strip[1] #128 pod nazivom Veliki Blek. YU Blek мини|200п|Korice albuma sa samolepljivim sličicama Blek Izdavačka kuća Dnevnik iz Novog Sada je svojevremeno otkupila prava za kreiranje stripova o Velikom Bleku. Stripovi na kojima su radili crtači iz bivše Jugoslavije izlazili su u Lunovom Magnus Stripu i Strip Zabavniku i imali su solidan uspeh.[2] Ove epizode su među ljubiteljima stripa poznate kao YU Blek.[3] Scenaristi su bili (po azbučnom redosledu): Petar Aladžić, Predrag Ivanović, Miodrag Milanović , Ivica Mitrović i Svetozar Obradović. Crtači su bili (azbučno): Stevan Brajdić, Milorad Žarić, Miodrag Ivanović, Predrag Ivanović, D. Ivković, Branislav Kerac, Bojan Kerzan, Pavel Koza, Vladimir Krstić, Spasoje Kulauzov, Marinko Lebović, B. Ljubičić, Stevo Maslek, Nikola Maslovara, Radič Mijatović, Željko Mitrović, Ahmet Muminović, Slavko Pejak, Dušan Pivac, Branko Plavšić, Zdravko Popović, Sibin Slavković (pseudonim: „S. Žunjević“), Ljubomir Filipov i Adam Čurdinjaković. Dnevnik je pored stripova objavio i album sa samolepljivim sličicama.

BATES, ELLIOT & CO - Četiri dezertna tanjira (1874) Dimenzije Prečnik: 20 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1430 g Sitni tragovi pribora na dnu tanjira. Glazura na svim tanjirima je sitno ispucala, većim delom i potamnila, manje na licu, više na naličju - svaki je tanjir posebno prikazan na kolaž-slikama, s lica i naličja. Žig na dnu, štampan plavim (jedan tanjir nema štampani žig): Crtež nagog keramičara koji kleči pri radu 1790 (u postolju, godina kada je Joseph Stubbs osnovao fabriku “Dale Hall Works”u Longsportu, Stoke-on-Tent ) Žig je uvela kompanija “Bates, Elliot & Co” u periodu 1870-1875 godine, tada vlasnik fabrike “Dale Hall Works”u Longsportu, Stoke-on-Tent. Prema podglazurno utisnutim oznakama, jedan tanjir proizeden je u januaru 1874. (oznaka 1/74), jedan u februaru 1874. (2/74) i dva u maju 1874 (5/74). Fabriku “Dale Hall Works”, u Logsportu, u blizini Barslem (Barzlem), u području Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent) koje je bilo centar engleske keramičarske industrije, osnovao je Joseph Stubbs (Džozef Stabs) 1790. godine. Nakon povlačenja iz posla 1829. Godine, Stubbs je umro 1836. godine. Oko 1843. godine fabriku je preuzela kompanja “T J & J Mayer” tri brata Mayer (Mejer): Thomasa (Tomas), Johna (Džon) i Joshue (Džošua) Mayer. Proizvodili su kvalitetni višebojnu keramiku, koja je svojila medalju na britanskoj izložbi 1851. godine. 1855. godine kompaniji se pridružio Liddle Elliot (Lidl Eliot), i fabrika je radila pod imenom “Mayer Bros (braća Mejer) & Elliot” do 1858. godine, kada je u kompaniji ostao samo Joshua Mayer, a ime promenjeno u “Mayer & Elliot”. 1862. godine se i Joshua Mayer povukao iz posla, a Elliot je nastavio posao zajedno sa sinom Thomasom (Tomas) Elliotom: “Liddle Elliot & Son.” Kada je Liddle Elliot umro 1869. godine, u kompaniji ga je zamenio William Bates (Vilijem Bejts). Ime je promenjeno u „Bates, Elliot & Co“ a asortiman je proširen i fabrika je, pored keramičkog posuđa, proizvodila i sanitarni, fotografski, apotekarski i parfimerijski pribor. Elliot je napustio kompaniju 1875. godine, a zamenio ga je John Walker (Džon Voker). Sada se kompanija zvala “Bates, Walker & Co“. 1878. godine partnerima se pridružio James Gildea (Džejms Gildej). 1881. godine Bates je napustio posao a Gildea i Walker su nastavili zajedno, pod imenom “Gildea & Walker”. 1885. godine povukao se i Walker, a Gildea je nastavio posao sam. Fabrika je radila do 1888. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (118/31-40/129pod/-kp/1213)