Retro garnisle Imam 2 iste, duzina je 145cm, sirina ukrasnog prednjeg dela je 5,5cm, cena je za 1 kom, a za obe 2500 din

gra STRUCTATOR za modelovanje i maketarstvo sa oznakom D.R.G.M. ( Patent zaštićen od vlade Rajha ) sastoji se od 4 kutije sa mnoštvom drvenih delova.Velika drvena kutija je sa poklopcem koji više nije pričvršćen za kutiju dimenzija 385 x 335 mm ( moguća restauracija ) , katalozi su iz dva dela numerisani brojevima Nr. 0-1 i No.2-4 i sadrže mnogo skica kuća , kranova, vagona itd. Igra je proizvedena u Nemačkoj 1930tih godina i namenjena je kreativnom razvoju dece. Cena je iskazana u RM ( Reichmark)

Jedna od veoma retkih snimaka nekoga grada ili varoši sa aeroplanom u prvom planu (osim kada je u poseti tom mestu išlo NJ.K.V. Aleksandar K.). Smatram da je slika pravi biser toga kraja U donjem desnom delu manje oštećenje u dužini 1-2 mm Ista nije pohabana, markica stoji gde i treba da joj bude mesto, pečat ne razliven. Pečat T pošte isto takodje nije razliven ili izbledeo Uvećajte slike i procenite

Grafitna olovka sa debljim grafitnim delom (možda stolarska?) L & C Hardtmuth No 360 Made in Czechoslovakia Dužina 18 cm, prečnik 1 cm, prečnik srca 0,6 cm M K 2

Na prodaju dosta dobro očuvan strip Snežana i 7 patuljaka na 52 strane, koji je izašao kao specijalno izdanje Mikijevog zabavnika 1988. Korica malo zacepana u donjem delu 1-2cm, na zadnjoj korici sa unutrašnje strane malo bojeno, unutrašnjost je dosta dobro očuvana bez šaranja, izuzev par stranica gde su malo krajevi savijeni, i jedne stranice koja se malo jednim delom odvojila, sve je kompaktno, i fale 2 lista tj 4 strane koje su pocepane 41-44. Stanje kao na slikama.

Panoramska fotografija (stampa), stranacka propaganda. Veliki manifestacioni zbor Jugoslovenske radikalne zajednice u Beogradu 27. septembra 1936. Trideset hiljada Beogradjana odusevljeno pozdravlja dr Milana Stojadinovica 50x13 cm, stanje kao na slici, na sredini gotovo razdvojeno, od savijanja. EKSTREMNO RETKO! tags: jereza, milan stojadinovic, demokratska stranka, radikalna stranka, zbor, dimitrije ljotic, jugoslovenska akcija Југословенска радикална заједница (ЈРЗ; Jugoslavenska radikalna zajednica, Jugoslovanska radikalna skupnost, колок.: Јереза) била је политичка странка у Краљевини Југославији. Странка је формирана од стране југословенског премијера Милана Стојадиновића 1935. године. Прва земаљска скупштина је одржана 1 - 2. јуна 1936.[1] ЈРЗ је била подељена de facto на три дела: у Србији ЈРЗ су чинили већи део чланова Народне радикалне странке и мањи делови Југословенске националне странке; у Словенији, ЈРЗ је била заступљена од кадрова Словеначке народне странке, која је била очувала своју унутрашњу структуру. Југословенска муслиманска организација је била представница муслиманана и чинила је трећи елемент ЈРЗ. ЈРЗ је истиснула из политичког живота Југословенску националну странку, ослабљену после Марсељског атентата на краља Александра.[2]Иако је наступала као јединствена политичка формација, делови ЈРЗ фактички нису губили своју индивидуалност.[3] Ни у једном периоду међуратне историје заокруживање или опкољавање Хрвата није био тако јасно изражен као за време владе Милана Стојадиновића.[3] Милан Стојадиновић је био на челу странке до 1939. године све док је био председник владе Краљевине Југославије. На том положају га је заменио Драгиша Цветковић председник влада од 1939. до 1941. године. Под Драгишом Цветковићем је започета тиха ликвидација странке. Она је практично престала да постоји формирањем владе Цветковић-Мачек, мада формално није укинута или растурена.[4] Програм ЈРЗ је донет приликом њеног оснивања 1935. године и чинила су га четири основна начела: јединство државе и народа, монархија и династија Карађорђевић. [4]

filmski plakat: FELLINIJEV CASANOVA italijanski film iz 1976. godine Plakat je iz perioda 1977 - 1980 godina Distribucija: VESNA FILM Ljubljana dimenzije: dužina: 69,9 cm širina: 48,8 cm plakat presavijen 2 puta na pola, po 1 rupica od pribadače ili rajsengle u uglovima plakata, po dva minimalna zacepljenja na donjoj ivici i na gornjem delu desne ivice, TROŠKOVI SLANJA: preporučena tiskovina + tuba + deo troškova pakovanja ------150 dinara preporučena tiskovina + deo troškova pakovanja -------------125 dinara Plakat šaljem kao preporučenu tiskovinu urolan u tubi ili presavijen 2 puta na pola

Stara keramička posuda/ćasa većih dimenzija sa vidljivom oznakom proizvođača na dnu SAAR Annemarie Villeroy i Bosch. Ručno oslikana, unikat. Nedostaci: sitni tragovi korišćenja u unutrašnjosti posude, jedan okrnjen deo na spoljašnjem delu posude u unutrašnjem delu ruba manjih dimenzija o,5 x 1 cm. Stanje kao na fotografijama. Dimezije približno: težina 96o gr, gornji prečnik 25 cm, donji prečnik 1o cm, visina 1o,7 cm, zapremina 2 l. Za sva dodatna pojašnjenja i fotografije predmeta pre eventualne kupovine slobodno me kontaktirajte putem kupindo/limundo poruke.

Prodajem stari italijanski sat C.E.A. Jazz Band Clock, bež boje, dimenzija 285 x 240 x 80 mm Satni mehanizam Swiss Scholer quartz , zahteva 1 UM-2 bateriju, ispravan, manji tragovi korozije na kontaktima U donjem delu postoji radio, ali ne znam da li radi jer nemam odgovarajuću bateriju ili mali specifičan napojni kabl. Točkić `INT. VOLUME` lepo radi, čuje se zvuk, dok je točkić `SINTONIA` izgleda ispao iz svog ležišta sa unutrašnje strane. Za zadnje strane utisnut serijski model AS 79/3 Prodaja u viđenom stanju, fotografije odgovaraju predmetu prodaje Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom + troškovi dostave Ne šaljem pouzećem, niti u inostranstvo Za sva pitanja stojim na raspolaganju

Plakat je malo iskrzan po ivicama, ostalo u dobrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Put oko sveta je jugoslovenski film iz 1964. godine. Scenario filma zasnovan je na delu Branislava Nušića Put oko sveta Jovanče Micića. Žanr komedija avantura vestern Režija Soja Jovanović Scenario Soja Jovanović Nenad Jovičić Producent Petar Šobajić Glavne uloge Miodrag Petrović Čkalja Dara Čalenić Rade Marković Muzika Đorđe Karaklajić Borivoje Simić Kamera Nenad Jovičić Montaža Milanka Mladenović Izdavačka kuća Avala film Beograd Godina 1964. Trajanje 105 minuta Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Filmski plakat Miodrag Petrović „Čkalja“ (Kruševac, 1. april 1924 — Beograd, 20. oktobar 2003) je bio srpski glumac i jedan od najistaknutijih komičara na teritoriji bivše Jugoslavije. Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine - Tine Petrović. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom - u dramskoj sekciji. U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ vojnoj jedinici formiranoj 1. oktobra 1944. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“. Godine 1946, postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd - „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija). Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika. Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama `Servisna stanica` (1959), `Ljubav na seoski način` (1970), `Kamiondžije` (1972), `Vruć vetar` (1980) i `Kamiondžije 2` (1983), kao i u filmovima `Orlovi rano lete` (1966), `Bog je umro uzalud` (1969), `Paja i Jare` (1973), `Avanture Borivoja Šurdilovića` (1980) i `Kamiondžije opet voze` (1984). Imao je uspešnu saradnju sa kolegom Mijom Aleksićem. Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Miodrag Petrović Čkalja i Danica Aćimac nagrađeni su kao Glumački par godine, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini.[1] Čkaljin sin Čedomir Petrović je glumac i reditelj, a unuka takođe glumica Jovana Petrović. Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji DOS-a.[2] Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu u 80. godini života. Njemu u čast postavljena je spomen-tabla 9. februara 2018. u Beogradu.

Lajoš Zilahi / Originalni Potpis / Autogram Kao na fotografijama Lajoš Zilahi (mađ. Zilahy Lajos; Nađsalonta, Transilvanija , 27. mart 1891 — Novi Sad, 1. decembar 1974) bio je mađarski pisac i dramaturg. Jedan je od vodećih, ako ne i najčitaniji prozni mađarski autor dvadesetog veka. Rođen je u Salonti, Transilvanija, tada deo Kraljevine Mađarske. Studirao je pravo na Univerzitetu u Budimpešti[1] pre nego što je poslat na Istočni front tokom Prvog svetskog rata,[2] gde je bio ranjen. Posle ranjavanja 1916. je napustio front i od tada radio kao novinar.[1] O svojim iskustvima sa ratišta potresno svedoči u romanu „Zarobljenici“ (mađ. Két fogoly). Njegovo najpoznatije delo je „Ararat“, deo trilogije, a najpotresnije „Samrtno proleće“. Njegovim delima provejava duh aristokratske Mađarske, odnosno Austrougarske, a izuzetno živim opisima uspeva da gane čitaoca. On je takođe bio aktivan i na filmu.[3]Osnovao je i svoju filmsku kuću.[1] Njegov roman iz 1928. Nešto pluta na vodi ekranizovan je dva puta. Njegova predstava General snimljena je kao film pod nazivom Vrli sin 1930. i kao Pobunjenik 1931. Nekoliko njegovih romana je prevedeno na bugarski, hrvatski, danski, holandski, češki, engleski, estonski, finski, francuski, nemački, italijanski, japanski, poljski, rumunski, srpski, slovački, španski, švedski i turski. Edicija njegovih kratkih priča dostupna je na španskom, neke od njegovih pripovedaka prevedene su na bugarski, hrvatski, engleski, estonski, francuski, nemački, italijanski, poljski, portugalski, slovački, španski i švedski, a neki od njegovih pesama na nemački. Od 1948. godine je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, u emigraciji. Krajem pedesetih je često boravio u Novom Sadu gde je kupio kuću. Samo jednom, 1973. godine je posetio Budimpeštu. Planirao je da se vrati u Mađarsku, ali ga je smrt u tome sprečila. Lajoš Zilahi je sahranjen na budimpeštanskom groblju Kerepeši.

Kraljevina Srbija (1911) Originalni potpis Ljube Jovanovića na dokumentu, u funkciji Ministra prosvete i crkvenih dela. Ljubomir Jovanović (Kotor, 2/14. februar 1865 — Beograd, 10. februar 1928) je bio srpski istoričar i političar. Bio je redovni profesor Univerziteta u Beogradu od osnivanja 1905. godine, akademik SANU, ministar prosvete, ministar unutrašnjih dela, član Državnog saveta. Rođen je 1865. godine u Kotoru. Posle učestvovanja u Krivošijskom ustanku (1881—82) prešao je sa Danilom Živaljevićem i drugim omladincima u Srbiju, gde su kasnije bili među osnivačima časopisa Kolo. Prvih osam redovnih profesora Beogradskog univerziteta, 1905. godine: Sede, sleva Jovan Žujović, Sima Lozanić, Jovan Cvijić, Mihailo Petrović Alas; stoje, sleva Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge 1892. godine izabran je za sekretara, Stojan Novaković za predsednika, a Jovan Jovanović Zmaj za potpredsednika. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1890, a za redovnog 1900. godine. U periodu 1901-1903 bio je upravnik Narodne biblioteke Srbije. Prilikom osnivanja Univerziteta u Beogradu 1905. godine bio je među prvih 8 redovnih profesora koji su birali ceo ostali nastavni kadar. Zajedno sa profesorom Ljubomirom Kovačevićem napisao je „Istoriju srpskog naroda“ (u dve knjige, 1893. i 1894) za period do 1020. godine. Bio je jedan od članova „Centralnog revolucionarnog tajnog odbora u Beogradu“. Zajedno je sa Golubom Janićem i Josifom Studićem osnovao udruženje „Srpska braća“ 23. januara 1905. Društvo je delovalo do 1918. i njegov predsednik je sve vreme bio Golub Janić. Bio je jedan od osnivača „Srpskog književničkog društva“ 26. maja 1905. kako se tada zvalo Udruženje književnika Srbije. Bio je ministar unutrašnjih poslova Kraljevine Srbije 1909-11 i 1914-18, ministar prosvete, član Državnog saveta. Prilikom proglašenja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. bio je jedan od šest članova odbora, kao predstavnik Vlade Kraljevine Srbije, koji je trebalo da utvrdi način kako da se ujedinjenje proglasi. Predstavnici Vlade Srbije bili su još i Stojan Protić i Momčilo Ninčić, a predstavnici narodnog veća Ante Pavelić, Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka. Kao na fotografijama.

U dobrom stanju! Na donjoj desnoj levoj strani malo ostecen, ostalo u dodbrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Ali: Strah jede dušu (njemački: Angst essen Seele auf, lit. `Fear Eat Soul Up`) je zapadnonjemački film iz 1974. godine koji je napisao i režirao Rainer Werner Fassbinder, a glavne uloge tumače Brigitte Mira i El Hedi ben Salem. Film je osvojio nagradu Međunarodne federacije filmskih kritičara za najbolji film u konkurenciji i nagradu ekumenskog žirija na Filmskom festivalu u Cannesu 1974. [2] Smatra se jednim od najmoćnijih Fassbinderovih djela, a mnogi ga pozdravljaju kao remek-djelo. Film se vrti oko romanse koja se razvija između Emmi, starije Njemice, i Alija, marokanske radnice migrantice u Njemačkoj nakon Drugog svjetskog rata. Directed by Rainer Werner Fassbinder Produced by Rainer Werner Fassbinder[1] Written by Rainer Werner Fassbinder[1] Starring Brigitte Mira El Hedi ben Salem Barbara Valentin Irm Hermann Cinematography Jürgen Jürges[1] Edited by Thea Eymèsz[1] Production company Tango-Film[1] Distributed by Filmverlag der Autoren GmbH & Co. Vertriebs KG[1] Release date 5 March 1974 (West Germany) Running time 93 minutes Country West Germany Rainer Werner Fassbinder (Bad Wörishofen, 31. svibnja 1945. - München, 10. lipnja 1982.), njemački filmski redatelj, scenarist i glumac. Začetnik je njemačkog novog vala, te jedan od najplodnijih redatelja uopće snimajući po četiri cjelovečernja filma godišnje. Blag i brutalan, nježan i ciničan, spreman na žrtvu i egocentričan, na poslu bezobziran diktator koji je stalno sanjao o radu u komuni, od svijeta zatvorenoj grupi ili kolektivu, debeljuškast tip, zapuštena izgleda, šlampav u odijevanju - uvijek u istoj crnoj kožnatoj jakni i trapericama, više je nalikovao zadriglom pijancu iz seoske bavarske krčme nego proslavljenom filmskom redatelju, koji je maštao o tome kako će jednog dana u Njemačkoj stvoriti europski Hollywood. Filmski plakat

Predizborna kampanja za predsednika Bolivije VELIKI POSTER 75 X 110 CM Kandidat MNR-a GONZALO SÁNCHEZ DE LOZADA `93. Lugar y fecha de nacimiento: En La Paz el 1 de julio de 1930. Profesión: Filósofo, literato, político, empresario. Asunción al mando presidencial: 1º.- el 6 de agosto de 1993. 2.- el 6 de agosto de 2002. Término del mandato: 1º.- el 6 de agosto de 1997. 2º.- el 17 de octubre de 2003. Origen de su investidura: Elección Constitucional. DATOS BIOGRÁFICOS Gonzalo Sánchez de Lozada, popularmente conocido como `Goni`, nació en La Paz, el 1 de julio de 1930. Su abuelo materno fue Daniel Sánchez Bustamente, fundador a comienzos del siglo XX de las primeras escuelas fiscales y la primera escuela normal de formación de maestros, por lo que luego fue proclamado `Maestro de la Juventud Boliviana” a su muerte en 1933. Hijo de Enrique Sánchez de Lozada Irigoyen, transcurrió parte de su niñez y juventud en los Estados Unidos. Se inscribió en la carrera Filosofía y Letras en la Universidad de Chicago sin obtener un titulo y luego retornó a Bolivia donde se inició en el mundo empresarial como productor de cine con la empresa Telecine. Posteriormente entró en el negocio extractivo con una empresa de servicios petroleros, para luego pasar a la minería creando la empresa privada más importante del rubro: la Compañía Minera del Sur (COMSUR), explotadora y comercializadora de minerales en canteras del altiplano boliviano, una de las más grandes. Afiliado desde 1951 al Movimiento Nacionalista Revolucionario, ingresó en el mundo de la política en 1979 como diputado por Cochabamba. Luego fue electo senador por este partido y Presidente del Senado Nacional (1985-1986) por muy poco tiempo, porque fue llamado a ocupar el cargo de Ministro de Planeamiento y Coordinación (Economía), cartera encargada de las materias macroeconómicas y financieras del gobierno. En agosto de 1986 aplicó el método económico terapia de shock para frenar la galopante hiperinflación (del orden del 27.000%), que azotaba al país, mediante el Decreto Supremo 21060. La política económica aplicada frenó la inflación y contribuyó a arreglar las cuentas del estado. En las elecciones presidenciales de 1989 ganó la nominación interna de su partido para ser el candidato a la Presidencia de la Republica. Ya como candidato decidió romper el `Pacto por la Democracia` con su entonces aliado político, el exdictador, Hugo Banzer Suárez, Jefe Nacional de la derechista Acción Democrática Nacionalista (ADN). En las elecciones generales celebradas en junio de 1993 se volvió a presentar como candidato por el MNR, y con un 38%, no marcada votación, pero con la notable alianza con los paridos del el izquierdista Movimiento Bolivia Libre (MBL), el populista Unión Cívica Solidaridad (UCS) y el partido indigenísta Movimiento Revolucionario Tupac Katari de Liberación (MRTKL); pudo obtener la presidencia. En el ejercicio de su primer mandato, que culminaría en 1997, promulgó importantes reformas legislativas y constitucionales como la Ley de Participación Popular, que municipalizó el territorio nacional mediante la creación de más de 300 gobiernos locales que en la práctica implicó la atomización del territorio con `municipios urbanos` de gran población; además creo los Territorios Comunitarios de Origen (TCO) para pueblos indígenas, lo que en realidad fue reconocer los ya existentes por tradición e historia; la Ley INRA que obligaba a la certificación por parte del estado, a través del Instituto Nacional de Reforma Agraria (INRA), al cumplimiento de la Función Económica y Social de la tierra, la Ley Forestal, que incorporaba a indígenas, organizaciones populares y empresarios en la explotación teoricamente sostenible de los bosques, la Reforma Educativa, que incluía por primera vez el multiculturalismo y el plurilingüismo en la educación oficial boliviana, el Seguro Materno Infantil, y la modernización del Código de Procedimiento Penal. Entre las reformas constitucionales destacan: la creación del Tribunal Constitucional de Bolivia que vela por la constitucionalidad de leyes, decretos o resoluciones; la creación de las circunscripciones uninominales para la elección directa de diputados; la creación de la figura del Defensor del Pueblo que vela por los derechos humanos y las garantías de las personas; entre otras reformas. En el aspecto económico el gobierno de Sánchez de Lozada promovió un amplio y muy polémico programa de reformas, en el que destaca el proceso de la mal llamada Privatización de empresas públicas, que capitalizó el 50% de la empresa de ferrocarriles (ENFE), de petróleo (YPFB), de telecomunicaciones (ENTEL), de electricidad (ENDE) y el Lloyd Aéreo Boliviano (LAB). Luego en 2003 Gonzalo Sánchez de Lozada Sánchez de Lozada es electo nuevamente por una alianza de su partido el MNR, con el MIR (Movimiento de Izquierda Revolucionaria), al que luego se sumaría NFR (Nueva Fuerza Republicana) dividiendo los cargos políticos entre los 3 partidos. Cuando Sánchez de Lozada asume la presidencia se enfrenta a una crisis social y económica heredada del anterior gobierno. El crecimiento económica del país bajó de un 4,8% al final de la primera presidencia de Sánchez de Lozada a 2% en 2002. El déficit fiscal al 2002 era del 8%. En febrero del año 2003 ante el desesperante déficit fiscal el gobierno propone aplicar un impuesto al salario (`impuestazo`), lo cual provoca una huelga y el amotinamiento de la fuerza policial, la cual exigía por el contrario, un aumento de salarios. El conflicto deriva en un enfrentamiento entre las Fuerzas Armadas y la Policía en la Plaza Murillo de la ciudad de La Paz. El retroceso en la medida logró mantener a Sánchez de Lozada en el poder por unos meses más, pero el desgaste y la pérdida de gobernabilidad se hacía cada vez más evidente. La profunda crisis económica que afectaba principalmente a los trabajadores urbanos y a la población rural del país alimentó el apoyo a todo tipo de protestas. En la Paz se pedía la renuncia del presidente y acosado por estos sectores y ante la pérdida de apoyo de los partidos que formaban la coalición de gobierno (MIR y NFR), el 17 de octubre Sánchez de Lozada renuncia a la Presidencia de la República mediante carta al Congreso Nacional y deja el país. Y ante su renuncia, el Congreso Nacional, tomó el juramento de rigor al Vicepresidente de la República Carlos Mesa. Hoy en día Gonzalo Sánchez de Lozada reside en Washington DC. Место и датум рођења: У Ла Пазу 1. јула 1930. Занимање: Филозоф, писац, политичар, бизнисмен. Преузимање председничке команде: 1. - 6. августа 1993. 2. - 6. августа 2002. Мандат: 1. - 6. августа 1997. 2. - 17. октобра 2003. Порекло његове инвестиције: Уставни избори. БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ Гонзало Санцхез де Лозада, у народу познат као „Гони“, рођен је у Ла Пазу 1. јула 1930. Његов деда по мајци био је Даниел Санцхез Бусдаменте, оснивач почетком 20. века првих јавних школа и прве нормалне школе за обуку. учитеља, за шта је касније проглашен „учитељем боливијске омладине“ након његове смрти 1933. Син Енрикуе Санцхез де Лозада Иригоиен, провео је део свог детињства и младости у Сједињеним Државама. Уписао је Филозофију и књижевност на Универзитету у Чикагу, а да није стекао диплому, а затим се вратио у Боливију, где је почео у пословном свету као филмски продуцент у компанији Телецине. Касније је ушао у екстрактивни посао са компанијом за нафтне услуге, а затим је прешао у рударство, стварајући најважнију приватну компанију на том пољу: Цомпаниа Минера дел Сур (ЦОМСУР), експлоататор и продавац минерала у каменоломима у боливијској висоравни, једној од Највећа. Придружен Револуционарном националистичком покрету од 1951. године, у свет политике ушао је 1979. године као заменик за Цоцхабамбу. Касније је врло кратко изабран за сенатора ове странке и за председника Националног сената (1985-1986), јер је позван да заузме место министра за планирање и координацију (економију), ресор задужен за макроекономска и финансијска питања владе. У августу 1986. применио је метод економске терапије шоком да заустави раширену хиперинфлацију (реда од 27.000%), која је погодила земљу, врховном уредбом 21060. Примењена економска политика зауставила је инфлацију и помогла у измиривању рачуна државе . На председничким изборима 1989. године победио је у интерној номинацији своје странке за кандидата за председника Републике. Као кандидат, одлучио је да разбије „Пакт за демократију“ са својим тадашњим политичким савезником, бившим диктатором Хугом Банзером Суарезом, националним шефом десничарске Демократске националистичке акције (АДН). На општим изборима одржаним у јуну 1993. поново се кандидовао за МНР, и са 38%, без изразитог гласа, али са запаженим савезништвом са странкама левичарске Мовимиенто Боливиа Либре (МБЛ), популистичке Унион Цивица Солидаридад (УЦС) и староседелачка странка, Револуционарно-ослободилачки покрет Тупац Катари (МРТКЛ); успео је да добије место председника. У извршавању свог првог мандата, који би кулминирао 1997. године, објавио је важне законодавне и уставне реформе попут Закона о народном учешћу, који је националну територију општином створио стварањем више од 300 локалних самоуправа што је у пракси подразумевало атомизацију територије са „урбане општине“ са великим бројем становништва; Такође сам створио територије порекла заједнице (ТЦО) за аутохтоне народе, које су у стварности требале да препознају оне које већ постоје по традицији и историји; закон ИНРА који је захтевао сертификацију од стране државе, преко Националног института за аграрну реформу (ИНРА), у складу са економском и социјалном функцијом земље, Законом о шумарству, који је укључивао староседелачко становништво, популарне организације и привреднике у теоријски одрживој експлоатацији шума, образовној реформи, која је по први пут укључила мултикултурализам и вишејезичност у званично боливијско образовање, осигурање за мајке и дете и модернизацију Законика о кривичном поступку. Међу уставним реформама издвајају се: стварање Боливијског уставног суда који осигурава уставност закона, уредби или резолуција; стварање једночланих изборних јединица за непосредни избор посланика; стварање лика омбудсмана који пази на људска права и гаранције људи; поред осталих реформи. У економском аспекту, влада Санцхез де Лозада промовисала је широк и врло контроверзан програм реформи, који истиче процес погрешно назване Приватизације јавних предузећа, која је капитализовала 50% железничке компаније (ЕНФЕ), нафта (ИПФБ), телекомуникације (ЕНТЕЛ), електрична енергија (ЕНДЕ) и Ллоид Аерео Боливиано (ЛАБ). Касније, 2003. године, Гонзало Санцхез де Лозада Санцхез де Лозада поново је изабран од савеза његове странке, МНР, са МИР-ом (Мовимиенто де Изкуиерда Револуционариа), којем се касније придружила НФР (Нова републиканска снага) поделивши политичке ставове између 3 шибице. Када Санцхез де Лозада преузме место председника, суочава се са социјалном и економском кризом наслеђеном од претходне владе. Тхе dobro očuvan vidljivi tragovi na presavijenom delu retko u ponudi za kolekcionare

Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano knjiga je u odličnom stanju - kao nova Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada.

Naša djeca, Zagreb 1979. dobro očuvano kao na slikama extra retko u ponudi Ismet Ico Voljevica (Mostar, 1922—2008, Zagreb) bio je jedan od naistaknutijih i najnagrađivanijih hrvatskih karikaturista. Najveći deo svog života objavljivao je karikature u Večerenjem listu, knjigama i drugim izdanjima. „Grga protokol” bio je jedan od Voljevicevih neuništivih likova sa karikatura, jer je bip uvek aktuelan. Karikatura Grge protokola objavljena je u 12.830 situacija neprekidno svaki dan u Večernjem listu od 1. januara 1962. do 30. novembra 2000. godine. Ismet Voljevica Datum rođenja 18. jul 1922. Mesto rođenja Mostar Kraljevina SHS Datum smrti 30. oktobar 2008. (86 god.) Mesto smrti Zagreb Hrvatska Najvažnija dela Karikatura Grga protokol Život i karijera Uredi Rođen je 18. jula 1922. godine u Mostaru. Po završenoj gimnaziju u Sarajevu studirao je na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu. Na studije je otišao 1947. po naredbi tadašnje komunističke vlasti, da bi svi koji imaju gimnaziju popunili prazna mesta na fakultetima u posleratnom periodu. Tako se Voljevica iz Sarajeva našao na arhitekturi u Zagrebu.[1] Još kao student počeo je da sarađuje u humorističkom nedeljniku Kerempuh, u kojem je tri godine, do 1954., objavljivao karikaturu „Grga protokol”. Potom je Grgu objavljivao u Globusu i Narodnom listu, a onda je prešao u tadašnji NIŠP Vjesnik, gde je najpre u Vjesniku, a onda od 1. juna 1962. do novembra 2000. godine u Večernjem listu, objavio 12.830 karikaturu Grge protokola. Tako da je sa onima ranijim popularnim strip-karikaturam bila objavljena, ukupno u 15.230 raznih verzija. Stariji čitaoci Večernjeg lista sigurno se sećaju te strip-karikature koja je bila svakodnevni komentar aktuelnih zbivanja iz ugla običnog čoveka, koja je svakodnevno izlazila na poslednjoj stranici ovog lista. Ico Voljevica je za svoje vreme u kome je intenzivno stvarao karikature bio jedan od najjačih kolumnista Večernjeg lista. Posebno je bio cenjen i omiljen među čitaocima. Večernji listi i Grga zahvaljujući njemu postali su sinonimi, i Večernjem listu, koji se čitao od poslednje stranice doneli veliki tiraž. Preminuo je u Zagrebu u 87. godini života, nakon duge i teške bolesti.[2]

nije putovala kao na slikama ne znam tacnu godinu, procenjeno po izgledu Vasilije „Vasa” Eškićević (Irig, 1/13. januar 1867 — Novi Sad, 21. januar/3. februar 1933) je bio srpski slikar i nastavnik crtanja. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Vidi još 4 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Irigu, 1/13. januara 1867. godine, od oca Koste ratara i majke Ljube rođ. Lazić iz Bukovca.[1] Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, učio je berberski zanat, ali ga je napustio zbog umetnosti. Posle toga je otišao u Beč i upisao jednu privatnu slikarsku školu. U Beču je pohađao i večernji kurs crtanja pri Akademiji likovnih umetnosti. Posle tri godine školovanja u Beču otišao je u Rusiju gde je završio petorazrednu umetničku školu, kao pitomac ruske države.[2] Posle te škole pohađao je još tri godine privatni institut kneginje Tenišove u Petrogradu pod vođstvom čuvenog ruskog realiste Ilje Rjepina, a 1900. godine primljen je kao Rjepinov đak u Imperatorsku akademiju umetnosti, koju je završio 1908. dobivši diplomu za konkursnu sliku „Zabajkalski kozaci u mandžurskim klancima“.[3] Do Prvog svetskog rata ostao je u Rusiji kao nastavnik crtanja i izlagao u Moskvi i Petrogradu. Kad je počeo Prvi svetski rat došao je u Srbiju i postao dobrovoljac, ratni slikar Prve srpske armije. Kao dobrovoljac u vojsci je proveo pet godina i prošao golgotu Albanije, boravak na Krfu i proboj Solunskog fronta. Posle toga se vratio u Irig. Nedugo zatim prešao je u Novi Sad, u kome je nastavio da živi sve do smrti, 1933. godine.[2] Najveći deo njegovih starijih slika ostao je u Petrogradu. Osim slika koje se nalaze u Rusiji, opus mu sačinjavaju uglavnom portreti ratnika, scene i položaji iz rata i, ređe, pejzaži. Radio je u stilu akademskog realizma. Prema novijim stavovima likovne kritike, u njegovim delima ima elemenata ekspresionizma. Bavio se i književnim radom i prevođenjem. Bio je član književnog odeljenja Matice srpske. Pesme, članke i prevode objavljivao je u „Otadžbini“ (1892), „Luči“ (1896—99), „Braniku“ (1898-99 i 1904), „Srbadiji“ (1923—24), „Severnoj Srbiji“ (1925—26). Njegova autobiografija, skice i ostali rukopisi čuvaju se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Njegova porodica je najvredniji deo umetničke zaostavštine poklonila Galeriji Srpske čitaonice i knjižnice u Irigu. Najveći privatni kolekcionar njegovih slika sa motivima iz Prvog svetskog rata bio je Željko Ražnatović Arkan. Umro je u Novom Sadu, 21. januara/2. februara 1933. godine.[2]

411 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 81 % Popunjen 152 od 187, fali 35 slicica Tolkinove fantastične povesti Srednjeg sveta nastale su kada je on, kao i mnogi očevi, počeo da izmišlja priče za svoje sinove, priče koje su polako izrastale u stvarnost čitavog jednog nepostojećeg sveta. A onda se, leta 1930, desilo nešto presudno za rođenje jedne od najvećih knjiga XX veka. „Sedeo sam i pregledao školske testove. Jedan učenik milostivo je ostavio jednu stranicu praznu, što je najbolja stvar koja se može dogoditi onome ko pregleda radove. Na tom praznom listu ja sam naškrabao: ’U jednoj rupi u zemlji živeo je Hobit’. Niti sam tada znao niti sad znam zašto. U mom slučaju uvek su prvo nastajala imena, i ona su pokretala priču u mojoj glavi. Na kraju sam samo pomislio da bi bilo dobro da saznam šta je to Hobit, i šta on radi u toj rupi u zemlji.” Ubrzo je Tolkin nacrtao i mapu sveta u kojem obitavaju Hobiti (tzv. Trorovu mapu), ispisao toponime, a onda se sve to dugo, dugo krčkalo u njemu. Nekoliko godina potom priča je počela da se raspliće sama od sebe, a pisac je imao osećaj ne da izmišlja nego da objavljuje priču koja „negde” već postoji. Bilo kako bilo, objašnjenje ko su i čime se bave Hobiti stiglo je pred engleske čitaoce 1937. godine, u romanu pod nazivom Hobit. Obimnu trilogiju Gospodar Prstenova - Družina Prstena, Dve kule i Povratak kralja – Tolkin je pisao od 1936. do 1949. godine. Prva dva dela izašla su tek 1954. godine, a treći godinu kasnije. Tolkin postaje jedan od najčitanijih pisaca svog vremena, a zanimanje za Gospodara Prstenova ne jenjava. Mnogo je rasprava napisano o tome šta je Tolkin hteo da kaže svojim delom, i da li je, s obzirom na vreme nastanka romana, stvarajući likove zlih Orka mislio na naciste ili na komuniste. Osim u političkom, Gospodara Prstenova tumačili su mnogi i u filozofskom, religijskom, kulturološkom, pa čak i ezoteričnom ključu. Tolkin, ratni veteran Prvog svetskog rata koji je u bici na Somi izgubio sve svoje prijatelje, odgovarao im je kako ne podnosi alegoriju niti ga zanimaju knjige „s tezom”. Džon Ronald Ruel Tolkin (engl. John Ronald Reuel Tolkien; Blumfontejn, 3. januar 1892 — Oksford, 2. septembar 1973) bio je profesor anglosaksonskog jezika na Oksfordskom univerzitetu u periodu od 1925. do 1945. godine, kao i profesor engleskog jezika i književnosti, takođe na Oksfordu, od 1945. do 1959. godine. [1] Bavio se pisanjem epske fantastike, fantastike uopšte i poezije tokom celog života, i kroz njih je doživeo međunarodnu slavu. Van naučnih krugova, najpoznatiji je kao autor romana „Gospodar prstenova“, zatim njegovog prethodnika, „Hobita“, kao i velikog broja posthumno izdatih knjiga o istoriji zamišljenog sveta zvanog Arda, najviše jednog njenog kontinenta, Srednje zemlje, gde se odigrava radnja ova njegova dva najpoznatija romana. Velika popularnost i uticaj ovih dela su ustoličila Tolkina kao oca žanra moderne epske fantastike. Što se tiče naučnih krugova, bio je cenjeni leksikograf i stručnjak za anglosaksonski i staronordijski jezik. Bio je član udruženja pisaca The Inklings i blizak prijatelj K. S. Luisa. Tolkin je rođen u Blumfontejnu u današnjoj Južnoafričkoj Republici, kao sin Artura Tolkina (Arthur Tolkien), engleskog bankara, i Mejbel Tolkin, rođene Safild (Mabel Tolkien, neé Suffield). Većina Tolkinovih predaka po ocu, koliko je poznato, bili su zanatlije. Porodica Tolkin potiče iz Saksonije u Nemačkoj, ali u 18. veku su se morali iseliti iz Saksonije zbog Sedmogodišnjeg rata. Prezime Tolkin je anglicizirano Tollkiehn od nemačkog tollkühn, ludo odvažan. Lik pod imenom Profesor Rašbold (Professor Rushbold) u The Notion Club Papers je aluzija na ovo ime. Tolkin je imao samo jednog brata, Hilarija Artura Ruela Tolkina (Hillary Arthur Reuel Tolkien), rođenog 17. februara 1894. godine.[2] Tolkin se sa svojom majkom, koja se teško nosila sa afričkom klimom, vratio u Englesku u trećoj godini – otac mu je umro u Južnoj Africi od teškog krvarenja u mozgu pre nego što im se mogao pridružiti. Pošto je on bio jedini član porodice koji je bio zaposlen, živeli su sa Mejbelinim roditeljima u Birmingemu neko vreme, ali su uskoro, već 1896, prešli u Serhol (Sarehole), tada selo u Vorikširu, a danas deo Birmingema. Mejbel je podučavala svoja dva sina i Džon je bio predan učenik. Naučila ga je mnogo o botanici, ali najviše su ga zanimali jezici – majka ga je naučila osnovama latinskog vrlo rano. Naučio je da čita u četvrtoj godini, a ubrzo je znao i dobro da piše. Pohađao je Školu kralja Edvarda (King Edward’s School), Akademiju kralja Filipa (King Phillip’s Academy) i studirao je na Egzeter koledžu u Oksfordu (Exeter College, Oxford). Njegova majka je prešla u rimokatoličku veru, uprkos oštrim protestima njene porodice. Umrla je od dijabetesa 1904, kada je Tolkinu bilo dvanaest godina, a on je ceo život smatrao da je postala mučenik za svoju veru, što će imati veliki uticaj na njegova katolička uverenja. Tolkinova predana vera je bila značajni faktor u prevođenju K. S. Luisa u hrišćanstvo, a njegova dela sadrže dosta hrišćanske simbolike i vrednosti. Budući siroče, odgajio ga je otac Frensis Morgan (Father Francis Morgan) iz Birmingemskog oratorijuma, u delu Birmingema zvanom Edžbaston (Edgbaston), gde je dalje i odrastao. Tamo je upoznao i zaljubio se u Edit Brat (Edith Bratt) (koja će kasnije poslužiti kao model za Lutijenu). Uprkos mnogim preprekama, on uspeva da se oženi njome, svojom prvom i najiskrenijom ljubavi u životu. Tolkin se priključio britanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata. U tom periodu je video mnoge sadrugove, od kojih su neki bili njegovi najbliži prijatelji, kako ginu, a on sam je uskoro završio u bolnici zbog rovovske groznice. Tokom oporavka, počinje da piše seriju bajki, zasnovanih na proučavanju mitologije i folklora, koje naziva „Knjiga izgubljenih priča“ (The Book of Lost Tales). Proučavaoci njegovih dela kažu da je rat uticao na njegovo pisanje i to tako što je kroz fantaziju nalazio put da pobegne od okrutne realnosti fabrika, mašina, pušaka i bombi 20. veka. Njegovo prvo civilno zaposlenje nakon rata bilo je na Oksfordskom rečniku engleskog jezika (Oxford English Dictionary), u kojem je, među mnogim drugim, reč morž (engl. walrus) njegov unos. 1920. godine postaje docent za engleski jezik na Univerzitetu u Lidsu (University of Leeds), ali se 1925. vraća u Oksford kao profesor anglosaksonskog jezika. 1945. godine prelazi na oksfordski koledž Merton (Merton College, Oxford), gde postaje profesor engleskog jezika i književnosti, što ostaje sve do penzionisanja 1959. godine. Džon i Edit Tolkin imaju četvoro dece: Džona Fransisa Ruela (John Francis Reuel) (1917.), Majkla Hilarija Ruela (Michael Hilary Reuel) (1920), Kristofera Ruela (Christopher Reuel) (1924.) i Prisilu Anu Ruel (Priscilla Anne Reuel) (1929.). Tolkin je umro u Oksfordu 1973. godine, i sahranjen je na groblju Volverkot (Wolvercote Cemetery) kraj svoje žene Edit, a na nadgrobnom spomeniku su uz njihova imena uklesana i imena Berena i Lutjene, upoređujući njihovu ljubav sa najvećom ljubavnom pričom Srednje zemlje. Njegova dela Tolkin je uživao u izmišljanju priča da bi zabavio decu. Svake godine je za njih pisao pisma od Božić Bate i slao im ih za Božić. Ona su sakupljena i izdata u knjizi pod imenom „Pisma od Božić Bate“ (The Father Christmass Letters). Tolkin nikada nije očekivao da će njegove priče postati popularne. Na nagovor bivšeg studenta, izdao je knjigu koju je napisao za svoju decu pod naslovom „Hobit“ (The Hobbit) 1937. godine. Iako namenjena deci, postala je popularna i kod odrasle čitalačke publike, i to dovoljno popularna da izdavačka kuća „Allen & Unwin“ zatraži od Tolkina da napiše nastavak. Ovo je rezultovalo njegovim najpoznatijim delom, koje će postati trotomni roman „Gospodar prstenova“ (The Lord of the Rings) (izdat u periodu 1954 — 1955). Tolkinu je trebalo skoro deset godina da napiše svoju sagu, tokom kojih je imao svesrdnu podršku prijatelja iz The Inklings, posebno K. S. Luisa, autora poznate serije knjiga o zemlji Narniji. „Gospodar prstenova“ je ubrzo postao veoma popularna knjiga kod mlađe populacije 1960-ih, i do danas je ostao u vrhu čitanosti kao jedno od najpopularnijih dela fantastike XX veka, i prema prodaji i prema ispitivanjima čitatelja. Tolkin je u početku nameravao da ispriča dečju priču sličnu „Hobitu“, ali ona je ubrzo prerasla u mračnije i ozbiljnije delo. Iako direktan nastavak Hobita, obraća se starijoj publici, opisujući mnogo dublju i veću istoriju Srednje zemlje, čija će se veličina i sjaj pokazati tek u posthumno skupljenim rukopisima izdatim u knjizi „Silmarilion“ (The Silmarillion) i drugim knjigama. Tolkin je bio profesionalni filolog i jezici i mitologije koje je proučavao ostavili su veliki trag u njegovim delima. Tako su imena Patuljaka iz „Hobita“ potiču iz mitova Voluspa (Völuspá) i Eda (Edda), dok su neki zapleti (npr. krađa pehara iz zmajevog legla) uzeti iz epa „Beovulf“ (Beowulf). Tolkin je nastavio da se bavi istorijom Srednje zemlje do svoje smrti. Njegov sin Kristofer Tolkin je uz pomoć pisca fantastike Gaja Gavrijela Keja (Guy Gavriel Kay) sredio deo tog materijala i izdao ga u jednom delu pod imenom „Silmarilion“ 1977. godine. Kristofer je nastavio da sređuje i izdaje materijal vezan za nastanak Srednjeg sveta, odnosno dela kao što su „Istorija Srednje zemlje“ (The History of Middle-earth)` u dvanaest tomova i „Nedovršene priče“ (Unfinished Tales). Ona sadrže nedovršene, napuštene, alternativne i često kontradiktorne verzije priča na kojima je Tolkin radio decenijama, često ih prerađujući, prepisujući i proširujući. Samo je „Silmarilion“ u skladu sa prethodno izdatim romanima, i to samo zahvaljujući Kristoferovoj preradi – iako i on sam kaže da i dalje ostaju neke nesuglasice. Čak je i „Hobit“ ostao delimično neusaglašen sa „Gospodarom prstenova“ nakon njegovog izdavanja, iako je mnogo toga izmenjeno i čak jedno celo poglavlje prerađeno u drugom izdanju iz 1951. Tolkina je njegov prijatelj K. S. Luis predložio kao jednog od kandidata za Nobelovu nagradu za književnost, 1961. godine, ali je taj predlog bio odbijen zbog njegove proze i `njegov način pripovedanja nije na najvišem nivou`, kako je rekao jedan od članova žirija Anders Osterling. Te godine nagradu je osvojio Ivo Andrić.[3] U univerzitetu Market (Marquette University) u Milvokiju, Viskonsin, SAD čuvaju se originalni rukopisi „Gospodara prstenova“ i „Hobita“, dok su u Oksfordu rukopis „Silmariliona“ i Tolkinovih naučnih radova (među kojima i najbolji prevod epa „Beovulf“ na engleski jezik, koji je nađen tek nedavno, ali je već postao obavezna literatura za studente engleskog jezika i književnosti u Oksfordu). Jezici Filologija, nauka o jezicima, ostala je Tolkinova najveća ljubav tokom celog života. Budući lingvista, stvorio je čak petnaest veštačkih jezika, od kojih su napoznatija dva vilovnjačka iz „Gospodara prstenova“ : kvenija i sindarin. Kasnije je razvio čitavu kosmogoniju i istoriju Srednje zemlje kao pozadinu za te jezike. Uz ogromno poznavanje anglosaksonskog i drevnog norveškog jezika, Tolkin je govorio ili razumeo dosta evropskih jezika, od velškog i gelskog do romanskih (francuski, španski i italijanski), germanskih (rani oblici nemačkog i holandskog kao što je stari saksonski) i baltičkih i slovenskih (kao što su litvanski i ruski, a sa razumevanjem je čitao i srpski). Od svih jezika koje je znao, najviše je voleo finski, koji je naučio da bi u originalu mogao pročitati finski ep Kalevala (Kalevala); govorio je da mu zvuk finskog najviše prija. Bibliografija Imena dela su data u originalu, uz naslov na srpskom jeziku, ako je delo prevedeno i izdato na njemu. Naučni radovi A Middle-English Vocabulary (1922) Sir Gawain and the Green Knight (1924) – sa E. V. Gordonom, anonimno remek-delo srednjoengleske književnosti Some Contributions to Middle-English Lexicography (1925) The Devil’s Coach Horses (1925) Anacrene Wisse and Hali Meiohad (1929) Sigelwara Land – I & II (1932/1935) The Reeve’s Tale (1934) The Monsters and the Critics (1936) – predavanje, revolucionarna savremena kritika „Beovulfa“ Songs for the Philologistis (1936) On Fairy-Stories (1939) Sir Orfeo (1944) – izdanje srednjovekovne pesme On Fairy-Stories (1947) – esej Ofermod (1953) – uz pesmu The Homecoming of Beorhtnoth, Beorhthelm’s Son Ancrene Wisse: The English Text of Ancrene Riwle (1962) English and Welsh (1963) Jerusalem Bible (1966) – pomoćni prevodilac i leksikograf Proza The Hobbit or There and Back Again (1937) – Hobit ili Tamo i opet natrag The Leaf by Niggle (1945) – Mazalov list – kratka priča Farmer Giles of Ham (1949) – Farmer Gil od Buta The Lord of the Rings - Gospodar prstenova The Fellowship of the Ring (1954) – Družina Prstena The Two Towers (1954) – Dve kule The Return of the King (1955) – Povratak kralja Tree and Leaf (1964) – Drvo i List (O Vilinskim pričama i Mazalov List uz pesmu Mitopeja) Tolkien on Tolkien (1966) – autobiografija Smith of Wotton Major (1967) – Kovač iz Velikog Vutona Poezija Godine označavaju vreme nastanka, osim ako nije drugačije napomenuto. The Battle of the Eastern Field (1911) From the many-willow`d margin of the immemorial Thames (1913) Goblin Feet (1915) The Happy Mariners (1920) The Clerke`s Compleinte (1920) Iumonna Gold Galdre Bewunden (1923) The City of the Gods (1923) The Eadigan Saelidan (1923) Why the Man in the Moon Came Down Too Soon (1923) Enigmala Saxonic - a Nuper Inventa Duo (1923) The Cat and the Fiddle: A Nursery-Rhyme Undone and its Scandalous secret Unlocked (1923) An Evening in Tavrobel (1924) The Lonely Isle (1924) The Princess Ni (1924) Light as Leaf on Lindentree (1925) The Nameless Land (1926) Adventures in Unnatural History and Medieval Metres, being the Freaks of Fisiologus (1927) Progress in Bimble Town (1931) Errantry (1933) Fíriel (1934) The Adventures of Tom Bombadil (1934) Songs for the Philologists sa E. V. Gordonom i dr., izdato 1936. The Dragon`s Visit (1937) Knocking at the Door: Lines induced by sensations when waiting for an answer a the door of an Exalted Academic Person (1937) The Lay of Aotrou and Itroun (1945) The Homecoming of Beorhtnoth, Beorhthelm`s Son (1953) Imram (1955) Zbirka The Adventures of Tom Bombadil and Other Verses from the Red Book – Avanture Toma Bombadila i drugi stihovi iz Crvene knjige (1962) Bilbo`s Last Song (1966) Zbirka The Road Goes Ever On izdata (1967) Once upon a time (1965) For W. H. A. (1967) Lay of the Children of Húrin – štampana u The Lays of Beleriand (1985) The Lay of Leithian – štampana u The Lays of Beleriand (1985) Posthumno izdata dela Prevodi pesama Pearl i Sir Orfeo (1975) The Father Christmas Letters (1976) The Silmarillion – Silmarilion (1977) Pictures by J. R. R. Tolkien (1979) Unfinished Tales of Númenor and Middle-earth – Nezavršene priče Numenora i Srednjeg sveta (1980) The Letters of J.R.R. Tolkien (priredili Kristofer Tolkin i Hamfri Karpenter [Humphrey Carpenter]) (1981) The Old English Exodus Text (1981) Finn and Hengest: The Fragment and the Episode (1981) Mr. Bliss (1982) The Monsters and the Critics – zbirka eseja (1983) The History of Middle-Earth: (1983—1996) I The Book of Lost Tales 1 (1983) II The Book of Lost Tales 2 (1984) III The Lays of Beleriand (1985) IV The Shaping of Middle-earth (1986) V The Lost Road and Other Writings (1987) VI The Return of the Shadow (The History of The Lord of the Rings vol. 1) (1988) VII The Treason of Isengard (The History of The Lord of the Rings vol. 2) (1989) VIII The War of the Ring (The History of The Lord of the Rings vol. 3) (1990) IX Sauron Defeated (The History of The Lord of the Rings vol. 4) (1992) X Morgoth`s Ring (The Later Silmarillion vol. 1) (1993) XI The War of the Jewels (The Later Silmarillion vol. 2) (1994) XII The Peoples of Middle-earth (1996) Index (2002) J. R. R. Tolkien: Artist and Illustrator – zbirka Tolkinove umetnosti (1995) Roverandom – [?] (1998) The Children of Húrin - Deca Hurinova (Priredio Kristofer Tolkin, ilustrovao Alan Li) (2007) The Legend of Sigurd and Gudrún (2009) The Fall of Arthur (2013) The Story of Kullervo (2015) The Tale of Beren and Luthien — Priča o Berenu i Lutijeni (Priredio Kristofer Tolkin, ilustrovao Alan Li) (2017) The Fall of Gondolin — Pad Gondolina (Priredio Kristofer Tolkin, ilustrovao Alan Li) (2018) Knjige o Tolkinu i njegovom svetu Mali izbor od knjiga koje su napisane o Dž. R. R. Tolkinu i njegovom svetu: J. R. R. Tolkien - A Biography – biografija autora Hamfrija Karpentera [Humphrey Carpenter] (1977) The Complete Guide to Middle-earth – enciklopedijska knjiga Roberta Fostera [Robert Foster] (1978) Journeys of Frodo – atlas „Gospodara prstenova“ autora Barbare Streči [Barbara Strachey] (1981) The Atlas of Middle-earth – atlas „Gospodara prstenova“, „Hobita“, „Silmariliona“ i „Nezavršenih priča“ autora Keren Vin Fonstad [Karen Wynn Fonstad] (1991) J. R. R. Tolkien - Author of the Century – T. A. Šipi [T. A. Shippey] (2000) The Complete Tolkien Companion - 3rd edition – enciklopedijska knjiga, koja pokriva „Gospodara prstenova“, „Hobita“, „Silmarilion“ i „Nezavršene priče“, znatno dopunjeno izdanje od prethodna dva, autora Dž. E. A. Tajler [J. E. A. Tyler] Filmovi zasnovani na Tolkinovim knjigama „Gospodar prstenova“ je adaptiran u film iz tri dela (2001, 2002. i 2003), koji je režirao novozelandski reditelj Piter Džekson [Peter Jackson]. 1978. godine je Ralf Bakši [Ralph Bakshi] režirao animirani film (sniman u rotoskop tehnici) koji pokriva otprilike polovinu romana, a čiji nastavak nije nikada snimljen. 1980. je drugi reditelj, Rankin-Bas [Rankin-Bass], snimio dečji animirani film koji se ugrubo nastavlja na Bakšijev, pod nazivom Povratak kralja, a isti reditelj je nešto ranije (1977) snimio i animirani TV film prema „Hobitu“. „Hobit“ je adaptiran u filmu iz tri dela: „Neočekivano putovanje“ (2012), „Šmaugova pustošenja“ (2013) i „Bitka pet armija“ (2014), koji je režirao Piter Džekson. Tolkin je prava za film, scenu i robu „Hobita“ i „Gospodara prstenova“ prodao firmi United Artists 1968. godine, ali oni nikada nisu snimili film, tako da su 1976. prodali prava firmi Tolkien Enterprises. Prava za „Silmarilion“ i dalje pripadaju firmi The J.R.R. Tolkien Estate ltd., koja je u vlasništvu njegovih potomaka. Umetnici Umetnici koji su inspiraciju našli u Tolkinovim delima, kao i umetnici koji su oslikali izdanja njegovih dela na srpskom jeziku: Polina Bejns [Pauline Bayens] – Tolkinova omiljena umetnica Inger Edelfeld [Inger Edelfeldt] Rodžer Garland [Roger Garland] Majkl Hejg [Michael Hague] Tim i Greg Hildebrant [Tim and Greg Hildebrant] Džon Hau [John Howe] – učestvovao u vizuelnom oblikovanju Džeksonovog „Gospodara prstenova“ Alan Li [Alan Lee] – učestvovao u vizuelnom oblikovanju Džeksonovog „Gospodara prstenova“ Angus MakBrajd [Angus McBride] Ted Nasmit [Ted Nasmith] Dobrosav Bob Živković, slike za srpsko izdanje Gospodara prstenova Vladimir Vesović, slike za Avanture Toma Bombadila i drugi stihovi iz Crvene knjige Petar Meseldžija, slike Gandalf i Shadow comes Bojana Dimitrovski, strip „Hobit“ Boban Savić - Geto, slike za Farmer Gil od Buta...

Katalog (knjiga) fotografija V Marinkovica Salon fotografije, Beograd 1979, str. 67, dim. 22 x 16 cm spisak radova Led je krenuo .... (1- 17) Po Evropi (18- 28) Selu u pohode (29 - 43) Zagrebacke impresije (44- 50) Afrika (51-59) Trazenja (60 - 67) Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

ovalni coskovi,inace u dobrom stanju Golubački grad ili Golubac je srednjovekovna tvrđava, spomenik kulture od izuzetnog značaja.[1] Nalazi se u Nacionalnom parku Đerdap, na desnoj obali Dunava, 4 km nizvodno od današnjeg naselja. Smeštena je na visokim liticama, na mestu na kom se reka sužava, na samom ulazu u Đerdapsku klisuru.[2][3] Tvrđava je građena lepezasto i sastoji se od tri dela: prednjeg, zadnjeg i gornjeg grada (sa citadelom). Čini ga ukupno 10 kula i dve velike kolske kapije. Ispred tvrđave je bilo civilno naselje, o čemu danas svedoče samo neki delimično istraženi objekti. Golubac je imao burnu istoriju. Tokom srednjeg veka, vodile su se mnoge bitke oko njega, naročito između Osmanskog carstva i kraljevine Ugarske. 1867. godine, turska posada je napustila Golubački grad, koji je predat srpskom knezu Mihailu Obrenoviću. U savremeno doba Golubac je popularna turistička atrakcija na Dunavu. Tokom 2012. godine je započet projekat revitalizacije tvrđave u okviru kojeg je izgrađena obilaznica i tunel, a do kraja 2017. se prvobitno očekivala kompletna obnova.[4] Golubačkom tvrđavom upravlja Javno preduzeće „Golubački grad-tvrđava”. Tvrđava je potpuno obnovljena i svečano otvorena 29. marta 2019. godine. Golubački grad-tvrđava se nalazi na desnoj obali Dunava, u opštini Golubac, na ulazu u područje Nacionalnog parka „Đerdap”. Ulazna kapija tvrđave predstavlja i glavni ulaznu tačku u nacionalni park za zapadne strane, a istočno od bedema tvrđave se nalazi strogi prirodni rezervat „Golubački grad”. Osnova Golubačkog grada je nepravilna, dosledno prilagođena konfiguraciji terena. Usečen u stenu svakako da je predstavljao jednu od najtežih prepreka upadu neprijatelja sa severa. Najvišim tačkama utvrđenja, istočnim i južnim, teško je bilo prići zbog stenovitog terena, a najlakši mogući pristup je sa zapadne strane. Između zidova i kula je postojala veza, a iz svake kule moglo se izaći na odbrambeni zid (Simić, 1983). Golubac je bio opasan sa devet kula uglavnom četvrtastog oblika. Ispred najnižeg dela utvrđenja nalazio se vodeni rov, preko koga se mostom, kroz kapiju, ulazilo u grad. U gradu je postojalo unutrašnje i spoljašnje utvrđenje. Golubac je građen lepezasto i sastoji se od tri dela: prednjeg, zadnjeg i gornjeg grada (sa citadelom). Čini ga ukupno 10 (9+1) kula i dve velike kolske kapije. Kule su kasnije Turci ojačali otvorima za topove i dodavanjem još jedne kule (10.) oko 1480. godine. Ispred grada se nalazi prednji zid (I) koji čini spoljni zid šanca, a koji je verovatno bio pun vode jer je povezan sa Dunavom koji ga je verovatno punio. Grad je teškim lancem povezan sa stenom Babakaj (koja i danas viri iz vode usred Dunava), tako da je u potpunosti kontrolisao kako drumski, tako i rečni saobraćaj kroz Đerdapsku Klisuru. Ispred tvrđave je bilo civilno naselje, o čemu danas svedoče samo neke, delimično istražene građevine. Prednji grad se sastoji od gornjeg i donjeg dela koje je delio zid koji povezuje 4. i 7. kulu. U donjem delu se nalazi ulaz (II), koji su čuvaju 9. i 8. kula, koja je pojačana otvorom za top. Na kraju grada se nalazi 10. kula, koju su dogradili Turci, kao nisku artiljerisku kulu. Ona kontroliše prolaz Dunavom i prilaz gradskoj luci (koja se verovatno nalazila između 5. i 10. kule), a sa 9. kulom je vezana niskim zidom. Niski zid vezuje 5. i 9. kulu, dok su krak ka 10. kuli dodali Turci. Nasuprot ulazu nalazila se kolska kapija koja je vodila u zadnji grad. U ovom delu nije bilo građevina sa izuzetkom ostataka koji se nadovezuju na 8. kulu i koji su verovatno bili sa njom povezani u jednu celinu. Uz sam put, paralelno sa njim, se nalazi kanal širine 0,5 i dubine 0,75 metara, od koga počinje strma padina. Na zidu koji deli gornji od donjeg dela je smeštena kapija (III) kroz koju se ide ka gornjem gradu. U gornjem delu nema građevina i tu se nalazi putić koji ide ka kapiji (IV) koja vodi u gornji grad i nalazi se u zidu, na visini 2 metra od zemlje do koje vode stepenice, uz samu 3. kulu. Na zid koji povezuje 6. i 7. kulu penje se stepenicama (V), dok se na zid između 6. i 3. kule penje kroz 6. kulu. Zadnji grad od gornjeg odvajaju zid (koji povezuje 2. i 4. kulu) i oštra stena visine 3 do 4 metra. Na zid, nad kolskom kapijom, penje se stepenicama (VI). Uz samu 5. kulu nalazi se zgrada (VII)(koja je verovatno bila magacin i vojna baraka) iz koje se izlazilo na zid koji se od 5. kule prostire paralelno sa rekom i vodi skoro do stene na kojoj je smeštena 2. kula. U gornji grad se ulazi kroz kapiju (IV) i odatle putić vodi, paralelno sa zidom između 1. i 3. kule, do ulaza (VIII) u citadelu. Ispod tog putića se nalazi nekoliko zgrada, između kojih se staza spušta kroz kapiju (X) ka 2. i 4. kuli i zidu nad zadnjim gradom. U steni na kojoj se nalazi 1. kula urezan je rezervoar (IX) za vodu koji se punio kišnicom. Na zidu, između 4. kule i kapije (IV), nalazi se isturena terasica. Sama citadela je pravougaonične, skoro kvadratne osnove kroz koju se, između spoljašnjeg zida i stene na kojoj se nalazi 1. kula, provlači putić ka poslednjem uporištu utvrđenja Donžon kuli (1. kula). Poslednji deo putića (XI), širok nepun metar, oivičen je oštrim liticama, koje se sa jedne strane obrušavaju u unutrašnjost citadele nekih 5 do 6 metara ispod, dok se sa druge obrušavaju nekoliko desetina metara niže skoro do nivoa Dunava. Posebnu čar tom prelazu daje vetar koji stalno duva, jer je okrenut ka Đerdapskoj klisuri, pogotovo kad iz klisure izleti košava. Kule u tvrđavi su sa drvenim spratovima i stepenicama u unutrašnjosti, dok su stepenice koje vode do njih kamene. Širina stepenika je nepunih 60 santimetara. Polovina kula je sa svih strana od kamena (1,2,4,5,10), dok su ostale sa tri strane kamene, a četvrtu stranu, koja je okrenuta ka unutrašnjosti, nemaju (3,6,7,8,9,). kula je Donžon. Ima osmostranu osnovu iz koje se izdiže kružni vrh u čijem se središtu nalazi kvadratna unutrašnjost. Ulazi se kroz vrata (XII) koja vode do terase zaštićene grudobranima, sa koje se ulazi (XIII) u ogrugli deo kule. Kroz kulu, oko kvadratne unutrašnjosti, vode kamene stepenice koje vode na vrh. kula ima kružni oblik i sa svih strane je kamena. kula ima kvadratnu osnovu, dok joj je slaba strana okrenuta ka Donžon kuli, a na poslednjem spratu ima terasicu koja gleda ka Đerdapu. kula ima kvadratnu osnovu. Ima ulaz u ravni tla, dok se sa jednog od njenih viših spratova izlazi na zid koji je povezuje sa 3. kulom, u kom se nalazi kapija (IV). U prizemlju je smeštena pravoslavna kapelica o čemu svedoče niše za oltar, đakonikon i proskomidija koji su okrenuti ka istoku, a izgrađeni su sa kulom tj. nisu kasnije dozidane. kula je pravilnog kvadratnog oblika. Jedina vrata koja vode u nju smeštena su na zidu, koji je spaja sa 4. kulom, do koga vode kamene stepenice (VI). kula ima kvadratnu osnovu, ali je sa spoljašnje strane ojačana nepravilnom šestostranom osnovom. Kroz nju vode stepenice ka zidu koji je povezuje sa 3. kulom. kula ima kvadratnu osnovu ali je spolja pojačana u obliku kruga. kula ima nepravilnu četvorostranu osnovu i nešto je niža od ostalih. kula ima kvadratnu osnovu, dok spolja ima osmostrano pojačanje. kula je niska (ima samo jedan sprat), sa otvorima za topove. Osnova joj je osmostrana i gotovo je istovetna trima kulama koje su, sa istom namenom (kao artiljerijske kule), dodate Smederevskoj tvrđavi. Srednjovekovni Golubac nastao je na ostacima starijeg rimskog utvređenja. Od 803. godine, do 1018. godine, područje je pripadalo Prvom Bugarskom carstvu, Vizantijskom carstvu od tada do 1193. godine, a Drugom Bugarskom carstvu do 1257. godine. Dobar strateški položaj prepoznali su i srednjovekovni graditelji, te su iskoristili osnove starijih utvrđenja za izgradnju novih tvrđava. Sagrađen je na obali Dunava na samom ulazu u Đerdapsku klisuru, na liticama uzvišenja Radana. Na ovom mestu nalazila se rimska tvrđava Vico Cuppae, a u srednjem veku ovde je podignuto novo utvrđenje kao vojna tvrđava za borbu hladnim oružjem i važno strateško uporište. Na osnovu istorijskih, arhitektonskih i arheoloških podataka smatra se da je grad nastao u drugoj polovini 13. i početkom 14. veka i da su ga gradili Srbi. Vremenom je osnovni izgled tvrđave menjan, pošto je mnogo puta dograđivana i prilagođavana potrebama artiljerije, ali svoj današnji izgled dobila je krajem 15. veka. Golubac se prvi put pominje u ugarskim izvorima datiranim u 1335., 1337., odnosno 1342. godinu (Deroko, 1950). Prema ovim izvorima, tvrđava se vezuje za ugarskog kralja Ludvika I. Ipak, ne zna se kada i ko ga je podigao, ali je njegovu osnovu tj. „Gornji grad” podigao srpski odnosno pravoslavni velikaš, o čemu svedoči i pravoslavna kapelica u sastavu četvrte kule. Grad je potom proširen (na „zadnji” i „prednji grad”) tokom srpske ili ugarske vlasti, iako nije isključeno da je u samom početku izgrađen u ovoj veličini. Poslednju fazu u gradnji sproveli su Turci ojačavši šestu, sedmu, osmu i devetu kulu i dodavši u produžetku spoljašnjeg bedema nisku artiljerijsku kulu (10.) koja je nadzirala Dunav i štitila pristanište za šajke, koje se uz nju nalazilo. Golubački grad se nalazio se u sastavu države kneza Lazara, koji je sela u okolini davao kao metohe manastirima. Odmah nakon Kosovskog boja, 1389. godine, u njega ulazi Bajazit I. Ugarski kralj Sigismund preuzima 1392. godine (Katanić, 1971). Ugari grad 1403. godine predaju despotu Stefanu, kada je on postao ugarski vazal. Grad je trebalo, prema ugovoru iz 1426. godine, da po despotovoj smrti (Stefan umire 1427. godine), zajedno sa Beogradom, bude predat Ugarima. Međutim, komandant grada vojvoda Jeremija ga, iz nepoznatih razloga, predaje Turcima. Prema Segedinskom miru, iz 1444. godine, između Ugara i Turaka, Srpska despotovina biva obnovljena i u njen sastav ulazi i Golubac. Nakon smrti despota Đurđa 1456. godine, Turci ga osvajaju 1458. godine (Srejović, 1994). Ugari na čelu sa kraljem Matijom Korvinom uspevaju da ga osvoje 1481. godine, ali ga vrlo brzo napuštaju (Simić, 1983; Deroko, 1951). Turci vladaju tvrđavom više vekova. Tokom ovog razdoblja ispred tvrđave vremenom se razvilo civilno naselje, a u 18. veku Golubac se opisuje kao napredan grad. Od tada pa do 19. veka Turci vladaju Golupcem. Za kratko su ga držali Austrijanci (1688—1690) i srpski ustanici tokom Kočine krajine i Prvog srpskog ustanka. Srbi Golubac osvajaju ponovo u Drugom srpskom ustanku. Ipak, Golubački grad je konačno predat Srbima na upravu tek 1868. godine. Tada, sa još nekim gradovima u Srbiji, Turci konačno predaju knezu Mihailu Golubac. Neposredno posle Prvog svetskog rata kroz stenu, na kojoj se tvrđava nalazi, probijen je magistralni put koji prolazi kroz tvrđavu, koristeći obe kolske kapije u utvrđenju. Glavna ulazna kapija je srušena bez prethodno urađene dokumentacije. Ovaj put je najkraća veza Srbije sa istočnim delovima Balkanskog poluostrva, tako da su se neretko kroz tvrđavu provlačili šleperi, koji su jedva da mogu proći kroz kapije. Neposredno pred obnovu tvrđave, napravljen je novi tunel 20-30 metara dalje i izvan tvrđave, dok je postojeći zatvoren za korišćenje u saobraćajne svrhe. Izgradnjom HE na Dunavu, njegov nivo kod Golupca se podigao, tako da su najniži delovi grada potopljeni. U godinama velikih suša ili kada zbog poplavnog talasa HE ispuste veću količinu vode, moguće ja uploviti stojeći na čamcu u zgradu u zadnjem gradu (VII), dok se pri normalnom vodostaju čamac jedva provuče kroz lučne ostatke zgrade. Potopljeni delovi zidina, zajedno sa desetom kulom, pružaju sjajne mogućnosti pasioniranim ljubiteljima pecanja, kojih uvek ima u najnižim delovima tvrđave. Zbog svog istorijskog značaja i izuzetne arhitektonske vrednosti, Golubačka tvrđava je proglašena za spomenik od izuzetnog značaja 1979. godine (Spomeničko nasleđe Srbije, 2009). Istraživački i konzervatorski radovi započeti su 1969. godine, a završeni 1987. godine, zbog nedostatka finansijskih sredstava. Početkom 21. veka svi delovi utvrđenja iznad puta, uključujući i šanac, su bili skroz obrasli koprivama, kupinama, šipkom i sličnim rastinjem koje je skoro u potpunosti onemogućavalo kretanje kroz gornje delove utvrđenja, osim po malom uskom putiću koji je vodio do Donžon (1.) kule. Tokom proleća 2005, izvršena je akcija uklanjanja tog rastinja iz šanca i prednjeg grada. U samom šancu je obnovljena česma (koju je do tad skrivalo visoko rastinje) podignuta u čast poljskog viteza Zaviše Crnog koji je ostavio svoj život u Golupcu. U samoj se citadeli, uz kupine, smestilo i nekoliko stabala smokve. Tvrđava je višestruko ugrožena radom kamenoloma, uticajem uspora Dunava i rastinjem koja razara bedeme kula. U još nepovoljnijoj situaciji je podgrađe koje je nemoguće istraživati bez dislokacije magistralnog puta i zatvaranja kamenoloma (Simić, 2000). Do 2010-ih Golubačka tvrđava je bila zapuštena, unutrašnji drveni prilazi kulama su truli i opasni, pa je posmatranje tvrđave bilo bezbedno samo sa spoljne strane, a ulaz u tvrđavu, iako je moguć penjanjem uz zidine, nije bio preporučljiv iz bezbednosnih razloga. Stanje pre obnove se može opisati kroz sledeći navod: Zidine, kule i kamena stepeništa su u dosta dobrom stanju, ali su drveni spratovi i stepenice odavno istrulele i pretvorile se u prah. U 5. kuli su naknadno postavljena vrata, koja su u dobrom stanju, kao i spratovi sa stepenicama kojima se moglo izaći na njen vrh ili sići u tminu nižih spratova. Danas su viši spratovi skroz urušeni, dok su daske koje čine pod i grede koje ih drže, u nivou ulaznih vrata trule i potpuno nebezbedne za kretanje. Uz stepenice (VI) ima ostataka drvene ograde, koja je skroz istrulela, na kojoj se vide buketi cveća ostavljeni u spomen na devojku koja je poginula kada se ograda, na koju se oslonila, polomila. Slična nesreća se dogodila i 27.09. 2008. godine, kada se, tokom đačkog izleta učenika Mladenovačke gimnazije, pod jednom učenicom odvalio deo građe tvrđave na kome je stajala, nakon čega je pala sa vrha glavne kapije (II) na magistralni put koji kroz nju prolazi. Ona je nakon toga prevežena u Požarevačku bolnicu, a zatim i u beogradski Urgentni centar, a lekari su njeno stanje ocenili kao veoma teško, ali su napomenuli da se devojka nalazi van životne opasnosti.

Predsednik Skupstine grada Beograda Branko Pesic moli ________ da izvoli prisustvovati Svecanom prijemu koji priredjuje povodom Dana oslobodjenja Beograda u sredu 20. oktobra 1971. godine u 20.00 casova u zgradi Skupstine grada Beograda Dolazak do 19.45 casova Ulaz iz Pionirskog parka Kljucne reci za pretragu E Series Italian republic Ministry of Education General Directorate of Antiquities and Fine Arts Entrance ticket Lire 250 Full Rate No tip Серија Е Италијанска република Министарство за образовање Генерална управа за старине и ликовне уметности Улазница Лире 250 Укупна цена Нема напојнице Serija E Italijanska republika Ministarstvo za obrazovanje Generalna uprava za starine i likovne umetnosti Ulaznica Lire 250 Ukupna cena Nema napojnice Serie E Republica Italiana Ministero Dela Publica Istruzione Direzione Generale Dele Antichita E Bele Arti Biglietto Dingresso D ingresso Lira 250 Tarifa Intera Nesvna Mancia Italia italija italy italijanske italijanski italijansko tickets ulaznica ulaznice starina starine lepa lepo umetnost umetnosti art arts kolekcionarstvo kolekcionarski primerak zbirka ulaznica za zbirku karata karta karte lira lire pozivnica pozivnice ulaynica ulaynice serija serije a antika antikvitet antikviteti antikvarni 1 2 3 4 kec dvojka trojka cetvorka golf kais kaisa rebrastog zupcastog rebrasti zupcasti drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri lenjir kljucne reci za pretragu bitumen bitulit brosura brosure katalog katalozi industrija bitumenskih proizvoda beograd bulevar jna broj br 67-69 izolacione mase izolaciona masa bitumeni bituliti kraberoid 120 blank industrija bitumenskih i sintetickih proizvoda proizvod proizvodi hidroizolacione kiselootporne i druge mase masa vinaz-vinil azbestnih ploca azbestne ploce nacin primene tehnicke karakteristike svojstva osobine rugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri - Prve savezne radne akcije omladine Jugoslavije prva savezna randa akcija omladina jugoslavije ra radna akcija radne akcije Kolekcija 8 beograd beograda branka pesica gradonacelnik belgrade pozivnica pozivnice na grb pionirski park skupstina grada beograda grad beograd dan svecani prijem

Stanje kao na fotografijma, u donjem delu iskrzan i malo po sredini gde je savijan 49cm x 69cm Retko u ponudi !!! Vrata ostaju otvorena je jugoslavenski crno-bijeli igrani film snimljen 1959. godine u režiji Františeka Čapa po scenariju Vladimira Paskaljevića. Protagonist, čiji lik tumači Rade Vergović, je Petar, maloljetni delinkvent koji bježi iz popravnog doma te, nastojeći pronaći utočište, odgovara na oglas porodice koja traži unuka nestalog u Drugom svjetskom ratu. Radnja prikazuje kako njegove planove da ih prevari i opljačka poremeti to što prvi put u životu bude dočekan ljubavlju i pažnjom, kao i to da se zaljubio u svoju `sestru`, čiji lik tumači Milena Dravić. Vrata ostaju otvorena su kasnijim kritičarima postala zanimljiva zbog sadržaja koji se smatrao `subverzivnim` za tadašnje stadnarde jugoslavenske kinematografije, pri čemu se prije svega navodi motiv incesta, isto kao što dio kritičara u nekim scenama pronalazi homoerotski sadržaj.[1] Široj javnosti je, međutim, daleko poznatiji po tome što je u njemu tada mlada i relativno nepoznata Milena Dravić prvi put tumačila glavnu žensku ulogu, a što joj je omogućilo da sljedeće decenije postane najveća zvijezda jugoslavenske kinematografije. Godine 2014. je u Trebinju, koje je služilo kao jedna od lokacija filma, film prikazan na 2. Trebinjskom filmskom festivalu, čime je svečano obilježena 55. obljetnica rada Milene Dravić, koja je bila posebni gost. Režija František Čap Producent Bosna film Scenario Vladimir Paskaljević Uloge Rade Vergović Teodora Arsenović Milena Dravić Dušan Janićijević Montaža Marija Fuks Datum(i) premijere 1959 Trajanje 100 min. Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Originalan filmski plakat Kinema Sarajevo

U dobrom stanju! Ima ispisano nesto obicnom olovkom, nista strasno! Il portiere di notte (u prijevodu Noćni portir), u međunarodnoj distribuciji poznat pod engleskim naslovom The Night Porter, je italijanski igrani film snimljen 1974. u režiji Lilliane Cavani. Po žanru je drama, a radnja mu je smještena u Beč krajem 1950-ih. Naslovni protagonist, koga tumači Dirk Bogarde, je portir u jednom tamošnjem hotelu koji je za vrijeme drugog svjetskog rata bio SS-oficir u koncentracionom logoru, a koga sreće jedna od gošći (čiji lik tumači Charlotte Rampling), koja je u istom logoru za vrijeme rata bila zatvorenica i koja s njim obnavlja bizarnu sadomazohističku vezu. Noćni portir se smatra jednim od najpoznatijih djela u filmografiji Bogardea, Rampling i Lilliane Cavani, ali i jednim od najkontroverznijih filmova svog vremena. Kritičari su bili duboko podijeljeni na one koji su film optuživali za senzacionalizam i eksploataciju stradanja u Holokaustu, te na one koji su Cavani hvalili zbog ozbiljnog nastojanja da se obrade dotadašnje tabu-teme kao što su Stockholmski sindrom, alternativni oblici seksualnosti. Scena u kojoj polugola Rampling imitira Marlene Dietrich se smatra jednom od najpoznatijih u svjetskoj kinematografiji 1970-ih. Režija Liliana Cavani Producent Robert Gordon Edwards Esa De Simone Scenario Liliana Cavani Uloge Dirk Bogarde Charlotte Rampling Philippe Leroy Gabriele Ferzetti Isa Miranda Muzika Daniele Paris Fotografija Alfio Contini Distribucija The Criterion Collection Datum(i) premijere 3. april 1974 (Francuska) 1. oktobar 1974 (SAD) Trajanje 118 min. Zemlja Italija Jezik engleski italijanski Liliana Cavani (rođena 12. siječnja 1933., Carpi, Italija) [1] talijanska je filmska redateljica i scenaristica. Pripada generaciji talijanskih filmaša iz Emilije-Romagne koja je istaknuta sedamdesetih godina, uključujući Bernarda Bertoluccija, Pier Paola Pasolinija i Marca Bellocchia. Cavani je postala međunarodno poznata nakon uspjeha u igranom filmu iz 1974. Il portiere di notte (Noćni portir). Njezini filmovi imaju povijesnih problema. [2] Uz igrane filmove i dokumentarne filmove, režirala je i operu. Filmski plakat

Đovani Bokačo (ital. Giovanni Boccaccio; Čertaldo, 1313 — Čertaldo, 1375), italijanski književnik, humanista. Učestvovao aktivno u političkom i kulturnom životu firentinske Komune. Đovani Bokačo, jedan od najznačajnijih pisaca humanizma, rođen je 1313. godine, najverovatnije u Čertaldu, kao vanbračno dete imućnog trgovca Bokačina di Kelina. Mladost je proveo u Napulju, gde se školovao i započeo svoj književni razvoj. Kada se pojavila crna kuga 1348. godine, Bokačo se nalazio u Firenci. Od kuge su umrli njegov otac i maćeha, i tada je Bokačo ostao na čelu roditeljskog doma. Nakon 1348. godine, književna slava i društveni položaj počeli su da mu donose različita priznanja od firentinske Komune. Pisac se tokom sledeće decenije bavio raznim zvaničnim, diplomatskim poslovima. Veoma veliki uticaj na Bokačov duhovni razvoj i književni rad imao je Petrarka, sa kojim se Bokačo upoznao 1350. godine u Firenci, i sa kojim je ostao prijatelj do kraja života. Propast zavere u decembru 1360. godine, u koju su bile umešane ličnosti veoma bliske Bokaču izmenila je političke odnose unutar firentinske Komune. U tom periodu Bokačo je udaljen od javnih obaveza. Razočaran prevarama i intrigama u gradskom političkom životu pisac se povukao u Čertaldo, gde je učio i meditirao. U novoj fazi političke napetosti, Bokačo je dobio nova javna zaduženja. Od velike važnosti bila je njegova poslanička misija, od avgusta do novembra 1365. godine, koja je papi Urbanu V donela podršku Firence za povratak papskog dvora u Rim. U proleće 1371. godine vratio se u Čertaldo sa svog poslednjeg putovanja u Napulj, i tu je živeo u oskudici, bolestan, među svojim knjigama. Godine 1373. firentinska Komuna ga je pozvala da u crkvi San Stefano di Badija javno čita i tumači Danteovu Komediju. Umro je u Čertaldu 21. decembra 1375. godine. Duh Napulja, kao i život koji je tamo vodio sasvim je odgovarao Bokačovim ljudskim, intelektualnim i stvaralačkim težnjama. Kretao se u krugovima učenih ljudi i otmenog sveta. Bilo mu je omogućeno da koristi veliku kraljevsku biblioteku, u kojoj je zadovoljavao svoja široka interesovanja u vezi sa književnošću, astrologijom, mitologijom i drugim područjima. U takvoj društvenoj i kulturnoj sredini, kojoj je obeležje davala hedonistička i aristokratska literatura, Bokačo je započeo intenzivnu književnu aktivnost, kako na latinskom, tako i na narodnom jeziku. Ipak, usredsredio se na dela na narodnom jeziku namenjena dvorskoj sredini u kojima je obradio niz motiva u vezi sa sopstvenom ličnošću. Bokačo, poput Petrarke i Dantea doživljava kao najznačajniji događaj u formiranju sebe kao književnika susret sa ženom, koja će ostati njegova jedina prava i nikad zaboravljena ljubav. I danas je nejasno da li je ova velika Bokačova ljubav samo plod mašte i literarne konvencije ili realan doživljaj presudan u razvoju pisca. Bokačova Fijameta je, kako on sam tvrdi, bila nezakonita ćerka Roberta Anžujskog. Ako se izostave razne Rime, prvo delo koje je Bokačo sastavio bio je kraći spev, Dijanin lov, mala poema od osamnaest pevanja u tercinama. Delo evropske slave iz napuljskog perioda jeste roman u prozi, u pet knjiga, Filokolo. Bokačo je u ovom delu proširio, u književnosti već poznatu temu o doživljajima dvoje mladih ljubavnika, Florija i Bjanćifiore. Herojski, dvorski i viteški pogled ima osnovnu ulogu u Teseidi, poemi u oktavama u dvanaest knjiga, posvećenih Fijameti. Firenca je, nasuprot Napulju bila sredina praktičnog, trgovačkog, politikom i borbama angažovanog grada. Bokačo je nastavio sa svojom književnom delatnošću u drugačijem književnom podneblju. On sada piše dela u kojima spaja dvorsku sredinu, u kojoj se prethodnih godina kretao, sa ambijentom grada i njegovom bogatom tradicijom. U delu Elegija gospođe Fijamete žena nije prikazana kao predmet obožavanja, već kao subjekat koji pripoveda o svojoj ljubavnoj patnji. Najzrelije Bokačovo pesničko ostvarenje u firentinskom periodu je Fijezolanska priča o nimfama, mala poema u 473 oktave, odraz poštovanja pisca prema firentinskoj tradiciji. U Dekameronu, remek delu oblikovanom najverovatnije između 1348. i 1351. godine, Bokačo je uspeo da prikaže život u svoj njegovoj punoći i da stvori predstavu svestrane, bogate slike o ljudima, najrazličitijih iskustava i tipova. Dekameron je zbirka od sto novela, vešto osmišljene, precizne strukture, koja najavljuje Bokača kao jednog od najznačajnijih nosilaca humanističkih ideja. Sedam devojaka i tri mladića sreću se u Crkvi Svete Marije Novele, stvaraju dogovor u kome će priča postati spasonosna sila koja pobeđuje smrt. Postoje mišljenja da su sedam devojaka Bokačove ljubavnice – od Pampineje, koju je prvu voleo, do Elize, koju je voleo kada je pisao delo. Međutim, Pampineja je bujna, Fijameta je raspevana, Emilija je laskavica, Laureta Petrarkina Laura, Neifila ponovo zaljubljena, i Eliza Vergilijeva Didona. Bar tako tvrdi de Sanktis. Devojaka ima koliko i dana u nedelji, planeta na nebu, teoloških vrlina (slobodnih veština). Broj tri, koliko ima mladića, simbolizuje muško načelo i sveto trojstvo. Panfilo sav ljubav prepostavlja se da predstavlja nevernog Bokača, Filostrato pobeđen ljubavlju, predstavlja Bokača odgurnutog. Dioneo, na kraju je jedan od piščevih potpisa, te je ovaj pripovedač razvratnih priča na kraju dana, verovatno sam autor. Pripovedanje novela samo je deo njihove aktivnosti, i oni od toga prave ritual – ceremoniju krunisanja, zadavanje teme i pravila pripovedanja. Maglovit okvir govori o još nekim njihovim stalnim aktivnostima kao što su šetnje. Poruka Dekamerona je možda, budimo velikodušni da bi tako ovekovečili svoje kratke živote. Pripovedanje je podeljeno na četiri teme. Prva slobodna (1 dan), druga o fortuni (2 dana), o amoru (četiri dana) i o velikodušnosti (1 dan). Bokačo nije želeo da stil okvira puno odudara od stila novela pa je uveo i prelaze. Asketski duh koji vladao srednjovekovljem postavio je vrhunac savršenstva u ekstazu. Danteova alegorijska bića odraz su zamagljene vizije sveta, želje da se nešto kaže po ugledu na teokratsku literaturu, legende, misterije, vizije i alegorije. Nasuprot takvom svetu postoji početkom 14. veka živa trubadurska tradicija koja na svet gleda mnogo vedrije, postoje novele – priče o događajima od velikog značaja koji nam se dopadaju kao istiniti. Ipak, nepolodnost dela koja su prethodila Dekameronu je nespecifičnost situacije, opštost likova, i to je polje na kome će Bokačo, učenjak, poznavalac, Dantea i klasike, začeti svoj literarni svet. Oskudan, protokolaran okvir Dekamerona on ispunjava individualiziranim pričama, u kojima glavnu ulogu igraju dve pojave – ljubav i inteligencija. U odnosu na njih se čitav svet ponovo procenjuje. Duh humanizma po čijim je stavovima i pesnik živeo, nameće mu da istakne u svom delu trijumf razuma i duha, prirodnog nagona, nad misticizmom klera. Dekameronom Bokačo uzdiže zemaljski život iz blata, a književni rod novele iz niskih u srednje staleže. NJegovo oružje je vesela karikatura. Kako ona funkcioniše? Karikatura je realno prikazivanje predmeta uz isticanje njegove slabe i smešne strane, i upravo je to sredstvo poslužilo Bokaču da stvori svoj novi svet – koji je prirodan, a ne duhovan. Unutrašnji duhovni život pun misterije i fanatizma koji nalazimo kod Dantea – ovde je potisnut nagonom – silovitom reakcijom na sopstvenu suprotnost. U tom svetu Bog i proviđenje su samo imenovani, dok svetom i ljudskim sudbinama upravlja slepi slučaj – Fortuna, koja se može pobediti samo uz pomoć inteligencije. Natprirodnog nema, može se pojaviti samo kao šala i prevara, dok se Bajka javlja samo u dve novele poslednjeg dana u pričama o čarobnom vrtu i velikodušnosti. Legenda je izložena parodiji, viteški ideali se hvale, ali u sklopu renesansnog zanosa zaštite prirodnog ponošanja, lične inicijative i domišljatosti. Zbog takvih karakteristika Bokačovo je delo nazvano LJudskom komedijom, čistoj suprotnosti Božanstvenoj Komediji, a ovaj termin upotrebljava i De Sanktis. Ovo definiše poetski svet u kome je telo suprotstavjleno strogosti klera, u kome profani svet karikira svoje gospodare. Zlobno društvo neznalica se suprotstavlja inteligentnom društvu. Komični motiv Dekamerona proističe iz inteligentnog, a ne moralnog sveta. Lukavi duh stalno trijumfiuje nad neukim. Takav pogled prema intelektu dolazi iz kulta lepe forme, lepe reči i najezde antičkog nasleđa koji dolaze posle Dantea. Umetnike interesuje lepa odeća stvarnosti, a u proučavanju ih vodi erudicija. Javlja se naturalizam i realizam praktičnog života. Ali Bokačov svet nije čisto realističan. Pre svega zato što njegov cilj nije da predstavi precizno svet kakav jeste, već da pronađe čudesne i izuzetne slučajeve i da ih predstavi na duhovit način. Novele su samo prividno, površno raspoređene na teme i lelujaju od krajnosti do krajnosti; tragično i komični, visoko i nisko, mešaju se kao odraz šireg pogleda na svet. Autor i slušalac su superiorni nad pričom – nalaze se visoko iznad nje, nepredvidivi, posmatraju svoj predmet kritički, zabavljaju se i naslađuju njime na elegantan način. Vrsta čudesnoga koja iz toga izvire je sasvim nova – ljudska dela u hiru slučaja koja pobeđuju pretpostavke razuma. Zato De Sanktis Dekameron naziva i Karavanom mašte u kome su ljudi oslobođeni svih veza naočigled smrti – pozornica ljudskih dela kojima upravlja slučaj. Pošto je interes Dekamorona u neobičnosti uzroka i posledica događaja, moralno je potpuno uklonjeno – vrlina je takođe književna – prerađena iz viteških romana i svetovne literature. Gospoda pokazuju svoju vrlinu time što se ne služe zlo svojom silom već se pokazuju darežljivi i uslužni. Vrlina tako više nema teološki i mističan karakter – i stvara se osećaj vedrine. Srećne i tužne priče plivaju u lepom okviru sve utopljene u tu vedrinu. Opisi, razgovori i refleksije razblažuju i rasplinjuju svaku tugu i kob – negativnee, ali i pozitivne emocije postaju sasvim površne. Uslovljen istorijskim okolnostima (pobedom gibelina, miru, povratku antičkom nasleđu) intelekt se razmnožio, stvorio svoju klasu (humaniste) i tako se izdvojio od ostatka sveta. Siguran znak učenosti u tom soju postalo je smejanje grešnom, neukom svetu. Čak i propovednici više nisu bili sumorni već su nastojali da dosetkama, ogovaranjima i šalama zabave slušaoce. Zato i Bokačo sebi dozvoljava da u Dekameronu svetovni ljudi prilikom ispovesti (Ćapeleto) magarče glupe i tupe sveštenike. Ali šta to vidimo u prelazu, Bokačovom izumu – Pamfilo počinje pripovetku da će se raditi o tome da svaku stvar treba raditi u ime Boga, jer on uzima u obzir čistotu molioca, a ne njegovo neznanje, niti to što je možda u paklu. Zatim se ocrtava čovek koji uživa u grehu, koji sa zadovoljstvom i svesno čini zlo. U Burgundiji se ponaša drugačije, kao ljubazan i blag. Zelenaši se, kad Ćapeleto oboli, brinu da im njegova smrt u njohovoj kuće ne naškodi za posao, jer su Italijanski zelenaši. Iako bi ga otac pustio sa ispovesti brže, matorom Italijanu je stalo da što više slaže, jer u laži uživa, a ovo mu je poslednja. Jednom sam ljunuo u božijem hramu kaže na kraju Ćapeleto, a sveštenik mu odgovara, nema veze svi mi tamo pljujemo po ceo dan. Čak i prevaranti su zgranuti i razveseljeni Ćapeletovim bezočnim laganjem. Pošto je Ćapeleto postao svetac Bokačo zaključuje, da nije važno kakvom se svecu molimo dok god je naša misao čista i iskrena. Iako je pripovedač u ovoj priči moralno neopredeljen zbog štoga što ne procenjuje svetsku pravdu, već svoje mogućnosti, i odnos sa bogom – on postavlja jednu komičnu situaciju – oduševljenog fratra i lažljivog Ćapeleta – i iz rušenja jedne od misterija hrišćanstva – poslednje ispovesti – navir komika. U istom maniru, čuda svetaca (Martelino, Fra Alberto) prikazana su sa komičnom vesečošću. U priči o Martlinu tri lakrdijaša dolaze da vide umrlog sveca Ariga. Da bi ušli u puni crkvu, Martelino se pravi oduzetim. Štos bi mu upalio ali ga je neko prepoznao i onda su ga tukli. Da bi ga spasili, prijatelji ga optužuju za krađu, od čega se on brani, ali je barem spašen od batina zbog glume hendikepiranosti. Svu trojicu spašav i nagrađuje uslužni Sandro, predstavnik plemićke vrline. Priča o Martelinu je zabavna priča, bez oštre poente, koja se igra sa motivom svetosti. Još bezobraznija je priča o Fra Albertu koji je ubedio ženu da se u nju zaljubio Anđeo Gavrilo. Niko ne potencira da je važno to što je on loše završio – važna je priča, koja je prijatna, fluentna i drži pažnju. Tako i Pampineja počinje priču – želi da ispriča novelu koja će sve da nasmeje, ali da se ne udalji suviše od teme pripovedanja. Priča je takođe o prevarantu koji postaje sveštenik preselivši se iz Imole u Veneciju. U ovoj priči Fra Laberto zastupa intelekt, koji se zlo služi svojom moći nad priglupim svetom. Iz toga takođe izbija vrcava komika, posebno kada joj kaže da ga je anđeo prebio i zatražio da se izvini što je kudio njenu lepotu – Lizeta se toliko nadula od uzbuđenja da joj košulja nije prekrivala zadnjicu. Namere fra Alberta su potpuno telesne, ali i smešne. Tu dolazi do onog momenta koji Auerbah navodi kao primer za Bokačovo tretiranje stvarnosti razgovor glupe Lizete i neke žene oko Arhanđela Gavrila, vrhunac komičnog u ovoj noveli. Sa psihološkom rafiniranošću on oslikava prijino ustezanje i tobož verovanje Lizeti da bi joj ona ispričala celu priču. Posle toga su mnoge peripetije – skakanje u kanal Grande, svetkovina na kojoj se Alberto prerušava u divljeg čoveka da bi pobegao od devera. Život predstavljen u Dekameronu je velika slika sveta nad kojom se dižu Danteove paklene Malebolge. Kulturan i uglađen svet u njemu je refleks viteških romana (Federico degli Albriđi). U tom svetu. Utisak je da se u novelama nalazimo u površnom i lakomislenom svetu, okrenutom ka spolja, ka uživanju, sudbinama nošenim tamo-`vamo vihorovima slučaja i sreće. Kultura u prvom cvatu, ruga se nekulturi nižih slojeva. Osnovni karakter koji daje radost Dekameronovim prizorima je priprostost neukih ljudi. Pripovedači Bokača su renesansni ljudi – oni provode veseo ali pristojan život, zazivaju Boga, i poštuju Vrkvu i religiozne forme – međutim oni se smeju glupanima i lukavcima bez težnje da svet isprave u moralnom smislu, ili da ga reformišu – nalik Kralju Liru na krahu Šekspirove drame, kada drži Kordeliju u naručju, mrtvu. Ta neposrednost smrti je kuga, kod Bokača. Radosnoj atmosferi pripovedaka umnogome doprinosi njihov okvir – jer su i njihovim pripovdačima one samo sredstvo da se vreme provede ugodno, i da se ne misli na svakodnevne opasnosti. Ono što ih čini zanimljivim jeste Bokačova umetnost lokalizacije – pričanja priče kao da je jedinstvena, kao da se odigrala samo jedan put. Bio je poznat po tome da je do preciznosti hirurga obrađivao predanja sve dok ne bi bile samo njegove priče. (Paklena devojka V, 8). Tu Bokačo priča jednu običnu priču o tome kako žena precenjuje svoju lepotu i kudi druge, ali zbog načina pričanja, pametne dosetke njenog strica i još nekih detalja, priča izgleda kao da se dogodila samo jednom u Čelatiku. (Shvatila je Freskove istinite reči onako kako bi ih razumela ovca) Bokačove inovacije u formi novele bile su uvođenje individualnih crta karaktera, umesto opštih tipova, uvođenje ambivalentnih likova, ograničavanje dajstva Fortune... NJegova kompoziciona struktura sa druge strane pratila je ranu novelističku tradiciju, sa tom specifičnošću što je Bokačova zbližavala razne žanrovske izvore. Bokačova shema u najvećem broju pripovedaka izgleda ovako: 1) Motivacija ili priprema situacije 2) Izlaz iz situacije pomoću aktivne samoinicijativnosti 3) Humanistička lekcija iz morala Uz to, postoje i nerešive situacije sa tragičnim krajem, izuzetni slučajevi i bajke (radnje sa karakterom iskušenja). Dešava se da postoje i složenije strukture – da zadovoljenje želje jednog lika vodi šteti drugog; ili sintagmatska serija sa dva toka – sticanje onoga što se želi i izbegavanje nastale pretnje. Bokačova sredstva, su, za razliku od legendi, retorička, a ne čisto narodska. On polaže veliki deo uživanja na dramski efekat rasprava i argumentacija. Kada se koristi vulgarizmima on to čini da ocrta npr. posustajanje duše u ženi (madam Lizeta razgovara sa prijom). Sočnost kratkih novela je u zaključku, baš kao i kod soneta. Taj zaključak je često nenadan i u suprotnosti je sa premisama – te izreke, dosetke, epigrame i šale stvorila je škola trubadura ili «vesele nauke». Međutim, zabavna karikatura je Bokačov zanat, a poenta je uopštena, zabavna stvar koja proizilazi iz raskošnog zapleta situacija i misli.

Kraljevina Srbija (1913) Originalni Potpis Ljubomira Jovanovića na dokumentu, u funkciji Ministra prosvete i crkvenih poslova. Љубомир Јовановић (Котор, 2/14. фебруар 1865 — Београд, 10. фебруар 1928) је био српски историчар и политичар. Био је редовни професор Универзитета у Београду од оснивања 1905. године, академик СКА, министар просвете, министар унутрашњих дела, члан Државног савета. Као министар унутрашњих послова учествовао је у прогону Драгутина Димитријевића Аписа и Црне руке на Солунском процесу због наводног атентата на регента Александра. Пред крај живота постао је близак краљу Александру и велики ривал Николе Пашића, због чега је искључен из Народне радикалне странке. Биографија Рођен је 1865. године у Котору. Пореклом је из Рисна, одакле се његов отац Лазар Јовов преселио у Котор. После учествовања у Кривошијском устанку (1881—1882) прешао је са Данилом Живаљевићем и другим омладинцима у Србију, где су касније били међу оснивачима часописа Коло. Првих осам редовних професора Београдског универзитета, 1905. године: Седе, слева Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје, слева Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић. Приликом оснивања Српске књижевне задруге 1892. године изабран је за секретара, Стојан Новаковић за председника, а Јован Јовановић Змај за потпредседника. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1890, а за редовног 1900. године. У периоду 1901-1903 био је управник Народне библиотеке Србије. Приликом оснивања Универзитета у Београду 1905. године био је међу првих 8 редовних професора који су бирали цео остали наставни кадар. Заједно са професором Љубомиром Ковачевићем написао је „Историју српског народа“ (у две књиге, 1893. и 1894) за период до 1020. године. Био је један од чланова „Централног револуционарног тајног одбора у Београду“. Заједно је са Голубом Јанићем и Јосифом Студићем основао удружење „Српска браћа“ 23. јануара 1905. Друштво је деловало до 1918. и његов председник је све време био Голуб Јанић. Био је један од оснивача „Српског књижевничког друштва“ 26. маја 1905. како се тада звало Удружење књижевника Србије. Био је министар унутрашњих послова Краљевине Србије 1909-11 и 1914-18, министар просвете, члан Државног савета. Као министар унутрашњих послова учествовао је у прогону Драгутина Димитријевића Аписа и Црне руке на Солунском процесу због наводног атентата на регента Александра. Приликом проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. био је један од шест чланова одбора, као представник Владе Краљевине Србије, који је требало да утврди начин како да се уједињење прогласи. Представници Владе Србије били су још и Стојан Протић и Момчило Нинчић, а представници Народног вијећа Анте Павелић, Светозар Прибићевић и Јосип Смодлака. Пред крај живота постао је велики Пашићев ривал и помогао је краљу Александру у Пашићевом сменивању 1926. Пашићева струја је била привремено успешна тако што је успела да искључи Јовановића из Главног одбора. Kao na fotografijama.