Opis Škola za bas gitaru Nikola Matić Knjiga je polovna, u odličnom stanju

Detalji predmeta Stanje Polovno Autor: Milan B. Popović Izdavač: Narodna Knjiga / Alfa Godina: 2007. Tip dela: Zbirka pesama Jezik: Srpski Recenzent: Nebojša Lakić “Oka da ne ispustim dah” je treća po redu zbirka pesama, a ujedno i završni deo trilogije “Bolji od svog života”, beogradskog autora Milana B. Popovića (započeta sa dve prethodne zbirke, “Molitva tetoviranog srca” i “Vreme brutalnih dobronamernika”). Izdavač, kao i u prethodna dva slučaja, je Narodna Knjiga/Alfa. Čitajući savremenu poeziju, čovek ne može, a da se ne zapita šta li je pesnik hteo da kaže, o čemu on to priča, gde je tu smisao?! Ali, davno su prošla vremena jasnih poruka, sad je vreme drugo, pesnik ne želi da ugodi čitaocu, niti da mu nešto poruči, već naprotiv, pušta svom “Ja” da se izrazi kako mu kad padne na pamet, na srce, ili na jezik. Milan Popović u čudesnoj zbirci stihova naslovima svojih pesama i poglavlja, otkriva donekle svoje “Ja”, pa se čini da čezne za mirom (“Umiri me”), spasenjem (“Spasi me”) i čuvanjem (“Čuvar mi budi”). Inače, i dalje (kao i u prethodnim zbirkama), igra se rečima, inverzijama (izuzetno bogat jezički fond) i ne teži za jasnoćom, ali samo u prvi mah. Dublje li zakopamo, i potražimo smisao, otkrićemo pravo bogatstvo pesničke duše koja treperi bezbrojnim nijansama osećanja, kao što su: zaluđen, sleđen, sluđen, obgrljen, prigrljen, pripojen, otopljen, isečen, seciran, natekao, podbuo, ugušen… A poeziju voli, jer “piše dok diše”. Iako uglavnom okrenut sebi, i svom doživljaju haoticnog sveta, obraćajući se nekome za pomoć (ko zna kome?), ponekad veoma kritički i snažno, pesnik se okreće drugima, dajući zaista originalan presek vremena u kojem živimo. Pesma (poema?) “Plezir za prezir”, dotiče sve pore ovog našeg poremećenog vremena. Slikajući “simbole tzv. modernog društva”, pesnik ne krije svoj prezir i ogorčenje. On uočava: “očeve uzorne, bivše švalere, koji drhte da im ćere ne zakeve, a sve bi se one dale za pare”. Tu su i “sektaši odvratni” i “omladina neradna”, i “kuje naše ovdašnje, silikonke lažne”, “izdavači književni, koji ne čitaju autore svoje”, “politika od kuge bolesnija”… Zaključak pesnički o našem vremenu je da: “hronike crne i novine žute boje ovdašnje živote”, a da je “u blato živo moral zabijen”. Knjiga je, kao i prethodne dve, obogaćena ilustracijama i modernim dizajnom, deo za koji je zaslužan Jakša Vlahović, gitarista beogradskog gothic/thrash metal sastava Abonos. A kad smo kod Abonosa, valja napomenuti da je sastav snimio pesmu Urlik, po tekstu Milana Popovića, i taj CD, kao limited single edition, prati knjigu. Pesma je snimljena u smederevskom studiju Paradox, Srđan Branković je potpisan kao producent, i bez ikakve sumnje, zvuči bolje od svega što je Abonos do sada snimio (a to je album prvenac iz 2004. godine). Abonos je u međuvremenu prošao kroz nekoliko personalnih izmena, da bi se danas ustalila postava: Marija Dokmanović – vokali, klavijature, Jakša Vlahović – gitare, Milan Janković – bubanj i Tomaš Ljumović – bas gitara. Produkcija je znatno ubedljivija od one ponuđene na prvom albumu, gitarski rifovi su mnogo više u “straight in face” elementu, a upravo ta heavy-thrash metal rifologija, uz tek ponegde iskorištene klavijature, daje snažan pečat ovoj pesmi. Marija je prezentovala pohvalan vokalni rad, ne koristeći isključivo soprano tehniku, već i metal vriskove a la Kimberly Goss (Sinergy). Abonos bi u svakom slučaju trebao nastaviti ovim putem i u budućnosti, a u to ćemo se vremenom i sami uveriti. Šta reći na kraju o pesničkoj zbirci Milana B. Popovića? Za običnog, nezainteresovanog, površnog čitaoca – nije! Ali za pesničkog poznavaoca i sladokusca, koji voli ponirati dublje u suštinu stvari, ova poezija predstavljaće pravo uživanje i otkriće

Polovna ploča, izuzetno očuvan omot i vinil. Članovi grupe Kozmetika: Vladimir Jovanović – vokal, gitara Marko Pešić – sintisajzer Slobodan Konjović – bas Mihajlo Mihajlovski – ritam mašina. Kozmetika – 1983 A1 Utisci (gosti: Raša Đelmaš, Goran Vejvoda, Nebojša Krstić) A2 Jedne Noći Na Terasi Na Moru (gosti: Raša Đelmaš, Vuk Vujačić) A3 Kundalini A4 Ona Hoće Sve Da Zna (gosti: Nebojša Krstić ,Srđan Šaper, Bora Pavićević, Zoran Radetić, Goran Vejvoda, Zlatko Manojlović) A5 Belzebub (Goran Vejvoda, Raša Đelmaš, Vuk Vujačić) A6 12-erac B1 Zanatlija (gosti: Bora Pavićević, Žarko Kalmić) B2 Ne Da/Ne Nego I/Ili (gosti: Bora Pavićević, Vlada Nikodijević, Goran Bregović ,Goran Vejvoda, Žarko Kalmić, Dragana Šarić, Biljana Trifunović) B3 Bluz Kontrolora Letenja B4 Gaja (gosti: Bora Pavićevič, Đorđe Ilijin, Goran Vejvoda) Priča o bendu Kozmetika počinje još neke 1974. godine kada slikar Vladimir Jovanović, režiser Marko Pešić i dobro znani radijski poslenik Slobodan Konjović uz Sašu Nikolića formiraju bend Dijamantski psi (da li je potrebno govoriti o Bowievom uticaju). Ovaj bend nije dugo potrajao jer su Pešić i Jovanović otišli na stan i hranu u ustanovu zatvorenog tipa zbog gajenja marihuane. Po njihovom povratku u civilstvo bend nastavlja sa radom, a od 1978. godine postoji pod imenom Kozmetika (tada je u sastavu pored gore navedenog Jovanovića, Pešića i Konjovića, za ritam mašinom bio Miško Mihajlovski, kasnije znan kao polovina D’Boysa, a još poznatiji kao brat legendarnog Zvonka) što je pored prvog značenja koju ova reč nosi trebalo da predstavlja i kovaniču od reči Kosmička etika. Paralelno sa radom, bend je izdavao časopis `Izgled`, tako da se s pravom može govoriti o jednom od prvih art-rock konceptualnih projekata koji je išao tragom onoga što su Bowie i Brian Eno radili tih godina. Album grupe Kozmetika poradjao se gotovo četiri godine i na neki način ga doživljavam kao testamentarno delo šminkerskom Beogradu tog doba, kao testament svim onim ludim žurkama (za iste se pričalo da su se na onim elitnijim služile palačinke filovane heroinom, ali to je verovatno samo urbana legenda - ipak sam bio mnogo mali u to doba da bi sam znao) kojima je grad obilovao, a i kojih je kasnije nastao i razio se tzv. Novi talas početkom osamdesetih. Sniman je mahom u kućnim studijima u Jovanovoj i Jevremovoj ulici (za one koji manje znaju geografiju Beograda, to su prve dve ulice koje su iznad one u kojoj se nalazi `silikonska dolina`), Sloba Konjović je bio snimatelji, završni remix potpisuju on i Marko Pešić, a postprodukciju Rade Ercegovac i Boban Petrović. Sa tehničke strane album je zanimljiv izmedju ostalog što se na njemu dosta nasnimavalo, ali nasnimavalo u onom smislu kako se danas koriste semplovi (recimo u numeri Bluz kontrolora letenja gde se koriste glasovi surčinske kontrole leta), kao i po ogromnom broju gostiju na ploči. Verovatno je (pored elitističkog perfekcionizma koji provejava kroz ovu ploču - ali nikako ne u negativnoj konotaciji) sve ovo i uzrokovalo da se album ovoliko dugo stvara. Kao što rekoh, spisak gostiju na albumu je poduži. Dakle pored glavne trojke, na albumu su izmedju ostalih saradjivali pomenuti Miško Mihajlovski, ali i Goran Vejvoda, Raša Djelmaš, kasniji idoli i još kasniji savetniki Šaper i Krstić (Krstić inače peva numeru Utisci), Vuk Vujačić, Bora Pavićević.... pa sve do Bebi Dol, Zlatka Manojlovića i Gorana Bregovića (!). Album donosi deset pesama, većinom instrumentalnih. Pored dobro znane pesme Utisci, kao potencijalni hitovi slovili su Ona hoće sve da zna i Zanatlija, a bilo bi nepravedno ne spomenuti i fantastičan instrumental Jedne noći na terasi na moru (za koji se čudim da ga niko niti na jednoj radio stanici nije još iskoristio kao podlogu za emisiju), takodje instrumentale (ali uradjene kao minimalizam) 12erac i Kundalini, ili psihodelični prizvuk u Ne da/ne nego/i ili (na tekst Biljane trifunović) i instrumentalu Gaja. Neosporna je želja da se ovaj album uradi u maksimalnoj tehnološkoj produkciji tog doba. Tako da je vrlo zanimljivo što se pored izvodjača za svaku numeru, na albumu precizno navode i instrumenti koji su korišćeni (dakle neće pisati bas, nego Fender bas), a to korišćenje savremene tehnologije tog doba ide dotle da se na albumu urednop navodi da je za pripremu omota korišćen Apple kompjuter i Epson printer, što sa ove distance, barem meni, deluje beskrajno simpatično sa priličnom dozom melanholije. Kozmetika nije mnogo svirala (što i ne čudi s obzirom na tehničke zahteve) i nedugo po objavljivanju ovog albuma prestaje da postoji. Paradoksalno, jedna politička emisija uspela je da rad ovog benda otrgne od zaborava, ali ne i da širu javnost upozna sa bendom. S obzirom na vreme i uslove nastajanja, ovaj album predstavlja jedan od onih domaćih proizvoda čije je preslušavanje pod obavezno. Nikada nije reizdat u CD formatu, ali koliko sam primetio po nekim forumima, našao se već neki vlasnik vinila koji je to uredno izripovao i pruzio na dar javnosti. Branislav Nikolić, april 2006.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Ебади, Ширин Моавани, Азадех Наслов Buđenje Irana : sećanje na revoluciju i nadu / Širin Ebadi ; koautor Azadeh Moavani ; prevod Vladimir Arsenić Врста грађе документар.лит. Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2008 Издавање и производња Beograd : Portalibris, 2008 (Čačak : Svetlost) Физички опис XVI, 233 str. : ilustr. ; 21 cm Други аутори - особа Arsenić, Vladimir, 1972- = Арсенић, Владимир, 1972- Збирка ǂBiblioteka ǂLica i naličja ; ǂknj. br. ǂ12 ISBN 978-86-7818-078-1 (broš.) Напомене Prevod dela: Iran Awakening / Shirin Ebadi Tiraž 1.000 Napomene uz tekst O autorkama: str. [235] Na koricama slika Širin Ebadi Bibliografija: str. 219-220 Registar. Buđenje Irana - sećanje na revoluciju i nadu Azadeh Moavani, Širin Ebadi(autor) Vladimir Arsenić(prevod) Izdavač: PortaLibris Naslov originala: Iran Awakening / Shirin Ebadi U ovim nezaboravnim memoarima Ebadijeva svedoči o postojanosti jedne žene na raskršću istorije. Najpoznatija kao advokat koji brani decu i žene u politički osetljivim slučajevima koje većina njenih kolega odbija i da dotakne, Ebadijeva se priseća svoje karijere i otkriva svoju ličnost: svoju veru, svoja iskustva i svoju želju da vodi tradicionalan život čak i dok predstavlja pobunjenički glas u zemlji u kojoj ti glasovi bivaju prigušeni ili nasilno ućutkani. Ona opisuje svoje detinjstvo u skromnom teheranskom domaćinstvu, svoje obrazovanje i svoje rane profesionalne uspehe iz sredine sedamdesetih kad je bila jedna od najuspešnijih pravnica u Iranu. S mnogo uverenja govori o idealima iz islamske revolucije 1979, ali i o svojoj dubokoj razočaranosti u dalji razvoj događaja nakon što je Iran potpao pod vođstvo sveštenika tvrdog krila. Priseća se poniženja i degradacije na mesto činovnika u sudnici kojom je predsedavala nakon što su nove vlasti proglasile žene nesposobnima da budu sudije. Ona se buni protiv tlačiteljskog patrijarhata u Iranu, gde su konzervativne vođe lišile žene njihovih osnovnih prava, a sve građane političke slobode. Napisani sa skromnošću, strašću i čovečnošću Buđenje Irana su jedinstveni memoari koji u jednakoj meri sadrže tugu i radost, nostalgiju i nadu. Ovo je inspirativna priča o izuzetnoj ženi i njenoj borbi za dušu iranskog naroda koji je nesrećno smešten usred bliskoistočnih i svetskih događaja. Ključne reči: Iranska književnost, Memoari, biografije, dnevnici, pisma 2008; Broširani povez; latinica; 21 cm; 233 str.; 978-86-7818-078-1; Prikaz 19.02.09 Vreme Sestrožderska revolucija Buđenje Irana, Širin Ebadi "Evo", rekao je upravnik zatvora, dodajući torbu Džavadu. "Ovo su stvari koje su pripadale tvom bratu. On je pogubljen", dodao je kao da se priseća. "Godinu dana uzdržaćete se od pogrebne ceremonije ili od oplakivanja na bilo koji javan način. Ako nakon godinu dana budemo videli da ste se ponašali kako treba, otkrićemo vam mesto na kom je sahranjen." Image Nekako baš u danima kada nastaje ovaj tekst, našu već dobrano izmučenu planetu zadesila su dva jubileja: trideset godina od nastanka Islamske Republike Iran, i dvadeset godina otkad je ajatolah Homeini odapeo smrtonosnu strelu u vidu besprizivne verske presude (tj. fatwe) na Salmana Ruždija, pisca izvanrednog, mada ne uvek lako prohodnog romana Satanski stihovi, ali i na sve koji su imali veze s objavljivanjem te knjige bilo gde u svetu (japanski prevodilac ubijen, nekoliko drugih prevodilaca i izdavača ranjeno; Ruždi godinama živeo u ilegali i pod policijskom zaštitom). Ova dva događaja povezana su na razne načine, ne samo preko svog glavnog aktera, a najjače su povezana, gle, time što bez prvog nikada ne bi bilo ni drugog. Naime, uspeh "islamske revolucije" u osvajanju vlasti značio je stvaranje teokratske, versko-fundamentalističke države, kao ozbiljne i moćne logističke baze za (šiitski) islamistički fundamentalizam. Koji se te prevratne 1979. čvrsto bio rešio da se za početak vežba na domicilnom stanovništvu, a posle će već da usreći i ostatak sveta (dakle, nešto kao CCCP, ali na verskoj bazi). Doduše, iz ovdašnje štampe o svemu tome nećete mnogo saznati: čitajući ovih dana naše novinare – najbolji je primer specijalni izveštač "Politike" – koji se dečački infantilno oduševljavaju "prvim iranskim satelitom u orbiti" i sličnim – čovek se gorko priseti besramnih bulumenti kvazilevih zapadnjačkih bezveznjaka koji su, paraturistički bazajući Sovjetskim Savezom, videli samo Gagarina, nuklearne bojeve glave, moskovski metro i "velike uspehe u industrijalizaciji i elektrifikaciji", a ne sveopštu bedu i nezamislivu potlačenost mnogomilionskog domicilnog roblja... A ako bi ih i videli, to bi lepo objasnili kao "nužnu etapu razvoja"! Širin Ebadi je čovek (štaviše: žena) iznutra, njoj se romantizujuće limunade ove sorte ne mogu prodavati – ili bar ne više. Istaknuta pravnica, neustrašiva akterka borbe za ljudska, osobito ženska i dečja prava u postrevolucionarnom Iranu, dobitnica Nobelove nagrade za mir za 2003, autorka je – u koautorstvu sa Azadehom Moavanijem – važne i potresne memoarske knjige Buđenje Irana, koja u ovom našem svračijem zakutku prolazi nekako otužno ugluho, valjda zato što u njoj nema ništa o satelitima, pa našim večnim dečacima nije interesantna... Podnaslov ove knjige govori mnogo o njenom sadržaju, kao i o samoj ličnosti autorke: "sećanje na revoluciju i nadu". Širin Ebadi bila je, naime, ogorčena protivnica autokratskog Šahovog režima, ogrezlog u korupciji i političkom nasilju; bila je među onima koji su "revoluciju" dočekali s oduševljenjem, kao skidanje okova koji su sapeli Iran i Irance; uz to, Ebadijeva nije nikakva "prosvetiteljska fundamentalistkinja" (što je etiketa koju nedomišljeni "multikulturalisti" u poslednje vreme lepe na sve strane) nego islamska vernica. Elem, i u svom "političkom" i u "verskom" svojstvu, autorka nije po defaultu bila na drugoj strani: "neprijateljem revolucije" napravila ju je – revolucija sama. Evo jedne scene koja to sjajno ilustruje; tokom prevrata koji će dovesti mračne mule i šerijat (i to radikalno tumačen) na vlast, autorka je, u masi "revolucionarnih" pravnika, upala u kancelariju ministra pravde, i tu je srela jednog kolegu sudiju: "‘Ti! Od svih ljudi, zašto si ti ovde?’, upitao me zapanjen. ‘Zar ne znaš da podržavaš ljude koji će ti oduzeti posao ako dođu na vlast?’ ‘Pre bih bila slobodan Iranac nego porobljen pravnik’, odvratila sam hrabro, uverena do srži da sam u pravu. Godinama kasnije, kad god bismo se sreli, podsetio bi me na tu sudbonosnu primedbu." Oh da, revolucija će "pojesti svoje sestre", kako to na drugom mestu kaže autorka... A nije baš ni da su se "braća" provela slavno. Pisano sa zavodljivom preciznošću i prividnom jednostavnošću iskaza pravnika – dakle: osobe "od ovoga sveta" – Buđenje Irana nije nikakav borbeni politički pamflet, nego istinski uzbudljiva i dirljiva knjiga uspomena na drugu polovinu dvadesetog veka u Iranu, a naročito na vreme u kojem je "Islamska revolucija", isprva od većine dočekana s oduševljenjem, navukla jednoj ogromnoj zemlji fascinantnog kulturnog nasleđa neku vrstu ludačke košulje s kojom se ne može normalno živeti, a ne može se ni skinuti. Širin Ebadi dojmljivo opisuje kako to izgleda kroz sopstveni "slučaj": kroz postepenu ličnu i profesionalnu degradaciju žene sudije, koja na kraju postaje obična činovnica, kroz opis ratnog stanja sa Sadamovim Irakom, koje je i teheranskom režimu koristilo za "patriotsku" konsolidaciju, kroz svoja i iskustva bližnjih i nepoznatih sa zatvorom, cenzurom, nepojmljivo brutalnom torturom svih vrsta, "moralnom policijom", sistematskim terorom organizovanih verskih falangi pod pokroviteljstvom režima. I naravno, kroz detaljan prikaz totalne potlačenosti žena (detaljčić koji je u panoramskom opisu savremenog Irana kod dopisnika "Politike" zavredeo neutralno intoniranu polurečenicu), "opravdane" upravo zaumnim verskim dogmama, dodatno pogoršanim rigidnim tumačenjem razularenih mula. A to, sažeto do obima jedne rečenice, znači ovo: žena, u boljem slučaju, vredi pola muškarca. U gorem ne vredi ništa. Da li to znači da je bar muškarac u Iranu slobodan? Naravno da nije; prvo: gde je jedna polovina stanovništva u ropstvu, ni druga ne može biti uistinu slobodna; drugo, muškarac se kao muškarac susreće sa bitno manje stega, ali u svim svojim drugim svojstvima – kao građanin, kao intelektualac, kao, šta znam, ljubitelj vina & gitara etc. – podjednako je neslobodan. Svedočenje Širin Ebadi o neverovatnom civilizacijskom slomu velike zemlje knjiga je koja će nadživeti svoj povod: to je jedan od onih vapaja za običnom i predragocenom ljudskom slobodom kakvi će uvek ljutiti tirane i "spasioce" svih vrsta. Štivo, dakle, nezaobilazno, naročito za one koji se nisu zablesavili gledanjem u nebo, sve vrebajući satelit! Teofil Pančić