IZDRŽIMO NA UZANOM PUTU - Jovan Janjić Veliki duhovni otac patrijarh Pavle upokojio se pre više od jedne decenije, ali njegove poruke i pouke i danas zvuče sveže, aktuelno, ovdašnje. One su – trajne i nezaboravne. To se uverljivo vidi u ovoj knjizi, pod naslovom „Izdržimo na uzanom putu“. Veliki znalac patrijarhovog života dr Jovan Janjić, u ovoj knjizi je sakupio oko 400 zlatoustih poruka još uvek neproglašenog sveca, četrdeset četvrtog patrijarha srpskog. U poglavljima „Na putu vere“, „Sloboda – prvo lice čoveka“, „Uvek i svuda ljudski“, „Večna borba dobra i zla“, odmotava se jedna neprekidna brojanica mudrosti, poruka, saveta, ukazivanja – neophodna svakom hrišćaninu. Knjiga nije zbir crkvenih propovedi i beseda. Zahvaljujući ogromnom životnom iskustvu i iskušenjima kroz koja je prošao, patrijarh Pavle govori i o slobodi, pravdi, ljubavi, toleranciji, poštovanju, miru… O temama koje su i sada u našem svakodnevnom kalendaru poslova i razmišljanja. k15+

УВОДНА РЕЧ Пред читаоцем је други том зборника о Православљу и римокатолицизму. Први, под насловом "Истина је једна - Свети Оци Православне Цркве о римокатолицизму" (Лио, Горњи Милановац 2001.), изнео је погледе Отаца и Учитеља Цркве на папизам и западну духовност; овај други наставља у том правцу, доносећи истраживања савремених аутора. У последње време, екуменизам је престао да буде помодарство и постао начин мишљења и живота многих. Догматске разлике између православног Хришћанства и римокатолицизма се минимизирају, а поједини црквени делатници за Ватикан користе појам "цркве сестре" (који је до сада био резервисан само за Помесне Православне Цркве.) Тврди се чак да су Исток и Запад, без обзира на различиту догматику и духопне традиције, "два плућна крила Европе". Да ли је баш тако? Питање није само у догматици (мада је она основа свега). Питање је у начину молитве, општења са Богом, у идеалу светости. Ћакон Андреј Курајев је потпуно у праву кад упозорава на утопичност екуменизма: "Када би се религија сводила на догматику, било би могуће приморати групе стручњака- богослова на сагласности око тумачења текстова Еванђеља. Али начини молитве и ликови "унутрашњих људи" не могу се изменити примањем "експертског консензуса" . Реч се оповргава речју, али шта ће оповргнути живот, питао се Свети Григорије Палама! .. .! Мени није јасно зашто световна штампа даје највише комплименте немачкој црквеној Реформи, немачком протесту против латинства, а сматра скоро срамним аналогну побуну Грка скоро пола миленијума раније? Зашто је устанак Немаца - протестаната против папе нешто "прогресивно" и "демократски", а слична позиција Грка и Руса нешто за осуду? Зашто од протестаната нико не тражи да се сједине с католицима? Зашто се тај унионални притисак врши само на православце? Зашто у свету у коме су речи "независност" и "аутохтоност" у најширој употреби независност православља од Запада изгледа као дефектност? Значи, има неке дволичности у тој секуларној унионистичкој пропаганди" (А. Курајев: "Традиција. Догмат. Обред", Москва - Клин 1995.) Дакле: 1. Православље и римокатолицизам су два различита духовна искуства, две потпуно различите догматике, аскетике, етике; циљ ове књиге је да то покаже; 2. Дијалог између православних и римокатолика може се и мора водити само на основу Истине, Богом откривене и објављене, а не на основу измислица људског разума и узимања жељеног за истину (Енглези би рекли: "wishful1 thinking"); 3. Разлике између Православних и римокатолика нису разлог за верску нетрпељивост и мржњу; истински православни Хришћани таква осећања никад нису гајили ни према коме; 4. Настојавање на томе да је само Православље - Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква коју је Бог основао, и да других цркава нема (осим у социолошком смислу) није плод фанатизма, него Божанског Откривења; 5. За православне је веома битно да друге вере упознају из озбиљних извора, а не да по "чувењу" говоре о томе шта нас спаја, а шта нас раздваја; нарочито је Србима то потребно, јер су они склони "кафанском свезнању” и бусању у прса припите самоуверености ("Шта ће нам те књиге о католицима? Знамо ми ко су католици!" А, У ствари, не знамо.) Пред читаоцем је књига која има један циљ: упознати православног Србина са суштинским разликама између две вере. Ту је и догматика, и еклисиологија (с нарочитим освртом на учење о папи), и схватање загробне судбине душе, и аскетика (нарочито важна, јер се одатле види различитост духа Запада и Истока) ... Ту су и сведочења људи који су из римокатолицизма прешли у Православље (Мађар, Француз, Американац) ... Једном речју, оно што може да занима образованог човека данашњице скупљено је наједно место. Аутори текстова су угледна имена новијег православног богословља: Калист Бер, Јован Романидис, Андреј Курајев, Атанасије Јевтић, Георгије Металинос, Рафаил Карелин, итд. Ко више од православних жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине? Нико. Али, православни не желе компромисе са Истином, јер је она - бескомпромисни Христос, Распети и Васкрсли. Нека би нас Он, који је Љубав и Истина, привео Себи, и дао нам познање Своје вечне славе у Царству Оца и Сина и Светога Духа. Владимир Димитријевић На Cвeтoг Фотија Цариградског 2002. године Садржај УВОДНА РЕЧ, 5 ШТА ЈЕ ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО Архимандрит Плакида Десеј ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО Светоотачко схватање јединства, 8 Православна црква и екуменски покрет, 11 Дијалог са римокатоличком црквом, 14 Православна црква и "црквеност" римокатоличке цркве, 19 Свештеник Тимотеј Сељски ДУХОВНА ЦЕЛОМУДРЕНОСТ И ОПШТЕЊЕ СА ИНОСЛАВНИМА, 25 БОГОСЛОВЉЕ ИСТОКА И ЗАПАДА: РАЗЛИКЕ У СУШТИНСКОМ Проф. Георгије Галитис ПРАВОСЛАВЉЕ И БОГОСЛОВЉЕ, 32 Протојереј Јован Романидис ОТКРИВЕЊЕ, СВЕТО ПРЕДАЊЕ, СВЕТО ПИСМО И НЕПОГРЕШИВОСТ Залог вере, 41 Нестворена слава Божја и тварни симболи, 44 Свето Писмо и свето Предање, 45 Тајна крста и васкрсења, 49 Обожујућа и огњепална сила Божја, 51 Егоистички евдемонизам и љубав која не тражи своје, 54 Православни синергизам, 55 "Заслужна" дела и несебична обожујућа љубав, 57 Обожење - извор непогрешивости, 59 Предање духовних отаца, 61 Православна уметност и култура, 62 Архимандрит Калист Вер СХОЛАСТИКА И ПРАВОСЛАВЉЕ: ТЕОЛОШКИ МЕТОД КАО ЧИНИЛАЦ РАСКОЛА Распадање нашег заједничког предања, 66 Од монашке до схоластике теологије, 68 Византијске замерке схоластици, 71 Византијски томисти, 74 Ствари будућега века, 75 О ПАПСКОЈ НАЗАБЛУДИВОСТИ И ПРАВОСЛАВНОЈ САБОРНОСТИ BISKUPSКI ZBOR I NJEGOVA GLAVA, РАРА, 80 Др Жарко Видовић ПАПСКА ЦРКВА - СВЕТА ДРЖАВА, 83 Свештеник Максим Козлов ПРЕДМЕТ ВЕРЕ, 104 Александар Каломирос ПРОТИВ УНИЈЕ - КАО ЛАЖНОГ ЈЕДИНСТВА, 109 Ђакон Андреј Курајев ДА ЛИ ЈЕ СКИНУТА АНАТЕМА?, 115 Алексеј Хомјаков О ЗНАЧЕЊУ РЕЧИ: "КАТОЛИЧАНСКИ" И "САБОРНИ", 118 Георгије Паникас Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ И РИМОКАТОЛИЦИЗАМ, 123 ПОДВИЖНИШТВО И СХВАТАЊЕ СВЕТОСТИ Архимандрит Рафаил Карелин ОСОБЕНОСТИ РЕЛИГИОЗНОГ МИШЉЕЊА ИСТОКА И ЗАПАДА, 142 Свештеник Јован Журавски РАЗЛИКА ЗАПАДНОГ ОД ИСТОЧНОГ МОНАШТВА, 146 Свети Јован Шангајски "РЕВНОСТ НЕ ПО РАЗУМУ" (Рим. 10, 2) Изопачење истинског поштоваља Пресвете Богородице и Приснодеве Марије у новоизмишљеном римокатоличком догмату о "непорочном зачећу", 148 О. Георгије Макрис ПОРЕЂЕЉЕ ДУХОВНОСТИ ФРАЊЕ АСИШКОГ И СВЕТОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ, 158 Монах Горазд ЈАВЉАЊА ИЗ НЕВИДИВОГА СВЕТА КОЈА СЕ ДЕШАВАЈУ ВАН ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, 172 Архимандрит Рафаил Карели О МАЈЦИ ТЕРЕЗИ, 181 ЕСХАТОЛОГИЈА Александар Каломирос ОГЉЕНА РЕКА, 186 Чиме се клеветник послужио, 187 Инквизиторска досетка "О увреди Божијег достојанства", 188 Бог је праведан али није правичан, 189 Што су потомци Адамови пали под власт смрти, 191 Израил и мнorобожачко паганство, 193 Јереси, 196 Рај или пакао зависе од човековог става према љубави Божијој, 198 Страшна заблуда - лаж ђавоља, 199 Карања Божија, 201 Књиге наших срдаца ће се отворити за светлост Божију, 202 Огњена река, 203 Бог ве бити све што нам треба, 205 Митрополит Јеротеј Влахос ОЧИШЋУЈУЋИ ОГАЊ, 208 1. Расправа у Ферари - Фиренци о очишћујуhем огњу, 209 2. Учење св. Марка Евгеника (Ефеског) о очишћујућем огњу, 216 3. Латински извори за учење о очишћујућем огњу, 232 БОГОСЛУЖБЕНИ КАЛЕНДАР Архимандрит Рафаил Карелин КАЛЕНДАРСКО ПИТ АЊЕ Икона времена, 238 Укључивање космоса у вечност, 243 Жудња за реформама, 248 Архимандрит Рафаил Карелин О ЦРКВЕНОМ КАЛЕНДАРУ, 257 Свештеник Георгије Металинос ТЕОЛОШКЕ РАЗЛИКЕ УЗРОК ОДВОЈЕНОГ ПРАЗНОВАЊА ВАСКРСА, 263 САВРЕМЕНИ ПАПИЗАМ Николај Каверин ДРУГИ ВАТИКАНСКИ САБОР И БОГОСЛУЖБЕНА РЕФОРМА, 266 Ђакон Андреј Курајев САВРЕМЕНИ РИМОКАТОЛИЦИЗАМ И ЈЕРЕС ХИЛИЈАЗМА, 271 Јеромонах Дамаскин (Кристенсен) НОВО ХРИШЋАНСТВО - НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА, 274 УНИЈАЋЕЊЕ И ЕКУМЕНИЗАМ Георгије Металинос УНИЈА-МАСКА И ЛИЦЕ 1. Бог као Господар историје, 282 2. Унија, 283 3. Историјски оквири, 284 4. Постанак инквизиције, 286 5. Постанак уније, 287 6. Унијати и хришћански исток, 288 7. Унија у Грчкој, 292 8. Која је реална опасност?, 294 9. Оправдана ћутња Ватикана, 298 10. Како објаснити упорност папе?, 299 11. Не треба се дезоријентисати!, 302 12. Закључак, 303 РУСИЈА И РИМ, 305 О ТЕКСТУ ЂАКОНА АНДРЕЈА КУРАЈЕВА, 308 Ђакон Ануреј Курајев О КАТОЛИЧКОЈ МИСИЈИ У БОЉШЕВИЧКОЈ РУСИЈИ, 309 Јован Олбина УНИЈАЋЕЊЕ ГРУЗИЈЕ, 318 Јован Олбина УНИЈ А ЋЕЊЕ РУМУНА, 321 Епископ Атанасије (Јевтић) О УНИЈАЋЕЊУ НА ПРОСТОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, 332 Владислав Петрушко КАТОЛИЦИЗАМ О ЕКУМЕНИЗМУ И ПРАВОСЛАВЉУ Други Ватикански концил о екуменском покрету, 347 Баламандски споразум 1993., 350 Енциклика папе Ивана Павла II "Да сви једно буду" ("Ut unum sint"), 353 Др Дuмитрије Станилоје ТЕЖЊА ВАТИКАНА ЗА ЕВХАРИСТИЈСКОМ ЗАЈЕДНИЦОМ СА ПРАВОСЛАВНИМА, 359 НА ПУТУ КА ВЕРИ ОТАЦА о. Алексеј Jaнг ДВА СВЕТИТЕЉА ИЗ РИМА, 364 Јеромонах Гаврило Патачи НИЈЕ СЕ ИГРАТИ СА ВЕЧНОШЋУ, 368 Архимандрит Плакида Десеј ОБРАЋЕЊЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ, 390 Мајкл Вилтон ДВА ПУТА, 409 Свети Николај Жички ЈЕДНОМ УЧЕНОМ ПРАВОСЛАВЦУ КОЈИ ПИТА: ЗАШТО ПРАВОСЛАВЉЕ НЕМА СВОГА ПАПУ, 41 Наслов: Православна црква и римокатолицизам: Од догматике до аскетике Издавач: Ризница Страна: 424 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14,5 x 20,5 cm Година издања: 2002 ИСБН: 86-83697-04-5

Sadržaj: SVETI NIKIFOR LEPROZNI ČUDOTVORAC – žitije, čuda i akatist Žitije, čuda i akatist Svetom Nikiforu Čudotvorcu. Sveti mučenik Nikifor zaštitnik je svih onih koji nepravedno stradaju kao i onih koji su spremni da zbog prijatelja i pravde „ruku u vatru stave“. Veruje se da je ovo dan (9 februar) kada se posvađani mire i počinju ispočetka svoje prijateljstvo. Zato, oprostite danas i onima koji su vam učinili nepravdu. Pružite im ruku pomirenja i zaboravite sve ono loše što se među vama dogodilo. Videćete, život će vam nakon toga biti lepši i ispunjeniji. Srpska pravoslavna crkva slavi ga 9. februara po crkvenom, a 22. februara po gregorijanskom kalendaru. Sadržaj knjige: Pravednici žive večno Čuda Svetog Nikifora Leproznog Akatist Nikiforu Leproznom Molitva prva Nikiforu Leproznom Molitva druga Nikiforu Leproznom Molitva za sve opterećene svetskim brigama i strahovima Molitva za prepuštanje sbe bolji Božjoj Molitva za sve koji pate, za medicinsko osoblje i sve koji služe bolesnim Tropar Svetom Nikiforu Leproznom Čudotvorcu Kondak Svetom Nikiforu Leproznom Čudotvorcu SVETI MUČENIK NIKIFOR DžELATIMA REČE: I JA SAM HRIŠĆANIN, POSECITE MENE MESTO SAPRIKIJA. Žitije ovoga mučenika pokazuje jasno kako Bog odbacuje oholost i uvenčava slavom smernost i bratoljublje. U Antiohiji življahu dva prisna prijatelja, učeni sveštenik Saprikije i običan, prost građanin Nikifor. Njihovo prijateljstvo nekako se izvrže u strašnu međusobnu mržnju. KAKO SE ČITA AKATIST? – MOLITVE PRE ČITANjA AKATISTA Akatist se može čitati i kod kuće, npr. na kraju jutarnjih ili večernjih molitvi, ali može se čitati i u slobodno vreme. SVETI NIKIFOR LEPROZNI ČUDOTVORAC – žitije, čuda i akatist Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Sveta carica Irina je prva žena vladar u Vizantiji i u Evropi! "Carica Irina" je istorijski roman, nije proizvod fikcije i istorijske fantastike; ona je živela u osmom veku u doba Haruna-Al-Rašida i Karla Velikog, bila je carica sveta! Crkva je proglasila za svetiteljku, jer je organizovala poslednji Vaseljenski sabor koji proznaju obe konfesije i posle velikog raskola. To je bio Sedmi vaseljenski sabor i on je odbranio ikone, koje i danas poštujemo, od njihovih protivnika i uništitelja – ikonoboraca. Sveta carica Irina se praznuje u našoj crkvi sedmog avgusta po starom kalendaru, ili dvadesetog po novom, zajedno sa Svetim prepodobnomučenikom Dometijem i prepodobnim Orom. Izvori za povest o ovoj ličnosti i njenom dobu su istorijski, bilo da je svetovna ili crkvena istorija u pitanju. Prepodobna Ana Azijska, Sveti Tarasije Carigradski, Sveti Pavle, patrijarh carigradski (praznuje se na dan Svetog Aleksandra Nevskog), Sveti Georgije Ispovednik, episkop militenski, prepodobni Platon, iguman manastira Sakudion, prepodobni Teofan Sigrijan, prepodobni Isihije Posnik, prepodobna Antusa Starija ličnosti su koje su stvarno postojale. Ono što razlikuje crkvenu i svetovnu istoriju, jeste što su ličnosti iz hagiografija opisane sa više svežine i životnih detalja, ali i izobražene na ikonama. Tako recimo znamo ne samo šta je Sveta carica Irina radila, ne samo tok njenog krstonosnog života, nego i kako je izgledala! Njen fizički lik, kao i izgled njenih savremenika, osim na pojedinačnim ikonama, ostao je zapamćen na dragocenoj ikoni – Sedmog vaseljenskog sabora! Čitaj dalje

53623) AK 1 Sveti Kiprijan i Crkva u Africi u 3. veku na francuskom 1873 godina Saint Cyprien et l`église d`Afrique au IIIe siècle autor : Monsinjor Frepel -by Par Monseigneur Freppel (Charles-Émile ) Mesto izdanja : Pariz 1873 godine. Tascije Cecilije Ciprijan (Kartagina, oko 210. - Kartagina 258.), pisac, episkop Kartagine, crkveni otac, svetac i mučenik. Poreklom je iz plemićke porodice , bio je učenik retorike do 246., kada se obratio u hrišćanstvo. Izabran je za episkopa Kartagine 249., U vreme progona hrišćana za vladavine cara Decija bio je prisiljen da pobegne iz grada. Nakon završetka progona , Crkva je raspravljla o držanju otpadnika, to jest onih koji su se odrekli hrišćanske vere .Kiprijan je tražio oštre mere za njih, ali je priznao je ono što je rekao, papa Kornelije u njegovom suprostavljanju Novacijanu. Kiprijan je pravio razliku između onih koji su se odrekli svoje vjere i onih koji su bili kršteni kao jeretici: prema prvima Kiprijan je bio milosrdan dok je sa drugima bio strog videći protrebu da se ponovno krste. Na ovoj tačci, crkvena tradicija koja će doći s papom Stefanom I. (254. – 257.), bila je protiv mišljenja Kiprijana. U ponovnom progonu hrišćana od cara Valerijana, Kiprijan je bio osuđen na izgnanstvo a zatim u septembru 258. osuđen na odsecanje glave i umire kao mučenik. Dela : Cenjen je kao ugledan crkveni otac, napisao je mnogo apologetskih spisa : `Ad Donatum`, `Ad Demetrianum` i `Testimonia ad Quirinum`. Delo Svetog Kiprijana De catholicae Ecclesiae unitate spada u jedno od važnijih eklisioloških dela. Mnoge misli posudio je od Tertulijana. Sačuvano je 66 njegovih pisama (ili poslanica), koje čine dragocen izvor za istoriju Crkve u prvim vekovima Po njemu je nazvana Кiprijanova kuga. Njagov đakon i učenik bio je Flavijan Кartaginski. Pravoslavna crkva slavi Svetog Кiprijna zajedno sa Sv. Justinom 2. oktobra po julijanskom kalendaru. Cours d`éloquence sacrée fait à la Sorbonne pendant l`année 1863-1864 Synopsis L’École de Tertullien. — Dans quel sens on doit prendre ce mot. — Situation des esprits dans la première moitié du IIIe siècle. — Le droit romain et la conscience chrétienne. — Conquête de la foi dans les rangs des jurisconsultes, — L’Octave de Minucius Félix. — Idée du dialogue. — Caractère des interlocuteurs. — Date de la composition. — Comment Minucius Félix pouvait remplir à Rome l’office d’avocat ou de jurisconsulte sous Alexandre Sévère. Fruit d’une sélection réalisée au sein des fonds de la Bibliothèque nationale de France, Collection XIX a pour ambition de faire découvrir des textes classiques et moins classiques dans les meilleures éditions du XIXe siècle. tvrd povez, format 14 x 22 cm , očuvano, francuski jezik, 470 strana + 15 strana reklama , *AK 1

Kraljević Marko u slikama : srpska narodna pevanija u 25 pesama : sa istumačenim rečima turskim i gdekojim neobičnim srpskim / za štampu uredio i slike udesio Aleksandar Sandić U Novom Sadu : Srpska knjižara Braće M. Popovića, 1886 (Novi Sad : A. Fuks) 150 str., [9] listova s tablama ; 24 cm. RETKO!!! ukrašeno sa 10 slika solidno očuvano, tabak je stavljen u kasnije napravljeni papirni omotač, sve strane su na broju Историја света. Књ. 1, (Стари век) / својим ученицима превео и прерадио Александар Сандић У Новом Саду : У штампарији Игњата Фукса, 1869 272 стр. ; 19 cm Приступ: стр. 3-4 ; Први део: стр. 5-41 ; Други део: стр. 42-58 ; Трећи део: стр. 59-83 ; Друго доба: од сеобе Дорјана па до персијских ратова, 1104-500: стр. 84-102 ; Треће доба: од персијских ратова па до пропасти Грчке 500-338: 103-163 ; Историја Римљана: Рим за краљева 735-510 пр.Хр.: стр. 164-172 ; Рим република, 509-30 пр. Хр.: стр. 173-230 ; Рим под царевима од 30г. пре Христа до 476 после Хр.: стр. 231-260 ; Кад је ко живео и шта се кад збило: стр. 260-270 Aleksandar Sandić (Veliki Bečkerek, 14. maj 1836 — Novi Sad, 15. april 1908), je bio srpski filozof, filolog, istoričar, književnik, kulturni radnik, političar, autop Ximne Svetom Savi, i dopicni član mnogih akademija u inostranstvu. Doktorirao je filozofiju i filologiju na Univerzitetu u Beču kod profesora Franca Miklošiča.Prof.dp.Aleksandar Sandić je bio jedini Cpbin diplomac znamenitog profesora Franca Miklošiča.Aleksandar Sandić se školovao u rodnom Velikom Bečkereku, a zatim u Temišvaru. Kao stipendista Matice srpske završio je studije u Beču - pravne nauke i slovensku filologiju. Radio je kao profesor u Novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, počev od 1866. godine, pune 33 godine. U prvo vreme je bio i konzistorajni beležnik bačke dijeceze.[1] Bio je starog kova, enciklopedijskog znanja; okupljao je oko sebe gimnaziste i snažno uticao na njih i sa naučne i sa nacionalne strane.[2] Predavao je u gimnaziji staro-slovenski i srpski jezik i istoriju književnosti.[3] Godine 1880. predavao je u trećem razredu gimnazije i mađarski jezik.[4] Proslavio je svečano profesor Sandić svoje jubileje, druženjem sa prijateljima, jedne nedelje u Novom Sadu. Dana 6/18. oktobra 1891. godine obeležio je dvadesetpetogodišnjicu svog profesorovanja u novosadskoj gimnaziji i tridesetogodišnjicu svog bavljenja na književnom polju. Život mu je protekao burno, doživeo je i slavu i osporavanja. Vodio je javne polemike sa neistomišljenicima, a pod stare dane umro je tiho, posle dugog bolovanja. Ostao upamćen kao `čitač i pisar` - lični sekretar Vuka Karadžića, tokom studiranja u Beču. Pisao je više puta o Vuku, i radio na njegovoj glorifikaciji.[5] Bio je i bliski saradnik Svetozara Miletića, čijoj je Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci i pripadao. Biran je za poslanika na Srpskom crkveno-narodnom saboru u Karlovcima 1879. godine. Aktivan je u Matici srpskoj, čiji je član od 1866. godine kao Bečlija[6], a pored pisanja za Letopis matičin, on je 1897. godine biran za člana Književnog odeljenja. Počeo je sa pisanjem još kao `jurista` (pravnik) u Beču, sarađujući prvo u srpskim listovima: bečkom `Svetovidu` od 1857. godine i novosadskom Miletićevom `Srbskom dnevniku`. Kasnije je proširio saradnju sa velikim brojem srpskih listova i časopisa, naročito onim novosadskim. Pored pisanja bavio se prevođenjem tekstova na srpski jezik: Getea, Mozentala, Kanica. Preveo je na srpski jezik i dopunio istorijskim činjenicama 1862. godine, važno delo Feliksa Kanica `Vizantijski spomenici po Srbiji`. Izdavao je i uređivao u Beču, posle odlaska urednika Hrvata, Imre Tkalca, list koji je izlazio na nemačkom jeziku, a služio slovenskim interesima - `Ost und West` tj. `Istok i Zapad`, 1862-1865. godine. Zbog tog književnog angažmana imao je puno problema i potezanja po sudovima. Po želji arhimandrita Germana Anđelića potonjeg Patrijarha, pokrenuo je 1868. godine i uređivao - pisao članke godinu dana, prvi (van Srbije) srpski crkveni list `Besedu`, sa dodatkom `Duhovni zbornik`. U tom `Zborniku` su objavljivane crkvene besede i propovedi. Takođe je bio pozvan i napisao tri udžbenika za veronauku u osnovnim školama. Sandić se bavio mnogo srpskom istoriografijom; skupljao građu za istoriju srpske književnosti i srpskog pokreta 1848-1849. godine, ali nije ostavio obimnije radove. Vredan pažnje je njegov poduhvat iz 1885. godine sa vrednim pisanim spomenikom. Dao je fotografisati `Ravaničku povelju` srpskog kneza Lazara izdatu njegovoj zadužbini - manastiru 1381. godine. Uz tu diplomu snimljen je i veliki državni pečet otisnut na njoj. Odštampani su ti predmeti u više dimenzija, i uz njih je profesor napisao opširan opis i stručna objašnjenja. Objavio je 1885. godine to lepo ilustrovano izdanje, da bi približio narodu vredno svedočanstvo njegove stare slave i visokih pozicija, u srednjem veku. `Ravanička hrisovulja` - zlatopisano pismo carsko sa zlatnim carskim pečetom, jeste doista jedan od najlepših srpskih spomenika starih`.[7] Bio je po mišljenju savremenika, najbolji uređivač početnog dela kalendara, u kojem se nalaze dani, crkveni praznici, mesečeve mene, nebeske planete itd.[8] Sarađivao je u mnogo kalendara, časopisa i listova, sa svojim prilozima. Izdavao je svoj `Godišnjak` - veliki srpski narodni ilustrovani kalendar, u Novom Sadu (1887.).[9] Pisao je jedan srpski časopis 1886. godine, da taj srpski kalendar izlazi već 36 godina, i da ga i taj put izdaje profesor Sandić.[10] Negovao je njemu svojstven `biblijski stil`, obrađujući pažnju na sve aktuelne događaje i istaknute ličnosti; praveći kulturološki osvrt o njima u svojim govorima, člancima i nekrolozima. Priređivao je za objavljivanje tri sveske edicije `Knjige za narod` (o slavnim srpskim ličnostima) - brojeve 2, 3 i 4.[11] Profesor je bio poznat kao istaknuti javni i nacionalni radnik koji deluje u narodu. Uticao je tako na srpske zanatlije 1870. godine, da se organizuju i povežu u zanatlijske zadruge. Za njih je 1872. godine pokrenuo i uređivao stručni organ `Srpski zanatlija` u Novom Sadu. Podstakao je 1880. godine i žene da se udružuju u ženske `Dobrotvorne zadruge`, za koje je sastavio pravila organizacije i delovanja. Godine 1897. je član eparhijskog bačkog Školskog odbora. Kada je 1901. godine rađeno na osnivanju Narodne biblioteke na Cetinju, povodom pedesetogodišnjice Njegoševe smrti, Sandić je ponudio za nju kao dar, celu svoju knjižnicu od preko 1000 vrednih knjiga, među kojima i raznih `srbulja`, štampanih ali i u rukopisu.[12] Učestvovao je aktivno na Prvom kongresu srpskih novinara, održanom 1902. godine u Beogradu.[13] U rodnom gradu Zrenjaninu, uspomenu čuvaju na njega spomen-bista u Karađorđevom parku, otkrivena 1971. godine, i stara, ruinirana rodna kuća sklona padu - od naboja pokrivena trskom - samo na papiru `zaštićena od strane države`!? Na rodnoj kući je 1967. godine grad Zrenjanin postavio spomen-ploču. stare retke knjige, ignjat fuks, stara srpska knjiga, istorija sveta svetska istorija istorija srpskog naroda ... knjige devetnaestog veka 19. vek XIX

Sadržaj: HRIŠĆANSTVO I MODERNIZAM – Arhimandrit Rafail Karelin Blagoslovio: Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop cetinjski mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije Arhimandrit Rafail Karelin veli da živimo u veoma teškom vremenu. Teško je ne složiti se s tom konstatacijom. Ovo je teško vreme zbog toga što se svet naglo menja. Stalno slušamo o takozvanom novom poretku i sveopštem blagostanju koje će svakog trenutka da postane deo naše svakodnevice. Ali umesto toga vidimo strašnu nepravdu i krv i stradanje nevinih ljudi. Ovo vreme je teško i zbog toga što je pravoslavnim hrišćanima postalo veoma teško da u njemu žive, ali ne samo hrišćanima nego i svima onima koji imaju moralnih vrednosti i žele ih sačuvati. Mnogo je sablazni i biće ih još više, a one, nažalost, postaju preovlađujući fon našeg života. Tako ih je mnogo da nam se ponekad čini kao da je današnjica satkana isključivo od njih. Primera pobožnosti i pravednosti je, naprotiv, sve manje i manje, ili su pak tako skriveni od naših očiju da ih, moglo bi se reći, u ovom svetu, u društvenom životu, prosto i nema. Ovo vreme je teško i zato što postoji neutoljiva žeđ za promenama i reformama koja nasrće na vrata Crkve, upada u nju i teži da i u njoj sve izokrene po svome, po novom, po svetovnom. Vreme društvenih i političkih potresa, svetskih kataklizmi i katastrofa uvek je bilo vreme kad je ovaj svet ustajao na Crkvu, i to preko neprijatelja roda ljudskoga, đavola. Znaci toga su jačanje takozvanih liberalnih struja, pokretanje razgovorâ o neophodnosti izmene crkvenog Ustava, i to tako da navodno bude blaži, o prelasku na novi kalendar, o prevodu bogoslužbenih knjiga na savremeni jezik. Sledeća faza je poricanje značaja institucije monaštva u Crkvi i pokušaj uvođenja oženjenog episkopata. Sve to zajedno i jeste ono što se danas u Pravoslavlju obično naziva modernizmom, ali u najnegativnijem značenju te reči. HRIŠĆANSTVO I MODERNIZAM – Arhimandrit Rafail Karelin Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

BIJEDNI LJUDI - Pripovijesti - Milan Budisavljević Zagreb 1899 štampano u Srpskoj štampariji Sadržina - NA BREZOVOJ POLJANI - HRISTOS SE RODI - BORIĆA SIROTE - NA CRNOM VRHU - SJENI - U NOĆI - JAKOV SKENDŽIĆ - U MEĆAVI - NA BOROVAČI - ZIMSKA PRIČA BUDISAVLJEVIĆ, Milan, pisac i prevodilac (Vrelo kod Korenice, danas Titove Korenice, 16. III 1874 — Sremski Karlovci, 21. II 1928). Brat Budislava, novinara i saborskog zastupnika. Osnovnu školu učio u Vrhovinama, gimnaziju u Gospiću i Sremskim Karlovcima (1886–94), klasičnu filologiju u Zagrebu (1894–99). Za studija služio je kao pomoćni učitelj u zagrebačkoj donjogradskoj gimnaziji, potom je gimnazijski profesor u Karlovcu (1899/1900) i Gospiću (1900–03) te upravitelj Bogoslovnog konvikta u Sremskim Karlovcima (1903–28). Bio je urednik Brankova kola (1905–11), član književnog odjela Matice srpske i književnog društva u Beogradu. Kao član Srpske samostalne stranke bio je izabran u Srpski crkveni sabor. — Pisao je pripovijetke, većinom iz narodnog života u Gornjoj krajini, radove o filološkim pitanjima, rasprave o L. Kostiću, J. Palmotiću, Ilijadi u ogledalu srpskih narodnih pjesama te prikaze djela pojedinih pisaca (A. Aškerc, Z. J. Jovanović, K. Š. Đalski, F. Prešeren, M. Car, M. Begović, V. Ilić, I. Vojnović). Od 1892. do 1925. objavljivao je u publikacijama Vijenac, Život, Bosanska vila, Brankovo kolo, Nada, Letopis Matice srpske, Školski vjesnik, Kolo, Kalendar Matice srpske, Srpsko kolo (kalendar), Hrvatska njiva, Reč i dr. Zastupan je u zbirci Noviji srpski pripovjedači (Zagreb 1907). Dijelove nedovršene tragedije Momir i Grozdana objavio je u Glasniku Narodnoga veća (1918). S grčkog je preveo u stihovima Euripidovu Medeju (Zemun 1920); u Brankovu kolu (1899) objavio je Murkov prijevod Gete i srpska narodna poezija. Pripovijetke su mu prevođene na madžarski, njemački, slovački i ruski. Kritičari su isticali da je bio dobar analitičar i psiholog, ali kadikad melodramatik te podložan Turgenjevljevim utjecajima. DJELA: Bijedni ljudi, pripovijetke. Zagreb 1899. — Priče. Nova zbirka »Bijednih ljudi«. Mostar 1902. — Tmurni dnevi, pripovijetke. Mostar 1905. BIJEDNI LJUDI - Pripovijesti Milana Budisavljevića 1899 LIT.: Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Nada, 5(1899) 8, str. 126–127. — I. Lorković: Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Brankovo kolo, 5(1899) 44, str. 1404–1408; 45, str. 1440–1442; 46, str. 1467–1472; 47, str. 1502–1506; 48, str. 1520–1533. — M. Savić (M. S-ć): Bijedni ljudi. Letopis Matice srpske, 1899, CXCVIII/2, str. 155–156. — J. Skerlić: Bijedni ljudi, pripovijesti Milana Budisavljevića. Delo, 6(1899) XXII/6, str. 481–484. — M. Nikolić (mn): Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Život, 1900, I/3, str. 101–103. — P. Skok (Mikov): Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Svjetlo, 15(1900) 16, str. 3. — M. Car: Milan Budisavljević, Tmurni dnevi. Letopis Matice srpske, 1906, CCXXXVIII/4, str. 89–95. — B. Vodnik: Milan Budisavljević, Tmurni dnevi. Savremenik, 1(1906) I/5, str. 388. — J. Živojnović: (J. Ž.): Noviji srpski pripovedači. Letopis Matice srpske, 84(1908) CCXLVII/1, str. 94–96. — A. Sovrè: Evripides, Medeja. Sa grčkog prev. M. Budisavljević. Ljubljanski zvon, 40(1920) 12, str. 763–764. — (Nekrolozi): Reč, 5(1928) 1170, str. 4; Riječ, 24(1928) 44, str. 1; Srpsko kolo, 25(1928) 9, str. 4. — Gl. M.: Milan Budisavljević. Letopis Matice srpske, 102(1928) CCCXVI/2, str. 264–266. — Ž. S. Kalinić: Milan Budisavljević. Glasnik Profesorskog društva, 8(1928) 3, str. 188–192. — M. Leskovac: Jedno pismo Antuna Gustava Matoša Milanu Budisavljeviću. Letopis Matice srpske, 110(1936) CCCXLVI/1, str. 95–97. — S. Georgijević: Lika u našoj književnosti i kulturi. Glasnik Jugoslavenskog profesorskog društva, 19(1938–39) 10, str. 740–746. — K. Petrović: Istorija Srpske pravoslavne velike gimnazije karlovačke. Novi Sad 1951; 315–317. — S. Korać: Pregled književnog rada Srba u Hrvatskoj. Zagreb 1987. L. 1 POL. BELA. 4.

Sadržaj: PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimir Dimitrijević Na pragu 21. veka, Pravoslavlje se suočava sa mnogobrojnim izazovima. Ova knjiga PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimira Dimitrijevića pokušava da, na osnovu Svetog predanja Crkve, odgovori na neka pitanja koje ti izazovi postavljaju. Kakva je veza izmežu posta, ispovesti i Svetog pričešća? – Kakav je odnos Crkve prema državi? – Šta Sveti Oci kažu o službi vladara? – Kakav je odnos vremena i večnosti? – Zašto je bitan pravoslavni kalendar? – Kome je bila bitna promena kalendara? – Starokalendarci u Srbiji – da ili ne? – Vatikan i Srbi – kako dalje? – Ko je papa Benedikt XVI? Na ova i mnoga druga pitanja odgovor ćete naći u ovoj knjizi… Vladimir Dimitrijević je rođen 1969. u Čačku, gde je završio Osnovnu školu i Gimnaziju. Diplomirao je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog Fakulteta u Beogradu. Od 1991. godine aktivno je uključen u rad Pravoslavne misionarske škole pri Hramu Sveti Aleksandar Nevski i Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije Beogradsko — karlovačke, kao organizator predavanja i misionarskog rada. Profesor je srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Čačku. Održao je preko sto predavanja na temu destruktivnih verskih sekti, a odlukom episkopa žičkog Stefana od novembra 1994. godine radio je kao veroučitelj u Čačku, pri hramu Vaznesenja Gospodnjeg, odakle je 13. februara 2008. godine smenjen usmenim saopštenjem, bez ikakvog obrazloženja. Za svoj rad dobio je mnogobrojna priznanja i od svetovne i od crkvenih vlasti. PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimir Dimitrijević Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

U dobrom stanju! USPOMENE VOJEVANJA ZA NARODNO OSLOBOĐENJE 1876 SA 32 SLIKE ARSA PAJEVIĆ REPRINT IZDANJE NOVI SAD GRADSKA BIBLIOTEKA GIMNAZIJA J. J. ZMAJ 2001 STRANA 481 TVRDI POVEZ ILUSTROVANO Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

IZ CRNE GORE I HERCEGOVINE - Arsa Pajević Prema knjizi iz 1891 Iz Crne Gore i Hercegovine : Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje 1876. : Arsa Pajević Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje sa 32 slike 548 str STANJE KAO NOVO L. 1/2 Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

Iz recenzije: „Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti. O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga ’’Crvene reke’’ proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti. Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom ’’Crvene reke’’ Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik ’’Crna zvezda Srba’’: ’’Hercegovačka rapsodija’’, ’’Princip’’, ’’Ne ubijajte glasnika’’, ’’Hristova knjiga kosovska’’, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda. Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu ’’Crvene reke’’, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent. Anđelko Anušić

Autor: Radovan Ždrale„Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti.O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” >Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga Crvene reke proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti.Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom Crvene reke Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik Crna zvezda Srba: Hercegovačka rapsodija, Princip, Ne ubijajte glasnika, Hristova knjiga kosovska, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda.Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu Crvene reke, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent.Anđelko Anušić

Opis proizvoda „Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti. O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” >Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga Crvene reke proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti.Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom Crvene reke Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik Crna zvezda Srba: Hercegovačka rapsodija, Princip, Ne ubijajte glasnika, Hristova knjiga kosovska, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda.Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu Crvene reke, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent.Anđelko Anušić

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.7/10

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.7/10

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Sergej Jesenjin Lirika 1924 - 1925Tvrdi povezIzdavač RadСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Sergej Jesenjin Lirika 1924 - 1925Tvrdi povezIzdavač RadСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Sadržaj: PROROK MILOŠ MILOJEVIĆ – Dragoljub Drago Mirković Knjiga akademika Dragoljuba Draga Mirkovića, Prorok – Miloš Milojević, „uznemirila je duhove“. I pokrenula staro – nova pitanja o istoriji Srba, njihovom poreklu, identitetu. Zašto je predat zaboravu Miloš Milojević (1840-1897), veliki srpski filozof, književnik, pesnik, ratnik, poliglota i rodoljub. A njegovo delo odavno skrajnuto, predmet je izučavanja raznih autora. Miloš Milojević – Mačvanin, ratnik i heroj, teolog, istoričar, poliglota… bio je veliki nacionalni radnik, ustanik, učitelj i prosvetitelj, maštar i, nesumnjivo, veliki zanesenjak. Nije ni mogao biti drugačiji. Savremenik slavnih srpskih romantičara: Zmaja, Branka, Laze Kostića, Đure Jakšića, Njegoša, „pokolenja za pjesmu stvorenog“, istoriju svoga naroda, kao teolog i sin sveštenika, smeštao je u biblijske okvire i i poštovao biblijski kalendar i biblijske činjenice -poručujeje dr Ranković. Autor knjige, akademik Dragoljub Drago Mirković, podseća da je Milojević iza sebe ostavio istoriografsku zaostavštinu na oko 4500 stranica, od čega je, najveći deo, i dalje, na nepoznatom ili nedostupnom mestu, „što samo po sebi iskazuje nepravdu prema tom jedno od najzmanenitijih Srba 19 veka, koji je bio nosilac najviših državnih i crkvenih ordena, poliglota za najveće poštovanje, profesor, akademik SKANU, rodoljub, ratnik…“. Akademik Dragoljub Mirković iz zaborava otkriva delo Miloša Milojevića Bio je nosilac i Takovskog krsta petog, četvrtog, trećeg i drugog reda, Srebrne medalje za hrabrost, Zlatne medalje za revnosnu službu 1878. godine, Kraljevskog ordena Svetoga Save, Spomenice ratova 1876. i 1877-1878. godine, Medalje crvenog krsta, Kraljevskog ordena Belog orla, Ordena društva Svetoga Save i Ordena rumunskog krsta. – Ali, Milošu Milojeviću je bilo nemoguće zapušiti usta – priča Mirković. – Iako je posle ovih ratova krenula još veća hajka na njega, nastavlja da radi na svome delu. Krenuo je u najveći boj za srpsku istoriju, videvši da od vojske i posebno od politike Srbije nema ništa. Besplatno je delio brošure i knjige neoslobođenom srpskom narodu sa ciljem da ga ohrabri u borbi za očuvanje svog identiteta. PROROK MILOŠ MILOJEVIĆ – Dragoljub Drago Mirković Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Опис ПРЕДГОВОР Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, као носилац ауторских права блаженопочившег Патријарха Павла, у оквиру пројекта објављивања његових Сабраних дела, као други том првога кола објављује још једну књигу Патријархових беседа под називом: Живот по Јеванђељу – књига друга. Прва књига објављена је 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико недеља, светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имала је и Патријархова књига Велики Типик, која у оквиру овог кола објављена као шеста књига. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом, тако и озбиљност, савременост – боље свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира. Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којег су распоређене Патријархове беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку Великог Календара “Црква” објављена за време његовог патријаршког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинског оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блискми, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова, док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом треба прочитати Патријархово тумачење суботњег поста …

„Када су потомци старих Хуна кренули да освоје Панонску равницу, Срби и Јевреји нашли су се пред капијом смрти. О томе каква страдања су поднела ова два народа, казују ГАВРАН, СОВА и ОРАО, сведоци ових догађаја.” По разливеној форми, стилу и језику, драмској структури, атмосфери, натуралистичким сликама ужаса и грозе, семантичкој згуснутости – згрушалости, пространом контексту, жанровским укрштајима и зачудном поетичком и поетолошком регистру, књига Црвене реке производи вишеструку читалачку перцепцију, па се чита као еп, поема, риданица, јеремијада, Јовово нарицање, трагични спев, дневник, сага, миракул, легенда, романсирана повесница о историји као цикличном отелотворењу зла – а све то заогрнуто у баснолику бајку, бајковиту басну, међужанр, или поливалентни жанр о коме би истанчани тумачи књижевности имали шта да кажу. Како Зло дела у историји непрестано, без интерпункције, и не познаје календаре – ни световне ни црквене – отуда је и Ждралов рукопис без великих слова и интерпункцијских знакова.Јер граматика смрти поништава и не познаје/не признаје ни језичку, нити правописну норму. По свим овим одликама, ово Ждралово дело јединствено је у нашој књижевности. Транспонујући дојаве својих Гласника у једном страшном времену, кад су „пороту за смртне пресуде над Србима и Жидовима чинили суседи”, писац наводи, на многим местима, имена и презимена жртава, њихова занимања, као и имена и презимена џелата. Деца, међу којима је било и беба – посебна су непреболна прича овог погрома. По занимању и професији жртва, види се да су сви изреда били обични радни цивили посвећени своме послу, Божја створења која су своју плату мукотрпно зарађивала властитим рукама, спремни и да помогну, кад год је то устребало, и својим суседима Маџарима. Али та хуманост – другим речима, тај „вишак хуманости”, као да им је додатно урачунат у њихов виртуелни грех, који им је уцепљен пореклом и вером. Књигом Црвене реке Радован Ждрале је крунисао свој петотомник Црна звезда Срба: Херцеговачка рапсодија, Принцип, Не убијајте гласника, Христова књига косовска, о вишевековном геноцидном затирању српског народа. Зло, геноцидно по замисли, кодирано као рација, сада је и уметнички транспоновано у роману Црвене реке, и тако ушло у књижевни архивариј страдалништва српског народа. Дубоко верујемо, ипак, у моћ оне латинске поруке: scripta manent. Анђелко Анушић Наслов: Црвене реке Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 363 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14 × 21 cm Година издања: 2021 ИСБН: 978-86-515-1753-5

Звали су их „трећом армијом“. Наиме, поред оне две на Солунском фронту, постојала је и „трећа армија“, она која је уместо пушке, ратовала с пером у руци. Чинили су је знаменити Срби у вечним медијским биткама бранећи интересе и достојанство свог народа, борећи се за часно место и улогу своје државе и народа. Деловали су непосредно, на правом месту и у право време када је било најтеже, а према платформи која нам је остала још од Светог Саве… ... о епископима СПЦ Ристо Грђић "Тежећи да се високо поставе изнад свештенства и верних, и сву власт узму у своје руке, они својим поступцима стварају расуло у Цркви и разочарање међу вернима, што ће сигурно имати рђавих последица на душу нашег народа, у најширем смислу." Покојни професор Ристо Грђић, био је дугогодишњи члан Патријаршијског Управног Одбора СПЦ, а његове успомене у приложеном тексту везане су за период такозваног "америчког раскола". Ево његовог генералног резимеа о епископима Српске Православне Цркве: "Увек ми је било жао што међу нашим архијерејима нема слоге. Увек су подељени на котерије, увек се оговарају, а већ против Патријарха, па било кога, увек су скоро сви. Српска неслога потиче од Косова, а и пре њега, Срби, па ма где били, међусобно се гложе. Ето, шта се сад догађа међу Србима у Америци? Друга им је карактеристика што су аутократи: Теже да сву власт држе у својим рукама. Свештенство има да слуша, а народ да помаже ако хоће. У Цркви нема нико права осим њих. Нарочито љубоморно чувају врхунска црквена тела од утицаја лаика на њих. По Уставу Српске православне цркве, у свим црквеним самоуправним установама, од црквене општине па до Патријаршијског савета, лаички елеменат има превагу. Они су постепено ту самоуправу укинули. Патријаршијски савет је укинут и његове функције пренете на Архијерејски сабор, дакле на владике. Патријаршијски управни одбор је сенка самога себе. Сазову га једном годишње и за неколико сати сврше сав посао с њим. Епархијски савети и црквене општине, уместо да се развијају, све више кржљају. Скоро смешно изгледа колико наше владике имају нестварну слику о својој моћи, а не примећују колико су мали на делу и кад треба бити одлучан у ком питању. Ниједно од крупних црквених питања која су данас на дневном реду, у свету и у земљи, није код нас пречишћено, па скоро ни продискутовано. Ни питање односа међу хришћанским црквама, ни питање положаја Цркве у нашем друштву, ни питање њеног будућег издржавања, ни питање календара, ни многа друга питања. Све се решава „ад хок", на брзину, за данас. Делегације које иду на страну немају никаквих инструкција, јер унапред ништа није одређено. Тако се могло десити да једна наша делегација са Родоса телефоном тражи инструкције, а делегација у Америци да онако грдно погреши. „Иди мудро, не погини лудо", то им се обично каже при поласку. Сабори се забављају неважним питањима, а крупне ствари остају по страни. Сталних одбора који би се перманентно бавили извесним питањима, ми немамо. Наше законодавство је сасвим застарело и изгубило снагу, а нико се не стара да се изврши његова ревизија или бар озаконе неке допуне. То све не значи да ми немамо добрих архијереја. Имамо и те како добрих, али прилике их спутавају. Још увек сам везан за Цркву, која преживљава тешку кризу. Наше владике, у већини, живе у средњем веку. Уместо да нешто раде како би се наша Црква снашла у овим временима, усавршила своје јединство и учврстила своје везе са верним, они се изживљавају (част изузетцима) у некој аутократији и деспотији. Тежећи да се високо поставе изнад свештенства и верних, и сву власт узму у своје руке, они својим поступцима стварају расуло у Цркви и разочарање међу верним, што ће сигурно имати рђавих последица на душу нашег народа, у најширем смислу." Наслов: Успомене Издавач: Филип Вишњић Страна: 443 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17,5 x 24 cm Година издања: 2015 ИСБН:

ПРЕДГОВОР Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке, као носилац ауторских права блаженопочившег Патријарха Павла, у оквиру пројекта објављивања његових Сабрана дела, као други том првога кола објављује још једну књигу Патријархових беседа под називом: Живот по Јеванђељу - књига друга. Прва књига објављена је 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико недеља, светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имала је и Патријархова књига Велики Типик, која је у оквиру овога кола објављена као шеста књига. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом, тако и озбиљност, савременост - боље свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира. Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којих су распоређене Патријархове Беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку сваког Великог Календара "Црква" објављена за време његовог патријарашког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинскога оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блиским, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова, док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом, треба прочитати Патријархово тумачење суботњега поста. То је још један у низу примера, данас посебно актуелан и важан, који показује трезвеност овог великог богослова који је заиста стекао благоразумност отачкога ума. Четврта обухвата Патријархова Слова на различитим скуповима у којима он говори о различитим темама, од политичких, преко црквених до интеррелигијских, показујући да има шта да каже у свакој прилици, озбиљно, дубоко и увек јеванђелски засновано и утемељено. Пета су његови говори на сахранама и парастосима обухваћени заједничким називом Заупокојена слова. Шесте су му Беседе на освећењима храмова, а седме пригодна Слова на значајним годишњицама. Осмо, завршно, поглавље ове књиге представљају беседе, речи, поздрави и отпоздрави са Патријархових Архипастирских путовања. У њима наш велики Архипастир благосиља, поучава, мири и охрабрује своју духовну децу од далеке Америке и Канаде па све до суседских нам земаља Мађарске и Бугарске. За теологију Патријарха Павла више пута је, с правом, речено да хармонични однос црквеног Предања и личног опита у искуству и изразу Свјатјејшега богослова и беседника представља њену централну карактеристику. Дубока лична уроњеност у свештене воде Предања оставила је снажан печат и на овој књизи. Патријархово благорасудно мишљење и словљење на разне теме живота Цркве и њене унутрашње и спољашње мисије је увек такво да оно у себи успешно резимира и сажима свештено предање Цркве и, слободно како од мртвог формализма тако и од површног човекоугађања, надахнуто указује на правилно поступање у оваквим ситуацијама. Патријархову пастирску реч увек краси благодатна усклађеност црквене акривије и икономије. Из сваког изговореног слова које и даље благовести са страница ове књиге просијава њему карактеристична озбиљност, потпуна верност и доследност црквеним правилима и прописима која, истовремено, никада не губи из вида конкретног човека кога сагледава очима пастирског расуђивања и очинске љубави. Овде ваља додати и Патријархову хвале вредну спремност да никада не бежи од појединих пастирских и духовних тема - ма како оне на први поглед незгодне могу да буду - нити да их почаствује тишином - што све показује једну од основних црта његове теологије: пастирску бригу за добробит словеснога стада. А без ње - теологије нема! Због свега реченог, ове дубоке беседе Свјатјејшег господина Павла за нас су драгоцене не само на плану сазнавања и разумевања феномена о којима говоре. Оне, такође, представљају својеврстан образац односно начин богословствовања који треба следити и усвајати. А то и јесте основни идеал сваке озбиљне теологије: повратак на отачки начин мишљења и постојања. Протојереј-ставрофор др Влаgимир Вукашиновић САДРЖАЈ Предговор, 5 НОВОГОДИШЊЕ ПОРУКЕ, 9 ПРАЗНИЧНА СЛОВА, 37 ПОСТ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ, 49 УВОДНА СЛОВА НА РАЗЛИЧИТИМ СКУПОВИМА, 59 ЗАУПОКОЈЕНА СЛОВА, 69 БЕСЕДЕ НА ОСВЕЋЕЊИМА ТЕМЕЉА И НОВИХ ХРАМОВА, 85 АРХИПАСТИРСКА ПУТОВАЊА, 113 Наслов: Сабрана дела Патријарха Павла, књига II: Живот по Јеванђељу: беседе Издавач: Издавачка фондација СПЦ Страна: 184 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: A5 Година издања: 2010 ИСБН: 978-86-84799-49-6