Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Horvat, Josip Наслов Ante Starčević : kulturno-povijesna slika / Josip Horvat Врста грађе књига Језик хрватски Година 1990 Издање [Pretisak izd. Antuna Velzeka iz 1940] Издавање и производња Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1990 Физички опис 388 str., [8] str. sa tablama : ilustr. ; 24 cm Збирка Hrvatske povijesnice ISBN 86-401-0046-2 Напомене Bibliografija: str. [391-393] Предметне одреднице Старчевић, Анте, 1823-1896 УДК 32:929 Старчевић Анте Старчевић С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Анте Старчевић Ante Starčević portrait.jpg Анте Старчевић Биографија Датум рођења 23. мај 1823. Место рођења Житник  Аустријско царство Датум смрти 28. фебруар 1896. (72 год.) Место смрти Загреб  Аустроугарска Религија католик Универзитет Универзитет у Печују Политичка партија Странка права Анте Старчевић (Житник[1], 23. мај 1823 — Шестина, Загреб 28. фебруар 1896) је био хрватски политичар, провинцијални књижевник и публициста и, заједно са Еугеном Кватерником, оснивач Странке права утемељена на идеологији хрватског државног права.[2][3] Још за живота назван је - као политички лидер и главни идеолог хрватског национализма - Оцем Домовине.[2] У исто време, Старчевић представља контроверзну личност због својих антисемитских и антисрпских ставова.[4][5][6] Дио његових ставова и радова послужио је као идеолошка основа Усташког покрета.[7] Садржај 1 Биографија 2 Политички рад 2.1 Између расизма и либерализма 2.2 Ставови о Србима 2.3 Старчевић и усташтво 3 Старчевић и језик 4 Види још 5 Референце 6 Литература 7 Спољашње везе Биографија Рођен 1823. године у Житнику поред Госпића, од родитеља Срба. Мајка удовица Милица Чорак, рођена Богдан, из Широке Куле, примила је католицизам пре удаје за првог мужа.[8] Отац Јаков Старчевић, био је граничар из Пазаришта,[9] села покатоличених Срба [10], потомак херцеговачких Старчевића.[11] Образован је прво у немачкој пучкој школи у личком Кланцу.[12] Потом га образује стриц, Шиме Старчевић писац Тада Шиме узе Анту к себи у Баг. Било му је 13 година. Ту га приправи за прва два разреда гимназије [13] По другом извору, за прва два разреда гимназије спремао га је (учио латинском и немачком језику) католички жупник Јосип Влатковић у Смиљану.[14] Године 1839. полази на трећи разред гимназије у Госпићу, где му је стриц био професор: другови и професори дивили су се бистрини и брзом схваћању младог Ликоте, којег су за шалу 'Влахом' називали[13]. Остала четири разреда гимназије и два виша разреда, тзв. филозофију завршио је у Загребу. Учествовао је као кршни гимназијалац будући "ватрен Илир", на крвавим демонстрацијама у Загребу, одржаним на Марковом тргу 27. јула 1845. године. У јесен 1845. године након завршене више гимназије у Загребу и одлази у сјемениште у Сењ, а одатле га бискуп Ожеговић шаље у Пешту, на студије теологије[2]. Године 1846. добија титулу почасног доктора филозофије [15] у Пешти. Вратио се с пролећа 1848. године кући, па у Сењ, да би наставио школовање. Када је требало да се на крају "зареди", одлучује да се не посвети свештеничком позиву[2]. Затражио је професуру филозофије и опште историје на Правословној академији у Загребу. Након неуспеха ушао је у адвокатску канцеларију др Лавослава Шрама, где остаје до 1861. године.[16] Године 1851. конкурисао је безуспешно за место професора математике и на београдском Лицеју, пишући молбу на ћирилици и потписујући се као „доктор мудрословија“ (филозофије).[17] Београдски лицеј је међутим ангажовао Алексу Вукомановића на том месту. Фрустрирани професор Старчевић се због тога наоштрио против Срба, и само је чекао прилику да их нападне. Устао је тако 18. августа 1852. године да брани Људевита Гаја, од прозивања које је стигло из београдских "Србских новина".[18] На странама Гајевих "Народних новина" у Загребу, он полемише са како каже "тзв. Србима". Али ту не стаје, па ускоро, 21. септембра Старчевић показује своје још веће огорчење, када на страницама поменутих "Народних новина" исписује нови оштар: "Одговор Србскоме дневнику и београдским новинама". Искористио је он одсуство уредника Гаја, да изнесе своје шовинистичке ставове, до тада не виђене у јавности, у односу између два народа. Анте се у чланку окомио на српско име и српски језик, негирајући и омаловажавајући их, уз помоћ књиге византијског цара Порфирогенита. Увредљив текст преноси на својим странама "Србски дневник" 24. августа 1852. године[19] Реаговао је онда лично Људевит Гај, са својим извињењем и побијањем ставова Старчевићевих, жалећи због атака на братство Срба и Хрвата, које је он до тада 18 година мукотрпно градио.[20] Старчевићу се супротставио, и то стихом и велики поборник слоге Срба и Хрвата, Јован Сундечић објавивши спев под насловом: "Дру Анти Старчевићу уздарје за пренемио дар". Песникове прве речи су веома одјекнуле у јавности: Вукодлаче, Паклењаче![21] Излази Анте из канцеларије г. Шрама тек 1861. године, када је изабран за великог бележника Ријечке жупаније, али је 1862. године суспендован и као противник режима осуђен на месец дана затвора[2]. Исте године изабран је у Хрватски сабор као представник Ријеке[2]. За заступника у Хрватском сабору биће биран поново 1865, 1871, и од 1878. године до краја живота[2]. У Хрватском сабору је био заговорник хрватске независности одлучно се противећи било каквим везама Хрватске са Аустријом и Мађарском, градећи тако темеље за оснивање националистичке Странке права, коју је основао са Еугеном Кватерником[2]. На њеном челу је остао до своје смрти.[22] Године 1863. је затворен, а након изласка из затвора поново се запослио у Шрамовој канцеларији до октобра 1871. године[2]. Након Кватерниковог устанка у Раковици поновно је ухапшен, а Странка Права распуштена[2]. Седам година касније (1878) опет је изабран за заступника у Хрватском сабору, где је остао до своје смрти[2]. Поред политике бавио се и историјом, филологијом, књижевном критиком, филозофијом, писањем песама, драма и политичком сатиром.[23] Анте Старчевић је преминуо 28. фебруара 1896. године у Загребу у 73. години живота[2]. Сахрањен је, према властитој жељи, у цркви светог Марка у загребачким Шестинама, а споменик му је израдио октобра 1903. године Иван Рендић[2]. Политички рад Споменик Старчевићу на Старчевићевом тргу у Загребу Старчевић је у младости ватрено заступао идеје илирског препорода, али се у њега разочарао. Одбацивао је идеју тријализма, тј. могућност да се Аустријско царство преуреди тако да Хрватска буде равноправни партнер са Угарском и Аустријом у заједничкој држави заснованој на федеративној основи. Старчевић и његове присталице су обзнанили програм стварање самосталне националне државе Хрватске. На темељу такве основне концепције, заједно с Еугеном Кватерником, формирао је Странку права, којој су у почетку претежно припадали интелектуалци.[24] Хрватско државно право које је заговарала Странка права је националистичка политичка концепција, која је представљала једно од главних начела хрватске националне политике од средине 19. векa (односно од Илирског покрета) до средине 20. века. Концепт „хрватског државног права“ базиран је на идеји да Хрвати као народ имају наводно „неотуђиво историјско право“ (на основу наводне "првостечености") да успоставе своју националну државу на свим територијама које су (по уверењима хрватских историчара и политичара) привремено биле под влашћу Хрватске у раном средњем веку, односно у време хрватских народних краљева (до 1102. године). Концепција „хрватског државног права“ је употребљавана као изговор којим би се оправдало стварање Велике Хрватске. Најрадикалнија концепција „хрватског државног права“ је заступана од стране Анте Старчевића (оснивача Странке права), а обухватала је све територије од Алпа до Тимока заједно са северном Албанијом.[25] Не обазирући се ни на историјске и политичке чињенице, Старчевић и његови праваши су тврдили да постоје само два јужнославенска народа, Бугари и Хрвати. По Старчевићу Хрватска је обухватала подручје од Алпа на северу, до Македоније и Бугарске на југу. Словенце је називао Алпским Хрватима, а Србе је прогласио Хрватима.[26][27] Праваши су као свој циљ поставили стварање Велике Хрватске и ослобођење Хрватске и Босне и Херцеговине од вишевековне аустријске и турске владавине.[28] Старчевићев саборац Еуген Кватерник је 1871. подигао Раковички устанак усмерен против Хрватско-угарске нагодбе и генерално Аустроугарске. Због издаје у властитим редовима и неучествовања већине руководства Странке права и Анте Старчевића, устанак је угушен. Погинули су вође буне Еуген Кватерник, Анте Ракијаш и Вјекослав Бах, а командант побуњене војске Раде Цујић успео је преко Босне пребећи у Србију. Неуспех раковичке буне врло неповољно одразио на тадашње стање у Хрватској и на Странку права и главна улога Русије у решавању Источног питања су сугерисали Старчевићу и његове правашима да све више да очекују помоћ од Русије.[29] Истовремено се у Странци права почиње постепено мењати и дотадашњи негативни став према Србима те омекшавати одбојност према југословенској идеји.[28][30] Старчевић је био ипресиониран успесима антихабзбуршке опозиције у Србији оличене у Народној радикалној странци Николе Пашића. Иако је и даље Србе сматрао делом хрватске нације, био је вољан на уступке, надајући се да ће и српске странке у Хрватској-Славонији и Далмацији пратити радикалску политику, и заједно са својом странком и Русијом срушити власт Хабзбурга.[29] Међутим, таква очекивања се нису десила за време Старчевићевог живота јер су и Русија и радикали уздржавали од сукоба са Аустроугарском, а и Куен-Хедерваријева политика је учврснула удаљавање Хрвата и Срба.[31] У то време дуализам у Аустроугарској је запао у кризу, јер су и аустријски и угарски део државе сматрали да су Аустро-угарском нагодбом лошије прошли од оног другог. Нове размирице Беча и Пеште су зближили Штросмајерове и Старчевићеве следбенике. Старчевић је већ био стар и болестан и није активно учествовао у раду странке. У странци се развио став да је могућ договор са Бечом о решавању хрват

Издавачки подухват куће СЕУИЛ, петотомно дело Историја приватног живота (први том: Од римског царства до године хиљадите; други том: Од феудалне Европе до ренесансе; трећи том: Од ренесансе до века просвећености; четврти том: Од Француске револуције до Првог светског рата; пети том: Од Првог светског рата до наших дана), представља догађај у савременој историографији. Први пут је учињен напор да се током двадесет векова историје човечанства прати приватни живот. Студија о приватном није замишљена само као контраст званичном и јавном; она се не може свести ни на индивидуално, интимно или тајно, већ обухвата и уједињује кроз специфичан кадар посматрања све ове сфере живљења, покрећући најразличитије теме, попут студија о детињству, животу породице или смрти. Како сами аутори Историје приватног живота истичу, ова књига је једна врста авантуре, посебно за оне за које је историја путовање у друго, неопходан путоказ да изађемо из себе самих, схваћен као још једна од могућности трагања за будућношћу. Полазећи од обала Средоземља у доба Римског царства, ово грандиозно истраживање обухвата историју Европе и англосаксонског света све до наших дана, посматрајући унутрашњи свет мушкараца и жена, њихове мисли, осећања, њихова тела, ставове и навике, кодове према којима су се односили према животу, њихове трагове и знакове, састављајући на тај начин "приватне слике". Највећа имена "нове историје" заједно са плејадом сјајних младих стручњака, кроз два миленијума историје осликали су ове кадрове "приватног", посматрајући их онако како се пред нама помаљају из прошлости: исписане на пергаментима, утиснуте у камење, сачуване кроз предмете свакодневног живота, моду, снове, маргиналне белешке на књигама. Подстакнута преводом вишетомне Историје приватног живота издавачка кућа ЦЛИО је одлучила да окупи тим наших најбољих стручњака - историчара, етнолога, археолога, историчара уметности и књижевности - и да реализује пројекат историје приватног живота на нашим просторима. Историја "приватног" у периоду од досељавања Словена на Балкан све до наших дана, тема је изложбе о историји приватног живота на тлу Србије која треба да буде реализована као истраживачки пројекат у сарадњи са Народним музејом Србије. О АУТОРИМА Подухват исписивања и представљања историје приватног живота покренуо је француски историчар Филип Аријес 1981. године на скупу у Сенанку, у сарадњи са бројном екипом стручњака. Након његове смрти започети посао је наставио Жорж Диби, чије се целокупно дело убраја међу најбогатије и најпровокативније у савременој историографији. Наслов: Историја приватног живота II: Од феудалне Европе до ренесансе Издавач: Clio Страна: 573 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14,5 x 21 cm Година издања: 2001 ИСБН: 86-7102-011-8

OPIS Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti. Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budućnošću. Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način "privatne slike". Najveća imena "nove istorije" zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove "privatnog", posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama. Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka - istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti - i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija "privatnog" u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana, tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije. O AUTORIMA Poduhvat ispisivanja i predstavljanja istorije privatnog života pokrenuo je francuski istoričar Filip Arijes 1981. godine na skupu u Senanku, u saradnji sa brojnom ekipom stručnjaka. Nakon njegove smrti započeti posao je nastavio Žorž Dibi, čije se celokupno delo ubraja među najbogatije i najprovokativnije u savremenoj istoriografiji. Naslov: Istorija privatnog života IV Izdavač: Clio Strana: 539 (cb) Povez: tvrdi Pismo: Format: 14,5 x 21 cm Godina izdanja: 2003 ISBN: 86-7102-092-4

Kapitalno delo (sa fotografijama u boji) obrađuje celokupnu svetsku istoriju estetike knjige, od prvog pisma do današnjih dana. "Neka sramno umre onaj ko ne voli knjigu i ko ne veruje." (iz jedne francuske rukopisne knjige iz IX veka) "Za mene je knjige čudo", veli veliki ruski pisac Maksim Gori: "U njoj je zaključana duša onoga ko je napisao; kada otvorim knjiu ja oslobađam dušu i ona govori zajedno sa mnom". O autoru Dr Dragutin Furunović rođen je 4. oktobra 1935. godine u Nišu. Svoje rano detinjstvo i svoju nemirnu mladost proveo je u Gornjoj Toplici kod Niša gde su mu roditelji bili zaposleni. Posle završene Učiteljske škole u Aleksincu (1953) te Više pedagoške škole u Nišu (1955), diplomirao je 1957. godine na Filozofskom fakultetu u Skoplju na grupi za istoriju književnosti jugoslovenskih naroda. U Beogradu je završio postdiplomske studije (1973) a potom na istom, Filološkom fakultetu odbranio doktorsku disertaciju ("Književno delo Gustava Krkleca") 1984. godine. Studirao je na Visokoj školi političkih nauka. Od 1961. godine radi kao profesor u Grafičkoj školi u Beogradu, a jedno vreme bio je rukovodilac Grafičke tehničke škole (1971-1975) i direktor Grafičke škole (1991-1993). Na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu predavao je Kulturu govora. Piše književne kritike, eseje, fejtone, recenziju i prikaze, a bavi se proučavanjem i osvetljavanjem baštine tipografa sveta i naše zemlje. Dosad je objavio veći broj članaka, prikaza, eseja, kritika, feljtona i dr. u "Politici", "Borbi", "Večernjim novostima", "Frontu", "Vojnoistorijskom glasniku", te u "Raskovniku", "Mostovima", "Vencu", "Obeležjima", "Književnosti", u "Grafičkom radu", "Štampi i papiru", "Školskom grafičaru", "Grafoimpleksu", "Jedinstvu", "Beogradskom školstvu" i drugde. Napisao je dva udžbenika za polaznike V stepena grafičke struke za predmet "Kultura štampe" koji je on osmislio. U Grafičkoj školi je dugi niz godina uređivao "Školski grafičar", a potom, u istoj školi, pokrenuo ediciju "Mala školska biblioteka" u kojoj je dosad izišlo desetak knjiga. Sve te knjige on je uredio i za iste napisao nadahnute predgovore. Godine 1986. objavio je književno-kritičku monografiju "Ceste Gustava Krkleca", a od 1991. delo "Književna kritika o pesniku Gustavu Krklecu" i "Prepiska Gustava Krkleca". U pripremi za štampu su sledeća njegova dela: "Književno delo Gustava Krkleca", "Tipografska čitanka", Istorija i estetika knjige", "Tipografski velikani" i još neka druga Naslov: Istorija estetike knjige I-IV Strana: 3017 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: cm ISBN:

U romanu Lica i kategorije radnja je vremenski smeštena u devedesete godine prošlog veka, ali to nije tema romana niti nešto što bitno utiče na njegovu strukturu i sadržaj. Devedesete godine ponajpre su kostim za scenu na koju su postavljena zbivanja. U učamalost jednog beogradskog naselja dva događaja najpre unose živost, a zatim i bitno menjaju život nekolicine ljudi. Imamo jednog povratnika, čoveka koji je dve decenije ranije živeo u tom naselju, i dve sestre studentkinje, koje se useljavaju u novizgrađenu zgradu. Slavoljub Kvas, povratnik, veoma je imućan čovek. On pomoću novca pokušava da reši svoj čudovišni problem, zaostao još iz vremena kad je živeo tu i nije bio bogat. Kvas daje zadatke nekolicini stanovnika naselja, potplaćuje ih da te zadatke ispune, a njegovi zahtevi u najmanju ruku su neuobičajeni. Nadalje, pravi motivi njegovog delovanja otkrivaju se tek na kraju. Struktura romana je takva da i likovi i čitaoci veruju da Kvas sve čini iz drugog, mnogo razumljivijeg razloga. Priča je ispričana u nagoveštajima, koji stvaraju intrigu i vuku čitaoca napred. Motivacija delovanja junaka u početku se zasniva na psihološkim zakonitostima ili osobenostima likova, na interesima i ćudima, i iz toga proizlaze zbivanja. Likovi imaju slobodu, ali tu slobodu zloupotrebljavaju i gube je kada prekorače određene granice. Tada događajima počinje da upravlja usud, pa junaci više ništa ne mogu da promene – iako se neki svojski trude. Drugim rečima, dramatika se najpre zasniva na sukobu karaktera, ali to ne važi i za zaplet, koji nije klasičan, budući da se događaji odvijaju po fatalističkom principu „više sile”. To je pad na paganski nivo egzistencije. Zato na scenu stupaju likovi iz „mračne fantastike”. Oni imaju svoj pogled na svet, a taj pogled, iako je čudan, odlikuje se određenim etičkim svojstvima. Ti opskurni namernici „dele sreću” prema svom viđenju likova i njihovih dela i nedela. Nije to univerzalna pravda, pravda i fatalizam ne idu zajedno, ali tragovi jedne lestvice vrednosti ipak se mogu sklopiti u kako-tako razumljivu celinu. Zašto ovo nije slika čije konture odražavaju samo devedesete godine? Zato što je posredi jedna moguća perspektiva potrebna i našem vremenu. Ona nije obavezna, ali jeste moguća. Naše i buduće vreme nose određene konflikte čije je razrešavanje uporedivo sa onim što se dešava u romanu, koji bi se mogao čitati i kao alegoreza. Novac, tajna, ljubav i surovost jesu kategorije koje, kada se kao motivi pokretači na delanje suprotstave, često vode stradanju.

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

U očima ljudi se vidi ono što će videti, a ne ono što su videli. Tako je govorio: ono što će videti. T.D. Lemon Novečento, magični pijanista koji je nekoliko dana nakon rođenja donešen na brod Virdžinija i nikada se sa njega nije iskrcao. Plovio je od Evrope do Amerike i natrag ko zna koliko puta svirajući na svom klaviru neponovljivu muziku. „On možda nikada nije video svet. Ali već dvadeset sedam godina taj svet je prolazio kroz ovaj brod: i on ga je, već dvadeset sedam godina, na tom brodu, uhodio. I krao mu dušu“ – kaže Bariko opisujući svog jedinstvenog junaka. Njegova muzika bila je most između dva kopna, spajala je prostranstva mora i iskustva života putnika i pijaniste u mikro svetovima neponovljivo odsviranih akorda.Došao je sa novim vekom i putovao kroz prostor i vreme ne palubi broda koji je bio njegov život. Kada je prestala era parobroda i velikih putovanja rešio je da nestane u moru sa svim onim što je imalo prefiks „veliko“ i uzvišenošću svoje muzike i neponovljivošči svoje sudbine. Alesandro Bariko (Alessandro Baricco, 1958) nesporno je jedan od najoriginalnijih italijanskih pisaca. Pored proze koja je prevedena na više svetskih jezika on piše i filmske scenarije, eseje i kritike, režira i glumi u filmovima. Diplomirao je na konzervatorijumu na odseku za klavir. Njegova prva knjiga Zamkovi gneva donosi mu evropska priznanja a Svila – svetsku slavu, kao i romani i Pijanista i City. Napisao je jedanaest romana, tri knjige eseja i nekoliko scenarija za pozorište. Njegovi novinski članci objavljeni su pod nazivom Barnum, Barnum 2 i Next. Poigravanje žanrovima i stilom, originalni iskaz koji se menja u svakoj knjizi čine Barika jednim od najautentičnijih glasova svetske književnosti. On stalno istražuje i često njegovi junaci vlastitom sudbinom i književnom egzistencijom oblikuju poetiku i stilsku formu romana, on im stvara dovoljno prostora i imaginacije da se razviju u jedinstvenim proznim formama. Zato je svaki njegov roman originalno putovanje na koje pisac kreće zajedno sa svojim čitaocem.

Ova knjiga je jedinstveno i kapitalno delo, ne samo srpske i balkanske, već i svetske istoriografije o antičkom Balkanu. Prvobitno zamišljena kao sinteza naših znanja o srednjobalkanskim plemenima, ova knjiga je, zbog karaktera izvora koji su autoru stajali na raspolaganju morala dobiti izrazito istraživački karakter. Minuciozno filološki i istorijski pretresajući oskudnu izvornu građu i interpretirajući grčko-rimske izvore, autorka je nastojala da ne podlegne njihovom uticaju u ocenjivanju karaktera i značaja srednjobalkanskih naroda i da ne zaboravi da mi te narode vidimo očima kojima su ih videli njihovi kulturniji susedi. U nastojanju da sačuva i istakne što jače individualnost pojedinih plemena, ona je svakome posvetila poseban odeljak. Zajednički je obradila u zasebnim poglavljima, rukovodeći se, opet, kako stanjem izvora, tako i samim predmetom, političko uređenje, društveni i privredni život i običaje i verovanja ovih naroda. Na tom planu je najviše došla do izraza srodnost koju rađa život u istoj epohi, na istom tlu i pod istim uslovima. U tim poglavljima se najbolje vidi šta je vezivalo i šta razdvajalo srednjobalkanska plemena. Posebnu vrednost knjige predstavlja Zbornik izvora, u kome su u originalnom tekstu, na grčkom, odnosno latinskom, data sva mesta iz antičkih pisaca i s antičkih natpisa u kojima se pominju pet pomenutih naroda. Autorka je težila da ne samo obuhvati doista sve što je zabeleženo o ovim narodima, do najmanjih i najpovršnijih pomena, već i da tu građu rasporedi tako kako bi što bolje došla do izraza genetska veza između pojedinih podataka, pa u tom smislu Zbornik nije običan dodatak knjizi, već njen organski deo. Sakupivši tako na jednom mestu i kritički pretresavši iznova sve što je o srednjobalkanskim plemenima zapisano od antike do danas, autorka je zapazila mnoge stvari koje ne vidi oko neupućenog. Na kraju njenog dugog i mukotrpnog puta čini se da su likovi Tribala, Autarijata, Dardanaca, Skordiska, Meza i njihovih suseda postali mnogo jasniji nego što su bili dosada, mnogo opipljiviji i življi. “Dva osnovna elementa opredeljuju karakter srednjobalkanskog područja: njegov centralni položaj, koji ga čini sponom između grčko-makedonskog juga, ilirskog zapada i tračkog istoka, i velika transverzala koja ga, spajajući Podunavlje sa jugom Balkanskog poluostrva, preseca upravo po sredini. Po svom položaju srednjobalkansko područje moglo je postati kolevka jedinstvene etničko-kulturne zajednice, kao što je to bilo docnije u srednjem veku. Međutim, geografski uslovi deluju u raznim epohama različito u zavisnosti od ekonomskog razvitka. U ranoistorijsko i antičko doba konfiguracija terena i mreža vodenih puteva učinili su od srednjobalkanskog prostora koridor kojim su se spuštale seobe i kretali ratnički i pljačkaški pohodi. Prirodni putevi olakšavali su, naravno, i miroljubiv saobraćaj među narodima i njihovo mešanje. Međutim, pošto nije bilo uslova za obrazovanje države koja bi bila u stanju da zagospodari celom oblašću i da izvlači koristi od takve saobraćajnice kao što je bio put od Dunava ka Egejskom moru, plemena su se na srednjobalkanskom prostoru potiskivala, mešala su se sa starincima i preslojavala jedna preko drugih, tako da je, uprkos svom centralnom položaju, ovo uvek nemirno područje postalo u stvari granična sfera ilirskih i tračkih zemalja. Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi nisu činili jednu celinu ni u etničkom ni u političkom smislu. Zajednički su im bili samo geografska sredina u kojoj su živeli i privredni i istorijski uslovi pod kojima su se razvijali. Tribali su bili bliži Tračanima nego Ilirima, ilirski Dardanci su obuhvatali jake tračke elemente, a Skordisci su bili keltski došljaci. Međutim, njihove sudbine bile su tako isprepletene da se moraju proučiti zajedno. Autarijati upadaju u srednjobalkanski prostor dolazeći s ilirskog zapada i za kratko vreme njihova se istorija meša s istorijom ostalih tamošnjih naroda. Mezi, s druge strane, pripadaju tračkoj porodici naroda i uglavnom izlaze iz okvira srednjobalkanskog područja. Ali oni su bili u takvom teritorijalnom odnosu prema Tribalima da je teško povući granicu između njih. Njihovo uključivanje u istoriju srednjobalkanskih plemena bilo je utoliko nužnije što su oni dali ime provinciji koja je u rimsko doba obuhvatala najveći deo zemalja tih plemena. Blisko susedstvo, slični uslovi materijalnog života, savezi i neprijateljstva, zajednički pohodi i međusobne otimačine, najzad, ratovi protiv Makedonaca i Rimljana, povezali su sudbine Tribala, Dardanaca, Autarijata, Skordiska i Meza. Iako etnički raznorodni, oni su bili bliži jedni drugima nego narodima koji su ih okružavali. I njihov odnos prema grčko-makedonskom svetu bio je sličan: nasuprot južno-ilirskim plemenima i Peoncima, koji su vrlo rano osetili uticaje helenske kulture, srednjobalkanska plemena nisu podlegla privlačnosti više civilizacije i ostala su van dometa heleniziranja. Uzeta u celini, istorija srednjobalkanskih plemena obuhvata period od V do I veka pre n. e. Na istorijsku pozornicu ovi narodi ne stupaju istovremeno. Najranije ulaze u horizont Grka, već tokom V veka, Tribali, verovatno putem tračke obale. Sredinom IV veka ratovi Filipa II Makedonskog sa severnim susedima, Ilirima, Peoncima i Tračanima, dovode Tribale, a isto tako i Dardance, u neposredan dodir sa grčko-makedonskim svetom. Iz tog vremena potiču i naše najstarije vesti o Autarijatima, koji pred kraj IV veka ulaze u srednjobalkanski prostor. Za Tribale i Autarijate to je doba najvećeg uspona. Oba ta naroda gube politički značaj u vremenu posle Aleksandra Velikog, a Autarijati uskoro i sasvim nestaju. Keltska seoba početkom III veka izbacuje na površinu Dardance i dovodi u srednjobalkansku oblast Skordiske. U III i II veku ova plemena gospodare zemljama između Makedonije i Dunava. Utvrđivanje Rimljana u Makedoniji, sredinom II veka, i njihovo nadiranje na sever, tokom I, prekida slobodan razvitak srednjobalkanskih plemena. Tek početkom I veka, u vezi s rimskim osvajanjima, pojavljuju se u našim izvorima Mezi, za koje je već Homer znao. Njihova istorija traje najkraće.“ (Iz Uvoda)

Milka Žicina Devojka za sveTvrdi povezIzdavač NolitO autoruМилка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]БиографијаМилка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]Живот и рад између два ратаГодине 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]Послератни период и сукоб са КПЈПосле ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]Књижевни радМилка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.Објављена делаКајин пут (роман; Београд, 1934)Девојка за све (роман; Београд, 1940)Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)Друго имање (роман; Београд, 1961)Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)Село моје (роман; Београд, 1983)Све, све, све (роман; Загреб, 2002)Сама (роман; Београд, 2009)Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)9/6

Milka Žicina Devojka za sveTvrdi povezIzdavač NolitO autoruМилка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]БиографијаМилка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]Живот и рад између два ратаГодине 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]Послератни период и сукоб са КПЈПосле ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]Књижевни радМилка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.Објављена делаКајин пут (роман; Београд, 1934)Девојка за све (роман; Београд, 1940)Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)Друго имање (роман; Београд, 1961)Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)Село моје (роман; Београд, 1983)Све, све, све (роман; Загреб, 2002)Сама (роман; Београд, 2009)Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)9/6

Živko Jevtić Samosvesti postojanje prisnostTvrdi povezŽivko Jevtić, pesnik i književnik, rođen je 9.10.1898. u Bagrdanu od oca Jevtić Ljubomira i majke Jevtić Stanije. Odrastao je u seljačkoj i trgovačkoj porodici, koja je poslovala sa Bečom i Peštom, i koja mu je omogućila da završi jugoslovensku književnost na filozofskom fakultetu.Kao diplomirani student postavljen je za suplenta kruševačke gimnazije ministarskim ukazom od 4. marta 1923. god.Čudesni radni vek Živka Jevtića, prekidan odsustvima i otkazima koje je davao, trajao je do 1934. godine kada se povukao iz javnog života.Ali jedan vrstan intelektualac, jedan omiljeni profesor, i jedna pre svega nadarena književna duša je ostavio dubok trag u književnosti tog doba. Za vreme njegovog boravka u Kruševcu pokrenuto je nekoliko časopisa: `Đački glasnik`, `Krug`, `Ventiri`, pa iako nijedan od ovih časopisa nije potpisivao kao urednik, svi najozbiljniji tekstovi, prikazi, uvodnici, prilozi poezije bili su prilozi Živka Jevtića.Kruševac je ponekad postao pretesan za čoveka koji je u intelektualnom smislu nadrastao sredinu pa u dva navrata boravi u Parizu ― jednom ostaje godinu dana, a drugi put tri meseca.Iako do tada nije imao ni jednu objavljenu knjigu Živko Jevtić je ušao u čuvenu antologiju Sime Pandurovića objavljenoj 1926. godine. a koliko je vredela njegova poezija pokazuje i podatak da je u `Srpskom književnom glasniku` Živko bio zastupljen odmah iza Ive Andrića, a ispred veličina kakva je Desanka Maksimović, sa kojom je bio prijatelj i sa kojom je obavljao prepisku.Kada se govori o stvaralaštvu Živka Jevtića, ne treba olako preći preko fenomena zavičajnosti ― kaže dr Ratomir Baturan ― Morave, moravskog čoveka, te čudesne prirode, tog susreta vetrova, sudara klima ... čini se puna je mini poezija ovog pesnika. Vetar, grane ... to je najprisutniji motiv u njegovoj poeziji...`1963. godine je izašla knjiga `Reka ljudima govori` kao jedna metafora dijaloga sa rekom.Ne treba zaboraviti da je Živko Jevtić objavio knjigu `Pripovetke` 1938. a kao mesto izdanja upisan je Bagrdan. Ovo samo govori koliko je Živko voleo svoj zavičaj, svoj Bagrdan u koji se povukao u mir i spokoj porodičnog doma u kojemu je ostao do svoje smrti.Inače, svoju prvu zbirku pesama `Samosvesti` Živko je objavio u Kruševcu 1928. godine, a drugu `Postojanje` takođe u Kruševcu 1932. godine. Zajedno sa Brankom L. Lazarevićem, Dobrijem Dimitrijevićem, Vojislavom Jankovićem zastupljen je u zbirci `Lirika` koju su štampali isto u Kruševcu 1933. godine.Zajedničkim poduhvatom biblioteke u Kruševcu i Jagodini 1990. godine objavljena je zbirka koja je objedinila tri knjige: Samosvest, Postojanje i Prisnost. Predgovor ovom izdanju učinio je dr Radomir Baturan, jedan od istraživača Živkovog života i dela, koji je najviše i uložio truda u to.`Baturan je ubedljivo dokazao da delo Živka Jevtića zauzima visoko mesto u književnosti između dva svetska rata i da se uklapa u linije srpske metafizičke lirike od njenih početaka u srednjem veku do dana današnjeg. Stoga Baturanova reafirmacija Živka Jevtića predstavlja ne samo zakasnelo priznavanje kritičarske nepravde prema ovom tragičnom stvaraocu, nego i važno književno istorijsko otkriće i vrlo solidan doprinos istoriji srpske književnosti, rekao je mr Milan Radulović na promociji ove knjige u jagodinskoj biblioteci 1996. godine.O Živku Jevtiću može još mnogo toga da se kaže, o njemu je izlazio feljton `Živko Jevtić ili spirala tragizma` u Novom Putu, a potpisao ga je novinar i književnik Živorad Đorđević. O njemu su pisali Radomir Konstatinović, Milan Simić, Nikodije Spasić, Milan Nuikolić, književnik iz Kragujevca, inače rođeni Bagrdanac i mnogi drugi.Na kraju njegov pesnički sabrat Antonije Marinković kaže: `Njegova priča i započinje i završava se u Bagrdanu nadomak Jagodine i omeđena je godinama 1898 i 1980. Između je život koji je ovog čoveka nosio na razne strane vezujući ga čudnim nitima za dva grada: Kruševac i Pariz. Ovaj čovek je po rođenju Bagrdanac, po opredeljenju pesnik, po pesničkoj vokaciji metafizimar koji piše dušom bagrdanskog seljaka, bagrdanske šume, zvukova, vinograda, po obrazovanju profesor, po značaju književnog dela još uvek neistražen i nevalorizovan `svitac što se ritmički pali i gasi u noći`.Zdravko Sretenović Bagrdan3/23

Crni grad Radnja novog romana Borisa Akunjina Crni Grad odvija se u Bakuu – naftnoj prestonici ondašnjeg Ruskog carstva, velelepnom i strašanom gradu, gde se obrće ogromni kapitali, realizuju se poslednja dostinuća tehničke misli, nadmeću se vodeće svetske korporacije… Erast Petrovič Fandorin saznaje iz novina o atentatu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i dobija pismenu molbu vlade da smesta krene na Balkan, ne bi li svojim učešćem u pregovorima zadržao vatru svetskog konflikta u diplomatskim okvirima. I mi, čitaoci, ne sumnjamo – Fandorin bi ovaj zadatak obavio uspešno, ali… ,,Blagorodnom mužu samo se čini da ima izbor, izbora zapravo nikad nema.“ Leto 1914. godine – poslednji su dani Evrope i sveta kakve poznaje XIX vek. Na samom početku romana Fandorin, kao član komisije o Čehovljevom književnom nasledstvu. Razmišlja o smislu dramskog komada Višnjak. Od piščeve smrti je prošlo deset godina. Dakle, samo pre tri godine cela Rusija je sahranjiala Lava Tolstoja, pre dvadeset i tri u zajedničkom oduševljenju slušala govor Dostojevskog na otkrivanju Puškinovog spomenika u Moskvi, što je bila i poslednja godina u životu autora Braće Karamazovih … Ali pronicljivom čitaocu ostavljeno je sasvim malo vremena za ovakve asocijacije. Neumitne okolnosti teraju Erasta Petroviča da odmah otputuje iz Jalte, u Baku. Krajem devetnaestog veka bakuanska nafta činila je polovinu celokupne nafte, koja se vadila u svetu. Za kontrolu nad ovom naftom borili su se Nobeli, Rotšildi, Rokfeleri… Ruski kapital je imao 30-40% udela u celokupnoj količini izvađene nafte. Za pravo da gradi život u Bakuu prema svojim civilizacijskim tradicijama borili su se nosioci istočne i zapadne kulture, predstavnici svih verskih konfesija. Ovaj najbogatiji naftni kraj je za revolucionarni terorizam bio najslabija tačka Rusije, koja je mamila revolucionare svih vrsta. „Baš tu, šiklja najsnažnija novčana fontana, mlazevi biju na sve strane, samo da podmetneš kofu. A tu je još i nepresušni izvor revolucionarnih kadrova: Turci – usijane glave, Jermeni –živa vatra, borbeni proletarijat. Plus dosta značajan faktor – uhranjena i popustljiva policija. Najmanji nemir, bilo koja radnička demonstracija mogli bi lako ostaviti celu imperiju bez goriva“. Da spreći opasnost veliki detektiv stupa u borbu s lukavim i iskusnim neprijateljem, koji izgleda kao da ne može biti pobeđen. U Bakuu Fandorin susreće svoju suprugu. Njegov brak je na ivici raspada. Eliza Altairska-Luanten, junakinja romana Ceo svet je pozornica, uspela je „u međuvremenu“ da postane zvezda nemog filma. Zajedno s trupom glumaca pod rukovodstvom gospodina Simona (u kojem će čitalac prepoznati ljubavnika Smrti, jednog od najsimpatičnijih od Akunjinovih likova), sadašnja Klara Luna učestvuje u snimanju novog filma. To je ostrvce ruskog Srebrnog veka zagubljeno u Bakinskoj vrelini. U Bakuu Erasta Petroviča očekuje i ljubavna avantura. Njegova izabranica je emancipovana istočna žena, naftašica, koja ispod muslimanske burke krije vatreni temperamenat, posebnu ličnost i jak karakter. Kao i uvek kod Akunjina, neodoljivi krimi-siže nije jedino što nam nudi pisac. Pronicljivi čitalac pronaćiće u knjizi razmišljanje o dubinskim uzrocima istorijske tragedije, koja je zadesila Rusiju, početkom dvadesetog veka. Dinamičnu radnju na kratko zaustavljaju četiri ,,karamazovske“ besede Fandorinovog neprijatelja s Đavolom… One su kao zvuk prepukle strune u Čehovljevom Višnjaku, ili kao zvuk koraka komandanta u Puškinovom Don Guanu, podsećaju nas danas na približavanje tada neizbežnog. Čitalac, koji ne može da se odvoji od borbe Erasta Petroviča sa opasnim teroristom, stalno ima na umu: svet je na ivici totalnog rata. Kako je govorio Bulgakovljev Voland, ,,Anuška je već prosula ulje“… Na pragu je, dakle, ,,nekalendarski XX vek…“ Dva odlomka iz knjige Crni Grad Ispevši se na prevoj svoje pedesetogodišnjice, Fandorin je odlučio da otud ne pođe silaznom padinom, kao što to čine ljudi unapred pomireni s uvelošću koju nosi starenje, već da će nastaviti s usponom. Ko zna, može se ispostaviti da je najviša tačka života još pred njim. Pred svaku novu godinu postavljao je sebi dva nova zadatka za narednih dvanaest meseci: jedan za telo, drugi za duh. I tako se dogodilo da je u šestoj deceniji Erast Petrovič napredovao u samousavršavanju više nego tokom celog svog ranijeg bivstvovanja. Ponekad se i sam čudio koliko je novih mogućnosti – intelektualnih i fizičkih – otkrio u sebi za ovih osam godina. U pravu su mudraci što tvrde da većina ljudi resurse koje im je podario Bog, ili priroda, koristi tek neznatno – samo blago zagrebu gornji sloj, gotovo nikad ne dopirući do dubinskog, gde i jeste zapreteno glavno blago. Da bi se stiglo do toga blaga, valja ozbiljno poraditi, ali ti se napori višestruko isplate. U pedeset devetoj godini života Fandorin je bio u boljoj fizičkoj formi nego deset ili dvadeset godina ranije. Ljudsko telo, kao i duh, ako se pravilno razvija, ne stari, već stiče nove mogućnosti. Da se današnji Erast Petrovič u rvačkoj borbi uhvati ukoštac sa sobom tridesetogodišnjim, mladi Fandorin ne bi imao ni najmanje šanse. * * * U pomoć mu je, kao i obično, pritekla drevna mudrost. Pre mnogo vekova, još na začetku mišljenja i prvih predstava o ljudskim vrlinama, formulisana je verovatno najbolja maksima: „Blagorodni muž trpi poraz samo ako prestane da bude blagorodni muž.” Prikaži više

Stojan Novaković Istorija i tradicijaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.9/5

Opis Priča o Jozou Obi nije gotova. Šta je u romanu Nečovek laž, a šta istina? Gde se krije pisac? Ludino cveće pripoveda o Jozoovim danima provedenim u primorskom sanatorijumu i pruža odgovor na to pitanje. Kao mladić od oko 25 godina, važio je za poseban slučaj u pomenutoj ustanovi, gde se oporavljao nakon prvog pokušaja samoubistva, kao jedini preživeli od dvoje mladih, koje je policija izvukla iz mora. Dazai je, u stvari, 13 godina ranije (1935), pre Nečoveka, napisao još jedan kratak roman o svom, tada još nepoznatom, osetljivom i ženstvenom junaku. Dok u Nečoveku, pisac prodire u najmračnije uglove ljudske svesti, u ovoj noveli ismeva te iste emocije: ludosti i teškoće u mladosti, ljubav, samomržnju i depresiju. Zbirka Ludino cveće je ujedno i mračno i duhovito delo, i pravi je biser u majstorskom opusu Osamu Dazaija. Pored ovog kratkog romana, zbirka sadrži još šest pripovedaka savršno uklopljenih u celinu („Igračke”, „Bog laži”, „Lapot”, „Osam pogleda na Tokio”, „Novčanica”, „Čekićanje”) koje prate Dazaijev život od najranijih dana, pa sve do posleratnog perioda. „Dobro, dosta više. Nije lepo sebe zajebavati. To dolazi od slomljenog ponosa. Zabijam klin u svoje telo pre nego što iko drugi stigne da to uradi. To je kukavički. Moram postati iskreniji. Skromniji. Jozo Oba. U redu, smejte se. Mačka koja se pretvara da je lav. Ko me provali, provali me. Ima i boljih imena, ali nisu za mene. Šta, da se nazovem – ja? Pa zar vam nisam napisao roman na proleće gde se isto zovem ja?“ Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

PREDGOVOR Knjiga “Zbirka rešenih ispitnih zadataka iz Osnova elektrotehnike", čiji prvi deo čitalac ima pred sobom, sadrži zadatke i pitanja sa ispita i kolokvijuma iz predmeta Osnovi elektrotehnike koji su održani na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i u odeljenju ovoga fakulteta na Vojnotehničkoj akademiji u Žarkovu, u periodu od 1989. do 1997. godine. Ovaj, prvi, deo Zbirke obrađuje gradivo predviđeno za prvi semestar, iz Elektrostatike i Stalnih električnih struja. Drugi deo Zbirke, čiji se završetak očekuje uskoro, obuhvata Elektromagnetizam i Naizmenične struje, koji se obrađuju u drugom semestru. Zadaci i pitanja su, u Zbirci, sređeni po oblastima, a u okviru oblasti i prema redosledu izvođenja nastave. Većina zadataka je detaljno rešena, a zastupljena su i pitanja i zadaci kod kojih je naveden samo odgovor ili rezultat, kako bi čitalac time mogao da proveri svoje rešenje. I u ovoj Zbirci je realizovan koncept i način izvođenja nastave iz predmeta Osnovi elektrotehnike koji se na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu uspešno realizuje već četvrt veka. Metodički, Zbirka je u potpunosti usaglašena sa knjigama iz Osnova elektrotehnike navedenim u Literaturi na kraju ove knjige i sa njima čini celinu. Radi identifikacije odgovarajućeg ispitnog roka ili kolokvijuma, na kraju teksta svakog pitanja i zadatka data je šifra koja se sastoji od slova "P" za pitanje, slova "Z" za zadatak i po dve cifre za godinu, mesec i dan. Većinu pitanja i zadataka, obuhvaćenih Zbirkom sastavila su prva dva autora, a manji broj treći autor. Neke ideje, pitanja i zadaci potiču od akademika dr Branka Popovića, redovnog profesora, dr Hildegard Božilović, vanrednog profesora, mr Radmile Stojić, stručnog savetnika i mr Slavoljuba Markovića, asistenta, koji zajedno sa autorima izvode nastavni proces iz Osnova elektrotehnike na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, pa im se autori najsrdačnije zahvaljuju. Sistematizaciju i obradu pitanja i zadataka, kao i tehničku pripremu Zbirke, obavio je trećepotpisani autor. Autori se iskreno zahvaljuju mr Oliveri Notaroš i Miroslavu Đorđeviću, studentu saradniku pri predmetu Osnovi elektrotehnike, čija je pomoć bila dragocena pri izradi slika. Doajen naše struke akademik dr Jovan Surutka i dr Hildegard Božilović, vanredni profesor, su obavili recenziju rukopisa, na čemu im se autori najtoplije zahvaljuju. Autori će sa zahvalnošću primiti i pažljivo proučiti sve primedbe i sugestije, kako u vezi sa matorijom, tako i sa eventualnim greškama u tekstu, kako bi Zbirka ispunila svoju namenu - dalje poboljšanje nastave i olakšavanje sticanja znanja iz Osnova elektrotehnike. Autori U Beogradu, aprila 1997. godine SADRŽAJ 1. Elektrostatika, 1 2. Stalne električne struje, 71 Literatura, 159 Naslov: Zbirka rešenih ispitnih zadataka iz osnova elektrotehnike, prvi deo Izdavač: Akademska misao Strana: 158 (cb) Povez: meki Pismo: Format: B5 Godina izdanja: 2006 ISBN: 86-7466-270-6

Opis "Letopisi jedne knjižarke u Kairu - Nadija Vasif" Nadija Vasif pripada jednoj posebnoj grupi žena poniklih iz smene minulog i sadašnjeg veka: uspešnim poslovnim ženama Bliskog istoka koje su svoju viziju započele u mrtvilu diktatorskih režima, održale je u burnim godinama političkih previranja i obnove radikalnih verskih ideologija, te je ostvarile kao trajnu vrednost koja je sve to nadživela. Rođena 1974. godine u Kairu, Nadija Vasif je kao ćerka dobrostojećih roditelja imala tu sreću da pohađa najbolje strane škole i stekne obrazovanje ne baš svojstveno prosečnoj Egipćanki. „U dva Egipta koja su se međusobno nadmetala, naporedo su egzistirale dve suparničke stvarnosti“, piše ona. U jednoj stvarnosti su bile strane valute, imućne četvrti, škole na evropskim jezicima i knjige. U drugoj stvarnosti – zamišljenoj kao „jednakost za sve“ – tavorila su divlja naselja puna neškolovanih i siromašnih, pod budnim okom državnih monolita koji su nad svime time održavali vlast – i nisu preduzimali ništa. Svesna značaja kulture za život svake države, i takođe svesna da kultura njene zemlje zamire, Nadija Vasif se zajedno sa svojom sestrom i još troje prijatelja odlučila na smeo korak: osnivanje nezavisne moderne knjižare. Između ustajalih državnih knjižara u čijim su skladištima knjige „trunule“ i divljih pijaca polovnih knjiga, Divan je iznikao poput egzotičnog ali i sumnjivog cveta: to nije biblioteka? on ima i kafe?! on ima i ženski toalet?!!! Nagađajući i pogađajući želje i potrebe svojih klijenata, vlasnice knjižare otisnule su se u hrabar zadatak da svojim sunarodnicima pruže nešto što im je odavno bilo potrebno i ujedno ih naviknu na jedan novi kvalitet za koji nisu ni znali da im je neophodan. Knjižara Divan postoji i sada, i uskoro puni dve decenije. Nadija Vasif opisuje prvih petnaest godina Divanovog života, kada ga je aktivno oblikovala, razvijala i spasavala. Duhovito ali mudro i sa dubokim znanjem, ona istovremeno opisuje život knjižare i svoje zemlje i beleži sopstvene memoare. To trojstvo – knjižara, Egipat i Nadija – neminovno prolazi kroz ista iskušenja i suočava se sa istim izazovima. Kroz sve te periode – doba birokratije, doba revolucije, doba komercijalizacije – Nadiju vodi njena duboka ljubav prema knjigama. No ona je pre svega sposobna poslovna žena. Njeni Letopisi jedne knjižarke iz Kaira stoga je svojevrstan priručnik o intuitivnom rukovođenju, učenju u hodu i inovativnom savlađivanju specifičnih problema koje zapadni svet ne poznaje. Zabrinuta za budućnost svoje dece i umorna od razapetosti između bezbroj obaveza, pa i od mnogobrojnih borbi s vetrenjačama, Nadija Vasif na kraju će se povući iz života Divana i preseliti se u Englesku, ali Divan ostaje njen trajni pečat koji je promenio kulturno lice Kaira.

Nadija Vasif pripada jednoj posebnoj grupi žena poniklih iz smene minulog i sadašnjeg veka: uspešnim poslovnim ženama Bliskog istoka koje su svoju viziju započele u mrtvilu diktatorskih režima, održale je u burnim godinama političkih previranja i obnove radikalnih verskih ideologija, te je ostvarile kao trajnu vrednost koja je sve to nadživela. Rođena 1974. godine u Kairu, Nadija Vasif je kao ćerka dobrostojećih roditelja imala tu sreću da pohađa najbolje strane škole i stekne obrazovanje ne baš svojstveno prosečnoj Egipćanki. „U dva Egipta koja su se međusobno nadmetala, naporedo su egzistirale dve suparničke stvarnosti“, piše ona. U jednoj stvarnosti su bile strane valute, imućne četvrti, škole na evropskim jezicima i knjige. U drugoj stvarnosti – zamišljenoj kao „jednakost za sve“ – tavorila su divlja naselja puna neškolovanih i siromašnih, pod budnim okom državnih monolita koji su nad svime time održavali vlast – i nisu preduzimali ništa. Svesna značaja kulture za život svake države, i takođe svesna da kultura njene zemlje zamire, Nadija Vasif se zajedno sa svojom sestrom i još troje prijatelja odlučila na smeo korak: osnivanje nezavisne moderne knjižare. Između ustajalih državnih knjižara u čijim su skladištima knjige „trunule“ i divljih pijaca polovnih knjiga, Divan je iznikao poput egzotičnog ali i sumnjivog cveta: to nije biblioteka? on ima i kafe?! on ima i ženski toalet ?!!! Nagađajući i pogađajući želje i potrebe svojih klijenata, vlasnice knjižare otisnule su se u hrabar zadatak da svojim sunarodnicima pruže nešto što im je odavno bilo potrebno i ujedno ih naviknu na jedan novi kvalitet za koji nisu ni znali da im je neophodan. Knjižara Divan postoji i sada, i uskoro puni dve decenije. Nadija Vasif opisuje prvih petnaest godina Divanovog života, kada ga je aktivno oblikovala, razvijala i spasavala. Duhovito ali mudro i sa dubokim znanjem, ona istovremeno opisuje život knjižare i svoje zemlje i beleži sopstvene memoare. To trojstvo – knjižara, Egipat i Nadija – neminovno prolazi kroz ista iskušenja i suočava se sa istim izazovima. Kroz sve te periode – doba birokratije, doba revolucije, doba komercijalizacije – Nadiju vodi njena duboka ljubav prema knjigama. No ona je pre svega sposobna poslovna žena. Njeni Letopisi jedne knjižarke iz Kaira stoga je svojevrstan priručnik o intuitivnom rukovođenju, učenju u hodu i inovativnom savlađivanju specifičnih problema koje zapadni svet ne poznaje. Zabrinuta za budućnost svoje dece i umorna od razapetosti između bezbroj obaveza, pa i od mnogobrojnih borbi s vetrenjačama, Nadija Vasif na kraju će se povući iz života Divana i preseliti se u Englesku, ali Divan ostaje njen trajni pečat koji je promenio kulturno lice Kaira.

GRAD POBEDE ROMAN Šifra artikla: 386679 Isbn: 9788610049732 Autor : Salman Ruždi Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO Sakrivena u glinenom ćupu. Zapečaćena voskom. Sahranjena u srcu srušene palate usred pepela jedne od najvećih, skoro zaboravljenih imperija Indije. Priča koja čeka da bude ispričana. U četrnaestom veku naše ere, na jugu zemlje koju danas zovemo Indija, devetogodišnja Pampa Kampana, koja je ost... Detaljnije Sakrivena u glinenom ćupu. Zapečaćena voskom. Sahranjena u srcu srušene palate usred pepela jedne od najvećih, skoro zaboravljenih imperija Indije. Priča koja čeka da bude ispričana. U četrnaestom veku naše ere, na jugu zemlje koju danas zovemo Indija, devetogodišnja Pampa Kampana, koja je ostala siroče posle rata između dva zaboravljena kraljevstva, počinje da čuje glas drevne boginje i menja tok istorije. Inspirisana i prožeta moćnom magijom, ona se zaklinje da više nijedna žena neće doživeti tragičnu sudbinu njene voljene majke. Pomoću čuda, ona svojim dahom stvara bajkoviti grad: reči koje šapuće podstiču njen narod da raste i menja se, a njena poezija prikazuje uspon i pad njenog carstva. I sama proročica – voljena, zastrašujuća, vanvremenska – posmatra kako se svet menja kroz vekove i kako njena lepota, zamrznuta u mladosti iz decenije u deceniju, bledi zajedno sa slavom njenog grada. Grad pobede je poetična saga o ljubavi, avanturama i legendama, ali i snažno svedočanstvo o moći pripovedanja. „Grad pobede je trijumf... Kada malo razmislite, Ruždijevi romani su čudo.“ – The Atlantic „Raskošna bajka.“ – The Guardian „Ruždijev povratak magiji, mitovima i drevnim indijskim pričama je blistav... Bilo da se radi o alegoriji za današnju Indiju ili o predstavljanju pretkolonijalne imperije (ili i o jednom i o drugom!), Grad pobede slavi jedinstvenu priču o ženskoj otpornosti.“ – Esquire Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ROMAN Autor Salman Ruždi Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 14,5x20,5 Strana 336 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

O knjizi Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: „Jesi li srećna, Ema?“ Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu.

Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: „Jesi li srećna, Ema?“ Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu.

Kazna za greh - Komplet Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: „Jesi li srećna, Ema?“ Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu. Prikaži više

Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: „Jesi li srećna, Ema?“ Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu.