KOSOVSKA ISKUŠENJA - Patrijarh Pavle Izdavač: Knjiga komerc, Beograd Godina izdanja: 2018. Broj strana: 172 Pismo: cirilica Povez: Mek povez Format: 19x14 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. KOSOVSKA ISKUŠENJA Patrijarh srpski Pavle - drugo izdanje , 2018. godina „Kosovska iskušenja“, izdanje na kome je izvesno vreme radio i sam patrijarh, zapitan o svakoj reči, dokaz su višedecenijske borbe da se na dostojanstven način izađe iz tragedije kosovskih sukoba, i dalje aktuelne teme. „U Prvom svetskom ratu, za vreme proboja Solunskog fronta, bio je ranjen jedan prost čovek, seljak, koga upute u bolnicu. Predaju mu jednog bugarskog zarobljenika da ga sprovede do Komande u Solunu. Od dugog hoda, i gladi, Bugarin onemoća, a muče ga i misli hoće li ostati živ i videti svoje. Srpski vojnik, mada ranjen, siđe s konja i pomogne Bugarinu da se popne u sedlo, uzme vođice i tako pođe dalje. Kad je video začuđenog srpskog generala, vojnik reče: „Ja sam ranjenik, a on zarobljenik, tu više nema neprijateljstva; obojica smo bez oružja i samo smo ljudi. On je zanemogao i moram da mu pomognem. To je ono što nas je kao narod održalo, ne samo biološki. U dubini narodne duše nije samo viteštvo ili otmenost, već nešto drugo: prava ljubav prema čoveku. (Stid je poslednja granica, Iz intervjua „Pobedi“) Kroz niz mudrih beseda patrijarh dake primere duhovne borbe naroda kroz najteže istorijske prilike. Ovde je samo jedan deo izjašnjavanja, beleženih od onog dana kad je vladika Pavle (Stojčević) ustoličen kao četrdeset i četvrti duhovnik na tronu Svetog Save.

Povratak ocima-autor Vladeta Jerotić Povratak ocima je ključna knjiga Jerotićevog celokupnog dela jer označava početak povratka učenju hrišćanskih otaca i u savremeni srpski duhovni i intelektualni život. Obuhvata tri Jerotićeve knjige: Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme, Učenje svetog Isaka Sirina i naše vreme i Sveti Marko podvižnik i drugi ogledi. Na početku knjige je uvodno slovo Patrijarha srpskog gospodina Pavla. Predgovor “ Dugo su svet teologije i Crkve, sjedne strane, i svet medicine, i osobito psihijatrije, s druge strane, živeli međusobno udaljeni. Danas međutim, oni koji sa pažnjom prate napredak nauke uopšte, na svim njenim poljima, mogu se uveriti, da tradicionalno sužavanje i specijalizovanje njenih oblasti sve više dolazi pod sumnju, ako prevaziljena metodologija. Uske pregrade izmelju različitih nauka brzo se ruše; niko nikome ne može reći „nisi mi potreban“, veli apostol Pavle (I Kor. 12, 11). Nekada se, na primer, smatralo da botanika predstavlja specijanlu nezavisnost od zoologije; danas je jasno da je nemoguće upoznati cvet i njegove biološke mehanizme, a da se pritom ne upoznaju mehanizmi pčele ili insekata koji žive od cveta …“ episkop jegarski Porfirije Perić. Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. Akademik Vladeta Jerotić preminuo je 4. septembra 2018.godine u Beogradu.

200 strana veoma lepo očuvana mek povez Nikodim Agiorit (1748-1809) bio je monah manastira Dionisijata u Svetoj Gori Atonskoj. Kao pisac zauzima vidno mesto u istoriji asketske književnosti. U saradnji sa korintskim episkopom Makarijem objavio je 1782. godine u Veneciji izbor tekstova iz svetootačkih i asketskih spisa pod nazivom Filokalija (Dobrotoljublje). To je i danas knjiga preko koje se monasi upoznaju sa najlepšim odeljcima asketske književnosti. Proučivši praktiku duhovnog usavršavanja kako kod istočnih tako i kod zapadnih monaha, Nikodim Agiorit je objavio u Veneciji 1796. godine i svoju drugu knjigu Aoratos polemos (Nevidljiva borba). Ta knjiga predstavlja univerzalno hrišćansko iskustvo o načinu duhovnog usavršavanja. Pre nekoliko godina (31. maja 1955.) Vaseljenska patrijaršija donela je odluku da se Nikodim Agiorit, zbog svoga svetog života i velike pomoći koju je svojim spisima ukazao hiljadama duša koje se spasavaju, uvrsti u red svetitelja Pravoslavne crkve. Delo Nikodima Agiorita popularisao je u našem slovenskom svetu prvo njegov savremenik Pajsije Veličkovski (1722-1794). Otac Pajsije je bio Ukrajinac, podvizavao se najpre u ruskom skitu Sv. Ilije na Atonu, a zatim je prešao u manastir Njamcu (Moldavija), odakle je živo radio kako u Rusiji tako i u Rumuniji na oživljavanju atonskih monaških tradicija. On je već 1793. godine priredio slovenskorusko izdanje Dobrotoljublja koje je te godine štampao u Petrogradu. Kasnije je prošireno izdanje Dobrotoljublja izdao na ruskom jeziku u 5 velikih tomova episkop Teofan Zatvornik. Episkop Teofan je preveo na ruski i Nevidljivu borbu. Daroviti mladi srpski monah Jovan Rapajić (1910- 1945) dao je inicijativu da se Nevidljiva borba prevede s ruskog i na naš jezik, što je još pre dvadesetak godina i učinjeno. Umnožena na pisaćoj mašini u desetinu primeraka, Nevidljiva borba se čitala po našim većim manastirima kao poučno štivo za monahe i monahinje.

“ Ми можемо свашта радити, али нећемо имати ни мира ни покоја. Карактеристична особина је основа за прелазак у вечност. Ако смо мирни и тихи, идемо у ред светих и анђела. Њих је Господ наградио бесплатном благодати, и у тим душама нема особина овог света. Човек може стално да га вређа, а он да се не вређа. Човек може да га изудара, а он се не љути, јер је његова душа руковођена Светим Духом. … . Треба да се опустиш. Не узимај превише на себе бриге овог света, већ чувај свој мир и живи са Богом. Нека иде како иде… ” Отац Тадеј Prelepa potpuno nova nekoriscena knjiga.

Autor: Dr Radomir Popović Strana: 129 Povez: meki Pismo: ćirilica Format: 21 cm Sveti Oci u prevodu na srpski jezik – knjiga 6. U knjigama će, kao i do sada, pored prevoda spisa uz originalni tekst i kritičkog aparata biti prikazana žitija svetitelja i istorijske prilike u kojima su oni radili u okviru istorijsko-bogoslovskih predgovora. Dr Radomir Popović, redovni profesor Crkvene istorije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, potpisuje uredništvo svakog toma u ediciji Sveti Oci u prevodu na srpski jezik. Prevođenje će, kao i do sada, biti povereno eminentnim poznavaocima klasičnih jezika, sa redakcijom prevoda od strane profesora klasičnih nauka sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Autor: Dr Radomir Popović Strana: 131 Povez: meki Pismo: ćirilica Format: 21 cm Sveti Oci u prevodu na srpski jezik – knjiga 4. U knjigama će, kao i do sada, pored prevoda spisa uz originalni tekst i kritičkog aparata biti prikazana žitija svetitelja i istorijske prilike u kojima su oni radili u okviru istorijsko-bogoslovskih predgovora. Dr Radomir Popović, redovni profesor Crkvene istorije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, potpisuje uredništvo svakog toma u ediciji Sveti Oci u prevodu na srpski jezik. Prevođenje će, kao i do sada, biti povereno eminentnim poznavaocima klasičnih jezika, sa redakcijom prevoda od strane profesora klasičnih nauka sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Knjiga je dobro očuvana.Malo isflekana odozgo(kao na slici). ,,Nova knjiga o starcu Tadeju još jednom ga pokazuje kao istinskog svedoka pravoslavnog isihastičkog predanja i kao čovek koji je umeo da svojim savremenicima prenese živu reč utehe. Time je otac Tadej dokazao da Pravoslavlje ima neiscrpni potencijal obnavlljanja čak i u vremenima koja na prvi pogled izgledaju beznadežno. Pouka oca Tadeja nikada dosta. I ova, nova knjiga o njemu, dopunjena savetima njegovog duhovnog sina, starca Joila, pokazuje da naš život zavisi od naših pomisli i od čuvanja srca neuprljanog blatom ovog sveta. Kako žveti i raditi u vrevi, a ostati trezvenouman i tihovatelj? Praktična uputstva onoga koji je dar umno-srdačne molitve upoznao preko učenika Optine pustinje, starca Amvrosija``

,,Nova knjiga o starcu Tadeju još jednom ga pokazuje kao istinskog svedoka pravoslavnog isihastičkog predanja i kao čovek koji je umeo da svojim savremenicima prenese živu reč utehe. Time je otac Tadej dokazao da Pravoslavlje ima neiscrpni potencijal obnavlljanja čak i u vremenima koja na prvi pogled izgledaju beznadežno. Pouka oca Tadeja nikada dosta. I ova, nova knjiga o njemu, dopunjena savetima njegovog duhovnog sina, starca Joila, pokazuje da naš život zavisi od naših pomisli i od čuvanja srca neuprljanog blatom ovog sveta. Kako žveti i raditi u vrevi, a ostati trezvenouman i tihovatelj? Praktična uputstva onoga koji je dar umno-srdačne molitve upoznao preko učenika Optine pustinje, starca Amvrosija (Kurganova).` TVRD POVEZ ODLIČNO OČUVANO (POSVETA)

О Богу и човеку – Протојереј Андреј Ткачов, 157 страница. У питањима и одговорима. Издаје: Бернар, Стари Бановци – Дунав – Београд Димензије: 15х2х21 центиметара Моје питање се тиче причешћа. Пре уласка у црквени живот, осећамо сам друштвени полет. А сад, после причешћа не осећам ништа слично. Чак бива и обрнуто: час се посвађам са женом, час нешто друго… Вероватно нешто погрешно радим? – Прво, сами помови: осећам – не осећам. Човек не треба да приморава Бога на то да му да неки осећај. једном вам је било дато да нешто осетите – Вкусите и видите, јако благ Господ (Окусите и видите да је добар Господ; Пс 33,8). Али, не треба да очекујете да ће Бог сваки пут понављати, да ће „дуплирати“ осећања која сте једном осетили приликом причешћа …

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predgovor Prof. dr NIKOLA MILOŠEVIĆ R e f e r e n c e Crkva Sveto pismo Sveto predanja Crkvena hijerarhija Jedinstvo crkve Svetost crkve Versko učenje Svete tajne Osvećujuća sila Crkve Poštovanje Bogorodice Poštovanje svetaca u pravoslavlju Bogosluženje u pravoslavlju Ikona u pravoslavlju Ikonopoštovanje u pravoslavlju Mistika u pravoslavlju Etika u pravoslavlju Pravoslavlje i država Pravoslavlje i privredni život Pravoslavlje i apokaliptika Pravoslavna eshatologija Pravoslavlje i nepravoslavlje ........................................................... Pogovor o životu i stvaralaštvu oca Sergija Bulgakova (D.Zander) Ćirilica Tvrde korice Šiven povez 283 stranice Sergej Nikolajevič Bulgakov (rus. Сергей Николаевич Булгаков; Livni, 28. jun 1871 — Pariz, 12. jul 1944) je bio ruski ekonomista, filozof, teolog i sveštenik Pravoslavne crkve. Njegova filozofija religije je u tradiciji Vladimira Solovjova. Pohađao je crkvenu školu i Livniju i proveo četiri godine na teološkom seminaru, prije nego što je upisao pravo na Moskovskom univerzitetu, 1890. godine. Pravo je diplomirao 1894, a 1895. počinje da predaje političku ekonomiju na Moskovskoj tehničkoj školi. U periodu između 1898. i 1900. godine, putuje po zapadnoj Evropi i Velikoj Britaniji, prikupljajući materijal za svoju kapitalnu disertaciju Kapitalizm i zemledelie (Kapitalizam i zemljoradnja; 2 toma, Sankt Peterburg, 1900). Preko ovog djela i drugih radova na temu ekonomskih i društvenih pitanja, Bulgakov je vrlo brzo stekao nacionalnu reputaciju. U Kijevu je radio kao profesor pet godina, da bi se vratio u Moskvu 1906. godine, gdje preuzima katedru ekonomije na Moskovskom institutu trgovine. Iste godine je dobio svoje mjesto u donjoj komori Dume, kao konstitucionalni demokrata. Doktorirao je 1912. godine na Moskovskom univerzitetu, a 1917. je na njemu dobio mjesto profesora političke ekonomije. Iako je Bulgakov u deceniji 1890-ih, bio jedan od vodećih tumača marksizma, ipak je više puta potvrdio superiornost Imanuela Kanta, te ubrzo krenuo da se udaljava od Marksa dajući prednost drugim društveno-ekonomskim pitanjima. U svojoj kapitalnoj disertaciji, Kapitalizam i zemljoradnja, tvrdio je da Marksova terija o centralizaciji proizvodnje, nije primjenljiva na zemljoradnju, gdje je proizvodnja na malo daleko stabilnija i svrsishodnija od proizvodnje na veliko.

Kojim putem do pravog smisla života? Blagoje Samardžija Izdavač PREPOROD Beograd, 2019. godina... 116 strana, 21 cm... - Otkrivanje i zadobijanje pravog smisla života je najvažnija stvar u našem životu. Zašto? Zato što samo pravi smisao života može da nam pruži trajnu sreću, radost i zadovoljstvo... Živimo u svetu prolaznosti, u kome je sve kratkotrajno: sreća, ljubav, svako zadovoljstvo, pa i naš sam život... Autor nam otkriva da postoji bolji, kvalitetniji i vredniji smisao života, koji nas može trajno učiniti srećnim, radosnim i zadovoljnim u svemu što radimo dok smo na ovom svetu, kao i u budućem. Prolazeći kroz teme ove knjige spoznajemo da se taj pravi i trajni smisao pronalazi u veri u Boga, u veri u njegovu istinitu reč i obećanja za ovaj i budući život... Stanje odlično K.D.S.3.3.

62274) PESNIK LOGOSNOG SVEMIRA , Radmila Grujić , Čuvari Beograd 2015 , pravoslavna poezija, Radmila Grujić je rođena 14. marta 1952. godine u Sarajevu. Pravoslavni bogoslovski fakultet je upisala i završila u svojoj šestoj deceniji života i diplomirala 2009. godine. Radila je dvadeset sedam godina u “Beobanci”. Penzioner je od 2002. godine. Ovo je njena prva zbirka duhovnih pesama. Prve, mladalačke pesme objavljivala je u studentskim i drugim omladinskim časopisima. Revnosna je na bogosluženjima, aktivna i prilježna u veroučiteljskoj i misionarskoj delatnosti Crkve, pri parohijskom hramu Vaznesenja Gospodnjeg u Beogradu (Žarkovo). Stalni je saradnik “Pravoslavnog misionara”, misionarskog glasila SPC za mlade, u kome vodi veoma čitanu rubriku Višedetne hrišćanske porodice. Živi u Beogradu. U braku je i ima ćerku. Krsna slava njene porodice je Sv. Ignjatije Bogonosac (Antiohijski) tvrd povez, format 12,5 x 20,5 cm , ilustrovano u boji , ćirilica, 244 strane, potpis i posveta autorke na predlistu

Moja knjiga biblijskih priča tvrd povez 116 str ilustrovano Ovo je knjiga istinitih priča. Uzete su iz najbolje knjige na svijetu, iz Biblije. Iz priča ćeš naučiti povijest svijeta, od kada je Bog počeo stvarati do danas. Govore i što je Bog obećao učiniti u budućnosti. Knjiga predočava o čemu se radi u Bibliji. Govori o ljudima Biblije i stvarima koje su radili. Prikazuje veličanstvenu nadu vječnog života na rajskoj Zemlji, koju je Bog dao ljudima. Knjiga ima 116 priča. Grupirane su u osam dijelova. Stranica na početku svakog dijela sažima sadržaj te grupe. Priče idu redom kojim su se u povijesti događaji zbivali. Tako ćeš naučiti kada su se, u vezi s drugim zbivanjima, događale stvari u povijesti. Priče su ispričane jednostavnim jezikom. Mnogi od vas male djece moći ćete ih sami čitati. Vi roditelji, otkrit ćete koliko će se vaša mala djeca oduševiti ovim pričama, čitajući ih uvijek ponovo. Ustanovit ćete da je knjiga podjednako zanimljiva i za mlade i za stare. veoma solidno očuvana.

POKAJANJE - Natasha Grbich Pročišćavanje vaše generacijske krvne linije Исус Христ нас је купио својом крвљу и ми не припадамо сами себи. Платио је цену на Голготи за нас да дођемо у пуноћу своје судбине, али остаје наша одговорност да се предамо Богу. Морамо ДА ИЗАБРАМО да се покајемо и прекршимо све споразуме/уговоре/завете у које смо ушли путем личних грех или наслеђен од наших предака.Овај процес чишћења наших крвних лоза је дуг и захтева марљивост и истрајност. Он је то већ учинио на крсту, али ми морамо са страхом и трепетом радити своје спасење. Натасха Грбицх се ослања на више од 30 година искуства у молитви за ослобађање из крвне лозе да би нам дала смернице како то да урадимо. Ово није само књига за читање, већ приручник за рад и молитву, заједно са Светим Духом. Ако желите да пређете на нови ниво у Богу, овај приручник ће вам бити од непроцењиве вредности! Novi Sad 2023 146 str posveta na predlistu HOD. D.

Georgije Florovski: `Putevi ruskog bogoslovlja 5-2` Izdavač: Odbor za prosvetu i kulturu Eparhije požarevačko-braničevske Prevodilac: đakon Tomislav Paunović Priređivač: protođakon prof. dr Zlatko Matić Tvrdi povez, ćirilica, 345 strana, 24cm Georgije Florovski (1893–1979) je retka ličnost u novijoj istoriji, među pravoslavnim bogoslovima. Njegova bogoslovska dela ne samo da obiluju mnoštvom informacija iz svetootačkog nasleđa, nego se prvenstveno izdvajaju pronicljivim sudovima o svetootačkom učenju. On svojom darovitošću i ogromnim trudom proniče iza slova svetootačkog nasleđa, tj. u sam duh sveukupnog hrišćanskog nasleđa, tj. Predanja. To mu je omogućilo da bude stvaralac na polju bogoslovlja, što znači da, služeći se duhom Predanja, odgovara na nove izazove i dileme koje se postavljaju pred čoveka i da na taj način produžava stvaranje crkvenog predanja, poput drevnih velikih otaca Crkve. Njegova preporuka da savremeno pravoslavno bogoslovlje ima potrebu za novom svetootačkom, novopatrističkom sintezom, doživela je u njegovim delima punu afirmaciju. O. Georgije je Bogoslov koji se, baš kao i veliki drevni oci Crkve, bavi egzistencijalnim pitanjima čoveka i na njih odgovara služeći se svetootačkim Predanjem. Na taj način, on svojim delima stvara okvir za donošenje novih dogmata koji će sledovati svetim ocima, a ipak će biti novi. Rečju, otac Georgije je svetao primer među bogoslovima, koji pokazuje kako i na koji način se čuva sv. Predanje Crkve i kako se koristi radi spasenja novih generacija u Hristu Gospodu. Rođen je u Rusiji, a sticajem istorijskih okolnosti i po promislu Božjem, živeo je i radio na Zapadu. Njegovom zaslugom ne samo da su mnogi pravoslavni otkrili, pomalo zaboravljeno, svoje autentično predanje, već su i zapadni hrišćani mogli da se upoznaju sa autentičnim zajedničkim nasleđem, tj. Predanjem iz prvog hiljadugodišta nepodeljene Crkve. Polazeći od toga da je Crkva u svetu da bi ga spasla, vodio je iskren i konstruktivni dijalog sa svima koji su se interesovali za egzistencijalna pitanja čoveka, a posebno sa zapadnim hrišćanima. Sve ovo je učinilo oca Georgija vaseljenskim učiteljem, poput velikih otaca Crkve. Ovo je bio povod i razlog da se naša Bogom spasavana Episkopija braničevska poduhvati jednog velikog i Bogu ugodnog dela, kao što je sabiranje i izdavanje njegovih dela na srpski jezik. Nadamo se da će ona poslužiti ne samo budućim bogoslovskim generacijama, već svim ljudima koji se interesuju za ontološka pitanja čoveka i sveta, da nađu pravi odgovor u okvirima Predanja Hristove Crkve. Episkop braničevski Ignatije

Вздорнов Г.И. Феофан Грек. Творческое наследие Тврд повез са омотом, 33цм, 338страна, илустровано, издавач: ИСКУСТВО - Москва 1983. форзец и прва страна преломљени - књига је у добром стању! knjiga ima eks libris bivšeg vlasnika Книга крупнейшего специалиста по древнерусскому искусству Г. И. Вздорнова имеет своей целью дать полное представление о выдающемся художнике второй половины XIV в. Выходец из Византии, Феофан Грек половину жизни провел на Руси и работал в Новгороде, Нижнем Новгороде, в Москве и ее окрестностях. Его творчество не отделимо от истории русского искусства. Произведения Феофана сохранились только в России. Это такие шедевры мировой живописи, как фрески в новгородской церкви Спаса Преображения (1378), икона Богоматери Донской в Третьяковской галерее (ок. 1392) и деисус в Благовещенском соборе Московского Кремля (90-е гг. XIV в.). Книгу открывают вводная статья о Феофане и его эпохе, антология лучших текстов о Феофане из работ русских, советских и зарубежных ученых и биографические сведения о художнике. Впервые воспроизведена рукопись XVII в. с текстом письма о Феофане, которое принадлежит Епифанию Премудрому. Основной раздел книги составляент каталог, где наряду с уцелевшими произведениями художника даны исчерпывающие сведения об утраченных работах., а также об иконах, фресках и миниатюрах, которые приписываются Феофану. Каталог составлен по принципу развернутых аннотаций. Все сохранившиеся памятники воспроизведены в цвете, что позволяет верно судить о фактуре и колорите живописи Феофана. Књига Г. И. Вздорнова, водећег стручњака за древну руску уметност, има за циљ да да потпуну слику о изузетном уметнику друге половине 14. века. Родом из Византије, Теофан Грк је половину живота провео у Русији и радио у Новгороду, Нижњем Новгороду, Москви и околини. Његово дело је неодвојиво од историје руске уметности. Феофанова дела су преживела само у Русији. Реч је о таквим ремек-делима светског сликарства као што су фреске у Новгородској цркви Преображења Господњег (1378), икона Богородице Донске у Третјаковској галерији (око 1392) и Деесис у Благовештенској катедрали Московског Кремља (90-их година). из 14. века). Књигу отвара уводни чланак о Теофану и његовој епохи, антологија најбољих текстова о Теофану из дела руских, совјетских и страних научника и биографски подаци о уметнику. Први пут је репродукован рукопис из 17. века. са текстом писма о Теофану које припада Епифанију Мудром. Главни део књиге чини каталог, где су, уз сачувана дела уметника, дати исцрпни подаци о изгубљеним делима, као и о иконама, фрескама и минијатурама које се приписују Теофану. Каталог је састављен по принципу детаљних напомена. Сви сачувани споменици су репродуковани у боји, што нам омогућава да правилно проценимо текстуру и боју Феофановог сликарства.

Strana: 111 Povez: meki Pismo: ćirilica Format: 20,5 cm Ovaj veliki, sveti otac crkve pravoslavne beše znamenita roda; otac mu beše carski namesnik Galije i Španije, no verom neznabožac, a majka hrišćanka. Dok još beše u kolevci, jednom se spusti roj pčela na njega, izli med na usta njegova i odlete. I još kao dete pružao je ruku i govorio proročki: „Celujte, jer ću i ja biti episkop”. Po smrti oca svoga car ga postavi za svog namesnika Ligurijske oblasti, u kojoj Mediolan beše glavni grad. Kada umre episkop toga grada, bi velika raspra među pravoslavnim i jereticima arijevcima oko izbora novog episkopa. Amvrosije po dužnosti uđe u crkvu da održava red. Utom neko dete na grudima materinim uzviknu: „Amvrosije – episkop!” Ovo ceo narod primi kao glas Božji i, nasuprot volji Amvrosijevoj, izabraše jednoglasno njega za episkopa. Amvrosije se krsti i kroz nedelju dana prođe sve prethodne činove i bi rukopoložen za episkopa. Kao episkop Amvrosije utvrdi veru pravoslavnu, potisne jeretike, ukrasi crkve, rasprostre veru među neznabošcima, napisa mnoge poučne knjige i posluži primerom pravog hrišćanina i hrišćanskog pastira. On je sastavio i poznatu blagodarstvenu pesmu: “Tebe Boga hvalim.” Ovaj slavni jerarh, zbog čije su mudrosti i slatkorečivosti posećivali ga ljudi iz dalekih zemalja, bio je veoma uzdržljiv, trudoljubiv i bodrstven. Spavao je malo, radio je i molio se Bogu neprestano, postio je sve dane izuzev subote i nedelje. Zato mu je Bog dao i da vidi mnoga čudesa Božja i da ih sam učini. Otkrio je mošti svetih mučenika Protasija, Gervasija, Nazarija i Kelsija (v. 14. oktobar). Krotak prema malim ljudima, on je bio neustrašiv pred velikim. Izobličio je caricu Justinu kao jeretkinju, Maksima tiranina i ubicu prokleo, caru Teodosiju zabranio pristup u hram sve dok nije pokajao svoj greh, s Evgenijem nasilnim i samozvanim carem ne hte se susresti. Ovom bogougodnom mužu darova Bog toliku blagodat, da je i mrtve vaskrsavao, demone iz ljudi izgonio, bolesnike od svake bolesti isceljivao, i u budućnost prozirao. Skončao mirno na osvitku Vaskrsa 397. godine. U delu De Incarnationis Dominicae Sacramento, čiji najverovatniji datum sastavljanja jeste godina 382, Sveti amvrosije Milanski pobija učenje arijanaca koji su poricali svojstveno Božanstvo našeg Gospoda, odbacujući istovremeno učenje doketa i apolinarista koji su poricali Hristovo puno Čovečanstvo. Delo je podeljeno u tri poglavlja, na šta je Amvrosije kasnije dodao jedan appendix, u kome su odgovori na prigovore Paladija iz Rigijarija posle Sabora u Akvileji, a koje je Amvrosiju preneo car Gracijan. U ovom sastavu može se prepoznati karakterističan postupak katiheze Otaca, naročito u IV veku, čiji se tragovi mogu sresti i kod Atanasija i Grigorija Bogoslova…

DUHOVNI USTANAK - Ignjatije Šestakov tvrd povez kao nova potpis pret. vlasnika grafitnom Књига Духовни устанак, Јеромонаха Игњатија Шестакова из Сретењског манастира, уредника најчитанијег сајта Православие .ру, представљена у београдској Вазнесењској цркви Током 2019. године, светло дана је угледала књига изабраних беседа (55) уз два интервјуа, оца Игњатија Шестакова кроз које он даје одговор на питања из савременог живота проносећи поуке Отаца наше Свете Цркве. Издавач књиге је Бернар, из Старих Бановаца, рецензент је протонамесник Радош Младеновић, а уредник Никола Дробњаковић (Задужбина манастира Хиландара). Изванредан превод потписују Марина Тодић и Ива Бандеља. На представљању књиге у четвртак 27. фебруара 2020. године у Вазнесењској цркви отац Игњатиј је говорио о корену свих зала – среброљубљу о узроцима кризе човечанства у којем се пропагирају вредности које никада нису биле вредности, и у чијој основи је првенствено богоотпадништво,криза морала, криза породице али и комфор којим се савремени човек данас задовољава. Доносимо кратак део из књиге Духовни устанак, као и прву беседу у овој књизи, јеромонаха Игњатија Шестакова, великог подвижника на Њиви Господњој и човека који спаја и укршта путеве руског и српског народа и Руске и Српске Православне Цркве. О породици „Ако не буде породице, неће бити ни цркве. Скоро је један свештеник, врло познат и популаран, књиге су му превођење и на српски, направио социолошки преглед наших светитеља, да открије ко су били ти људи, ко су им били родитељи. И он каже да су то били сељаци који су радили од детињства, од кад су проходали одмах су нешто радили, трпели мраз, зној, глад. Тако су расли Серафим Саровски, Силуан Атонски, Сергеј Радонески у великим, вишечланим породицама. Просто, не може се светитељ родити из неке биолошке лабораторије. И зато мислим да је највећи изазов – породица, а против ње су неморал и среброљубље. Среброљубље није грех попут убиства који ће сви препознати и осудити, а кад човек тежи да заради што више пара, сви одобравају и сматрају то нормалним. А корен свих зала је среброљубље. И Јуда је продао Христа за 30 сребреника. Како данас у овом извитопереном друштву да нађемо Бога? У јеванђељу. Будите мудри као змије и смирени као голубови. То је Христос рекао. Не треба веровати свему што пласира друштво, јер у основи тог друштва стоје потрошачке компаније које све намећу, како мораш да изгледаш, шта да једеш, како да проводиш време. Основ било које рекламе су блуд, власт и среброљубље. Већина реклама се заснива на смртним гресима, а људи то гледају, упијају и троше свој живот на то. И онда нема среће, влада депресија. Човек би морао да научи да живи скромно да би могао да буде срећан. Живимо ипак у неко време слободе и морамо да је употребимо на прави начин и да нам и царска породица буде један пример за то. ( Корен свих зала је среброљубље, Интервју за портал.нет, стр. 158-164),

Pouke oca Tadeja o Bogu, ljudima I svetu. Pouke oca Tadeja nikada dosta. i ova knjiga o njemu, pokazuje da naš život zavisi od naših pomisli i od čuvanja srca neuprljanog blatom ovog sveta. Kako živeti i raditi u vrevi, a ostati trezvenouman i tihovatelj? Možemo imati na kugli zemaljskoj što god poželimo, a da nemamo mir i radost. A mir dolazi od Izvora Mira, od Gospoda. Kada se Gospod obratio svojim učenicima, kada su oni zatvorili vrata zbog straha od Judeja, prvo što im je uputio bilo je: „ Mir vam. “ Gospod će vas nagraditi mirom ako se izmirite i okrenete Apsolutnom Dobru, a Apsolutno Dobro je Gospod Bog. On želi da mi imamo jednu božansku osobinu – smirenje je ta božanska osobina. Gde god smirenje caruje, bilo u porodici, bilo u društvu, ono iz sebe izvija mir i radost. Treba da se opustiš. Ne uzimaj previše na sebe brige ovoga sveta, već čuvaj mir i živi sa Bogom. Neka ide kako ide. Svako dobro i svako zlo potiče od misli, jer smo mi misleni aparat. Utičemo čak i na biljni svet, budući da i biljni svet ima nervni sistem. Svi očekuju mir, utehu, ljubav. Pokajanje je izmena života. Potrebno je da čovek ode do sveštenika ili svog bližnjeg i da mu kaže šta mu remeti mir. Čim naši bližnji saučestvuju u našem stradanju, mi dobijamo utehu i snagu. MISLI O BOGU, LJUDIMA I SVETU – Otac Tadej Sjajna potpuno nova nekoriscena knjiga

Mitropolit Antonije Blum - Molitva - Zivot sa Bogom Besede i pouke o hriscanskoj molitvi Svetigora, Cetinje, 2014. Tvrd povez, 400 strana. Митрополитове беседе о молитви као насушном дисању човековом, о молитвеном животу са Богом живим, који је источник богопознања и себепознања. Митрополит Антоније Блум је живео животом монаха првих векова, али је својом личношћу и својим радом осветлио крај XX века и почетак XXI века Истока и Запада. Mitropolit Antonije, svetovno ime Andrej Borisovič Blum (rus. Андрей Борисович Блум; Lozana, 19. jun 1914 — London, 4. avgust 2003) je bio pripadnik francuskog pokreta otpora, vojni hirurg i pravoslavni mitropolit. Rođen je 1914. godine u Lozani, u Švajcarskoj. Majka mu je bila sestra kompozitora Aleksandra Skrjabina. Otac mu je bio član ruskog carskog diplomatskog kora, pa detinjstvo provodi u Rusiji i Persiji. Tokom boljševičke revolucije porodica se seli u Persiju odakle 1923. godine odlaze za Pariz. Budući mitropolit tamo diplomira fiziku, hemiju i biologiju i doktorira medicinu na pariskom univerzitetu. Godine 1939. pre nego što će otići da se pridruži francuskoj armiji na frontu kao hirurg, tajno uzima monaški zavet, a 1943. prima monaški postrig i dobija ime Antonije. Tokom okupacije Francuske od strane Nemaca, pristupa pokretu otpora. Za igumana je rukopoložen 1953. godine, 1956. za arhimandrita, a 1957. episkopa. Mitropolit je postao 1966. godine. Njegove propovedi su Ruskoj pravoslavnoj crkvi privukle mnoge Britance. Antonije Blum je preminuo 4. avgusta 2003. godine u Londonu. Učenje Osnovna tema učenja mitropolitovog je molitva. On u svojim knjigama, radio emisijama i besedama poziva ljude „na ono što je najteže“ - da osmotre sebe iznutra i skupe svu svoju hrabrost da u molitvi izgovore poslednje reči Biblije : Dođi, Gospode Isuse Hriste, dođi. U toj kratkoj molitvi u kojoj se upotrebljava samo jedna reč osim imena Hristovog on vidi sublimaciju svih napora i očekivanja pojedinca, crkve i čitave ljudske istorije. Poseban značaj pridaje hrabrosti da se kaže dođi sad bez obzira na mogući strah od toga. Karakteristična je i njegova usmerenost na sadašnji trenutak, jer je sadašnjost jedini trenutak u vremenu nad kojim čovek ima direktnu vlast. Prošlost je prošla, a budućnost još nije počela. Svest o ovome, mitropolit je stekao u mladosti, za vreme okupacije dok je bio član pokreta otpora, kada ga je na izlazku iz metroa zaustavio oficir Gestapoa. Tada je osetio da ništa sem tog trenutka ne postoji, i da se i prošlost i budućnost rešava u tom trenutku. Citati Čovek mora sebe razvijati što bogatije na svim poljima; i umom, i srcem i svim svojim stvorenjem mora biti što bogatija ličnost. Da bi bio hrišćanin, to nije obavezno; ali, da bi u svojstvu hrišćanina dao doprinos životu, ja kažem: da, obavezno je! Uvek govorim našim mladim sveštenicima u Londonu: izaberi - ili budi neznalica i svet, ili dobro obrazovana osoba; ali, dok nisi svet, molim te, budi obrazovan, jer će se inače desiti da na pitanja na koje čovek ima pravo dobiti odgovore, ti nećeš moći odgovoriti ni po svetosti, ni po obrazovanju... Ja nisam posebno sekularno obrazovan, ali, iskustvo pokazuje da i to malo što ja znam meni daje pristup ljudima kojima je pristupiti neophodno; a ako bih rekao: `ne znam, nisam nikada čuo za to` - ljudi bi prosto otišli.[1]

Jugoslaviji Crkvu svetog Dimitrija, koja se nalazi sa severne strane Svetih Apostola podigao je arhiepiskop Nikodim (1317-1324). To doznajemo po Pećkom letopisu u kome je sažeto zabeleženo da je arhiepiskop Nikodim sagradio hram svetog Dimitrija u Patrijaršiji, pa se dodaje da mu tu svete mošti i počivaju u kovčegu. Osim toga, i Marko Pećki, srpski pisac sa kraja XIV i početka XV veka, u svojoj službi arhiepiskopu Nikodimu kazuje: `tvoje usrđe ka Bogu i toplotu vere vaistinu kazuje časni hram........u čast njegovog ugodnika dobropobednvg mučenika Dimitrija«. Iako se ni na jednom mestu ne navodi tačna godina gradnje, bilo je to najverovatnije između 1320. i 1324. godine. Crkva sv. Dimitrija, sv. Prokopije i arhanđelo Mihailo, 1346. Hram ima dosta jednostavan konstruktivni sklop. To je zdanje sažetog upisanog krsta građeno od naizmeničnih redova kamena i opeke. Takvo mešanje materijala na fasadama crkve doprinosi dekorativnosti njene spoljašnosti. Sveti Dimitrije je relativno nevisoka građevina, na kojoj je posebno uočljiva prostrana kupola, čije ivice tambura ističu polustubovi. Težinu kupole prenose pandantifi na zidove, a sa severne strane nosi je i jedan pilastar. U jednostavno rešenom unutrašnjem prostoru zapažaju oe dve uočljive arhitektinske osobenosti. Najpre, svojom prostranošću oltarski prostor se izdvaja među ostalim srpskim crkvama iz početnih decenija XIV stoleća. Nasuprot tome, zapadni travej - prostor kod ulaza u hram - je niži i slabije osvetljen. Presvođen je krstastim svodom i budi sumnju da je podignut nešto kasnije, te da nije bio takav u doba arhiepiskopa Nikodima. U celini posmatran, hram sv. Dimitrija u Pećkoj patrijaršiji zavisi dosta od matice celog kompleksa, crkve sv. Apostola, te stilski ne odgovara potpuno graditeljskim shvatanjima sa početka XIV veka. Plemenitom jednostavnošću svoje aritektonske zamisli ipak znatno doprinosi monumentalnom utisku celine. Crkva sv. Dimitrija, Sabor sv. Save Srpskog i kralja Milutina, 1346. U vreme patrijarha Jovana, pre 1614. oštećeni delovi hrama, posebno severni zid, bili su prezidani ali se prvobitno arhitektonsko rešenje nije menjalo. Ulaz u crkvu svetog Dimitrija uokviruje skladni kameni portal u klasicističkom duhu, koji je svojstven epohi dinastije Paleologa. Lepo je i precizno rezan, a njegov raznoliki floralni i ornamentalni ukras malo se odvaja od kamene osnove. Na sličan način klesana su i dva sarkofaga u zapadnom traveju crkve, od kojih je jedan čuvao mošti patrijarha Jefrema, a drugi verovatno patrijarha Save IV. Sarkofag patrijarha Jefrema, od crvenog mermera, smešten uz severni zid, ukrašen je, pored ostalog, sa krstovima i jednom rozetom na poklopcu. Plitki reljefi na sarkofagu patrijarha Save IV su raznovrsniji. Pored venca arkadica pri dnu čeone strane, ceo sarkofag u obliku sanduka, pokriven je floralnom ornamentikom i tročlanim prepletom. Crkva sv. Dimitrija, mladi kralj Uroš, 1346. Klesanoj dekoraciji Svetog Dimitrija pripada i gotički dvodelni prozor na apsidi hrama. Kako se vidi da je naknadno postavljen i kakd liči na dečanske prozore biće da je isklesan u to vreme - verovatno tokom četvrte decenije XIV stoleća. Prvobitni, delimično restaurisani, ikonostas u crkvi svetog Dimitrija visok je skoro tri metra. Uz stubove i arhitravnu gredu, posebno se zapažaju parapetne ploče, na kojima su se sačuvale boje, plava i crvena. Plitki reljef prekriva ove ploče kao neka vešto pletena mreža. Čini se da je isti klesar radio i portal i ikonostasnu pregradu. odlično očuvana ilustrovana exlibris ROOM.7

Садржај Бесконачни напредак: вапијућа лаж, на коју смо се навикли, 5 Крв, 9 Вертикална координата, 12 Људи воле да се смеју, 15 Кад бих знао датум своје будуће смрти, 18 Грожђе, а не гвожђе, 20 Незнање и равнодушност, 23 Шта у политици не припада само н>ој, 27 Увек или само у посту?, 30 Мисли о срећи, 33 Поетика матурске вечери, 36 Изненађујуће ствари око нас, 39 Није ваша ствар, 43 Правилне речи, 46 Прво код домаћина, 49 Религиозна генијалност, 52 Иза великих мушкараца, 56 Оно што се не чује у буци обичног дана, 60 Фил и кора, 63 Средњовековни човек, 66 Потреба за општењем, 70 Сагоревање, 73 Радујте се, развратници покајани, 77 Какви људи ми се свиђају, 80 Суд у Чикагу. Година 1924, 84 Претече Европске уније, 87 Један београдски утисак, 91 Велики брат или свевидеће око?, 94 Питање интелигенције, 99 Човек личи, Град. Затвор у гирландама, 106 Демократске процедуре, 111 Војска краља мува, 117 У изградњи ковчега треба учествовати, 121 Индустрија спасавања од туге, 124 Благословена сложеност постојања, 128 Бог види, а ти се смиравај, 133 Свакодневна апологија поста, 136 Године зрелости, 141 Време пролази, 145 Време. наставак, 148 Јунак ћути (?), 152 Европа, 156 Задатак број један, 163 Знам — не знам, 168 Искорени грех из своје средине, 171 Исцелите се, душе лекара!, 174 Камен, папир, маказе, 178 Краљевство кривих огледала, 183 Ко коме помаже?, 186 Култура, 190 Волети људски, 195 Љубав и одговорност, 199 Љубав је поремећај, 202 Машина времена, 205 Молити се Богу и будити људе, 210 Престали смо да се молимо, 213 Инсекти, 216 Није то оно право, 222 Неекономски фактори економије, 227 Новости из Старог Рима, 231 О малим греховима и о малим добрим делима, 236 Брушење дијаманата, 240 Ослонци, 245 Одражена стварност, 249 БЕСКОНАЧНИ НАПРЕДАК: ВАПИЈУћА ЛАЖ, НА КОЈУ СМО СЕ НАВИКЛИ „Индустријски раст је стао.” „Опадају приходи предузећа.” Овим фразама неки плаше обичне грађане као децу баба Рогом. Зато, без обзира да ли човек разуме или не разуме сву ову економску талмудистику с њеним „ликдвидностима” и „фјучерсима”, саме речи „опада”, „престаје да расте”, „постоји опасност од стагнације” страшно делују на ум обичног човека. Слично као звоно које звони на узбуну. Ако се нешто чује, значи да се нешто и десило. He зна се шта је да ли је непријатељ на вратима или гори амбар али се сигурно десило. Све је то због тога што смо задојени злочиначком идејом о непрестаном напретку. Неприметно се увукла у нас с правом становника другоразредне епохе. Пили смо чај и гледали телевизију, жвакали смо сендвич и читали школски уџбеник; удисали смо ваздух и слушали радио. А за то време су се и чај, и сендвич, и ваздух напајали бунилом о бесконачном напретку, за који се могло чути на радију и телевизији, и којим су одисале књижице. Тако нам је, заједно с ваздухом и храном, ушло у крв убеђење да се свет постепено развија од горег ка бољем по строгој правој линији и нипошто другачије. И да су претходне генерадије људи, по дефиницији, биле глупље и несрећније од садашње. И да човечанство треба бескрајно да се развија, без падова и пауза. Наука, техника, врева, бука, пијаца, јурњава без предаха, вртоглавица од успеха и добити, профит, пораст ликвидности. Све нам је то у крви и подсвести.

KNJIGE SU KAO NOVE,OSIM POSVETE U PRVOJ KNJIZI,NA PRVE DVE PREDSTRANE,KNJIGE SU KAO NOVE,OCENA BI BILA ODLICNA(5),JEDINO ZBOG POSVETE U 1.KNJIZI-SVE OSTALO JE(5+) NOVO! Studije iz srpske religije i folklora 1910-1942 (1-2) Veselin Čajkanović Godina izdanja: 1994 ISBN:978-86-379-0280-4-1.knjiga,/978-86-379-0281-2-2.knjiga Autor: Domaći Jezik: Srpski Oblast: Veselin Čajkanović Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u 2.knjige ISBN:978-86-379-0280-4-1.knjiga,/978-86-379-0281-2-2.knjiga Izdavač: Grupa izdavača, Beograd 1994; Sabrana dela iz srpske religije i mitologije: knjige-1 i 2 KNJIGE SU KAO NOVE,OSIM POSVETE U PRVOJ KNJIZI,NA PRVE DVE PREDSTRANE,KNJIGE SU KAO NOVE,OCENA BI BILA ODLICNA(5),JEDINO ZBOG POSVETE U 1.KNJIZI-SVE OSTALO JE(5+) NOVO! Veselin Čajkanović Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u dve knjige: 1. Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924; 2. Studije iz srpske religije i folklora 1925-1942; Izdavači: SKZ-BIGZ-Prosveta-Partenon, Beograd, 1994. Tvrd povez sa zlatotiskom, 21 cm ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ 1 - 2 Издавачи: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б И Г З ПРОСВЕТА ПАРТЕНОН Б Е О Г Р А Д 1994 САБРАНА ДЕЛА а) Срби - Религија б) Србија - Митологија ц) Народна веровања - Срби Р е ф е р е н ц е 1. СТУДИЈЕ И РЕЛИГИЈЕ И ФОЛКЛОРА 191О-1924 2. СТУДИЈЕ ИЗ РЕЛИГИЈЕ И ФОЛКЛОРА 1925-1942 ......................................................... Предговор написао и приредио академик ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ РЕГИСТАР БЕЛЕШКЕ УЗ ТЕКСТ Ћирилица Тврде корице Шивен повез Detaljnije: tvrd povez, strana 474+546, 21cm, Stanje knjiga:NEKORISCENE-KAO NOVE-KNJIGA BR.1.IMA POSVETU NA PRVA DVA PREDLISTA Naučna delatnost Veselin Čajkanović --------------------------------------------------------- Njegova naučna delatnost je obuhvatala tri oblasti: 1)Klasična filologija Klasična filologija je bila njegova osnovna naučna oblast. Izdavao je narodne umotvorine, pisao udžbenike latinskog jezika, na kojem je napisao mnoge svoje radove. Prevodio je s klasičnih jezika i bio jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike.[11] Prvi prevod i to s engleskog jezika „Seoski ponos” od Irvinga, je objavio još kao student Velike škole (1901).[28] Prvi objavljeni tekst koji se bavi antičkom književnošću, prevod komedije Menehmi Tita Makcija Plauta datira još iz perioda njegovih studija u Nemačkoj (1905).[29] Objavljen je u Srpskom književnom glasniku, a iste godine u ovom časopisu je objavio i prikaz Trbojevićevog prevoda Plautove komedije „Hvališa”.[30] Među njegovim radovima iz klasične filologije, naročito se ističu radovi o antičkim poslovicama, knjiga „Vergilije i njegovi savremenici”, objavljenoj povodom dvehiljadugodišnjice Vergilijevog rođenja, u kojoj je prikazao Vergilija, njegov rad, njegove najznačajnije savremenike, prijatelje i život u Rimu tog doba „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”, u kojoj je rešeno pitanje o izvorima Zenobijeve zbirke poslovica, odnosno izvorima Zenobijevih izvora,[31] prevodi Plautovih komedija, prevod i tumačenje Tacitove „Germanije”,[32] u kojoj je dao objašnjenje mnogih pojava, kao što su šibanje (kao česta kazna u rimskoj vojsci), učestvovanje boga-zaštitnika u borbi, otkrivanje grudi, životinjske i ljudske žrtve, gatanje po pticama, krvna osveta i gostoprimstvo i druge, i na koju se veoma često pozivao.[33] 2)Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.[13] Prvi je od srpskih naučnika proučavao klasične izvore u basnama Dositeja Obradovića i o tome objavio delo „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), povodom stogodišnjice Dositejeve smrti, u kome se bavio pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. Pokazao je da je Dositej primio ideje grčkih humanista i da je od klasičnih grčkih pisaca čitao one koje su vizantijski kritičari smatrali za dobre, naročito Plutarha. Kao osnova za njegovu zbirku basana poslužila je neka zbirka Ezopovih basana, koju je dopunio basnama drughh basnopisaca starog i novog veka.[34] Ovaj rad je jedan od prvih relevantnijih tekstova u ovoj oblasti kod Srba.[35] 3)Folkloristika Folkloristika, naročito istraživanja narodnih umotvorina, pesama i pripovedaka. Na osnovu rukopisnih zbirki Srpske akademije nauka objavio je jednu zbirku pripovedaka s kritičkim napomenama i komentarom, dok je za potrebe školske nastave uredio jednu komentarisanu zbirku pripovedaka. Radio je i na kritičkom izdanju Vukove zbirke, folklorna građa iz Vukove zaostavštine koju je u Petrogradskoj javnoj biblioteci našao Ljubomir Stojanović.[36] Objavio je malu antologiju narodnih pesama, „Petnaest srpskih narodnih pesama”, namenjenu širokoj čitalačkoj publici.[37] Stara srpska religija i mitologija Bavio se vizantološkim pitanjima, ali i nizom drugih tema sa ovog područja.[38] Posebno je proučavao religiju Srba pre primanja hrišćanstva.[11] Za narodna verovanja se zainteresovao još dok je radio na knjizi „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”.[13] Znanje klasičnih jezika i književnosti i upućenost u uporedne religije omogućili su mu da protumači nejasne pojave iz srpske religije i mitologije i da pristupi njihovoj sistematskoj rekonstrukciji.[30] Pošto u vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora, kao polazište je uzimao narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Uočio je da se na njima umnogome zasniva i današnja religija. Naime, uravo na osnovu vere, uočio je hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda, s obzirom da je u svojim elementima ostala onakva, kakva je bila i u prvim vekovima primanja hrišćanstva, nalazeći da su neke srpske religijske forme starije od antičkih, dok su svadbeni i pogrebni običaji preneseni u nepromenjenom obliku, još od bronzanog doba, da su u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka ostali i najpopularniji praznici (Božić i Slava), kao i najraspostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), da su neki mitovi prenošeni s pokolenja na pokolenje, bez većih izmena, a neki su vezivani za pojedine istorijske ličnosti (Sveti Sava, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Stevan Visoki, Ivan Crnojević), dok su funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene na najuglednije hrišćanske svece (Sveti Jovan, Sveti Nikola, Sveti Đorđe i ponajviše Sveti Sava) ili đavola. Otkrivajući kako se srpski narod pokazao veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, posebno u kultu predaka, kao jezgru svoje religije, gde je čak crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko,[39] došao je od zaključka da se srpska religija uglavnom bazira na paganskoj i da je bliža sujeverju nego veri.[40] Otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.[13] Mada su se njegovi zaključci o istoriji stare vere u izvesnoj meri kosili sa stavovima dogme Srpske pravoslavne crkve, a raniji istraživači narodne tradicije, kao što su Milan Đ. Milićević i Stojan Novaković su već ukazali na to da su mnogi srpski običaji očuvani iz starina i da predstavljaju dragocen izvor za proučavanje onog perioda kulture, o kome nema drugih dokumenata, Čajkanović je ovakva zapažanja pretvorio u svoje osnovno istraživačko načelo[41] i svojim radom na ovom području se svrstao među malobrojne osnivače novih nauka, zasluživši status prvog srpskog istoričara religije.[14] Krajnji zaključak njegovih studija je da se na osnovu zajedničkih elemenata u religijama slovenskih naroda može rekonstruisati religija Slovena u njihovoj prapostojbini, dok se iz zajedničkih elemenata u religijama indoevropskih naroda mogu odrediti njihova verovanja, dok su bili u zajednici.[34] Nažalost, obimna istraživanja u ovoj oblasti, nije stigao da uobliči, zbog uklanjanja sa Univerziteta i prerane smrti.[14] Njegov pokušaj rekonstrukcije čitavog sistema stare srpske religije i mitologije predstavlja prekretnicu u proučavanju srpske paganske religije, kao osnove tradicionalne duhovne kulture, a valorizacija njegovih naučnih rezultata je pretpostavka svakog daljeg proučavanja ovog važnog aspekta narodne duhovne tradicije.[42]

Biblijska enciklopedija iz dva dela ima za svrhu bolje shvatanje Svetog pisma i njegovo dublje proučavanje uz pomoć azbučno poređanih i obrađenih pojmova i ličnih imena, uz navođenje biblijskih mesta koja potkrepljuju svaki izraz. Godina izdanja: 2004 Br. str.: 600 + 632 Povez: tvrd Format: 30 cm Pismo: ćirilica Godine 2004. izašla je Biblijska enciklopedija protođakona Radomira Rakića, lektora Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne crkve u Beogradu (koji se nalazi u Opštini Palilula, znači našeg sugrađanina) i predavača Novog zaveta na Duhovnoj akademiji u Srbinju (Foči), kao i zvaničnog prevodioca Svetog arhijerejskog sinoda u Srpskoj patrijaršiji. Prvi tom obuhvata odrednice od slova A do slova L, na ukupno 586 strana (ostalo literatura), a drugi tom – 632 strane od slova LJ do Š, enciklopedijskog formata, dvostubačno. Oba toma su snabdevena sa po četiri geografske karte Palestine i drevnog sveta, dok su kroz knjige done - ti dijagrami, grafički prikazi, skice i najneophodnije ilustracije. Na ovom delu, kakvog do sada nije bilo na srpskom jeziku, protođakon Radomir Rakić je radio punih deset godina, a uzor su mu bile najbolje svetske biblijske enciklopedije. Кorišćena je ruska enciklopedija arhimandrita Nikifora s kraja 19. veka, koja je ponovo štampana u Moskvi 1992. godine. Od nemačkih dela korišćen je Biblijski leksikon Franca Rinekera (Lexikon zur Bibel, Vupertal, sedamnaesto izdanje 1987), zatim veliki Brokhausov 6-tomni Biblijski leksi- kon (R. Brockhaus, Das grosse Bibellexikon). Od engleskih dela autoru je naročito pomogao Harper’s Bible Dictionary (San Francisco 1985), kao i ilustrovana enciklopedija (The Illustrated Bible Dictionary, Vols 1‒3, London 1980). Кorišćena su i druga enciklopedijska dela, leksikoni, atlasi, kao i priručnici uz Stari i Novi zavet. Struktura odrednica je sledeća: naziv, zatim je u prvoj zagradi to isto ispisano jevrejskom grafijom, da bi u drugoj zagradi stajala latinična transliteracija – pravilno čitanje i, najzad, prevodreči na srpski, donet kurzivom. Ovaj prevod je veoma značajan, jer semitska imena i nazivi uvek imaju svoje značenje. Ukoliko je obrađena novozavetna ličnost ili pojam, u prvoj zagradi navodi se to ime ili pojam na grčkom jeziku, takođe uz značenje u narednoj zagradi. Ukoliko postoji više lica sa istim imenom, navedeni su po tačkama, uz pedantno citiranje mesta gde se navedeno ime spominje u Svetom pismu, a ponekad je i više takvih referenci (npr. Zaharija ima u Bibliji 33). Кod geografskih mesta izneti su podaci kada i ko je vršio arheološka istraživanja odnosne lokacije, rezultati tih istraživanja, i sl. Ukoliko to mesto više ne postoji u Palestini (današnji Izrael i Jordan), opisane su arheološke pretpostavke gde bi ga danas trebalo tražiti. Objašnjene su ličnosti i mesta koji se navode u devterokanonskim knjigama, na primer u knjigama Makavejskim ili kod Jezdre, Tovita i dr. Кod Makavejskih knjiga korišćen je prevod Preosvećenog Episkopa Atanasija Jevtića (Trebinje 1995). Pojedine značajnije biblijske ličnosti su obrađene veoma opširno kako bi se mogla steći potpuna slika o njima (npr. Mojsije, Isaija, Jeremija, Ilija, Jovan Кrstitelj, Matej, Petar, Pavle, Saul ...). Autor piše i o vanbiblijskim ličnostima ili događajima, ili lokacijama (npr. Ras Šamra, Elba, Nag Hamadi...), iznosi dinastije faraona, Selevkida, Ptolemejaca i dr. Stari zavet je navođen prema Daničićevom prevodu, a Novi zavet prema prevodu Кomisije Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve iz 1984. g. Ponegde je istaknuto kako su pojedini pojam preveli Emilijan Čarnić ili Vuk Кaradžić. I što je bilo najteže, savesno se navodi kako pojedina imena glase u Bibliji na srpskom jeziku, a to čitanje odstupa od masoretskog čitanja (npr. stoji Ozilo, a treba Uzilo). Inače, autor je svuda navodio odrednice prema istočnom načinu čitanja vite i ite, tzv. vitacizam, pa tako imamo: Vitlejem a ne Betlehem, He-vron a ne Hebron, Tavor a ne Tabor, Кesarija, a ne Cezareja, Iriod a ne Herod, Jezekilj a ne Hezekiel itd.). c1

MONAH KALIST- Milivoje M. Jovanović Povez: mek Format: 12x20 cm Banja Luka 1998 Br.strana: 157 Monah Kalist je biografska priča srpskog monaha, duhovnog čeda Vladike Nikolaja Velimirovića. Bio je veliki obnovitelj crkava i manastira, proveo decenije živeći u divljini, gde ga čak ni zmije otrovnice nisu ujedale. Hranio je medvede i isceljivao ljude, a upokojio se 1991.g. u 95. godini života, u manastiru Žiča. Mnoštvu čitalaca, ova kniga je dala odgovore na mnoga pitanja i učvrstila ih u pravoslavnoj veri. Sadržaj Dio I Mladost, 5 Dio II Monaštvo, 72 Dio III Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah, 185 DIO I MLADOST Kao dete želeo sam da imam konja vranca, čistokrvnog arabera, duge grive, sa belom zvezdom na čelu. Maštao sam kako ga lepog i razigranog jašem selom i džambasim, ili ga upregnutog u čeze teram po vašarima, sve pred očima ljudi koji mi zavide. U snovima sam viđao njegove kratke živahne uši, snažan vrat, bujnu grivu, milovao njegovo toplo telo prekriveno crnom dlakom koja se presijavala, čuo rzanje i vrisak, i video sebe ponosnog na njemu, u sedlu okovanom sjajnim ukrasima. Molio sam Boga da mojim roditeljima, braći i sestrama da zdravlje, a meni dobrog konja. Moji roditelji su bili na velikim mukama, jer sam tukao seosku decu i svađao se sa braćom i sestrama. Jednom sam, u ljutini i besu, udario neku devojčicu koja od toga umalo nije umrla. Neoprezno sam se zavlačio među konje i bikove i činio mnoge opasne nestašluke. U tom vremenu postili smo sve postove. Roditelji su bili pobožni, osobito majka. Svake nedelje smo išli u crkvu. Noseći najmlađe dete u naručju, majka je tada ljubila vrata crkve, zatim ikone. Mi, starija deca, činili smo isto što i ona. Sveštenika sam poštovao i plašio sam ga se kao Boga. Jednom sam smogao snage i drhteći upitao ga: `Oče, je l` da nećeš ti da usmrtiš moju majku? Je l` da ona neće da umre?`. Po završetku osnovne škole, u našem selu Kaoniku, roditelji su odlučili da nastavim učenje u gimnaziji. Nadali su se da ću tako postati obrazovaniji i svesniji i da ću se urazumiti i smiriti među meni nepoznatim i tuđim ljudima. Pristao sam jer ionako mi je bila potajna želja da se školovanjem uzdignem iznad drugih i da budem bolji od mojih seljana. Kad sam došao u Kruševac u gimnaziju, želeo sam da postanem viđen i uvažen čovek, kao što je sveštenik, ili učitelj, ili viši državni činovnik. Sveštenik mi se najviše dopadao zato što u crkvi, pred narodom, peva i drži propovedi, i što ga ljudi pozdravljaju, klanjaju mu se i ljube u ruku. Stanovao sam kod nekog kafedžije u maloj sobi uz štalu. Tu su ljudi svraćali na sat-dva, da se odmore, isprezali su konje, a amove ostavljali u moju sobu. Dok su se kiridžije, gospoda i bogati seljaci gostili pečenjem i rakijom u kafani, u mojoj sobi je mirisalo na mokru kožu, konjski znoj, prašinu; uvek je neko galamio, ili pevao, lupao, ulazio, izlazio. Tvrdo sam bio odlučio i zarekao se da završim školu. Ali mi nije bilo lako, jer sam pored učenja morao još da vučem vodu kafedžiji, da hranim njegove svinje i živinu, da cepam drva kuvarici. Sve je to bilo predviđeno dogovorom između oca i kafedžije i uračunato kao nadoknada za moj boravak u toj sobi. Slobodno vreme tako reći nisam ni imao. Sumnjao sam, opravdano, u svoga oca, da se namerno tako sporazumeo sa kafedžijom, nadajući se i verujući da će učenje i težak rad da me urazume, poprave i smire. Otac mi je davao nešto para, za džeparac, a jednom u petnaest dana donosio je piliće, jaja, sir, pekmez, sarme. Govorio mi je: `Uči, ako želiš da živiš dobro. Ako nećeš, kod mene te čeka posao: kopaćeš ili ćeš raditi kao vodeničar, i bićeš beo, prašnjav i umoran. Biraj!` Učio sam uglavnom uveče, pri slabom svetlu žiže; preko dana nisam mogao da stignem od škole i posla. Uz to, ometali su me nepoznati ljudi, meni tuđi. Zazirao sam od njihovih sumnjičavih pogleda bez ljubavi. Osećao sam radost samo kada bih, za vreme raspusta, odlazio kući u selo. Tamo mi je sve bilo poznato i drago, pa sam postajao slobodan i srećan. Hranu mi je spremala kafanska kuvarica; bila je jedra, mlada i veoma lepa žena; jedino sam nju u Kruševcu voleo. Posebno su mi ostale u sećanju njene bele i bujne grudi i oči crne i krupne. Obilazio sam oko nje, samo da joj budem u blizini, i gledao je izdaleka dok je radila. Noću sam je sanjao. Želeo sam do joj se što više približim i da se sprijateljimo. Rado sam je slušao kad je govorila i sa oduševljenjem sam radio sve što mi je naređivala. Ali sam doživeo nešto, veoma ružno, što dugo nisam mogao da zaboravim. Jednom sam je, neočekivano, zatekao na skrovitom mestu sa gazdinim sinom, koji je bio stariji od mene. LJubili su se. Videla me je i odmah krenula ka meni. Oči su joj sevnule od besa i ljutine. Uplašio sam se i potrčao brzo u svoju sobu, moleći Boga da me izbavi iz nevolje. Ali pomoći nije bilo. Utrčala je za mnom i za sobom zatvorila vrata. Obrazi su joj bili zajapureni, usne još crvene od poljubaca, kosa razbarušena, a dojke se njihale ispod tanke bluze, na brzinu zakopčane. Mirisala je na ljubav, bila je još opijena milovanjem. Prekinuta u zanosu ljubavi, i u strahu da ću drugima ispričati o njenom grehu devojačkom, približavala mi se sikćući kao zmija. Stajao sam preplašen u ćošku sobe. i gledao je, takvu, strepeći šta će se dogoditi. Zgrabila me za kosu i oborila na zemlju. Bila je jača od mene dečačića. Tukla me dugo, vrišteći: `Iskopaću ti te modre i drske oči! Nećeš ti više gledati ono što nije za gledanje! Otrovaću te. đubre malo! Crkavaćeš lagano, a od tvog smrada zgroziće se grad Kruševac!` Pritiskala mi je kolenima grudi i trbuh i šamarala me besomučno. Zapamtio sam njen bes i mržnju, i oči kojima me je probadala kao noževima. Ostao sam na podu dugo, izmrcvaren i skoro u nesvesti. To mi se desilo na samom kraju drugog razreda gimnazije. Preplašila me strašno. Bio sam siguran da će me otrovati hranom ili na neki drugi način ubiti kad joj se ukaže prilika. Sa tim uverenjem ostao sam u gradu samo još nekoliko dana, do svršetka školske godine, zatim sam pokupio svoje stvari i knjige i pobegao u selo. Ocu i majci sam rekao da sam uvideo da nisam sposoban za školovanje, da ne volim grad i da više neću, ni jedan dan, da živim u Kruševcu. Seljaci su mi se podsmevali i prepričavali kako nisam sposoban za učenje iz knjiga, nego da sam rođenjem predodređen da budem vodeničar, svinjar ili konjušar. Podsmehe sam dugo trpeo ćuteći, i razmišljao šta dalje da radim. Na kraju sam doneo odluku: u selu nipošto neću zauvek da ostanem! .... DIO II MONAŠTVO Obavljali smo u manastiru mnoge poslove. Bila mi je potrebna fizička snaga, pa sam jeo jaku hranu; telo mi je bilo snažno, skoro je nadvladavalo duh. Terani raznim potrebama, ljudi su stalno dolazili k nama, ili smo mi k njima odlazili. Odgovarao sam na mnoga pitanja; izgovarao sam podosta nepotrebnih, suvišnih reči. Jedino sam noću ostajao sam; ali tada zbog umora nisam bio sposoban za veći duhovni napor. Rasejan sam bio i uznemiren, probudile su se raznovrsne želje u meni; tako nisam mogao da se predano i s pažnjom molim, onako kako sam želeo. Mnogi monasi došli su u manastir, da bi se načinom života i stalnom molitvom približili Bogu. To su želeli, ali su bili opušteni, nedisciplinovani; zato se njihove duše nisu bogatile, i to mi je smetalo. Voleo sam uporne, vredne, razumne ljude, koji mogu u svakoj prilici da se bogate duhovno. U ratu sam navikao na borbu, red i tačnost: hteo sam da tako bude i u manastiru. Zato je ponekad dolazilo do neslaganja između braće i mene, a to nisam voleo jer nisam želeo da se ističem, da se razlikujem od drugih. Nisam hteo da živim polovično, od danas do sutra, da se ponašam kao svetski čovek, i da se od drugih kao monah razlikujem samo po odeći. U srcu sam, kao iskušenik, osetio toplinu i ljubav prema Bogu i ljudima. Taj osećaj probudio je u meni težnju, želju, da u bespoštednoj borbi prodrem u dubinu svoga bića i saznam istinu o životu, i put i svrhu svoga življenja na zemlji. Znao sam da su neki naši preci videli Gospoda i njegove svetitelje, i druge bestelesne sile. Nisam hteo, nisam mogao, da budem jedan od onih koji samo prepričavaju tuđu slavu i doživljaje; hteo sam u te priče lično da se uverim. Posle dugog učenja i razmišnjanja, uvideo sam da ću jedino u samoći, u pustinji, moći potpuno da izvršim sve ono što se od mene kao monaha tražilo. Nadao sam se, i verovao sam u to, da ću, u beskrajnom iskustvu i u čestim dodirima sa duhovnim vanvremenim čistim silama i najdubljim tajnama, steći sigurnost i tako, ispunjen nezemaljskom ljubavlju, živeti životom dostojnim čoveka. Odmah nakon monašenja, otišao sam do vladike Nikolaja i rekao mu: `Preosvećeni, odobri mi, i daj mi blagosvlov, da odem u planinu. Hoću da se usamljen, u tišini, pohrvem sa svojim telom, da saberem misli i da pokušam da se očistim i smirim. Ti znaš da sam gladovao, zebao, spavao pod vedrim nebom, i da sam preživeo mnoge nevolje i u ratu i ovde u manastiru. Verujem da ću izdržati životu samoći.` `Znam za tvoju želju, Kaliste. Verujem da će ti koristiti samoća; imaš moj blagoslov. Idi... Ali, znaj da te puštam samo na godinu dana.` Pre polaska, u Ohridu, kupio sam mengele teške dva kila, rende za glačanje drveta, sekiru, testeru, burgiju, lak za drvo, čelična slova, špic za kamen, čekić. Alat mi je bio potreban da uredim pećinu i za pravljenje krstića od drveta. Poneo sam i dva ćebeta, tri para veša, četiri kila projinog brašna, jedan lonac i dosta sapuna. U jesen 1922. godine krenuo sam u Petriljsku planinu, koja se nalazi između dve reke, Koseljske i Goleme, da u njoj molitveno tihujem. Išao sam ozaren nadom da ulazim u život pun nepredviđenih tajni. Slutio sam da me očekuje nepoznata i velika borba, i sa samim sobom i sa prirodom, sa tajanstvenim u meni i oko mene. Nisam se plašio. Bilo je to kao da sam išao prema novom rođenju u nekom drugom, boljem svetu. ... DIO III DOBAR RAT RATOVAH, TRKU SVRŠIH, VERU ODRŽAH Imao sam veliku ljubav prema Bogu i prema ljudima, i odatle sam crpeo snagu da se bori