Dobro očuvano sem naslovne strane gde je iscepljen ćošak gde je verovatno bio neki pečat pa je sa njim otišao i delić teksta sa prve Božidar Stojanović Beograd Ne piše godina izdanja Deluje da je iz pedesetih ili šezdesetih Interesantan citat na koricama Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Datum rođenja 10. jul 1856. Mesto rođenja Smiljan Austrijsko carstvo Datum smrti 7. januar 1943. (86 god.) Mesto smrti Njujork Sjedinjene Američke Države SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) TCH Rad Bileho Lva 1 tridy (pre1990) BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Ord.St.Sava-ribbon.jpg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Krštenica Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Spomenik Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima u Kanadi Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[26][5] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Detaljnije: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Sijalica gori u Teslinoj ruci Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlandu Teslina kula na Long Ajlandu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[37] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[38] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[38] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [39] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [40] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[44][45] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[46] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[47] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[50] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[51] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[52] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[53] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[53] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[53] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[54][55] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[56] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[57][58][59][60] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[61] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[62] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[63] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[64] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[65] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske kuće, priprema figuru Nikole Tesle u vosku i postaviće je pored Aleksandra Bela, pronalazača telefona. Iako su mnogi umetnici želeli da im Tesla pozira za portret, on je to gotovo uvek odbijao. Jedino je slikarki i princezi Vilmi Ljvov-Parlagi pošlo 1916. godine za rukom da ubedi Teslu da joj pozira. Svi ostali Teslini portreti rađeni su prema fotografijama. Tesli se nije dopalo osvetljenje u ateljeu i sam je načinio aranžman svetiljki čija je svetlost filtrirana kroz plavo staklo. Tako je nastao portret u tehnici ulja na platnu, poznat pod nazivom Plavi portret, koji je reprodukovan januara 1919. godine u časopisu Elektrikal Eksperimenter kao ilustracija uz Teslin autobiografski feljton Moji izumi i 20. jula 1931. godine na naslovnoj strani časopisa Tajm. Nije poznato gde se ovaj portret danas nalazi. Tesla je samo jednom izrazio želju da neki umetnik izradi njegov portret. Godine 1939, 18. avgusta, uputio je tim povodom svom prijatelju, poznatom jugoslovenskom vajaru Ivanu Meštroviću telegram u Zagreb. Meštrović je sticajem okolnosti izradio Teslinu bistu tek 1952. godine. Odlivci ove biste čuvaju se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, u Muzeju Like u Gospiću i u Tehničkom muzeju u Beču. Godine 1993, povodom pedesetogodišnjice smrti ovog velikog naučnika, a u sećanje na njegov neprocenjivi doprinos čovečanstvu, nastaje slika „Duh Tesle” Dragana Maleševića Tapija. Ova slika našla se na naslovnoj strani kataloga izložbe organizovane ovim povodom u Muzeju savremenih umetnosti u Beogradu i ujedno predstavlja i jedno od najznačajnijih dela ovog srpskog slikara. Umetnica Marina Abramović snimila je 2003. godine u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu video-instalacije Računajte na nas i Računajte na nas II, koje su inspirisane životom i delom Nikole Tesle. Dejvid Boui — britanski muzičar, tumači ulogu Tesle u filmu Prestiž (2006), gde nastupa zajedno sa Hjuom Džekmenom, Kristijanom Bejlom, Majklom Kejnom i Skarlet Džohanson. Prestiž je režirao renomirani britanski reditelj Kristofer Nolan. Američka kompanija Tesla motors prva je počela serijsku i masovnu proizvodnju čisto električnog automobila, prvo sportskog Tesla roudster tokom 2008. godine a potom 2012. i Tesla S porodični auto. Krater Tesla se nalazi na Mesecu. Ima prečnik od 26 km. Njegova selenografska širina je −2,0°, a dužina −132.0°.[64] Gugl je u čast Teslinog rođendana 10. jula 2009. prikazao svoj logo sa slogom „G” u obliku teslinog transformatora.[66][67] Tesla Pančevo, firma za proizvodnju električnih sijalica iz Pančeva. Hrvatska kompanija koja se bavi telefonijom nosi ime Nikola Tesla Erikson. Naselje Nikola Tesla u opštini Niška banja. Fabrika elektronske opreme i radio lampi (elektronskih cevi) „Tesla” u Liptovskom Hradoku u republici Slovačkoj, osnovana za vreme Čehoslovačke. Teslino Naselje u Subotici, koje je mahom sagrađeno za radnike fabrike SEVER, Subotica, koja se bavi proizvodnjom električnih rotacionih mašina, baziranih na obrtnom polju. Prema podacima Srpskog DNK projekta Tesle pripadaju slovenskoj haplogrupi R1a-M458. To je zaključeno testiranjem muških srodnika Nikole Tesle.[68] Američki proizvođač hibridnih i električnih kamiona i kamioneta nosi naziv po Teslinom imenu Nikola Motor Company. Tesla kao književna inspiracija Lik, delo i život Nikole Tesle decenijama predstavljaju inspiraciju mnogim piscima, pa su tako proteklih decenija nastala mnoga književna dela sa Teslom kao jednim od likova, ponekad i glavnim. Neki od njih su: Prestiž Kristofera Prista iz 1951. godine, koji je kod nas objavljen 2006. godine. Prema ovom romanu takođe je 2006. snimljen i istoimeni film.[69] Vladimir Pištalo objavio je 2006. godine roman Tesla, mladost,[70] a 2008. nastavak Tesla, portret među maskama,[71] za koji je iste godine dobio NIN-ovu nagradu. Goran Skrobonja objavio je 2010. godine fantastični roman Čovek koji je ubio Teslu ili dnevnik apsinta i krvi,[72] da bi već 2013. usledio i nastavak, Sva Teslina deca.[73] Pisma Nikole Tesle Dva pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu, koja su upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku, se nalaze u stalnoj postavci Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.[74] U ovim pismima se govori o porušenom zdravstvenom stanju Mihajla Pupina i Teslinoj želji da ga poseti u bolnici. Pisma ukazuju na dobar odnos Nikole Tesle i Mihajla Pupina, uprkos brojnim nagađanjima o njihovom sukobu.[75][76] U pismu iz 1921. godine, sačuvanom u Kongresnoj biblioteci, Tesla je prijatelju Amerikancu obrazložio svoje poreklo i nacionalnu pripadnost.[77] Foto-galerija Teslino poreklo Istina o Nikoli Tesli Detinjstvo

izdanje povodom 150 godina rodjenja Nikole Tesle izdavac JUGOMARKA Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike. Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini. Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan. Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine. Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću. U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana. Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike. Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije. Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla. Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije. Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”. Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi. U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine. Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora. U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona). Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing). Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj. Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine. Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna. Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom. Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine. Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu. Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51 % ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani. Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajnog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi. Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara. Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save. Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo. U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački. Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”.

Hakslijev `Vrli novi svet` valjalo bi preporučiti kao priručnik pred put u `svetlu budućnost`, a možda i besplatno deliti svakom pismenom građaninu. Dotad, naša javnost bi mogla pokazati više interesovanja za knjige poput ove Stanka Cerovića `U kandžama humanista`. Ta svojevrsna anatomija civilizacijske destruktivnosti obrađuje tužni slučaj bombardovanja Jugoslavije od pre dve godine. Knjiga se krajem januara pojavila u Francuskoj. Naslov bukvalno preveden: `Dans les griffes des humanistes`, izdavač `Climats`. Knjiga ima više uspeha nego u Beogradu. Stanko Cerović je rođen u Titogradu 1951. godine. U Beogradu je završio Filozofski fakultet. Od 1979. godine živi u Parizu. Do 2007. godine bio je urednik srpskohrvatske redakcije Radio Frans internasionala. U poslednjih dvadesetak godina objavio je na stotine analitičkih i polemičkih tekstova o jugoslovenskim ratovima i svetskoj politici. Napisao je pet knjiga: Njegoševe tajne staze (Montenegropublic, Podgorica, 1996; CID, Podgorica, 2005), U kandžama humanista (Samizdat B92, Beograd, 2000; izdanje na francuskom Dans les griffes des humanistes, Flammarion/Climats, Paris, 2001), Comment maigrissent les ombres (Flammarion/Climats, Paris, 2003) i Drvo života, plodovi smrti (Umetničko društvo Gradac, Beograd, 2007; izdanje na francuskom Odlomak Tako se oko centra imperije stvaraju zaštitni pojasevi vazalnih država i fasadnih institucija, koji su odavno opisani u slučaju Sovjetskog Saveza, ali koje niko nije htio da vidi čak ni kad su boli oči u akcijama Vašingtona. U te zaštitne pojaseve su spadale humanitarne organizacije i mediji. Baš kao nekad razne radničke `nezavisne` organizacije, humanitarne organizacije koje su vlade zapadnih država slale na Balkan otuda su upućivale pozive u pomoć, užasavale se nad srpskim zločinima, veličale humanitarnu ulogu NATO-a, same predlagale politiku koju treba voditi i objašnjavale zašto je rat pravedan. Humanitarna ideologija bila je moralna fasada beskrupulozne realnosti, kao komunistička ideologija za Sovjete. I na Zapadu su ljudi reagovali kao nekad `saputnici` staljinizma: `Možda je tako, ali ovo je demokratija, ovo je AMERIKA.` Prije je bilo: `Da, ali nije isto kad Sovjetski Savez pravi zločine, to je KOMUNISTIČKA država.` Samo vrijeme i porazi mogu nešto protiv ove magije, razum ne može ništa. Svakog dana, prateći medije i slušajući političare, u sjećanju su se javljale te davno zaboravljene paralele sa komunizmom. Uvijek sa zastrašujućom razlikom iza koje se pomaljao Oldos Haksli: u komunizmu je režim morao da upotrebljava silu da bi natjerao ljude da podvaljuju i lažu, morao je da pokrije društvo morem agenata da bi hvatali one koji se podsmijevaju i kritikuju, a rijetko ste mogli sresti novinara koji nije bio svjestan odvratnog posla koji obavlja. U Vrlom novom svijetu svaka individua spontano dodaje svoju strast na laži i besmislice. Za mene lično, najteži je bio sljedeći detalj. Evropska organizacija za satelitske telekomunikacije Eutelsat 26. maja je prekinula prenošenje programa srpske televizije RTS. U godinama narastanja srpskog nacionalizma, ponavljam, televizija je bila atomska bomba. I sad je samo veličala srpski režim, Miloševića, nevini i hrabri srpski narod, i sl., i napadala vođe svjetskog fašizma Klintona, Blera i druge. Ali većina ljudi odavno je bila oguglala na tako providne laži, nijesam sreo čovjeka u Beogradu koji je ozbiljno uzimao tu propagandu o novom fašizmu. To nije bila ni tema za razgovore, osim kad bi poneko zaključio kako nemaju mašte oni koji prave fotomontaže sa zapadnim liderima u nacističkim uniformama. Ali, suština nije bila u tome kakvu još ulogu može da igra televizija. Suština je bila u tome što je većina građana u Jugoslaviji stalno gledala Si-En-En i Bi-Bi-Si, bila u potpunosti izložena propagandi NATO-a, i nikome nije palo na pamet čak ni da poziva da se ti programi ne gledaju, a ne da ih zabranjuje. A nekad davno, u komunizmu, jedan od naših najvažnijih argumenata u kritici režima i veličanju zapadne demokratije bio je baš u tome: na Zapadu možete koliko hoćete širiti komunističku propagandu, nikome ne smetaju komunistički mediji, jer ljudi umiju da razlikuju laž od istine, dok u komunističkim državama ne smijete prenijeti preko granice nijedne zapadne novine. To je bio pokazatelj ko se boji istine. Sad je demokratski Zapad stavio sebe u obratni odnos sa jednim Miloševićem: prvome je smetalo ono što radi srpska televizija, drugome nije smetalo ono što rade veliki svjetski mediji! RTS su mogli da gledaju Srbi u unutrašnjosti Srbije i u svijetu, ali su mogli da upoređuju tu primitivnu propagandu sa programima najsavršenijih propagandnih mašina u istoriji; taj strah je govorio o inferiornosti voljene demokratije pred jednim od najgorih tirana s kraja dvadesetog vijeka! Uz to odluka o prekidu prenošenja RTS bila je nezakonita, EUTELSAT nije imao pravo da je donese, samo Ujedinjene nacije su to mogle. Od odluke o intervenciji, u svemu što je radio, NATO je kršio zakone, pravila, običaje. To je izgledalo kao ruganje sudbine, kao neduhovita groteska: primitivni ostatak komunizma, Miloševićev režim u opustošenoj Srbiji, pretvorio se u ogledalo u kojem smo gledali kako se naša prošlost, naši ideali, naše borbe, svijetovi koje smo voljeli pretvaraju u odvratne karikature. Srpska televizija se manje plašila istine nego Bi-Bi-Si! Milošević manje nego Klinton! Što je najgore, gledajući programe i jednih i drugih, znao sam i zašto je to tako. Intervencija NATO-a mnogo bi bolji utisak ostavljala u Srbiji da ljudi nijesu mogli gledati Si-En-En i Bi-Bi-Si nego u obratnom smislu. Zapad je sebe uništavao u tim programima, naročito kada je riječ o onima koji su proveli godine u borbama za zapadne vrijednosti i demokratiju. Trebalo je ćuteći slušati stare nacionaliste koji su dočekali svojih pet minuta: eto vam zapadni mediji i zapadna demokratija. Ali to nijesu prazne riječi. Zapad, demokratija, nego naši životi, iskustvo koje je sticano u decenijama poniranja u tajne društvenih mehanizama, u rizičnim sukobima, odricanju, žrtvama i strpljenju bez kraja da bi se sagledala istina i da bi se živjelo za nju i sa njom. To iskustvo je bilo izvrgnuto ruglu u ratu koji nije prelazio nivo incidenta, koji je bio tek greška iz nepažnje. I u najtežim vremenima, makar u mislima, put na Zapad je bio otvoren. Sad su se svi zatvarali velikom brzinom. Ne u tragičnom, nego u lakrdijaškom ritmu. Dobro došli u parodiju pakla. Kao da se polako gase sva svjetla. Ovdje bi se možda i mogla evocirati, kao neki simbol, posljednja godina milenijuma. Danonoćno, ali bukvalno bez prekida, mediji su razrađivali sa jedne strane užas srpskog režima i neljudsku prirodu srpskog naroda, a sa druge borbu za ljudska prava, moral i civilizaciju. Ovaj veliki moralni preobražaj osmišljen je u propagandnom centru u Briselu gdje je poslije početka rata, jer je londonska propaganda bila najuspješnija, stigao Blerov savjetnik za komunikaciju Alister Kempbel. Kempbel je ispekao zanat u londonskom Miroru, najagresivnijoj žutoj štampi na svijetu. To je tzv. štampa iz kanalizacije (caniveau) i, s obzirom na okolnosti, čini mi se da nije beznačajno, za razumijevanje raskoraka između onoga šta smo i šta mislimo da smo, zapamtili ovaj izvor iz kojega je potekla bistra voda morala. Iz centra u Briselu su propagandne teme upućivane zapadnim vladama, pa dalje, urednicima u medijima i humanitarnim organizacijama. Uživajući u svom trijumfu, Kempbel je poslije rata napravio jedan potez kojim je svoju umjetnost podigao do zagonetnog nivoa. Poslije rata, u engleskim medijima, kao i u javnom mnjenju, polako je prodirala svijest o manipulacijama i neprijatno osjećanje da su novinari slijepo slijedili propagandu NATO-a. Onda je Kempbel svakoga šokirao: javno je optužio medije da su u toku rata bili prosrpski, manipulisani `srpskom mašinom laži`. U Londonu je bilo žestokih reakcija, ali niko nije uspio da dokuči šta je ovim htio Veliki Mag. Jedino objašnjenje koje sam pročitao bilo je da pokušava unaprijed da obezbijedi podršku medija za sve buduće krize, pozivajući ih da budu još više `nezavisni` nego u toku rata na Kosovu. Možda. Ali više vjerujem u jedno od dva sljedeća objašnjenja, ili u oba istovremeno. Prvo je neposredni politički interes kao u toku rata. Jer, propaganda je važna sve dok se javno mnjenje sjeća rata, otkrivanje istine o `stotinu hiljada mrtvih civila`, `nevjerovatnim torturama nad Albancima`, ili pak o tome da je NATO vodio rat protiv civila može da ima nezgodne posljedice sve dok se javno mnjenje ne prebaci sa teme Kosova na neku drugu temu. A to otkrivanje je od ulaska novinara na Kosovo stalno bilo u vazduhu. Robert Fisk, veteran lista Indipendent, koji je rat pokrivao iz Beograda i putovao na Kosovo (i vidio samo ono što je svima bolo oči), optužio je novinare da su se u ratu ponašali kao `moutons de Panurge` i kao `pseudo-justiciers`. Kolege su se pobunile, ali to je izazvalo i ovu mnogo zanimljiviju Kempbelovu izjavu. Trebalo je unaprijed diskvalifikovati `prosrpske medije` i podsjetiti ih na obavezu da budu i dalje nezavisni. Rat je bio završen vojno, ali ne i propagandno. Drugo objašnjenje je neka vrsta artističke opklade kojoj su skloni veliki mađioničari. LJudi koji manipulišu javnim mnjenjem odnose se prema poslu pomalo kao profesionalni zavodnici: ne privlači ih ni objekat ni osjećanje, za ljubav ili rat im je svejedno jer su oni odavno sve to iskusili i znaju granice ljudske bijede. Motiviše ih samo nemogući izazov. Kempbel je imao iluziju da je bio najvažniji čovjek u ratu, možda je to zaista i bio, da je upravljao sviješću miliona ljudi. Preokretao je izgubljene situacije, pretvarao zločin u neuporedivi moralni gest, podvalu u podvig. Upravljao je iz sjenke cijelom svojom profesijom, a preko nje narodima, možda nijedan uspjeh u šou-biznisu nije ravan njegovom, nijedna moda nije lansirana tako munjevito ni sa tolikim uspjehom kao njegov moralni zanos vezan za rat. Kad se ovo završilo i kad je dokazao da je njegovo umijeće jače od ljudske prirode, napravio je još jedan `tour de force`. Optužio je sve one koje je vrtio oko malog prsta da su bili neposlušni, povodljivi za neprijateljem, maltene buntovnici i odmetnici. Koliko je njegovo zadovoljstvo moralo biti kad je poslije toga slušao bijesne reakcije novinara koji su se osjetili zavrnuti još jednom u suprotnom pravcu za 180 odsto , a opet nemoćni da bilo šta urade! Kao čovjek koji vas dugo preklinje da mu učinite neku uslugu i kad mu je konačno učinite, pošto mu više nijeste potrebni, umjesto da vam se zahvali kaže: možeš ti to još bolje. Bilo je kasno za novinare da kažu: pa mi smo radili za tebe. Ima u ovoj savršenoj manipulaciji nečeg đavolskog. Ovi mađioničari vole da pokažu, makar samima sebi, da poznaju čovjeka do dna i da mogu od njega da rade šta hoće. Kažu da voli da radi iz sjenke. Bil Klinton je završio rat još jednim trijumfalnim `političkim vaskrsenjem`, kako je pisala američka štampa. Svi su pozdravili njegovu ulogu vođe, majstorstvo kojim je upravljao Amerikom i svijetom. Britanska štampa nije štedjela pohvale za način na koji je Toni Bler vodio rat. Nazvan je `moralnim spasiocem` Zapada. Širak je bio na vrhuncu popularnosti. Svi zapadni lideri su čestitali jedni drugima na dobro vođenom ratu i nezapamćenoj saradnji. Medlin Olbrajt je rado prihvatila ocjenu da je ovo `Rat Olbrajtove` i izjavila je pred Senatom: `Mi Amerikanci izvlačimo ogromnu snagu iz činjenice da znamo ko smo i u šta vjerujemo. Mi imamo cilj. Ako smo vjerni svojim principima, uspjećemo.` (Nous autres Americains tirons une force immense du fait ljue nous savons ljui nous sommes et en ljuoi nous crodžons. Nous avons un but... Si nous sommes fidčles ŕ nos principes nous réussirons.) Ovacije... Opet ono osjećanje `déjŕ vu` sa kongresa komunističke partije. Možda je iskrivljivanje realnosti u medijima koje se nastavilo poslije rata još teže objasniti nego ono u toku rata. Jer dok je trajao rat, može se reći: nijesu znali šta se dešava na terenu, ponijele su ih kolektivne emocije, sjećali su se Srba iz Bosne, znali su ko je Milošević, itd... A kad se rat završio, mislim da je u pitanju bilo obično laganje. Valjda prethodna laž obavezuje na nove, inače bi čovjek sam sebe demantovao. Nigdje u medijima nijesam našao dobar prikaz o razaranju od bombi na Kosovu i u Srbiji. A ipak: preko 10 000 tona bombi! Sa većom snagom nego atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki! Proporcionalno teritoriji, najveće bombardovanje u istoriji! Pa ima li tragova rušenja? Ima li žrtava? Možete steći utisak da NATO i nije ratovao u Jugoslaviji. I treba da steknete taj utisak: jer savjest zapadnog društva treba da bude očišćena od toga sjećanja. To su bile virtuelne bombe. Samo ste mogli da vidite kako Albanci oduševljeno dočekuju vojnike NATO-a. Ima procjena da je od tih bombi poginulo i do deset hiljada Albanaca (to misli i Tom Voker, dopisnik Tajmsa protjeran iz Beograda). Ja mislim da ih toliko nije poginulo ni ukupno, ali ne bih bio iznenađen da ih je poginulo više od bombardovanja nego što ih je ubila jugoslovenska vojska. Nevolja je to što sad nemamo nijedan nezavisni izvor da ovo provjerimo. Čak ni TPI. Jer nezavisni izvori mogu biti samo zapadni, a uz ovom ratu ih je sve angažovao NATO. Najvažniji propagandni zadatak, odmah poslije rata, bio je da se nađu tragovi srpskih užasa. Ti tragovi su se svodili na grupe grobova koje su opisivane kao masovne grobnice. Najčešće ih je bilo oko dvadeset, uvijek u oblastima u kojima su bile borbe između UČK-a i jugoslovenske armije. Nikad nije pokazana nijedna žrtva bombardovanja. Jesu li te žrtve takođe sahranjivane? Ili su ih Srbi odnijeli u Srbiju, kao što se govorilo za hiljade mrtvih Albanaca koji je trebalo da nas sačekaju na Kosovu? Kako su odneseni kad je bilo nemoguće izaći sa Kosova pod avionima koji su kontrolisali komunikacije? Dva dana poslije ulaska NATO-a na Kosovo, kao najstrašniji dokaz torture pokazan je podrum u stanici milicije u Prištini. Namještaj ispremetan. Stolovi, stolice, jedan krevet (pretpostavlja se za torturu), pendreci, konopci, američki boks, ništa što se ne može naći u bilo kojoj drugoj stanici policije, naročito u ratu. Ali tu su novinari koji kažu da su britanski vojnici bili šokirani kad su otkrili ovu prostoriju, `evo, tu su ljudi mučeni`. Činjenica da je ovo maksimum koji su mogli naći vojnici NATO-a potvrđuje, po mom mišljenju, ograničen nivo nasilja s obzirom na ratne okolnosti. Naravno, političke teme se poslije rata izbjegavaju više nego ove faktografske. Niko neće da kaže da je situacija na Kosovu katastrofalna, da su Srbi protjerani, da ima mnogo više nasilja (čak i među Albancima) nego prije rata, da je UČK i dalje mafijaška organizacija, da je pitanje Kosova još opasnije nego ranije za cio Balkan jer se sad Makedonija, sa ogromnom albanskom manjinom, nalazi pod direktnim pritiskom albanskog nacionalnog pokreta, da zapadne države ne znaju šta da rade sa pokrajinom koju su dovele u ovo stanje. Jer sad je to problem kao između Palestinaca i Izraelaca. Jedna strana sila je protjerala Srbe i otela im dio teritorije. Bilo kad da NATO napusti Kosovo, pitanje se mora postaviti ponovo i to sa koalicijom Srba, Grka, Makedonaca i Crnogoraca protiv Albanaca. Da nijesu intervenisali, da je upravljano problemom kako tako, uz smanjenje nasilja i pritisak na Srbe i Albance, možda bi jednom našli neki dogovor. Ovako, Albanci su dobili poklon koji im niko na Balkanu ne priznaje. Da bi spriječio sljedeći rat, koji je upisan u ovu intervenciju, NATO mora da ostane VJEČNO na Kosovu. Kad se pravio bilans razaranja Srbije, redovno se govorilo: eto šta je Milošević uradio svome narodu! Sva industrija razorena, ekonomski zemlja unazađena za 40 godina, elektro-sistem razoren, zagađena voda i zagađena zemlja - zar baš sve on? Za Zapad, bombardovanja nije bilo. NATO nije vojna nego humanitarna organizacija. Pitajte Albance. U Beogradu, dok smo gledali kako obavljaju posao zapadni mediji, to je kod demokratske opozicije i nezavisnih novinara izazivalo neku mješavinu bijesa i gorčine. Osjećali smo da nam je lično podvaljeno. Mi smo godinama vodili najžešću borbu protiv svoje vlasti, svoje države, svojih naroda, u ime istine i morala. Stotine novinara su izbačene sa beogradske televizije zato što nijesu htjeli da lažu ni za svoj narod, a kamoli za svoj režim. Mnogi su rizikovali živote, podnosili mržnju i napade populističkog pokreta, otvoreno pomagali narodima sa kojima je njihov bio u ratu, zato što njihov nije bio u pravu. Uz to, jugoslovenski ratovi su bili teški izazovi, velike nacionalne drame, NATO je bio tek greška političke klase, ni zapadni narodi ni pojedinci nijesu bili ugroženi. Šta bi tek bilo da jesu! I godinama smo išli na razne skupove u demokratskim zemljama i objašnjavali mehanizme manipulacije, napadali medije koji rade sa režimom, ukazivali na primjer hrabrog i nezavisnog novinarstva u zapadnim medijima. Sad smo govorili jedni drugima gledajući se preneraženo: kolike smo bili budale! Zaista: varvari i divljaci. Nikad ništa nijesmo naučili. Kao što su seljaci na pijaci zaslužili da im bombe donesu civilizaciju, tako smo i mi zaslužili da nam je donesu laži. Nekima se sad činilo da su još ranije u razgovorima sa zapadnim kolegama osjetili kako se ovi čude kad bi im opisivali borbu protiv režima i nacionalizma. Kao da im kažu: pa zašto se vi bunite, što ne radite za režim kao svi ostali, ko vam je kriv što ste budale? Nijedan gledalac, slušalac ili čitalac nije se u tome prevario: skoro svi veliki mediji su iz sve snage podržavali moralni rat NATO-a. Osjećali su pritisak na svojoj koži. Očigledno preplavljen pismima čitalaca koji kritikuju ratnohuškačko pisanje, Mond je jednom prilikom objavio redakcijski odgovor na te kritike. Redakcija tvrdi da nema utisak da je podržavala rat. Nabrajaju se kritike upućene NATO-u koje je list objavio. Ima ih dosta. Na sudu optužba ne bi prošla. Ipak, čitaoci odlično znaju o čemu govore. Osjećaju ono stvaranje panike oko zločina, oko moralne odgovornosti Zapada, ono što je zaista ogromna većina novinara i htjela da oni osjete. Kad se podigne taj talas panike, onda možete ostaviti na miru sve `nezavisne`. Kad je bio nacionalizam u Srbiji, Milošević je mogao da pusti u narod sve objektivne i `nezavisne` medije. Oni nijesu samo bezopasni, oni su dobrodošli, podgrijavaju nacionalni pokret koji traži izdajnike i neprijatelje, inače se čeljusti sklapaju u prazno, kandže atrofiraju. Kao svaki fundamentalizam, Zapad se odmah zatvorio prema nevjernicima. Rusija je na početku rata ponižena bez razloga, sila voli aroganciju radi arogancije. Rat stvara antizapadno raspoloženje, mogla bi dati oružje Srbima, moglo bi doći do velike krize? Odmah je nađen odgovor na sve: to se Rusija vraća sovjetskoj paranoji, Rusija ne razumije zapadne vrijednosti, Rusiji treba novac, Rusija je korumpirana, uostalom mi Rusiju izdržavamo. Nema zapadne greške ili odgovornosti za krizu, samo neke tamo zaostale i korumpirane zemlje koje ne razumiju impulse demokratije! Da nije u Rusiji na vlasti `najbolji zapadni predsjednik` koji prihvata da igra ulogu koju Vašington traži, da nije pristao da napusti Miloševića, ko zna kako bi se završila ova fundamentalistička zabava. Na Zapadu zaključe da je Rusija napravila razuman izbor. Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi, zločini su bili očigledni, a gore od svega: nipošto se ne smije stati, i ovakav rat se mora dobiti inače je gotovo sa prestižom svjetske sile i ulogom NATO-a u izgradnji novog svjetskog poretka Rat je bio kratak, bez mnogo velikih događaja. Ali užasan po načinu na koji je razotkrio realnost civilizacije i duhovnu prazninu zapadnog čovjeka. U njemu su se tolikom brzinom naređale velike teme i postavila velika pitanja, da on izmiče razumijevanju. Kao neki mali rezime vijeka, podsjećanje u glavnim crtama na to ko smo i kakvi smo i nagovještaj onoga što smo spremni da uradimo. Od tog munjevitog krokija koji je jednim potezom izvukla majstorova ruka hvata vas gora jeza nego od beskrajnih dokumentaraca o koncentracionim logorima. Evo, otprilike, kako je meni izgledalo to narastanje istine, od prvog mreškanja talasića i uznemirenog podrhtavanja prirode, od strašne rike i pomaljanja cijelog čudovišta iznad vode. U početku nije bio ni plan o bombardovanju, nego samo prijetnja. Ona se začela u glavama nekih američkih stratega koji su život proveli u školama učeći kako se upravlja svijetom. Madlen Albright je slab diplomata. To je profil političara koji može da bude vrlo opasan u okolnostima u kojima vjeruje da ima veliku moć. Ona je doktrinar i ekstremista. U ponašanju veoma podsjeća na Slobodana Miloševića. Kao on u vrijeme razbijanja Jugoslavije, kad je bio siguran da predstavlja najveći narod i vojnu silu, i ona teži da svede realnost na proste odnose jačeg i slabijeg. I ona izvlači brze zaključke iz tog odnosa i hoće odmah da slomi protivnika ako ovome ti odnosi nijesu jasni. Objavljuje jednostavne istine o američkoj superiornosti iza kojih slijede ultimatumi. I kod nje, kao kod njega, ovaj prilaz politici i realnosti fizički je uobličio ličnost: bahati pokreti, prezrivo lice, izazovan pogled, tvrd govor. Iza svakog gesta i svake rečenice kao da se čuje argument: ako ti se ne sviđa, hoćeš li da se biješ? Amerika je najbolja. Amerika je najjača. Mi ovo možemo da ponovimo najviše puta u najvećim medijima. Jesi li za ili protiv nas? Madlen Albright Milošević je zaista bio najjači u vrijeme raspadanja Jugoslavije i vjerovatno mu ni dan-danas nije jasno zašto je sve izgubio. Kao što američkoj administraciji i generalima nije bilo jasno poslije prva dva dana rata kako su se našli u položaju poraženog. Insistiram na ovim vezama ideologije i politike sa crtama lica da bi se stalno svi sjećali kako apstraktne ideje, za koje nam se čini da uobličavaju neki svijet koji sa nama nema veze, direktno utiču na život društva i pojedinaca do najintimnijih detalja. Tako je ona ogromna većina ljudi na Zapadu uobličena praznim parolama koje ih pretvaraju u lutke koje se ponašaju onako kako to odluče reklamni agenti. Postoji krivac za to nesrećno lice u ogledalu. Albright je i fizički đak Bžežinskog. On je veliki strateg imperije: miran, nepokolebljiv, opasan i prije nego što progovori. Takav je htio da bude, tako izgleda. Ona je u akciji, demonstrira silu, zato nema njegov mir ni prijeteći izgled, nego raspojasanost i bahatost: ona ostvaruje planove i prijetnje. U početku je bila samo prijetnja bombardovanjem. Ali pošto Amerika ulazi ozbiljno u ulogu sile koja dominira svijetom, i pošto je riječ o ključnom trenutku proširenja NATO-a i stabilizovanja te dominacije na evroazijskom prostoru, svaka prijetnja mora da bude uvjerljiva i svi narodi i ljudi moraju da shvate ozbiljnost tih prijetnji. Ako je Washington nešto rekao, ako se NATO angažovao, onda ne može biti vraćanja nazad. Jer je veća šteta za svijet gubitak kredibiliteta NATO-a i američkog prestiža, nego uništavanja cijelih država. Kad je napravljena greška, u Washingtonu su rekli: nema povratka nazad, u pitanju je prestiž Amerike. U Evropi: treba spasiti Ameriku. Šta je Amerika? Clinton? Albright? Penthagon? Svi zapadni lideri su zaključili da su ugroženi vitalni interesi Zapada i da zato moraju svi složno ići do kraja. Šta su vitalni interesi Zapada? NATO? Jedna vojna organizacija bez razloga postojanja? Jesu li karijere drugorazrednih političara i institucija važnije od vrijednosti na kojima počivaju Amerika i Zapad? Možda i jesu, ako tih vrijednosti nema i ako se zapadno društvo drži samo medijskim kampanjama. U Washingtonu izgleda nikome nije išlo u glavu da se Milošević neće povući pred prijetnjom bombardovanja. Prvo, znali su da se on povlači kad osjeti da je direktno ugrožen; drugo, bilo je očito da nijedan normalan čovjek neće ući u rat sa NATO-om; treće, osjećanje svemoći u ljudi poput Madlen Albright je bezgranično, u njihovoj svijesti neuspjeh se ne javlja kao mogućnost. Milošević je shvatio da se američke prijetnje ostvaruju kao neminovnost, možda po nekom zakonu afiniteta između brutalnosti, opsjednutosti silom, zakonom jačega. 78 DANA EKSPLOZIJA: Beograd, mart 1999. Bio je spreman da prihvati sve u pregovorima oko Kosova, osim nezavisnosti pokrajine i dolaska NATO-a u Srbiju. Iz toga su američki diplomati, kako su priznali poslije rata, zaključili da je na ivici da i to prihvati i da će prihvatiti poslije prvih bombi. Ni to što je Beograd već slao armiju na Kosovo i spremao se za rat nije poljuljalo uvjerenje diplomata da će se odmah predati, iz prostog razloga što se svako mora predati pred prijetnjama NATO-a. Računalo se na dvije noći simboličnog bombardovanja. Kad je italijanski predsjednik D’Alema uputio Clintona šta će biti ako se Milošević ne povuče, Clinton nije znao šta da odgovori. Njegov savjetnik je na kraju našao odgovor: onda ćemo nastaviti da bombardujemo. Do kada? Do kraja. Očigledno i jednostavno. Zašto bismo se mnogo brinuli, ili razmišljali o svijetu, kad uvijek imamo rješenje pri ruci? Zar nijesmo najbogatiji i najjači? Neka svijet vodi računa o našem raspoloženju i interesu, zašto bismo mi vodili računa o svijetu. Ovdje se, ako se ne varam, slute opasnosti koje vrebaju Ameriku u njenim odnosima sa svijetom. To liči na biblijska upozorenja o sljepilu taštine i bogatstva koja nam danas zvuče djetinjasto. Ali ona su sigurno uvijek zvučala djetinjasto u konkretnim okolnostima, jer suština toga sljepila i jeste u tome što se vjeruje da se ono dešava samo drugima. Tako se takoreći iz ležernosti prišlo bombardovanju. Na velikim medijima, CNN-u i BBC-ju, koji su rat pratili kao neposredni učesnici, mogla se prvih dana vidjeti slatka uzbuđenost zbog sportskog događaja u kojem održavamo vještačku neizvjesnost, ali znamo da nam je obećan trijumf. Trećeg dana rata dogodila se najvažnija promjena, iako ju je teško opisati. To je trenutak kad su u Washingtonu i drugim velikim zapadnim centrima shvatili da bombardovanje može da traje, da se to zove rat, a da je rat nešto ozbiljno i neizvjesno. Odjednom se pokazalo da je politička pozicija Zapada neodrživa, a vojna loša. Politički, Washington je bio izolovan zbog nelegalnosti akcije. Riječ je o napadu na nezavisnu državu, člana Ujedinjenih nacija. Ujedinjene nacije bile su eliminisane, jer je trebalo pokazati kako se vlast prenosi na NATO. Statut samog NATO-a nije dozvoljavao takve intervencije. Bilo je očigledno da ovakav rat mora biti politički neprihvatljiv za sve zemlje van NATO-a. Postojala je opasnost da javno mnjenje ni u Americi ni u Evropi ne razumije školsku imperijalnu logiku koja je toliko ličila na starinsku imperijalnu logiku koju zapadna savjest ne može da podnese. Pojavili su se vojni stručnjaci koji su rekli da je teško bombardovanjem dobiti rat. Naročito ako se bombarduje iz velike visine i velike daljine. A drukčije, treba rizikovati živote zapadnih vojnika. Ko će razumjeti zašto ti vojnici ginu u Jugoslaviji? NATO, koji je tražio kredibilitet na ideji garantovanja bezbjednosti Evrope, izazvao je rat usred Evrope. Bilo je očito da on ne garantuje bezbjednost, nego sasvim obratno: nametanje njegove moći izaziva krize i ratove. Kritičari ove intervencije u Americi, koji su bili oštriji i otvoreniji nego evropski, nikako nijesu razumjeli zašto Evropi slijedi Washington u ovakvu katastrofu. Mala greška u procjeni pretvorila se u monumentalnu grešku iz koje se nije vidio izlaz. Prestiž Amerike je bio u pitanju, a bankrot NATO-a u perspektivi. Politički lideri zapadnih zemalja ličili su na djecu koja su u igri zapalila kuću. Tada je bilo jasno da iz igre može da izbije i svjetski rat. Jer se vidjelo da za Zapad nema povratka: NATO ne može bankrotirati, rat se ne smije izgubiti. A kuda vodi rat? Možda će države koje imaju vojnu silu pomoći Jugoslaviji, možda će joj isporučiti oružje, možda će širom svijeta zaređati antizapadni protesti, možda će zapadno javno mnjenje silovito reagovati? Preko noći se atmosfera zgusnula, regionalno problem je pretvoren u planetarnu opasnost. RAT PROTIV CIVILA: Srbija, 1999. U Beogradu su to bili najgori dani. Osjećala se nepredvidivost u reakcijama zapadnih političara, osjećalo se da je ulog toliki da su sva sredstva dozvoljena. Tih dana je izvršena, po mom mišljenju, najveća mobilizacija medija u propagandnom ratu u drugoj polovini dvadesetog vijeka. Mi smo u Beogradu gledali samo velike televizijske mreže, tek po povratku iz Jugoslavije shvatio sam kolike su razmjere te mobilizacije. S druge strane, ludak na vlasti u Beogradu takođe je bio nepredvidiv. On do sada nije ubijao članove demokratske opozicije, samo ljude iz njegovih redova koji su previše znali i koji bi postali nepouzdani. Ali takva mogućnost postojala je prilikom svih političkih zaokreta, naročito ako bi se režim osjetio ugroženim. Pretpostavljali smo da nas štiti to što se osjeća jakim, što bombardovanje ne ugrožava režim nego samo stanovništvo. Zapadna intervencija je ubijala demokratsku opoziciju politički, zapadne bombe narod fizički. Što bi nas on ubijao pod rugi put? I fizički, veća opasnost je dolazila sa Zapada. Ne od bombi, nego od tamošnjih političara koji su tražili bilo kakav način da opravdaju svoj rat. U zapadnim medijima, naročito u izjavama britanskih političara, sugerisalo se da je počela velika čistka u Beogradu, da strada demokratska opozicija. Stvarana je slika paklenog režima, fašističke atmosfere ubijanja. Trebalo je proširiti front, da tako kažem, zakloniti političke razloge intervencije, opravdati bombardovanje većom temom, trebalo nas je sve uključiti u rat, da se stvori velika zbrka, da se prikrije očiglednost zapadne greške i nepotrebnost rata. Atmosfera u Beogradu, osim napetosti, nije imala veze sa onim što se pričalo na Zapadu: strah, začuđenost, tolerancija među građanima, manje nego ikad tragova fašizma. U policiju je priveden prvog dana rata urednik opozicionog Radija B92. Oko toga je napravljena velika galama, jer se očekivalo hapšenje, možda i likvidiranje. Pušten je poslije bezazlenog razgovora. Ali ga londonska vlada nije ispuštala iz ruku. Čuli smo u dva dana uzastopno intervencije britanskih ministara inostranih poslova i odbrane, u kojima su javno, preko televizije, ovaj radio i njegov urednik proglašeni za saradnike engleske vlade, koje finansira ministarstvo. Bio je to otvoreni poziv na linč. Na Zapadu bi to odlično odjeknulo, kao dokaz o Miloševićevoj tiraniji. Novinari ovoga radija, koji se godinama bore protiv Miloševićevog režima, bili su šokirani i ogorčeni. Zaista, pod bombama NATO-a, ako vas najagresivniji političari zemlje koja bombarduje proglase za svog saradnika, a vi sjedite među ljudima koji su takođe bombardovani, nije teško shvatiti šta vas čeka. Svi smo mogli vidjeti koliko teži višegodišnja borba protiv diktature, žrtvovanje za demokratske principe, od časa kad postanete smetnja u računicama demokratskih država. Neophodni su bili zločini Miloševićevog režima; što hitnije i što grozniji. Četiri dana kasnije počeće da stižu albanske izbjeglice i NATO će malo odahnuti, ali to nije bilo dovoljno jer je previše ljudi vidjelo koincidenciju između talasa izbjeglica i početka bombardovanja. Zato su žrtve tražene svuda. Ista propaganda je vođena tih dana prema Crnoj Gori iz Londona. Puštane su dezinformacije preko BBC-ja (iz nekog misterioznog izvora Rojtersa, navodno iz Crne Gore) o tome da srpske trupe ulaze u Crnu Goru i da napad jugoslovenske armije na crnogorski režim samo što nije počeo. Čak smo i mi otišli iz Beograda u Crnu Goru da prisustvujemo novom ratu. Sve je bila laž. U Crnoj Gori je atmosfera bila napeta, zemlju su bombardovali saveznici crnogorske vlade, tako da je narod guran Miloševiću u ruke. Vlada je jedva održavala mir. Samo je iskra nedostajala. Navodno tajne informacije britanske vlade da srpski napad na Crnu Goru samo što nije počeo stvarale su nevjerovatnu paniku i direktno gurale Crnu Goru u građanski rat koji bi tamo bio zastrašujući, ali koji bi bio spasonosan za propagandu NATO-a. Otvorio bi se novi front, i vojni i propagandni, prema Miloševiću. Sudeći po informacijama koje su objavljene poslije rata, Crna Gora je za dlaku pošteđena masivnog bombardovanja koje bi imalo za cilj isključivo izazivanje građanskog rata, jer su vojne baze u Crnoj Gori beznačajne. U Parizu tvrde da je za to zaslužna francuska vlada. Ako je tačno, hvala. Ništa pokvarenije i perfidnije od ratne logike velikih zemalja, sa velikim političkim iskustvom, kad su njihovi interesi ugroženi. Jedino se London u ovome snalazio kao u svojoj slavnoj prošlosti: brze reakcije, radikalne, neustrašive, preuzimanje svih rizika, žrtvovanje i prijatelja bez oklijevanja kad se za to ukaže potreba. Sve druge zapadne vlade izgledale su djetinjasto prema starom britanskom lavu. U tom velikom političkom iskustvu, koje je teško gledati bez divljenja, čak i ako vam je moralno odvratno, odmah se napravi nacionalna sloga oko nacionalnog interesa. Nijedno demokratsko pravilo ne važi u odbrani državnih interesa, sasvim svejedno ko je u sukobima kriv a ko prav. To se zove: right or wrong, my country. Ponašanje Blairove vlade i BBC-ja bili su nešto kao poslednji odjek vještine i brutalnosti velike imperije, nešto kao pirueta starog igrača koji više nema ulogu u igri koju je imao nekad, ali u čijim se pokretima vidi nedostižna maestrija. Koliko da se pokaže amaterima o kakvoj je umjetnosti riječ. Moralno, to izgleda još odbojnije nego u vrijeme imperije, jer je suvišno, ali politički, divite se rutini u kojoj su isključeni pogrešni koraci. Divite se lakoći sa kojom se podvaljuje i laže odlučnosti sa kojom se ide do krajnjih konsekvenci takve politike. Ostaje vam da žalite za situacijama kad je ovakva maestrija usmjerena ka odbrani vrijednosti, a ne ka njihovom uništavanju. Kada posmatrate ponašanje američke vlade, a naročito američkog društva, vidite odmah da nikakvi eksperti, nikakav talenat ne mogu nadoknaditi iskustvo. Vještina američkog šoubiznisa koju primjenjuju mediji i koju je razradio Clinton nigdje se ne primiče doslijednosti manipulacije BBC-ja. Slobodan Milošević i jugoslovenski mediji zaista djeluju amaterski u odnosu na ovu politiku, tu je sasvim opravdano upoređenje u odnosu na ovu politiku, tu je sasvim opravdano upoređenje između primitivnih divljaka i rafinirane civilizacije. Druge evropske vlade su takođe djelovale amaterski u odnosu na londonsku. Kod svih drugih, uključujući i Washington, osjećala se prikrivena panika: na kraju krajeva, bez razloga su ušli u rat i možda išli ka svjetskoj krizi. Osim kod Engleza: šta je tu je, više se ne vraćamo na uzroke, svom snagom, ne birajući sredstva, idemo do kraja. Jedino je, kažem, škripalo što je operacija bila pogrešna i zločinačka, i što London više nije imao svoju politiku, nego je vodio američku. Bivši gospodar svijeta je zadržao svoje majstorstvo, ali ga pokazuje kao sluga. Druge evropske vlade nijesu pokazale ništa osim refleksa straha i zbijanja iza najjačeg. To je najgore izgledalo u Parizu, zbog De Gaulleovog nasleđa koje zemlja nije sposobna da nosi. Francuska vlada je prosto vodila antievropsku i antifrancusku politiku. Neko tajno očekivanje koje je iz cijele Evrope strujilo ka Parizu iznevjereno je. Druge prilike neće biti. Treba se pomiriti sa niskim nivoom na kom je francuska politika i intelektualna elita. Francuska politika u ratu NATO-a posebna je katastrofa u okviru zajedničke katastrofe Zapada. BEZ PODRŠKE: Boris Jeljcin i Slobodan Milošević u Moskvi 1998. Izgubila je svoj prestiž na Balkanu, izgubila šansu da se pokaže kao motor Evrope, pustila je da se ruše UN u kojima Pariz još ima glas sile u Savjetu bezbjednosti, spasila je NATO koji spriječava ujedinjavanje Evrope i njenu emancipaciju. Poslije rata Francuzi su pričali da su se borili za UN i za saradnju sa Rusima. Jesu, tek pošto je Milošević natjerao Zapad da pozovu Ruse i UN, ali ovi su na početku operacije bili optimisti. I Pariz se sa time složio. Kako bi izgledala francuska pozicija danas u Evropi da je Pariz bio samostalan u ratu! A mogao je. Zahvaljujući De Gaulleovom nasleđu, mogao je Pariz biti solidaran sa NATO-om, ali van rata. Tako bi se sve oči okrenule ka Parizu, sve diplomatske inicijative, i evropska politika bi se rodila u Parizu. Tužno je gledati kako greške vuku jedna drugu do katastrofe. Na kraju rata, francuski diplomati i mediji zaređali su sa objašnjenjima kako je De Gaulle prevaziđen, iz straha da ima previše Francuza koji vide da se nešto loše desilo sa Francuskom. Čak su objavili i ankete po kojima je De Gaulle omiljen kao ličnost, ali njegova politika je zastarela. Chirac, Jospin, Kon Bendit vide dalje. Zastarela? Kako, nikad nije bila aktuelnija! De Gaulleova politika je bila nerealna u vrijeme kad je vodio, jer je bila vizionarska, a sad dolazi njegova epoha. De Gaulle je i vodio politiku sa pogledom na kraj hladnog rata. Ko je govorio unaprijed o opasnosti američke sile i diktata? Ko se usudio da predvidi u vrijeme Sovjetskog Saveza da Rusija nije opasnost? Ko je govorio o tome da je jedina bitka koju vrijedi voditi ona za čovjeka? On jeste prevaziđen budući da nikad nije bio u tolikom sukobu sa jednom političkom klasom kao sa sadašnjom zapadnom, ali je van realnosti, nesposobna da izazove ta klasa, a ne De Gaulle. Problem jeste u tome: De Gaulle u ovakav rat ne bi išao, stao bi u ime Evrope i Evropa bi se u njemu prepoznala. To bi bilo odlično i za Ameriku i za Evropu i za Balkan. Ovako, sve je bila greška, zločin i sramota i sve je trebalo spasavati lažnom slikom o trijumfu u medijima. Francuska politička elita neće De Gaullea za uzor, zato će imati Le Pena za dostojnog konkurenta. Moramo se stalno vraćati na ulogu medija u ratu. Oni su muzička pratnja iza događaja, ključna za stvaranje `atmosfere`. Logika je bila jednostavna. NATO je morao da nastavi rat koji je bio nelegalna intervencija u kojoj su pogažene norme međunarodne politike, eliminisane Ujedinjene nacije, zategnuti odnosi sa cijelom planetom van zapadnog svijeta. Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi, zločini su bili očigledni, a gore od svega: nipošto se ne smije stati, i ovakav rat se mora dobiti inače je gotovo sa prestižom svjetske sile i ulogom NATO-a u izgradnji novog svjetskog poretka. ŽRTVE IMPERIJALNE LOGIKE: Pobijeni putnici iz voza u Grdeličkoj klisuri To je trebalo da obave mediji: da ovu realnost prekriju moralnom motivacijom i pretvore je u humanitarni preporod politike. Napravljen je obrt koji se u politici često pravi i za koji su vjerovatno ideju imali Englezi: pošto je intervencija bila protivpravna, neodbranjiva, imperijalna, politički rizična, kriminalna na terenu, onda je sve to objašnjeno kao prelazak u novo doba: moral umjesto prava, humanizam umjesto politike. Zar javno mnjenje ne čeka samo to? Zar nije zasićeno političkim kalkulacijama i pokvarenošću javne scene? Pa dobro, pošto je u pitanju ukidanje prava, zar onda ne možemo reći da je to sve u ime višeg morala? Taj moral sputavaju norme. Slijedimo zakone srca, a ne birokratska pravila. Ako nema razloga za rat, zašto da to ne pretvorimo u adut: pa razlog je samo u moralnoj indignaciji. Epohalna promjena. Zgodan je i datum: ulazimo u treći milenijum kao preporođeni. Publika traži čiste emocije. Ako se završi rat do letnjih odmora sve je u redu. Poslije ćemo preći na letnje seksualne teme. Na jesen se niko neće sjećati ni šta smo radili ni šta smo govorili. Zakoni šou-biznisa nikad nijesu omanuli. Tako je pređen novi stepen u ozbiljnosti rata. Prvo se prešlo sa pretnje na bombardovanje, onda sa lokalnog na planetarni problem, onda na pitanje prestiža imperije i održavanje svijetskog poretka, a onda, najvažnije od svega: na manipulaciju ljudima mimo do sada poznatih granica. Jer od svih nevolja ovoga svijeta, političkih i ratnih, važnija je promjena prirode čovijeka: iz uobičajene doline plača prešli smo u Vrli Novi Svijet. To je, po mom mišljenju, najveća tema koju je otvorio rat NATO-a protiv Jugoslavije, prelazeći za samo nekoliko dana put od bezazlene greške u procjeni do pitanja o razlozima postojanja ovakve civilizacije.

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из

Unutra lepo očuvano Na koricama ima oštećenje kao na slici, stoga je cena dosta niža. Nešto je bilo zalepljeno i onda odvojeno tako da je sa sobom odnelo deo platna Nema drugih oštećenja, neprijatnih mirisa, šaranja i slično Retko u ponudi Srpski Francuski Nemački Engleski jezik SPOMENICA POVODOM NJEGOVE 80 GODIŠNJICE Društvo za podizanje Instituta Nikole Tesle, Beograd, 1936. Tvrd povez, udžbenički format, 520 strana. Višejezično idanje - srpski, francuski, nemački i engleski jezik. Nikola Tesla Spomenica povodom njegove 80 godišnjice Livre commemoratif a l`occasion de son 80eme anniversaire Gedenkbuch anlässlich seines 80sten Geburtstages Memorandum book on the occasion of his 80ieth birthday Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Rođenje 10. jul 1856. Smiljan, Austrijsko carstvo Smrt 7. januar 1943. (86 god.) Njujork, SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) CZE Rad Bileho Lva 3 tridy BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Order of Saint Sava - Ribbon bar.svg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Lično je upoznao dva srpska kralja, kralja Srbije Aleksandra Obrenovića pri poseti Beogradu 1. juna (17. maja) 1892, i kralja Jugoslavije Petra II Karađorđevića juna 1942. godine u Njujorku. Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Krštenica Nikole Tesle. Teslin otac, Milutin Tesla. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Statua Nikole Tesle u Nijagarinim vodopadima, Ontario, Kanada. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Nikola Tesla 1885. godine. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Glavni članak: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Nikola Tesla demonstrira bežični prenos energije, verovatno u svojoj njujorškoj laboratoriji 1890-ih. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlendu Teslina kula na Long Ajlendu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla su se upoznali 1916. godine u Njujorku, preko Teslinog prijatelja, profesora Paje Radosavljevića. Tada jeromonah, Nikolaj je pokušao da objedini Srbe u Americi, da daju podršku Srbiji, koja je vojevala protiv Austrougarske imperije. U tom pravcu, Nikolaju su Pupin i Tesla bili obavezni sagovornici. Zategnuti odnosi Tesle i Pupina i jako kritičan stav Radosavljevića prema Pupinu su učinili da zajednički proglas Tesle, Pupina i Radosavljevića nije potpisan. Nikolaj je kasnije pisao Radosavljeviću da žali što je pokušao da uvede Teslu u stvari narodne te da bi bio greh odvraćati ga od njegovog posla. Usmenim predanjem je sačuvana anegdota o razgovoru Tesle i Nikolaja u pogledu sličnosti (nevidljivost) struje i sile Božije.[37] Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Autobiografija `Moji izumi` je sastavljena od niza tekstova koji je Tesla objavio u nekoliko navrata u štampi, najverovatnije kako bi pažnju javnosti, kroz časopise usmerio ka potencijalnim investotorima. Kroz te tekstove opisuje svoje vividne vizije, zatim imaginaciju toliko snažnu, prepunu ideja, da je rukom mogao gotovo da prolazi kroz ideju koja kao da lebdi u vazduhu, prijatelje koje je posećivao, sa kojima je razgovarao, koji su mu bili dragi kao i ovozemaljski... Čak je u nekoliko navrata ponudio, da njegovu specifičnu mentalnu konstituciju, naučnici podvrgnu detaljnim ispitivanjima... Opisuje oglede puštanja struja određenih frekvencija kroz telo, kako deluju na vitalnost, itd. koje je primenjivao na sebi. Pored ostalih osobenosti primetio je i opisao da mu je čulo sluha nekoliko puta jače nego što je to uobičajno. Dokumentovano je oko sedam nervnih slomova ovog istraživača, od kojih je većina izazvana preteranim umnim naporima, a zatim i velikim životnim traumama. Ono govori o fragilnosti Teslinog genija. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[38] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[39] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[39] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [40] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [41] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[42] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[43] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[44] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[45][46] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[47] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[48] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Na prijemu u Njujorku, 10. jula 1937. Nikola Tesla prima orden belog lava prvog stepena od čehoslovačkog ministra Vladimira Hurbana. Istom prilikom poslanik Fotić (sedi levo) uručio mu je orden belog orla prvog stepena Kraljevine Jugoslavije. Nikoli Tesli su dodeljeni sledeći počasni doktorati[13]: Tehnička škola, Beč, 1908. Univerzitet u Beogradu, 1926. Univerzitet u Zagrebu, 1926. Tehnička škola, Prag, 1936. Tehnička škola, Grac, 1937. Univerzitet u Poatjeu, 1937. Tehnička škola, Brno, 1937. Univerzitet u Parizu, 1937.[49] Politehnička škola, Bukurešt, 1937. Univerzitet u Grenoblu, 1938. Univerzitet u Sofiji, 1939. I ordeni: Orden Svetog Save, II klase, Srbija, 1892. Orden knjaza Danila I, 1895.[50] Orden Svetog Save, I klase Kraljevina SHS, 1926. Orden Jugoslovenske krune, 1931. Orden belog orla, I klase, Kraljevina Jugoslavija, 1936. Orden belog lava, I klase, Čehoslovačka, 1937. Medalja Univerziteta u Parizu, 1937. Medalja Univerziteta Sv. Kliment, Sofija, 1939. Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[51] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[52] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[53] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[54] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[54] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[54] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[55][56] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[57] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[58][59][60][61] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[62] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[63] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[64] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[65] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[66] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske

Nova knjiga G7 Bilješka o autoru Rođen je na Cetinju, 15. novembra 1967. godine. Fotografijom se amaterski bavio u srednjoj školi. Od 1990. godine je radio kao fotograf u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture na Cetinju. Osim dokumentarne fotografije koju je radio u Zavodu, učestvovao je u snimanju nekoliko monografija, kao i u snimanjima većeg broja kataloga i kalendara. Više puta je izlagao na kolektivnim izložbama u Zemlji. Fotografiju je, kako je zapisao, doživljavao kao način bilježenja prolaznosti vremena i vid umjetnosti koji mu omogućava izražavanje unutrašnjih osećanja i ideja. Bio je član Udruženja profesionalnih fotografa Crne Gore. Život je izgubio, nesrećnim slučajem, 22. januara 2003. godine. O TESTAMENTU PEĐE ĐONOVIĆA U kompleksnim tumačenjima koja se odnose na pojam `fotografije kao umjetnosti` - rada koji umjetnici realizuju u mediju fotografije - izmedju ostalog, potenciraju se metodi istraživanja ovog medija kroz ispitivanje elemenata `likovnosti` i aktivnosti na ostvarenju narativne fotografske predstave. Upravo pomenuta dva elementa čine se osnovnim karakteristikama koncepta izložbenog projekta Pedje Djonovića, od strane autora nominovanog kao `Testament`. Ovaj naziv u domicilnoj, a i u mnogim drugim sredinama, se uglavnom identifikuje sa modelima, pravno uobličenih, personalnih oporuka čija realizacija slijedi nakon prestanka ljudskog života. U slučaju kreativnog koncepta Pedje Djonovića, pojam `Testament` se sa sigurnošću može uopšteno tumačiti kao naslov tematskog sklopa izabranih dogadjaja iz Starog i Novog Zavjeta, koji čine osnovne djelove jednog od najznačajnijih spisa u istoriji čovječanstva - Biblije, tog `beskonačnog izvora` brojnih tema koje u svim evropskim umjetničkim epohama, stilovima, pokretima i pravcima pratimo od vremena početka ranohrišćanske umjetnosti. Tematsku problematiku tretiranu vjekovima ne samo od strane likovnih umjetnika - krucijalna je to tema djelovanja i brojnih značajnih kompozitora, prozaista i pjesnika, filozofa i teologa... - odabrao je Pedja Djonović, svjesno rizikujući situaciju ukojoj bi se njegov kreativni rad mogao poistovjetiti sa brojnim projektima u prošlosti od kojih su mnogi rezultirali stvaranjem niza remek-djela svjetske umjetničke kulture. Takva, eventualna situacija - zamka u koju često, svjesno ili nesvjesno, upadaju umjetnici različitih poetika, kod Pedje Djonovića, je na način dostojan svakog poštovanja, eliminisana. Njegova izuzetna senzualna i humanistička priroda, višestruki umjetniči talenat iskazan na poljima dokumentarne i umjetničke fotografije, slikarstva, dizajna, književnosti, te obrazovanje istinskog intelektualca, rezultirali su realizacijom projekta `Testament`, čije idejne tematske i likovne analize zaslužuju mnogo više pažnje, od prostorom ograničenih, komentara koji prate kataloške tekstove. U projektu `Testament` selektirane su fotografije sa odabranim temama iz Starog i Novog Zavjeta koje su autorski signirane i mogu se pažljivom analizom precizno identifikovati. Veći dio tematskog ciklusa svoju narativnu potku temelji na dogadjajima opisanim u Novom Zavjetu. Iako odabrani biblijski tematski segmenti, transponovani u sferu vizuelnog, svjedoče o teološkoj obrazovanosti autora, njegove interpretacije dogadjaja iz burne istorije hrišćanstva nijesu motivisane religijskim stavom vjernika. Svjestan istorijske činjenice da evropska umjetnička kultura, i pored nespornog značaja antičke Grčke, dobrim dijelom počiva na postulatima hrišćanske religije, moralnim i estetskim normama hrišćanstva, Pedja Djonović preko fotografija u `Testamentu` razmatra i tumači univerzalne dualističke kategorije smisla i suštine ljudskog života - svjetlost i tama, rodjenje i smrt, početak i kraj, dobro i zlo, radost i tuga..... Ljudsku figuru u ovoj specifičnoj interpretaciji početka, trajanja i kraja, autor je eliminisao, pozicirajući kao centralno mjesto predmet koji se od vremena prvih civilizacija tretirao na poseban način. Jaje sa zametkom, iz koga će se razviti svijet, je univerzalan simbol. Mišljenje da je svijet nastao iz jajeta, primjera radi, zastupljeno je kod starih Egipćana, Feničana, Kananaca, Tibetanaca, Kelta, Vijetnamaca, Kineza i Indijaca, Japanaca i Indonežanaca... u hrišćanstvu, ono je simbol Vaskrsenja - periodične obnove, ponovnog radjanja i obnavljanja. Jaje, kao uočljivi centralni objekat na Pedjinim fotografijama dominira kompozicijom u kojoj su, prema autorovim rafiniranim zamislima, aranžirani odredjeni materijalni objekti čija tipologija i sastav od davnina pripadaju poštovanim simbolističkim sistemima. Kamen, sa svojom heterogenom simbolikom, zbog svoje nepromjenljive prirode, prema biblijskim predanjima, simbolizuje mudrost a pripisuje mu se i najbliskija veza sa dušom. Simbolom zarobljeništva, poraza i ropstva, smatra se lanac, koji je i univerzalna oznaka veza i odnosa neba i zemlje, i uopšte uzevši, spona izmedju dvije krajnosti ili dva bića. Simbol Vaseljenske ose - klin, tumači se kao sudbina i nužnost a jedan je i od osnovnih znakova Hristovog stradanja. U hrišćanstvu, budući da iz njega izlaze i loši i dobri plodovi, drvo je slika čovjekova - posredstvom Hristove smrti na krstu i obnova, vaskrsenje. Konopcem se simbolizuje uspjeh i uspon a može predstavljati i svaki oblik veze, pa posjeduje mistične i magijske vrijednosti. Vlasi kose se često identifikuju kao simboli snage, moći i vrlina. Ova kratka analiza složenog skupa simbola na Pedjinim fotografijama, ukazuje na svu kompleksnost pristupa temama univerzalnog karaktera, gdje se autor odlučio na primjenu specifičnog modela konstrukcije scene koja ima u sebi karakter teatarskog. Relacija jajeta - centralnog objekta prema odabranim, smišljeno pozicioniranim, konstruktivnim elementima od kamena, drveta, metala, kose, slame, jasno dešifruje temu i čini je razumljivom, kako umjetnički obrazovanoj tako i najširoj lepezi publike. Pretjerana naracija, složeni alegorijski aranžmani i naglašena ilustrativnost primijenjeni prilikom umjetničke prezentacije biblijskih tema i simbolističkih scena univerzalnog značaja, često, kako svjedoče primjeri prošlih i sadašnjih vremena, pomijeraju kod umjetnika u drugi plan elemente likovnosti. Svjestan mogućnosti degradacije kvaliteta `likovnosti` u takvom mediju kakva je fotografija, Pedja Djonović uspješno primjenjuje originalne reduktivne modele koji se mogu, dobrim dijelom, pripisati poetici Minimalarta. Sve fotografije su izradjene u crno-bijeloj tehnici a kompoziciona rješenja idu ka tako definisanom odnosu konstruktivnih elemenata gdje se, maksimalno moguće, izbjegava prenatrpanost scene. Majstorski definisan odnos `svijetlo - tamno`, redukcija scene i predmetnost u pažljivo osmišljenom konceptu bez prisustva ljudske figure, obezbjedjuju umjetničkom projektu `Testament` istinsku suštinu drame nasuprot melodramatičnim efektima, dominantu kompleksnog filozofskog karaktera, nad patetičnošću isključivo vjerske propagandne slike, i likovne atribute koji se ne udvaraju populistčkim očekivanjima i zahtjevima široke publike. `Testament` Pedje Djonovića, kako ovi sažeti analitički komentari pokazuju, ne predstavlja samo izložbu djela potencirane `likovnosti` - u pitanju je i jedna kompleksna, ali i krajnje razumljiva, filozofska i humanistička vizija u okviru koje autor na originalan način, koristeći biblijske teme i jezik univerzalnih simbola, tumači svijet i nas u njemu. Na kraju ovog kataloškog komentara, podsjetimo se i citirajmo riječi Pedje Djonovića zapisane povodom posthumnog priznanja princeze Ksenije za majstora umjetničke fotografije : `I šteta je što takva priznaja obično dolaze kasno po onoga ko ih dobije i što taj nikad ne uspijeva da uživa u saznanju da je priznat. No to je još jedno od nepisanih pravila`. Izrečeno i napisano neosporno se može upotrijebiti u ocjeni umjetničkog kvaliteta projekta `Testament` i svaki dalji komentar je suvišan. Aleksandar Čilikov - istoričar umjetnosti - Projekat fotografika Testament Peđe Đonovića čine biblijski iskazi preko jajeta, simbola rođenja, ali i znaka povratka u život. Nastao je u sredini koja i danas fotografiju često naziva slikom. Sjećam se radova koje je snimio za Cetinjski bijenale posvećen ruskoj avangardnoj umjetnosti pod nazivom “U sobama”. Svaki je bio na određeni način slika, bliže: fotografika. Rađeni su “klasičnim” objektivom i fotografskim materijalima. Neponovljivi, kao i trenutak u kojem su nastali. I to je bilo najdragocjenije, ta jedinstvena istina fotografije. Mislim da je angažovanje na Cetinjskom bijenalu i početak rada na kompjuteru bilo odlučujuće za Peđinu posvećenost fotografici i temi biblijskih priča, koja se može protumačiti kao potraga za znamenjem besmrtnosti. U njegovoj ateističkoj viziji svijeta pojavila se potreba za Bogom i zahvalnost za njegovo umiranje i uskrsnuće... Rođena je ona u strašnoj nemoći pred fatalnim silama o kojima je davno razmišljao, pišući u svom Dnevniku o smrti Danila Kiša, prijatelja porodice Đonović: Jednostavno, on je živ i tamo gdje je ne može se poći, a on, možda, ipak jednog dana se pojavi. Čisto dođe i tačka. Godinu dana po nastanku ovog zapisa, poginuo je u lovćenskoj divljini mladi crnogorski pisac Igor Đonović, Peđin brat. Potreba za Biblijom nametnula mu se kao izlaz iz košmara i to preko fotografika sa scenama jevanđelja, i jajetom, kao znakom za koji M. Eliade kaže da “... potvrđuje i potiče uskrsnuće koje... nije rođenje nego povratak, ponavljanje.” Narativnost lista Iskušenje Hristovo (jaje na ivici stijene koja podsjeća na deformisani ljudski profil) je suština Peđine životne jeze - neizbrisive apokaliptične drame na lovćenskoj litici. I niz drugih scena, koje u prvi mah ostavljaju utisak lucidne vizuelizacije biblijskog teksta, otkrivaju vizije ličnog pakla, bez patosa i jadikovke. Sablazan, Pakao, Usjekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, Smrt Samsonova su poruke sažete u kriptičnoj suštini. Rana smrt Peđe Đonovića nije odnijela bljesak njegovog Testamenta ali, nažalost, jeste još jednu mogućnost savremenog crnogorskog stvaralaštva. Cetinje, 14. april 2008. Mladen Lompar ...Fotografije povezane idejnom i literarnom odrednicom TESTAMENT, predstavljaju zaokruženu cjelinu originalne interpetacije. Naime, Peđa je saglasno svom idejnom polazištu formirao instalacije i objekte simboličko-semantičke konotacije, koje je kasnije fotografisao, definišući kompleksno multimedijano djelo. Centralni motiv na njima predstavlja jaje iz kojega se razvio svijet univerzuma, a koje za Peđu predstavlja nukleus od kojeg je polazio u samosvojnom tumačenju pojedinih segmenata Starog i Novog zavjeta. Ova izložba svojim intelektualno-idejnim i kreativnim vrijednostima zaslužuje našu punu profesionalnu i etičku pozornost.... Cetinje, 09.02.2007. Ljiljana Zeković istoričar umjetnosti PRELAZAK PREKO CRVENOG MORA 21. I pruži Mojsije ruku svoju na more, a gospod uzbi more vjetrom istočnijem, koji jako duvaše cijelu noć, i osuši more, i voda se rastupi. 22. I podjoše sinovi Izrailjevi posred mora suvim, i voda im stajaše kao zid s desne strane i lijeve strane. 23. I Misirci tjerajući ih podjoše za njima posred mora, svi konji Faraonovi, kola i konjici njegovi. 24. A u stražu jutarnju pogleda Gospod na vojsku misirsku iz stupa od ognja i oblaka, smete vojsku misirsku. 25. I pobaca točkove kolima njihovim, te ih jedva vucijahu. Tada rekoše Misirci: Bježimo od Izrailja, jer se Gospod bije za njih s Misircima. 26. A Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju na more, neka se vrati voda na Misirce, na kola njihova i na konjike njihove. 27. I Mojsije pruži ruku svoju na more, i dodje opet more na silu svoju pred zoru, a Misirci nagoše bježati prema moru; i Gospod baci Misirce usred mora. II knjiga Mojsijeva, glava 14. MOJSIJE NA SVETOJ GORI – deset Božijih zapovijesti – 2. Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog. 3. Nemoj imati drugih bogova uza me. 4. Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dolje na zemji, ili u vodi, ispod zemlje. 7. Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svog; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime Negovo uzalud. 8. Sjećaj se dana od omora da ga svetkuješ. 12. Poštuj oca svog i mater svoju, da ti se produže dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj. 13. Ne ubij. 14. Ne čini preljube. 15. Ne kradi. 16. Ne svjedoči lažno na bližnjeg svog. 17. Ne poželi kuću bližnjeg svog, ne poželi ženu bližnjeg svog, ni slugu njegovog, ni sluškinju njegovu, ni vola njegovog, ni magarca njegovog, niti išta što je bližnjeg tvog. II knjiga Mojsijeva, glava 20. POGIBIJA CAREVA AMOREJSKIH 22. Tada reče Isus: Otvorite vrata od pećine, i izvedite k meni onih pet careva iz pećine. 23. I učiniše tako, i izvedoše k meni onih pet careva iz pećine: cara jerusalimskog, cara hevronskog, cara jarmutskog, cara lahiskog, cara jeglonsklog. 24. A kad izvedoše te careve k Isusu, sazva Isus sve ljude izrailjce i reče vojvodama od vojske koji bjehu išli s njim: Pristupite i stanite nogama svojim na vratove ovim carevima. I oni pristupiše i stadoše im na vratove nogama svojim. 25. A Isus im reče: Ne bojte se i ne plašite se; Budite slobodni i hrabri, jer će tako učiniti Gospod svijem neprijateljima vašim na koje zavojštite. 26. Potom ih pobi Isus i pogubi ih, i objesi ih na pet drveta, i ostaše viseći na drvetima do večera. Kniga Isusa Navina, glava 10. KLETVA JOTAMOVA 51. A bješe tvrda kula usred grada, i u nju pobjegoše svi ljudi i žene i svi gradjani i zatvorivši se popeše se na krov od kule. 52. A Avimeleh dodje do kule i udari na nju, i doje do vrata od kule da je zapali ognjem. 53. Ali jedna žena baci komad žrvnja na glavu Avimelahu i razbi mu glavu. 54. A on brže viknu momka koji mu nošaše oružje, i reče mu: Izvadi mač svoj i ubij me, da ne kažu za me: Žena ga je ubila. I probode ga sluga njegov, te umre. 55. A kad vidješe Izrailjci gdje pogibe Avimeleh, otidoše svaki u svoje mjesto. 56. Tako plati bog Avimelehu za zlo koje je učinio ocu svom ubivši sedamdeset braće svoje. 57. I sve zlo ljudi Sihemljana povrati Bog na njihove glave, i steče im se kletva Jotama sina Jerovalovog. Knjiga o sudijama, glava 9. SMRT SAMSONOVA 18. A Dalida videći da joj je otvorio cijelo srce svoje, posla i pozva knezove Filistejske poručivši im: Hodite sada, jer mi je otvorio cijelo srce svoje. Tada dodjoše knezovi Filistejski i donesoše novce u rukama svojim. 19. A ona ga uspava na krilu svojem, i dozva čovjeka te mu obrija sedam pramenova kose s glave, i ona ga prva savlada kad ga ostavi snaga njegova. 20. I ona reče: Eto filisteja na te, Samsone! A on probudivse od sna reče: Izaći ću kao i prije i oteću se. Jer neznadijaše da je gospod odstupio od njega. 21. Tada ga uhvatiše Filisteji, i iskopaše mu oči, i odvedoše ga u Gazu i okovaše ga u dvoje verige mjedene; i meljaše u tamnici. 23. I knezovi Filistejski skupiše se da prinesu veliku žrtvu Dagonu bogu svojemu, i da se provesele; pa rekoše: Predade nam bog naš u ruke naše Samsona neprijatelja našega. 28. Tada Samson zavapi ka Gospodu i reče: Gospode, Gospode!opomeni me se, molim te, i ukrijepi me, molim te, samo sada, o Bože! da se osvetim jedamput Filistejima za oba oka svoja. 30. Pa onda reče Samson: Neka umrem s Filistejima. I naleže jako, i pade kuća na knezove i na sav narod koji bješe u njoj; i bi mrtvijeh koje pobi umirući više nego onijeh koje pobi za života svojega. Knjiga o sudijama, glava 15. ROĐENJE HRISTOVO 1. A kada se Isus rodi u Vitlejemu judejskome u dane Iroda cara, gle, dodjoše mudraci od Istoka u Jerusalim i rekoše: 2. Gdje je car judejski koji se rodi? Jer vidjesmo njegovu zvijezdu na Istoku i dodjosmo da mu se poklonimo. 3. Kada to ču car Irod, uplaši se, i sav Jerusalim sa njim. 4. I sabravši sve prvosveštenike i književnike narodne, pitaše ih gdje će se Hristos roditi. 5. A oni rekoše: U Vitlejemu judejskome; jer je tako prorok napisao: 6. I ti Vitlejeme, zemljo Judina, ni po čem nisi najmanji medju kneževima Judinim; jer će iz tebe izići Vodja koji će napasati narod moj Izrailja. 7. Onda Irod, tajno dozvavši mudrace, saznade od njih kada se pojavila zvijezda. 8. I poslavši ih u Vitlejem, reče: Idite i raspitajte se dobro za dijete, pa kada ga nadjete, javite mi, da i ja dodjem da mu se poklonim. 9. A oni, saslušavši cara, podjoše, i gle, zavijezda, koju su vidjeli na Istoku, idjaše pred njima dok ne dodje i stade odozgo gdje bješe dijete. 11. I ušavši u kuću, vidješe dijete sa Marijom materom njegovom, i padoše i pokloniše mu se, pa otvorivši riznice svoje prinesoše mu dare: zlato, tamjan i smirnu. Jevandjelje po Mateju, glava 2. KUŠANJE HRISTOVO 1. Tada Isusa dovede Duh u pustinju da ga djavo kuša. 2. I postivši dana četrdeset i noći četrdeset, naposljetku ogladnje. 3. I pristupi k njemu kušač i reče: ako si Sin Božiji, reci da kamenje ovo postanu hljebovi. 4. A on odgovori i reče: Pisano je: Ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih. 5. Tada ga djavo odvede u Sveti grad i postavi ga na krilo hrama. 6. Pa mu reče: Ako si sin Božiji, skoči dolje, jer je pisano: Andjelima svojim zapovijediće za tebe, i uzeće te na ruke, da kako ne zapneš za kamen nogom svojom. 7. A Isus mu reče: Nemoj kušati Gospoda Boga svojega. 8. Opet ga uze djavo i odvede na goru vrlo visoku, i pokaza mu sva carstva ovoga svijeta i slavu njhovu. 9. I reče mu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se. 10. Tada mu Isus reče: Idi od mene, Satano, jer je napisano: Gospodu Bogu svome klanjaj se i njemu jedinome služi! 11. Tada ga djavo ostavi, i gle, andjeli pristupiše i služahu mu. Jevandjelje po Mateju, glava 4. SV. PETAR PRED VRATIMA RAJA 13. A kada dodje Isus u krajeve Kesarije Filipove, zapita učenike svoje govoreći: Šta o meni govore ljudi ko je Sin Čovječiji? 14. A oni rekoše: Jedni govore da si Jovan Krstitelj, drugi da si Ilija, drugi opet Jeremija, ili koji od proroka. 15. Reče im Isus: A vi šta velite ko sam ja? 16. A Simon Petar odgovori i reče: Ti si Hristos, Sin Boga živoga. 17. A Isus odgovarajući reče mu: Blažen si, Simone, Sine Jonin? Jer tijelo i krv ne otkriše ti to, nego Otac moj koji je na nebesima. 18. A i ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati. 19. I daću ti ključeve Carstva nebeskoga: I što svežeš na zemlji biće svezano na nabesima; i što razdriješiš na zemlji biće razdriješeno na nebesima. Jevandjelje po Mateju, glava 16. SABLAZAN 1. U onaj čas pristupiše učenici Isusu govoreći: Ko je, dakle najveći u Carstvu nebeskome? 2. I dozva Isus dijete, i postavi ga medju njih, 3. I reče: Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko. 4. Koji se, dakle, ponizi kao dijete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskome. 5. I koji primi jedno takvo dijete u ime moje, mene prima. 6. A koji sablazni jednoga od ovih malih koji vjeruju u mene, bolje bi mu bilo da se objesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku. 7. Teško svijetu od sablazni; jer potrebno je da dodju sablazni, ali teško čovjeku onom kroz koga dolazi sablazan. 8. Ako li te ruka tvoja ili noga tvoja sablažnjava, odsjeci je i baci od sebe; bolje ti je ući u život hromu ili kljastu nego da imaš dvije ruke ili dvije noge, a da te bace u oganj vječni. 9. I ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe; bolje ti je s jednim okom u život ući nego da imaš dva oka, a da te bace u pakao ognjeni. Jevandjelje po Mateju, glava 18. PAKAO 41. Tada će reći i onima što mu stoje s lijeve strane: Idite od mene, prokleti, u oganj vječni koji je pripremljen djavolu i andjelima njegovim. 42. Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne napojiste me; 43. Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odjenuste me; bolestan i u tamnici bijah, i ne posjetiste me. 44. Tada će mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna ili žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo ti? 45. Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste. 46. I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni. Jevandjelje po Mateju, glava 25. USJEKOVANJE GLAVE SV. JOVANA KRSTITELJA 18. Jer Jovan govoraše Irodu: Ne možeš ti imati ženu brata svojega. 19. A Irodijada bješe kivna na njega, i htjede da ga ubije, ali ne mogaše. 20. Jer se Irod bojaše Jovana, znajući ga da je čovjek pravedan i svet, i čuvaše ga; i mnogo šta činjaše kako mu on reče, i rado ga slušaše. 21. I dodje dan pogodan, kad Irod na dan svoga rodjenja davaše večeru velikašima svojim i vojvodama i starješinama galilejskim. 22. I kad udje kći ove Irodijade i igravši i ugodivši Irodu i gostima njegovim, reče car djevojci: Išti od mene što god hoćeš, i daću ti. 23. I zakle joj se: Što god zaišteš od mene daću ti, makar bilo i pola carstva moga. 24. A ona izišavši reče materi svojoj: Šta ću iskati? A ona reče: Glavu Jovana Krstitelja. 25. I odmah, brzo ušavši k caru, zaiska govoreći: Hoću da mi odmah daš na tanjiru glavu Jovana Krstitelja. 26. I ožalosti se car veoma, ali zakletve radi i gostiju svojih ne htjede joj odreći. 27. I odmah posla car dželata, i zapovijedi da donese glavu njegovu. 28. I on otišavši posiječe ga u tamnici, i donese glavu njegovu na tanjiru, i dade je djevojci, a djevojka je dade materi svojoj. Jevandjelje po Marku, glava 6. ZAČEĆE PRESVETE BOGORODICE 26. A u šesti mjesec poslan bi od Boga andjeo Gavrilo u grad Galieljski po imenu Nazaret, 27. Djevojci zaručenoj za muža, po imenu Josif, iz doma Davidova; i djevojci bješe ime Marija. 28. I ušavši k njoj andjeo reče: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti medju ženama! 29. A ona vidjevši ga, uplaši se od riječi njegove i mišljaše: kakav bi ovo bio pozdrav? 30. I reče joj andjeo: Ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! 31. I evo začećeš i rodićeš sina, i nadjenućeš mu ime Isus. 32. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog prijesto Davida oca njegova; 33. I carovaće nad domom Jakovljevim vavijek, i carstvu njegovu neće biti kraja. 34. A Marija reče andjelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? 35. I odgovarajući andjeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji. Jevandjelje po Luki, glava 1. PREOBRAŽENJE ISUSA HRISTA 28. A oko osam dana poslije ovih riječi, uze on Petra i Jovana i Jakova i pope se na goru da se pomoli Bogu. 29. I dok se moljaše postade izgled lica njegovog drugačiji, i odijelo njegovo bijelo i blistajuće. 30. I gle, dva čovjeka govorahu s njim, a to bijahu Mojsej i Ilija, 31. Koji se pokazaše u slavi, i govorahu o ishodu njegovom koji je imao da se ispuni u Jerusalimu. 32. A Petar i oni s njim bjehu savladani snom; ali probudivši se vidješe slavu njegovu i dva čovjeka što stajahu s njim. 33. I kad se odvajahu oni od njega, reče Petar Isusu: Učitelju, dobro nam je ovdje biti; da sagradimo tri sjenice: jednu tebi, i jednu Mojseju, i jednu Iliji – ne znajući šta govori. 34. A dok on to govoraše nastade oblak i zakloni ih: i uplašiše se kad zadjoše u oblak. 35. I ču se iz oblaka glas koji govoraše: Ovo je Sin moj ljubljeni, njega slušajte. 36. I kad se ču glas, nadje se Isus sam. I oni zaćutaše i nikom ne objaviše u one dane ništa od onoga što su vidjeli. Jevandjelje po Luki, glava 9. TAJNA VEČERA 14. I kada dodje čas, sjede za trpezu, i dvanaest apostola s njim. 15. I reče im: Veoma zaželjeh da ovu Pashu jedem s vama prije nego postradam; 16. Jer vam kažem da je neću više jesti dok se ne ispuni u Carstvu Božijem. 17. I uzevši čašu zablagodari, i reče: Uzmite i razdijelite je medju sobom; 18. Jer vam kažem da neću piti od roda vinogradskoga dok ne dodje Carstvo Božije. 19. I uzevši hljeb zablagodari, prelomi ga i dade im govoreći: Ovo je tijelo moje koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen. 20. A tako i čašu po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi zavjet u krvi mojoj, koja se za vas izliva. 21. Ali evo ruke izdajnika mojega sa mnom na trpezi. Jevandjelje po Luki, glava 22. SVADBA U KANI GALILEJSKOJ 1. I u treći dan bi svadba u Kani Galilejskoj, i ondje bješe mati Isusova. 2. A pozvan bješe i Isus i učenici njegovi na svadbu. 3. I kad nesta vina, reče mati Isusova njemu: Nemaju vina. 4. Isus joj reče: Šta hoćeš od mene, ženo? Još nije došao čas moj. 5. Reče mati njegova slugama: Što god vam reče učinite. 6. A ondje bješe šest kamenih sudova za vodu, postavljenih po običaju judejskog očišćenja, koji hvatahu po dvije ili po tri mjere. 7. Reče im Isus: Napunite sudove vodom. I napuniše ih do vrha. 8. I reče im Isus: Zahvatite sad i nosite peharniku. I odnesoše. 9. A kad okusi peharnik vino koje je postalo od vode, i ne znadjaše od kuda je, a sluge znadijahu koje su zahvatile vodu, pozva peharnik ženika. 10. I reče mu: Svaki čovjek najprije dobro vino iznosi, a kada se opiju, onda lošije; a ti si čuvao dobro vino do sada. 11. Ovim, u Kani Galilejskoj, učini Isus početak znamenja, i pokaza slavu svoju; i vjerovaše u njega učenici njegovi. Jevandjelje po Jovanu, glava 2 VASKRSENJE LAZAREVO 34. I reče: Gdje ste ga metnuli? Rekoše mu: Gospode dodji da vidiš. 35. Isusu udariše suze. 36. Onda Judejci govorahu: Gle, kako ga ljubljaše. 37. A neki od njih rekoše: Ne mogaše li ovaj koji otvori oči slijepome učiniti da i ovaj ne umre? 38. A Isus se opet potrese u sebi, i dodje na grob. A to bijaše pećina, i kamen ležaše na njoj. 39. Isus reče: Sklonite kamen! Reče mu Marta, sestra umrloga: Gospode, već zaudara; jer je četiri dana u grobu. 40. Reče joj Isus: Ne rekoh li ti da ako vjeruješ, vidjećeš slavu Božiju? 41. Tada skloniše kamen gdje ležaše mrtvac. A Isus podiže oči gore i reče: Oče, blagodarim ti što si me uslišio! 42. A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju da si me ti poslao. 43. I ovo rekavši, viknu gromkim glasom: Lazare, izidji napolje! 44. I izidje umrli uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, i lice mu ubrusom povezano. Isus im reče: Razdriješite ga i pustite neka ide. 45. Onda mnogi od Judejaca koji bijahu došli Mariji, vidjevši šta učini Isus, povjerovaše u njega. 46. Neki pak od njih otidoše farisejima i kazaše im što učini Isus. Jevandjelje po Jovanu, glava 11. RASPEĆE HRISTOVO 14. A bješe petak uoči Pashe, oko šestoga časa; i on reče Judejcima: Evo car vaš! 15. A oni povikaše: Uzmi, uzmi, raspni ga! Pilat im reče: Zar cara vašega da razapnem? Odgovoriše prvosveštenici: Nemamo cara osim ćesara. 16. Tada, dakle, predade ga njima da se razapne. A oni uzeše Isusa i odvedoše. 17. I noseći krst svoj izidje na mjesto zvano Lobanja, a jevrejski Golgota. 18. Ondje ga razapeše, i sa njim drugu dvojicu, s jedne i sa druge strane, a Isusa u sredini. 19. Pilat pak napisa i natpis, pa postavi na krst; a bješe napisano: Isus Nazarećanin car judejski. 20. I ovaj natpis čitaše mnogi Judejci, jer blizu grada bješe mjesto gdje razapeše Isusa; i bješe napisano jevrejski, jelinski i rimski. Jevandjelje po Jovanu, glava 19. SVETOM PETRU SPADAJU LANCI 5. Petra, dakle, čuvahu u tamnici, a Crkva se usrdno moljaše za njega Bogu. 6. A kada htjede Irod da ga izvede, te noći spavaše Petar izmedju dvojice vojnika, okovan u dvoje verige, i stražari pred vratima čuvahu tamnicu. 7. I gle, andjeo Gospodnji se pojavi i svjetlost obasja prostoriju, i kucnuvši Petra u rebra probudi ga govoreći: Ustani brzo! I spadoše mu verige s ruku. 8. I andjeo mu reče: Opaši se, i obuj obuću svoju. I učini tako. I reče mu: Obuci haljinu svoju, pa hajde za mnom. 9. I izišavši idjaše za njim, i ne znadijaše da je stvarnost to što andjeo činjaše, nego mišljaše da gleda vidjenje. 10. A kad prodjoše prvu stražu i drugu, dodjoše vratima gvozdenim koja vode u grad; ona im se sama otvoriše, i izišavši prodjoše jednu ulicu, i andjeo odmah odstupi od njega. 11. I kad dodje Petar sebi, reče: Sada zaista znam da Gospod posla andjela svojega te me izbavi iz ruku Irodovih i od svega što je očekivao narod Judejski. Djela Apostolska, glava 12. SV. PAVLE PIŠE POSLANICE KORINĆANIMA 1. A ovo odlučih u sebi da vam opet ne dodjem u žalosti. 2. Jer, ako vas ja žalostim, ko je taj koji mene veseli, ako ne onaj koga ja žalostim? 3. I ovo vam baš napisah, da kada dodjem ne budem ožalošćen od onih od kojih bi trebalo da se radujem, uzdajući se u sve vas, da je radost moja radost sviju vas. 4. Jer od mnoge žalosti i s bolom srca napisah vam sa mnogijem suzama, ne da se ožalostite nego da poznate preobilnu ljubav koju imam prema vama. 5. Ako li je ko ožalostio, nije ožalostio mene, no donekle, da ne pretjeram, sve vas. 6. Takvome je dovoljno ovo karanje od mnogih; 7. Tako da je, naprotiv, bolje da opraštate i tješite, kako taj ne bi bio savladan od prevelike žalosti. 8. Zato vas molim, potvrdite ljubav prema njemu. 9. Jer vam zato i pisah, da bih poznao oprobanost vašu, jeste li u svemu poslušni. II Poslanica Sv. Pavla, glava 2. SVETA TROJICA 1. Svaki koji vjeruje da Isus jeste Hristos, od Boga je rodjen; i svaki koji ljubi roditelja, ljubi i rodjenog od njega. 2. Po tome znamo da ljubimo djecu Božiju kad Boga ljubimo i zapovijesti njegove držimo. 3. Jer ovo je ljubav Božija – da zapovijesti njegove držimo; a zapovijesti njegove nijesu teške. 4. Jer sve što je rodjeno od Boga pobjedjuje svijet; i ovo je pobjeda koja pobijedi svijet – vjera naša. 5. Ko je taj koji pobjedjuje svijet do onaj koji vjeruje da Isus jeste Sin Božiji? 6. On je taj što dodje vodom i krvlju, Isus Hristos; ne samo vodom, nego vodom i krvlju; i Duh je onaj koji svjedoči, jer Duh je istina. 7. Jer je troje što svjedoči na nebu: Otac, Logos (Riječ), i Sveti Duh; i ova trojica su jedno. 8. I troje je što svjedoči na zemlji: duh, i voda, i krv; i ovo troje su ujedno. 9. Ako primamo svjedočanstvo čovječije, svjedočanstvo je Božije veće; jer ovo je svjedočanstvo Božije koje je posvjedočio o sinu svojemu. Prva Poslanica Sv. Jovana Bogoslova, glava 5. Bilješka o piscu IGOR ĐONOVIĆ rođen je na Cetinju 21. 01. 1966. godine. Život je izgubio, nesrećnim slučajem, 05. 05.1994. godine. Studirao je srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pored proze, pisao je kratke eseje i poeziju. Roman OGLEDALO, pronađen je u njegovoj zaostavštini. Nastao je u periodu 1992-93 godine. ODLOMCI IZ ROMANA UMJESTO PREDGOVORA (Iz dnevnika) 21. 04.1992. Ovih dana sam razmišljao o tome da počnem sa pisanjem jednog romana. Njegovu temu imam u glavi samo je pitanje kako da je realizujem. Dvoumim se između dvije forme. Prva bi bila pet ili šest različitih priča stopljenih zajedničkom niti-dvoumljenja oko porijekla Crnogoraca i dilema ondašnjih ljudi kojem carstvu da se priklone. Druga forma je sa osnovnom pričom smještenom na sami početak ovoga vijeka. Dvojica komita raspredaju o ovoj temi pretresajući neke istorijske istine i poluistine, stim što bi posljednja priča bila odvojena od njih i govorila o čovjeku, koji brijući se ispred ogledala razmišlja o svemu tome i odlazi na glasanje. Još nijesam odlučio što da izaberem, ali sam više naklonjen ovoj drugoj varijanti, koja je manje pretenciozna, pruža više sloboda i mogućnosti rasplinjavanja. Mislim da ovim romanom (ako nastane) neće biti rečeno puno toga što je novo, ali će svakako biti srušeni neki tabui i skinuti oreali sa tema koje se doskora nijesu smjele pominjati, sve u interesu nekih `viših` ciljeva. Došlo je vrijeme u kojem nema više šuškanja i u kojem se otkrivaju i govore mnoge istine, samo što sve to treba napraviti tako da poslije tišine i šaputanja ne bude sirove graje koja kratko traje, onoliko koliko je ljudima potrebno da se izduvaju, a onda prestane i padne u zaborav i sjećaju je se samo oni koji graju i na koje je grajano; nego da to bude razumno i konstruktivno pripovijedanje koje će ostati ljudima u sjećanju, bar po nečemu. Samo da prikupim snagu i izdržim do kraja, poslije će biti dobro i ovo mora uroditi plodom. To neće biti svjetovni roman, biće duhovni i posvećen crnogorskom duhu, mentalitetu, moralu tradiciji i još po nečemu. Jedino me strah da me to ne odvuče u životu da pišem o istorijskom romanu i samo na tu temu. U svakom slučaju, to ne smije biti nacionalni ili nacionalistički roman. To treba da bude evropski roman koji će u sebi imati jednu tanku nacionalnu nit, veoma tanku, ali dovoljno interesantnu koja će natjerati inostranca da zaviri i vidi o čemu se radi ne samo tu nego i u ostalim djelovima crnogorske književnosti, koja je surovo utopljena u neke nacionalne podjele i kojoj je na taj način učinjena nepravda. Ovo ne želim reći samo o toj mojoj prvoj knjizi koja se začinje. Čini mi se da je to jedini i pravi put kojim treba da krene crnogorska književnost da bi poslije toliko vremena doživjela svoju satisfakciju i svoje zasluženo mjesto u baštini evropske i svjetske kulture. Ako ta moja knjiga bude samo korak napretka na takvom putu biću zadovoljan. Sada je samo treba napisati. Možda ja previše očekujem od nje. U svakom slučaju ima puno dobrih i boljih od mene, ali ja moram ispuniti ono što se toliko dugo taloži u meni. Igor Ova pripovijest ne nastaje u miru Jasne Poljane, u pauzi između lova па zečeve, obilatog ručka i duge šetnje. Ne nastaje u hladu zlatnožutih breza, niti u toplini sobe sa masivnim baroknim namještajem, persijskim tepisima i bogatom bibliotekom nа koju se nahvatala višegodišnja prašina. Pored nogu pisca ne leži tankonogi hrt, kroz hodnike njegovog stana ne čuje se šuštanje uštirkanih haljina debele sobarice i njegova žena ne veze goblene u susjednoj sobi, niti čita knjigu nekog renesansnog poete. O va pripovijest nastaje u iznajmljenoj sobi u kojoj se nalaze: braon - bijeli itison, crvenim skajem presvučena stolica sa `jastukom` od crvenog pliša, vezanim za njene nogare, svijetlozeleni sto (takvu boju ima šara u kući jedne majke) na kojem nikada nije prinesena prava pretila žrtva, starinski, masivni braon šifonjer, tamno zeleni škanj, kauč sivomaslinaste boje i sumnjivog stilskog određenja, mali bijeli luster ukrašen braon ružama, bijela vrata i zavjesa i braon roletne na prozorima. Da se ne bi čitalac premorio od detalja, dovoljno je još reći da se soba nalazi u gradu u kojem se već godinama rješava sudbina naših junaka i njihovih potomaka, u jednoj od novoprobijenih beogradskih ulica. Priča nastaje noću daleko od tuđih, znatiželjnih pogleda. Rađa se u vrijeme opšteg haosa i košmara kada ni treća smjena ne proizvodi zbog nestanaka repromaterijala. Izrasta, dakle, u dubokom samosusretu i nikog nema da poremeti stvaralački mir, sem rijetkog rafala nekog razuzdanog polupijanog ratnika koji više nema svoj dom - kojem je ulica jedino utočište. Glavno mjesto radnje nije ovaj grad, mada bi to lako mogao biti, nego neка od planina u Crnoj Gori. Mogla je to biti bilo koja od njih, ali su se glavni junaci, po nagovoru autora, opredijelili za Konj građanski. Godina radnje je 1921. i sve se događa neposredno poslije smrti crnogorskog kralja Nikole Petrovića. Noć u kojoj se sve dešava sablasno djeluje i na same јunакe. Mnogi bi za takvu noć vezali zavijanje par izgladnjelih krvoločnih vukova koji ne prezaju ni od čega kada je hrana u pitanju, (jer njihova glatka rebra iz dana u dan načinju kožu i prave unutrašnja krvarenja), da i sami nijesu pobjegli i primirili se po svojim jazbinama u strahu da ne postanu žrtve i ukras na improvizovanom ražnju novih vukova koji krstare ovim planinama. Kukavice, ljudi podložni vradžbinama i svemu irealnom, ove bi noći vidjeli smrt u obliku kostura u čijoj se ruci na mjesečini, sija nazubljena kosa koja je več odnijela mnogo života, preko čijeg je tijela navučen ogrtač, a preko glave napola spala kapuljača, kao na nekoj od Direrovih grafika. Smrt je često vrebala naše junake ali u ovoj` maglovitoj noći, kada padanje rose prelazi u оnu dosadnu kišu koja liči na prskanje vode iz mašine za kropljenje loza, oni su sigurni kao rijetko kad do sada i ako smrt bude daleko od njih kao što je to večeras onda će poživjeti, poput starozavjetnih junaka, stotinama godina. Već danima ne rade ništa. Njih desetorica sjede u mlinu ubijajući vrijeme kartama, tihom pjesmom i spavanjem. Svaki od njih je u mislima sa svojom porodicom, ali do njih ne mogu - tamo ih već odavno čekaju spremljene busije, žbiri i osvetoljubivi rođaci. Tek s vremena na vrijeme poneki od njih pođe do Građana ili Utrga za malo hrane i duvana i vrati se nazad. Čekaju obnovu Vrhovne komande pomoću koje će smoći snage za odlučujući udarac, ali sve je to samo nada, u koju sve manje vjeruju poslije Kraljeve smrti. Mlin u kojem su našli utočište je mali i jedva uspijevaju u njemu da se smjeste, ali na drugo nijesu navikli; ni kući im nije bilo mnogo bolje. Sazidan je od kamena i ima jake drvene škure tako da može poslužiti kao dobra utvrda u slučaju žandarskog napada. Pedesetak godina je potpuno napušten, još od vremena kada je оnај silni zemljotres od potoka, koji je tekao ovim bespućem, napravio ponornicu. Dugo su birali pravo mjesto odakle bi mogli kontrolisati kretanje vojske iz Gornje Crmnice i Ljubotinja i najzad se skrasili ovdje. Zorom se odavde mogao vidjeti Skadar, a sunce kao da je izranjalo iz jezera, no za ove ljude čovjek bi teško pomislio da uživaju u pejzažu. Imali su dobar pogled i na žandarmerijsku stanicu u Brčelima odakle su im u pohode dolazili uniformisani momci nove države, sa narednikom Atanackovićem na čelu. Ovaj, u razvoju zaostali mladić, koji se dodvoravao svima, od kapetana Jovanovića do majora Nešića i pukovnika Gligorića, koji su stolovali u Viru crmničkome, Baru i na Cetinju, gonio je bezuspješno naše junake pune tri godine po Paštrovskoj gori i crmničkim planinama. Oni su postali uslov njegovog napredovanja, njegova noćna mora i hobi. O njima i njihovim porodicama znao je sve do u tančine, čak i po nekoliko pasova unazad i kada bi se sreli u miru mogao bi pričati sa njima kao dobar poznanik, ali ovako sav razgovor svodio se na priču preko nišana, paljenje njihovih domova, maltretiranje njihovih porodica i traženje njihovih jataka. Oni su o njemu znali da su mu preci bili torbari, a sada neupadljivi beogradski trgovci, da je ovamo poslan po kazni, da je odličan trgovac i da je neprirodno naklonjen muškom rodu. Mrzjeli su ga i najradije bi ga, po starom turskom običaju, nabili na kolac, ali mu se nijesu mogli primaći bliže od puškometa. Nijesu ni sanjali da mu se dovoljno svete sjedeći tu, u mlin u u koji bez velike oružane pratnje ne bi ni smio ući. I za jedne i za druge ovo je bila pat pozicija iz koje se svako pokušavao iščupati na sopstveni način. Ali vratimo se onoj maglovitoj noći kojom smo sve i počeli. Da je dan vidjeli bi ispred mlina borik i dva čovjeka koji sjede na borovim iglicama. Nijesu na straži, jer se ne plaše da će im iko doći u pohode po ovakvoj noći. Ovim putem ne prolaze ni žene koje idu na Cetinje da prodaju malo sira, vina i rakije. Sve je ovih dana pusto i sigurno će tako potrajati još koji dan, jer je magluština baš pritisla. Izgledaju kao braća, iako su samo poznanici koje je ista nevolja natjerala na saživot. Obojica su tridesetogodišnjaci, crnokosi, koščatih ispijenih lica, sa prodornim očima dugim crvenim vratovima, širokim ramenima i dugačkim žuljevitim prstima naviklim na težak rad. Prosječne su visine, odjeveni u crnogorsku vojničku odeždu i ogrnuti austrijskim oficirskim šinjelima. Čizme su im takođe plijen skinut sa nekih austrijskih oficira i nijesu baš najbolje za skakanje po ovim terenima, ali za ovakvo vrijeme bolje su od opanaka. Na koljenima drže kape sa inicijalima tek preminulog vladara. Dodiruju se ramenima i jedan gleda prema mlinu, a drugi u pravcu gdje bi trebalo da bude Blato. Puše isti duvan koji im je donio neki seljak iz Utrga i jedino po čemu se, gledajući iz daleka, razlikuju je Mašanov ožiljak preko cijelog lica, uspomena sa Taraboša. Konačno, vrijeme je da se oslušne njihova priča. ----------------------------------- ----------------------------------- ----------------------------------- - 1905. godine, kad je knjaz Nikola slao naše momke u svijet na škole i moj otac je poša kod njega da izmoli stipendiju za mene. Tako nešto knjaz mu nije moga osporit zbog zasluga koje je napravio i ja sam ka perjaničko momče poslan u Rusiju na školu, a moj otac, da ne bi iznevjerio porodičnu tradiciju, izdejstvova mi je vojnu školu, želeći za svaki slučaj da spriječi mogućnost da učim za kakvoga profesora, doktora ili višega činovnika, đe bi mi prsti otanjili, a guzica se nažuljala.

Prosveta, 1980. Iz kultne edicije Savremena svetska književnost. Prevod: Milan Čolić Sadržaj na fotografiji. Odlično očuvana. Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков;[1] Kijev, 15. maj 1891 — Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj.[2][3] Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Najpoznatiji je po romanu Majstor i Margarita, objavljenom posthumno, koji je nazvan jednim od remek-dela 20. veka.[4] Biografija Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu.[5] U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet `Taras Ševčenko` Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, prvobitno da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[5] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče `Pseće srce`. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak `Buduće perspektive`). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa.[5] Zrelo doba Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama (`Gudok`, `Rabočij`) i časopisima (`Medicinskij rabotnik`, `Rossija`, `Vozroždenije`). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama `Nakanune` koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama `Gudok` je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. `Vserossiйskiй Soюz pisateleй`). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava `Grimizni otok`. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog `Majstor i Margarita`. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932.[5] Od 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta.[3] Bila su zabranjena izvođenja komada `Beg`, `Zojkin stan`, `Grimizno ostrvo`, `Dani Turbinovih`.[5] U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave `Dani Turbinovih`, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936., nakon članka u `Pravdi`, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu `Minin i Požarski` i `Petar I`. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. Bolest i smrt Kamen Golgota na Bulgakovom grobu 1939. Bulgakov je radio na libretu `Rahel`, a takođe na komadu o Staljinu (`Batum`). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije `Majstora i Margarite`. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940.[5] Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu. Dela Život gospodina De Molierea (1962) Izvođenje „Dana Turbina” u MHAT-u, rež. K. Stanislavski, 1926 Pripovetke i romani Čičikovljevi doživljaji (rus. Pohoždeniя Čičikova), poema u 2 čina s prologom i epilogom, 1922. Bela garda (rus. Belaя gvardiя), roman, 1922—1924 Đavolijada (rus. Dьяvoliada), pripovetka, 1923. Beleške na manžetama (rus. Zapiski na manžetah), pripovetka, 1923. Grimizno ostrvo (rus. Bagrovый ostrov), pripovetka izdata u Berlinu 1924. Kobna jaja (rus. Rokovыe яйca), pripovetka, 1924. Pseće srce (rus. Sobačьe serdce), pripovetka iz 1925, u Sovjetskom Savezu izdata tek 1987. Veliki kancelar. Knez tame (rus. Velikiй kancler. Knяzь tьmы), deo skice romana `Majstor i Margarita`, 1928—1929 Kopito inženjera (rus. Kopыto inženera), roman, 1928—1929 Tajnom drugu (rus. Taйnomu drugu), nedovršena pripovetka, 1929, u Sovjetskom Savezu izdana 1987. Majstor i Margarita (rus. Master i Margarita), roman, 1929—1940, u Sovjetskom Savezu izdavan 1966—1967, u potpunosti 1973. Život gospodina de Molierea (rus. Žiznь gospodina de Molьera), roman, 1933, u Sovjetskom Savezu izdan 1962. Pozorišni roman (rus. Teatralьnый roman), Beleške pokojnika (rus. Zapiski pokoйnika), nedovršeni roman, 1936—1937, u Sovjetskom Savezu izdan 1965. Pozorišni komadi, libreta, filmski scenariji Zojkin stan (rus. Zoйkina kvartira), drama, 1925, u Sovjetskom Savezu izvedena 1926, izašla u masovnoj štampi 1982. Dani Turbina (rus. Dni Turbinыh), drama napisana na osnovu romana „Bela garda”, 1925, u Sovjetskom Savezu izvedena 1925, izašla u masovnoj cirkulaciji 1955. Beg (rus. Beg), drama, 1926—1928 Grimizno ostrvo (rus. Bagrovый ostrov), drama, 1927, u Sovjetskom Savezu izdana 1968. Magija pretvornika (rus. Kabala svяtoš), drama, 1929, (u SSSR-u izvedena 1936); 1931. cenzura je dopustila izvedbu s nizom kraćenja pod nazivom „Molier”, ali u takvom obliku je bila odgođena Adam i Eva (rus. Adam i Eva), drama, 1931. Slaboumni Žurden (rus. Poloumnый Žurden), drama, 1932, u Sovjetskom Savezu izdana 1965. Blaženstvo (san inženjera Rejna) (rus. Blaženstvo [son inženera Reйna]), drama, 1934, u Sovjetskom Savezu izdana 1966. Revizor (rus. Revizor), filmski scenario, 1934. Poslednji dani (Aleksandar Puškin) (rus. Poslednie dni [Aleksandr Puškin]), drama, 1935, u Sovjetskom Savezu izdana 1955. Neobičan događaj, ili Revizor (rus. Neobыčaйnoe proisšestvie, ili Revizor), drama prema komediji Nikolaja Gogolja, 1935. Ivan Vasiljevič (rus. Ivan Vasilьevič), drama, 1936. Minin i Požarski (rus. Minin i Požarskiй), libreto za operu, 1936, u Sovjetskom Savezu izdan 1980. Crno more (rus. Čёrnoe more), libreto za operu, 1936, u Sovjetskom Savezu izdan 1988. Rašel (rus. Rašelь), libreto za operu prema motivima novele „Мадемоиселле Фифи” Gija de Mopasana, 1937—1939, u Sovjetskom Savezu izdan 1988. Batum (rus. Batum), drama o mladosti Staljina, prvobitan naziv „Pastir” (rus. Pastыrь), 1939, u Sovjetskom Savezu izdana 1988. Don Kihot (rus. Don Kihot), libreto za operu prema romanu Migela de Servantesa, 1939. Novele №13. - Dom Eljpit-Rabkommune (rus. Dom Эlьpit-Rabkommuna), 1922. Aritmetika (rus. Arifmetika), zbornik „Beleške i minijature” (rus. „Zametki i miniatюrы”, 1922. Uoči 3. dana (rus. V nočь na 3-e čislo), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. U pozorištu Zimina (rus. V teatre Zimina), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Kako je on poludio (rus. Kak on sošёl s uma), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Kaenpe i kape (rus. Kaэnpe i kape), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Crvena kruna (rus. Krasnaя korona), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Napad. U čarobnoj svetiljci (rus. Nalёt. V volšebnom fonare), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Neobični doživljaji doktora (rus. Neobыknovennыe priklюčeniя doktora), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Sedmog dana novembra (rus. Noяbrя 7-go dnя), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Čuvajte se krivotvorina! (rus. Osteregaйtesь poddelok!), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Ptice na mansardi (rus. Pticы v mansarde), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Radnički građvrt (rus. Rabočiй gorođsad), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Sovjetska inkvizicija (rus. Sovetskaя inkviziciя), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Kineska istorija. 6 prizora umesto priče (rus. Kitaйskaя istoriя. 6 kartin vmesto rasskaza), 1923. Sećanje... (rus. Vospominanie...), novela posvećena smrti Lenjina, 1924. Hanska vatra (rus. Hanskiй ogonь), 1924. Ubrus s petlom (rus. Polotence s petuhom), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Krštenje okretanjem (rus. Kreщenie povorotom), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Čelično grlo (rus. Stalьnoe gorlo), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Mećava (rus. Vьюga), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Mrkli mrak (rus. Tьma egipetskaя), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Izgubljeno oko (rus. Propavšiй glaz), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Zvezdani osip (rus. Zvёzdnaя sыpь), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Boema (rus. Bogema), 1925. Praznik sa sifilisom (rus. Prazdnik s sifilisom), humoristična novela, 1925. Priča o karo asovima (rus. Bubnovaя istoriя), 1926. Ja sam ubio (rus. Я ubil), 1926. Morfijum (rus. Morfiй), 1926. Traktat o stanu (rus. Traktat o žiliщe), zbornik „Traktat o stanu”, 1926. Psalam (rus. Psalom), zbornik „Traktat o stanu”, 1926. Četiri portreta (rus. Četыre portreta), zbornik „Traktat o stanu”, 1926. Jezero rakije (rus. Samogonnoe ozero), zbornik „Traktat o stanu”, 1926. Publicistika i feljtoni Iz svega glasa (rus. Blagim matom), 1925. Boema (rus. Bogema), 1925. Bratski poklon nemačkih radnika (rus. Bratskiй podarok nemeckih rabočih), 1922. Bračna katastrofa (rus. Bračnaя katastrofa), 1924. Priča o karo asovima (rus. Bubnovaя istoriя), 1926. Urnebes s pečatima (rus. Buza s pečatяmi), 1925. Burnakovski nećak (rus. Burnakovskiй plemяnnik), 1924. Bivši Singer. Drž. fabrika u Podoljsku (rus. Bыvšiй Zinger. Gos. mehaničeskiй zavod v Podolьske), 1922. U kafani (rus. V kafэ), 1920. U društvu i svetu (rus. V obщestve i svete), 1924. U pozorištu Zimina. Skice olovkom (rus. V teatre Zimina. Nabroski karandašom), 1923. U školi gradića III Internacionale (rus. V škole gorodka III Internacionala), 1923. Moskovska fabrika za popravke tramvaja (rus. Vagonno-remontnый zavod moskovskogo tramvaя), 1922. Rat vode sa željezom (rus. Voйna vodы s železom), ogled, 1924. Zvrkovi na kolosecima (rus. Volčki na kolesah), 1922. Vratite platformu! (rus. Vosstanovite platformu!), 1925. Genijalna ličnost (rus. Genialьnaя ličnostь), 1925. Propast Šurke-opunomoćenika. Doslovna priča radničkog dopisnika (rus. Gibelь Šurki-upolnomočennogo. Doslovnый rasskaz rabkora), 1924. Glav-polit-liturgija (rus. Glav-polit-bogosluženie), 1924. Nesretnik-Vsevolod. Istorija jednog bezobrazluka (rus. Goremыka-Vsevolod. Istoriя odnogo bezobraziя), 1925. Državna fabrika mineralnih voda i voćnih sokova (rus. Gosudarstvennый zavod mineralьnыh i fruktovыh vod № 1), 1922. Bučni raj (rus. Gromkiй raй), 1926. Buduće perspektive (rus. Grяduщie perspektivы), 1919. Dvoliki Čems (rus. Dvulikiй Čems), 1925. Posao ide (rus. Delo idet), Rabočaja gazeta, Moskva, 11. avgust 1922. Posao se širi (rus. Delo rasširяetsя), Rabočaja gazeta, Moskva, 22. avgust 1922. Dan našega života (rus. Denь našeй žizni), Nakanune, Berlin - Moskva, 2. septembar 1923. Dečja priča (rus. Detskiй rasskaz), Sovetskij artist, Moskva, 1. januar 1939. Dinamit!!! (rus. Dinamit!!!), Gudok, Moskva, 30. septembar 1925. Nepristrano saslušanje (rus. Dopros s bespristrastiem), Gudok, Moskva, 9. avgust 1924. Kvasac i beleške (rus. Drožži i zapiski), Gudok, Moskva, 30. jun 1925. Đavolijada. Pripovest o tome kako su blizanci pogubili poslovođu (rus. Dьяvoliada. Povestь o tom, kak bliznecы pogubili deloproizvoditelя), Nedra, Moskva, mart 1924, № 4 Egipatska mumija. Priča člana Sindikata (rus. Egipetskaя mumiя. Rasskaz člena Profsoюza), Smehač, L., 10. septembar 1924, № 16 Željeni voz (rus. Želannый platilo), Gudok, Moskva, 10. oktobar 1924. Začarano mesto (rus. Zakoldovannoe mesto), Gudok, Moskva, 9. januar 1925. Dokaz ljubavi (rus. Zalog lюbvi), Gudok, Moskva, 12. februar 1925. Zaporošci pišu pismo turskom sultanu (rus. Zaporožcы pišut pisьmo tureckomu sultanu), Gudok, Moskva, 3. jun 1925. Zasedanje u prisustvu člana (rus. Zasedanie v prisutstvii člena), Gudok, Moskva, 17. jun 1924. Zvezdani osip (rus. Zvezdnaя sыpь), Medicinskij rabotnik, Moskva, avgust 1926, № 29, № 30 Zvuci nezemaljske polke (rus. Zvuki polьki nezemnoй), Gudok, Moskva, 19. novembar 1924. Stegonoše budućih bojeva. Dan 3. septembra (rus. Znamenoscы grяduщih boev. Denь 3-go sentяbrя) Rabočaja gazeta, Moskva, 5. septembar 1922. Zlaćani grad (rus. Zolotistый gorod), Nakanune, Berlin - Moskva, septembar-oktobar 1923. Biblifetčik (rus. Biblifetčik), feljton, 1924. Zamoran put. Monolog uprave. Nije bajka, nego istinita priča. (rus. Bespokoйnaя poezdka. Monolog načalьstva. Ne skazka, a bыlь), feljton, 1923. Bezobrazluk u fabrici „Jarig”` (rus. Bezobraziя na zavode „Яrig“), feljton, 1922. Apoteka (rus. Apteka), feljton, 1925. Autoklave treba dobiti, a odel dograditi (rus. Avtoklavы nužno polučitь, a korpus dostroitь), feljton, 1922. Akatist našoj kvaliteti (rus. Akafist našemu kačestvu), feljton, 1926. Američki radnici nam daju svoj trud (rus. Amerikanskie rabočie otdaюt nam svoй trud), feljton, 1922. Banana i Sidaraf (rus. Banan i Sidaraf), feljton, 1924. Kupališna službenica Ivan (rus. Banщica Ivan), feljton, 1925. Belobrisova knjižica. Notes (rus. Belobrыsova knižka. Format zapisnoй), feljton izdan u Berlinu 1924. Bračna katastrofa (rus. Bračnaя katastrofa), feljton, 1924. Upala mozgova (rus. Vospalenie mozgov), feljton, 1926. Ukleti Holandez (rus. Letučiй gollandec), feljton, 1926. Loš tip (rus. Paršivый tip), feljton, 1926. Pas koji govori (rus. Govorящaя sobaka), feljton, 1924. Dvoliki Čems (rus. Dvulikiй Čems), novela Dokaz ljubavi (rus. Zalog lюbvi), novela Zvuci nezemaljske polke (rus. Zvuki polьki nezemnoй), novela Zlatne prepiske Feraponta Ferapontoviča Kaporceva (rus. Zolotыe korrespondencii Feraponta Ferapontoviča Kaporceva), feljton, 1926. Zlaćani grad (rus. Zolotistый gorod), novela Igra prirode (rus. Igra prirodы), novela Kako se Buton ženio (rus. Kak Buton ženilsя), novela Kondukter i član carske porodice (rus. Konduktor i člen imperatorskoй familii), novela Kotao sudbine (rus. Koleso sudьbы), novela Mademoiselle Žanna (rus. Madmazelь Žanna), novela Mrtvi hodaju (rus. Mertvыe hodяt), novela Moskva crvenokamena (rus. Moskva krasnokamennaя), novela Oni žele da pokažu svoju obrazovanost... (rus. Oni hočutь svoю obrazovannostь pokazatь...) O koristi alkoholizma (rus. O polьze alkogolizma), novela Trg na točkovima (rus. Ploщadь na kolesah), feljton, 1926. Pod staklenim nebom (rus. Pod steklяnnыm nebom), novela Doživljaji pokojnika (rus. Priklюčeniя pokoйnika), novela Prosvećenje s krvoprolićem (rus. Prosveщenie s krovoprolitiem), novela Putne zabileške (rus. Putevыe zametki), novela Posao dostiže 30 stupnjeva (rus. Rabota dostigaet 30 gradusov) Sjajna svakidašnjica (rus. Samocvetnый bыt), feljton, 1926. Kontaktom po lubanji (rus. Smыčkoй po čerepu) Vrlo mnogo (rus. Sorok sorokov) Spiritistička seansa (rus. Spiritičeskiй seans) Red na red (rus. Stenka na stenku), novela Prestolnica u notesu (rus. Stolica v bloknote), novela Buvašvaba (rus. Tarakan), novela Rep koji se grize (rus. Ugrыzaemый hvost), novela Vidar (rus. Celitelь), novela Crni mag (rus. Černый mag) Šanson dete (rus. Šanson d`эtэ) Šprehen zi dojč? (rus. Šprehen zi deйtč?) Bio je maj... (rus. Bыl maй...) Voda života (rus. Voda žizni), feljton, 1926. Buduće perspektive (rus. Grяduщie perspektivы), feljton, 1919. U kafani (rus. V kafe), feljton, 1920. Nedelja prosvećenja (rus. Nedelя prosveщeniя), feljton, 1921. Trgovačka renesansa (rus. Torgovый renessans), feljton, 1922, (u Sovjetskom Savezu izdan 1988) Pehar života (rus. Čaša žizni), feljton, 1922. Benefic lorda Kerzona (rus. Benefis lorda Kerzona), feljton izdan u Berlinu 1923. Dan našega života (rus. Denь našeй žizni), feljton, 1923. Moskovske scene (rus. Moskovskie scenы, feljton, 1923. Predmet „Komarov” (rus. Komarovskoe delo), feljton, 1923. Kijev-grad (rus. Kiev-gorod), feljton, 1923. Stube prema nebu (rus. Lestnica v raй),feljton, 1923. Sati života i smrti (rus. Časы žizni i smerti), ogled povodom smrti Lenjina, 1924. U sate smrti (rus. V časы smerti), ogled povodom smrti Lenjina, 1924. Egipatska mumija (rus. Egipetskaя mumiя), feljton, 1924. Moskva 20-ih godina (rus. Moskva 20-h godov), feljton, 1924. Putovanje po Krimu (rus. Putešestvie po Krыmu), ogled, 1925. Pismo M.A. Bulgakova vladi SSSR-a (rus. Pisьmo M. A. Bulgakova pravitelьstvu SSSR), otvoreno pismo, 1930.