Izdavač: Libellus Naslovna strana: Roberto Diso Scenario: Marco Del Freo Crtež: Domenico Di Vitto / Stefano Di Vitto Naslov originala: Squali / Il sangue degli eroi Naslov epizoda: Morski psi / Krv junaka Broj originala: 242-243 Format: A5 Povez: tvrdi Boja: crno-belo Broj strana: 192

Izdavač: Darkwood Naslovna strana: Aldo Di Gennaro Scenario: Paola Barbato Crtež: Nicola Mari Naslov originala: Il principe di Persia Broj originala: 23 Format: A5 Povez: meki Boja: crno-belo Broj strana: 116

Izdavač: Darkwood Naslovna strana: Eric Liberge Scenario: Eric Liberge Crtež: Eric Liberge Naslov originala: Monsieur Mardi-Gras Descendres, Tome 3 : Le pays des larmes Broj originala: 3 Format: A4 Povez: meki Boja: kolor Broj strana: 64

Izdavač: Marketprint Format: A4 Povez: meki Boja: crno-belo Broj strana: 60

Izdavač: Veseli četvrtak Datum izdavanja: 28.04.2011. Naslovna strana: Gallieno Ferri Scenario: Diego Cajelli Crtež: Paolo Bisi Naslov originala: Il prezzo del tradimento Broj originala: 511 Format: A5 Povez: meki Boja: crno-belo Broj strana: 96

Izdavač: Veseli četvrtak Datum izdavanja: 28.02.2008. Naslovna strana: Roberto Diso Scenario: Michele Masiero / Luigi Mignacco Crtež: Orestes Suarez / Roberto Diso Naslov originala: Vent’anni dopo Broj originala: 292 Format: A5 Povez: meki Boja: crno-belo Broj strana: 96

Izdavač: Marketprint Naslovna strana: William Vance Scenario: Jean Van Hamme Crtež: William Vance Naslov originala: The XIII Mystery : L’Enquête Broj originala: 13 Format: A4 Povez: meki Boja: crno-belo Broj strana: 56

Izdavač: Marketprint Naslovna strana: Hermann Huppen Scenario: Greg Crtež: Hermann Huppen Naslov originala: Comanche, Tome 8: Les Shériffs Broj originala: 8 Format: A4 Povez: meki Boja: crno-belo Broj strana: 48

Izdavač: Strip-Agent Naslovna strana: Aldo Di Gennaro Scenario: Pasquale Ruju / Claudio Nizzi / Diego Cajelli / Marco Bechere / Emanuele Mosca Crtež: Guido Masala / Marco Torricelli / Mario Janni / Fabrizio Russo / Riccardo Torti Naslov originala: La terribile banda e altre storie Broj originala: 20 Format: A5 Povez: meki Boja: kolor Broj strana: 160

Izdavač: Veseli četvrtak Datum izdavanja: 11.04.2024. Naslovna strana: Giorgio Cavazzano Scenario: Francesco Artibani / Tito Faraci Crtež: Giorgio Cavazzano Naslov originala: Zvezdana prašina / Lutke / Kutija za pepeo Naslov epizoda: Stardust / Manichini / Una scatola in polvere Broj originala: – Format: 200 x 265 mm Povez: tvrdi Boja: kolor Broj strana: 148

“Prije kabura – mrak u 24 kratke priče osvjetljava cijeli jedan spektar ljudskih naravi i sklonosti: to su ćutljivi pravednici, plemeniti, beskičmenjaci, nasilnici, ravnodušni zlikovci, saborci, ljudi na posljednjoj granici zdravog razuma. U ovoj zbirci svaki nevoljni tik, trzaj kapka ili tijela o međuljudskim odnosima govori više od egzaltiranog dijaloga ili iznenađujućih obrta. I ma koliko im nedostajala velika djela prometejskih razmjera, Zaim, Hasan, Asim, Meho mesar, doktor Crnac ipak dobijaju prostor u kom sav ljudski duh uz mnogo humora oživljava u svakodnevnim, skoro trivijalnim potresima, u kojima su oni sami toliko realistično prikazani da se sa sigurnošću može tvrditi kako je njihovo i postojanje i djelanje ne toliko izmaštano koliko posvjedočeno. A lakoća jezika i izraza kojima se to posvjedočeno prenosi – pored zadržavanja čitalačke pažnje na najvažnijim, teško opažajućim detaljima – jeste najveća vrijednost takvih priča. Ipak, ne može i ne smije se zanemariti pritajena melanholija iza tog humora, neka vrsta razočarenja koje lebdi nad svakim optimističnim, obećavajućim početkom. Zato i postoji prije svačijeg kabura mrak, bio u pozadini ili ne, kojim niko ne uspijeva da manevriše stalno ili da mu se svaki put sakrije. Osjećajnost ove zbirke je u tami koja se nakratko – u pojedinim trenucima apsurda i smijeha – zaboravlja.” Marija Pejić Feđa Gudić rođen je 1975. godine u Jajcu. Ekonomski fakultet završio je u Sarajevu, a postdiplomski na Ekonomskom fakultetu u Zenici. Neke od njegovih pjesama objavljivane su u časopisu „Kvakaˮ u Hrvatskoj kao i na Međunarodnom pjesničkom konkursu u Inđiji (Srbija) 2018. godine, a bio je i finalista konkursa za kratku priču Priče iz komšiluka 2 u Banjaluci 2018. godine. Stojadin i druge priče je njegova prva zbirka kratkih priča. Živi i piše u Gornjem Vakufu-Uskoplju.

Nekada davno, bogovi su stvorili predivan svet. U njemu je bilo planina, mora, zadivljujućih zveri i ljudi sličnih nama. Onda su se bogovi umorili i postali lenji. Sada sede i grickaju kolače i dugo dremaju na oblacima. Ali svet ispod nebesa nije dovršen. U njemu ima još puno praznina. Hari, Su i Mali Ben su odlučili da popune praznine koje su bogovi ostavili. Zagledali su se u svet, a zatim i duboko u sebe same. Napravili su jedno cijukavo mišasto stvorenje, jedno pernato leteće stvorenje i jedno gmizavo ljuspičasto stvorenje. A da li se usuđuju da naprave jedno čupavo zavijajuće stvorenje sa velikim krupnim zubima? Da li se usuđuju da naprave… vuka? „Moćan i veoma maštovit grafički roman.” – Gardijan „Originalna bajka o stvaranju i mašti.” – Buklist „Niko danas ne piše fikciju poput Dejvida Almonda.” – Tajms „Ne postoji ništa što Dejv Mekin ne bi mogao da postigne na planu umetnosti.” – Nil Gejmen

Šokantni dokazi o umešanosti CIA-e u gotovo sve oblasti iz sfere kulture u godinama posle Drugog svetskog rata. Autorka kombinuje odnedavno dostupna dokumenta i ekskluzivne intervjue sa savremenicima, svedocima, pa i samim učesnicima, i otkriva nam do sada dobro čuvane podatke o tajnoj kampanji u kojoj su neka od najzvučnijih imena boraca za intelektualne slobode na Zapadu postala instrument američke vlade.

Remek-delo Razlika i ponavljanje Žil Delez objavljuje 1968. godine. Iako Delez stvara u naplodonosnijoj filozofskoj atmosferi dvadesetog veka – u periodu od 1965. do 1975. godine uz Deleza svoje najvažnije knjige objavljuju Mišel Fuko, Žak Derida i Žan-Fransoa Liotar – iako, dakle, on nije usamljeni genije okružen nerazumevanjem (naprotiv), njegova je filozofska genijalnost najradikalnija, a gustina njegovih ideja najveća. Posle Razlike i ponavljanje, što je jedan od segmenata Delezove doktorske teze (dva druga segmenta su Spinoza i problem izraza i Logika smisla, obe objavljene 1968. godine), pojmovima razlike i identiteta jednostavno je nemoguće pristupiti onako kako im se pristupalo do tada. Ako se pojam identiteta uvek izražavao u identitu pojma sa samim sobom, ako je pojam, od vremena grčke filozofije, pretpostavljao idealna značenja, sa Delezom razlika postaje veličina koja se održava na sopstvenim nogama, ali to, istovremeno, znači da iz ravnoteže izvodi čitavu tradiciju koja je, da bi bila delotvorna, da bi uopšte postojala, morala da leži na čvrstom, nepomerivom temelju. Ako se filozofsko zdanje gradilo tako što se, logično, najpre udarao temelj, potom se dizali zidovi i, na kraju, postavljao krov, posle Delezove knjige filozofi su morali da uče da grade od istog materijala, ali bez unapred datog temelja. Jer, piše Delez kritikujući dotadašnje shvatanje filozofskog neimarstva, odbacujući božanski (transcendentni) autoritet, temelj nam je uvek dolazi s neba. Sada se temelj (identitet) urušava u sebe stvarajući heterogenu sredinu koja zahteva nove pojmove. Zato Delez izumeva pojmove smatrajući to izumevanje najvišom filozofskom delatnošću. Zato u ovoj knjizi koju, preporučuje pisac, treba čitati kao detektivski roman, pronalazimo pojmovna čudovišta i pojmovna čudesa poput transcendentalnog empirizma, haosmosa, razdružujućeg sjedinjavanja (disjunktivna sinteza), kao i čitav niz fascinantnih pojmovnih kombinacija koje i dalje čekaju svoje tumače, svoje (rekao bi možda Delez) ljubavnice i svoje ljubavnike.

Udjite u svet umetnosti kao unicum-a, složenog i nerazlučivog, u kome se putevi umetnosti stalno menjaju i umnožavaju prateći sve vrtoglavije tehnološko i medijsko ubrzanje. Umetnost danas nastaje od svega i svugde, bez jezičkih i teritorijalnih granica. Njeno nastajanje je “difuzno”, mimikrija apsolutna, ne mora da se prilagođava nikakvom kriterijumu zasnovanom na jeziku i sredini. Novi izrazi se uopštavaju i uobličavaju u jedno otvoreno i beskrajno sazvežđe, u kome caruje formalna neraspoznatljivost artefakta u odnosu na svakodnevnu realnost, te nema nikakve zasebne oblasti, već se stvaranje slobodno kreće, nadilazeći sve podele, sva ograničenja vezana za dati postupak i njegovo sprovođenje u delo: otuda umetnička mešavina, artmix. Širenje je bezgranično, a istraživanje rastegljivo, tako da dopire do svih polja na kome se nešto vizuelno odvija i s nečim suočava. Umetnici zalaze u slikovno polje, obrađuju ga gipkim i raznolikim pokretima, pred njihovim očima puca vidik na sve medije, a jednoobraznosti nema. Skloni su razvijanju subjektivnog faktora, a izbegavanju svake omeđenosti, poprečno prelaze prostranstvo od tradicionalnog do eksperimentalnog, neprestano se bave metamorfozom koja uključuje sve sisteme komunikacije. Ovakvoj konfiguraciji svojstvena je dinamika, razmatranje primarnih i sekundarnih svojstava, visokog i niskog u kulturi, pored “organskih” produžetaka, slikarstva i vajarstva, uključuju se i drugi izrazi, od arhitekture do mode, od filma do dizajna, od muzike do televizije, od fotografije do književnosti. Posredi je dimenzija u nastajanju koja se širi pomoću svih mogućih tehnika, od knjige do videa, od filma do diska, od pigmenta do mermera, od digitalnog procesa do virtuelnog prenosnika, čime dolazi i do krajnjeg omasovljenja. To je vrsta magme u kojoj se začinju i narastaju opažaji i osećaji koji se daju prenositi i reprodukovati, u težnji da se prošire načini stupanja u dodir s pokretnim univerzumom imaginacije.

NEODOLJIVA PRIČA O AVANTURAMA U POTRAZI ZA TAJNOM ŽIVOTA.... U du­hu naj­ve­ćih svet­skih best­se­le­ra, po­put Bra­u­no­vog Da Vin­či­je­vog ko­da i Tol­ki­no­vog Go­spo­da­ra pr­ste­no­va, Ve­ro­slav Ran­čić is­pi­sao je dra­ma­tič­no uz­bu­dlji­ve stra­ni­ce svog naj­no­vi­jeg ro­ma­na Ro­bert, Luj­ka i kri­stal­ni kov­čeg Alek­san­dra Ve­li­kog (ko­ji je, u stva­ri, na­sta­vak iz­u­zet­no za­pa­že­nog i na­gra­đe­nog ro­ma­na Ro­bert, Luj­ka i „Po­sled­nji noć­nik"). Kroz dve pa­ra­lel­ne rad­nje ro­ma­na ko­je su, na­rav­no, usko po­ve­za­ne i pro­ži­ma­ju se (pr­va - u ko­joj u XIII ve­ku, tač­ni­je 1229. go­di­ne, ra­tu­ju tem­pla­ri i Sa­ra­ce­ni ka­ko bi se do­mo­gli kri­stal­nog kov­če­ga Alek­san­dra Ve­li­kog i ta­ko­zva­ne Taj­ne ži­vo­ta; a dru­ga je sme­šte­na u pr­ve go­di­ne XXI ve­ka - ti­nej­džer Ro­bert „sa­svim slu­čaj­no" iz Egip­ta do­no­si na po­klon tem­plar­ski krst svo­me pri­ja­te­lju Luj­ki i ne slu­te­ći da će im baš taj krst pro­me­ni­ti ži­vo­te iz ko­re­na), pi­sac nam, već po na­vi­ci, za­vo­dlji­vo i bes­kom­pro­mi­sno, ot­kri­va ra­zno­ra­zne „te­o­ri­je za­ve­ra", po­put osmo­ve­kov­nog mi­stič­nog „ne­vi­dlji­vog zbi­va­nja" i mo­ći tem­pla­ra, nji­ho­vog va­žnog uti­ca­ja na pra­vo­slav­nu cr­kvu, nje­nu ar­hi­tek­tu­ru, ali i na dru­ge dru­štve­ne slo­je­ve i in­sti­tu­ci­je. Pro­vo­ka­tiv­no, hra­bro i, na mo­men­te, sen­za­ci­o­nal­no...

Poklon vaučer

…u kojima je na virtuozan način rastvorio i ismijao mentalitete i blentalitete s jugoslavenskih prostora. Zbirka tekstova ovog sarajevskog pisca (nizozemske adrese) zapravo je niz pisama imaginarnom uredniku u maniri uobičajenih članaka takve vrste – pisama čitatelja – koji ovdje imaju biti simbolom propitkivanja raznih smislova te jedne univerzalne žalopojke nad svim i svačim (od ukočenog pauka u kuhinji do toga kako razlučiti uš od prauši). S ishodištem u jednoj točki stvarnosti, a završetkom u bespuću totalnog apsurda i groteske, ovi su tekstovi svojevrstan cinični komentar kao jedini mogući izbor nemoćnog pojedinaca pred zastrašujućom stvarnošću. Aristid Teofanović rođen je u Sarajevu 1951. Pod ovim imenom objavio je dramu Arhajci (preradu Aristofanovih Aharnjana), 1991. Pod imenom Slobodan Blagojević objavio je šest knjiga pjesama, dvije knjige eseja, te prijevod Sabranih pjesama Konstantina Kavafija. Pod imenom Anhel Antonić objavio je tri knjige pjesama. Od 1992. živi u Amsterdamu, Nizozemska. Istovremeno s ovom knjigom u Biblioteci Feral Tribune objavljen je i njezin svojevrsni nastavak pod naslovom Mrka kapa. Aristid Teofanović je pseudonim Slobodana Blagojevića.

Izabrane pesme Davida Putnika (1972-2011). Pesme objavljene u periodici i pesme pronađene u zaostavštini. Pesme kao svedočanstvo vremena u kome su nastale i kao svedočanstvo jedne neobične umetničke i životne avanture. David Putnik (Beograd, 1972-Beograd, 2011), pozorišni reditelj, reditelj dokumentarnih filmova i pesnik. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Odsek za pozorišnu i radio režiju, u klasi Ljubomira Mucija Draškića. Od 1999. do 2002. godine radio je kao asistent na Katedri za glumu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Od 2003. d0 2004. godine radio je kao vršilac dužnosti upravnika Šabačkog pozorišta. Kao pozorišni reditelj, publici se prvi put predstavio 1993. godine postavkom Čehovljevog Mislioca na novobeogradskoj sceni „Mata Milošević“. Usledile su predstave Bliži nebu, po drami Željka Hubača (Narodno pozorište u Leskovcu, 1994, nagrada „Joakim Vujić“) i Vasa Železnova Maksima Gorkog („Mata Milošević“, 1994), a potom Čehovljeva Labudova pesma (Narodno pozorište u Somboru, 1995), Plagijat Žaka Konfina (Narodno pozorište u Leskovcu, 1995) i San Mirabai, performans na temu indijske poezije (Bitef Teatar, 1995). Godine 1996. ponovo režira jednu Hubačevu dramu, Bliži vatri (Narodno pozorište u Leskovcu, nagrada „Joakim Vujić“), a 1997. Lepoticu i zver Igora Bojovića (Narodno pozorište u Somboru, nagrada Susreta dečjih pozorišta u Beogradu). Zaključne godine drugog milenijuma, ne računajući samu dvehiljaditu, bile su najplodnije u Davidovoj pozorišnoj karijeri: nižu se predstave Vilinska kočija po komadu Aleksandre Glovacki (Kruševačko pozorište, 1998, diplomska predstava), Memetov Život u pozorištu (Narodno pozorište u Leskovcu, 1998), Strindbergov Pelikan (Atelje 212, 1999) i Čekajući Godoa (Beogradsko dramsko pozorište, 1999). Godine 2001. Putnik režira Pirandelov komad Šest lica traže pisca (Narodno pozorište u Somboru), a naredne godine, u saradnji s Romskim teatrom „Raidna“, postavlja Bahanalije Gorana Stefanovskog na sceni Centra za kulturnu dekontaminaciju. Potom se, 2003. godine, još jednom predstavlja publici Beogradskog dramskog pozorišta (predstava Apologija neprijatelju po tekstu Jovana Popovića), a 2004. režira Gospodina Paula Tankreda Dorsta u Šabačkom pozorištu. U narednih sedam godina režiraće još samo dve predstave: Božićni san po tekstu Jovana Popovića (Mala scena Etnografskog muzeja u Beogradu, 2006) i Orkestar Titanik po drami Hrista Bojčeva (Pozorište „Zoran Radmilović“, Zaječar, 2009). Putnik je reditelj dokumentarnih filmova ‒ ekoloških putopisa: Otrovna voda (1996; nagrada Festivala podvodnog filma u Antibima) i Kanjon Nevidio (1997). Pesme, eseje i kritičke prikaze David Putnik je objavljivao u vodećim listovima i časopisima.

Priče u zbirci Duhovi, zajedno sa onima u prethodnoj, Zazviži i ja ću ti doći, svedočanstva su unikatne alhemije rođene iz dokolice, iz hobija pretvorenog u životni poziv, osnažene prirodnim talentom za posmatranje kroz zamračene naočari, za izokretanje pozitivnog u negativno, i pripovedačkim talentom istesanim, gotovo instinktivno, da bude poput najubojitijeg oružja, ekvivalent oštrog sečiva za prebiranje po živcima prvo slušalaca, a zatim, sve do današnjih dana, i čitalaca. Sam M. R. Džejms ovako je definisao svoju autorsku opsesiju: „I svako malo opseda me jedno pitanje: postoje li, ovde-onde, pritajena mesta na kojima neka čudna stvorenja još uvek obitavaju, koja je nekada davno svako mogao videti i obraćati im se dok se kretao za svojim svakodnevnim poslom, dok sada samo u retkim intervalima, u nizu godina, poneko ukrsti svoju putanju sa njima i postane ih svestan.“

Različite odlike Holokausta koje se moraju uzeti u obzir ne objašnjava ni prinuda, ni pokornost autoritetu, ni birokratska kratkovidost, ni pritisak vršnjaka, ni lična dobit, niti karijerizam – već, umesto svega toga, tek antisemitizam počinilaca.” Daniel J. Goldhagen ,,Upravo je taj tamni svet pomešanih motiva, sukobljenih osećanja i prioriteta, nevoljnih izbora, sebičnog oportunizma i prilagođavanja združenog sa samoobmanom i poricanjem, svet koji je suviše ljudski i suviše univerzalan, odsutan iz manihejske priče Danijela Goldhagena.” Christopher R. Browning

Kockar je, uz Zapise iz Mrtvog doma, u velikoj meri autobiografsko delo Fjodora Dostojevskog. Glavni, fatalni ženski lik u romanu zove se isto kao i tadašnja njegova ljubav Apolinarija Suslova, s kojom je bio u Evropi 1863, kada je i počeo opsesivno da se kocka na ruletu. Polina je imala 21. godinu kad je upoznala Dostojevskog na jednom od njegovih predavanja. Ova burna veza trajala je s prekidima pune četiri godine. Polina je kasnije postala uzor i za lik Nastasje Filipovne u romanu Idiot. Dostojevski je u oktobru 1866. za samo tri nedelje izdiktirao Kockara dvadesetogodišnjoj Ani Snitkinoj, i već posle tri meseca su se venčali.

Mornar koji je izneverio more je simboličan, višeslojan roman u kome Jukio Mišima iznosi duboko nezadovoljstvo posleratnim Japanom. Trinaestogodišnji Noboru simbolizuje tradicionalni Japan, sa vrednostima koje potiču iz starih vremena slave i uspeha. Brodski oficir Rjuđi isprva predstavlja otelotvorenje svih vrednosti, poput stoicizma, snage duha i samurajske tradicije, koje su Noboruu, pa i samom Mišimi, najvažnije. Istovremeno, dečakova majka Fusako oličava moderni Japan i njegovu sve veću opčinjenost Zapadom i nekim novim vrednostima. S vremenom, Rjuđi, kao i sam Japan, gubi svoju slobodu, dopušta da njegova težnja za slavom i junaštvom iščezne i otvara se stranim uticajima. Izneverava sve ono što je tradicionalno i dobro, a to Noboru, odnosno sam Mišima, nikako ne može da prihvati. Japan se može ponovo uzdići tek kada se vrati pravim vrednostima i onome kakav je nekada bio: slavan, hrabar i nepokolebljiv. Baš onakav kakav je Rjuđi bio u dečakovim očima, dok ga nije izneverio.

Veliko i značajno delo Milana Ševića (Novi Sad, 1866 – Beograd, 1934) ostavljeno je da tavori na margini našeg interesovanja. Koliko smo se samo ogrešili o ovog književnog istoričara, kritičara, pedagoga, univerzitetskog profesora, književnika i prevodioca nepravedno, nekritično i olako ga prepustili zaboravu! Ševićev rodni grad jedva da pokazuje interesovanje za njega. Sa druge strane, Beograd, u kome je proživeo poslednje decenije života, nikada ga nije bez zadrške i zdušno prihvatio. Situacija u vezi sa gradovima u kojima je živeo, Novim Sadom i Beogradom, prenela se i na njegovo naučno delo i u istorija književnosti ime Milana Ševića jedva da se pominje, a o njemu kao pedagogu malo je pisano – kao da nigde nije ostavio trag svojim radom niti pronašao uporište – ni u pedagogiji, ni u istorija književnosti. Drugim rečima, nije teško uočiti veliku nesrazmeru između onoga što se danas zna o Milanu Ševiću i onoga što je uradio.

Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011).