Marija Majerova SIRENA Godina izdanja: 1948 Broj stranica: 477 Izdavač: NAKLADNI ZAVOD HRVATSKE N.S.A.

СИРЕНА И УСПОМЕНЕ ЂУЗЕПЕ ТОМАЗИ ДИ ЛАМПЕДУЗА ПРОСВЕТА Б е о г р а д 1 9 9 9 Сјајан превод са италијанског ВЈЕРА БАКОТИЋ - МИЈУШКОВИЋ ......................................................... Брош Ћирилица 1 О 1 сттраница НЕКОРИШЋЕНО DSP2O

Priče i zgode Hans Christian Andersen Format: 20x15 cm Broj stranica: 541 Uvez: tvrdi Izdavač:Novo pokoljenje, Zagreb, Godina izdanja:1950 Preveo(la)Josip Tabak Iz sadržaja knjige: Kraljevna na zrnu graška, Palčeica, Mala sirena. Carevo novno ruho, Djevojčica sa žigicama... Knjiga dolazi u izdanju zagrebačkog Novog pokoljenja iz 1950. godine, sadrže ilustracije Vilhelma Pedersena i Lorenza Frolicha.

Biblioteka znanstvene fantastike: Slobodan Ćurčić, Šume, kiše, grad i zvezde Michael Shaara,Grenvilleov planet Živko Prodanović,Najveća tamnica samoće Philip K.Dick, Onaj koji može biti žrtvom Hodžiakbar Šajhov i Jašim Abdullaev, A ipak su bili majmuni Zdravko Valjak, Sjeta Jack Williamson, Guinevra za svakoga Bela Đulai,Likovna enciklopedija Lee Killough, Park sirena NIŠP `Vjesnik` Zagreb 1983. Broširano; strana 144; 20 cm Očuvano

Komplet za kolekcionare. Pepeljuga, Snezana, Ivica i Marica, Mala Sirena, Tri narandze, Malo slonce, Uspavana lepotica, Simbad moreplovac, Ruzno pace, Kalif i roda, Slavuj i ruza, Lazni princ. 12 slikovnica Format 34x24 Godina izdanja 1967. Izavac Vuk Karadzic Obim 16+4 Stampane u Italiji. Slikovnice neisarane, cele. Postoji par flekica. U nekoliko slikovnica srednje strane su otkacene (sto se moze popraviti u svakoj kopirnici) ali su sve strane na broju.

DRAGOLJUB P. ILIĆ IZGNANIČKE PESME Izdavač - ???, Zaječar Godina - 1919 53 strana 21 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, po naslovima pesama je šarano olovkom u boji, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prolog RASTANAK Zbogom, tata Zbogom, sine Ostani, babo U TUĐINI Apostol Mrtav stražar Pozdrav Bog da prosti Na mrtvoj straži Čekanje Zavet 1912. - 1918. Skaži mi, Gospodi Tužan glas i plam osvete Ni reči više Bogovi stari Ratno siroče Elegija PEVME ČEGNUĆA Moje srce Na žalu Sećanje Pitala si me Nirvana Prijateljici RUDARI Sirena Okno Rudareva molitva Ej, krčmaru Epilog Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Zbirka priča Reja Bredberija. Izdavač PLUTONIJA Priče: R kao raketa — R Is for Rocket, 1962. Ona žena na travnjaku — That Woman on the Lawn, 1996. Ubica — The Murderer, 1953. Izgnanici — The Exiles, 1949. Mešalica za beton — The Concrete Mixer, 1949. Glasnik — The Emmisary, 1947. Sirena — The Fog Horn, 1951. Šest belih kamenova — Here There be Tygers, 1951. Lisica i šuma — The Fox in the Forest, 1950. Frulaš — The Piper, 1940. Pešak — The Pedestrian, 1951. Celo leto u jednom danu — All Summer in A Day, 1954. Kazna bez zločina — Punishment without Crime, 1950. Vetar — The Wind, 1943. Poslednji s planete Zemlje — Night Call, Collect, 1949. Vraćena budućnost — Tomorrow and Tomorrow, 1947. Dete iz druge dimenzije — Tomorrow’s Child, 1948. Sakupljač smeća — The Garbage Collector, 1953. Onaj koji čeka — The One Who Waits, 1949. Uređaj za letenje — The Flying Machine, 1953. Ustani, Lazare! — Lazarus Come forth!, 1944. Putnik — The Traveler, 1946. Dvojnik — Changeling, 1949. Zmaj — The Dragon, 1955. Vez — Embroidery, 1951. Velika kiša — The Long Rain, 1950. Nikakva određena noć niti jutro — No Particular Night or Morning, 1951. Posetilac — The Visitor, 1948. Grad — The City, 1950. Nulti čas — Zero Hour, 1947. Raketa — The Rocket, 1950. Ikar, Mongolfje, Rajt — Icarus Montgolfier Wright, 1956. Vatra i led — Frost and Fire, 1946. Savana — The Veldt, 1950. Potez je na drugom — The Other Foot, 1951. Autoput — The Highway, 1950. Čovek — The Man, 1949. Poslednja noć sveta — The Last Night of the World, 1951. Kaleidoskop — Kaleidoscope, 1949.

ВОДЕНА КРАЉИЦА КАЈ МАЈЕР НАРОДНА КЊИГА Б е о г р а д 2 О О 7 ПЕТАР ПАН књига бр. 263 Р е ф е р е н ц е В е н е ц и ј а Магија Водена краљица Силе зла Фантастично биће Лавиринити мрачних улица Канали Морске сирене Крилати лавови Лопови Мајстори и произвођачи чаробних огледала Земља се отвара !!! Пламени који шикљају увис !!! ............................................................ леП - прелеП ромаН !!! Ћирилица Тврде корице Шивен повез 192 странице НЕКОРИШЋЕНО перфекТ гаранцијА !!! кондицијА: 1О

50102) Il ponte sulla Žepa ed altre novelle serbo-croate / Le Lingue Estere Milano 1937 , Most na Žepi i druge srpsko - hrvatske pripovetke , sadržaj : Ivo Andrić - Il ponte sulla Zepa Borisav Stanković - Di notte - Il giorno di San Giorgio - Nelle vigne Ivo Vojnović - Le Sirene - Nella nebbia ( dal mio diario ) Fran Mažuranić - Paolo Ante Tresić Pavičić - La modella Nedeljko Subotić - Il castello incantato Božo Lovrić - La tomba d’un soldato Italiano tradotte da Umberto Urbani , dvojezično srpsko - italijanski , mek povez, zaštitni omot, nepročitan primerak, nerasečene stranice ,

Sa starih žica-pesme Stevan P.Bešević SKZ 225 *4103*2019 Sa starih žica - Stevan P.Bešević Srpska književna zadruga, Kolo XXXIV, Br.225 izdavač : SKZ Beograd, 1931.g tvrd povez,format 20 cm, ćirilica, 156 +IV. strana Stanje Vrlo očuvana, stranice odlične-korice vrlo dobe-malo oštećenje na čelu-Potpis vlasnika iz sadržaja: -PO VISINAMA: želja,psalam,,,simfonija prošlosti, ,,vizija. , pesma Zemlje i Života,.. -L AMOUR PLATONIQUE: -..Sa zvezdama,..Jesenje veče, Na Dunavu, ..Iznad zemlje , Slutnja,...Ispovest,..Finis -S BOLESNIČKOG ODRA: -Suton,Pogreb,Nocturno,`Besmrtnost` -ŽUČNE I VESELE PESME: -Pauk, Trenutak radostio,Gavrani,..,Sanjarije,..,Antička vizija,..Jesenja pastorala,..Post festum -TIŠINE I KRICI :-...Šapat lišća,...Pred svitanje.--,Sen tišine, Krik na vodi,..Tišine i krici -SNOVI -: Sanjalice,...,Samarićanin, Nesanica.... -SA NAŠE GOLGOTE I CRVENIH NJIVA : -Žrtveno bdenje,..Glad,Dečani,,,Srpski Prometej,..Priviđenje,...Fataliste,..Majci,.. -ROMANSE I BALADE : -Novi Ikari,Slovenska duša,Bajka o sireni,Budina mladost i kraj, Legenda o čudnom pevaču

Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Povez knjige : broširani Strana : 252 Format : 14,5 x 20,5 cm Pismo : latinica

Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Povez knjige : broširani Strana : 252 Format : 14,5 x 20,5 cm Pismo : latinica

Nikola Radojčić Obred krunisanja bosanskog kralja Tvrtka I Autor: Nikola Radojčić Izdavač: SAN, Srpska Akademija Nauka Beograd, posebna izdanja Godina izdanja: 1948 Broj strana: 82 Format: 22 x 15cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Veoma dobro očuvano Ova knjiga istražuje detalje i značaj ceremonije krunisanja bosanskog kralja Tvrtka I, koji je bio jedan od najznačajnijih vladara srednjovekovne Bosne. Tvrtko I je bio vladar bosanske kraljevine tokom 14. veka. Krunisan je 1377. godine i vladao je do svoje smrti 1391. godine. Njegova vladavina obeležena je teritorijalnim širenjem i diplomatskim vezama, a smatra se jednim od najuspešnijih bosanskih vladara. Obred krunisanja bio je ključni događaj u srednjovekovnoj Evropi, simbolizujući legitimnost vladara i njegovu povezanost sa božanskim autoritetom. Nikola Radojčić verovatno proučava arhive, istorijske izvore i druge dokaze kako bi rekonstruisao detalje ovog važnog događaja. Knjiga sadržavati analizu rituala krunisanja, njegovu simboliku i politički značaj u kontekstu bosanske srednjovekovne istorije. Radojčić istražuje i šire kontekste političke i kulturne situacije Bosne tokom vladavine Tvrtka I. Ova knjiga doprinosi boljem razumevanju srednjovekovne bosanske istorije i političke strukture, pružajući detaljan uvid u jedan od najvažnijih događaja tog vremena. Tags: Tvrtko I Krunisanje 23.04.2024.

60143) KRAJ DETINJSTVA , Artur Klark , Jugoslavija Beograd 1976 , Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms biblioteka Kentaur , naučna fantastika , mek povez, format 12 x 21 cm , 167 strana,

Odlično očuvano! Autor - osoba Clarke, Arthur C., 1917-2008 = Klark, Artur Č., 1917-2008 Naslov Kraj detinjstva / Artur Klark ; prevela Magdalena Jovanović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1978 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija, 1978 Fizički opis 167 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Magdalena Zbirka Biblioteka Kentaur : naučna fantastika Napomene Prevod dela: Childhood`s End. Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Artur Č. Klark (1917–2008) već se dugo smatra jednim od najvećih pisaca naučne fantastike svih vremena. Pored slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru, među najznačajnijim njegovim romanima su Kraj detinjstva, Rajski vodopadi, Susret s Ramom, Matica Zemlja, Pesme daleke Zemlje i drugi. Njegova dela su u svetu prodata u više od stotinu miliona primeraka. MG98 (N)

Lepo očuvano Kao na slikama Wien 1855 Xavier Henri Aymon Perrin, Count of Montépin (10 March 1823 in Apremont, Haute-Saône – 30 April 1902 in Paris) was a popular French novelist.[1] Xavier de Montépin The author of serialised novels (feuilletons) and popular plays, he is best known for the 19th-Century best-seller, La Porteuse de pain (The Bread Peddler), which was first published in Le Petit Journal, from 1884 to 1889, and underwent many adaptations for theatre, film and television. Le Médecin des pauvres (Physician to the Poor), appeared in 1861 and was the subject of a plagiarism suit by author Louis-Étienne Jousserandot. Although the evidence was strongly in favour of Jousserandot, neither party prevailed and both parties were ordered to pay the court costs. Les Filles de plâtre (The Daughters of the Plasterer), appearing in 1855, was condemned as obscene and Perrin was tried and sentenced to three months in prison and a fine of 500 Francs. Selected works Edit Caricature of Xavier de Montépin from Le Trombinoscope 1875 La Porteuse de pain Les Chevaliers du lansquenet (The Knights of the Lansquenet, 1847) (with the Marquis Théodore de Foudras (1800–1872)) Les Amours d`un fou (The Love-Affairs of a Fool, 1849) Les Confessions d`un bohême (The Confessions of a Bohemian, 1849) Les Filles du saltimbanque (1849) Brelan de dames (Three of a Kind, 1850) La Baladine (1851) Le Loup noir (The Black Wolf, 1851) Geneviève Galliot (1852) Les Viveurs de Paris (The Pleasure-Seekers of Paris, 1852) L`Épée du commandeur (The Sword of the Commander, 1852) L`Auberge du Soleil d`or (The Inn of the Golden Sun, 1853) Un gentilhomme de grand chemin (A Nobleman of the High Road, 1853) Les Valets de cœur (The Knaves of Hearts, 1853) Mademoiselle Lucifer (1853) Les Filles de plâtre (The Daughters of the Plasterer, 1855) La Perle du Palais-royal (The Pearl of the Royal Palace, 1855) Le Château des fantômes (The Haunted Château, 1855) Les Filles de plâtre. Les trois débuts (1856) La Syrène (The Siren, 1856) Les Deux Bretons (The Two Bretons, 1857) Le Masque rouge (The Red Mask, 1858) L`Officier de fortune (1858) Les Pécheresses – Pivoine et Mignonne (The Fishwives – Pivoine and Mignonne, 1858) Les Viveurs de province (The Pleasure-Seekers of the Province, 1859) La Comtesse Marie (The Countess Marie, 1859) Le Château de Piriac (1859) La Maison rose (The Pink House, 1859) Les Chevaliers du poignard (1860) La Fille du maître d`école (1860) Les Marionnettes du diable (1860) Un Mystère de famille (The Family Mystery, 1860) Le Compère Leroux (1860) Une Fleur aux enchères (1860) Le Médecin des pauvres (Physician to the Poor, 1861) Le Parc aux biches (1862) Les Compagnons de la torche (1862) Les Métamorphoses du crime (1863) L`Amour d`une pécheresse (1864) L`Héritage d`un millionnaire (1864) Le Drame de Maisons-Lafitte (1864) Les Pirates de la Seine (1864) Les Amours de Vénus (1864) Bob le pendu (1864) Les Mystères du Palais-royal (1865) La Fille du meurtrier (1866) Le Moulin rouge (1866) La Sirène (1866) La Maison maudite (1867) La Femme de Paillasse. La Voyante (1873) L`Amant d`Alice (1873) La Comtesse de Nancey (1873) Le Mari de Marguerite (1873) Les Confessions de Tullia (1873) La Voyante (1873) Le Bigame (1874) Le Pendu (1874) Les Enfers de Paris (1874) La Maîtresse du mari (1876) Les Tragédies de Paris (1876) La Sorcière rouge (1876) L`Agent de police (1877) La Traite des blanches (1877) La Bâtarde (1877) Deux Amies de Saint-Denis (1878) La Femme de Paillasse (1878) Le Médecin des folles (1879) La Dame de pique (1879) Le Médecin des folles (1879) Le Fiacre Nº 13 (1880) Les Filles de bronze (1880) Le Dernier des Courtenay (1880) La Fille de Marguerite (1881) Son Altesse l`Amour (1881) Mam`zelle Mélie (1881) Madame de Trèves (1882) Les Pantins de madame le Diable (1882) Le Dernier Duc d`Hallali (1883) La Porteuse de pain (The Bread Peddler, 1884–1887) Deux Amours : Hermine (1885) Deux Amours : Odille (1885) Le Testament rouge (1888) Le Marchand de diamants (1889) Marâtre : la fille du fou (1889) Le Marchand de diamants (1889) Le Mariage de Lascars (1889) Les Drames de l`épée (1890) La Dame aux émeraudes (The Lady in Emeralds, 1891) Les Conquêtes de Narcisse Mistral (1894) La Demoiselle de compagnie (1900) Chanteuse des rues (The Street Singer, 1900) Le Marquis d`Espinchal (?) Xaver von montepin Der Morgenstern

Луис Буњуел: МОЈ ПОСЛЕДЊИ УЗДАХ Издавач: ИНСТИТУТ ЗА ФИЛМ, Београд, 1983.год. Меки повез, 230 страна, илустровано, латиница. Очуваност видљива на фотографијама. ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Луис Буњуел Портолес (шп. Luis Buñuel Portolés, 22. фебруар 1900 — 29. јул 1983) био је, по рођењу, шпански редитељ и филмски стваралац, који је стварао углавном у Мексику и Француској, али такође и у његовој родној земљи Шпанији, као и у Сједињеним Државама. Кад је Буњуел умро у својој 83. години, његова посмртница у Њујорк Тајмсу назвала га је „иконокластом, моралистом, и револуционаром који је био лидер авангарде надреализма у својој младости и доминантан међународни филмиски режисер пола века касније”. Његов први филм, Андалузијски пас, напраљен у доба немог филма, критичар Роџер Иберт је назвао „најпознатијим филмом икад направљеним”, а за његов последњи филм, Тај мрачни предмет жеља, напраљен 48 годна касније, награђен је наградама Најбољи режисер које додељују Национални одбор за рецензију филмова и Национално друштво филмских критичара. Писац Октавио Паз је назвао Буњуелов рад „браком филмске слике са поетском сликом, који ствара нову реалност ... скандалозну и субверзивну”. Често асоциран са надреалистичким покретом 1920-их, Буњуел је креирао филмове од 1920-их до 1970-их. Његов рад обухвата два континента, три језика и низ жанрова, укључујући авангардни филм, документарни филм, мелодраме, сатире, мјузикле, еротику, комедије, романсе, историјске драме, фантазију, криминалистички филм, авантуристички филм, и вестерн. Упркос овој разноликости, редитељ Џон Хјустон је веровао да је, без обзира на жанр, Буњуелов филм толико карактеристичан да се одмах препознаје, или, како је Ингмар Бергман то рекао, „Буњуел је скоро увек правио Буњуелове филмове”. Шест Буњуелових филмова је увршетно у критички избор Sight & Sound 2012. године најбољих 250 филмова свих времена. Петнаест његових филмова је укључено у They Shoot Pictures, Don`t They? списак са 1.000 највећих филмова свих времена, по чему се он рангира на другом месту, једино иза Жан-Лик Годара, са шеснаест филмова, и он је рангиран на тринаесто место њиховог списка најбољих 250 режисера. Биографија Буњуел је рођен у Каланди, Теруел, у шпанској области Арагон. Родитељи су му били Леонардо Буњуел и Марија Портолес, а његова два брата звали су се Алфонсо и Леонардо, док су његове четири сестре биле Алисија, Кончита, Маргарита и Марија. Имао је строго језуитско образовање, после чега се уписао на Универзитет у Мадриду. Док је струдирао на мадридском универзитету постао је веома близак пријатељ са сликарем Салвадором Далијем и песником Федериком Гарсијом Лорком, као и другим значајним шпанским уметницима који су живели у то време по студентским домовима. Буњуел је најпре студирао природне науке и агрономију, затим инжињеринг на универзитету, да би се касније пребацио на филозофију. Након смрти његовог оца, 1923, Буњуел је осетио велику потребу да напусти земљу и, у 1925, он се сели у Париз, где се запошљава као секретар у организацији под називом “Међународно удружење за интелектуалну сарадњу”. Касније налази посао у Француској као помоћник редитеља Жан Епстина (Jean Epstein) на снимању “Мопрата” (Mauprat) и Марија Налпаса (Mario Nalpas) у филму “Тропска сирена” (La Sirène des Tropiques), да би после тога, заједно са Салвадором Далијем написао сценарио и затим снимио 16-минутни кратки филм “Андалузијски пас” (Un chien andalou), 1929. године. Овај филм, који се састоји од серије шокантних, па понекад чак и стравичних сцена фројдовске природе (као што је споро сечење очне јабучице једне жене помоћу оштрице бријача), био је примљен са ентузијазмом од стране француских надреалиста онога времена, а и касније је настављено редовно са његовим приказивањем унутар филмске заједнице, све до данашњих дана. Буњуел је наставио у истом маниру са својим следећим филмом “Златно доба” (“L`Âge d`Or”), делимично заснованом на Маркиз де Садовим “120 дана Содоме”. Овај филм је започет као његова нова сарадња са Далијем, али је постао Буњуелов самостални пројекат захваљујући њиховом међусобном разлазу, који се десио пре почетка снимања филма. Током овог филма он је максимално исказао своје непознавање филмске технике, снимајући углавном све у једној секвенци и користећи скоро сваки метар филма који је снимио. Филм “Златно доба” требало је да представља његов напад на католицизам и, према томе, створио је чак још и већи скандал од “Андалузијског пса”. Десничарска штампа критиковала је овај филм навелико и полиција је ставила забрану на његово приказивање која је трајала педесет година. После “Златног доба” Буњуел се враћа у Шпанију где снима филм под називом “Земља без хлеба” (“Las Hurdes: Tierra Sin Pan”, 1933), документарни филм о животу сељака. Било је то у време када је Франциско Франко полако освајао власт у Шпанији. Године 1936, започео је Шпански грађански рат. Времена су се брзо мењала и Буњуел је увидео да некоме са његовим политичким и уметничким сензибилитетом више није место у фашистичкој Шпанији. Филмографија Режисер Андалуски пас (Un chien andalou, 1929) Златно доба (L`Âge d`or, 1930) Земља без хлеба (Las Hurdes, 1933) (¿Quién me quiere a mí?, 1936) (¡Centinela, alerta!, 1937) Велики касино (Gran Casino, 1947) (El Gran Calavera, 1949) Заборављени (Los Olvidados, 1950) Сузана (Susana, 1951) (La Hija del engaño, 1951) Успон у небо (Subida al cielo, 1952) (Una Mujer sin amor, 1952) Животиња (El Bruto, 1953) Он (El, 1953) (La Ilusión viaja en tranvía, 1954) Оркански висови (Abismos de pasión, 1954) Робинзон Крусо (Robinson Crusoe, 1954) Злочиначки живот Арчибалда де ла Круза (Ensayo de un crimen, 1955) (El Río y la muerte, 1955) То се зове зора (Cela s`appelle l`aurore, 1956) Смрт у том врту (La Mort en ce jardin, 1956) Назарен (Nazarín, 1959) Грозница расте у Ел Пау (La Fièvre monte à El Pao, 1959) Девојка (The Young One, 1960) Виридијана (Viridiana, 1961) Анђео уништења (El Ángel exterminador, 1962) Дневник једне собарице (Le Journal d`une femme de chambre, 1964) Симеон пустињак (Simón del desierto, 1965) Лепотица дана (Belle de jour, 1967) Млечни пут (La Voie lactée, 1969) Тристана (Tristana, 1970) Дискретни шарм буржоазије (Charme discret de la bourgeoisie, 1972) Фантом слободе (Le Fantôme de la liberté, 1974) Тај мрачни предмет жеља (Cet obscur objet du désir, 1977)`

Niz Bisera Mita (Dimitrije)Nešković Pančevo 1885.g *3436*09-2021 Niz Bisera što ga je nanizao srpskoj mladeži Mita Nešković sa slikama Naklada knjižara Braća Jovanović Pančevo 1885.g autor: Dimitrije Mita Nešković Tvrd povez, ćirilica,154.strane..u orginalu 155.strana, ilustracije, format: 16+ x 11,5 cm, težina: 190.grama stanje: dobro očuvana, nema ispisivanja, !!! NAPOMENA : fgali na kraju u malom srpskom rečniku strana 155.- sa rečima c, dž, š,zacepljena stranica 115-116. u gornjem spoljnjem delu-neremeti tekst-sanirana papirnim sejlotepom 5,5 x 1,5 cm/ima pečat biblioteke iz sadržaja: - ,Vaš prijatelj `Čika-Jova`, - Pisma brace Božidara-7.pisama, , - Dvanest braće-(pesme-za svakog brata), -Naš dobri majstor Drenko , -Nečisti duh-ulovljen , -Saveti iz naroda , -Odisejevo buđenje: Priča iz starih vremena,-Odisej među Cikonima,-Odisej među Ciklopima,-Eolus,-Čarobnica Circe ,-Sirene,Scila i Harivda,-Apoloa goveda , -Nausika,kraljeva ćerka ,-Odisej među Feakima ,-Odisejkod kuće ,- Eumeos i Telemak , - Odisej u svome dvoru , -Penelopa i prosjak , -Odisejeva strela, -Borba i pobeda , -Odisej i Penelopa , -Lartes, -Odisejev otac, -mali srpski rečnik * * * Dimitrije Mita Nešković (Novi Sad, 7. novembar 1846 — Zagreb, 23. maj 1907) bio je srpski učitelj, pedagog i publicista. Porodica Otac Petar bio je advokat, majka Katarina (rođ. Jovanović). Kada je imao deset godina umire mu otac, a ubrzo i majka. Ujak mu je bio poznati pesnik Jovan Jovanović Zmaj. Obrazovanje Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Novom Sadu, a više razrede gimnazije u Segedinu i Sremskim Karlovcima. Na nagovor ujaka upisao je 1867. Učiteljsku školu u Somboru. Po završetku školovanja odlazi u Drezden na stručno usavršavanje kao pitomac Narodno-crkvenog sabora, gde je završio gimnastički kurs (1870-1871). Učitelj Radio je kao učitelj u Rumi (1867-1868), Zemunu (1868-1880), Pavlovcima (1880-1888) i Irigu (1888). Za školskog nadzornika bjelovarske županije postavljen je 1889. godine. Godine 1907. raspoređen je u Odsek za bogoštovlje i nastavu Zemaljske vlade u Zagrebu, i iste godine je naprasno preminuo. Političar Pod uticajem ideja Svetozara Markovića sedamdesetih godina 19. veka pridružio se grupi socijalistički orijentisanih učitelja. Oni su januara 1873. u Zemunu pokrenuli list Učitelj, čiji je Nešković bio prvi urednik. Zbog političkih pritisaka list je od drugog broja izlazio u Vršcu, sve do marta 1874, kada je zabranjen. Već sledeće godine Nešković pokreće u Zemunu Novu školu. U njoj je iznosio ideje da narodne škole treba da budu nezavisne, da srpski učitelji u Karlovačkoj mitropoliji moraju imati strukovno udruženje, kritikovao je crkvenu hijerarhiju i buržoaziju. Zbog prevedenog članka Ko da vaspitava? osuđen je na mesec dana zatvora. Publicista Prvu pesmu objavio je u Danici 1864. godine. Pisao je pripovetke, prikaze knjiga, rasprave iz književnosti, nacionalne istorije i pedagogije. Objavio je nekoliko pedagoških knjiga, od kojih je Matica srpska nagradila tri. Radove je objavljivao je u Danici, Prijatelju srpske mladeži, Učitelju, Novoj školi, Srbinu, Zastavi, Letopisu Matice srpske, Javoru, Novom vaspitaču, Zori, Brankovom kolu, Radu i imeniku Matice srpske. Bio je urednik Učitelja, izdavač, urednik i odgovorni urednik Nove škole, odgovorni urednik Dečjeg prijatelja, vlasnik, izdavač i urednik Novog vaspitača i Pčelice, vlasnik i urednik Književnog pregleda Novog vaspitača. Član Matice srpske postao je 1866, a član njenog Književnog odeljenja 1893. godine. Govorio je mađarski i nemački. Autor je više udžbenika i bukvara za osnovne škole, a pisao je i udžbenike za učitelje. Oženio se 1868. Marijom, ćerkom Steve Kritovca, sa kojom je imao tri ćerke i dva sina. Sahranjen je na groblju Mirogoj u Zagrebu.

DJELOVANjE POTRESA NA ZGRADE, predavanje prof. dr Andrije Mohorovičića u H.D.I. i A. dne 1. ožujka 1909., preštampano iz „Vijesti hrv. društva inžinira i arhitekta“, Tisak i litografija C. Albrechta, Zagreb, 1911. Originalni meki papirni povez. Odlična očuvanost, bez većih oštećenja. Jezik hrvatski, latinica, 79 str. ANDRIJA MOHOROVIČIĆ, hrvatski geofizičar (Volosko, 23. I. 1857 – Zagreb, 18. XII. 1936). Nakon studija matematike i fizike u Pragu, radio kao gimnazijski profesor u Zagrebu i Osijeku, a potom kao profesor na Nautičkoj školi u Bakru (od 1882), gdje je predavao meteorologiju i 1887. osnovao meteorološku postaju. Od 1892. bio je upravitelj meteorološkog opservatorija u Zagrebu, koji je preuzeo nadzor i upravu nad svim meteorološkim postajama u tadašnjoj banskoj Hrvatskoj. Mohorovičić je doktorirao 1893. u Zagrebu disertacijom O opažanju oblaka, te dnevnom i godišnjem periodu oblaka u Bakru. Godine 1898. postao je pravi (redoviti) član JAZU, a od 1910. izvanredni sveučilišni profesor s predavanjima iz geofizike i astronomije. Mohorovičićev rad na području meteorologije obuhvaća istraživanje bure na području krša i gibanja oblaka; konstruirao je nefoskop za određivanje smjera i brzine oblaka te vertikalnih gibanja zraka. Dva rada, Tornado kod Novske (31. V. 1892) i Vijor kod Čazme (20. VIII. 1898), u kojima je potanko istražio pojave jakog nevremena, pobudila su zanimanje i u znanstvenim krugovima Europe jer su bila prvi sinoptički prikaz razorna djelovanja vjetra, koji je kod Novske podignuo uvis željeznički vagon od 13 t i nosio ga 30-ak metara. Mohorovičić je procijenio da je na tom području ciklonalno kruženje vjetra dostiglo brzine između 46 m/s i 158 m/s. Istraživao je i klimu Zagreba na osnovi podataka o oborinama, a proučavao je i smanjenje temperature zraka s porastom visine. Godine 1892. Mohorovičić je prvi u nas uveo službu točnoga vremena, najprije na temelju opažanja prolaza zvijezda meridijanom, a od 1913. na temelju primanja radiosignala iz Pariza. Osnovni poticaj za proučavanje potresa Mohorovičić je našao u katastrofalnom potresu koji je zahvatio Zagreb 9. XI. 1880., a već 1901. postavio je u Zagrebu seizmološku postaju, koja je 1908. i 1909. nabavila dva nova, tada najmodernija seizmografa, koja su 28. XII. 1908. zabilježila i katastrofalan potres što je zahvatio talijanske gradove Messinu i Reggio. Mohorovičić je netom zatim objavio pionirski i vizionarski rad Djelovanje potresa na zgrade, u kojem upozorava na nužnost pridržavanja posebnih propisa pri gradnji zgrada u potresnom području. Na osnovi detaljnoga proučavanja podataka o više potresa, Mohorovičić je značajno pridonio određivanju epicentra potresa, pa se krivulje hiperbole koje se koriste u tom postupku nazivaju Mohorovičićeve epicentrale. Mnogo je radio i na usavršavanju seizmografa pa je već 1917. izradio prijedlog za konstrukciju novoga seizmografa za bilježenje horizontalnih gibanja tla, ali koji se zbog nedostatka novčanih sredstava nažalost nikada nije ostvario. Najveći doprinos znanosti Mohorovičić je ostvario otkrićem diskontinuiteta u Zemljinoj kori. Vrlo temeljitim proučavanjem pokupskoga potresa od 8. listopada 1909. god. 39 km jugoistočno od Zagreba, Mohorovičić je utvrdio da se na određenoj dubini Zemlje skokovito mijenja brzina širenja potresnoga vala, što je pripisao promjenama u sastavu Zemljine kore na dubini od 54 km, na mjestu mjerenja u Pokupskom. Prema Mohorovičiću, u najgornjem dijelu Zemljine kore brzina potresnoga vala c neprekidno raste s dubinom u skladu s tzv. zakonom potencije c = ch(rh/r)k gdje je ch ishodišna brzina u hipocentru potresa, rh udaljenost hipocentra od središta Zemlje, r udaljenost točke u kojoj se određuje brzina c od središta Zemlje i k eksponent koji odražava porast brzine s dubinom. Tom je pretpostavkom uspio riješiti sva pitanja u vezi sa širenjem potresnoga vala u najgornjem dijelu Zemljine kore, a gornji je izraz ušao u znanost kao Mohorovičićev zakon. Mnogobrojna kasnija istraživanja povrdila su opstojnost granične plohe (plohe diskontinuiteta brzine) najgornjega dijela Zemlje i u drugim područjima našeg planeta, pa je ta ploha u njegovu čast nazvana Mohorovičićev diskontinuitet, ili kraće Moho. Pokazalo se da debljina Zemljine kore, odnosno dubina Mohorovičićeva diskontinuiteta, nije svuda jednaka te da varira od mjesta do mjesta. Podno planinskih lanaca doseže dubinu i do 70 km, a podno dubokih oceana nalazi se na dubini od samo 5 km. U prosjeku se nalazi 33 km ispod površine Zemlje. Mohorovičić je proučavao i razlike plitkih i dubokih potresa, a tek je polovicom XX. st. važnost njegova otkrića potaknula američke istraživače na poseban znanstveni projekt istraživanja Mohorovičićeva diskontinuiteta nazvan Mohole, kojim se bušenjem Zemljine kore na njezinu razmjerno tankom dijelu, ispod oceana, željelo okriti njezin sastav. Poslije su takva bušenja provedena i u Sovjetskom Savezu. Mohorovičić se ubraja među najznamenitije hrvatske znanstvenike. Po njem je nazvan jedan krater na Mjesecu, i to na strani nevidljivoj sa Zemlje, a njegovo ime nosi i Geofizički zavod Prirodoslovno-matematičkoga fakulteta u Zagrebu. Glavna djela: Klima grada Zagreba (1897), Potres od 8. X. 1909 (1909), Hodografi longitudinalnih i transverzalnih valova potresa (1922), O pitanju prave osjetljivosti seizmografa (Zur Frage der wahren Empfindlichkeit eines Seismographen, 1926). Izuzetno retko.

Вентура Гарсија Калдерон Реј ( Париз , 23. фебруар 1886 — Париз , 27. октобар 1959 ) је био перуански писац , дипломата и критичар . Већи део живота провео је у Паризу и велики део његових дела је написан на француском . Био је, дакле, двојезични писац. Као такав, развио се под модернистичким утицајем и припадао је Генерацији 900 или ариелисти, која је укључивала и његовог брата Франсиска Гарсија Калдерона Реја , Хосеа Галвеза Баренечеа ,Виктор Андрес Белаунде и пре свега, Хозе де ла Рива Агуеро и Осма , ВИ маркиз Монталегре де Аулестија , између осталих. Истицао се у разним књижевним жанровима, а посебно у приповетци, а најрепрезентативније дело му је збирка Кондорова освета . Запажене су и његове песме и хронике. Али шири и плоднији био је његов рад критичара и антологичара књижевности своје земље и Латинске Америке. Биографија Био је син Франсиска Гарсије Калдерона Ланде , привременог председника Перуа током рата на Пацифику , и Кармен Реј Басадре. [ 1 ] Његов отац је био затворен од стране чилеанских окупационих власти и прогнан у Чиле 1881. због одбијања да склопи мир са територијалном цесијом; После потписивања Анконског уговора 1884. пуштен је под условом да се одмах не врати у Перу, па се са породицом преселио у Европу. Управо због ових околности Вентура је рођен у Паризу. [ 2 ] У јулу 1886. његова породица се вратила у Перу; Вентура је имала једва шест месеци. Започео је школске студије у Цолегио де ла Рецолета , у Лими (1891-1901), где је имао за сапутнике Хозеа де ла Рива-Агуера и Осму , који ће постати ВИ маркиз Монтеалегре де Аулестиа , међу осталим великим перуанским аристократама 900-их година. Године 1903. уписао је Универзитет Маиор де Сан Маркос , где је студирао књижевност, политичке и административне науке и право, али није завршио одговарајуће циклусе јер је након смрти његовог оца, 1905. године, његова породица одлучила да се настани у Француској .. Од тада је живео у Европи, са изузетком неколико кратких повратака у Перу и неколико година боравка у Бразилу. [ 3 ] Служио је као канцелар Перуанског конзулата у Паризу (1906-1910), а затим у Лондону (1911). У Француској је био повезан са Цхарлесом Мауррасом и монархистичким покретом Француске акције [ 4 ] . Вратио се у Лиму 1909. године, где је настао метеж изазван пресудама изреченим онима који су наводно умешани у покушај државног удара 1909. против прве владе Аугуста Б. Легије . Дао је оставку на своју функцију у знак протеста против затварања Хозеа де ла Риве Агуера и Осме ​​и предводио је студентске демонстрације против владе. [ 1 ]Искористио је свој боравак у Перуу до 1911. да путује у планине у потрази за рудницима сребра , искуство богато епизодама које су му касније послужиле да кривотвори своје перуанске приче. [ 5 ] Године 1912. вратио се у Европу, настављајући своју дипломатску каријеру као други секретар Перуанског посланства у Мадриду (1914-1916), а касније секретар, а потом отправник послова у Белгији (1916-1921), и као такав, перуански конзул у Ел Хавре . [ 1 ] Године 1921, убрзо након што је именован за шефа канцеларије за пропаганду Перуа у Паризу, поднео је оставку на своју функцију због неслагања са перуанском владом, коју је поново предводио Легуиа ( Онценио ). У Паризу се посветио књижевним пословима као уредник стране странице листа Цомоедиа , директор издавачке куће Екцелсиор и сарадник бројних публикација у Аргентини , Венецуели , Мексику и на Куби . Након свргавања Легије 1930. године, именован је за делегата Перуа у Лиги нација , на којој је функцији био до 1938. године са одређеним прекидима. Обављао је и функције опуномоћеног министра Перуа у Бразилу (1932-1933), Пољској (1935), Белгији (1935-1939), Француској (1940), Португалу (1941) и Швајцарској (1941-1945). [ 1 ] У фебруару 1949. последњи пут се вратио у Перу, али се у децембру исте године вратио у Париз, именован за сталног делегата Перуа при Унеску , обављајући ову мисију до своје смрти након што је претрпео напад хемиплегије . Карактеристике његових дела Његово дело, које је стилски уоквирено у модернизам , састоји се углавном од кратких прича . Неки (посебно почетни) имају космополитску атмосферу и декадентни карактер. Већина је, међутим, смештена у Перу , а посебно у андски регион, инспирисани његовим путовањима у регионе његове земље. Неки наслови су: Игла , Кондорова освета , Умро је у свом закону! , Цоца , Ел деспенадор и Лос цанавералес . Имају пажљив стил и психолошки увид и воле да се баве мрачним и насилним, фантастичним и интригантним темама. Такође се истичу по прецизности описа. Иако његове приче имају бујну машту и веома добру технику, критикују га због непознавања реалности унутрашњости Перуа и предрасуде о староседеоцима , које описује на сликовит начин, третирајући их, чини се, као инфериорна бића., док преузимајући улогу наратора експлицитно разоткрива супериорност западног света који представља. [ 6 ] Треба напоменути да ова негативна критика потиче, пре него из педантне анализе његовог дела, из анимозитета према њему, због његовог мезократског порекла и његове конзервативне идеологије. Значајно је, на пример, да Хосе Карлос Маријатеги(перуански марксистички писац и критичар) није му посветио простор у свом есеју о перуанској књижевности укљученом у његово ремек-дело Седам есеја... , објављеном 1928. године , када је Вентура већ био призната личност на књижевном пољу, не само у Перуу, али широм света. Грешка ових критичара је у томе што се код књижевних фикција не може захтевати да се описи или ликови „прилагоде стварности“, тим пре, када аутор теми приступа са естетског аспекта. а не социолошку, као што је за очекивати од модернистичког писца који негује егзотику . [ 7 ] Осим такве „социологизирајуће“ критике, Вентура је за живота стекао велико признање и вероватно је, ван Перуа, био најпознатији перуански писац свог времена. [ 8 ] [ 5 ]​ Група перуанских, француских, белгијских и шпанских писаца представила је своју кандидатуру за Нобелову награду за књижевност 1934. Француска академија је желела да га учлани у чланство, али писац није пристао да испуни предуслов да поднесе оставку на перуанско држављанство; међутим, каже да му је Академија доделила златну медаљу 1948. године . Са своје стране, Краљевска академија за француски језик и књижевност Белгије га је укључила као пуноправног члана, 10.од 1939 . Литерарни рад Вентура је био писац који је обухватао различите књижевне жанрове: приповетку , драму , поезију , роман , есеј , хронику и књижевну критику . [ 9 ] Био је и антолог књижевности Перуа и Латинске Америке. Многа његова дела написана су директно на француском језику. Био је, дакле, двојезични писац, који је савладао оба језика подједнако мајсторски и лако. Већина његових прича преведена је на бројне савремене језике: немачки, италијански, енглески, руски и француски. Његово изабрано књижевно делообјавила га је библиотека Ајакучо (Каракас, 1989), са предговором Луиса Алберта Санчеза . Исто тако, његов комплетан Наратив објављен је у два тома у колекцији Обрас Ессентиалс , коју је уредио Рикардо Силва-Сантистебан (Понтифициа Универсидад Цатолица дел Перу, 2011). Приче Приповедач са бујном маштом и елегантним стилом, објавио је следеће књиге прича: [ 1 ] Болна и гола стварност (1914). Освета кондора (1924. и 1948.), преведена на француски, немачки, италијански, енглески, руски, пољски, шведски и југословенски. Приче Освета кондора , Кока , Било је у Перуу , Бели пламен и Јацу-Мама , између осталих, део су ове збирке. Опасност од смрти или опасност од смрти (1926). Да је Лоти дошао (1926), преведен на француски (1927), где приповеда замишљено путовање у Перу које је направио француски романописац Пјер Лоти . Цоулеур де санг или Боја крви (1931). Хередиа награда Француске академије . Преокрети (1933). Перуанске приче (1952). Поезија Као песник развијао се под утицајем модернизма, иако је његова продукција била кратка и истицао се пре свега као добар стихотворац. Испробао је александријски метар и његово најбоље оружје био је хедекаслог. Његове прве композиције појавиле су се на перуанском Парнасу , под псеудонимом Хаиме Ланда; затим је објавио две збирке песама: [ 10 ] Неозбиљно (1908) Песме (1920). драме Холоферн (Париз, 1931), синкопирана драма. Она и ја (Лима 1955). Ла вие ест-елле ун сонге? (Париз, 1958). Ла Перихоли (Париз, 1959). Есеји и хронике Био је елегантан хроничар и вредан иследник. «Његова неуморна читања и промишљања природе претварају се, под пером страственог златара, у пријатне слике, у оштре рефлексије, у фине и сугестивне коментаре... У свакој његовој књизи не знамо да ли да се дивимо дуктилности и хармонична фраза или идеја блистава и оригинална» ( Антенор Саманиего ). [ 10 ] Помињемо неке од њих: [ 1 ] Уне енкуете литтераире: Дон Куицхотте а Парис ет данс лес транцхеес (1916). Под криком сирена (1919). Портрети Америке (1920). На фестивалу у Мадриду (1920.) Нови кастиљански језик (1924). Осмеси Париза (1926) Плимна игла (1936). Вреди Перу (1939). Тренуци Перуа (1941). Француска коју волимо (1945). Критички есеји о перуанској књижевности Његови критички есеји о еволуцији перуанске књижевности су оштри и сугестивни: Од романтизма до модернизма (1910). Перуанска књижевност 1535-1914 (1914). Ми (1946). Што се тиче латиноамеричке књижевности, вреди поменути његов нацрт уругвајске књижевности (1917). Био је критикован што није помињао неке важне личности у својим студијама перуанске књижевности; Ово је можда због његове претеране строгости или страсти. [ 8 ] као антологичар Кроз тачне антологије допринео је ширењу дела перуанских и латиноамеричких аутора, због чега је назван „амбасадором писма“. Перуански Парнас (1910. и 1915.). Најбоље америчке кратке приче (1924) Записи америчког живота (1925). Такође је антологизовао одабране странице Инка Гарсиласа де ла Вега , Рикарда Палме , Мануела Гонзалеса Праде , Рубена Дарија . Али посебно се истиче тринаест томова Библиотеке перуанске културе , уређиваних под покровитељством председника Оскара Р. Бенавидеса (1938) и у којима су сарађивали историчари као што су Раул Порас Баренечеа и Хорхе Басадре . [ 5 ] Референце Тауро дел Пино, Алберто (2001). ГАРЦИА КАЛДЕРОН, Вентура. Илустрована енциклопедија Перуа 7 (3. издање). Лима: ПЕИСА. стр. 1045-1046. ИСБН 9972-40-149-9 . Саманиего, 1964 , стр. 117-118. Санцхез, 1975 , стр. 1192. Ривера, 2017 , стр. 284-290. Саманиего, 1964 , стр. 118. Цорнејо, 1980 , стр. 77. Санцхез, 1975 , стр. 1192-1193. Тамаио, 1965 , стр. 144. Булл, 2012 , стр. 620. 1964 , стр. 119. Библиографија Догвоод Полар, Антонио (1980). Историја књижевности републиканског Перуа . Лима: Уредништво Хуан Мејиа Баца. Ривера, Виктор Семјуел (2017). Традиционисти и Маурасијанци . Лима: Издавачки фонд Конгреса Републике Перу. Саманиего, Антенор (1964). Књижевност. Текст и антологија (7. издање). Лима: Књижара Арица СА Санчез, Луис Алберто (1975). перуанска књижевност. Курс за културну историју Перуа 4 (4. издање). Лима: ПЛ Виллануева, уредник. Тамајо, Аугусто (1965). Приручник перуанске и латиноамеричке књижевности . Лима: књижара СТУДИО. Бул, Цезар (2012). Приручник перуанске књижевности 1 (3. издање). Лима: АФА Публисхерс. NARODNA KNJIŽICA BEOGRAD odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3

tvrd povez - udžbenički format, 255 strana, izdavač: Geca Kon - Beograd, sitna oštećenja korica i knjiga je uredna i dobro očuvana Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednji nerešeni problem Afrike Predratna etno historijska studija o danasnjoj Etiopiji Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8] Nešto sofisticiranije razmišljanje o dubljim uzrocima oružanih sukoba - kao npr. lokalne društvene borbe, kulturni i vjerski nemiri i razlike potpuno su zanemarene. Umjesto toga, Zischka i njegovi sljedbenici postavili su popularan i lako probavljiv amalgam paušalnosti i spojili antiamerikanizam, antiglobalizam sa zračećom tehnokratskom vizijom. Niti se uklapa u klasične lijevo-desne političke sheme niti pomaže u rješavanju bilo kakvog stvarno postojećeg sukoba (usporedi Kosovo).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednji nerešeni problem Afrike Predratna etno historijska studija o danasnjoj Etiopiji Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8] Nešto sofisticiranije razmišljanje o dubljim uzrocima oružanih sukoba - kao npr. lokalne društvene borbe, kulturni i vjerski nemiri i razlike potpuno su zanemarene. Umjesto toga, Zischka i njegovi sljedbenici postavili su popularan i lako probavljiv amalgam paušalnosti i spojili antiamerikanizam, antiglobalizam sa zračećom tehnokratskom vizijom. Niti se uklapa u klasične lijevo-desne političke sheme niti pomaže u rješavanju bilo kakvog stvarno postojećeg sukoba (usporedi Kosovo).

Artur Klark Kraj detinjstva Meki povez Edicija Kentaur Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kentaur Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom