POD GOROM - ličke priče - Mile Budak Izdavač: Matica hrvatska - Zagreb, 1930. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 267 str. Mile Budak je bio političar, odvjetnik, romanopisac, novelist i pripadnik ustaškog pokreta. Rođen je 30. kolovoza 1899. godine u malom mjestu Sveti Rok u Lici u velikoj obitelji kao deveto dijete. Ime je dobio po ocu koji je umro samo nekoliko dana prije njegova rođenja. U Svetom Roku je završio osnovnu školu, a potom je otišao u Sarajevo kako bi završto gimnaziju te u Zagreb da bi upisao studij prava. Prijavio se u vojsku za vrijeme Prvog svjetskog rata, ali nakon što je ranjen vraćen je s fronte te opet neizlječen poslan natrag u rat. Na kraju je završio kao zarobljenik u bolnici na srpskoj fronti. Kao tadašnji srpski zarobljenik prešao je velik dio pješice i na kraju stigao u logor u Italiji. Tamo se zadržao sve do 1919. godine. Nakon što je izašao iz zarobljeništva i završio studij, otvorio je odvjetnički ured u Zagrebu te počeo djelovati kao član Stranke prava. U književnom djelovanju nasljeđuje jezični izraz i tematiku tradicionalnih ličkih pripovjedača; realističkom narativnom tehnikom prikazuje likove i prizore iz seoske svakodnevice izražavajući naklonost prema patrijarhalnomu moralu, osjećaju vezanosti za rodno tlo i solidarnost unutar takve zajednice. Opisuje sukob gradske i industrijske civilizacije s tradicionalističkim, idealiziranim svijetom ličkoga zavičaja koji utjelovljuje vrline hrvatskog etnosa. Sklon je jakim izrazima emocija i melodramatskomu koncipiranju odnosa među likovima. Premda je knjige počeo objavljivati tek 1930-ih, ostavio je iznimno bogat opus, u kojem se izdvajaju romani “Na ponorima” (1932), “Ognjište” (I-IV, 1938), “Direktor Križanić, rodoljub i dobrotvor” (1938), “Rascvjetana trešnja” (I-IV, 1939), “San o sreći” (I-II, 1940), “Na vulkanima” (I-II, 1941), “Musinka” (1941), te tri romana iz ciklusa “Kresojića soj” (Kresina, 1944., Gospodin Tome, 1944. i Hajduk, 1945), zbirke pripovijedaka “Pod gorom” (1930), “Opanci dida Vidurine” (1933), “Na Veliki petak” (1939) i “Privor” (1941), uspomene “Ratnom roblju” (I-II, 1941–42), u kojima je opisao svoja sjećanja na I. svjetski rat, zarobljeništvo i povlačenje sa srpskom vojskom preko Albanije. Izvor: Lika klub Mile Budak (Sveti Rok, 1889 - Zagreb, 1945) je bio ustaša, poznat po tome što je bio glavni ustaški ideolog i jedan od osnivača ustaškog pokreta. Autor je ustaškog plana za rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj - jednu trećinu ubiti, drugu proterati, a treću pohrvatiti (pokatoličiti) tzv. Budakovu ideologiju, a pripisuje mu se i oživljavanje krilatice „Srbe na vrbe“. Posle Drugog svetskog rata proglašen je krivim za kolaboraciju i ratne zločine, osuđen na smrt i pogubljen. Vikipedija Nedostaje deo rikne, vidi se na slici N.S.A.

КРАГУЈЕВАЧКИ ЦРВЕНИ БАРЈАК 1876 ЖИВОМИР СПАСИЋ Раднички универзитет Крагујевац 1 9 7 2 Библиотека Клуба самоуправљача I. ОСВРТ НА ОПШТЕ ПРИЛИКЕ У СРБИЈИ И КРАГУЈЕВЦУ II. ДОГАЂАЈИ - ПРЕТХОДНИЦИ ФЕБРУАРСКИХ ДЕМОНСТРАЦИЈА III. ПОД ЦРВЕНИМ БАРЈАКОМ IV. ПРИЛОЗИ V. ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА ..................................................... Р е ф е р е н ц е Србија Крагујевац 19. век Одјек Париске комуне у Србији Светозар Марковић у Крагујевцу 1873-1875 Непосредан утицај Светозара Марковића Фебруарске демонстације Црвени барјак Општински збор од 15. фебруара 1876. године Демонстрације у знак победе Влада и кнез Милан Обреновић према демонстрацијама Хапшење и саслушање коловођа демонстрација Судски процес против ухапшених у демострацијама Полицијски надзор П Р И Л О З И Изјава Николе Јокића Извештај крагујевачког гарнизона војном министру Изборна борба Сећања окружног начелника Милоша Прокића о Црвеном барјаку Живела комуна! (Доброслав Ружић) Белешке др Војислава Бакића о Учитељској школи у Крагујевцу у 1875. и 1876. години Пeтнаести фебруар ................................................... Слике: СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ, ПЕРА ТОДОРОВИЋ, МИЛИЦА и АНКА НИНКОВИЋ, сараднице Светозара Марковића, ДРАГОМИР ВУЧКОВИЋ, официр, дописник, касније војни министар, др ВОЈИСЛАВ БАКИЋ, проф. Велике школе. Тврде корице Шивен повез Посвета на предлисту председника и потпредседника СО Крагујевац 162 странице НЕКОРИШЋЕНО перфекТ КОндиција: 1О

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan Meštorvić Miloje Milojević Ksaver Sandor Gjalski Jovan Erdeljanović Marko Murat Uroš Predić Gerhard Gezeman Fehim Barjaktarević Milan Budimir Veselin Cajkanović Muslimanska čaršija protiv nereda 1818 ... Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista. Biografija Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor. Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[1] (ili 1921.[2]). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković. Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima. Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine, a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis. Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića. Фотографија Поповића Popović je preminuo 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i pretanjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra).[3] O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju `Bogdan Popović`.

U dobrom stanju Variációk : 32. Írótábor Kanizsa, 1984. IX. 13., Kapitányrét / Andruskó Károly Varijacije : 32. kolonija književnika Kanjiža, 13. IX 1984. Ribnjak Vrsta građe knjiga Jezik mađarski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja [Senta : K. Andruskó], 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis [31] list : grafike ; 9 cm Napomene Na spor. nasl. str.: Varijacije : 32. kolonija književnika Kanjiža, 13. IX 1984. Ribnjak Ručno otisnuto sa originalnog drvoreza Tiraž 300. ANDRUŠKO KAROLJ - „NAJVEĆI UMETNIK MINIATURNE KNJIGE“ Dvadeseti vek, posebno njegova druga polovina, označio je renesansu minijaturne knjige koja ima veoma dugu istoriju. Od 1690. do 1900. godine u Sjedinjenim Državama objavljeno je 1.625 minijatura za oko 300 izdavača, a u 20. veku 335 izdavača objavilo je više od 3.300 minijatura. I drugde, posebno širom Evrope, vlada sličan trend. U ranim godinama 21. veka, objavlјivanje minijatura je donekle usporeno, ali je i dalje popularno za kolekcionare. Da bi se knjiga mogla smatrati minijaturnom, njen knjižni blok (bez korica) ne sme biti veći od 10 cm u oba smera, a za najniže dimenzije nema ograničenja. Danas se najmanjom knjigom na svetu smatra knjiga Kameleon Antona Čehova, koju je 1996. godine izradio A. Konenko u Omsku (Rusija), a Ginisova knjiga rekorda ju je priznala najmanju knjigu na svetu. Još manju knjigu Japanci proizveli su ove godine, ali još uvek nije međunarodno potvrđena. Prva karakteristika minijaturne knjige jeste njen format koji varira u okviru gore pomenutih dimenzija. Druga karakteristika ove knjige je veoma raznovrstan sadržaj i tehnička proizvodnja: od potpuno ručno rađenih minijatura koje su napravili najrazličitiji zaljubljenici širom sveta, pa do - zahvalјujući savremenoj tehnologiji štampe - potpuno štampanih izdanja, često u masovnim tiražima koja se prodaju na kioscima. Prave kolekcionare obično ne zanimaju takva izdanja. Svet minijaturne knjige danas je veoma raznolik. Najveći kolekcionarski klub u SAD je Miniature Book Society (MBS), koje ima oko 400 međunarodnih članova. U Nemačkoj postoje tri kluba, u Štutgartu, Berlinu i Lajpcigu. U socijalističkom sistemu izdavanje minijatura je bilo visoko razvijeno u bivšem Sovjetskom Savezu, Mađarskoj i Demokratskoj Republici Nemačkoj. Tamo je bilo mnogo udruženja ljubitelja minijaturnih knjiga, ali - sa završetkom tog političkog sistema – ta udruženja su uglavnom prestala da postoje, a zatvorene su čak su i štamparije i izdavačke kuće koje su nekada izdavale minijature. Andruško Karolj je bio i ostao jedinstveni fenomen u svetu minijaturnih knjiga: proizveo je oko 270 minijatura. Budući da njegove minijaturne sadrže duboreze i linoreze, i većinu njih je sam štampao i uvezivao (barem u prvom, eksperimentalnom izdanju), zato što je ručno numerisao i potpisao većinu svojih izdanja, a neka od njih i ručno bojio, svaka od njegovih knjižica je njegovo originalno umetničko delo. Andruško Karolj je rođen u Vojvodini u Senti 27. juna 1915. godine, gde je i umro 26. februara 2008. godine, u 93. godini. Rođen je u siromašnoj porodici „kubikaša“ (radnika koji su plaćani po kubnom metru iskopane zemlјe). I sam je neko vreme bio prinuđen da se bavi ovom profesijom. Uz mnogo truda uspeo je da stekne izuči zanat grafičara i slovoslagača, uvek je znao dobro da crta i tako je tokom rada razvijao interesovanje za umetnost. Čitav radni vek proveo je u štamparijama Subotice, Beograda, Novog Sada, Osijeka i Sente. A kao samouki slikar i grafičar, učestvovao je na preko 700 izložbi u zemlji i inostranstvu, stekavši svetsku slavu kao ekslibrista i autor retkih, vlastoručnih izdanja minijaturnih knjiga. Načinio ih je preko 220, a neke od njih su tako malih dimenzija (ilustracije “Jame” Ivana Gorana Kovačića, i knjiga “Motika” – tek 5x5 milimetara!) da se mogu čitati samo uz pomoć optičkih pomagala. Predmetne odrednice Andruško, Karolј, 1915- -- Drvorezi

ESCHOLIER Raymond Le Nouveau Paris – La Vie Artistique De La cité Moderne Photographies Nilsson Paris in-8 Couverture rigide 244 pages. Sans date. Préface de Gustave Geffroy de l’académie Goncourt. RETKO knjiga o Parizu pocetkom XX veka arhitektura umetnost zivot stilovi... ilustrovano + originalna dvostrana mapa Pariza i pariskog javnog prevoza standardni tragovi vremena pecat bivseg vlasnika jako dobro ocuvano bez velikih nedostataka moze i za poklon kao antikvarna i retka knjiga Lib 7 Pariz (franc. Paris, lat. Lutetia) je glavni i najveći grad Francuske. Nalazi se u centru Pariskog basena, nad rekom Senom (La Seine). Rekom je podeljen na dva dela: na severnu „Desnu obalu“ i na južnu, manju, „Levu obalu“. Grad predstavlja političko, ekonomsko, obrazovno i kulturno središte centralizovane francuske države, a i Evrope. Pariz je jedan od najznačajnijih svetskih gradova. U njemu su sedišta međunarodnih organizacija UNESKO, OECD i neformalnog Pariskog kluba. Sa svetom je povezan preko 2 velika aerodroma i 6 glavnih železničkih stanica. U Parizu se nalaze mnoge znamenitosti i turističke atrakcije. Sa istorijom dugom 2 milenijuma, ovaj grad je bio mesto značajnih istorijskih događaja i stecište umetnika. Zbog toga svake godine Pariz poseti do 30 miliona turista. Po broju turista Pariz je najposećenija svetska turistička destinacija. Takođe je poznat po imenu „Grad svetlosti“. Grad ima preko dva miliona stanovnika (2.211.297, procena iz 2008[3]), a urbana zona preko 12 miliona (12.089.098[4]). Ova neprekinuta urbana zona Pariza (bez satelitskih naselja) je najveća u Evropskoj uniji.

U dobrom stanju. Castilla Andalusia. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (6x 32) listova) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Kastilja. Andaluzija. Granada. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Granada Sevilla. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Sevilja Cordoba. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Córdoba Toledo. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Toledo Madrid. 2. izdanje. [Senta], samostalno izdanje, 1984. (32 lista) Drvorezi. 45 x 38 mm. 400 primeraka. Madrid ANDRUŠKO KAROLJ - „NAJVEĆI UMETNIK MINIATURNE KNJIGE“ Dvadeseti vek, posebno njegova druga polovina, označio je renesansu minijaturne knjige koja ima veoma dugu istoriju. Od 1690. do 1900. godine u Sjedinjenim Državama objavljeno je 1.625 minijatura za oko 300 izdavača, a u 20. veku 335 izdavača objavilo je više od 3.300 minijatura. I drugde, posebno širom Evrope, vlada sličan trend. U ranim godinama 21. veka, objavlјivanje minijatura je donekle usporeno, ali je i dalje popularno za kolekcionare. Da bi se knjiga mogla smatrati minijaturnom, njen knjižni blok (bez korica) ne sme biti veći od 10 cm u oba smera, a za najniže dimenzije nema ograničenja. Danas se najmanjom knjigom na svetu smatra knjiga Kameleon Antona Čehova, koju je 1996. godine izradio A. Konenko u Omsku (Rusija), a Ginisova knjiga rekorda ju je priznala najmanju knjigu na svetu. Još manju knjigu Japanci proizveli su ove godine, ali još uvek nije međunarodno potvrđena. Prva karakteristika minijaturne knjige jeste njen format koji varira u okviru gore pomenutih dimenzija. Druga karakteristika ove knjige je veoma raznovrstan sadržaj i tehnička proizvodnja: od potpuno ručno rađenih minijatura koje su napravili najrazličitiji zaljubljenici širom sveta, pa do - zahvalјujući savremenoj tehnologiji štampe - potpuno štampanih izdanja, često u masovnim tiražima koja se prodaju na kioscima. Prave kolekcionare obično ne zanimaju takva izdanja. Svet minijaturne knjige danas je veoma raznolik. Najveći kolekcionarski klub u SAD je Miniature Book Society (MBS), koje ima oko 400 međunarodnih članova. U Nemačkoj postoje tri kluba, u Štutgartu, Berlinu i Lajpcigu. U socijalističkom sistemu izdavanje minijatura je bilo visoko razvijeno u bivšem Sovjetskom Savezu, Mađarskoj i Demokratskoj Republici Nemačkoj. Tamo je bilo mnogo udruženja ljubitelja minijaturnih knjiga, ali - sa završetkom tog političkog sistema – ta udruženja su uglavnom prestala da postoje, a zatvorene su čak su i štamparije i izdavačke kuće koje su nekada izdavale minijature. Andruško Karolj je bio i ostao jedinstveni fenomen u svetu minijaturnih knjiga: proizveo je oko 270 minijatura. Budući da njegove minijaturne sadrže duboreze i linoreze, i većinu njih je sam štampao i uvezivao (barem u prvom, eksperimentalnom izdanju), zato što je ručno numerisao i potpisao većinu svojih izdanja, a neka od njih i ručno bojio, svaka od njegovih knjižica je njegovo originalno umetničko delo. Andruško Karolj je rođen u Vojvodini u Senti 27. juna 1915. godine, gde je i umro 26. februara 2008. godine, u 93. godini. Rođen je u siromašnoj porodici „kubikaša“ (radnika koji su plaćani po kubnom metru iskopane zemlјe). I sam je neko vreme bio prinuđen da se bavi ovom profesijom. Uz mnogo truda uspeo je da stekne izuči zanat grafičara i slovoslagača, uvek je znao dobro da crta i tako je tokom rada razvijao interesovanje za umetnost. Čitav radni vek proveo je u štamparijama Subotice, Beograda, Novog Sada, Osijeka i Sente. A kao samouki slikar i grafičar, učestvovao je na preko 700 izložbi u zemlji i inostranstvu, stekavši svetsku slavu kao ekslibrista i autor retkih, vlastoručnih izdanja minijaturnih knjiga. Načinio ih je preko 220, a neke od njih su tako malih dimenzija (ilustracije “Jame” Ivana Gorana Kovačića, i knjiga “Motika” – tek 5x5 milimetara!) da se mogu čitati samo uz pomoć optičkih pomagala. minijaturne knjige, mini-knjige, miniature books

DRAGIŠA VASIĆ VITLO I DRUGE PRIČE Izdavač - Izdavačka knjižarnica Geca Kon, Beograd Godina - 1924 112 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Vitlo Osveta Ponor Crvene magle (epilog) Žena Vaskrsenje Ispovest jednog smetenjaka Sumnjiva priča Napast `Vitlo je zbirka pripovedaka koje izuzetno upečatljivo i snažno beleže intiman unu­trašnji doživljaj neke životne senzacije – od detinje traume do ratnih šokova, ljubavnih situacija, teških životnih izazova. Za razliku od Devetsto treće i romana Crvene magle, u kojima se Vasić drži hronologije i gde dominiraju događaji, ovde je akcenat na osećanjima, na onom neponovljivom unutrašnjem proživljavanju stvarnosti koji svako nosi u svojoj glavi i srcu, i koji samo vešti pripovedači umeju da prenesu u formu priče. Dragomir `Dragiša` Vasić (Gornji Milanovac, 2. novembar 1885 — Banja Luka, jun 1945) je bio srpski i jugoslovenski književnik, advokat i akademik. Bio je potpredsednik Srpskog kulturnog kluba u Beogradu. U Štab Draže Mihailovića došao u leto 1941, gde je smatran zamenikom Draže Mihailovića i važio kao ideolog četničkog pokreta. Nakon što je tu ulogu postepeno preuzimao Stevan Moljević, 1943. se donekle pasivizirao. Na kongresu u selu Ba (Valjevo) izabran za člana CNK u kom je bio predsednik pravnog i zakonodavnog odbora. Sve do sredine marta 1945. ostao u Štabu D. Mihailovića. Dragiša Vasić je, zajedno sa grupom istaknutih četničkih vođa koji su krajem aprila 1945. napustili Dražu Mihailovića, zarobljen od ustaša nakon bitke na Lijevča polju i ubijen u Staroj Gradišci. U SFRJ je smatran narodnim neprijateljem, od čega je 2009. godine rehabilitovan u Beogradu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Издавање и производња Београд : Народна просвета, [б. г.] (Београд : Народна просвета) Збирка Библиотека савремених југословенских писаца veoma dobro očuvano kao na slikama prva knjiga nema prednju koricu ostatak je odlicno ocuvan sabrana dela gustava krkleca u dve knjige Gustav Krklec rođen je u mestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dete u porodici Augusta i Hermine Krklec.[1] Detinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovom poetskom opusu. Gimnaziju je pohađao u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu gde je doživeo bombardovanje grada. Zatim se u septembru 1941. preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i sarađivao u ustaškom listu “Graničar” sve do bombardovanja Zemuna, u martu 1944. U tom trenutku bio je predsednik Veslačkog kluba Zemuna.[2] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U septembru 1945. godine u Zagreb je došla i njegova supruga, te je od tada Krklec živeo i radio u Zagrebu sve do smrti. Najvažniji deo Krklecovog književnog dela čini poezija. Njegovo antologijsko pesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše sa ruskog, nemačkog, ali i sa slovenačkog i češkog jezika. Posebno se ističu njegovi prevodi Puškina, Prešerena, Brehta. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. poezija avangarda prva izdanja predratne knjige sabrana dela milos crnjanski moderna pesnicki modernizam medjuratna knjizevnost

Robert Neumann Panoptikum Robert Nojman (22. maj 1897, Beč — 3. januar 1975, Minhen) bio je nemački pisac i pisac engleskog govornog područja. Objavio je brojne romane, autobiografske tekstove, drame i radio-drame, kao i nekoliko scenarija. Kroz svoje parodijske zbirke, Sa čudnim perjem (1927) i Unter false Flag (Pod lažnom zastavom) (1932), smatra se osnivačem „parodije kao kritičkog žanra u književnosti 1920-ih“. Robert Nojman je bio sin jevrejskog bankarskog službenika sa socijaldemokratskim sklonostima. Nojman je studirao medicinu, hemiju i jedan semestar germanistike od 1915. do 1919. godine u Beču. Radio je kao blagajnik, trener plivanja i saradnik u kompaniji za uvoz hrane, ali je 1925. godine bio primoran da proglasi bankrot. Nakon toga je kratko vreme radio kao mornar i nadzornik tereta na kruzeru. Pošto je već objavio male tomove lirske poezije 1919. i 1923. godine, uspeo je u književnom prodoru u parodiji sa zbirkom Mit Fremden Federn 1927. U anketi pod nazivom Tomas Man je tu knjigu ocenio kao najbolju u godini. Nojman se tako uspostavio i postao slobodni pisac. Ubrzo je objavljivao druge romane, parodije i drame. Pored toga, predavao je i radio kao književni kritičar za, između ostalih, Die Literatur i Die Literarische Velt. Njegove parodije su bile toliko uspešne da su njegova druga dela izbledela zbog kontrasta. Rudolf Valter Leonhardt je kasnije napisao u svojoj nekrologu Robertu Nojmanu o njegovom javnom uspehu: „Dva uska benda imaju zakopanih petnaest debelih tomova života.“[1] Nojmanova dela su bila žrtve nacističkih spaljivanja knjiga 1933. i zabranjena od strane Trećeg rajha. Odmah po uspostavljanju austrofašističke diktature u februaru 1934. napustio je Beč i otišao u egzil u Britaniju. Godine 1936. i 1937. proveo je nekoliko meseci u Austriji, gde su biblioteke očišćene od njegovih dela. Do 1938. njegovi romani su se i dalje pojavljivali u Švajcarskoj. Bio je jedan od retkih pisaca u egzilu koji je uspeo da se objavi u Engleskoj. Godine 1935. napisao je priču za britanski film Abdul the Damned sa Fricom Kortnerom u glavnoj ulozi. Posle okupacije Austrije 1938. organizovao je „Klub slobodnih austrijskih P.E.N.“ u Londonu da pomogne piscima kojima su nacisti pretili da napuste svoju zemlju. Godine 1939. podneo je zahtev za britansko državljanstvo, ali ga je dobio tek 1947. Umesto toga, 1940. je bio interniran na nekoliko meseci kao „neprijateljski stranac”. Tokom ratnih godina periodično je davao kritike za BBC. Od 1942. objavio je šest romana na engleskom jeziku. Kao urednik i suvlasnik izdavačke kuće „Hučinson internešenel autors“, inicirao je objavljivanje engleskih prevoda nemačkih pisaca u egzilu kao što su Arnold Cvajg i Hajnrih Man. Njegov zahtev za vizu za ulazak u Sjedinjene Države je odbijen, uprkos pozivu u Holivud. Rudolf Valter Leonhard je tvrdio da je roman An den Vassern von Babilon (Pokraj vavilonskih reka), objavljen 1939. na engleskom i 1945. na nemačkom, bila Nojmanova najbolja knjiga: jevrejski ep ogromne hitnosti.[1] Po završetku Drugog svetskog rata, Nojman je do kraja 1958. nastavio da živi u Engleskoj, zatim u Lokarnu u Tičinu u Švajcarskoj. Godine 1947. postao je počasni predsednik obnovljenog austrijskog PEN kluba. Godine 1955. rekao je u svom završnom govoru na kongresu Međunarodnog PEN-a, u kojem je 1950. bio i potpredsednik, govor protiv predsednika PEN-a „hladnog rata” Čarlsa Lengbridža Morgana zbog čega je bio napadnut u štampi kao „ komunista“. 1971. tražio je preorijentaciju PEN-a protiv desničarskih napora. On je inicirao smenu bivšeg predsednika PEN-a Pjera Emanuela i predložio kandidaturu Hajnriha Bela, koji je takođe izabran na glasanju. Godine 1966. u levičarskom časopisu Magazin Konkret objavio je oštru polemiku protiv Grupe 47, a posebno protiv Hansa Vernera Rihtera, Valtera Helerera i Gintera Grasa.[2] Između 1959. i 1974. Nojman je nastavio da radi kao romanopisac, politički novinar i priznati književni kritičar sa polemičkom i satiričnom orijentacijom, uključujući za Konkret, Die Zeit, Pardon, Tribune, die Deutsche Zeitung - Christ und Velt i ARD emitere. Povremeno je objavljivao i u Der Spiegel i Stern. Godine 1961. bio je umešan u kontroverzu o plagijatu u vezi sa njegovim romanom Olimpija. Nojman, koji se nekoliko puta u životu borio sa ozbiljnim bolestima, 1974. se smrtno razboleo od raka. Nakon samoubistva, prema izjavi njegove porodice, sahranjen je 1975. godine na minhenskom hajdhauzenskom groblju. Njegovo imanje se nalazi u Odeljenju rukopisa Austrijske nacionalne biblioteke u Beču. Panoptikum: Izveštaj o pet brakova iz tog vremena. (1930) odlično očuvana

Naslov: Esperanto : udžbenik pomoćnog međunarodnog jezika - u devet lekcija - sastavljen po u nekoliko izmenjenom planu udžbenika francuskog Turinskog Kluba i po Fundamenty de Esperanto - drugo dopunjeno izdanje udešeno za kurseve i samouke - Autor: Radomir Klajić Izdavač: Beograd : Društvo srpskih esperantista = Serba esperantista societo (S. E. S.) Pismo: latinica/ćirilica Br. strana: 78 Format: 18,5 cm Povez: tvrdi Listovi su solidno očuvani iako je knjiga stara skoro 100 godina: ravni su i odlično su povezani međusobno (proheftani su); mestimično ima podvlačenja i dopisivanja; knjiga je naknadno, očigledno odavno, prekoričena u tvrdi povez ali knjižni blok nije bio dobro spojen sa koricama, trag lepka postoji samo na približno 2cm, tako da su se razdvojili (vidi se na trećoj slici). Na prvom listu lep stari pečat: `Amika rondo esperantista - Novi Sad` (vidi se na drugoj slici). Knjiga je izdata 1923. godine, a štampana je u Državnoj štampariji Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd O autoru možete da pročitate ovde: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%9A%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B Radomir Klajić (rođen 1876) je bio istaknuti srpski esperantista. U srpskom esperantskom pokretu je dao značajan doprinos propagiranju esperanta kod neesperantista. Napisao je jedan od prvih srpskih udžbenika za esperanto, 1910. godine. Bio je predsjednik Beogradskog esperantskog društva i delegat u Svjetskoj esperantskoj organizaciji. Bio je i predsjednik Petog jugoslovenskog esperanto-kongresa. Po zanimanju je bio finansijski inspektor u Beogradu. U njegovu čast, današnje beogradsko esperantsko društvo sa sedištem na Terazijama nosi naziv »Radomir Klajić«. Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi Esperanto | Priručnici

Naslov: Poratna država Autor: Slobodan Jovanović Izdavač: Beograd : Geca Kon a.d. Pismo: ćirilica Br. strana: 185 Format: 19,5 cm Povez: meki, prošiveno Antikvarna knjiga, u celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana iako je stara skoro 90 godina: listovi su čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. i odlično su povezani međusobno i sa koricama; korice su kao na slici. Knjiga je izdata 1936. godine, a štampana je u štamparskom zavodu `Orao` - Beograd, Topličin venac 4. Kompletan sadržaj možete da pročitate ukoliko drugu sliku uvećate do pune veličine. O autoru: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine. Država | Evropa | 20v Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

jako lepo očuvano EXTRA RETKO U PONUDI! Karl Marks REVOLUCIJA I KONTRAREVOLUCIJA U NEMAČKOJ 1914. Socijalistička knjižara Beograd Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i najveći kritičar kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, vrlo katoličkom gradu, u rajnskoj pokrajni, pruskom carstvu.[1][2], kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804.[3][4] Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih.[5] Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna.[6][7] Rodna kuća Karla Marksa Njegov otac je postao javni tužilac 1821., bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore.[1][4] Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija.[8][4] Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici.[9][4] Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu.[10] U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino.[11][4] U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks[uredi | uredi izvor] Marksova diploma Univerziteta u Bonu. Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost.[12][13] U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržuaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[14] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičem da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. Na Univerzitet u Berlinu upisao se 22. oktobra 1836..[15][16] U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. Frbruara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapiao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Dženi fon Vesfalen Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841—1843.[uredi | uredi izvor] Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub ’’Freien’’ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843. , a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843—1845.[uredi | uredi izvor] Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka:Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao:Religija je uzdah potlačenog stvorenja......Ona je opijum naroda... Fridrih Engels 1844. godine, u vreme kada je upoznao Marksa Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odšampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847.) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je:Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u ’’Vorwarts’’-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845—1847.[uredi | uredi izvor] Marks, Engels i Marksove ćerke Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista ’’Northern Star’’ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi:Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa ’’Fraternal Democrats’’ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Manifest komunističke partije, 1848.[uredi | uredi izvor] Prvo izdanje Manifesta Komunističke partije, štampano u Nemačkoj, 1848. godine Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad - program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest.[17] Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti.[18] Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` [19] U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.[20] Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. [21] U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike.[21] Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak.[22] Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan.[22][22] Keln 1848—1849, Marks revolucionar u vreme revolucije[uredi | uredi izvor] U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj,[23] u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju.[24] Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i drugie revolucionarne elemenate iz zemlje.[25] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja.[26][27] Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu.[28] Život i rad u Londonu[uredi | uredi izvor] Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902.) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932.) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891.)

Retko! Beda filozofije - Karl Marx 1934 Svetlost Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj.[1], kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804.[2][3] Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih.[4] Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna.[5][6] Rodna kuća Karla Marksa Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore.[1][3] Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija.[7][3] Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici.[8][3] Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu.[9] U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino.[10][3] U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks[uredi | uredi izvor] Marksova diploma Univerziteta u Bonu. Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost.[11][12] U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičem da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. Na Univerzitet u Berlinu upisao se 22. oktobra 1836..[14][15] U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. Frbruara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapiao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Dženi fon Vesfalen Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841—1843.[uredi | uredi izvor] Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub ’’Freien’’ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843—1845.[uredi | uredi izvor] Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka:Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao:Religija je uzdah potlačenog stvorenja......Ona je opijum naroda... Fridrih Engels 1844. godine, u vreme kada je upoznao Marksa Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je:Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u ’’Vorwarts’’-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845—1847.[uredi | uredi izvor] Marks, Engels i Marksove ćerke Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista ’’Northern Star’’ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi:Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa ’’Fraternal Democrats’’ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Manifest komunističke partije, 1848.[uredi | uredi izvor] Prvo izdanje Manifesta Komunističke partije, štampano u Nemačkoj, 1848. godine Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad - program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest.[16] Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti.[17] Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` [18] U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.[19] Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. [20] U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike.[20] Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak.[21] Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan.[21][21] Keln 1848—1849, Marks revolucionar u vreme revolucije[uredi | uredi izvor] U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj,[22] u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju.[23] Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja.[25][26] Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu.[27] Život i rad u Londonu[uredi | uredi izvor] Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život[uredi | uredi izvor] [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891)

ДИМИТРИЈЕ ЂОРЂЕВИЋ PRESUDNE GODINE NAPISI I ZAPISI IZ RASEJANJA 1991-2001. SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BEOGRAD 2 О О 3 MALA BIBLIOTEKA a) SRPSKO PITANJE b) SRBIJA - POLITIČKE PRILIKE 1991-2001 ............................................................... R e f e r e n c e - TeleGram Deposu - Razmišljanja o po/Litici Srbije - Pouka istorije današnjim Srbima - O srpskoj časti i dostojanstvu - PoRuka istorije: u/Jedinjenje Srba - PoRuka istorije: sankcije protiv Srbije neKad i sad - PoRuka istorije: velika i mala `etnička čišćenja` - PoRuka istorije: srpski naRod u iSkrivljenom ogledalu - PoRuka istorije: burna istorija Srba - O Srpskoj Krajini i Dejtonu - Počinje američki vek - Od Berlina (1878) do Dejtona (1995) - Srbi i Kosovo: juče, danas i sutra - U čemu je budućnost srpskog naroda - Qvo vadis Serbia? - Satanizacija Srba - KriZa i bombardovanje: NATO i 1999 - Kraj ili rođenje nove Srbije - Raspeće Srbije - U evropskoj kulturi leži i naša budućnost IN MEMORIAM MILORAD DRAŠKOVIĆ (1921-1996): Ideolog, organizator i oSnivač Jugoslovenske ravnoGorske omladine JURAO (1921-1999) i njenog štaba 501. Vodeći naučnik Huverovog instituta u Stanfordu. U BeoGradu poStoji aleja velikana. U njoj su velikani srpske istorije, među kojima je i njegov otac. Milorad je zaSlužio da mu se priDruži! BRANISLAV STRANJAKOVIĆ (Užice 1923 - Pariz 1998): Naučnik svetskog glasa, politolog i istoričar. U 21. godini života na/Pisao je svoju prvu knjigu burnih dana 1944. u Vrhovnoj komandi Draže Mihailovića gde je bio predstavnik Omladinskog štaba 501. U svojoj 23. godini ob/Javio je kao e/Migrant u Švajcarskoj knjigu: Titov pokret i režim u JugoSlaviji 1941-1946. Iz/Ložen osveti komunista, sa/Krio je svoje ime pod pseudonim Branko Lazić. Tek su 1992. obe knjige ob/Javljene u zemlji, u izdanju `Dečje novine` iz Gornjeg Milanovca. Doktorirao 1950. u Ženevi sa tezom o `Lenjinu i Trećoj internacionali`. Umro u Parizu. Pogovor: Dušan T. Bataković DIMITRIJE ĐORĐEVIĆ priPadao omladini Srpskog kulturnog kluba, čiji je predsednik bio Slobodan Jovanović, za vreme rata priPadao kao omladinac Štabu 501 u pokretu Draže Mihailovića, hapsili ga okupatori, posle rata doktorirao 1962. na odseku istorije Filozofskog fakултета u BeoGradu... 1985. biran za člana SANU... profesor emeritus Univerziteta u Kaliforniji u Santa Barbari Mihajlo Grušić Ćirilica, Tvrde korice, Šiven povez, 232 str NEKORIŠĆENO ЕКСТРА ****** sk200

Oblast: Bibliofilski primerci Opis: 1. izdanje, Beograd 1922, tvrdi povez, stanje: kao novo, str. 111, ćirilica Ritmovi su prvi put štampani 1922. godine, izdanje Gece Kona, u dve verzije, sa tvrdim i mekim omotom. Todor Manojlović (1883—1968) pesnik, dramski pisac, esejista, književni, likovni, pozorišni kritičar i prevodilac, ostavio je za sobom značajnu, ali nedovoljno istraženu zaostavštinu. Već kao mladi student prava u Budimpešti, Todor Manojlović (Veliki Bečkerek, 1883 — Zrenjanin, 1968) je otkrio da njegova interesovanja naginju više ka poeziji, književnosti, slikarstvu i pozorištu. Studije u Budimpešti, Nađvaradu i Temišvaru provodi u krugovima avangardnih mađarskih umetnika i književnika, a prijateljstvo sa jednim od najvećih mađarskih liričara Endre Adijem imaće velikog uticaja na njegovo kasnije stvaralaštvo i konačnu odluku da se potpuno posveti umetnosti. Studije istorije umetnosti pohađa u Minhenu i Bazelu, a na putovanjima u Italiji vreme provodi u društvu mladih italijanskih umetnika i boema, uključujući vodeće predstavnike futurizma. Nakon Prvog svetskog rata živeo je u Beogradu, Novom Sadu i Zrenjaninu. Kao likovni kritičar, postavio je osnove za periodizaciju srpske umetnosti između dva svetska rata, a u podjednakoj meri se iskazao i kao pesnik, dramki pisac, teoretičar književnosti i prevodilac. U periodu između dva svetska rata bio je sekretar, a potom i član uprave srpskog PEN-kluba, sekretar Matice srpske i profesor istorije umetnosti na Umetničkoj akademiji u Beogradu. Iako najstariji među modernistima, uključio se aktivno u borbu za afirmaciju modernističke književnosti, Todor Manojlović je postao jedan od njenih teoretičara, pre svega objavljivanjem kritičkih tekstova po časopisima. Kao jedan od urednika Biblioteke Albatros (sa Stanislavom Vinaverom), najvažnije modernističke edicije srpske književnosti dvadesetih godina 20. veka, kasnije i kao sekretar Matice srpske i urednik njenog Letopisa, zalagao se za autonomiju pesničkog čina, za poeziju oslobođenu bilo kakvih dogmi. On pripada malobrojnoj grupi kritičara dvadesetih godina koji su se borili protiv okoštalosti, profesorskih i školskih estetika, protiv pozitivizma, pragmatizma, racionalizma. Sa Crnjanskim, Vinaverom, Miličićem, Kosorom, Andrićem, Todor Manojlović učestvovao je u osnivanju tzv. Grupe umetnika. Začetnik je srpskoga modernizma. U pesničkim zbirkama Ritmovi (1922), Vatrometi i bajka o Akteonu (1928), slobodnim je stihom beležio `samo svoje dobre trenutke saznanja, blaženog divljenja, sećanja, ljubavi i toploga ganuća`. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba da se opsece! 1937 g. Ljubomir Radovanovic Ljubomir Radovanović (Šabac, 1834 — Beograd, 28. jul 1868) je bio srpski pravnik i advokat zbog koga su njegova braća izvršila atentat na kneza Mihaila Obrenovića.[1] Biografija Rođen je u Šapcu u porodici trgovca i ćurčije Jovana Radovanovića, a majka mu je bila ćerka prote Nikole Smiljanića.[1] Školovanje je počeo u Šapcu, a zatim završio Prvu mušku gimnaziju u Beogradu 1851. godine. Studirao je pravo u Parizu. Radio je zatim kao advokat u Valjevu. Oženio se Sofijom ćerkom Jevrema Tadića, trgovca iz Valjeva. Stanovali su u Valjevu u Karađorđevoj ulici broj 7, imali su nekoliko kuća, ciglanu, vodenicu i više placeva. Prema popisu iz 1863. imovina mu je procenjena na 1220 dukata, a mesečni prihod od advokatske radnje iznosio je 50 talira.[1] Bio je vođa Kluba liberala u Valjevu koji su se zalagali za uklanjanje kneza Mihaila Obrenovića sa prestola Srbije i za uspostavljanje republike. Zbog sumnje da je učestvovao u pravljenju lažnih isprava u Tamnavi u aferi poznatoj pod imenom „Ubski kaiš“ osuđen je 1865. godine na 11 godine robije. Posle presude Apelacionog i zatim Kasacionog suda osuđen je na 7 godina robije. Zbog toga je protestvovala grupa viđenijih građana Valjeva, a posebno njegova braća Kosta i Pavle Radovanović koji su presudu smatrali nepravednom i da im je time ugrožen porodični ponos. Posebno oni su bili ljuti na Obrenoviće zbog smrti svog dede prote Nikole Smiljanića koga je u Kaoni otrovao Marko Štitarac po nalogu kneza Miloša. Javno su govorili da će ubiti kneza Mihaila. Zamisao su ostvarili 29. maja 1868. na Košutnjaku.[1] Njegova braća kao i on osuđeni su na smrt 27. jula 1868. godine i sutradan je kazna izvršena na Karaburmi. Zbog umešanosti u ubistvo kneza Mihaila kuća u Valjevu mu je oduzeta i otkupio je Jevrem Tadić i ostavio u nasleđe svom sinu Radomiru.[1] Suđenjem za atentat su bili obuhvaćeni i Nenadovići odakle je bio oženjen Pavle Radovanović i koji su rodbinski bili povezani sa suparničkom dinastijom Karađorđević.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica se odvojila od tabaka, sve ostalo uredno! Dušan Đurović (Danilovgrad, 27. mart 1901[1] — 11. avgust 1993)[2] bio je bosanskohercegovački, crnogorski i jugoslovenski pripovedač.[3] Biografija U Danilovgradu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Ivangradu, Nikšiću i Podgorici, gde je i maturirao. Studirao je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U početku je kao profesor radio u Danilovgradu, a 1929. godine odlazi u Sarajevo gde radi kao profesor Učiteljske škole, a nakon tri godine i Prve gimnazije gde ostaje do početka rata, 1941. godine.[4][1] Nakon rata, vraća se u Sarajevo gde do penzije radi kao viši bibliotekar u Narodnoj biblioteci BiH.[1] Bio je član Sveslovenskog komiteta u Sarajevu, član Saveta za kulturu BiH, a pre rata bio je član P.E.N. kluba u Beogradu. Đurović se javio u literaturi 1929. godine i od tada je njegovo ime često prisutno u sarajevskim i crnogorskim književnim časopisima i novinama od Politike do Oslobođenja, od Srpskog književnog glasnika i Pregleda do Života. Naročito je zapažena njegova saradnja u književnom podlistu beogradske Politike, u kojoj objavljuje kratke, feljtonske priče. Objavljivao je ponekad članke i eseje iz kulture i književnosti, ali mu je glavni i osnovni rad bio zasnovan na pripovetki i romanu. Njegova dela prevođena su na nekoliko jezika. Neko vreme je uređivao Malu biblioteku, koju je izdavala Svetlost. Za dopisnog člana ANUBiH izabran je 1969. godine.[5] Umro je 1993. godine. Nagrade Nagrada za književnost SANU Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1954. godine za delo Ždrijelo Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1956. godine za delo Zvezda nad planinom Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1959. godine za dela Pitoma loza i Priče o ženi Nagrada Društva pisaca Bosne i Hercegovine 1965. godine za delo Ognjevi Orden rada II reda Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima Plaketa grada Sarajeva Nagrada sarajevskog Društva prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzorić Bibliografija Ždrijelo - zbirka pripovedaka Iverje - zbirka pripovedaka Ljudi sa kamena - zbirka pripovedaka U senci brda - zbirka pripovedaka Priče o ženi - zbirka pripovedaka Pre oluje - roman Pod vedrim nebom - roman Zvezde nad planinama - roman Pitoma loza - roman Dukljanska zemlja - roman Miris oskoruša - roman Njegoš - drama

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1905 god. Redje u ponudi! Ksaver Šandor Đalski književni pseudonim Ljubomira Babića (hrv. Ksaver Šandor Gjalski; Gredice, 26. oktobar 1854. — Gredice, 9. februar 1935.) je bio pravnik[1], političar i hrvatski književnik. Jedan od najtipičnijih hrvatskih književnika druge polovine 19. i početka 20. veka, Ksaver Šandor Đalski, pravim krštenim [2]imenom Ljubomir Babić, rođen je 26. oktobra 1854. godine u Gredicama[3] u Hrvatskom zagorju, od oca zagorskog vlastelina Tita Babića. Predikat Đalski je preuzeo od ujaka, plemića Šandora Đalskog iz mesta Psarjevo, koji je bio pristalica pokreta hrvatskog preporoda Ljudevita Gaja.[4] Kasnije će to mladom piscu Babiću biti književni pseudonim, dopunjen sa Ksaver Šandor. Rođenje u plemićkoj porodici će znatno uticati na izbor njegovih književnih tema. Javlja se u književnosti od 1884. godine, objavljujući u časopisu `Vijenac` u Zagrebu. Za roman `U noći` nagrađen je prvom nagradom.[5] U svojim pripovetkama `Pod starim krovovima“, „Za materinsku riječ“ (slike iz 1848) i „Na rođenoj grudi“, on je ne samo hroničar, već i osetljivi lirik, te istančan i zreo umetnik. Do izražaja dolazi njegov emocionalni odnos prema prirodi i zagorskom ladanju. Pohađao je gimnaziju u Varaždinu, a studije prava u Zagrebu i Beču. Posle studija prava prihvatio je državnu službu, bio upravni činovnik. Ali kao patriota, zbog svojih stavova bio je od strane režima proganjan i penzionisan (pre vremena). Bio je aktivan među hrvatskim pravnicima, biran za potpredsednika hrvatskog Pravničkog društva. Pisao je pod uticajem slavnog pisca Turgenjeva; Đalski je uveo u hrvatsku književnost `ruski realizam`[6], koji je unapredio naročito novelistiku. Kod pisca se razlikuju tri stvaralačka pravca: patriotski, čisto umetnički i subjektivni-lični. Taj treći pravac osvetljava tajnu njegove duše; pokazuje da je bio opčinjen mističnim spiritizmom i Šopenhauerovom filozofijom.[7] Za vreme hrvatsko-srpske koalicije, bio je narodni poslanik u Hrvatskom saboru i delegat u Ugarsko-hrvatskom saboru u Pešti. Bio je 1906. godine Ljuba Babić Đalski kandidat na listi `Združene hrvatske i srpske opozicije` u Petrinji.[8] Izabran je tada u hrvatski sabor, u njegovu `donju kuću` (dom) kao član Hrvatske napredne stranke. Na sledećim izborima 1910. godine, on u okviru iste političke grupacije učestvuje kao kandidat u Jastrebarskom. Slovi se tada za književnika u Gredicama, vlastelinstvu kraj Zagreba.[9] Po završetku Prve jugoslovenske izložbe u Beogradu 1904. godine, hrvatski novelist Ljubomir Đalski je dobio Orden Sv. Save III reda.[10] Učestvovao je kao predstavnik hrvatskog književnog društva, na sastanku jugoslovenskih književnika i novinara održanom u Beogradu 6-8. novembra 1905. godine.[11] Izabran je iste 1905. godine za dopisnog člana Srpske Kraljevske akademije u Beogradu.[12] Bio je saradnik beogradskog `Srpskog književnog glasnika` (1906) i novosadskog `Stražilova` (1887). Bio je član Matice slovenačke u Ljubljani i Matice srpske u Novom Sadu.[13] Srpska književna zadruga je objavila njegovo delo pre Prvog svetskog rata.[14] Veliki župan Zagrebačke županije postao je 1917. godine. Posle Prvog svetskog rata je postao prvo član hrvatskog Narodnog vijeća, a potom i član Narodnog predstavništva u Beogradu.[15] Izabran je za počasnog građanina grada Zagreba. Njegovu pedesetogodišnjicu književnog rada obeležili su dostojno aprila 1927. godine Društvo hrvatskih književnika i Hrvatski PEN klub u Zagrebu.[16] Odlikovan je 1927. godine Ordenom Sv. Save I reda kao `književnik iz Zagreba`.[17] Živeo je taj `Nestor hrvatske književnosti` uglavnom na svom posedu sa dvorcem (zamak)[18] u Gredicama[15] gde je oktobra 1934. godine proslavio osamdeset godina života.[19] Tu je i umro književnik plemićkog roda početkom 1935. godine. Đalski se okušao i u mnogim drugim temama i motivima, obuhvativši gotovo čitavu društvenu problematiku svojega doba. Napisao je tako i operu `Maričon`.[20] Bio je u društvu sa Dežmanom urednik hrvatskog lista `Vijenac`, (od 1903) koji je pod njihovim uplivom (modernista) bio znatno unapređen.[21] Ostaje zabilježen kao prvi kritičar i uopšte prvi hrvatski pisac koji je pokušao dati sveobuhvatnu literarnu sintezu hrvatskog društva u kome je živeo. Književni rad Predstavnik je najpoznatijih pripovedača u doba realizma. Nazivan je `Homer Zagorja`, jer je na mnogo načina oslikao Hrvatsko Zagorje.[22] Njegova prva novela (lat. „Illustrissimus Battorych“) je štampana u Vijencu 1884. Napisao je knjige pripovedaka[15]: Pod starim krovovima (1886) Tri pripovijesti bez naslova (1887) Bijedne priče (1889) Iz varveđijskih dana (1891) Male pripovijesti (1894) Pričanje stare artije(1898?) Diljem doma (1899) Napisao je i romane[15]: U noći (1887), koju je preštampao iz Vijenca (1886) Đurđica Agićeva (1903) iz Vijenca (1886) Janko Berislavić (Vijenac 1887) Na rođenoj grudi (1890) Osvit (1902) Radmilović (Vijenac 1894) Za materinsku riječ (1906) Svoj književni rad je štampao pod naslovom Sabrana dela Ks. Š. Đalskog 1913. godine

Nikola J. Aranđelović, brigadni đeneral u penziji, NAŠ STARI I UBAVI NIŠ, Beograd, 1937. Originalni meki kartonski povez. Odlična očuvanost, bez oštećenja. Primerak sa rukopisnom posvetom autora Poleksiji Dimitrijević Stošić. Jezik srpski, ćirilica, 43 str. Štampa: „Merkur“ Beograd. Retko, pogotovo zbog posvete autora. NAPOMENA: Dimitrijević Stošić Poleksija (Aleksinac, 11. mart 1903 - Beograd, 3. novembar 1973) bila je srpska književnica i profesor. Rođena je 1903. godine u Aleksincu. Njen otac, Todor V. Stošić, je bio državni savetnik, a majka Natalija, ćerka Ljube Didića. Osnovnu školu je pohađala u Aleksincu od 1910-1914, gimnaziju u Aleksincu, Nišu i Beogradu (1919—1922). Diplomirala je na filozofskom fakultetu u Beogradu 1926. godine. Pre okupacije bila je suplent u Višoj ženskoj stručnoj školi, 1929-1930. je bila vršilac dužnosti direktora Niže i produžne zanatske škole i profesor književnosti u nekoliko beogradskih gimnazija (1930—1940). Od 1944. do 1960. predavala je u stručnim srednjim školama. Između dva svetska rata bila je član Kluba nezavisnih književnika u Beogradu, a posle rata je iz političkih razloga odbila da bude član te grupe. U periodu od 1931. do 1961. godine je sa S. Pandurovićem, St. Jakovljevićem i M. Carem organizovala književna posela, gde se okupljalo po 150 ljudi. Njena kuća bila je poslednji književni salon u Beogradu. Sarađivala je u mnogim listovima i časopisima: Vencu (1922-1924, 1930-1934), Cicvarićevom Beogradskom dnevniku (1924), Domaćici (1929), Letopisu Matice srpske (1930—1931), Politici (1959), NIN-u (1961) i drugima. Bila je udata za Dragomira Dimitrijevića, redovnog profesora Građevinskog fakulteta. Sa njim je imala ćerku Margitu, prevodioca, i sinove Dragoša (pravnik) i Dimitrija, redovnog profesora Građevinskog fakulteta. Svoji prvi književni rad je objavila u Vencu (1922—1923). Pisala je pripovetke, pesme, članke iz političke i kulturne istorije. Posela u starom Beogradu napisala je na osnovu usmenih kazivanja svojih sugrađana o važnim društveno-političkim zbivanjima 19. veka i literatue o tim događajima. U hronici Udaja Petrije opisala je proševinu i svadbu Petrije Perke Obrenović, kćeri Miloša Obrenovića, koristeći narodno predanje i arhivska dokumenta. Predstavila je predaju grada Beograda posle petovekovnog ropstva pod Turcima gotovo faktografski u knjizi Ključevi belog grada. Obuhvaćeni su i običaji, narodna nošnja etnički sastav Beograda, put Kneza Mihaila u Carigrad, Ilija Garašanin i drugi. U rukopisu je ostavila dela: Žene heroji u srpskom narodu i Stari beli grad priča. Dala je marta 1941. u štampu zbirku članaka Iz oblasti feminizma i sociologije, ali su štampani tabaci i rukopis u bombardovanju propali. Poleksijina najznačajnija dela su: - Akcenti usamljenosti, Beograd 1937. - Žene dinastije Obrenović, Beograd 1962. - Udaja Petrije, Beograd 1962. - Posela u starom Beogradu, 1965. - Ključevi belog Grada, Beograd 1967.

Prvo izdanje, posveta na predlistu (v. sliku), unutra dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Autor - osoba Manojlović, Todor, 1883-1968 = Manojlović, Todor, 1883-1968 Naslov Ritmovi / od Todora Manojlovića ; [naslovni list crtao Sava Šumanović] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1922 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1922 (Beograd : Štamparija Skerlić) Fizički opis 111 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Šumanović, Sava, 1896-1942 = Šumanović, Sava, 1896-1942 (Broš.) Predmetne odrednice Književnost Ritmovi su prvi put štampani 1922. godine, izdanje Gece Kona, u dve verzije, sa tvrdim i mekim omotom. Todor Manojlović (1883–1968) pesnik, dramski pisac, esejista, književni, likovni, pozorišni kritičar i prevodilac, ostavio je za sobom značajnu, ali nedovoljno istraženu zaostavštinu. Već kao mladi student prava u Budimpešti, Todor Manojlović (Veliki Bečkerek, 1883 – Zrenjanin, 1968) je otkrio da njegova interesovanja naginju više ka poeziji, književnosti, slikarstvu i pozorištu. Studije u Budimpešti, Nađvaradu i Temišvaru provodi u krugovima avangardnih mađarskih umetnika i književnika, a prijateljstvo sa jednim od najvećih mađarskih liričara Endre Adijem imaće velikog uticaja na njegovo kasnije stvaralaštvo i konačnu odluku da se potpuno posveti umetnosti. Studije istorije umetnosti pohađa u Minhenu i Bazelu, a na putovanjima u Italiji vreme provodi u društvu mladih italijanskih umetnika i boema, uključujući vodeće predstavnike futurizma. Nakon Prvog svetskog rata živeo je u Beogradu, Novom Sadu i Zrenjaninu. Kao likovni kritičar, postavio je osnove za periodizaciju srpske umetnosti između dva svetska rata, a u podjednakoj meri se iskazao i kao pesnik, dramki pisac, teoretičar književnosti i prevodilac. U periodu između dva svetska rata bio je sekretar, a potom i član uprave srpskog PEN-kluba, sekretar Matice srpske i profesor istorije umetnosti na Umetničkoj akademiji u Beogradu. Iako najstariji među modernistima, uključio se aktivno u borbu za afirmaciju modernističke književnosti, Todor Manojlović je postao jedan od njenih teoretičara, pre svega objavljivanjem kritičkih tekstova po časopisima. Kao jedan od urednika Biblioteke Albatros (sa Stanislavom Vinaverom), najvažnije modernističke edicije srpske književnosti dvadesetih godina 20. veka, kasnije i kao sekretar Matice srpske i urednik njenog Letopisa, zalagao se za autonomiju pesničkog čina, za poeziju oslobođenu bilo kakvih dogmi. On pripada malobrojnoj grupi kritičara dvadesetih godina koji su se borili protiv okoštalosti, profesorskih i školskih estetika, protiv pozitivizma, pragmatizma, racionalizma. Sa Crnjanskim, Vinaverom, Miličićem, Kosorom, Andrićem, Todor Manojlović učestvovao je u osnivanju tzv. Grupe umetnika. Začetnik je srpskoga modernizma. U pesničkim zbirkama Ritmovi (1922), Vatrometi i bajka o Akteonu (1928), slobodnim je stihom beležio „samo svoje dobre trenutke saznanja, blaženog divljenja, sećanja, ljubavi i toploga ganuća“. KC (L)

Izuzetno retko izdanje antologije vojvođanske poezije koju je priredio Branislav (Branko) Bajić, a predgovor napisao Živan Milisavac, u kojoj svoje stihove, između ostalih, objavljuje tada mlad pesnik Bogdan Čiplić, kao i Mladen Leskovac i Žarko Vasiljević. Mađarska policija je 19. novembra 1942. godine otkrila bazu Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu u Novom Sadu, u kojoj su se nalazili Svetozar Marković Toza i Branko Bajić. Oni su tada pružili oružani otpor policiji. Posle kraće borbe, Branko je poginuo, a Toza je bio teško ranjen, uhvaćen i kasnije ubijen. Naslov Odabrane pesme srpskih pesnika iz Vojvodine / sredio Branislav Bajić Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1938 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : [b. i.], 1938 (Novi Sad : Uranija) Fizički opis 60 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bajić, Branislav Milisavac, Živan Zbirka ǂBiblioteka ǂNaš život ; 1 Napomene Vojvođansko pesništvo / Živan Milisavac: str. 5-6. Predmetne odrednice Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 -- Poezija Jakšić, Đura, 1832-1878 -- Poezija Petrović, Veljko, 1884-1967 -- Poezija Vasiljev, Dušan, 1900-1924 -- Poezija Popović, Jovan, 1905-1952 -- Poezija Vasiljević, Žarko, 1892-1946 -- Poezija Leskovac, Mladen, 1904-1990 -- Poezija Tomić, Stevan, 1903- -- Poezija Čiplić, Bogdan, 1910-1989 – Poezija Branko Bajić (Novi Sad, 8. avgust 1911 – Novi Sad, 19. novembar 1942), advokat, novinar, književnik, revolucionar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Branko Bajić je rođen 8. avgusta 1911. godine u Novom Sadu, verovatno u kući koja se nalazi u Miletićevoj ulici pod br. 20. Otac mu je bio Tomislav Bajić, direktor Bačke banke, osnivač i direktor Komanditno društvo za promet nekretnina. Pripadao je Socijaldemokratskoj partiji i sarađivao je u socijalističkom listu Sloboda. Poginuo je nesrećnim slučajem septembra 1929. godine. Majka mu je bila učiteljica, Slavica Malin, udato Bajić, jedna od prvih esperantista u Vojvodini. Osnovnu školu i gimanziju završio je u Novom Sadu. Godine 1929. upisao je studije prava u Beogradu, a studije je nastavio u Insbruku u Austriji, a završio u Zagrebu. Tokom školovanja i studiranja bavio se pisanjem, njegovi radovi mahom nisu sačuvani. Kao đak sarađivao je u Književnom severu, Vencu, Mladosti, a kasnije je pisao u Letopisu, Godišnjaku i Glasu Matice srpske, Vojvođanskom zborniku, Vojvođaninu. Uredio je „Odabrane pesme srpskih pesnika iz Vojvodine“ 1938. Bio je urednik „Našeg života“. Tokom studija na Pravnom fakultetu pristupio je revolucionarnom studentskom pokretu. Godine 1937. je bio jedan od organizatora Omladinskog kulturno-privrednog pokreta (OMPOK) na prostoru Vojvodine. Ovaj pokret je ubrzo postao značajna organizacija, na čiji se rad mogla osloniti, tada ilegalna, Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Učestvovao je i u organizovanju Omladinske matice, a 1938. godine je bio član Inicijativnog odbora Stranke radnog naroda. U članstvo Komunističke partije primljen je 1939. godine i iste godine uključen u sastav Mesnog komiteta KPJ za Novi Sad. Aprila 1940. godine postavljen je za sekretara Mesnog komiteta KPJ za Novi Sad, a jula iste godine uključen je u sastav Okružnog komiteta KPJ za južnu Bačku. Septembra 1940. godine na Šestoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Vojvodinu izabran je člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu. Iste godine je kao advokat pred sudom uspešno brano 30 komunista, među kojima je bio i Žarko Zrenjanin, sekretar PK KPJ za Vojvodinu. Uoči izbijanja rata Bajić je, kao mlad advokat, u Petrovgradu (sadašnji Zrenjanin), veoma uspešno branio na sudu komuniste, među kojima su procesuirani Žarko Zrenjanin i Toza Marković, čelnici komunista u Vojvodini. U Komunističku partiju Jugoslavije je Bajić primljen još tokom studija na Pravnom fakultetu u Zagrebu, a po dolasku u Novi Sad aktivno se uključio u rad Planinarskog društva „Fruška gora“ čiji su članovi Foto-sekcije, na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine, osvojili Gran pri, do sada najveće osvojeno priznanje u istoriji jugoslovenske i srpske fotografije. Posle Aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine bio je jedan od organizatora ustanka u Vojvodini. Novembra 1941. godine uključen je u sastav Biroa Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu. U jesen 1942. godine postavljen je za predsednika Pokrajinskog Narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine i urednika lista „Slobodna Vojvodina“. Oženio se Mirom Tolmačevom iz Novog Bečeja, ali je morao brzo da se skloni u ilegalu pa se krio u Budimpešti sve do povratka i pokretanja štampanja „Slobodne Vojvodine“. Mira mu je rodila ćerku koju nije video jer je poginuo u okršaju, u ilegalnoj štampariji. Posle rata Mira Tolmačev se udala za generala Rukavinu koji je u prvim danima oslobođenog Novog Sada bio komandant Vojne uprave. Mađarska policija je 19. novembra 1942. godine otkrila bazu Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu u Novom Sadu, u kojoj su se nalazili Svetozar Marković Toza i Branko Bajić. Oni su tada pružili oružani otpor policiji. Posle kraće borbe, Branko je poginuo, a Toza je bio teško ranjen, uhvaćen i kasnije ubijen. Jedna ulica u novosadskom naselju Detelinara nosi njegovo ime. Muzej socijalističke revolucije Vojvodine (danas Muzej Vojvodine) je 1975. godine u okviru edicije „Socijalistička misao u Vojvodini“ izdao „Sabrane spise Branka Bajića“ koje je priredio istoričar Živan Milisavac. Tokom pedesetih godina prošlog veka pa do ukidanja 1993. godine novosadski foto-kino klub nosio je ime Branka Bajića. Dnevni list Dnevnik dodeljivao je godišnju nagradu „Branko Bajić“ za najbolja novinarska ostvarenja. KC (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izuzetno retko izdanje antologije vojvođanske poezije koju je priredio Branislav (Branko) Bajić, a predgovor napisao Živan Milisavac, u kojoj svoje stihove, između ostalih, objavljuje tada mlad pesnik Bogdan Čiplić, kao i Mladen Leskovac i Žarko Vasiljević. Mađarska policija je 19. novembra 1942. godine otkrila bazu Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu u Novom Sadu, u kojoj su se nalazili Svetozar Marković Toza i Branko Bajić. Oni su tada pružili oružani otpor policiji. Posle kraće borbe, Branko je poginuo, a Toza je bio teško ranjen, uhvaćen i kasnije ubijen. Naslov Odabrane pesme srpskih pesnika iz Vojvodine / sredio Branislav Bajić Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1938 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : [b. i.], 1938 (Novi Sad : Uranija) Fizički opis 60 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bajić, Branislav Milisavac, Živan Zbirka ǂBiblioteka ǂNaš život ; 1 Napomene Vojvođansko pesništvo / Živan Milisavac: str. 5-6. Predmetne odrednice Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 -- Poezija Jakšić, Đura, 1832-1878 -- Poezija Petrović, Veljko, 1884-1967 -- Poezija Vasiljev, Dušan, 1900-1924 -- Poezija Popović, Jovan, 1905-1952 -- Poezija Vasiljević, Žarko, 1892-1946 -- Poezija Leskovac, Mladen, 1904-1990 -- Poezija Tomić, Stevan, 1903- -- Poezija Čiplić, Bogdan, 1910-1989 – Poezija Branko Bajić (Novi Sad, 8. avgust 1911 – Novi Sad, 19. novembar 1942), advokat, novinar, književnik, revolucionar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Branko Bajić je rođen 8. avgusta 1911. godine u Novom Sadu, verovatno u kući koja se nalazi u Miletićevoj ulici pod br. 20. Otac mu je bio Tomislav Bajić, direktor Bačke banke, osnivač i direktor Komanditno društvo za promet nekretnina. Pripadao je Socijaldemokratskoj partiji i sarađivao je u socijalističkom listu Sloboda. Poginuo je nesrećnim slučajem septembra 1929. godine. Majka mu je bila učiteljica, Slavica Malin, udato Bajić, jedna od prvih esperantista u Vojvodini. Osnovnu školu i gimanziju završio je u Novom Sadu. Godine 1929. upisao je studije prava u Beogradu, a studije je nastavio u Insbruku u Austriji, a završio u Zagrebu. Tokom školovanja i studiranja bavio se pisanjem, njegovi radovi mahom nisu sačuvani. Kao đak sarađivao je u Književnom severu, Vencu, Mladosti, a kasnije je pisao u Letopisu, Godišnjaku i Glasu Matice srpske, Vojvođanskom zborniku, Vojvođaninu. Uredio je „Odabrane pesme srpskih pesnika iz Vojvodine“ 1938. Bio je urednik „Našeg života“. Tokom studija na Pravnom fakultetu pristupio je revolucionarnom studentskom pokretu. Godine 1937. je bio jedan od organizatora Omladinskog kulturno-privrednog pokreta (OMPOK) na prostoru Vojvodine. Ovaj pokret je ubrzo postao značajna organizacija, na čiji se rad mogla osloniti, tada ilegalna, Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Učestvovao je i u organizovanju Omladinske matice, a 1938. godine je bio član Inicijativnog odbora Stranke radnog naroda. U članstvo Komunističke partije primljen je 1939. godine i iste godine uključen u sastav Mesnog komiteta KPJ za Novi Sad. Aprila 1940. godine postavljen je za sekretara Mesnog komiteta KPJ za Novi Sad, a jula iste godine uključen je u sastav Okružnog komiteta KPJ za južnu Bačku. Septembra 1940. godine na Šestoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Vojvodinu izabran je člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu. Iste godine je kao advokat pred sudom uspešno brano 30 komunista, među kojima je bio i Žarko Zrenjanin, sekretar PK KPJ za Vojvodinu. Uoči izbijanja rata Bajić je, kao mlad advokat, u Petrovgradu (sadašnji Zrenjanin), veoma uspešno branio na sudu komuniste, među kojima su procesuirani Žarko Zrenjanin i Toza Marković, čelnici komunista u Vojvodini. U Komunističku partiju Jugoslavije je Bajić primljen još tokom studija na Pravnom fakultetu u Zagrebu, a po dolasku u Novi Sad aktivno se uključio u rad Planinarskog društva „Fruška gora“ čiji su članovi Foto-sekcije, na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine, osvojili Gran pri, do sada najveće osvojeno priznanje u istoriji jugoslovenske i srpske fotografije. Posle Aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine bio je jedan od organizatora ustanka u Vojvodini. Novembra 1941. godine uključen je u sastav Biroa Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu. U jesen 1942. godine postavljen je za predsednika Pokrajinskog Narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine i urednika lista „Slobodna Vojvodina“. Oženio se Mirom Tolmačevom iz Novog Bečeja, ali je morao brzo da se skloni u ilegalu pa se krio u Budimpešti sve do povratka i pokretanja štampanja „Slobodne Vojvodine“. Mira mu je rodila ćerku koju nije video jer je poginuo u okršaju, u ilegalnoj štampariji. Posle rata Mira Tolmačev se udala za generala Rukavinu koji je u prvim danima oslobođenog Novog Sada bio komandant Vojne uprave. Mađarska policija je 19. novembra 1942. godine otkrila bazu Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu u Novom Sadu, u kojoj su se nalazili Svetozar Marković Toza i Branko Bajić. Oni su tada pružili oružani otpor policiji. Posle kraće borbe, Branko je poginuo, a Toza je bio teško ranjen, uhvaćen i kasnije ubijen. Jedna ulica u novosadskom naselju Detelinara nosi njegovo ime. Muzej socijalističke revolucije Vojvodine (danas Muzej Vojvodine) je 1975. godine u okviru edicije „Socijalistička misao u Vojvodini“ izdao „Sabrane spise Branka Bajića“ koje je priredio istoričar Živan Milisavac. Tokom pedesetih godina prošlog veka pa do ukidanja 1993. godine novosadski foto-kino klub nosio je ime Branka Bajića. Dnevni list Dnevnik dodeljivao je godišnju nagradu „Branko Bajić“ za najbolja novinarska ostvarenja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lepo uradjena knjiga, ima fotografija i ilustracija. Prvo izdanje !!! 1939. g Dragutin Deroko (Beograd, 7. april 1877 − Beograd, 1. novembar 1947) jedan od najznačajnijih kartografa[1] i gimnazijski profesor. Rođen je u Beogradu, 7. aprila 1877. godine, od majke Katarine, rođene Vuković iz Beča i oca Jovana (1820−1887), rodom iz Dubrovnika, koji je bio kartograf i profesor crtanja na Beogradskom Liceju. Imao je braću Marka (1846−1892) koji je postao veterinar, Jevgenija (Evžena) (1860−1977) inženjer i stručnjak za železnicu, Valadislava (1871−1944), koji je postao kapetan i zamenik direktora Državnih železnica, Nikolu (1874−1944), koji je postao general i sestru Matildu, a bio je stric arhitekte Aleksandra Deroka.[2] Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu i diplomirao je na Istorijsko-geografskom odseku Velike škole u Beogradu.[2] Obišao je veće centre u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj,[1] radi usavršavanja u kartografiji i grafičkoj reprodukciji.[3] Profesionalnu karejeru je započeo 1905. kao profesor suplent zemljopisa, istorije i matematike na Beogradskoj realki i taj posao je radio do penzionisanja 1921.[2] Među njegove najvažnije kartografske radove spadaju karte u Atlasu velikih makedonskih jezera, koje je objavio Jovan Cvijić, sa kojim je sarađivao, generalna karta Stere Srbije i Makedonije (1904−1913).[1] Izradio je kartu Kraljevine Srbije u razmeri 1:1.000.000 (1911), po tada najnovijoj švajcarskoj kartogarfskoj metodi, sa kosim osvetljenjem pod uglom od 45° i različitim bojama za različite nagibe, koja je posebno dobra za predstavljanje brdovitih i planinskih predela, sa ucrtanim saobraćajnim putevima i nazivima svih oblasti.[4] Izradio je preko 70 političko−geografskih karata koje je izradio za Konferenciju mira u Parizu (1919−1920), više privredno−geografskih i saobraćajno−geografskih karti Jugoslavije, koje su objavljene nakon Prvog svetskog rata.[1] Bavio se izradom reljefa, među koje su najvažniji Rila (1900), Solunsko vojište, makedonska jezera i Pirin.[1] Pisao je stručne i naučne radove iz oblasti kartografije. Bavio se i pitanjima o predstavljanju terena, izradom reljefa i transkripcijom geografskih imena. Ostavio je obimnu građu u rukopisu na četrdeset jezika.[1] U časopisu „Pregled geografske literature o Balkanskom poluostrvu“ davao je svoje ocene ili vrednovanje objavljenih karata.[5] U leto 1937. godine Turističko društvo Fruška gora organizovalo je ekspediciju splavom radi proučavanja i opisivanja Drine. Kao rezultat tog putovanja, u Novom Sadu 1939. godine je objavio geografsko-turistička monografija „Drina“.[6] Aktivno je učestvovao u radu Srpskog geografskog društva, a jedno vreme bio njegov potpredsednik.[1] Idejni je autor Medalje Jovana Cvijića, koja je ustanovljena na 25. godišnjicu društva (1935), dok je on bio potpresednik. Na licu medalje nalazi se plitki bireljef Jovana Cvijića iz njegovih zrelih godina, a na naličju globus i oko njega štampanim slovima na francuskom jeziku ispisano ime geografskog društvo. Bio je sekretar Akademskog pevačkog društva, član Odbora i sekretar Kluba fotografskih amatera, od 1901. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Izdanje !!! Roman izgubljenog narastaja Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. jun 1899 — Zagreb, 30. oktobar 1977) bio je hrvatski književnik.[1] Biografija Gustav Krklec rođen je u mestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dete u porodici Augusta i Hermine Krklec.[2] Detinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovom poetskom opusu. Gimnaziju je pohađao u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju.[1] U periodu između dva rata radio je različitim zagrebačkim redakcijama. Bio je urednik Nolita u Beogradu od 1929 do 1933. godine. [1] Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu gde je doživeo bombardovanje grada. Zatim se u septembru 1941. preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i sarađivao u ustaškom listu “Graničar” sve do bombardovanja Zemuna, u martu 1944. U tom trenutku bio je predsednik Veslačkog kluba Zemuna.[3] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U septembru 1945. godine u Zagreb je došla i njegova supruga, te je od tada Krklec živeo i radio u Zagrebu sve do smrti.[4] Posle rata je bio dugogodišnji urednik u Nakladnom zavodu Hrvatske. Bavio se i novinarstvom. Od 1951. godine je član JAZU.[1] Posvetio se i pisanju za decu. Objavljivao je pesme u časopisu za decu Radost za koji je bio i jedan od glavnih osnivača.[4] Najvažniji deo Krklecovog književnog dela čini poezija. Njegovo antologijsko pesništvo kratkog, neposrednog i jasnog izraza odražava vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše sa ruskog, nemačkog, ali i sa slovenačkog i češkog jezika. Posebno se ističu njegovi prevodi Puškina, Prešerena, Brehta.[5] Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja.[5] Gustav Krklec je autor poetskih zbirki «Lirika» (1919), «Srebrna cesta» (1921), «Ljubav ptica» (1926), «Izlet u nebo» (1928). U vreme reakcije i nemačke okupacije u stihovima Krkleca pojavili su se osećaji bezizlaza, brige za sudbinu domovine (zbirke «San pod brezom», 1940, «Darovi za bezimenu», 1942, «Tamnica vremena», 1944). Pobedu nad nacizmom, i socijalno prestrojavanje u FNRJ opevao je u ciklusu stihova «Žubor života» (1955). Ljudska osećanja, rodni kraj, uloga pesnika u drušvu — osnovne su teme poezije Krkleca, u najvećem obimu napisane u vidu soneta. Njegova poezija za decu sadrži humorističke motive (Telegrafske basne, 1952). Nagrade Antunovska nagrada (1944)[3] Nagrada Vladimir Nazor za životno delo (1968) Disova nagrada Zmajeva nagrada Dela Lirika (1919) Srebrna cesta (1921) Beskućnici (1921) Nove pjesme (1923) Ljubav ptica (1926) Izlet u nebo (1928) San pod brezom (1940) Darovi za bezimenu (1942) Ranjeni galeb (1942) Tamnica vremena (1944) Lica i krajolici (1946) Pisma Martina Lipnjaka iz provincije (1956) Telegrafske basne (1952) Noćno iverje (1960) Povodom stogodišnjice rođenja Gustava Krkleca na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pesnik proveo detinjstvo. Matica hrvatska u Varaždinu i Opština Maruševec postavile su mu spomen-ploču. [4] U Varaždinskoj gradskoj biblioteci nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca Autor: Gustav Krklec Izdavač: Naklada St. Kugli Godina izdanja: 1921. Mjesto izdanja: Zagreb Broj stranica: 173 Format: 15×11 cm Uvez: meki Prvo izdanje.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dragoslav Jovanović (Beograd, 4. decembar 1886 — Beograd, 16. jul 1939), doktor prava, profesor Pravnog fakulteta i rektor Univerziteta u Beogradu od 1936. do 1939. godine. Biografija Rođen je 4. decembra 1886. godine u Beogradu u činovničkoj porodici. Njegov otac Bogoljub Jovanović (1839—1924), član Srpskog Učenog Društva, bio je dugi niz godina statističar i upravnik Uprave državne statistike u Srbiji. Majka Emilija (1860—1939) poticala je iz učiteljske porodice Dimić, a i sama je do udaje radila kao nastavnica Kragujevačke gimnazije. Nakon osnovne škole završio je Prvu mušku gimnaziju, a potom Pravni fakultet u Beogradu. Neposredno pred početak Prvog svetskog rata, tokom 1913. i 1914. godine zajedno sa Živkom Jovanovićem je kao stipendista pohađao doktorske studije na Pravnom fakultetu u Parizu. Nakon početka rata napustio je Francusku i došao u Srbiju, gde je jedno vreme bio tumač u francuskoj vojnoj misiji, ali se potom razboleo pa je tokom austrougarske okupacije ostao u Beogradu.[1] Posle oslobođenja zemlje i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca doktorirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Godine 1919. je bio postavljen za sekretara Generalne direkcije državnog računovodstva, a 1920. je postao sekretar u kabinetu ministra finansija. Iste godine je postavljen i za bibliotekara Ministarstva finansija sa rangom inspektora. Godine 1921. je postao načelnik Generalne direkcije državnih dugova.[1] Nakon nekoliko godina napustio je činovničku službu i 1923. godine je bio postavljen za vanrednog profesora javnog prava na Pravnom fakultetu. Godine 1930. je postao redovni profesor Univerziteta u Beogradu. Bavio se naučnim radom, a glavna dela su mu bila Pojam zakona i Donošenje zakona. Pojam zakona je bio i njegova doktorska teza, koju je odbranio 1923. godine pred tadašnjim dekanom pravnog fakulteta Čedomiljem Mitrovićem, Jevgenijem Spektorskim i svojim mentorom, Slobodanom Jovanovićem. Bio je urednik enciklopedije „Sveznanje”. Sarađivao je prilikom donošenja svih zakona, uredbi i pravilnika Univerziteta u Beogradu, kao i u njihovim izmenama i dopunama. Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik Kreditne zadruge univerzitetskih nastavnika, a takođe je sarađivao i u upravi Udruženja univerzitetskih nastavnika. Bio je predsednik Jugoslovenskog profesorskog društva i Jugoslovenskog učiteljskog udruženja.[2] Bio je među osnivačima Vukove zadužbine 1937. godine i zamenik njenog prvog predsednika Aleksandra Belića,[3][4] a takođe i član prvog nadzornog odbora Srpskog kulturnog kluba.[5] U vreme velikih političkih sukoba na Beogradskom univerzitetu, u kojima je stradao student Žarko Marinović, svega par dana nakon tragedije odlukom Univerzitetskog veća je 28. aprila 1936. godine bio izabran za rektora Univerziteta.[6] Iako je bio veliki pravni stručnjak i ugledni profesor, njegov izbor za rektora bio je prvenstveno jer nije pripadao nijednoj političkoj partiji i bio je pomirljivog duha koji mu je pomogao da unese potrebni mir između raznih studentskih grupa i vlasti Univerziteta.[7] Zbog svog slobodoumnog i demokratskog ponašanja, ali i popustljivosti prema revolucionarnom studentskom pokretu, nazivan je „crveni rektor”. Bio je oženjen Milicom rođ. Stajić, sa kojom je imao troje dece, sinove Bogoljuba, Desimira i kćerku Milu. Sin Bogoljub bio je slikar.[8] Umro je 16. jula 1939. godine u Beogradu i sahranjen je na Novom groblju. Za svoje učešće u Prvom svetskom ratu bio je odlikovan čehoslovačkim Ordenom belog lava trećeg reda i, pred samu smrt, francuskom Legijom časti trećeg reda.[9] U znak sećanja na njega, jedna ulica u centru Beograda, koja spaja ulicu Kralja Milana i Trg Nikole Pašića, nosi njegovo ime...