DŽEKI KOPLTON GLASOVI TALASA Prevod - Milica Cvetković Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2016 288 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-2201-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `„Da sam drugačije volela ćerku, da li bi ona danas bila živa?“ Zbog čega Amaterasu Takahaši krivi sebe za ćerkinu smrt? I zašto toliko prezire muškarca kog je njena ćerka volela? Kad na vrata Amaterasu Takahaši zakuca čovek sav u ožiljcima i kaže da joj je unuk, ona mu ne poveruje. Ali kad ste navikli da lažete, možete li da procenite kad neko govori istinu? Amaterasu zna da su joj unuk i ćerka poginuli onog dana kad su Amerikanci bacili atomsku bombu na Nagasaki; tražila ih je među ruševinama svog razorenog grada i godinama skrivala uspomene na to okrutno leto. Stoga je taj čovek ili pravo čudo ili svirepa podvala. Neznanac tera Amaterasu da se vrati u prošlost, do bola i poniženja u mladosti, opojnosti prve ljubavi, žestine majčinske ljubavi. Godinama se držala misli da je radila sve da zaštiti porodicu... ali sad više ni u šta nije sigurna. Istoriju ne možemo ponovo da ispišemo, a možemo li da stvorimo novu budućnost? „Očaravajuća, bolna priča o ljubavi i kajanju, ali svakako i najuverljivije o isceliteljskoj velikodušnosti nade. Nisam mogla da je ispustim iz ruku.“ (Robin Oliveira, autorka romana My Name is Mary Sutter, bestselera Njujork tajmsa) „Kao u romanima Sneg pada na kedrove i Čitač, i ovde se opisuje jedna od onih retkih prilika u životu da se neko opet zagleda u sebe, da oprosti, a postignuta je upečatljivim stilom, prodornim okom i pametnom naracijom.“ (Meri-Rouz Makol, autor međunarodnog bestselera In Falling Snow`)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jackie Copleton A Dictionary Of Mutual Understanding

Dobro očuvano! Autor - osoba Lukas, Džordž Naslov Zvezdani ratovi / napisao Džordž Lukas ; [prevela Nada Jovanović] Jedinstveni naslov Star wars. scc Vrsta građe (naučno)fantastična proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdanje 1. latinično izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1978 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 192 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nada Zbirka Minotaur : epska fantastika (Broš.) Napomene Prevod dela: Star wars / Geirge Lucas Tiraž 5.000. Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera naslov je naučno-fantastičnog romana pripisanog Džordžu Lukasu, knjige koju je zapravo po Lukasovoj narudžbi napisao Alan Din Foster i koju je izdao „Del Rej“ 12. novembra 1976. Ovaj roman, koji zasniva na Lukasovom izvornom scenariju za prvi film o Zvezdanim ratovima, pojavljuje se pod više naslova: prvobitno kao „Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera“, a trenutno kao „Epizoda IV Zvezdanih ratova: Nova nada“, u skladu sa preimenovanjem filma nakon objave da će Lukas snimiti prve tri epizode sage o Zvezdanim ratovima. Roman je izdat šest meseci pre nego što se izvorni film o Zvezdanim ratovima pojavio u bioskopima, a napisan je u periodu kada je izvorni materijal za ovu priču kao i za sam univerzum Zvezdanih ratova još uvek bio nedorađen. Stoga je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko mesta gde se priča u njemu razlikuje od one koju znamo iz filma. Nalazimo nekoliko scena koje su bile snimljene, ali koje nisu bile uključene u verziju filma iz 1977. Vredi pomenuti Lukove scene sa svojim prijateljima na stanici Toši. Razne sitnice, na primer pilotske oznake koje koriste pobunjenici u napadu na Zvezdu Smrti, razlikuju se od onih u filmu. Opšti stil pripovedanja čini se prikladniji za zrelije čitaoce; neke od nasilnih scena prikazane su sa više pojedinosti nego one koje znamo iz filma. Izdanje Plave ptice na srpskohrvatskom jeziku Roman „Zvezdani ratovi“ u izdanju Plave ptice objavljen je pod uredništvom Žike Bogdanovića u Beogradu 1978, godinu dana nakon pojavljivanja prvog filma u svetu. Knjiga je štampana ćirilicom, sa smeđim tvrdim koricama na kojima se nalaze pozlaćeni natpisi „Lukas“, „Plava ptica“ i „Zvezdani ratovi“. Korice su omotane glatkim belim papirom na kojem se nalaze originalna ilustracija i pomenuti natpisi, koji su na omotu urađeni u nekoliko boja. Na levoj unutrašnjoj strani omota nalazimo opis ove knjige (broj 41), a na desnoj opis knjige 42, „Zbogom mojih petnaest godina“, koju je napisao Klod Kampanj. Opis ove knjige prevod je izvornog opisa romana na engleskom jeziku izuzev nekoliko dodatnih rečenica, a takođe potvrđuje navedeni datum izdanja, s obzirom da su „Zvezdani ratovi“ prvi put prikazani 1977. godine. Luk Skajvoker imao je dvadeset godina, i živeo i radio na farmi svog ujaka na dalekoj planeti Tatuini... beskrajno se dosađujući. Čeznuo je da se vine u susret pustolovinama među zvezdama – pustolovinama koje bi ga odvele iza najdaljih galaksija, do zabačenih i tuđih svetova. Izgledalo je, međutim, da će zauvek ostati zakopan u pustarama rodne planete, zavideći prijateljima koji su dobili priliku da vode život dostojan mladosti. Ali, iznenada, Luk je dobio mnogo više nego što se mogao nadati i u svojim najluđim snovima. Do njega, čudnom igrom slučaja, stiže zagonetna poruka jedne lepe princeze, koju je u zatočeništvu držao jedan moćni i surovi vitez. Luk nije znao ništa o njoj, ali je znao da je mora spasti – i to brzo, jer su se događaji strelovito bližili opasnom ishodu, koji bi značio katastrofu za čitavu galaksiju. Naoružan samo svojom bezumnom hrabrošću, i magičnom sabljom izumrlog viteškog reda koju je nasledio od svog oca, Luk uleće usred najkrvavijeg svemirskog rata koji je ikad vođen... Uz pomoć šačice odvažnih prijatelja, Luk se u poslednjoj i odlučnoj bici susreće sa moćnim neprijateljem i njegovom Zvezdom Smrti, najgroznijim oružjem koje je ikad poznavala ljudska rasa. Po svom romanu „Zvezdani ratovi“, autor Džordž Lukas snimio je izvanredan film, koji je prošle godine postigao svetski uspeh. MG144 (L)

Фредерик Пол: КАПИЈА/ 2 С оне стране плавог обзорја догађања Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1984.год. Меки повез, 304 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. ` Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.` (Илија БАкић) Фредерик Џорџ Пол млађи (енгл. Frederik George Pohl, Jr. 26. новембар 1919 — 2. септембар 2013) био је амерички писац, уредник и љубитељ научне фантастике, чија је каријера обухватила период од преко седамдесет пет година - од његовог првог објављеног рада, поеме „Елегија за мртви сателит: Луна“ (енгл. Elegy to a Dead Satellite: Luna) 1937. године, преко његовог романа „Сви животи које је одживео“ (енгл. All the Lives He Led) из 2011. до чланака и есеја објављених 2012. У периоду од отприлике 1959. па до 1969, Пол је уређивао часопис Галакси и сестрински часопис Иф; други је освојио 3 узастопне годиншње награде Хјуго као најбољи професионални часопис. Његов роман Капија из 1977. године је освојио четири награде за „најбољи роман године“: Хјуго (изгласано од стране учесника конвенције), Лотус (изгласано од читалаца магазина), Небјула (изгласано од стране америчких писаца научне фантастике) и академска награда Џон V. Кембел (изгласан од стране жирија). Награду Џон V. Кембел је поново освојио 1984. године за своју збирку новела „Године града“ (енгл. Years of the City), један од двоје који су награду добили два пута у првих четрдесет година. За свој роман „Џем“ (енгл. Jem), Пол је добио Националну награду за књигу у категорији „научна фантастика, тврдо коричење“. Та књига је такође била финалиста за три друге награде за најбољи роман године. Све укупно, освојио је четири награне Хјуго и три награде Небјула. Удружење Амерички писци научне фантастике и фентезија (енгл. Science Fiction and Fantasy Writers of America) је 1993. године именовало Пола дванаестим добитником Меморијалне награде Дејмон Најт за Великог мајстора а 1998. је уведен у Алеју великана научне фантастике и фентезија музеја ЕМП, у трећој класи од двоје преминулих и двоје живих писаца. Пол је 2010. за свој блог „Како будућност блогује“ (енгл. The Way the Future Blogs) освојио Хјуго награду за најбољег писца-љубитеља`.

Иван Јефремов: СЈЕНКА ПРОШЛОСТИ Издавач: НОВО ПОКОЉЕЊЕ, Загреб, 1948.год. Меки повез, 64 стране, илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама (запрљане корице, посвета на предлисту, трагови времена). ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Ivan Jefremov (1907-1972) stupa na scenu sovjetske naučne fantastike u vreme odlaska Aleksandra Beljajeva, velikana ove literature iz prethodne generacije. Mladi pisac se odmah susreo sa zahtevima vlasti prema sveukupnoj literaturi pa i naučnoj fantastici; naime, tzv socijalistički realizam tražio je dela sa jasnom ideološkom porukom, bez psihološko-dekadentnih zastranjivanja. Naučna fantastika je, pošto se prostirala u budućnost, trebala da opisuje buduće uspehe socijalizma, odnosno svet u kome je socijalizam pobedio i na Zemlji zavladao komunistički raj. Mnoštvo pisaca se, ispunjavajući partijske direktive, takmičilo u smišljanju verzija svetle budućnosti u kojoj je radni čovek svoj gospodar, neugnjetavan od kapitalista, svestan klasnih interesa i uloge u istoriji čovečanstva. Naravno, poštujući ideološke zahteve, pisci su junake i priče sveli na puko prepričavanje udžbenika, proglasa i programa. Jefremov je, nasuprot toj modi, u svojim delima opisivao sukobe čoveka ne sa klasnim neprijateljom već sa večitim, moćnim i nezaiteresovanim neprijateljom - Prirodom. U pričama koje su sakupljene u zbirke «Susret nad Tuskarorom» (1944.g.), «Pet rumbova» (1944.g.), «Beli rog» (1945.g.) «Dijamantska truba» (1946.g.) i «Priče» (1950.g.), varirani su različiti susreti sa nepoznatim planetama, njihovom florom, faunom (ređe i inteligentnim žiteljima) i opisani napori astronauta da otkriju načine na koje je Priroda stvorila pejzaže i život, često skrivajući fatalne zamke; samo hrabrost i požrtvovanost može da izbavi Zemljane od neprijateljskog okruženja. U tim pričama ideološke poruke marginalizovane su u ime slavljenja veličine Čoveka kao vrste pa je ovakav način pisanja imenovan kao `optimistička naučna fantastika`. Po ovom obrascu Jefremov je napisao i roman «Zvezdani brodovi» (1948.g.) dok je serijal «Velika duga», koji čine romani «Na ivici Ekumene» (1949.g.) i «Putovanje Baurdžeda» (1953.g.) pokušaj uspostavljanja `istorijske` naučne fantastike koja se dešava u `pogodbenom` starom veku; ovom maniru pisac će se vratiti u poslednjem romanu «Atinska Taisa» (1972.g.) smeštenom u helenski svet. Najpoznatije Jefremovo delo je roman «Magline Andromede» iz 1957.g. koje opisuje daleku budućnost u kojoj na Zemlji vlada socijalističko društvo blagostanja a svi pojedinci su visoko obrazovani i svesni; zemaljski brodovi plove dubokim svemirom otkrivajući čudne planete, uspostaljen je i kontak, istina povremen i samo putem radio poruka, sa drugim inteligencijama. Direktnih ideološki-propagandnih poruka ima malo jer je čitavo ustrojstvo društva svojevrsna potvrda ispravnosti socijalističkih ideja; opisi tehnologije, kosmičkih pojava i pejzaža drugih planeta živopisni su i ubedljivi. Kao i u `tvrdoj` naučnoj fantastici sa Zapada, najveći problem je sa uverljivošću junaka mada Jefremov nalazi mesta i za ove segmente romana. U svakom slučaju, «Magline Andromede» su, uprkos manjkavostima, korektan roman kvalitetniji od mnogih slične tematike. Novela «Srce zmije» iz 1959.g. unekoliko je nastavak prethodnog dela jer je ustrojstvo identično: svemirski istraživači sa socijalističke Zemlje, u dubinama svemira `nabasaju` na brod druge inteligentne vrste. Ovaj `zadesni prvi kontakt` potpuno je miroljubiv i svodi se na razmenu brodskih arhiva nakon koga svaki brod odlazi svojim putem. Umesto sukoba sa svom silom lasera i slične pirotehnike, Jefremovi junaci fascinirani su činjenicom da su susreli najređu pojavu u Univerzumu - razum. Miroljubivi susreti sa vanzemaljcima teme su (uz nadmetanje sa Prirodom) priča iz zbirki «Zaliv duginih boja» (1959.g.) i «Vranina koliba» (1960.g.) za kojima sledi roman «Oštrica brijača» (1963.g.). Motiv socijalističkog raja na Zemlji, bez političke vulgarizacije okosnica je romana «Vreme Bika» iz 1970.g. Jefremov je svojom delom dokazao da se može izbeći napadna ideologizacija i otkrio nove mogućnosti tretiranja teme `prvog kontakta`; dok su njegove zapadne kolege pisale o invazijama vanzemaljaca, on je iz `bliskih susreta treće vrste` isključio sve šund trivijalnosti dajući im značaj koji bi oni trebali imati - najvećeg događaja u istoriji Homo Sapiensa kojim on definitivno izlazi iz svoje Zemaljske kolevke. Jefremovim primerom pošla su braća Strugacki i Stanislav Lem a potom i pisci sa Zapada.`

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Lukas, Džordž Naslov Zvezdani ratovi / napisao Džordž Lukas ; [prevela Nada Jovanović] Jedinstveni naslov Star wars. scc Vrsta građe (naučno)fantastična proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdanje 1. latinično izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1978 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 192 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nada Zbirka Minotaur : epska fantastika (Broš.) Napomene Prevod dela: Star wars / Geirge Lucas Tiraž 5.000. Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera naslov je naučno-fantastičnog romana pripisanog Džordžu Lukasu, knjige koju je zapravo po Lukasovoj narudžbi napisao Alan Din Foster i koju je izdao „Del Rej“ 12. novembra 1976. Ovaj roman, koji zasniva na Lukasovom izvornom scenariju za prvi film o Zvezdanim ratovima, pojavljuje se pod više naslova: prvobitno kao „Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera“, a trenutno kao „Epizoda IV Zvezdanih ratova: Nova nada“, u skladu sa preimenovanjem filma nakon objave da će Lukas snimiti prve tri epizode sage o Zvezdanim ratovima. Roman je izdat šest meseci pre nego što se izvorni film o Zvezdanim ratovima pojavio u bioskopima, a napisan je u periodu kada je izvorni materijal za ovu priču kao i za sam univerzum Zvezdanih ratova još uvek bio nedorađen. Stoga je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko mesta gde se priča u njemu razlikuje od one koju znamo iz filma. Nalazimo nekoliko scena koje su bile snimljene, ali koje nisu bile uključene u verziju filma iz 1977. Vredi pomenuti Lukove scene sa svojim prijateljima na stanici Toši. Razne sitnice, na primer pilotske oznake koje koriste pobunjenici u napadu na Zvezdu Smrti, razlikuju se od onih u filmu. Opšti stil pripovedanja čini se prikladniji za zrelije čitaoce; neke od nasilnih scena prikazane su sa više pojedinosti nego one koje znamo iz filma. Izdanje Plave ptice na srpskohrvatskom jeziku Roman „Zvezdani ratovi“ u izdanju Plave ptice objavljen je pod uredništvom Žike Bogdanovića u Beogradu 1978, godinu dana nakon pojavljivanja prvog filma u svetu. Knjiga je štampana ćirilicom, sa smeđim tvrdim koricama na kojima se nalaze pozlaćeni natpisi „Lukas“, „Plava ptica“ i „Zvezdani ratovi“. Korice su omotane glatkim belim papirom na kojem se nalaze originalna ilustracija i pomenuti natpisi, koji su na omotu urađeni u nekoliko boja. Na levoj unutrašnjoj strani omota nalazimo opis ove knjige (broj 41), a na desnoj opis knjige 42, „Zbogom mojih petnaest godina“, koju je napisao Klod Kampanj. Opis ove knjige prevod je izvornog opisa romana na engleskom jeziku izuzev nekoliko dodatnih rečenica, a takođe potvrđuje navedeni datum izdanja, s obzirom da su „Zvezdani ratovi“ prvi put prikazani 1977. godine. Luk Skajvoker imao je dvadeset godina, i živeo i radio na farmi svog ujaka na dalekoj planeti Tatuini... beskrajno se dosađujući. Čeznuo je da se vine u susret pustolovinama među zvezdama – pustolovinama koje bi ga odvele iza najdaljih galaksija, do zabačenih i tuđih svetova. Izgledalo je, međutim, da će zauvek ostati zakopan u pustarama rodne planete, zavideći prijateljima koji su dobili priliku da vode život dostojan mladosti. Ali, iznenada, Luk je dobio mnogo više nego što se mogao nadati i u svojim najluđim snovima. Do njega, čudnom igrom slučaja, stiže zagonetna poruka jedne lepe princeze, koju je u zatočeništvu držao jedan moćni i surovi vitez. Luk nije znao ništa o njoj, ali je znao da je mora spasti – i to brzo, jer su se događaji strelovito bližili opasnom ishodu, koji bi značio katastrofu za čitavu galaksiju. Naoružan samo svojom bezumnom hrabrošću, i magičnom sabljom izumrlog viteškog reda koju je nasledio od svog oca, Luk uleće usred najkrvavijeg svemirskog rata koji je ikad vođen... Uz pomoć šačice odvažnih prijatelja, Luk se u poslednjoj i odlučnoj bici susreće sa moćnim neprijateljem i njegovom Zvezdom Smrti, najgroznijim oružjem koje je ikad poznavala ljudska rasa. Po svom romanu „Zvezdani ratovi“, autor Džordž Lukas snimio je izvanredan film, koji je prošle godine postigao svetski uspeh. MG79 (N)

„PLAVA PTICA“ Knj. 41. Stanje kao na slikama (fleka s unutrašnje strane prednjih i zadnjih korica, unutra čisto) Autor - osoba Lukas, Džordž Naslov Zvezdani ratovi : epska fantazija o dalekoj budućnosti / Džordž Lukas ; [prevela Nada Jovanović ; ilustracije Božidar Veselinović] Jedinstveni naslov Star Wars. srpski jezik Vrsta građe (naučno)fantastična proza URL medijskog objekta dečje, opšte Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1978 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 342 str. ; 20 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Jovanović, Nada Veselinović, Božidar Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ41 (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Star Wars / George Lucas. Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera naslov je naučno-fantastičnog romana pripisanog Džordžu Lukasu, knjige koju je zapravo po Lukasovoj narudžbi napisao Alan Din Foster i koju je izdao „Del Rej“ 12. novembra 1976. Ovaj roman, koji zasniva na Lukasovom izvornom scenariju za prvi film o Zvezdanim ratovima, pojavljuje se pod više naslova: prvobitno kao „Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera“, a trenutno kao „Epizoda IV Zvezdanih ratova: Nova nada“, u skladu sa preimenovanjem filma nakon objave da će Lukas snimiti prve tri epizode sage o Zvezdanim ratovima. Roman je izdat šest meseci pre nego što se izvorni film o Zvezdanim ratovima pojavio u bioskopima, a napisan je u periodu kada je izvorni materijal za ovu priču kao i za sam univerzum Zvezdanih ratova još uvek bio nedorađen. Stoga je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko mesta gde se priča u njemu razlikuje od one koju znamo iz filma. Nalazimo nekoliko scena koje su bile snimljene, ali koje nisu bile uključene u verziju filma iz 1977. Vredi pomenuti Lukove scene sa svojim prijateljima na stanici Toši. Razne sitnice, na primer pilotske oznake koje koriste pobunjenici u napadu na Zvezdu Smrti, razlikuju se od onih u filmu. Opšti stil pripovedanja čini se prikladniji za zrelije čitaoce; neke od nasilnih scena prikazane su sa više pojedinosti nego one koje znamo iz filma. Izdanje Plave ptice na srpskohrvatskom jeziku Roman „Zvezdani ratovi“ u izdanju Plave ptice objavljen je pod uredništvom Žike Bogdanovića u Beogradu 1978, godinu dana nakon pojavljivanja prvog filma u svetu. Knjiga je štampana ćirilicom, sa smeđim tvrdim koricama na kojima se nalaze pozlaćeni natpisi „Lukas“, „Plava ptica“ i „Zvezdani ratovi“. Korice su omotane glatkim belim papirom na kojem se nalaze originalna ilustracija i pomenuti natpisi, koji su na omotu urađeni u nekoliko boja. Na levoj unutrašnjoj strani omota nalazimo opis ove knjige (broj 41), a na desnoj opis knjige 42, „Zbogom mojih petnaest godina“, koju je napisao Klod Kampanj. Opis ove knjige prevod je izvornog opisa romana na engleskom jeziku izuzev nekoliko dodatnih rečenica, a takođe potvrđuje navedeni datum izdanja, s obzirom da su „Zvezdani ratovi“ prvi put prikazani 1977. godine. Luk Skajvoker imao je dvadeset godina, i živeo i radio na farmi svog ujaka na dalekoj planeti Tatuini... beskrajno se dosađujući. Čeznuo je da se vine u susret pustolovinama među zvezdama – pustolovinama koje bi ga odvele iza najdaljih galaksija, do zabačenih i tuđih svetova. Izgledalo je, međutim, da će zauvek ostati zakopan u pustarama rodne planete, zavideći prijateljima koji su dobili priliku da vode život dostojan mladosti. Ali, iznenada, Luk je dobio mnogo više nego što se mogao nadati i u svojim najluđim snovima. Do njega, čudnom igrom slučaja, stiže zagonetna poruka jedne lepe princeze, koju je u zatočeništvu držao jedan moćni i surovi vitez. Luk nije znao ništa o njoj, ali je znao da je mora spasti – i to brzo, jer su se događaji strelovito bližili opasnom ishodu, koji bi značio katastrofu za čitavu galaksiju. Naoružan samo svojom bezumnom hrabrošću, i magičnom sabljom izumrlog viteškog reda koju je nasledio od svog oca, Luk uleće usred najkrvavijeg svemirskog rata koji je ikad vođen... Uz pomoć šačice odvažnih prijatelja, Luk se u poslednjoj i odlučnoj bici susreće sa moćnim neprijateljem i njegovom Zvezdom Smrti, najgroznijim oružjem koje je ikad poznavala ljudska rasa. Po svom romanu „Zvezdani ratovi“, autor Džordž Lukas snimio je izvanredan film, koji je postigao svetski uspeh. MG49 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ,,Ispovest Josipa Broza Tita, zabeležio je istoričar Vjenceslav Cenčić iz razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, koga su mnogi smatrali najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena Istoričar Vjenceslav Cenčić objavio je knjigu “Titova poslednja ispovest”, dvadeset godina posle smrti Josipa Broza Tita, neku vrstu Titovog političkog testamenta koji baca sasvim novu sliku na lik i delo političara koji je ostavio neizbrisiv trag na političkoj sceni druge Jugoslavije. Knjiga je sastavljena od stenogramskih beležaka čuvenog Brozovog govora u Karađorđevu u decembru 1979. godine i razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, koga su mnogi smatrali najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena. Po osporavanju autentičnosti ova uzbudljiva knjiga i sama na neki način deli sudbinu glavnog svedoka i aktera, hvaljenog, a onda i neumereno osporavanog – Josipa Broza. `Bio sam protiv ustava iz 1974! Bio sam protiv davanja državnosti pokrajinama i delovima Ustava koji omogućuju republikama izdvajanje iz federacije bez dogovora sa ostalim republikama, odnosno referendumom cele zemlje. I tada, a i sada vam ponavljam da će to “zlo” od ovih ustavnih prava pokrajina razbiti Jugoslaviju. Znao sam da je bezbednosno stanje na Kosovu loše, ali nisam znao da su i odnosi naših republika pali na tako niske grane. Drugovi, moram reći, kad je u pitanju Kosovo da svi koji su glasali za Ustav 1974. godine biti će krivi za sudbinu Jugoslavije! Razmišljao sam i onako sam u sebi rekao: “Pa, stari, i ti bi trebalo sebi da odrediš naslednika”. Razmišljao sam i stavio na papir nekoliko mlađih, već iskusnih rukovodilaca i odlučio sam se na njih dvoje: Miku Tripala i Ratu Dugonjića. Pišući prisetio sam se i na Ivu Lolu Ribara, jer sam uvek u šali govorio, a mislim da sam to rekao i Kopiniču, da će on biti moj naslednik. Ta informacija “procurila” je za vreme rata, pa se Hebrang našao pogođen i odlučio se na osvetu i organizirao je likvidacuju Lole. O mom nasledniku nikom nisam govorio osim Jovanki, a ona je to, kako mi je tvrdila, iz šale, rekla Stevi. Taj podatak odmah je “procurio” do Vlade i Bevca. Ni praunuci neće oprostiti zaduživanje! Nakon donošenja novog Ustava, republike su se uz saglasnost Federacije za zadnjih godinu i par meseci zadužile preko 10 milijardi dolara, to je zlo i neoprostivo za zemlju – rekao je Tito. Ja sam, kao predsednik države, odbio da potpišem odobrenje o zaduženju zemlje, a Bakarić je kao moj zamenik to potpisao. Mene optužuju da sam zabranio da se ide na oslobađanje logoraša koje je tada čuvalo stotinak ustaša – drugovi, taj Vickov predlog nije došao do mene i ja se sada pitam gde je završio. Sam sebe optužujem zašto do sada nisam bio u tom logoru smrti i poklonio se senama ubijenih. Sada sam se prisetio i podatka da su i Hebrang (Andrija) i Krajačić (Stevo) bili protiv obeležavanja Jasenovca. Pa istup Stevin prilikom otkrivanja spomenika u Jasenovcu. Nije kao predsednik Sabora došao na otvaranje, došao je u Lipik, pijan, u lovačkoj uniformi i delegaciju Srbije izvređao, vičući im: “Malo smo Vas potamanili”. O tom skandalu poruku sam dobio od Pucara (Đuro). Bio sam, ne ljut, nego obezglavljen ovim Stevinim ispadom. Puno puta se pitam zašto ne rasvetlimo ove Stevine nebuloze i rasipništvo. Imam utisak da ga se u Hrvatskoj boje. Kad bih hteo da reagujem, branila ga je Jovanka. Goli otok je stvorio Kardelj, predloživši da se svi koji su se izjasnili za Rezoluciju izoluju na jedno ostrvo. Pomoć u tome dali su mu Augustinčić i Stevo (Krajačić) koji su mu pričali o Golom otoku i dobrom kamenu s kojim se služi Augustinčić pri izradi skulptura. I tako je na sastanku Politbiroa, kad se raspravlja o izolaciji uhapšenih, Kardelj predložio Goli otok kao najbolje rešenje. S jedne i druge strane tog puta dočekivali bi ih već uhapšeni i tukli remenjem i toljagama, a ovi “Slovenci” odgovorili bi im i vikali: “Ne bijte nas čoveče”. Nisu to bili Slovenci, već Bosanci i Ličani koji su radili u Sloveniji. Svoje su ibeovce proglasili ludim, posebno ako se radilo o školovanom kadru. Tako je Edo “branio” Jugoslaviju i Partiju u Sloveniji. Zbog Golog otoka nisam dobio ni Nobelovu nagradu za mir, iako je više od stotinu državnika sveta to predlagalo.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hedrick Smith je učinio ono što bismo svi željeli da možemo: otišao je u Rusiju i obratio se ljudima. Nad samovarima koji se paraju, u skučenim stanovima i na zemljanim podovima, razgovarao je sa seljacima i birokratima, umjetnicima i službenicima. Proučavao je njihove običaje i njihove vlade te s nama dijeli svoje fascinantne uvide i svježe perspektive. Hedrick Smith bivši je novinar New York Timesa, dobitnik Pulitzerove nagrade i producent i dopisnik, dobitnik nagrade Emmy.[1] Nakon što je 26 godina radio u The New York Timesu od 1962. do 1988. kao dopisnik, urednik i šef ureda u Moskvi i Washingtonu, Smith je 1989. prešao na televiziju, izvještavajući i producirajući više od 50 sati dugotrajnih dokumentaraca za PBS tijekom sljedećeg razdoblja. 25 godina o temama od unutarnje priče o teroristima koji su organizirali napade 11. rujna i Gorbačovljevu perestrojku do Wall Streeta, Walmarta i Democracy Rebellion građanskih reformskih pokreta. Smith je autor pet najprodavanijih knjiga uključujući Ruse, The Power Game: How Washington Works, and Who Stole the American Dream?, te koautor nekoliko drugih knjiga, uključujući The Pentagon Papers [2] i Reagan: The Man, the predsjednik[3]. Smith je trenutno izvršni urednik web stranice ReclaimTheAmericanDream.org i YouTube kanala The People vs. The Politicians. Rani život i obrazovanje Smith je rođen 9. srpnja 1933. u Kilmacolmu u Škotskoj. Školovao se u The Choate School (sada Choate Rosemary Hall) u Wallingfordu, Connecticut i na Williams Collegeu, gdje je stekao diplomu B.A. Doktorirao je američku povijest i književnost 1955. Od 1955. do 1956. Smith je radio diplomski rad iz PPE (Politika, filozofija i ekonomija) kao Fulbrightov stipendist na Sveučilištu Oxford. Služio je u američkim zračnim snagama od 1956. do 1959. Godine 1969. osvojio je Niemanovu stipendiju za studij na Sveučilištu Harvard, koncentrirajući se na ruske studije. Novinska karijera Smithova karijera u tiskanom novinarstvu započela je 1950-ih, s ljetnim poslovima mladog izvjestitelja za The Greenville (S.C.) News. Nakon koledža i tri godine služenja u Zračnim snagama SAD-a, Smith se pridružio United Press Internationalu 1959., služeći u uredima u Memphisu, Nashvilleu i Atlanti. Početkom 1960-ih Smith je započeo svoj dugi mandat u The New York Timesu pokrivajući Martina Luthera Kinga Jr., Johna Lewisa i borbu za građanska prava, uključujući žarišta poput Birminghama, desegregaciju Ole Miss i Marš na Washington. [4] Kao strani dopisnik, Smith je izvještavao o Vijetnamskom ratu u Saigonu (1963.-64.), o regiji Bliskog istoka sa sjedištem u Kairu (1964.-66.) i o hladnom ratu iz Washingtona (1967.-70.) i Moskve (1971.). -74). Smith je 1974. dobio Pulitzerovu nagradu za međunarodno izvještavanje iz Rusije i istočne Europe. Godine 1971. Smith i kolega novinar New York Timesa Neil Sheehan bili su članovi tima dobitnika Pulitzerove nagrade koji je producirao seriju Pentagonovih dokumenata, temeljenu na strogo tajnoj povijesti ministra obrane Roberta McNamare o Vijetnamskom ratu pod četiri američka predsjednika. Prije objavljivanja, Smith i Sheehan proveli su više od tri mjeseca proučavajući 7000 stranica povjerljivih dokumenata i povijesti, skrivajući se od vlade u njujorškom hotelu 6th Avenue Hilton pod lažnim imenom. Prisjećajući se svog rada sa Sheehanom na Pentagonovim dokumentima, Smith je rekao: `Ono što je Neil Sheehan učinio jest da je javnosti donio obračun s istinom. Bilo mi je pravo zadovoljstvo i prava čast što sam se zabavio i imao uspjeha u dijeljenju iskustvo s Neilom Sheehanom.”[5] Godine 1975. Smith je postao zamjenik nacionalnog urednika Timesa, a zatim je postao šef ureda u Washingtonu (1976.-79.) i glavni dopisnik iz Washingtona (1979.-88.). Tijekom svojih turneja po Washingtonu pokrivao je pet američkih predsjednika i njihove administracije. knjige Smithova knjiga Rusi (1976.), temeljena na godinama koje je proveo kao šef moskovskog ureda New York Timesa od 1971. do 1974., bila je američki bestseler broj 1. Preveden je na 16 jezika i naširoko se koristi u sveučilišnim tečajevima. Njegova sljedeća knjiga, The Power Game: How Washington Works (1988.), bila je još jedan veliki bestseler. U video obilasku Bijele kuće, C-SPAN je snimio knjigu kako stoji na noćnom stoliću predsjednika Clintona. Postala je politička biblija za mnoge novoizabrane članove Kongresa i njihovo osoblje. Gotovo tri desetljeća nakon svoje prve moskovske turneje, Smith se vratio u Rusiju kako bi svjedočio raspadu sovjetskog komunizma i raspadu starog Sovjetskog Saveza. U Novim Rusima (1991.) Smith je iz prve ruke opisao dramatične političke i ekonomske reforme Mihaila Gorbačova poznate kao perestrojka. Tijekom proteklih 25 godina, Smith se usredotočio na američku domaću scenu, produciravši dvije knjige – Rethinking America (1995.) i Who Stole the American Dream? (2012.) koji pružaju proširena izvješća i analize o uzrocima naglog porasta ekonomske nejednakosti u Sjedinjenim Državama i njihovom sve disfunkcionalnijem političkom sustavu, kao i naporima da se vrati veća pravednost, transparentnost i uključenost u američko gospodarstvo i američku politiku. Televizijske produkcije 1989.-1990., Smith je pretvorio svoju najprodavaniju knjigu The Power Game u četverosatnu dokumentarnu seriju koja daje njegovu unutarnju analizu o tome kako politika moći funkcionira - ili ne funkcionira - u Washingtonu i pokrenuo je 25-godišnju televizijsku produkciju karijere koja je generirala 26 specijala u udarnom terminu i mini-serija za PBS. Smith je uslijedio s pionirskom PBS-ovom četverosatnom dokumentarnom serijom Unutar Gorbačovljevog SSSR-a, iskorištavajući svoje poznavanje ruske povijesti i sposobnost vođenja TV intervjua na ruskom kako bi dobio prvi široki pogled američke televizije iznutra na Gorbačovljevu reformsku kampanju perestrojke Ta je serija osvojila prestižnu Columbiju - Dupont Gold Baton, ili glavna nagrada, za najbolji program javnih pitanja na američkoj televiziji 1991. Smith je osvojio sve glavne televizijske nagrade s drugim PBS programima. Dobio je nacionalne Emmyje za The Wall Street Fix (2003.) i Can You Afford to Retire? (2006.) koju je kreirao za PBS Frontline. Još su dva njegova programa osvojila nominacije za Emmyja - Kritično stanje (2000.), trosatno ispitivanje američkog zdravstvenog sustava, i Oporezuj me ako možeš (2004.), jednosatno istraživanje poreznih izbjegavanja korporacija i bogati. Godine 2002. Smith je podijelio prestižnu zlatnu palicu duPont-Columbia za Inside the Terror Network, njegov detaljan prikaz bombaša Al Qaide koji organiziraju, obučavaju i pripremaju svoj napad na SAD 11. rujna 2001. Zajedno s Frontline istraživačkim razotkrivanjima kao što je Bigger Than Enron (2002), Je li Wal-Mart dobar za Ameriku? (2004.) Spiying on the Home Front (2007.) i Poisoned Waters (2009.), jedna karakteristična značajka Smithovog televizijskog izvještavanja je njegov fokus ne samo na ispitivanje problema, već iu Seeking Solutions (1999.), njegovoj mini-seriji o nasilju među tinejdžerima i zločin iz mržnje, koji koristi Ministarstvo pravosuđa i kongresni odbori; Making Schools Work (2005), dvosatni specijal o učinkovitim obrazovnim programima koji pospješuju uspjeh učenika; i Surviving the Bottom Line (1998.) četverosatni izvještaj koji uspoređuje pravednost američkog gospodarstva s Njemačkom, Japanom i Kinom. Ti su programi donijeli Smithu i njegovom produkcijskom timu nagrade za javnu službu od Zaklade Sidney Hillman i od Sigma Delta Chi, nacionalnog počasnog društva novinara. Njegov najnoviji dokumentarac PBS-a The Democracy Rebellion (2020.) pokazuje kako su građanski pokreti na najnižem nivou izazvali ukorijenjene političare i moćne mešetare da dobiju reforme izbornog zakona protiv mračnog novca, falsifikata ili potiskivanja glasova te da slomljenu američku demokraciju učine pravednijom, otvorenijom i inkluzivnijom . Sada se prikazuje 24/7 na Smithovom YouTube kanalu, `The People vs the Politicians.` Tijekom 25 godina, gledatelji PBS-a također su upoznali Hedricka Smitha kao redovitog panelista na Washington Week in Review i kao posebnog dopisnika za The NewsHour s Jimom Lehrerom. Nagrade, počasti i organizacije Smith je dobio Fulbrightovu stipendiju za studij politike, filozofije i ekonomije (PPE) na Sveučilištu Oxford 1955. Godine 1969. osvojio je stipendiju Nieman za studij na Sveučilištu Harvard, koncentrirajući se na ruske studije. Godine 1971. bio je član tima koji je osvojio Pulitzerovu nagradu za svoj rad na Pentagonovim dokumentima.[6] Dobitnik je Pulitzerove nagrade za međunarodno izvještavanje 1974. za priče iz Rusije i istočne Europe. Smith je također osvojio mnoge televizijske nagrade. Njegove emisije Frontline, The Wall Street Fix i Can You Afford to Retire? osvojio je Emmyja i dvije druge nagrade, a njegove serije Frontline, Critical Condition i Tax Me If You Can bile su nominirane. Dvaput je osvojio ili podijelio zlatnu palicu Columbia-Dupont za najbolji ovogodišnji program o odnosima s javnošću na američkoj televiziji. Također je osvojio nagrade George Polk, George Peabody i Hillman za svoju izvrsnost u izvještavanju, zajedno s dvjema nacionalnim nagradama za javnu službu.[6] Smith je član Phi Beta Kappa i Gridiron Cluba.

Autor: Risto Kostov Povez: tvrd Br. strana: 391 Format: 22,5x28,5 Ilustrovano! Zaharije Trnavčević, koji je početkom januara 2009. godine napunio 83 i zakoračio u 84. godinu, jedan je od najiskusnijih, najstarijih aktivnih novinara u Srbiji, na Balkanu i Evropi. Ovaj u svakom pogledu originalni, nesvakidašnji doajen srpskog i jugoslovenskog novinarstva i sada, u 84. godini života, u toku jednog meseca četiri puta (svake nedelje od 9:00 do 10:30 časova) neumorno predvodi ekipu svojih saradnika u specijalizovanom programu za poljoprivredu Televizije B92 „Znanje na poklon“.Za proteklih 60 godina, ispunjenih novinarstvom, Zaharije Trnavčević je ostao potpuno veran čitaocima, gledaocima i slušaocima. Njegove emisije o poljoprivredi, koje pored informativne imaju i obrazovnu funkciju, prerasle su u instituciju kojoj se veruje. U njima on seljaštvo Srbije na jednostavan način uči kako valja efikasnije i modernije raditi i više zaraditi. Zaretove emisije su i izuzetno retko mesto na kome poljoprivrednici mogu redovno i direktno da komuniciraju s vlastima. Zaharije iskreno voli selo, seljaka i poljoprivredu. Njegova novinarska životna misija jeste upravo stalno nastojanje da podstakne i pomogne da se stare i prevaziđene tradicionalne metode u poljoprivredi zamene novim, savremenim.Ideja da monografijom obeležimo veliki i redak jubilej – 60 godina stvaralaštva ovog velikog i skromnog čoveka – nastala je 2006. godine. Tada je Zaharije, u autorskom tekstu u kom je objašnjavao stvaranje seljačkih radnih zadruga kao velikog zla srpskog i jugoslovenskog zadrugarstva, napomenuo da se Rezolucija Informbiroa u junu ’48. dogodila samo tri meseca nakon početka njegovog rada u Zadružnom savezu Srbije – 1. marta i oko pola godine pre nego što je postao novinar u listu Zadruga – 1. decembra 1948. godine. Taj naizgled sasvim običan podatak iz pomenute faktografije samo je povod za nastanak ovog dela. A razloga ima mnogo, što će ova monografija, nadamo se, potvrditi. NAPOMENA: Knjiga nije korišćena, ali zbog nepažnje u magacinu, došlo je do blažeg oštećenja, korica sa zadnje strane, što se vidi i na fotografiji. Ostalih oštećenja nema!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: Miroslav Vislavski Pismo: latinica Jezik: srpski Broj strana: 216 Dimenzije: 24 x 16 cm Meke korice Opis: U jugoslovenskom, srpskom i vojvođanskom sportu Miroslav Vislavski ostavio je dubok trag. O tome svedoče rezultati fudbalskog i, pre svega, odbojkaškog kluba Vojvodina. Ostvarenja u novinarstvu zabeležena su u brojnim televizijskim emisijama koje je uređivao i vodio, kao i u novinskim tekstovima. Poslednju seriju tekstova, objavljenih u magazinu „Tabloid“ sabrao je u knjigu „Kontranapad njima i njihovim“. Miroslav Vislavski je rođen 5. augusta 1952 u Vrbasu, u porodici Jakima Vislavskog i Amalije (rođene Arvaji) kao njihov četvrti sin nakon Joakima, Mihajla i Vladimira. U Vrbasu pohađa osnovnu školu i Školu učenika u privredi (elektroinstalater). Radna karijera je započela u fabrici šećera „Bačka“ (1970 – 1973), a u međuvremenu je bio u JNA (1971/72) u Nišu. Kao angažovani omladinski aktivista, biva izabran na profesionalni rad u Sekretarijat Predsedništva Pokrajinske konferencije SSOV (1973 – 1974), potom je bio član Sekretarijata Predsedništva PKSSRNV (1974 – 1979). Od 1979 – 1986 bio je sekretar SIZ za učenički i studentski standard Vojvodine. Usledio mandatni period od 1986 na funkciji predsednika Opštinske konferencije SSRNV Stari Grad u Novom Sadu, koji je prekinut decembra 1988 u vreme antibirokratske revolucije (Jogurt revolucije), sa žrtvama Miloševiće nacionalističke politike. Prekid političke karijere je nastavljen radom u komercijali Osiguranja „Croatia“ Rijeka (1989 – 1991). Građanski rat i raspad Jugoslavije su prekinuli ovaj period karijere. U novim okolnostima se zaposlio u Odbojkaškom klubu Vojvodina i ubrzo je imenovan za generalnog direktora (1992 – 2001). Za vreme njegovih mandata i pod njegovim vođstvom, klub je ostvario najveće uspehe. OK Vojvodina je bio devet puta prvak države, šest puta pobednik nacionalnog Kupa, treći u Evropi i pet godina za redom među deset najboljih evropskih klubova. U tom periodu, u sumornoj deceniji opšteg propadanja i sunovrata svih vrednosti, ratnom okruženju, međunarodnoj izolaciji, Vojvodina je bila lider jugoslovenske odbojke i predvodnik svih procesa u stvaranju fenomena odbojke. Državnu reprezentaciju koja je osvoila dve Olimpijske medalje (bronza i zlato), srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu i četiri medalje sa Evropskog prvenstva (dve bronze, srebro i zlato), činili su 90 % kadrovi iz Vojvodine (igrači i treneri). OK Vojvodina je u celom tom periodu bila zvanično najpopularniji klub u Novom Sadu i jedan od najpopularnijih u Jugoslovenskom sportu. Za vreme rada u OK Vojvodina, obavljao je funkcije predsednika Odbojkaškog saveza Srbije 1996 – 2000. Bio je predsednik Udruženja odbojkaških klubova prve i druge lige (40 najboljih klubova) od 1993 – 2001. Krajem 2000 godine prelazi sporazumom iz OK u Fudbalski klub Vojvodina. U kome ostaje godinu dana kada biva smenjen u sukobu sa predsednikom kluba Miodragom Kostićem. Iako je dobio sudsku presudu zbog nezakonite smene, napušta klub 2003. Još za vreme sudskog spora, počinje karijeru novinara. Radio je na televizijama Jesenjin i Kanal 9, kasnije i na tv Panonija i tv KTV (Zrenjanin) preko 1500 emisija o sportu (Kontranapad i Sport iz drugog ugla), političkog sadržaja (Vruća stolica i Bez cenzure), o sindikalnim temama (OSAA) i na druge društvene teme (Aktuelnosti i Periskop). Bio je autor, scenarista i režiser nekoliko dokumentarnih filmova i serija. Od serija su realizovane: „Bogovi Olimpa“ (18 epizoda 2012 god), „Fenomen odbojke“ (13 epizoda – 2014 god) Vojvodina naša radost (8 epizoda 2017 god), Legende u legendi (4 epizode – 2016 god). U 1918 započeo serijal „Na putu druge krune“ Od 2006 do 2017 je objavljivao stalnu kolumnu „Kontranapad“ u magazinu Tabloid gde je ujedno bio urednik sportske rubrike od 2009 godine. Pisao je i za druge listove o sportskim temama (Sport, Dnevnik). Objavio je knjige: Velika zabuna (2001), Kontranapad (2011), Novi kontranapad (2016), Kontranapad njima i njihovim (2018). Objavljivao je priloge i recenzije u nekoliko drugih knjiga. Za uspešan rad u učeničkom i studentskom standardu 1979 Predsedništvo SFRJ ga je odlikovalo Ordenom rada sa srebrnim vencem. U Ok Vojvodina je dobitnik „Zlatne plakete“ (1996) i proglašen je Velikanom kluba kao nosilac najvišeg priznanja „Statua velikana“ (2001). Nosilac je plakete Odbojkaškog saveza Vojvodine (2011). Za novinarski rad, dobio je Priznanje „Jaša Tomić“ Društva novinara Vojvodine (2007), Priznanje za izdavački poduhvat godine (2011) i Priznanje za životno delo (2014) Udruženja sportskih novinara Srbije. Oženjen je Milijanom rođenom Milović (od 1973), sa kojom je podigao dve ćerke, Miroslavu i Mariju. Živi u Novom Sadu od 1974 godine. U penziji je od 2012.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dejan Lučić je istraživač koji se prihvatio skoro nemoguće misije – otkrivanja globalne zavere, ali i njenog segmenta uperenog protiv Srba. Zašto smo toliko važni, a što nismo učili u školama? Zato što smo čuvari Kapije sveta! Porušili smo tursko i austrougarsko carstvo, a to se ne prašta! Spasli smo Moskvu zadržavši Hitlera nekoliko nedelja! Ni to se ne prašta! „Pred čitaocima je uzbudljivo ispričana istorija, u formi dokumentarnog trilera, koja otkriva veze između na prvi pogled nepovezanih aktera – papa, austrougarski car, britanska tajna sluzba, Vinston Čerčil, Staljin, šef sovjetske tajne službe Berija, Aleksandar Ranković, Krcun, Dolanc, Tapi, Franjo Tuđman, šef ’Obraza’ Nebojša Krstić i naravno agenti smrti koji dolaze iz Evropske unije. Tanka nit koja sve ovo povezuje je Josip Broz Tito... Špijunaža ima samo jedan cilj: nametanje svoje vlasti drugima. Ovo je pravi vodič za diktatore, ali i za borbu protiv njih! Titova kletva je knjiga o manipulaciji umom uz pomoć ideologije i terora koji za cilj imaju naše uništenje. Iz Titovog šinjela izlaze političari koji nastavljaju njegovu misiju. Samo su promenjene fraze. Nekada je to bila mantra o komunizmu, sada je o demokratiji i o Evropskoj uniji...“ (Jovan Pejin, istoričar) Dejan Lučić (Beograd, 15. novembar 1950)[1] je srpski publicista, geopolitičar i teoretičar zavere. Detinjstvo i mladost Dejan Lučić završio je žurnalistiku[1] na Fakultetu političkih nauka, zajedno sa bivšim načelnikom državne bezbednosti Jovicom Stanišićem, i komandantom specijalnih jedinica državne bezbednosti Frankom Simatovićem Frenkijem, sa kojima je ostao dugogodišnji prijatelj. Lučić o svom poreklu Dejan Lučić navodi da je potomak Jelene-Ilke Marković, koja je 11. oktobra 1882. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu pucala na kralja Milana Obrenovića. Ovaj događaj je poznat kao Ilkin atentat. Lučić tvrdi i da je potomak vojvode Milenka Stojkovića iz Prvog srpskog ustanka. Takođe navodi da je njegov deda bio učesnik demonstracija u Beogradu 27. marta 1941.[traži se izvor] Književni rad Tematika Dejan Lučić se u svojim knjigama bavi tematikom teorijama zavere poput masonerije, tajnih društava, Rimokatoličke crkve i sl. koje predstavlja u svojim špijunsko-obaveštajnim romanima. Promocije Dejan Lučić je promocije svojih knjiga održavao u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Prva promocija je bila 1999. godine, kada je predstavio knjigu Islamska Republika Nemačka. Na toj promociji je pored autora, govorio i beli mag Lav Geršman. Druga promocija je takođe bila u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, kada je predstavljena knjiga Kineska osveta. Promocije u dijaspori Dejan Lučić je održavao promocije svojih knjiga i u dijaspori. On je u srpskoj emigraciji u Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama držao promocije svojih knjiga, prvenstveno knjige Tajne albanske mafije. Politički rad Dejan Lučić je devedesetih godina bio jedan od osnivača Srpskog pokreta obnove,[traži se izvor], i bio je predsednik gradskog odbora istog, ali je ubrzo izbačen iz partije. Vuk Drašković, predsednik stranke, u svojoj knjizi Meta, okarakterisao ga je kao člana Službe državne bezbednosti. Dejan Lučić je dugo prekinuo rad u politici, sve do 2011. godine, kada se u politiku vratio kao osnivač Srpske demokratske stranke osnovane u martu 2011. godine. Kao dugogodišnji prijatelj Jovice Stanišića i Franka Simatovića, pojavio se kao svedok na njihovom suđenju u Haškom tribunalu 2011. godine, gde je potvrdio da poznaje optužene, i da nikada nije radio za Službu državne bezbednosti. Dela Islamska Republika Nemačka, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-02-0 Islamska Republika Nemačka, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-03-7 Варварство у име Христово, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-05-1 Варварство у име Христово, 2. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-07-5 Pavelićev testament, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-16-7 Pavelićev testament, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-17-4 Краљевство Хазара, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-19-8 Краљевство Хазара, 2. део, Екопрес. ISBN 978-86-83003-20-4. Тајне албанске мафије, Екопрес, ISBN 978-86-83003-04-4 Тајне лоповског заната, Екопрес, ISBN 978-86-83003-08-2 Владари из сенке, Екопрес, ISBN 978-86-83003-01-3 Теорија завере, Екопрес, ISBN 978-86-83003-23-5. Kineska osveta, 2011, Laguna

Plava ptica, br. 41 Spolja kao na fotografijama, potpis bivšeg vlasnika u vrhu predlista, unutra veoma dobro očuvano. Autor - osoba Lukas, Džordž, 1944- = Lucas, George, 1944- Naslov Zvezdani ratovi : epska fantazija o dalekoj budućnosti / Džordž Lukas ; [prevela Nada Jovanović ; ilustracije Božidar Veselinović] Jedinstveni naslov Star Wars. srpski jezik Vrsta građe (naučno)fantastična proza Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1978 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 342 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nada Veselinović, Božidar Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ41 (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Star Wars / George Lucas. Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera naslov je naučno-fantastičnog romana pripisanog Džordžu Lukasu, knjige koju je zapravo po Lukasovoj narudžbi napisao Alan Din Foster i koju je izdao „Del Rej“ 12. novembra 1976. Ovaj roman, koji zasniva na Lukasovom izvornom scenariju za prvi film o Zvezdanim ratovima, pojavljuje se pod više naslova: prvobitno kao „Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera“, a trenutno kao „Epizoda IV Zvezdanih ratova: Nova nada“, u skladu sa preimenovanjem filma nakon objave da će Lukas snimiti prve tri epizode sage o Zvezdanim ratovima. Roman je izdat šest meseci pre nego što se izvorni film o Zvezdanim ratovima pojavio u bioskopima, a napisan je u periodu kada je izvorni materijal za ovu priču kao i za sam univerzum Zvezdanih ratova još uvek bio nedorađen. Stoga je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko mesta gde se priča u njemu razlikuje od one koju znamo iz filma. Nalazimo nekoliko scena koje su bile snimljene, ali koje nisu bile uključene u verziju filma iz 1977. Vredi pomenuti Lukove scene sa svojim prijateljima na stanici Toši. Razne sitnice, na primer pilotske oznake koje koriste pobunjenici u napadu na Zvezdu Smrti, razlikuju se od onih u filmu. Opšti stil pripovedanja čini se prikladniji za zrelije čitaoce; neke od nasilnih scena prikazane su sa više pojedinosti nego one koje znamo iz filma. Izdanje Plave ptice na srpskohrvatskom jeziku Roman „Zvezdani ratovi“ u izdanju Plave ptice objavljen je pod uredništvom Žike Bogdanovića u Beogradu 1978, godinu dana nakon pojavljivanja prvog filma u svetu. Knjiga je štampana ćirilicom, sa smeđim tvrdim koricama na kojima se nalaze pozlaćeni natpisi „Lukas“, „Plava ptica“ i „Zvezdani ratovi“. Korice su omotane glatkim belim papirom na kojem se nalaze originalna ilustracija i pomenuti natpisi, koji su na omotu urađeni u nekoliko boja. Na levoj unutrašnjoj strani omota nalazimo opis ove knjige (broj 41), a na desnoj opis knjige 42, „Zbogom mojih petnaest godina“, koju je napisao Klod Kampanj. Opis ove knjige prevod je izvornog opisa romana na engleskom jeziku izuzev nekoliko dodatnih rečenica, a takođe potvrđuje navedeni datum izdanja, s obzirom da su „Zvezdani ratovi“ prvi put prikazani 1977. godine. Luk Skajvoker imao je dvadeset godina, i živeo i radio na farmi svog ujaka na dalekoj planeti Tatuini... beskrajno se dosađujući. Čeznuo je da se vine u susret pustolovinama među zvezdama – pustolovinama koje bi ga odvele iza najdaljih galaksija, do zabačenih i tuđih svetova. Izgledalo je, međutim, da će zauvek ostati zakopan u pustarama rodne planete, zavideći prijateljima koji su dobili priliku da vode život dostojan mladosti. Ali, iznenada, Luk je dobio mnogo više nego što se mogao nadati i u svojim najluđim snovima. Do njega, čudnom igrom slučaja, stiže zagonetna poruka jedne lepe princeze, koju je u zatočeništvu držao jedan moćni i surovi vitez. Luk nije znao ništa o njoj, ali je znao da je mora spasti – i to brzo, jer su se događaji strelovito bližili opasnom ishodu, koji bi značio katastrofu za čitavu galaksiju. Naoružan samo svojom bezumnom hrabrošću, i magičnom sabljom izumrlog viteškog reda koju je nasledio od svog oca, Luk uleće usred najkrvavijeg svemirskog rata koji je ikad vođen... Uz pomoć šačice odvažnih prijatelja, Luk se u poslednjoj i odlučnoj bici susreće sa moćnim neprijateljem i njegovom Zvezdom Smrti, najgroznijim oružjem koje je ikad poznavala ljudska rasa. Po svom romanu „Zvezdani ratovi“, autor Džordž Lukas snimio je izvanredan film, koji je prošle godine postigao svetski uspeh. MG76 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga I: - Godina 1866 - Godina 1867 - Godina 1868 - Godina 1869 - Godina 1870 Knjiga II: - Godina 1871 - Godina 1872 - Godina 1873 Knjiga III: - Godina 1874 - Godina 1875 - Godina 1876 Zastava je bila politički list Srba u Vojvodini koji je izlazio u periodu od 1866. do 1929. godine. Pokrenuo ga je i uređivao Svetozar Miletić, vođa srpskog narodnog pokreta u Vojvodini. Istorijat Prvi broj izašao je u Pešti 9/21. februara 1866. Do maja 1867. objavljeno je 45 brojeva. List od juna 1867. nastavlja da izlazi u Novom Sadu. Prvobitno izlazio dva puta, pa tri i četiri puta nedeljno, a od 1900. svaki dan sem ponedeljka i dana nakon praznika. Sve do 1884. i pokretanja Srbobrana bio i glasilo Srba u Hrvatskoj. Od septembra 1904. bio je jedini srpski list koji je imao dva izdanja - večernje i jutarnje. Tokom Prvog svetskog rata je zabranjen od austrougarskih vlasti, a njegov upravnik Jaša Tomić je zatvoren i osuđen za veleizdaju. Nakon rata nastavlja redovno da izlazi kao dnevnik počevši od 1/14. januara 1919. godine. Nakon zavođenja Šestojanuarske diktature 1929. godine Zastava prestala da izlazi. List se zalagao za nacionalnu ravnopravnost u Austrougarskoj, za ujedinjenje i oslobođenje Srba (kako od austrijske, tako i od turske vlasti), kao i za stvaranje nezavisnih balkanskih država. Bio kritički nastrojen prema onim elementima srpskog građanstva sklonog potčinjavanju Pešti, ali i prema crkvenoj hijerarhiji kada nije radila u interesu naroda. Svetozar Miletić je zbog tekstova objavljenih u Zastavi 1870. osuđen na godinu dana, a 1876. na četiri godine zatvora. Kada je u Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci 1887. došlo do rascepa na radikalno i liberalno krilo, Zastava je postala list Srpske narodne radikalne stranke, dok je Branik zastupao stavove Srpske narodne liberalne stranke. Trvenja između dva lista kulminirala su ubistvom Miše Dimitrijevića od strane Jaše Tomića. Nakon prisajedinjenja Vojvodine Srbiji 1918. godine Zastava je kritikovala centralizaciju Kraljevine SHS i zanemarivanje interesa Vojvodine.[1] Uglavnom je vezivana za sitno srpsko građanstvo u Austrougarskoj: sitne zanatlije, trgovce i seljake, niže službenike...[2] Poznati odgovorni urednici, sem Svetozara Miletića, bili su Miša Dimitrijević, Jaša Tomić, Laza Nančić i Jovan Paču.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tajne albanske mafije su istiniti zapis o vremenu zla, koje traje do danas. Knjiga se pojavila 1988. godine i bila je šok za jugoslovensku javnost, uljuljkanu komunističkim bajkama o bratstvu i jedinstvu. Njome sam lupio šamar komunističkoj eliti, dokazavši da postoji zavera čiji je cilj secesija Kosova i Metohije. CIA, MI-6, turska tajna služba, albanski Sigurimi i turski Sivi vukovi dali su bazu za stvaranje albanske mafije, koja je kao kancer prodrla među Albance na Kosovu i Metohiji. Zavera se proširila na sve srbofobe u Jugoslaviji – tajne službe Hrvatske i Slovenije uključile su se u šverc droge i tako finansirale emigrantske političke grupacije. Hilmija Hasanagić, bivši komunistički rukovodilac, pomogao mi je da krenem u opasnu potragu za Muratom Bajrakom, „kumom“ Sivih vukova: svaki kontakt sa „izvorom“ mogao je da bude zamka i – moj kraj! Tragajući za njim, dospeo sam do Dauta Kadriovskog i Sadika Tezdogana, organizatora krijumčarenja heroina. Obaveštajac Gojko Medenica, bivši pomoćnik Aleksandra Rankovića, povezao me je s ljudima koji su mi dali dragocene podatke – tako sam sastavio listu tajnih agenata Sigurimija i krijumčara širom sveta. Zli jezici su širili trač da te informacije potiču od mog kolege s fakulteta Jovice Stanišića, šefa tajne službe Srbije, pa sam dobio epitet „tajni agent“ RDB-a. Urbanu legendu nemoguće je uništiti. Rešio sam da je iskoristim i postao sam pisac špijunskih romana. Mit da sam operativac Službe otvarao mi je vrata u inostranstvu, pa sam imao kontakte sa templarima u Americi, masonima u Nemačkoj, sufistima u Iranu, bivšim pripadnicima KGB-a u Azerbejdžanu… Tajne albanske mafije su temelj moje karijere. Razlika između špijuna i novinara je što jednom istraživanje završi u fioci, a drugom postane knjiga koju držite u ruci! Vaš Dejan Lučić Dejan Lučić (Beograd, 15. novembar 1950)[1] je srpski publicista, geopolitičar i teoretičar zavere. Detinjstvo i mladost Dejan Lučić završio je žurnalistiku[1] na Fakultetu političkih nauka, zajedno sa bivšim načelnikom državne bezbednosti Jovicom Stanišićem, i komandantom specijalnih jedinica državne bezbednosti Frankom Simatovićem Frenkijem, sa kojima je ostao dugogodišnji prijatelj. Lučić o svom poreklu Dejan Lučić navodi da je potomak Jelene-Ilke Marković, koja je 11. oktobra 1882. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu pucala na kralja Milana Obrenovića. Ovaj događaj je poznat kao Ilkin atentat. Lučić tvrdi i da je potomak vojvode Milenka Stojkovića iz Prvog srpskog ustanka. Takođe navodi da je njegov deda bio učesnik demonstracija u Beogradu 27. marta 1941.[traži se izvor] Književni rad Tematika Dejan Lučić se u svojim knjigama bavi tematikom teorijama zavere poput masonerije, tajnih društava, Rimokatoličke crkve i sl. koje predstavlja u svojim špijunsko-obaveštajnim romanima. Promocije Dejan Lučić je promocije svojih knjiga održavao u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Prva promocija je bila 1999. godine, kada je predstavio knjigu Islamska Republika Nemačka. Na toj promociji je pored autora, govorio i beli mag Lav Geršman. Druga promocija je takođe bila u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, kada je predstavljena knjiga Kineska osveta. Promocije u dijaspori Dejan Lučić je održavao promocije svojih knjiga i u dijaspori. On je u srpskoj emigraciji u Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama držao promocije svojih knjiga, prvenstveno knjige Tajne albanske mafije. Politički rad Dejan Lučić je devedesetih godina bio jedan od osnivača Srpskog pokreta obnove,[traži se izvor], i bio je predsednik gradskog odbora istog, ali je ubrzo izbačen iz partije. Vuk Drašković, predsednik stranke, u svojoj knjizi Meta, okarakterisao ga je kao člana Službe državne bezbednosti. Dejan Lučić je dugo prekinuo rad u politici, sve do 2011. godine, kada se u politiku vratio kao osnivač Srpske demokratske stranke osnovane u martu 2011. godine. Kao dugogodišnji prijatelj Jovice Stanišića i Franka Simatovića, pojavio se kao svedok na njihovom suđenju u Haškom tribunalu 2011. godine, gde je potvrdio da poznaje optužene, i da nikada nije radio za Službu državne bezbednosti. Dela Islamska Republika Nemačka, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-02-0 Islamska Republika Nemačka, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-03-7 Варварство у име Христово, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-05-1 Варварство у име Христово, 2. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-07-5 Pavelićev testament, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-16-7 Pavelićev testament, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-17-4 Краљевство Хазара, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-19-8 Краљевство Хазара, 2. део, Екопрес. ISBN 978-86-83003-20-4. Тајне албанске мафије, Екопрес, ISBN 978-86-83003-04-4 Тајне лоповског заната, Екопрес, ISBN 978-86-83003-08-2 Владари из сенке, Екопрес, ISBN 978-86-83003-01-3 Теорија завере, Екопрес, ISBN 978-86-83003-23-5. Kineska osveta, 2011, Laguna

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bob Vudvord - Plan napada (napad Amerike na Irak) Plan of Attack / Bob Woodward [s engleskog preveli Marina Marković, Slavica Ivanović i Nenad Bajić] Izdavač: Samizdat B92, 2004, Beograd Štampa: Standard 2, Beograd 421 strana, mek povez, latinica, ↕22cm x ↔13cm x 2,3cm biblioteka: Edicija Samizdat ; knjiga 41 PLAN NAPADA je svojevrsni dokument o prelomnom trenutku u istoriji SAD u kome je, daleko od očiju javnosti, predsednik SAD Džordž Buš odlučio da započne napad na Irak. Bazirana na 75 intervjua, brojnim analizama i poverljivim informacijama od kojih neke po prvi put izlaze u javnost, ova knjiga otkriva kako je rat pripreman više od dve godine, i ukazuje na moguće konsekvence najkontroverznijeg sukoba od rata u Vijetnamu. Vudvord u najnovijem bestseleru na detaljan i precizan način daje portrete Američkog Predsednika Buša, Potpredsednika Dika Čejnija, Državnog sekretara Kolina Pauela, Sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda Direktora CIA-e Džordža Teneta, i otkriva kakvu su ulogu u odluci o ratu u Iraku imali britanski premijer Toni Bler i ruski predsednik Vladimir Putin.REKLI SU O KNJIZI: `Najbolja i najubedljivija Vudvordova knjiga do sad!` – Mičiko Kakutani, The New York Times `Atmosfera i odnosi unutar Bele kuće danas u mnogome podsećaju na dvor Luja XIV, te se Bob Vudvord u tom smislu može porediti sa Vojvodom od Sen-Simona, autorom antologijskih `Memoara`. Niko ne poznaje politički aspekt javnog života SAD bolje od Vudvorda – on je briljantni hroničar fascinantnih zbivanja i savremenih spletki na republikanskom dvoru.` – Valter Rasel Mid, The Washington Post Robert Apšer Vudvord (rođen 26. mart 1943) američki je investigative journalist. Radio je za Vašington Post od 1971. godine kao novinar, a trenutno je pridruženi urednik.[1] Dok je bio mladi reporter u Vašington Postu 1972. godine, Vudvord se udružio s Karlom Bernstajnom; njih dvoje su proizveli znatan deo originalnih vesti o skandalu sa Votergejtom. Taj skandal je doveo do brojnih vladinih istraga i konačne ostavke predsednika Ričarda Niksona. Rad Vudvorda i Bernstajna je dugogodišnji novinar Džin Roberts nazvao je „verovatno najvećim pojedinačnim izveštačkim naporom svih vremena”.[2] Vudvord je nastavio da radi za Vašington Post nakon svog izveštavanja o Votergejtu. Od tada je napisao 19 knjiga o američkoj politici, od kojih je 13 na vrhu liste najprodavanijih. Rani životi i karijera Vudvord je rođen u Dženivi u Ilinoisu, kao sin Džejn (devojački Apšer) i Alfreda Ena Vudvorda II, advokata koji je kasnije postao glavni sudija u sudu 18. Sudskog kruga. On je odgajan u obližnjem Vitonu u državi Ilinois. Njegovi roditelji su se razveli kada mu je bilo dvanaest godina, a njega i njetgovog brata i sestru odgajao je otac, koji se kasnije ponovo oženio.[3] Vudvord se upisao na Jejl koledž sa stipendijom za mornaričke rezervne oficire (NROTC), i studirao je istoriju i englesku književnost. Dok je bio na Jejlu, Vudvord se pridružio bratstvu Faj Gama Delta i bio je član prestižnog tajnog društva Knjiga i zmija.[4][5] On je diplomirao 1965. godine i započeo petogodišnju službenu dužnost u Mornarici Sjedinjenih Država.[6] Tokom svoje mornaričke službe Vudvord je služio u brodu USS Rajt i bio je jedan od dva oficira koji su dodeljeni za pomeranje ili rukovanje nuklearnim lansirnim kodovima koje je Rajt nosio u svojstvu plovećeg štaba za hitne situacije (NECPA).[7] U jednom trenutku, bio je blizak admiralu Robertu O. Velanderu, kao službenik za komunikacije na USS Foksu pod Velanderovom komandom.[8] Nakon što je u avgustu 1970. okončao vojni rok kao poručnik, Vudvord je primljen na Pravni fakultet na Harvardu, ali je odlučio da ne pohađa nastavu. Umesto toga, konkurisao je za posao reportera u Vašington Postu, dok je pohađao postdiplomske studije o Šekspiru i međunarodnim odnosima na Univerzitetu Džordž Vašington. Hari M. Rozenfeld, glavni metropolitenski urednik Posta, primio ga je na dvonedeljnu probu, ali ga nije zaposlio zbog nedostatka novinarskog iskustva. Nakon godinu dana u Montgomeri Sentinelu, nedeljniku u predgrađu Vašingtona, Vudvord se 1971. godine zaposlio kao reporter Posta.[9] Career recognition and awards Iako nije primalac, Vudvord je dao presudni doprinos dvema Pulicerovim nagradama koje je osvojio Vašington Post. Prvo, on i Bernstajn su bili glavni izveštači o Votergejtu, a Post je osvojio Pulicerovu nagradu za javnu službu 1973.[10] Takođe je bio glavni izveštač za Postovog pokrića o napadima 11. septembra 2001. Post je dobio Pulicerovu nagradu za nacionalno izveštavanje 2002. za 10 svojih priča na tu temu.[11] Vudvord u Nacionalnom novinarskom klubu 2002. godine Sam Vudvord je dobitnik je gotovo svake velike američke nagrade za novinarstvo, uključujući nagradu Hejvud Braun (1972), Vort Bingam nagradu za istraživačko novinarstvo (1972 i 1986), nagradu Sigma Delta Hi (1973), nagradu Džordž Polk (1972), Vilijam Alen Vajt medalju (2000) i nagradu Džerald R. Ford za izveštavanje o predsedništvu (2002). Kolbijev koledž je 2012. godine uručio Vudvordu nagradu Elajdža Pariš Lavdžoj za hrabro novinarstvo, kao i počasni doktorat.

Реј Бредбери: МАЛИ УБИЦА Издавач: PANTHER BOOKS, Ст Албанс, 1976.год. Меки повез, 174 стране, енглески језик. Очуваност видљива на фотографијама. ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

Lepo očuvano „Njegove pripovesti bile su prve koje sam čitao, a verovatno će biti i poslednje.“ – Horhe Luis Borhes Razum čoveka nam kazuje već da je život neprekidna borba za opstanak, i izgleda da to mišljenje imaju i razumna bića na Marsu. Njihov svet se već uveliko ohladio, dok je naš svet još uvek pun života, ali je nastanjen samo onim što oni smatraju nižim stvorenjima. Ratni pohod na Zemlju je jedini izlaz iz opasnosti koja kod njih prelazi s kolena na koleno. Zastrašujuća rasa Marsovaca pustoši London i hrani se ljudskim žrtvama dok se njihova proždrljiva vegetacija, crveni korov, širi po uništenoj planeti. Ljudska vojska im se suprotstavlja svojim tehnološki slabijim oružjem, dok se panika širi među stanovnicima prestonice. Velsov klasik o invaziji vanzemaljaca Rat svetova jedan je od najvažnijih romana naučne fantastike i jedno od prvih dela koja su opisala sukob ljudske rase sa vanzemaljskom. Popularnost ovog romana ne jenjava već skoro 125 godina zbog uzbudljive radnje i izuzetno naprednih autorovih razmišljanja koja prevazilaze granice žanra. Priznat kao otac naučne fantastike, uticajan kritičar društva usmeren na budućnost, Herbert Dž. Vels je u svakom pogledu značajna figura svetske kulturne baštine. „Izuzetno poštujem Velsov stvaralački genij.“ – Žil Vern „Rat svetova je pravi klasik. Ako ga do sada niste pročitali, onda je vreme da to učinite.“ – sfreviews.net „U čitavoj ʼvavilonskoj biblioteciʼ ljudske proze malo je knjiga koje bolje od ove dokazuju nespornu stvaralačku energiju, širinu vizije i talenat.“ Herbert Džordž Vels[1][2] (engl. Herbert George Wells; Bromli, 21. septembar 1866 — London, 13. avgust 1946) je bio engleski novinar, sociolog, istoričar i književnik najviše poznat po svojim delima naučne fantastike kao što su Vremenska mašina, Rat svetova, Nevidljivi čovek i dr.[3] Plodan u mnogim žanrovima, napisao je na desetine romana, kratkih priča i dela društvenih komentara, istorije, satire, biografije i autobiografije. Njegov rad obuhvata i dve knjige o rekreativnim ratnim igrama. Vels se sada najbolje pamti po naučnofantastičnim romanima i često ga nazivaju „ocem naučne fantastike“, zajedno sa Žil Vernom i izdavačem Hjugom Gernsbakom.[4][5][a] Tokom svog života, međutim, bio je najistaknutiji naprednim stajalištima, čak proročanski društveni kritičar koji je svoje književne talente posvetio razvoju progresivne vizije na globalnom nivou. Kao futurista, napisao je brojna utopijska dela i predvideo je pojavu aviona, tenkova, svemirskih putovanja, nuklearnog oružja, satelitske televizije i nečega što podseća na Svetsku mrežu.[6] Njegova naučna fantastika zamišljala je putovanje kroz vreme, invaziju vanzemaljaca, nevidljivost i biološki inženjering. Brajan Oldis je Velsa nazvao „Šekspirom naučne fantastike“, dok ga je američki pisac Čarls Fort smatrao „divljim talentom“.[7][8] Vels je činio svoja dela uverljivima unoseći uobičajene detalje uz jednu izuzetnu pretpostavku - nazvanu „Velsov zakon“ - što je novelo Džozefa Konrada da ga 1898. nazove „realistom fantastike“.[9] Njegova najznačajnija naučnofantastična dela uključuju Vremeplov (1895), koji je bio njegov prvi roman, Ostrvo doktora Moroa (1896), Nevidljivi čovek (1897), Rat svetova (1898) i vojnu naučnu fantastiku Rat u vazduhu (1907). Vels je četiri puta bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.[10] Velsovo najranije specijalizovano obrazovanje bilo je u oblasti biologije, a njegovo razmišljanje o etičkim pitanjima odvijalo se u specifično i fundamentalno darvinističkom kontekstu.[11] On je takođe je bio otvoreni socijalista od malih nogu, često (ali ne uvek, kao na početku Prvog svetskog rata) simpatizirajući pacifističke stavove. Njegovi kasniji radovi postajali su sve više politički i didaktički, a pisao je malo naučne fantastike, dok je ponekad u službenim dokumentima naznačio da je njegovo zanimanje novinar.[12] Romani poput Kipsa i Istorije gospodina Polija, koji opisuju život niže srednje klase, doveli su do sugestije da je on dostojan naslednik Čarlesa Dikensa,[13] ali je Vels opisao niz društvenih slojeva i čak pokušao, u Tono-Bungahz (1909), dijagnozirati englesko društvo u celini. Vels je bio dijabetičar i saosnivač je dobrotvorne organizacije Dijabetičarske asocijacije (danas poznate kao Dijabetes UK) 1934.[14] Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se u porodici radničke klase. Školovao se do 1879, kad roditelji više nisu bili u mogućnosti da ga finansiraju, pa je postao tapetarski pomoćnik. Taj posao mu se nije svideo, pa je bio srećan kada ga je majstor otpustio 1883. Radio je kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi, pa je sa osamnaest godina dobio stipendiju i počeo da studira biologiju. Na univerzitetu se ističe znanjem, ali i interesovanjem za reformu društva kroz ideje socijalizma i platonizma. Izgubio je stipendiju i posvetio se pedagoškom radu. Relativno kasno je počeo da piše. Bio je politički aktivan u socijalističkim krugovima, ali je vremenom postao marginalna politička ličnost. Zanimljivo je da se smatra začetnikom stonih ratnih društvenih igara. Ženio se dva puta, prvi put sa sestričnom Izabel Meri Vels, 1891. godine, a drugi put sa Ejmi Ketrin Robins, 1895. godine, sa kojom je imao dva sina. Poznate su njegove brojne vanbračne avanture kao i vanbračna deca. Njegov savremenik je bio Žil Vern. U Velsovim delima poenta je bila na posledici upotrebe pronalazaka, i to najčešće mračnim. Njegov roman prvenac bio je Vremeplov koji se bavi potpuno novom idejom putovanja kroz vreme i negativnom utopijom daleke budućnosti.[15] Nepotpun spisak dela[uredi | uredi izvor] Vremeplov (The Time Machine) (1896) Ostrvo doktora Moroa (The Island of Dr. Moreau) (1896) Nevidljivi čovek (The Invisible Man) (1897) Rat svetova (The War of The Worlds) (1898) Ljudi poput bogova (Men Like Gods) (1923) Obrisi budućnosti (The Shape of Things to Come) (1933)

Autor - osoba Strugackij, Arkadij Natanovič, 1925-1991 = Strugackiй, Arkadiй Natanovič, 1925-1991 Strugackij, Boris Natanovič, 1933-2012 = Strugackiй, Boris Natanovič, 1933-2012 Naslov Golać na urvini / A. i B. Strugacki ; preveo Milan Čolić Jedinstveni naslov Ulitka na sklone. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija, 1979 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 126 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Čolić, Milan, 1934-2016 = Čolić, Milan, 1934-2016 Zbirka Kentaur : Naučna fantastika (Broš.) Napomene Prevod dela: Ulitka na sklone Tiraž 8.000. Braća A. i B. Strugacki predstavljaju danas klasike savremene sovjetske naučne fantastike. Već dobro poznati jugoslovenskoj čitalačkoj publici, oni su nizom svojih dela probili mnoge jezičke barijere širom sveta. Golać na urvini jedno je od takvih dela – roman u svakom pogledu reprezentativan za svoje autore. U njemu kao da je zgusnuta srž tema i dilema, karakterističnih za prozu braće Strugacki. To su, sažeto rečeno, problemi čoveka budućnosti, koji nosi svoje neminovno nasleđe... „Golać na urvini“ je naučno fantastični roman u istoj meri koliko je i gorko humorna alegorija, što se postepeno uobličava u društvenu kritiku, u satiru ostvarenu sredstvima jedne čudne mešavine snovitog i realnog u istom – u osnovi košmarnom kontekstu. Roman je oštro usmeren protiv opasnosti savremene tehnološke mašine, koja preti da ugrozi svaki smisao ljudskog postojanja. Vrhunac stvaralačkog genija Arkadija i Borisa Strugackog. Puž na padini dešava se u dva naporedna sveta. Jedan svet je Uprava, institucija koju vodi nadrealna, kafkijanska birokratija čiji je cilj da upravlja šumom nad kojom je sagrađena. Drugi je šuma, mesto puno straha, čudnih bića, primitivnih ljudi i nasilja. Perec radi u Upravi i žarko želi da poseti šumu. Kandid se srušio u šumi i pokušava da se vrati u Upravu. Njihova putovanja su neobična i prepuna iznenađenja, i ostavljaju čitaoce ispunjene čuđenjem pred tajnama ovog stranog sveta. Roman, isprva napisan daleke 1965. godine i odmah potom značajno prerađen, objavljen je u celosti tek 1972. Braća Strugacki su „Puža na padini” smatrali svojim „najsavršenijim i najznačajnijim delom”. Arkadij i Boris Strugacki nesumnjivo su najslavniji autori ruske naučne fantastike na svetu. Tokom decenija, i mnoštvom dela koja su napisali zajedno, razvili su autentičan glas koji ostaje jedinstven kako u ruskim, tako i u svetskim okvirima. Romani su im prevođeni na engleski, nemački, francuski, italijanski i druge jezike, a braća Strugacki su bila i ostala veoma popularna u mnogim zemljama, među kojima su i zemlje bivše Jugoslavije. Arkadij (1925–1991) je završio Vojni institut za strane jezike u Moskvi i postao prevodilac sa engleskog i japanskog. Sredinom pedesetih započinje karijeru urednika i pisca. Godine 1958. počeo je da piše s bratom Borisom i ta saradnja je potrajala do njegove smrti. Boris (1933–2012) je završio astronomiju i neko vreme je radio kao astronom i kompjuterski inženjer u opservatoriji, a od 1966. prelazi u profesionalne pisce. Posle bratovljeve smrti, objavio je dva romana pod pseudonimom. Tajne zla u ljudima i svemiru Braća Strugacki Priča kaže da su braća Arkadij (1925–1991) i Boris (1933) Natanovič Strugacki počeli da pišu naučnu fantastiku zbog opklade u flašu pića. Kako god bilo, njen rezultat ostavio je dubok trag u svetskoj naučnoj fantastici. Nekoliko prvih knjiga (romani „Zemlja purpurnih oblaka” iz 1958, „Put u Amalteju” iz 1960, „Stažeri” iz 1962. i zbirka „Šest šibica” iz 1960) slede obrazac Jefremovskog optimističkog puta ljudi u svemir i borbe sa nepovoljnim uslovima na novim planetama. Zbirka priča „Povratak” (u drugom izdanju njen naslov će biti „Podne: dvadeset drugo stoleće”) iz 1962, najavljuje teme kojima će se autori nadalje baviti, kao i osnovni ton pripovedanja, a ovaj je poprilično mračan. Na jednoj strani nalaze se dela u kojima se razmatra motiv prvog kontakta, započet pričom „Lutalice i putnici” i nastavljen romanima (pripovestima, kako ih braća nazivaju) „Druga invazija Marsovaca” iz 1968, „Hotel „Kod izgubljenog alpiniste“” iz 1974. i „Piknik kraj puta” iz 1974. (po kojem je Tarkovski iz 1979. snimio remek-delo „Stalker”), te „Talasi smiruju vetar” iz 1985. godine. Vanzemaljci u ovim knjigama nipošto nisu standardno zli i agresivni, niti je ljudska civilizacija tako uspešna da se mora lomiti grubom silom: pre se može govoriti o nezainteresovanosti za ljude (kao u „Pikniku...” i „Vetru...” gde ljudi nalaze samo njihove tragove) ili, u boljoj varijanti, poigravanju sa njima (u „Drugoj invaziji...” i „Hotelu...”). Prvi korak ali na drugim planetama obrađuje nekoliko romana („Teško je biti bog” iz 1965, zatim „Nastanjeno ostrvo” iz 1971, u kome se pojavljuje i rasa Lutalica, vanzemaljaca čije artefakte astronauti nalaze na raznim planetama i u nekoliko knjiga, te „Mališan” iz 1973). U tim romanima izaslanici ljudi ne uspevaju da shvate ustrojstva civilizacija drugih bića. Konačno, braća Strugacki se u knjigama „Golać na urvini” iz 1968, „Ružni labudovi” iz 1968, „Momak iz pakla” iz 1975. i „Buba u mravinjaku” iz 1980, bave problemima totalitarnih društava i birokratije koji, u ime velikih težnji za opstankom države, uništavaju pojedinca. Strugacki nisu kritičari socijalizma-staljinizma „na prvu loptu“ i nisu podlegali dnevno političkom imperativu (iako je državna kritika, po zadatku, u njihovim knjigama nalazila elemente osude kapitalističkog uređenja). Njihova vivisekcija lavirinta vlasti, uticaja i mizernog činovničkog mentaliteta, puno duguje iskustvu velikana ruske literature, poput Gogolja, baš kao i Kafki ili Haksliju. Strugacki su u svoja dela, posebno romane „Ponedeljak počinje u subotu” iz 1965, „Bajka o trojki” iz 1968. i „Milijardu godina do kraja sveta” iz 1976, upleli i tradiciju ruskih bajki, basni, folklornih mitova, gradeći fantazmagorijske parabole. Delo braće Strugacki uspešno izbegava žanrovske obrasce i, zahvaljujući talentu i nadahnuću, priključuje naučnu fantastiku svekolikoj literarnoj tematici.` (Ilija Bakić) MG117 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert Escarpit, rođen 24. travnja 1918. u Saint-Macaireu (Gironde, Francuska) - 19. studenog 2000. u Langonu (Gironde), bio je francuski akademik, pisac i novinar. Javnosti je najpoznatiji po svojim satiričnim člancima u novinama poput Le Mondea u kojima je od 1949. do 1979. pisao dvadesetak kolumni mjesečno.[1] Život Mladost Escarpit je djetinjstvo i mladost proveo u Girondeu. U dobi od osamnaest godina (1936.) odabrao je studij engleskog jezika, više iz potrebe i interesa jer je želio nastaviti studij. Završio je suradnički, diplomski i poslijediplomski studij te stekao titulu doktora književnosti. Radio je kao srednjoškolski profesor u Arcachonu (Gironde) od 1943. do 1945. Kao stručnjak za englesku književnost, autor je pedesetak knjiga između fikcije i socioloških eseja i romana. Novinar Escarpit je postao poznat po svojim satiričnim kratkim pričama u Le Mondeu i kao književni kritičar mnogih časopisa, kolumnist Le Matina 1983., zatim Sud-Ouesta. Profesor i sociolog Nakon Drugog svjetskog rata bio je glavni tajnik i direktor Francuskog instituta za Latinsku Ameriku u Meksiku. Kasnije je bio docent engleskog jezika i profesor komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Bordeauxu (1951.-1970.), te osnivač Sociološkog centra književnosti koji je otvoren 1960. (kasnije Institut za književnost i umjetnost masovnih tehnika). Escarpit je služio kao znanstveni direktor projekta `Međunarodni rječnik književnih pojmova` (DITL V.2), tekućeg projekta koji je financirala Međunarodna udruga za komparativnu književnost koju je od 1988. nastavio Jean-Marie Grassin.[2] Komunikologija Njegovim vlastitim riječima: `Da bismo izmjerili uloge u pisanju, moramo razumjeti što je čitanje, kako primiti tekstualnu poruku. Ovo je strogo znanstveni pristup.` Objavljivao je članke u časopisu Sveučilišta u Beogradu, Filološki pregled, 1963. Njegova knjiga Sociologija književnosti (franc. La sociologie de la littérature), objavljena na francuskom 1958., prevedena je na 23 jezika. Godine 1965. napisao je, na zahtjev UNESCO-a, Revoluciju knjige (franc. La révolution du livre). Knjiga, prevedena na 20 jezika, analizira fenomen masovne knjige mekog uveza i posljedice dolaska u svijet jeftinih knjiga. Otkrio je da se problem knjige mora proučavati kao problem komunikacije kroz pisanje. Tako je, uronjen u literaturu `komunikologije`, postao jedan od prvih znanstvenika koji je u Francuskoj uveo i promovirao znanost o komunikaciji. Karijera i priznanje CIS-a Godine 1960. utemeljio je `Centar za sociologiju književnih činjenica` koji je 1965. postao `Institut za književnost i umjetničke masovne tehnike`, a 1978. `Znanstveni laboratorij za informacije i komunikacije` (francuski: Laboratoire des Sciences de L`information et de la Communication). Ovaj bi centar bio prepoznat kao motor `Škole Bordeauxa`, vodeće u ovoj disciplini. Godine 1967. dobio je zadatak da osnuje `Školu u Bordeauxu`, koja se usredotočila na društvenu i socio-kulturnu zabavu, te je bio njen direktor od 1970. do 1975. godine. Godine 1972., u suradnji s drugim piscima, istraživačima i akademicima, uključujući Jeana Meyriata i Rolanda Barthesa, stvorio je grupu za pritisak čiji je cilj dobiti akademsko priznanje za informacijske i komunikacijske znanosti. To je dovelo do stvaranja Odbora za informacijsku znanost i komunikaciju, koji je postao Francusko društvo informacijske znanosti i komunikacije (SFSIC). Escarpit je postao predsjednik Sveučilišta u Bordeauu i profesor informacijskih znanosti i komunikacija između 1975. i 1978. godine. Njegovo istraživanje i njegova teorija informacijske znanosti i komunikacije Godine 1976. bio je pionir, barem u Francuskoj, izašavši s `Općom teorijom informacijskih znanosti i komunikacija`. Ova studija, koja predstavlja pregled današnje informacijske znanosti i komunikacija, ostaje nezaobilazna knjiga za svakoga tko se zanima za ovo područje znanosti. Potvrđuje potrebu uzimanja u obzir oba fenomena informacija, kako dokumentacije općenito tako i one koja se odnosi na komunikaciju. Kako sam kaže: „Za mene je informacija sadržaj komunikacije, a komunikacija prijenosnik informacije“.[3] Političko opredjeljenje Robert Escarpit bio je aktivist u SFIO (Section française de l`Internationale ouvrière) u vrijeme Narodne fronte. Angažiran u francuskom Pokretu otpora, sudjelovao je 1945. u borbama Médoca s Carnot Brigradeom. Bio je urednik Le Canard enchaîné tijekom alžirskog rata za neovisnost. Sljedbenik Francuske komunističke partije (PCF), Robert Escarpit s vremenom je postao član Regionalnog vijeća Akvitanije (1986.-1992.) i vijećnik na listama PCF-a. Escarpit je bio suosnivač `Društva francusko-albanskog prijateljstva`, direktor novina Albanie (Albanija) i podržavao je komunizam u Albaniji. U ožujku 1990. objavio je u dnevniku Le Monde svoju viziju budućnosti tadašnjih komunističkih zemalja u odnosu na Perestrojku. Uspoređujući komunističke partije s korisnim crkvama koje žele čuti drugačiji glas, ali žrtvama njihovog birokratskog funkcioniranja i strategija očuvanja uređaja, citirao je Ramiza Aliju, nasljednika Envera Hoxhe na čelu Albanske laburističke stranke u rujnu 1989., koji je ponovno potvrdio da `.. .Rasprava i sučeljavanje ideja, rješenja, alternativa, praksi sasvim su normalni”.[4] Pisac Escarpit je 1960. dobio nagradu `Peinture fraîche`. Objavio je nekoliko romana, uključujući Mladić i noć (Jeune Homme et la nuit) (1980.) i Lijep dan za umrijeti (Un si beau jour pour mourir) (1992.). Godine 1964. objavio je jedan od svojih najpoznatijih romana, Littératron. Ministricule je uslijedio nakon promjena vlasti 1968., a ismijava političare i gospodarstvenike. Osamdesetih godina prošlog stoljeća pisao je knjige za djecu koje je sam ilustrirao, uvrštene u seriju Rouletabosse. Zatim je napisao trilogiju Putovanja Azembata, biskajskog pomorca (francuski: Voyages d`Azembat, marin de Gascogne). Godine 1953., uz suglasnost Jeana Bruela, direktora osnivača pariškog Bateau Mouchea, Robert Escarpit napisao je biografiju fiktivnog Jean-Sébastiena Mouchea, u kojoj je suradnik Georgesa-Eugènea Haussmanna, izumitelja riječnih brodova, i tvorac policijskog inspektorata specijaliziranog za obavještajne poslove, `kolačiće`. Prijemu u čast stote obljetnice Jean-Sébastiena Mouchea prisustvovao je čak i ministar.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SADRŽAJ: HIMBA JE U SRCIMA ONIH KOJI MISLE ZLO Umjesto predgovora Put u neizvjesnost Rat i mir – Šalom” »Izrael ima atomsku bombu Jedna nova »rasa« Umjesto Britanije - Sjedinjene Američke Države! Onaj tko putuje ptica je Baronova smrt U ime Tareka, ne ratujte, ljudi! ONI KOJI TVRDE KAKO JE NEPRAVDA NEIZBJEŽNA, ZABORAVLJAJU Dugi razgovori s Arafatom Iz razgovora Dare Janeković s predsjednikom Josipom Brozom Titom o situaciji na Srednjem istoku Sutra ću vidjeti kako se Orijent grli Govoreći otvoreno sa Hasaneinom Hejkalom Rizik Anuara el Sadata Razgovor sa Sadatom u Gizi Hafez el Asad: »Mi nismo ekstremisti« JEDAN ČOVJEK MOŽE VRIJEDITI KOLIKO STOTINU LJUDI U iračkom Kurdistanu Mala utvrda Sinovi pustinje Razgovor s Gadafijem Susret u Kartagi Živjeti zajedno! Sadatov kobni izazov PRILOZI Rezolucija UN o podjeli Palestine (29 novembra 1947) Rezolucija br 242 Vijeća sigurnosti UN od 22 novembra 1967 Rezolucija br 338 Vijeća sigurnosti UN od 22 oktobra 1973 Pismo Anuara el Sadata Leonidu Brežnjevu Kronologija (od 18 stoljeća prije nove ere do 6 juna 1982 godine) Palestinaca je 4,5 milijuna Pismo iz Izraela Teritoriji koje je Izrael držao pod okupacijom u septembru 1982 nakon invazije na Libanon Kazalo Bibliografija Bilješka o autorici `Knjiga Dare Janeković » Josuini nasljednici« izvanredno je žurnalističko djelo o dramatičnim događajima što se čitava desetljeća smjenjuju na uzavrelom području Srednjeg istoka. To je potresno svjedočanstvo sukoba što suprotstavlja Izrael i arapski svijet, održava ratno stanje i produžava patnje prognanoga i obespravljenoga palestinskog naroda koji se bori za pravo na život i svoju domovinu. Autorica ove knjige, istaknuta jugoslavenska novinarka Dara Janeković, bila je i sama svjedokom ratnih zbivanja u prvim linijama arapsko-izraelske fronte. Kao vrstan pisac i iskusan foto-reporter riječju je i slikom majstorski prikazala i sa svih strana osvijetlila teške i kompleksne probleme Srednjeg istoka - područja izvanredno bogatog naftom koja čini krvotok industrijske civilizacije U podrobnom prikazu historijskih prilika još od legendarnih vremena Jošue, nasljednika Mojsijevog, sve do današnjih dana, autorica je vještom analizom i zapažanjima ukazala na začetak i uzroke mržnje Židova i Arapa, mržnje koja već četiri tisuće godina potresa »Obećanu zemlju« i izaziva odjeke u cijelom svijetu.` Asad Hafez Baas Barzani Musatafa Bejrut Burgiba Habib Cisjordan Dajan Moše Egipat Fatah Muamar Gaza Golan Hejkal Mohamed Nasanein Irak Iran Jerusalim Kurdi Kuvajt Libija Meir Golda Mejerson Nafta Naser Gamal Abdel Pahlavi Reza Palestinci Palestina Sadat Anuar Sinaj Sirija Tripoli Darinka Dara Janeković (Stepanovićevo, Novi Sad 1. prosinca 1924. – 30. srpnja 2021.[1]) bila je hrvatska novinarka i publicistkinja. Sudionik antifašističke i oslobodilačke borbe 1941-1945. Tada počinje raditi u partizanskim novinama. Na kraju rata ima čin kapetan I. klase. Nakon rata posvetila se novinarstvu i publicistici. Dovršava gimnaziju, studira pravo, uči jezike, stenografiju, daktilografiju… Dvadeset pet godina radila kao inozemni dopisnik za kuću Vjesnik, ponajviše kao specijalni izvjestitelj s raznih međunarodnih događaja, s krznih područja i iz zemalja na svim kontintentima. 1950-ih i 1960-ih dva puta stalna izvjestiteljica iz Pariza. Prati konferencije o razoružanju u Ženevi, rat u Vijetnamu i Alžiru. Zbog kritičkog pisanja o zločinima francuske vojske te podržavanja alžirske oslobodilačke borbe, ekstremistička organizacija OAS osudila je 1961. na smrt. U kući u kojoj je stanovala eksplodirala je podmetnuta bomba. Od 1962. dopisnica za zemlje sjeverne Afrike sa sjedištem u Alžiru. Odatle putuje u mnoge tek oslobođene zemlje Afrike: Egipat, Sudan, Ugandu, Mali, Keniju, Tanzaniju, Zambiju itd, te piše serije reportaža, feljtona, eseja i fotoreportaža. Izvještavala je i iz Španjolske, Poljske, Kine, Rumunjske, Grčke, SSSR-a, Velike Britanije itd. Izvještavala je sa svjetskih konferencija o razoružanju u Ženevi, konferencija nesvrstanih itd. Za vrijeme izraelsko-arapskog rata 1967. izvještava iz Tel Aviva, a zatim više puta iz Sirije, Jordana, Iraka, Libanona, Egipta, Libije i Kuvajtu. Bila je u iračkom Kurdistanu, s kurdskim borcima za slobodu (1970.) i tada, u šumama blizu iranske granice, razgovarala s njihovim vođom Mustafom el Barzanijem. Više puta obišla je sva ratišta Srednjeg i Bliskog istoka i sve zemlje toga područja. Neko vrijeme provela je s palestinskim borcima. Imala je tri razgovra s vođom PLO-a Jaserom Arafatom. Boravila je i u Panami, Meksiku, Venezueli, više puta u Kini i Južnoj Koreji. Njen razgovor s kineskim premijerom Zhou Enlaiem (1971.) prenijeli su mnogi svjetski listovi i velike agencije: New York Times, Epoca, Europeo, japanski i drugi listovi. Druge njene reportaže, intervjui i feljtoni bili su također prenošeni u raznim zemljama, a također su objavljivani i tekstovi o njoj. Vrlo su zapažena bila njena tri razgovora s Josipom Brozom Titom o zabrinjavajućem stanju u zemlji 1972., 1973. i 1976. Te razgovore zabilježili su i prenijeli mnogi svjetski listovi i agencije. U drugom i trećem razgovoru bila su njena pitanja vrlo oštro intonirana, govoreći o rastućoj krizi u zemlji, i Titovi su odgovori bili podjednako oštri, pa su ih razni birokrati oko Tita ublažavali i cenzurirali. Nastupila je kao gošća u ime Jugoslavije na tribini OUN o temi Informiranje i razvoj (24. listopada 1974.). Kao članica jugoslavenske delegacije nastupala je i sudjelovala na Prvoj konferenciji Mediteranskih zemalja u Alžiru 1964., Svjetskom kongresu žena u Berlinu 1975., Dvanaestoj generalnoj skupštini Svjetske federacije rathin veterana antifašista u Haagu 1967. itd. Uspjela je da se HND-u vrati Novinarski dom. Bila je predsjednica Društva novinara Hrvatske i potpredsjednica Saveza novinara Jugoslavije 1972. – 1978. U tom razdoblju uspjela je da se Društvu vrati Novinarski dom u Zagrebu, nakon što je to spomenula u razgovoru s Josipom Brozom Titom i on dao podršku. Borila se za bolji status novinara i više slobode. Tada je bila pokrenuta inicijativa da se novinarima prizna beneficirani radni staž, na osnovu istraživanja koja su pokazala da je život novinara, nakon rudara, najkraći; to nije bilo odobreno. Za reportažu o podjeljenoj Koreji Zaboravljena trideset i osma paralela dobila je u Pragu Međunarodnu nagradu za reportažu. Dobila je nagradu Zlatno pero 1972., nagradu `Otokar Keršovani` Društva novinara Hrvatske za životno djelo, te nagradu `Moša Pijade` Saveza novinara Jugoslavije, također za životno djelo. Dobitnica niza ordena u doba SFRJ za sudjelovanje u antifašističkoj borbi, za novinarski rad i za širenje prijateljstva i razumijevanja među narodima.

Firentinski dublet 1 i 2 Izdavač: Laguna, Beograd Format: 20 X 13 cm Povez: Meki Pismo: Latinica Kategorije: Domaci autori / Fantastika Firentinski dublet – Sfumato Goran Skrobonja, Ivan Nešić Godina izdanja: 2020 Broj strana: 272 „Knjiga koja se ne ispušta iz ruku. Istorija se vratila da ostane s nama.“ Vasa Pavkovic Godina 1889. Posle nekoliko mirnih meseci London ponovo drhti od straha: Trbosekova ubistva su se nastavila, a Skotland jard ne uspeva da pronade krvolocnog pocinioca. Pomoc može da ponudi samo jedan covek – isti onaj koji je, deset godina ranije, srpskoj policiji pomogao da pronade i uhvati serijskog ubicu Savu Savanovica. Covek po imenu Milovan Glišic. Ali kralj Milan I Obrenovic ima za Glišica još jedan zadatak. U Londonu slavnog pisca ceka misija od cijeg ishoda ne zavisi samo sudbina srpske i britanske krune vec sudbina citavog sveta, misija u kojoj kljucno mesto zauzimaju beležnice dvojice najvecih umetnika renesanse, Leonarda i Mikelandela, iz vremena kada su nakratko radili zajedno u Firenci, poznatije pod nazivom Firentisnki dublet. „Skrobonja i Nešic majstorski povezuju tajnu istoriju, stimpank i horor u zavodljivu književnu majstoriju u kojoj ce uživati svaki ljubitelj fantastike. Sugestivna naracija zasnovana na poznavanju perioda o kome se piše, intrigantan zaplet i privlacni likovi grade duhovito i zabavno štivo za istinsko citalacko uživanje.“ Dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanovic „Pred kraj XIX veka kakav (ne) poznajemo, markantni srpski pisac Milovan Glišic, zahvaljujuci dosetljivosti i spretnosti, rešava misteriozna serijska ubistva u okolini Valjeva i usred Londona. Uzbudljivo štivo rafiniranog stila iz pera domacih majstora istorijskog trilera.“ Ilija Bakic Firentinski dublet 2 – Kjaroskuro Goran Skrobonja, Ivan Nešić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 432 „Knjiga koja vraća radost čitanja!“ – dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović Zagonetni napadac na Milovana Glišica iz Beograda i iz Orijent ekspresa stradao je u obracunu sa piscem i detektivima Skotland jarda u pušionici opijuma, ali to lovcima na Trboseka nije od velike pomoci. Po nalogu kraljice Viktorije, grupi se pridružuju operativci iz novoosnovane britanske tajne službe, kao i japanski emisar koji zna kako izgleda stranica sa simbolima iz nestale Mikelandelove polovine Firentinskog dubleta. Za dešifrovanje piktograma, grupa angažuje slavnu arheološkinju madam Djelafoa da bi potom, u trenutku nesmotrenosti, Glišic dospeo u šake otmicara kcerke kralja Milana. U pripovesti koja se proteže kroz cetiri milenijuma, on konacno saznaje šta je svrha Dubleta i kolika se opasnost nadvila nad citavim svetom. „Uzbudljivi, vratolomni slalom kroz paralelne stvarnosti širom zemaljskog šara do viktorijanskog Londona, od fantastike do živopisnih fakata, od kraljevskih audijencija do prebiranja po mulju, preko intriga i zavera do konacnog obracuna...“ – Ilija Bakic „Skrobonja i Nešic dižu zavesu – sve je spremno za veliku završnicu njihove uzbudljive postmoderne sage. Igraci su postavljeni poput šahovskih figura i potezi se redaju sve brže i brže – do krešenda u kome ce se zatresti temelji pozorišta koje su pisci u cetiri ruke zajedno izgradili i u kome se tako nadahnuto preplicu realno i fiktivno, istorijske cinjenice i bogato popkulturno naslede žanra.“ – Ðorde Bajic ***Nekorišćeno***

MATICA ZEMLJA - Artur Klark Naslov originala: IMPERIAL EARTH - Arthur C. Clarke Izdavač: Jugoslavija Beograd Biblioteka KENTAUR Serija izbori iz opusa velikih majstora žanra Odabrana dela Artura Klarka, knjiga 6 Godina izdanja: 1978 Format: 21 11,5 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 228 Slika na koricama: Vladimir Pajević Kolonisti iz celog Suncevog sistema okupljaju se na maticnoj planeti da bi proslavili 2276. godinu. Dankanu Mekenziju, naucniku-vodi iz podzemne kolonije Titan, jednog od najudaljenijih Saturnovih meseca, poveren je osetljiv zadatak presudan za njegov mesec, njegovu porodicu i njega samog... „Prepuno ocaravajucih trikova: poliominoja, asimptotickih drajvova, džoj-mašina, zlatnih sprudova, vrlo dugih radio-talasa, seksa u slobodnom padu. Svaki izum krajnje je uverljiv i kao da nam se uvlaci u život dok jednom ne postane njegov neizbežan deo. Niko ne ume bolje od Klarka da upravlja tim pažljivo sklopljenim izumima koji su pravi kulturološki šok ali i osnovni sastojak naucne fantastike.“ Tajms Literari Saplement „Savršeno izbrušen dragulj... pobednik.“ Dejli miror „Vrhunac Klarkovog stvaralaštva“ Njujork Tajms Ser Artur Carls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; 16. decembar 1917, Majnhed, Somerset, Engleska — 19. mart 2008, Kolombo, Šri Lanka) je britanski pisac i pronalazac. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naucne fantastike ali za razliku od njega Klark se cvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i prica su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto coveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Roden je u Majnhedu u Somersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i ucestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navodenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naucno-fantasticna knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se amerikankom Merilin Mejfild (Marilyn Mayfield) u junu 1953. ali su se vec u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio kljucni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki covek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveci doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu cast, Medunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951. napisao je kratku pricu Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmicenje. Prica je odbijena na tom takmicenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Medutim, 1964. ce ta prica postati glavna inspiracija za njegovo verovatno najpoznatije delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je cesto govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik` a na filmu `Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark`. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008. Bibliografija: Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noci (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost Zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad meseceve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naucno-fantastica knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Suncani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treca odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentri Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentri Lijem Beyond the Fall of Night (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka The Ghost from the Grand Banks (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Rama Revealed (1993), sa Džentri Lijem Božji cekic (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom MekKvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konacna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidac (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom Oluja sa sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom Prvorodeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom ***Očuvano***

Laguna, 2004. Posveta na predlistu, sve ostalo odlično. Kuda korača tajanstvena prilika zaogrnuta mantijom kroz pustošni predeo nekog neznanog svemirskog ostrva, kojim se, iako bezvazdušno, ipak razleže muzika? Šta povezuje Srinivasu, kompjuterskog čarobnjaka koji se povukao iz sveta u osamu budističkog hrama u džungli, i ubogog pomoćnika srednjovekovnog živopisca utamničenog u manastirskom podrumu? Kakva je spona između zagonetne misije džinovskog radio-teleskopa, čiji su neimari netragom iščezli u maglama vremena, i plemena loptastih bića koja idilično obitavaju na svetu optočenom nezemaljskim mirisima i travama? Šta spaja Pauka, što je spleo svoju mrežu od kosmičkog praha po perimetru crne rupe, i čopor krznatih šestonogih stvorova što pevaju zvezdanu pesmu? Šta okuplja u istoj nemogućoj tački vremena i prostora četiri gorostasa nauke – Arhimeda, Ludolfa van Cojlena, Nikolu Teslu i Stivena Hokinga – da se u zanosu posvete pronicanju u tajnu ruleta? Kakve sve to veze ima s Ramom, kompjuterskim programom osetljive ženske duše i komične zbunjenosti, koja ostaje u drugom stanju pošto je, nimalo slučajno, napastvuje jedan nadasve neobičan majmun? Zašto epilog dolazi znatno pre kraja romana i šta nalaže da na njegovom vrhuncu jedan pometeni starac izgovori starozavetne reči kojima se sazdavaju vaseljene? I konačno, zbog čega je neophodno da se doktor Votson sretne sa svojim tvorcem, Arturom Konanom Dojlom, a da dvojica arhineprijatelja, Šerlok Holms i profesor Džejms Morijarti, udruže snage kako bi Četvrti Krug konačno mogao da se zatvori? Zoran Živković (Beograd, 5. oktobar 1948) srpski je pisac, književni teoretičar, prevodilac i univerzitetski predavač. Jedan je od najprevođenijih srpskih književnika. Prozne knjige su mu višestruko nagrađivane u zemlji i svetu, adaptirane u dramske oblike i dobile su značajnu međunarodnu kritičku recepciju. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine.[1] Redovni je profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Biografija Diplomirao je 1973. na grupi za Opštu književnost s teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1979. i doktorirao 1982. godine. U razdoblju 1973-1993. stvorio je značajno delo u nauci o književnosti, uređivanju, izdavaštvu i prevodilaštvu, uključujući i kapitalne projekte poput almanaha Andromeda, biblioteka „Kentaur“ i „Polaris“, autorskih naučnih monografija i Enciklopedije naučne fantastike.[2] Književno delo Zoran Živković u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković 27. februara 2019. Kao prozaista debitovao je 1993. godine romanom Četvrti krug za koji je dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Sabrana prozna dela u po dva toma na srpskom i engleskom (Romani i Nemoguće priče) objavljena su mu 2009-2010. u izdanju Zavoda za udžbenike. Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Do 2013. godine objavljeno je 70 izdanja njegovih dela na stranim jezicima.[3] Knjige su mu izišle u SAD (Vremenski darovi, dva izdanja, Knjiga/Pisac, Četvrti krug, Skrivena kamera, Sedam dodira muzike, Koraci kroz maglu, Nemogući susreti), Engleskoj (Nemoguće priče, Dvanaest zbirki i čajdžinica, Poslednja knjiga, Most, Pisac/Knjiga/Čitateljka, Nemoguće priče 2, Esherove petlje, Pisac u najam), Italiji (Poslednja knjiga, Biblioteka, Sedam dodira muzike, Pisac u najam, Nađi me), Portugaliji (Biblioteka, dva izdanja, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Sedam dodira muzike), Nemačkoj (Skrivena kamera, Poslednja knjiga, Nemogući roman), Španiji (Nemoguće priče, Knjiga/Pisac, Skrivena kamera), Francuskoj (Pisac u najam), Danskoj (Biblioteka), Grčkoj (Knjiga), Švajcarskoj (Čitateljka), Holandiji (Poslednja knjiga), Japanu (na japanskom – Čajdžinica; na engleskom – Biblioteka, Vagon, Četiri priče do kraja, Čitateljka i Amarkord), Južnoj Koreji (Knjiga, Poslednja knjiga, Biblioteka), Brazilu (Poslednja knjiga), Turskoj (Vremenski darovi, Biblioteka, Nemogući susreti), Rusiji (Četvrti krug), Češkoj (Vremenski darovi), Poljskoj (Biblioteka, Amarkord), Bugarskoj (Sedam dodira muzike, Četvrti krug), Ukrajini (Dvanaest zbirki i čajdžinica), Sloveniji (Četvrti krug, Most, Biblioteka, Čitateljka, Amarkord, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Koraci kroz maglu, Dvanaest zbirki i čajdžinica) i Hrvatskoj (Vremenski darovi, Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Biblioteka, Poslednja knjiga). Živkovićev roman Pet dunavskih čuda izvorno je izišao kao petotomno izdanje na pet jezika: srpskom, engleskom, nemačkom, slovačkom i mađarskom. Priče su mu objavljene u antologijama i časopisima u SAD, Engleskoj, Japanu, Poljskoj, Finskoj, Danskoj, Francuskoj i Mađarskoj. Dramatizacije Prema Živkovićevim pričama `Voz` (Nemogući susreti) i `Hotelska soba` (Četiri priče do kraja) reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film Dva koji je imao premijeru na Festu 2007. godine. Isti reditelj ekranizovao je i Živkovićevu priču `Ispovedaonica` (Nemogući susreti) koja je prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova (2007). Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BiBiSi: `Voz` (2005) i `Budilnik na stočiću` (2007). Televizija Studio B emitovala je TV seriju `Sakupljač` snimljenu prema Živkovićevom ciklusu `Dvanaest zbirki` (Dvanaest zbirki i čajdžinica). Televizijska emisija RTB iz 1984. `Zvezdani ekran` nastala je po njegovoj istoimenoj monografiji. Kritički prijem Živkovićevo delo je visoko vrednovano i višestruko nagrađivano u međunarodnim okvirima. Ugledni američki književni časopis Svetska književnost danas /World literature today/ objavio je 2011. temat o Živkovićevoj prozi.[4] Njegova dela izučavaju se i na severnoameričkim univerzitetima. Profesor Ralf Bogert, s Univerzitetu u Torontu (Kanada), uključio je Četvrti krug u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu (SAD), tumači Sedam dodira muzike u okviru seminara `Muzičke teme u kratkoj prozi`. Nagrade i priznanja Živkovićeva knjiga Biblioteka je 2003. godine dobila Svetsku nagradu za fantastiku /World Fantasy Award/ u kategoriji novela. Dobitnik je i nagrade `Miloš Crnjanski` za Četvrti krug (1994), nagrade `Isidora Sekulić` za Most (2007), koji je takođe uvršćen u uži izbor za Ninovu nagradu kritike za roman godine 2006 (prethodno je, 1997, u užem izboru bio i roman mozaik Vremenski darovi), kao i nagrade `Stefan Mitrov Ljubiša` (2007) za ukupno prozno stvaralaštvo. Romani Knjiga (2004), Biblioteka (2005), Skrivena kamera (2007), Esherove petlje (2010) i Pet dunavskih čuda (2011) nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – `Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK`. Roman mozaik Dvanaest zbirki nominovan je za nagradu `Širli Džekson` (2008) i za nagradu `Britanskog društva za fantastiku` (2008). Bibliografija Proza Četvrti krug (1993) Vremenski darovi (1997) Pisac (1998) Knjiga (1999) Nemogući susreti (2000) Sedam dodira muzike (2001) Biblioteka (2002) Koraci kroz maglu (2003) Skrivena kamera (2003) Vagon (2004) Četiri priče do kraja (2004) Dvanaest zbirki i čajdžinica (2005) Most (2006) Čitateljka (2006) Amarkord (2007) Poslednja knjiga (2007) Esherove petlje (2008) Pisac u najam (2009) Pet dunavskih čuda (2011) Nađi me (2012) Eror na Filološkom fakultetu, priređivač (2012)[5] Zbornik mrtvih (2015) Tumač fotografija (2016) Bela Soba (2021) Monografije Savremenici budućnosti (1983) Zvezdani ekran (1984) Prvi kontakt (1985) Enciklopedija naučne fantastike I-II (1990) Ogledi o naučnoj fantastici (1995) O žanru i pisanju (2010) Pisac od gline (2013) Challenges of Fantastika (2013)[6]

Praške godine : zapisi 1996-1999 / Danka Nikolić ; Beograd : S. Mašić, 2000 , tvrdi povez, Fizički opis 268 str. : ilustr. ; 18 cm Zbirka Nova ; 158 Tiraž 1.000. Праг -- Културни живот -- 1996-1999 Nikolić, Danka, 1931-2020 = Očuvanost 4. Feliks Pašić : Dok ispisuje hroniku praških kulturnih događaja, radoznala pogleda i otvorenih čula, Danka Nikolić neprestano pokušava da dokuči `duh naroda koji umesto oružja koristi ključeve` (zveckajući njima u slavu `plišane revolucije`). Otkriva ga katkada u nekom naoko uzgrednom detalju, a u svakom slučaju, u onome što je duh češke umetnosti. Da bi razumela Čehe, među koje ju je pre pet godina doveo splet nepredvidivih životnih okolnosti, nekadašnja novinarka Televizije Beograd, specijalizovana za film, ne bira zaobilazne staze: dušu Praga i njegovih ljudi pronalazi u izrazima njihove posebnosti, u `tipično češkom`, bilo da se ovo manifestuje u literaturi, u muzici, na filmu, u pozorištu, u slikarstvu ili u arhitekturi, bilo da se prepoznaje u oblicima ponašanja, u mentalitetu, u odnosu prema istoriji. Kao tipično češka može se, recimo, uzeti afera oko smene glavnog dirigenta Češke filharmonije, koja toliko uzburka javnost da se u slučaj moraju uplesti predsednik vlade i šef države. Ili priča o mladom reditelju koji mišljenje o svom scenariju traži od predsednika Republike da bi, uz njegovu preporuku, snimio film koji se Česima neće dopasti, ali hoće predsedniku. S druge strane, ta ista priča dotiče ranjivu temu savremenog češkog društva: rasizam i ksenofobiju. Danka Nikolić pozabaviće se njome raznim povodima da bi pokazala kako Česi nisu baš ono što bi voleli da o njima drugi misle, dakle `nesvadljivi, neutralni, distancirani, uzdržani`. Iza slikovitog opisa slavlja povodom trijumfa hokejaša na olimpijadi, kad su Česima popustile sve kočnice, sledi vest o sahrani mlade Romkinje koju su pretukli skinhedsi. Jedan pisac će, povodom bezočnih napada na autore filma `Kolja`, a posle Oskara, otvoreno upozoriti na `zavidljivu, zlobnu češku uskogrudost`. Izveštaji koje Danka Nikolić šalje iz Praga od januara 1996, pisani za novine, primer su novinarske jezgrovitosti, ali i široke obaveštenosti, lucidnih opservacija, majstorskog odabira i rasporeda podataka. Sabrani u knjizi, oni ne gube od zanimljivosti i svežine, naprotiv: u njima se još plastičnije uočava napor da se kockice kulturnih zbivanja sklope u živ, raznobojan mozaik, da se u tom mozaiku ogledaju i jedno duhovno podneblje i ljudi koji ga čine, da se slikovito dočara bogatstvo raznolikosti, da se prenese atmosfera događaja koji sustižu jedan drugi, da se sadašnjost i istorija dovedu u skladnu ravnotežu, da se, na kraju krajeva, osvetle i ona blistava i ona zatamnjena lica grada, da se Prag prikaže bez pozlata, u svome prirodnom ramu. Pri tom, Danka Nikolić nije u ulozi sudije niti ravnodušnog posmatrača. Ona dopušta da je ponesu i emocije, ali samo koliko da neki doživljaj podeli sa čitaocem. Čitalac je, uostalom, njeno uporedno, budno oko. Danica Danka Nikolić rođena je u Beogradu 15. maja 1931. godine. Bila je arheolog po obrazovanju, a novinarka po opredeljenju. Završila je i magistrirala arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kratko vreme se bavila arheologijom i odlazila na iskopavanja, a onda se zaposlila u Kulturnoj rubrici Televizije Beograd. Skoro 20 godina je bila filmski kritičar i izveštavala sa mnogih svetskih festivala. Dobitnica je jugoslovenske nagrade Zlatno pero da najbolju filmsku kritiku. Autorka je nagrađene televizijske drame “Oglas” koja je emitovana na Prvom programu televizije Beograd sa Batom Stojkovićem i Stevom Žigonom u glavnim ulogama. U Televiziji Beograd radila je do 1993, godine, kada je otpuštena zajedno sa stotinama novinara i televizijskih radnika koji nisu hteli da služe Miloševićevom režimu. Od 1995, godine živela je u Pragu i za beogradske novine izveštavala o kulturnim događajima u Češkoj. Objavila je ratnu prozu „Pisma iz dva Sarajeva“ i knjigu tekstova o kulturnom životu Praga.

o autoru: `Borko Đorđević čuveni plastični hirurg je rođen u Pirotu, u Srbiji. Biografija Borka Đorđevića je ispunjena zanimljivim podacima, mnogobrojnim usponima, različitim uspesima, ali jednako tako i razočarenjima i ponekim padom. Školovanje je završio u Pirotu, Beogradu, Livingstonu, Montkleru, Filadelfiji, Kolumbusu. Međutim njegova mladost je vezana za Beograd i ovaj grad oseća kao deo svoga bića. Trudi se da najviše vremena provede u njemu koliko mu poslovne aktivnosti po svetu do dozvoljavaju. Živi i radi na potezu Beograd – Igalo – Dubai – Palm Springs (Kalifornija). Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu je završio u roku i kao mlad perspektivan lekar imao veliku želju da specijalizira ginekologiju, međutim nepravde su ga pratile od samog početka. U sasvim uobičajenim okolnostima tog doba, gde se nisu preterano cenile vrline, kao ni umeće, pravo na tu specijalizaciju biva dodeljeno drugoj osobi suprotnog pola. Onaj ko je odlučivao je znao šta mu je bilo potrebno, a to sigurno nije bilo nešto za dobrobit tadašnjeg socijalističkog društva, već radi lične koristi. Kakav ginekolog bi Borko Đorđević bio ostaće zauvek tajna, ali kakav je vrhunski plastični hirurg najbolje ilustruje BBC koji ga svrstava među deset najboljih u svetu ikada. Dela najbolje govore. Nisu slučajno baš od njega tražili da pravi dvojnike Sadamu Huseinu. Osim toga pravio je i dvojnike Elvisa Prislija, kao što su mnoge svetske zvezde poput Larija Kinga, Sir Eltona Džona, Džoan Kolins, sestara Gabor i druge ličnosti iz sveta sporta i javnog života. Revoltiran i razočaran napušta Jugoslaviju, teška srca ostavlja voljeni Beograd sa čvrstim obećanjem da će se vratiti kada za to dođe vreme, i odlazi u Sjedinjene Države. U Americi svako ima svoju šansu, bitno je samo da hoće da radi, da ne kuka i da se ne žali i uspeće. Tako je i Borko Đorđević zasukao rukave i posvetio svoj život pacijentima i nauci. Obrazovanje je ono što ga je kroz čitav život činilo ispunjenim i večito je težio za usavršavanjem. U to vreme na ceni su bili hirurzi i Borko Đorđević je prihvatio izazov. Američki san u bukvalnom smislu reči i ne postoji, postoje samo rad, odricanje i nespavanje. Brzo nostrifikuje diplomu i nastavlja sa stručnom praksom u Livingstonu, savezna država Nju Džersi(New Jersey). Prethodno je u Jugoslaviji obavljao stručnu praksu na Institutu za javno zdravlje, odnosno u JNA kao vojni lekar. Specijalizacija hirurgije biva novo poglavlje u njegovom životu i započinje je u Montkleru, u bolnici Mountainside. Nakon dve godine rada i specijalizacije prelazi u Pensilvaniju, u Filadelfiju gde nastavlja dodatno usavršavanje na ovom polju. Nakon što je postao specijalista opšte hirurgije, želja da što je moguće više pomogne svojim pacijentima odvlači ga na specijalizaciju plastične hirurgije. Kada god je mogao da bira profesor Đorđević je birao najteže i najveće izazove. Tako je bilo i sada, izabrao je rekonstruktivnu plastičnu hirurgiju šake i genitalija i naravno estetsku hirurgiju. Uspešno završava specijalizaciju rekonstruktivne plastične hirurgije i nakon šest godina dodatnog usavršavanja postaje plastični hirurg. Naravno dalju edukaciju nastavlja obilazeći i ostale države Amerike: Mičigen, Masačusets, Floridu, Ilinois, Kaliforniju, Luizijanu, Vošington DC, Teksas, Nju Jork... Nekako su ga ratna zbivanja početkom devedesetih vratila na naše prostore, pre svega kao vrsnog hirurga sa bogatim iskustvom što u lečenju ranjenika iz Vijetnamskog rata, tako i u lečenju ranjenika iz redovnih obračuna uličnih bandi i policije sa gradskih ulica. Tako doktorat brani u Beogradu i postaje Doktor medicinskih nauka. Iza toga postaje i vanredni profesor na Univerzitetima u Nišu i Beogradu. Karijeru kao privatnik započinje u Palm Springsu u Kaliforniji odmah nakon sticanja specijalističkog zvanja. U Americi diploma vredi godinu dana, iza toga se broje samo ostvareni rezultati i novac koji je zarađen. Po tome se vrednuju znanje i stručnost. Zarada nikome nije zagarantovana, kao ni posao. Za njih se čovek sam mora izboriti ili ih stvoriti. Profesor dr Borko Đorđević otvara privatnu ordinaciju u Palm Springsu i po svojim rečima pomalo drsko i bezobrazno postavja dvostruko više cene od ostalih. Očekivao je da neće imati mnogo posla kao što je imao prethodnih godina doks e usavršavao, već da će raditi manje, a zaraditi sasvim dovoljno. Međuti kvalitet usluge, kao i direktni marketing od strane njegovih pacijenata čine svoje. Profesorova ordinacija je puna, mnogi pacijenti srećni i zadovoljni, a novac počinje da pristiže. Popularnost srazmerno raste i jednostavno sve dolazi po nekom ustaljenom redosledu. Borko Đorđević kupuje najlepšu vilu u Palm Springsu vrednu 3 miliona dolara. Naravno taj status donosi samo još više pacijenata i posao cveta. Mnoge poznate ličnosti su prošle kroz njegovu ordinaciju, tako i majka sestara Gabor. Ona je izuzetno cenila sosptvenu lepotu i ulagala je u svoj izgled. Iako već u godinama ipak je insistirala na operacijama sa jednim pomalo čudnim zahtevom: ako umre u toku operacije da profesor završi tu operaciju jer ona mora da izgelda lepo i za sopstvenu sahranu. Međutim sve je prošlo u najboljem redu, ćerke bile oduševljene izgledom svoje majke, a Eva ostala zaljubljena u profesora Đorđevića. Tako je počela romansa. O tome možete pročitati ovde. I sama Eva se odlučila na operaciju fejsliftinga, međutim želela je da se to ne sazna u filmskoj industriji u strahu da neće dobijati uloge ili biti popularna koliko je bila. Humanitarni rad je nešto što je u kapitalističkom svetu na visokoj ceni i što pokazuje da ljudi nisu samo proračunate mašine koje samo zanima zgrtanje blaga, već da poseduju i dušu i srce. Borko Đorđević je učestvovao u nebrojenim humanitarnim akcijama i za zalaganje i trud koje je uložio društvo u kome je živeo, grad Palm Springs Stars mu je dodelio humanitarnu zvezdu. Tako je zauvek njegovo delo ostalo ovekovečeno u gradu u kome je živeo i radio. Humanitarna zvezda se nalazi na šetalištu, na pločniku u ovom gradu. Veliko umeće plastičnog hirurga Borka Đorđevića zbližava sa mnogim istaknutim ličnostima kako iz sveta šoubiznisa, sporta i kulture, tako i sa političarima. Nekako prirodno Borko Đorđević sebe pronalazi u Republikanskoj partiji s obzirom da oni polažu na sopstvene vrednosti, rad, trud, odricanja zarad postizanja uspeha za razliku od demokratske opcije koja se bazira na nasleđu. Svojim intelektom brzo izbija u prvi plan i doseže vrh političkog sistema, pa su mu tako poznanici i prijatelji mnogi senatori, kao i predsednici iz tog vremena. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, profesor Đorđević nakon što je gotovo ostvario sve svoje želje i snove, odlučuje da svoju sreću i zadovoljstvo postignutim podeli sa ljudima u zemlji u kojoj je rođen. Pre svega mu je osnovni cilj bio da pomogne mladim lekarima na njihovom profesionalnom putu, a zatim i razvoju medicine u tadašnjoj Jugoslaviji. Najpre postiže dogovor sa institutom „Simo Milošević“ u Igalu u Crnoj Gori. I tada otpočinje projekat Mediteranskog hirurškog centra koji i danas živi, radi, raste i razvija se i dalje pod vođstvom profesora dr Borka Đorđevića. Međutim već početkom devdesetih počinju nemiri u Jugoslaviji, zatim i rat koji se u najkrvavijem obliku javlja u Bosni i Hercegovini. Borko Đorđević na sve načine pokušava da pomogne svom narodu ne samo kao lekar već i svojim političkim uticajem. Iskoristio je svoju poziciju u okviru republikanske partije i na sve načine pokušavao da izdejstvuje što je više pomoći moguće za svoj narod. Tako i postaje na predlog gospodina Kartera i ambasador njegovog centra za humanitarnu pomoć. Ujedno zajedničkim snagama pokušavaju da svojim znanjem i uticajem nekako ubede zaraćene strane na mirno rešenje sukoba. O svim događajima iz tog perioda možete pročitati u knjizi profesora dr Borka Đorđevića Stakleni mir: Džimi Karter i opasni Srbi. U tom periodu profesor Đorđević je pre svega gledao da pomogne najmlađima i izvršio je preko hiljadu operacija dece koja su stradala u ratu. Prilikom dodele zvezde u Palm Springsu organizatori su dali poseban osvrt na to veliko humanitarno delo. Početkom 21. veka otvara i ordinaciju rekonstruktivne plastične hirurgije Timeless Beauty u Beogradu. Nastavlja da obučava mlade lekare za njihov budući humani poziv. U radu sa studentima ističe da mu je to zadovoljstvo zbog emotivne veze sa svojom otadžbinom. Profesor Borko Đorđević kaže da je u Americi naučio da čovek vredi onoliko koliko zna i ume, da nije bitno odakle ko dolazi, niti kako se krsti. Čovek vredi onoliko koliko mu je veliko znanje, koliki rad je spreman da uloži i koliko teži za usavršavanjem. Profesor neprekidno studentima želi upravo da usadi ove vrline. Ordinacija raste i širi se iz dana u dan i trenutno se završava nova operaciona sala koja će sadržati poslednja tehnološka dostignuća na polju medicine. Otvorena je svakim radnim danom i subotom za sve sadašnje i buduće pacijente iz ovog dela sveta. Godine 2010. stiže još jedno veliko priznanje za celokupni rad ptofesora Đorđevića: Medalja časti (Ellis island Medal of Honor). Ovu nagradu svake godine dobija 100 najistaknutijih ljudi u svetu u svom profesionalnom i humanitarnom radu.` BROJ STRANA: 252 IMA 12 STRANA DOKUMENATA. PISMO: LATINICA POVEZ: MEK