What the Romans Did for Us Philip Wilkinson mek povez kao nova ilustrov. 160 strana .... From frescoes to fast food, bridges to bikinis, the Romans brought us a variety of innovations that changed the landscape of Britain and the lifestyle of its inhabitants for ever. The Romans were mass-producers, capitalists and bureaucrats who during their 400-year stay in Britain built dozens of towns and miles of roads, leaving a fascinating and complex legacy that forms the basis of much of our technology today. Based on the BBC series of the same name, presented by Adam Hart-Davis, What The Romans Did For Us investigates the innovations that Romans brought to our shores and assesses their considerable impact on our lives. It features demonstrations and reconstructions of extraordinary Roman devices, and provides an alternative, dynamic history of the people that transformed Britain. `The irrespressible Adam Hart-Davis.... has the energy and ingenuity to match the Romans...` Radio Times `What makes any programme to do with Adam Hart-Davis fascinating is that he doesn`t just tell you things... he actually gets his feet wet.` The Times

Uspon i pad Treceg Reicha William L.Shirer Knjige su ocuvane, minimalna iskrzanja na zastitnom omotu.komplet se sastoji od 4 knjige ali nedostaje knjiga br.1 tako da prodajem 3 knjige zajedno za navedenu cenu.svaka knjiga je zasebna celina. 1. NEDOSTAJE U KOMPLETU. 2. Put u rat, 485 strana 3. Prve pobjede i prekretnica, 462 strane 4. Početak kraja, pad Trećeg rajha, 318 strana Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. WWII, Treci Rajh, Adolf Hitler, Nacional socijalizam.....

NAĐMEĐERSKA DOLINA SMRTI RISTA KOVIJANIĆA: Nebojša Kuzmanović Naslov Nađmeđerska dolina smrti Rista Kovijanića = Vel`komederské údolie smrti Rista Kovijanića / Nebojša Kuzmanović = Nebojša Kuzmanović ; [prevod slovačkog teksta Pavel Matuh ; crteži Ivan Lučev ; skica `Crnoga` Mića Obrenović ; avionski snimci M. R. [Milan Rastislav] Štefanik] Uporedni naslov Vel`komederské údolie smrti Rista Kovijanića Vrsta građe knjiga Jezik srpski, slovački Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Bratislava : Udruženje Srba u Slovačkoj = Spolok Srbov na Slovensku ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 183, [15] str. s tablama (fotogr.) : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Matuh, Pavel, 1964- = Matúch, Pavel, 1964- Lučev, Ivan, 1904-1958 = Lučev, Ivan, 1904-1958 Obrenović, Mića = Obrenović, Mića Štefanik, Milan Rastislav, 1880-1919 = Štefánik, Milan Rastislav, 1880-1919 Sadržaj Sadrži i: Nađmeđerska dolina smrti / Risto Kovijanić. ISBN 978-86-515-1115-1 (Prometej) 978-80-972279-1-3 (USS; karton) Napomene Uporedo srp. tekst i slovač. prevod Tiraž 500 Napomene i bibliografske reference uz tekst Predmetne odrednice Kovijanić, Risto, 1895-1990 -- `Nađmeđerska dolina smrti ` Nađmeđer (logor) -- Srbi -- 1914-1918 -- U uspomenama Žrtve rata -- Srbi -- Slovačka -- 1914-1918 Prvi svetski raet 1914-1918 -- Žrtve rata -- Srbi -- Slovačka Odlično očuvana knjiga. kd

Starinska lutka pevacica 38 cm glava i ruke od gume prekrasne ljubicaste oci su pokretne ... Napisala sam pevacica, ali ne znam sta moze tacno da radi .. probala sam da stavim baterije i ne radi ... dugo nije radila, mozda treba nesto da se podmaze ili popravi ..

Metalni kalup za izlivanje figurica, pretpostavljam da se radilo o olovnim vojnicima, a možda su koristili i druge materijale prilikom izrade.  Razaznaju se dve figure i dodaci. Dimenzija kalupa 9 x 9 cm. Figurice sa prve fotografije su uslikane zbog ilustracije, nisu predmet prodaje.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova reprezentativna knjiga nalik je na raskosnu istorijsku citanku. Namenjena je kako najmladim citaocima tako i svima koje zanimaju dogadaji i nacin zivota u srednjovekovnoj Srbiji. Nebojsa ?uranovic, vrsni slikar i ilustrator, je kompletan autor knjige - zanimljivog teksta sa obiljem podataka o zbivanjima od dolaska Slovena na Balkan, pa sve do pada Carigrada, ali i gotovo besprekornih likovnih i crtackih priloga. Tako pred citaocem prosto ozivljavaju stari Sloveni, zivot kmetova i vlastele, prvi srpski vladari, njihova vojska, dvorovi, tvrdave, oklopi, naoruyanje, vitezovi, turniri, srpske dinastije... Svaki podatak u tekstu je autentican, kao i svaki detalj na ilustracijama. Vitezovi u slici i reči Srednjovekovna Srbija, Nebojša Đuranović Ko su bili i kako su izgledali srpski vitezovi, kakve oklope i oružje su nosili, i zašto je kompletan oklop jednog srednjovekovnog ritera-konjanika vredeo 45 krava, kako su kovani srednjovekovni mačevi i kako je Stefan Dušan opsedao vizantijske utvrđene gradove u 14. veku, samo su neka od pitanja na koja zanimljive odgovore pruža knjiga slikara Nebojše Đuranovića „Srednjovekovna Srbija”, u izdanju „Prometeja” iz Novog Sada i izdavačkog preduzeća „Beograd”. Ovo kapitalno delo predstavljeno je u Biblioteci grada Beograda, članovi Svibora (Srpsko viteško borenje) nosili su viteške oklope, slične onima u knjizi, a bilo je izloženo i veliko Đuranovićevo platno, koje prikazuje kneza Lazara i srpsku vojsku pred Kosovski boj. Ovu sliku, kao i one druge u knjizi, Đuranović je radio godinama, isključivo za ovo izdanje. Đuranovićev autorski projekat spojio je njegovu ljubav i izuzetno poznavanje istorije, sa potrebom da svojom slikarskom veštinom dočara likove prvih srpskih vladara, knezova, župana, kraljeva, careva i despota, ali i izgled viteških oklopa, mačeva i samostrela. Pred čitaocem vaskrsavaju važne bitke naše prošlosti, u slici i reči, ali, kako je naglasio autor, bez lažnog romantizma i uzvišenosti koja zamagljuje istinitost istorijskih činjenica. – Za mene je srednji vek inspirativan period, to je vrsta afiniteta koji nosim u sebi, kao ljubav prema nečemu što je grandiozno. Srednjovekovni kodeks časti i način života, sve to predstavlja poseban odnos prema duhovnosti, kulturi, ali i prema protivniku u ratu. Iako je srednji vek, kao takav, vrlo prijemčiv za romantičarska tumačenja, trudio sam se da u tekstu i crtežu izbegnem svako ogrešenje o nepobitne istorijske činjenice. To se odnosi na izgled oružja, ali i na mape srednjovekovnih gradova Srbije, kao i na portrete srpskih vladara, rekao je Đuranović. Autor je koristio opširnu građu, a među brojnim navedenim naslovima su „Istorija Vizantije” Ostrogorskog, zatim Jirečekova „Istorija Srba”, Vojna enciklopedija, Dušanov zakonik, Veselinovićeva „Država srpskih despota”, Blohovo „Feudalno društvo”, Popovićeva „Tvrđava Ras”. – Knjigu sam radio postupno, i kao da sam je posvetio sopstvenoj naklonosti prema istoriji srednjeg veka. Želeo sam da stvorim delo koje bih voleo da posedujem i iznova iščitavam na jednostavan i pristupačan način, za razliku od suvoparnih istorijskih studija i udžbenika, koji svi liče jedni na druge. Nama nedostaju naučno-popularne istorijske knjige, a u knjižarama su njihova licencna strana izdanja, dodao je Đuranović. Neki od popularnih mitova iz srpske istorije, kao što je onaj o izdajstvu Vuka Brankovića, začuđenost Fridriha Barbarose koji je na srpskom dvoru ugledao zlatan pribor za jelo, ili onaj koji opisuje kako su se zvona na crkvi Notr Dam oglasila kada je završen Boj na Kosovu, na prijemčiv način su objašnjeni u ovoj knjizi. Kako napominje naš sagovornik, među mnogim nagađanjima, ono što zasigurno znamo jeste da je knez Lazar poginuo u Kosovskoj bici, da je Vuk Branković zaštitio tela srpskih vitezova i da je balsamovao i sahranio kneževo telo. Kuriozitet ovog izdanja su i informacije o izgledu i vrednosti našeg srednjovekovnog oružja i oklopa, koji nisu bili odlika samo zapadnog sveta, već i našeg srednjeg veka. – Želeo sam da prikažem raznolikost i bogatstvo srpskog srednjeg veka. Između ostalih, knjiga „Srednjovekovna Srbija” sadrži podatak i o tome koliko bi danas vredeo jedan oklop srednjovekovnog viteza, a njegova ekvivalentna vrednost bila bi oko sto hiljada funti sterlinga, ili jedan novi ferari, rekao je naš sagovornik, koji je inače diplomirao primenjenu umetnost, izlagao u zemlji i inostranstvu, radio ilustracije između ostalih i za „Politikin Zabavnik”, a ovo je njegova prva autorska knjiga. M. Vulićević

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leksikon Grcke i Rimske Mitologije Vojtech Zamarovsky Vojteh Zamarovski (5. oktobar 1919, Trenčin – † 26. jul 2006, Prag) bio je slovački autor literature o književnosti posvećen najstarijoj istoriji čovečanstva. Na kraju svog života živeo je u Pragu. Biografija Vojteh Zamarovski potiče iz stare porodice iz Zamarovce blizu Trenčina. Njegov otac bio je dimnjačar, ali bio je i predsednik Okružne trgovačke zajednice u Trenčinu. Školovao se u gimnaziji u Trenčinu, nakon mature 1938. godine odlazi u Prag na studije na Univerzitetu biznisa, a godinu dana kasnije završava Pravni fakultet slovačkog univerziteta u Bratislavi (diplomirao je 1943). Živeo je u Bratislavi i u Pragu. Bio je član akademskog kluba (Hlinkova slovenská ľudová strana) Hlinkove slovačke narodne partije. Po završetku studija radio je u Slovačkoj narodnoj banci u Bratislavi, a od 1946. u Uredu predsedništva vlade u Pragu; od 1951. u Državnom uredu za planiranje. Godine 1953, iz političkih razloga, morao je da podnese ostavku a potom se zaposlio kao administrativni radnik u izdavačkoj kući (Državna izdavačka kuća prelepe književnosti) u Pragu, i tada je počeo da prevodi stručne tekstove i fikciju. Posle 1956. godine posvetio se samo prevođenju, a onda potom pisanju i objavljivanju sopstvenih dela. Njegov prvi posao bio je profesionalni ekonomski radnik, potom je pisao članke, kritike i studije. Njegova prva knjiga zasnovana je na inicijativi izdavača Mladé letá kao istorijski putopis kroz Mesopotamiju, drevni Egipat i Grčku. Zahvaljujući njegovom ozbiljnom proučavanju umetničkih spomenika i građevina, postepeno su se stvarala dela i ostali istorijski tekstovi namenjeni za nastavu o drevnim kulturama. Zamarovski je time pokrenuo novi žanr u slovačkoj književnosti, bavio se i fikcijom. U svojim radovima pisao je više o poreklu samih istorijskih spomenika nego što je nudio samo njihov suvi opis, postavljao je veći naglasak na estetski aspekt nego na kognitivni aspekt svojih knjiga. Pored pisanja o arhitektonskim i umetničkim delima, posvetio se i antičkoj mitologiji, povesti otkrića i životnoj priči arheologa (Hajnriha Šlimana). Pored zanimljivih epizoda iz istorije i atraktivnih priča, svaka od njegovih knjiga donosi bogatstvo istorijskih činjenica napravljenih sa mnogo veštine, pa čak i mnoštvo suvih činjenice koje postaju zanimljiva istorija u njegovim delima. Pored svog rada, radio je i na prevodima sa engleskog, francuskog, latinskog i nemačkog jezika i radio je i na nekoliko televizijskih dokumentaraca o antici. Napisao je 14 knjiga (osim prve, koja je napisana na slovačkom i češkom jeziku) njegove knjige su prevedene na petnaest jezika i prodate u ukupno više od dva miliona primeraka, a njegov rad postao je najpoznatiji popularni rad o drevnoj istoriji ne samo na slovačkom i češkom jeziku. Njegove knjige „Grčko čudo“ i „Junaci antičkih mitova“ prevedene su na srpski i hrvatski jezik i postale su vrlo popularni pregledi i detaljni uvodi u antičku istoriju i kulture, doživele su više izdanja. U julu 2007. godine objavljen je članak u dnevniku MSP-a, u kojem je Zamarovski optužen za dugoročnu saradnju sa Štátna bezpečnosť (skr. ŠtB : Državna bezbednost, državna politička tajna služba Ministarstva unutrašnjih poslova Čehoslovačke Socijalističke Republike u Češko-Slovačkoj Republici u posleratnom periodu). Vojteh je (od 1962. pod imenom Belo, a od 1977. pod imenom Veil), bio saradnik Službe. Pored toga, je 1944. godine nakon izbijanja (Slovenské národné povstanie alebo : Slovačkog nacionalnog ustanka ili SNP - oružani ustanak otpora slovačkih patriota tokom Drugog svetskog rata protiv ulaska nemačkog Vermahta na teritoriju Slovačke Republike) ušao u snage hitnih službi savezničke garde. Vojteh Zamarovski je dobitnik više nagrada a najznačajnija je proglašenje za počasnog ambasadora Helenizma iz 2006. godine, koju mu je dodelila prefektura grada Atine. Prvi predsednik Slovačke Republike Mihal Kovač mu je 1996. godine dodelio državnu medalju Orden Ludovit Štur II klase. Predsednik Ivan Gašparovič mu je 2006. godine dodelio državnu medalju Orden Ludovit Štur, I klase, in memoriam. Slovačka televizija je 1995. godine snimila dokumentarni film o Vojtehu Zamarovskom u okviru serije „Portreti - Vojteh Zamarovskы“ prema scenariju Drahoslava Machale u režiji Fedora Bartka. Film je nagrađen nagradom – „Telemusa“. Poslednje godine života Zamarovski je proveo u Pragu oboleo od Parkinsonove bolesti. Preminuo je u Pragu 26. jula 2006, nakon što je bio dva meseca u komi. Knjižara u Bratislavi je nazvana po njemu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tajne službe Velike Britanije uloga obaveštajno-bezbednosne agencije u spoljnoj politici Velike Britanije Monografija koja se stavlja na uvid čitaocima i stručnoj javnosti priređena je sa ambicijom da na osnovu raspoloživih stranih i relevantnih domaćih izvora prezentuje nastanak i razvoj obaveštajnih i kontraobaveštajnih aktivnosti i službi Velike Britanije do današnjih dana. S tim u vezi, autor je ukazao i na obaveštajnu aktivnost prilikom vođenja britanske spoljne politike i u tom kontekstu ukazao na nastanak, razvoj i domete brojnih obaveštajno-bezbednosnih agencija koje čine strukturu obaveštajne zajednice te zemlje. Na kraju knjige, autor je ulogu obaveštajne zajednice u realizaciji spoljne politike Velike Britanije slikovito obradio kroz analizu pojedinih vidova tajnih akcija njenih službi i na konkretnom primeru iz spoljnopolitičke prakse te zemlje. Goran Nikolić (Ivanjica, 1974), ekonomista.Diplomirao je 1998. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (smer Spol?na i unutrašnja trgovina), gde je i magistrirao oktobra 2002.Od marta 2001. radio je u Institutu za spol?nu trgovinu, gde je stekao zvanje istraživača-saradnika, da bi potom radio u Privrednoj komori Srbije (Centar za naučnoistraživački rad i ekonomske analize).Februara 2009. odbranio je doktorsku disertaciju „Strukturno prilagođavanje robnog izvoza Srbije uvoznoj tražnji EU“, da bi se u maju iste godine zaposlio u Institutu za evropske studije u Beogradu.Objavl?uje konjunkturne analize, posebno izučava strukture spol?notrgovinske razmene Srbije (ukupne i s EU), analizira tendencije kursa dinara i platnog bilansa, istražuje uticaj evropskih integracija na spol?notrgovinske tokove, te se bavi analizama međunarodne ekonomije, kao i ekonomskom istorijom.Bio je saradnik, u ime Privredne komore Srbije, na izradi Bele knjige Saveta stranih investitora 2008. Bio je, tokom 2011, glavni urednik EMG Intelligence Unit, specijalnog izdanja u okviru EMG Grupe, gde je izlazio i Magazin Ekonomist. Tokom 2012. bio je saradnik časopisa Makroekonomske analize i trendovi (MAT), mesečnog konjunkturnog časopisa Ekonomskog instituta.Povremeni je kolumnista domaćih dnevnih i nedel?nih listova.Aktivno učestvuje na konferencijama matičnog instituta. Imao je uvodna i ostala predavanja na konferencijama drugih instituta i institucija, poput NDES, IMPP ili Predavačkog centra Kolarčevog narodnog univerziteta (imao je seriju od tri predavanja decembra 2010. i jedno predavanje u januaru 2013). Recenzent je radova autora koji pišu za časopise: Panoeconomicus, Ekonomski pogledi, Međunarodna politika, Industrija, Stanovništvo. Član je recenzionog odbora časopisa Ekonomski pogledi i član redakcije časopisa IMPP: The Review of International Affairs.Goran Nikolić je objavio veći broj naučnih i stručnih radova i studija, te učestvovao u radu više naučnih skupova nacionalnogznačaja (posebno u organizaciji Naučnog društva ekonomista Srbije, čiji je član).Autor je šest monografija, pored ostalih: Kurs dinara i devizna politika Kraljevine Jugoslavije (2003), Pokazatelji spoljnotrgovinske razmene Srbije sa EU i svetom (2010) i Ekonomija krize (2014).

Rasprava o Konstantinu Tehu - Pantelija Srećković Prema knjizi iz 1987 Рођен је 3/15. новембра 1834. године у Великим Крчмарима код Крагујевца, од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793—1878), ћерке Проке Ивановића из Забојнице који је учествовао у Првом и Другом српском устанку, као и у Ђаковој буни, на Милошевој страни. Деда по оцу, Срећко Стефановић, био је учесник Кочине крајине 1788-91. и у току Првог српског устанка био је бимбаша у Лепеници. Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прешао је на кијевски Универзитет. Ту је 1859. године стекао `први научни степен кандидата`.[1] Од 1859. до 1894. радио је као професор историје на Лицеју. Затим је од 1863. године у Великој школи предавао српску историју скоро четири деценије. Путовао је 1873. године по Старој Србији и Македонији, као члан Друштва за отварање српских школа. А две године касније пропутовао је Далмацију, Приморје и Албанију. Водећа је личност романтичарске историографије, са Милошем Милојевићем.[2][3] Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: `Родословије српских цареј`, `Стефан Немања`, `Нејаки Урош`, `Вукашин`, те двотомна књига `Историја српскога народа`. Ушао у сукоб са Иларионом Руварцем и следбеницима позитивистичке, критичке историографије и из њега изашао скоро потпуно заборављен.[4] Био је већи српски патријота него историчар, сматрало се због неколико нетачности и претеривања у историјским радовима.[5] Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе[6]. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору“ и у „Друштву Светог Саве“[7]. Умро је 8/21. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Био је ожењен Анком, ћерком Маринка Радовановића, министра правде и Јелене Спужић. По њему је названа Улица Панте Срећковића (Београд). Важнији радови Историја српског народа од 600—1367 I—II (1884, 1888) Стефан Немања; Нејаки Урош, други српски цар; Цар Синиша Палеолог Немањић и јањински деспот Тома; Вукашин (Гласник Српског ученог друштва, 27) Стање и однос српских архонтија према Угарској и Византији у половини XII века (Гласник Српског ученог друштва 54) Творенија Доментијана и Теодосија (Споменик 33) Преглед историјских извора о кнезу Лазару и Краљевићу Марку (Споменик 36) Референце `Браник`, Нови Сад 1903. `Правда`, Београд 1937. године `Дело`, Београд 1905. године `Отаџбине`, Београд 1889. године `Браник`, Нови Сад 1903. `Просветни гласник`, Београд 1910. године `Време`, Београд 1937. године Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P history.svg Портал Историја Биографија на сајту САНУ Историјска библиотека: Панта Срећковић Митолошки зборник 14 - Пантелија Срећковић

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Autor: Milana Veinović, Izdavač: Print art - Pančevo, Zavod za zaštitu spomenika kulture - Pančevo, 2007. god. Tvrd povez, 30X24,5 cm. 375 str. Kunstdruk, ilustrovano Milana Veinović, istoričar umetnosti, rođena je 1947. godine u Županji. Diplomirala na Katedri za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1972. Radila je u Narodnom muzeju i Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Pančevu i Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Realizovala je preko 40 autorskih izložbi, radila na topografiji spomenika kulture Pančeva i Sombora, konzervatorsko-restauratorskim projektima gradskog jezgra Pančeva i obnovi manastira Vojlovica. Rad, pored sintetičke studije, sadrži iscrpan katalog reprezentativnih primeraka razglednica iz velikog broja javnih i privatnih zbirki i kolekcija razglednica. Gotovo da nijedna važna kolekcija nije izostavljena, jednako kao što su od istorijskog zaborava sačuvana imena fotografa i štampara razglednica Pančeva. Rad je izvanredno uobličen u knjigu-album, što je sasvim primereno temi, načinu obrade i kvalitetu sadržaja.

JESEN SREDNJEG VEKA Johan Hojzinga Str 525 Povez tvrd Staje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Jesen srednjeg veka ili Spuštanje srednjeg veka (objavljeno 1919. kao Herfsttij der Middeleeuven i prevedeno na engleski 1924, nemački 1924, i francuski 1932), najpoznatije je delo holandskog istoričara Johana Huizinga. Njen podnaslov je: „Studija oblika života, misli i umetnosti u Francuskoj i Holandiji u četrnaestom i petnaestom veku“. U knjizi Huizinga iznosi ideju da su pretjerana formalnost i romantizam kasnosrednjovjekovnog dvorskog društva odbrambeni mehanizam protiv neprestanog porasta nasilja i brutalnosti općeg društva. Period je video kao pesimizam, kulturnu iscrpljenost i nostalgiju, a ne kao ponovno rođenje i optimizam. Huizingin rad kasnije je naišao na kritiku, posebno zbog previše oslanjanja na dokaze iz prilično izuzetnog slučaja burgundskog suda. Novi prevod knjige na engleski jezik objavljen je 1996. zbog uočenih nedostataka u originalnom prevodu. Novi prevod Rodneija Paitona i pokojnog Ulricha Mammitzscha zasnovan je na drugom izdanju holandske publikacije 1921. godine i upoređen sa nemačkim prevodom objavljenim 1924. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka Radio Holandija je proizvela audio seriju o knjizi pod nazivom `Jesen srednjeg veka: Istorija u šest delova i reči i muzike iz niskih zemalja`

SCHOLAR, PATRIOT, MENTOR: Historical Essays in Honor of Dimitrije Djordjević - Richard B. Spence and Linda L. Nelson COLUMBIA UNIVERSITY 1992. tvrd povez, 422 strane knjiga je vrlo dobro očuvana Ц5 Njegov deda po majci je general i ministar vojni Kraljevine Srbije Mihailo Rašić. U trenutku nemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju u Aprilskom ratu 1941. godine, bio je student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Pridružio se Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini generala Dragoljuba Draže Mihailovića. Nemci su ga zarobili i sproveli u koncentracioni logor Mauthauzen-Gusen. Nakon rata se vratio u Jugoslaviju, gde je na vlast došla Komunistička partija. Brzo je uhapšen kao bivši pripadnik JVuO. Po izlasku iz zatvora je nastavio studije na Univerzitetu u Beogradu, kod Vasa Čubrilovića, nekadašnjeg pripadnika Mlade Bosne i predratnog političara, koji je u međuvremenu postao blizak komunistima. Đorđević je doktorirao 1962. godine. Od 1970. godine je radio kao profesor evropske istorije na Univerzitetu Kalifornije u Santa Barbari. Među njegovim postdiplomcima bili su Milan St. Protić i Mile Bjelajac. Za člana van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti je izabran 1985. godine. Pošto je penzionisan, napisao je autobiografsko delo „Ožiljci i opomene“, u kojem se bavi svojim životom u Drugom svetskom ratu. Preminuo je 5. marta 2009. godine u Santa Barbari.

Unutra odlično očuvano Tvrde korice isto u odličnom stanju, papirni omoti se vide na slikama, minimalno pohabani William L. Shirer / Uspon i pad trećeg rajha 1-4; Znanje; 1977.god.; tvrd povez; 1.Uspon Adolfa Hitlera / Trijumf i konsolidacija; 415 strana; 2.Put u rat; 485 strana; 3.Prve pobjede i prekretnica; 462 strane; 4.Početak kraja / Pad trećeg rajha; 318 strana; Iako je od njenog prvog pojavljivanja prošlo više od pedeset godina, Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. Vilijam Sirer rajha treci rajh hitlerova nemacka nacisti ss divizije drugi svetski rat himler

Укупно јe пет ратних дневника – записа. Први је писан од анонимног аутора, могуће из Млавског корпуса Југословенске војске у Отаџбини. Он обухвата период касне јесени 1944. године. Следећи запис је водила учитељица Миланка Цветковић из Обрежа. Опсег овог рукописа покрива скоро годину дана 1943. и 1944. године. Посебно је интересантна чињеница да је ауторка и сама била део равногорске организације, што је сврстава у једну нетипични групу жена, актера рата у окупираној Србији. Трећи дневник је вероватно носећи у целој овој студији. То је дневник Мирослава Милетића, једног од официра, командира у Горској Краљевој Гарди и који својим опсегом покрива период од марта 1943. до јануара 1945. године. Четврти дневник писан од стране Владимира Јовановића који је био предратни локални политичар, али је наставио са сличним дужностима и у току окупације. Сачувани дневник описује догађаје из зиме 1944. на 1945. годину, а аутор на крају бележака даје и своје аутобиографске податке. И коначно, пети дневник – записи су из пера анонимног аутора који је био радио-телеграфиста у Јужноморавском корпусу. Он је водио своје белешке у дужем периоду, а ово што је прикупљено и сабрано у Томанићеву студију је оно што је остало сачувано за историју, и што сведочи о ратном путу јужносрбијанских јединица ЈВуО у периоду 1944 и 1945. године.

DŽELATOV SMEŠAK: Anton Holcer Naslov Dželatov smešak : nepoznati rat protiv civilnog stanovništva 1914-1918 : sa brojnim do danas neobjavljenim fotografijama / Anton Holcer ; [preveo s nemačkog Miloš Kazimirović] Jedinstveni naslov Das Lächeln der Henker. srpski jezik Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2015 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 368 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kazimirović, Miloš Zbirka Edicija Srbija 1914-1918. kolo 2 ; ǂknj. 6 ISBN 978-86-515-1028-4 (karton) Napomene Prevod djela: Das Lächeln der Henker Na oba spojna lista fotogr. Tiraž 1.000 Str. 7-9: Predgovor / Miloš Kazimirović Beleška o autoru: str. 367-368 Beleške: str. 335-336 Bibliografija: str. 337-355 Registar. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Ratni zločini -- Evropa Svedočanstvo o malo poznatim događanjima u Prvom svetskom ratu - na osnovuautentičnihfotografija.Priča o žrtvama, ohiljadamanedužnih likvidiranihna istoku i na jugoistoku Evrope, bez prethodne istrage i bez vođenja dokaznog postupka, bez mogućnosti da se brane pred sudom. Austrijski istoričar fotografije dokazujeda ovde nije reč o ispadima pojedinaca ili izolovanih pozadinskih jedinica, već o sistematskom ratu protiv civila. Knjiga i o našim žrtvama, a od retkih zasnovanih na stranim izvorima. Odlično očuvana knjiga, kao nova, nekorišćena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Historija Turskoh Osmanskog carstva I-III Joseph von Hammer NERKEZ SMAILAGIĆ Prva knjiga 34 glave Druga knjiga 35-57 glava Treća knjiga 58-72 glava Karte: Uspona osmanskog carstva 1280-1683 Opadanje osmanskog carstva i uspon Turske republike 1683-1975... Jozef fon Hamer-Purgštal (nem. Joseph von Hammer-Purgstall; Grac, 9. jun 1774 — Beč, 23. novembar 1856) je bio austrijski filolog, odličan poznavalac muslimanskog istoka. Niže škole učio je u manastiru Sv. Barbare u Beču, gde je završio i orijentalnu akademiju. Služio je u austrijskoj diplomatiji, u Carigradu i Jašiju. Godine 1817. postao je dvorski savetnik; međutim, već iste godine napustio je državnu službu. Putovao je mnogo po Istoku, što mu je omogućilo da obradi dotada malo poznatu istoriju, arheologiju, geografiju, književnu istoriju i bibliografiju bliskog orijenta. Uređivao je novine Fundgruben des Orients. Mnogo je radio na osnivanju bečke akademije nauka, čiji je bio prvi predsednik. Preveo je dela Hafisa, Motanabija i Bakija, otkrio rukopise tada još nepoznatih delova Hiljadu i jedne noći i preveo ih na nemački jezik (1823 i 1824). Najvažniji mu je rad Istorija osmanskog carstva. Ona je napisana najviše na osnovu novijih izvora. U njoj je naročito lepo opisao Kosovski boj 1389.

-Izdavač: `Službeni glasnik` -Povez: Mek -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 360 -Format: 24 cm -Stanje: kao novo Prva kompletna, dokumentovana biografija doživotnog presdesnika bivše Jugoslavije, najkontroverznijeg državnoga XX veka. Ko je Tito stvarno bio, zašto je imao 15 datuma rođenja, u šta je verovao, čime se bavio, šta je radio u svojim skrivenim moskovskim godinama - najvećoj tajni svog života? Kako je konzervativac Vinstona Čerčila pre Staljina promovisao vođu jugoslovenskih komunista za svetskog državnika? Koliko je stotina dana i noći Tito proveo na čuvenom brodu `Galeb`, ko su bile njegove životne saputnice, zašto je smenio gotovo sve svoje najbliže saradnike, zbog čega je `plavi voz` napravio od bagona nemačkog cara Vilhelma Drugog, koji su posle Prvog svetskog rata pripali Srbiji? Kako je Tito, uz pomoć pokreta nesvrstanih, sebi i Jugoslaviji, pored SAD i Sovjetskog Saveza, pribavio ulogu trećeg globalnog faktora međunarodnih odnosa, što nikad nije pošlo za rukom nijednom vođi zemlje skromne snage i mogućnosti, kakva je bila bivša Jugoslavija. Zašto Tito, u svim državama bivše Jugoslavije, ponovo vaskrsava, zbog čega se njegovi spomenici vraćaju na stara postolja? Ova provokativna, jedinstvena knjiga pravljena je na osnovu tajnih dokumenata i Titovog ličnog dosijea koji je sedam decenija strogo čuvan u Staljinovim arhivu u Moskvi...

Vojislav Kecmanović Đedo : ZABILJEŠKE IZ RATNIH DANA , Institut za istoriju Sarajevo / Oslobođenje Sarajevo 1980, tvrdi povez, str. 247. Očuvanost 4-; ima posvetu na predlistu Народноослободилачка борба -- 1941-1945 -- У литератури Vojislav Kecmanović, zvani Đedo (Čitluk kod Prijedora, 1881. — Sarajevo, 25. marta 1961.), liječnik, učesnik Balkanskih ratova i Narodnooslobodilačke borbe i prvi predsjednik NR Bosne i Hercegovine. Gimnaziju je pohađao u Sarajevu, Reljevu i Sremskim Karlovcima. Studirao je medicinu od 1905. do 1911. godine u Pragu gde je i diplomirao. Kao liječnik radio je u Tuzli, odakle je za vrijeme Balkanskog rata prešao u Srbiju i učestvovao u njemu kao dobrovoljac. Poslije rata vratio se u Tuzlu, a zatim živio u Sarajevu. U banjalučkom veleizdajničkom procesu osuđen je na pet godina robije, koju je izdržavao u Banjoj Luci i Zenici. Od 1918. godine bio je liječnik u Bijeljini. Bio je predsjednik kulturno-prosvjetnog društva i čitaonice „Filip Višnjić“ i istaknuti kulturni radnik. Uključivši se u Narodnooslobodilačku borbu, prebacio se tek juna 1943. godine na oslobođenu teritoriju. Iste godine bio je izabran za člana Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije i za predsjednika ZAVNOBiH-a, ratne Vlade Bosne i Hercegovine. Od 26. aprila 1945. do novembra 1946. godine bio je predsjednik Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine.

Cena je za obe.akcione figure zajedni. Tako su i išle u kompletu Taj komplet je i preko uvek bio skup, a kod nas nije ni izlacio. I Grizli i Action man imaju određene mehanizme na baterije - to ne testiram, al obzirom da su u odličnom stanju verujem da sve radim. Dimenzije sa slika

Pančevo na starim razglednicama 1898-1941: kulturno-istorijski i slikovni letopis / Milana Veinović Pančevo 2007. Tvrd povez, bogato ilustrovano, veliki format (30,5×24,5 cm), 375 strana. Knjiga je odlično očuvana. T1 Milana Veinović, istoričar umetnosti, rođena je 1947. godine u Županji. Diplomirala na Katedri za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1972. Radila je u Narodnom muzeju i Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Pančevu i Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Realizovala je preko 40 autorskih izložbi, radila na topografiji spomenika kulture Pančeva i Sombora, konzervatorsko-restauratorskim projektima gradskog jezgra Pančeva i obnovi manastira Vojlovica. Rad, pored sintetičke studije, sadrži iscrpan katalog reprezentativnih primeraka razglednica iz velikog broja javnih i privatnih zbirki i kolekcija razglednica. Gotovo da nijedna važna kolekcija nije izostavljena, jednako kao što su od istorijskog zaborava sačuvana imena fotografa i štampara razglednica Pančeva. Rad je izvanredno uobličen u knjigu-album, što je sasvim primereno temi, načinu obrade i kvalitetu sadržaja.

Gumena igračka Miki Maus Volt Dizni iz vremena kad je Biserka Zagreb radila u saradnji i po licenci Diznija. Miki Maus retka igračka Stanje vidljivo na fotografijama - rekao bih za godine veoma dobro - nema većih oštećenja, izvesno izlizavanje boje mestimično, ali sve u svemu odličan komad. Visina oko 20 cm. Period SFRJ. Za prave kolekcionare.

Kata Pejnović - Životni put i revolucionarno delo veoma retko , pomalo ilustrovano Autor Milenko Predragović Nakladnik NIRO `Dečje novine` Gornji Milanovac Datum 1978. Prava NIRO `Dečje novine` Gornji Milanovac 76 stranica -dobro ocuvana ,ima malo zutila od starosti ,malo su iskrzane korice ,na ivicama hrbata rођена је 23. марта 1899. године у подвелебитском селу Смиљан, код Госпића. Њен отац Дмитар Богић је радио у жандармеријској служби у Доњем Лапцу, а пошто се разболео, рано је отишао у пензију у вратио се у родни Смиљан. У браку са Јеленом Добрић из Доњег Лапца, имао је деветоро деце, а Ката је била шеста. Породица је тешко живела од малог сеоског имања и очеве пензије, која није била велика. Пошто отац није могао радити, породицу је делом издржавала мајка која је била кројачица. Најстарија ћерка је шила заједно са њом, а другу ћерку је послала у Госпић, где је учила како се шију градска одела. Како би синовима обезбедили бољи живот слали су их на учење заната. Ката се од малих ногу бавила кућним пословима, а од 1906. до 1910. године је похађала основну школу. Поред свакодневних послова, налазила је времена да чита и да друге упућује на читање. Од 1936. године почиње да прати напредну штампу, прихвата политику КПЈ и извршава партијске задатке. У кантама за млеко доносила је партијски материјал из Госпића и растурала га по селима западне Лике. Активно је радила у партијској фракцији „Сељачког кола“ и „Сељачке слоге“, на политичком и културном уздизању сељана. Године 1938. примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Првој окружној конференцији КП Хрватске за Лику, 1940. године, изабрана је за члана ОК КПХ за Лику. После окупације Краљевине Југославије и стварања Независне Државе Хрватске, радила је на припремама за оружани устанак. Обилазила је села, упућуивала народ да се склања од усташког терора и да прикупља оружје за устанак. У јулском покољу, усташе су јој убиле супруга и три сина. После отпочињања оружаног устанка у Лици, Ката је радила на формирању организације Антифашистичког фронта жена у Лици. У мају 1942. године, поново је изабрана за члана ОК КПХ за Лику, а у септембру исте године за председника Окружног одбора АФЖ за Лику. На Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године, изабрана је за већника АВНОЈ-а (била је тада једина жена већник АВНОЈ-а). Исте године, на Првој конференцији АФЖ-а у Босанском Петровцу изабрана је за председника АФЖ Југославије. На Првом и Другом заседању ЗАВНОХ-а бирана је за већника, а на Трећем заседању 1944. године и за члана Председништва ЗАВНОХ-а. На Првој конференцији АФЖ Хрватске јуна 1943. године, изабрана је за члана извршног одбора Главног одбора АФЖ Хрватске. После ослобођења Југославије, Ката је била потпредседник Сабора НР Хрватске и председник Одбора за молбе и жалбе Републичког већа Сабора НР Хрватске. На Другом конгресу КП Хрватске изабрана је за члана Централног комитета. Бирана је за републичког и савезног посланика. Била је члан Извршног одбора Савеза ратних и војних инвалида Југославије, члан Извршног одбора ССРН Хрватске, и члан Извршног одбора Конференције за друштвену активност жена Хрватске. Имала је чин потпуковника ЈНА у резерви. Умрла је 10. новембра 1966. године у Загребу. Сахрањена је у Гробници народних хероја на загребачком гробљу Мирогој. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден за храброст. Указом председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, постхумно је 3. јуна 1968. године, проглашена за народног хероја Југославије.[1] (u hodniku ,levi ormaric)

Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Državni udar je najčešći pokušaj promene vlasti i najuspešniji. Državni udar ocrtava mehanizam puča i analizira političke, vojne i društvene uslove koji ga dovode do toga. Čineći to, knjiga baca mnogo svetla na društva u kojima moć zaista raste iz cevi pištolja, a uloga zakona je koncept koji se malo razume. Edward Nicolae Luttwak (rođen 4. studenog 1942.) američki je autor poznat po svojim djelima o velikoj strategiji, vojnoj strategiji, geoekonomiji, vojnoj povijesti i međunarodnim odnosima. Najpoznatiji je po tome što je autor knjige Coup d`État: Praktični priručnik. Njegova knjiga Strategija: Logika rata i mira, također objavljena na kineskom, ruskom i deset drugih jezika, naširoko se koristi na ratnim koledžima diljem svijeta. Njegove knjige su trenutno objavljene na 29 jezika osim engleskog.[1] Rani život Luttwak je rođen u židovskoj obitelji u Aradu u Rumunjskoj, a odrastao je na Siciliji iu Engleskoj.[1] Karijera Nakon pohađanja internata u Berkshireu, gdje se pridružio kadetskom korpusu britanske vojske, Luttwak se sa 16 godina preselio u London i išao u gimnaziju. Zatim je studirao analitičku ekonomiju na London School of Economics.[2] Godine 1968., kada je imao 26 godina i radio je u Londonu kao konzultant za naftnu industriju, objavio je knjigu Coup d`État: A Practical Handbook, komadić vojnog priručnika. Knjiga detaljno objašnjava kako svrgnuti vladu jedne države, posebno se osvrćući na državne udare na afričkom kontinentu i na Bliskom istoku. Autor špijunske fikcije John le Carré pohvalio je knjigu i usporedio Luttwaka s Machiavellijem. Luttwak je diplomirao na London School of Economics 1969. godine.[1] Luttwak je bio ratni dragovoljac u Izraelu 1967., a kasnije je radio za Izraelske obrambene snage. Godine 1972. preselio se u Sjedinjene Države na postdiplomski studij na Johns Hopkins School of Advanced International Studies (SAIS). Diplomirao je s doktoratom iz međunarodnih odnosa 1975. godine. Naslov njegove disertacije bio je Sila i diplomacija u rimskim strategijama imperijalne sigurnosti.[3][4] Prije toga, tijekom dvomjesečnog posjeta Washingtonu, D.C. 1969., Luttwak i Richard Perle, njegov bivši cimer u Londonu, pridružili su se thinktanku, Odboru za održavanje razborite obrambene politike, koji su okupili Dean Acheson i Paul Nitze kako bi lobirali u Kongresu za protubalistički raketni sustavi.[1][5] Krajem 1974. i tijekom 1975. neokonzervativni intelektualci objavili su niz članaka koji raspravljaju o tome treba li američka vojska zauzeti naftna polja u Saudijskoj Arabiji. U ožujku 1975. Harper`s Magazine objavio je članak koji je Luttwak napisao pod pseudonimom `Miles Ignotus` pod naslovom `Seizing Arab Oil`. Luttwak je prethodno objavio bit svog argumenta o tome kako slomiti arapsku moć pod naslovom `Zastarjele elite`, koristeći svoje pravo ime, u The Times Literary Supplementu. Predložio je da bi američki marinci, uz pomoć 82. zračno-desantne divizije, trebali jurišati na istočne plaže Saudijske Arabije. Članak i autor privukli su značajnu pozornost, ali nema dokaza da je Fordova administracija ikada razmatrala takvu intervenciju. James Akins, tadašnji veleposlanik SAD-a u Saudijskoj Arabiji, javno je osudio `scenarij invazije` kao proizvod `bolesnih umova`. Godine 2004. Luttwak je rekao za Wall Street Journal da je napisao članak `nakon razgovora s nekoliko istomišljenika konzultanata i dužnosnika u Pentagonu`.[6] Godine 1976. Luttwak je objavio Veliku strategiju Rimskog Carstva od prvog stoljeća nove ere do trećeg, što je izazvalo kontroverze među profesionalnim povjesničarima koji su Luttwaka vidjeli kao autsajdera i nespecijalista na tom području. Međutim, knjiga je prepoznata kao temeljna jer je postavila osnovna pitanja o rimskoj vojsci i njenoj obrani rimske granice. Kasnije je počeo istraživati Bizantsko Carstvo, počevši od njegovih najranijih sačuvanih tekstova.[1] Prema Harryju Sidebottomu, većina znanstvenika bila je neprijateljski nastrojena prema Luttwakovu entuzijazmu za vođenje ratova na teritoriju države klijenta, a knjiga je izazvala nelagodu za čitanje u nekim krugovima u zapadnoj Europi jer je 1980-ih Luttwak postao sigurnosni savjetnik američkog predsjednika Ronalda Reagana.[7] ] Godine 1987. Luttwak je objavio Strategiju: Logika rata i mira.[1] Prema Luttwakovom izdavaču, Harvard University Pressu, knjiga je bila široko hvaljena.[8] Luttwak je postao poznat po svojim inovativnim idejama. Sugerirao je, na primjer, da pokušaji velikih sila da uguše regionalne ratove zapravo čine sukobe dugotrajnijim.[9] Luttwak je nastavio pružati konzultantske usluge multinacionalnim korporacijama i vladinim agencijama, uključujući razne grane američke vlade i američke vojske.[10] Luttwak je radio u uredničkim odborima Géopolitique (Francuska), Journal of Strategic Studies, The European Journal of International Affairs i Washington Quarterlyja. Govori engleski, francuski, hebrejski, talijanski i španjolski, uz svoj materinji rumunjski.[11] Godine 1997. s tri partnera kupio je 19.000 hektara zemlje u bolivijskoj Amazoni, gdje je podigao stočarski ranč.[1] Luttwak je bio predavač ekonomije na Sveučilištu u Bathu od 1964. do 1966. godine.[12] Godine 2004. Luttwak je dobio počasni doktorat (LLD) Sveučilišta u Bathu. Dobio je i počasne titule sveučilišta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.