Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ernesto Gevara (šp. Ernesto Guevara; Rosario, 14. jun 1928 — La Igera, 9. oktobar 1967), poznatiji kao Če Gevara (šp. Che Guevara) ili samo Če (šp. Che), bio je argentinski marksistički revolucionar, političar, lekar, pisac, gerilski vođa, diplomata i vojni teoretičar. Kao jedan od ključnih činilaca Kubanske revolucije, njegov lik je postao sveprisutni kontrakulturni simbol pobune i globalna oznaka u popularnoj kulturi.[1] Gevara je predstavljao jednu od ključnih ličnosti u revoluciji Fidela Kastra na Kubi (1956—1959), kao član pokreta „26. jul”. Nakon pobede revolucije, nekoliko godina je bio aktivan u promociji revolucije društva, putujući po svetu kao diplomata Kube, a zatim se lično angažovao u pokretima za oslobođenje od diktatorskih režima putem gerilske borbe, najpre u Kongu, za vreme vladavine Moiza Čombea, a potom u Boliviji. U Boliviji, spregom Američke obaveštajne agencije i bolivijske vojske, Gevara je najpre uhvaćen, a odmah sutradan ubijen. Njegov lik, kao borca za oslobođenje i žrtve imperijalizma, i danas, nekoliko decenija posle njegove smrti, predstavlja jedan od glavnih simbola i ikona društvene i političke revolucije širom sveta.[2][3] Kao strog vojskovođa, i potpuno posvećen svom revolucionarnom cilju sa ogromnim moralnim autoritetom nad svojim trupama,[4] on je ostao kontroverzna ličnost od velike istorijske važnosti. Časopis „Tajm” proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka,[5] a čuvenu fotografiju Gevare (desno), koju je načinio Alberto „Korda” Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom 20. veka”.[6] Mladost Ernesto Gevara de la Serna je rođen u dobrostojećoj argentinskoj porodici. Njegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linč, potiče iz porodice špansko-irskog porekla,[7] bio je arhitekta po struci,[7] i pripadao je argentinskoj oligarhiji. Njegova majka, Selija de la Serna, bila je španskog porekla.[7] Gevare su poreklom iz istoimenog mesta u pokrajini Alava u Baskiji.[8] Ernesto je bio najstariji od petoro dece. Dve godine posle rođenja ustanovljeno je da Ernesto boluje od astme; lečenje nije pomoglo, te su roditelji odlučili da se iz vlažnog Buenos Ajresa presele u Kordobu, u varoš Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije čak i drastično uticali na njegov život, Ernesto se istakao kao sportista, često plivajući, igrajući fudbal, golf i ragbi.[9] Njegov drug Alberto Granado opisivao je kasnije kako je Ernesto imao čudnu tendenciju da šokira ljude: „... imao je nekoliko nadimaka. Zvali su ga »El Loko« (šp. El Loco, „Ludi”) Gevara... Hvalio se kako se retko kupa, na primer. Zvali su ga i »Čančo« (šp. Chancho, „svinja”). Znao je i da kaže: »Ima 6 meseci kako nisam oprao ovu ragbi-majicu«...”.[10] U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine. Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladić „delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu” Dana 23. oktobra 1951, još uvek ne završivši fakultet, Ernesto je iz Buenos Ajresa otputovao u Kordobu, odakle je sa starim drugom Albertom Granadom krenuo na putovanje ka severu. Krenuli su svojim starim motociklom, marke „Norton 500”, kojem su dali nadimak „La Poderosa” (na španskom: „Moćna”).[11] Putovali su preko Argentine do Čilea, a odatle pacifičkom obalom kada se „La Poderosa” pokvarila i prestala sa radom. Ostavivši motocikl u Čileu, nastavili su put ka severu, koristeći autobus, auto-stop, morske puteve ili idući peške. Prešli su Čile, došli u Peru, gde su posetili Maču Pikču, radili u rudniku, prali posuđe, istovarali robu sa brodova i radili druge fizičke poslove. 1. maja su stigli u Limu, gde su upoznali doktora Uga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru, te zaljubljenika u marksizam. Razgovori sa Peskeom, kako je Gevara kasnije sam govorio, bili su veoma važni za promenu njegovog stava prema životu i društvu.[13] Iz Perua su prešli u Kolumbiju, a zatim u Venecuelu, u Karakas. Tu je Granado, koji je imao ranija iskustva sa tropskim bolestima, ostao da radi, a Ernesto je nastavio ka severu. Jedan od njegovih poznanika ga je avionom prebacio u SAD, u Majami.[11] gde je ostao oko mesec dana, radeći kao kelner i perač posuđa u baru. Nakon mesec dana vratio se avionom u Buenos Ajres. Za sve ovo vreme, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, tzv. „Dnevnik motocikliste” (šp. Diarios de motocicleta), koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju Njujork tajmsa,[14] 2004. godine se pretočio i na filmsko platno, pod imenom „Dnevnik motocikliste”. Gevara je docnije govorio kako je kroz putovanja kroz Latinsku Ameriku doživeo „bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima”, skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca” i „zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja”, koje vodi ka tome da otac „prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu”. Gevara je kasnije takođe navodio da ga je upravo ovo iskustvo navelo na zaključak da, ako želi da pomogne ovim ljudima, mora napustiti carstvo medicine i razmisliti o političkoj areni oružane borbe.[15] Gvatemala Vratio se u Buenos Ajres 31. avgusta, a studije završio 11. aprila 1953. godine. Od 30 predmeta koje je polagao, 18 ocena su glasile „dovoljan”, 8 „dobar”, a samo 4 „odličan”.[16] Završivši fakultet, Ernesto je roditeljima objavio da ponovo kreće na put — na „severnu turneju” koja će obuhvatiti skoro sve zemlje Latinske Amerike na obali Tihog okeana, severno od Argentine: Boliviju, Peru, Ekvador, Kolumbiju i Srednju Ameriku.[16] Na put je krenuo 7. jula 1953, sa svojim drugom Karlosom Galikom Fererom. Stigavši u Boliviju, u La Paz, on je uskoro upoznao Alberta Rohoa, po profesiji advokata, a po političkim stavovima levičara koji je iz Argentine pobegao zbog političkog progona. Tamo je Roho bio uhapšen pod optužbom za terorizam, ali je uspeo da pobegne iz zatvora, domogne se ambasade Gvatemale i pobegne u Čile, a zatim u La Paz (gde je i upoznao Gevaru). Odatle je planirao da ide u Gvatemalu, gde je na vlasti bio Hakobo Arbenz, tada jedini demokratski izabran predsednik u Srednjoj Americi.[16] U literaturi se spominje da je možda upravo Roho u ovom periodu „izoštrio” Gevarine „revolucionarne nagone”, i da ga je on podstakao da otputuju na svoje sledeće odredište — Gvatemalu — gde su se, po Rohovim rečima, dešavale „nove i interesantne stvari”.[16] Iako isprva planirajući da iz La Paza dođe do Venecuele, u Karakas, Gevara se predomislio i skupa sa Rohom otputovao preko Paname u Gvatemalu. Njegov drug Galika odlučio je da ostane u Limi, glavnom gradu Perua. Gevara je stigao u Gvatemalu 7. jula 1953, gde je Hakobo Arbens tek osnovao demokratski izabranu vladu čiji je cilj bio sprovođenje širokih društvenih i agrarnih reformi koje su, između ostalog, obuhvatale i ukidanje latifundijskog sistema. Agrarna reforma u Gvatemali najviše je pogađala američku korporaciju „United Fruit Company”, pošto u to vreme u Gvatemali nije bilo drugih latifundija osim „Fruterinih”, kako su zvali ovu kompaniju u Gvatemali.[17] Kada je 15. maja 1954. iz čehoslovačke fabrike „Škoda” u Gvatemalu, u Puerto Barios stigla pošiljka oružja,[18] SAD su agrarnu reformu proglasile konačnim dokazom gvatemalske povezanosti sa SSSR, te su pokrenule ustanak sa konačnim ciljem skidanja Arbensa sa vlasti.[18] Vašington je najavio prekide diplomatskih odnosa sa Gvatemalom, a odmah potom su to učinile i susedne zemlje. Sledio je niz vojnih intervencija, najpre iz susedne Nikaragve i Hondurasa, a posle samo iz Hondurasa.[17] Na čelo unutrašnje pobune postavljen je gvatemalski oficir Kastiljo Armas.[17] Ernesto se prijavio u vojne odrede za borbu koje je organizovala komunistička omladina podržavajući Arbensa, ali zbog slabih vojnih aktivnosti sa još slabijim uspesima, on se uskoro vratio svom lekarskom pozivu. U decembru 1953. godine,[19] Ernesto je u Gvatemali upoznao Hildu Gadeu, ekonomistkinju iz Perua, koja je imala političke kontakte kao članica levo orijentisane Američke narodne revolucionarne alijanse. Ona ga je upoznala sa nekolicinom visokih zvaničnika Arbensove vlade, kao i sa nekolicinom Kubanaca koji su bili povezani sa Fidelom Kastrom i njegovim revolucionarnim pokretom „26. jul”, koji je dobio ime po datumu kada je Kastro 1953. godine poveo napad na vojnu kasarnu „Monkada”, sa konačnim ciljem da obori diktatorsku vlast Fulgensija Batiste na Kubi. Među tim Kubancima je bio i Niko Lopez, jedan od Kastrovih narednika. Nakon skidanja Arbensa sa vlasti, Gevara se opet prijavio da se bori na strani Arbensa, ali cela akcija je opet bila neuspešna, i Arbens je pobegao, potraživši utočište u ambasadi Meksika.[a] Novi režim je brzo proterao sve levičarski-orijentisane intelektualce.[17] Ernestova poznanica Hilda Gadea je prvo zatvorena, a kad je puštena, morala je pod hitno da napusti zemlju. Ernesto se spasio u ambasadi Argentine, gde je ostao dok nije dobio pasoš pomoću kojeg je na bezbedan način mogao dopreti do Meksika. S ovog putovanja, Gevara je jednom prilikom pisao svojoj tetki Beatris: „Na slici našeg voljenog druga Staljina zakleo sam se da neću predahnuti pre nego ta kapitalistička hobotnica bude uništena”.[20] Kuba Mapa Čeovog putovanja od 1953. do 1956, uključujući put u Gvatemalu i Meksiko, a na kraju putovanje brodom na Kubu, sa Kastrom i njegovim revolucionarima. Početkom 1955. godine radio je kao lekar u bolnici u Meksiku. Tu je u junu iste godine upoznao Raula Kastra, koji će ga kasnije upoznati sa Fidelom Kastrom. Tokom prve noći u kojoj je upoznao Kastra, Gevara je potvrdio da je upravo ova kubanska revolucionarna borba ta koju je tražio, i potpisao učlanjenje u pokret „26. jul”.[21] U ovom periodu, Gevara je dobio i svoj čuveni nadimak „Če”.[b] Dana 24. juna 1956. uhapsila ga je meksička policija, zajedno sa njegovim kubanskim prijateljima (među kojima je bio i Fidel Kastro), a 3. jula novinska agencija UPI je objavila: „Argentinski doktor Gevara biće deportovan u domovinu zbog pretpostavke da je učestvovao u neuspeloj zaveri protiv kubanske vlade Fulgensija Batiste”. Bivši meksički predsednik Lazaro Kardenas se, međutim, umešao u rad policije da bi odbranio kubanske revolucionare, pa su krajem jula Če Gevara i braća Kastro pušteni na slobodu. Tokom 1955. godine, 18. avgusta, Hilda Gadea i Ernesto Gevara su se venčali;[19] 15. februara 1956. Hilda mu je rodila kćerku, kojoj su dali ime Hildita Beatris Gevara Gadea. Ovaj brak će potrajati 5 godina, sve do kraja Kubanske revolucije. Na slobodi su u tajnosti nastavili sa svojim revolucionarnim aktivnostima. Iako je prvobitno planirao da u borbi učestvuje samo kao lekar, Gevara je učestvovao u vojnim vežbama, koje su služile kao priprema planiranom odlasku na Kubu i revoluciju, i njihov vojni instruktor Alberto Bajo na kraju ga je pohvalio kao „najboljeg gerilca”.[22] Dana 25. novembra 1956. su krenuli na Kubu, na iznajmljenom brodu „Grenma” (engl. Granma, „baba”). Brod je bio namenjen za najviše 25 ljudi, a njih je bilo ukupno 82. Nakon izuzetno nemirnog vremena, u teškom stanju su stigli na istočnu obalu Kube kod mesta Los Kajuelos (šp. Los Cayuelos). Umesto planiranog 30. novembra, stigli su tek 2. decembra. Krećući se kroz polja šećerne trske, oteklih nogu i bez ikakve hrane ili opreme osim svojih pušaka i nekoliko šaržera municije,[23] 5. decembra su ih, kod mesta Alegrija de Pio, iznenadile Batistine snage, napadajući ih i sa kopna i iz vazduha. Gevara je kasnije saznao da je zapravo njihov unajmljeni vodič bio taj koji ih je izdao i doveo vladine snage do mesta gde su bili.[23] Nespremni i iscrpljeni, od 82 njih, koliko ih je krenulo na put, samo 16[24] ili 22[25] njih je preživelo, te su u dve grupe krenuli ka obroncima Sijere Maestre, gde su se docnije ponovo sastali. Če Gevara je ovom prilikom ranjen u vrat,[23] ali je skupa sa drugim preživelim gerilcima, što ranjenim što nepovređenim, uspeo da se izvuče, da bi 21. decembra zajedno stigli na plantažu kafe, gde ih je Fidel već čekao nekoliko dana. U šumama Sijere Maestre oni su nastavili sa vojnim vežbama, prikupljajući dobrovoljce i nabavljajući opremu. Gevara je bio zadužen za proizvodnju bombi, pravio male improvizovane rerne za pečenje hleba, obučavao nove članove taktici i organizovao kurseve gde su nepismeni članovi pokreta učili da čitaju i pišu. Još uvek ih je bilo malo, tako da ih je do marta 1957. bilo tek oko 80. Do 24. februara 1957. javnost nije znala ni da li su Kastro i njegove trupe, skupa sa Gevarom, uopšte živi. Tog dana su, međutim, ekipe američkog „Njujork tajmsa”, na čelu sa Herbertom Metjuzom (engl. Herbert Matthews), došle direktno u njegovo sklonište na Sijeri Maestri da bi ga intervjuisali i raspitali se o njihovim gerilskim aktivnostima.[26] U „Njujork tajmsu” reportaža o Kastrovim trupama je bila više nego pohvalna, i obuhvatala opširan opis njihovih vojnih aktivnosti, života u šumama, daljim planovima i ideologiji. Sam Kastro je prikazan kao romantični i dopadljivi revolucionar. Uz svoje osnovno poznavanje engleskog jezika i ličnu harizmu, on je iskoristio ovu priliku da se obrati direktno američkoj naciji i iskaže svoje ciljeve. Gevara tada nije bio tu, ali je kasnije počeo sve više da shvata važnost medijske propagande u političkoj borbi. Če Gevara i Fidel Kastro pri trijumfalnom ulasku u Havanu Kada su pisali proglas omladini grada Santijago de Kuba, Kastro je rekao Če Gevari da pored svog potpisa upiše „el comandante”.[v] Postao je strog vođa, koji je dezertere kažnjavao kao izdajnike, a za njima je slao odrede za pogubljivanje. Tako je postao poznat kao brutalan i nemilosrdan vođa.[27] Sam Kastro ga je opisivao kao inteligentnog, hrabrog i vođom za primer, koji je imao „veliki moralni autoritet nad svojim trupama”.[4] Gevara je bio odgovoran za otvaranje ilegalne revolucionarne radio-stanice „Radio Rebelde” (šp. Radio Rebelde, „pobunjenički radio”) u februaru 1958. godine, preko koje je pokret „26. jul” emitovao svoje novosti i poruke otpora usmerene narodu Kube. Još u Gvatemali, nekoliko godina ranije, Gevara je iz prve ruke bio svedok uspehu radija kao sredstva propagande, kada je CIA vodila organizovano svrgavanje Arbensa. Na taj način gerilci su se mogli direktno obratiti građanstvu, i koristili su ga da bi pozivali narod na otpor, štrajkove i rušenje vlade. U julu 1958. godine, Če je odigrao ključnu ulogu u bici kod Las Mersedesa, koristeći svoje trupe da zaustavi grupu od oko 1500 ljudi, koje je Batistin general Kantiljo pozvao sa ciljem da okruži i uništi Kastrovu vojsku. Više godina kasnije, američki major Lari Bokman je analizirao Čeovu taktiku i opisao je kao „izvanrednu”.[28] U narednim borbama, Gevara je predvodio novi odred vojske usmeren ka zapadu, da bi pomogao u napretku ka Havani. Postojao je samo taj jedan Gevarin odred van Kastrovog „jezgra” pod njegovom direktnom komandom. U poslednjim danima 1958. godine, Gevara je usmerio svoj „samoubilački odred” u napad na Santa Klaru, što je predstavljalo jednu od odlučujućih borbi za pobedu revolucije;[29][30] Njegova konačna pobeda u borbama za Santa Klaru, u kojima su protivničke trupe bile brojčano nadmoćne čak i u razmeri 10:1, kasnije su opisivane kao „remek-delo u modernom ratovanju”.[31] Mediji koje je Batista kontrolisao su slali u javnost obaveštenja da je Če Gevara poginuo u tim borbama, ali je njihov ilegalni radio „Rebelde” obavestio da su Čeove grupe zauzele Santa Klaru. Bilo je veče pred novu godinu, 31. decembra 1958. godine. Batistini generali su, bez njegovog znanja, počeli da pregovaraju o predaji, a već narednog jutra Batista je pobegao iz zemlje. Kastrova vojska je 8. januara 1959, nakon više od dve godine vojevanja po šumama Sijere Maestre, trijumfalno umarširala u Havanu.....

U dobrom stanju! Česlav Miloš je uvek sebe smatrao pesnikom, i to hermetičnim pesnikom za malobrojne čitaoce, pa esejistom, a nikada romanopiscem. Ipak, postao je poznat kad mu je objavljena knjiga eseja Zarobljeni um. („...tek kad je Zarobljeni um izašao kod Galimara iskočio sam na površinu“ ). U eseju je, kako je više puta isticao, rekao sve ono što nije mogao da kaže u poeziji. Dugo je bio smatran političkim piscem i velikim antistaljinistom. Povod za to su dve njegove knjige: roman Osvajanje vlasti i knjiga eseja Zarobljeni um, u svetu poznata kao knjiga o komunističkom totalitarizmu. To je primer originalne esejistike s elementima autobiografije, introspekcije i duboke refleksije. Uostalom, sâm Miloš je rekao da je „politički aspekt samo spoljašnji, u stvari, reč je o nekoj vrsti antropološke ili sociološke studije...“ koja pokazuje ponašanje intelektualaca u totalitarističkom sistemu. Najveće zlo totalitarističkog sistema on je video u porobljavanju umova, u strašnom ideološkom pritisku vlasti da bi stvorile „novog čoveka“. Jedno od glavnih pitanja u ovom složenom delu je pitanje konverzije, naime, kako je moguće da već formirani, zreli ljudi postanu pristalice staljinizma, da se prilagode uslovima koji su im sasvim strani. Miloš predstavlja dva mehanizma koja čoveku iz zemalja Centra služe za prilagođavanje novoj situaciji koja ugrožava njegov identitet. Prvi je „Murti-Bing“, a drugi „ketman“. Prihvatanjem prvog on podleže „zarobljavanju“ uma, menjanju ličnosti, dok se prihvatanjem drugoga bori protiv toga. Termin „Murti-Bing“ Miloš je pozajmio iz romana Stanislava Ignacija Vitkjeviča Nenasitost da bi ilustrovao povodljivost intelektualaca za lepotama Nove vere. I drugi termin, „ketman“, pozajmljen je iz literature, ovoga puta iz knjige Žozefa Artura Gobinoa Religije i filozofije u Centralnoj Aziji, nastale krajem devetnaestog veka. Iz nje je uzeo „priču“ kojom je hteo da pokaže da ljudi o kojima piše Novu veru nisu prihvatali bezrezervno. Glumili su, odnosno praktikovali, neku vrstu igre u kojoj su se svi maskirali, i vladari, i oni koji su im podređeni. I svi su znali za to. Praktikujući „ketman“, dovodeći u zabludu predstavnike vlasti, čovek se osećao moralno čist. I tu dolazi do vrednosnog pomeranja. Niko nije osuđivao takvog čoveka, važno je da je bio „lojalan“ vlasti. Osuđivan je onaj ko nije umeo vešto da se služi maskom. Česlav Miloš (polj. Czesław Miłosz; Šetejnje, 30. jun 1911 — Krakov, 14. avgust 2004), bio je poljsko—američki pesnik, prozni književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980.[1] Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Studirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio—Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio—Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu. „Dolina reke Ise“ je autobiografsko delo u kome opisuje detinjstvo.

Bela Hamvaš: SCIENTIA SACRA 1 – Duhovna baština drevnog čovečanstva 2 Dobro očuvano. Autor - osoba Hamvaš, Bela, 1897-1968 = Hamvas, Béla, 1897-1968 Naslov Scientia sacra I : duhovna baština drevnog čovečanstva. 2 / Bela Hamvaš ; preveo Sava Babić Jedinstveni naslov Scientia sacra. srpski jezik Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 1999 (Beograd : Dereta) Fizički opis 286 str. : autorova slika ; 17 cm Drugi autori - osoba Babić, Sava, 1934-2012 = Babić, Sava, 1934-2012 Dúl, Antal Zbirka ǂBiblioteka ǂKontinent Hamvaš ; ǂkolo ǂ1, ǂknj. ǂ2 Napomene Prevod dela: Scientia sacra / Hamvas Béla Str. 273-286: Apsolutna struktura / Antal Dul „Knjiga Scientia sacra I – Duhovna baština drevnog čovečanstva 1, objavljena je 1999. godine (Dereta, Beograd), i, za razliku od dela Scientia sacra II, nema pogovora, niti predgovora. Mislim da bi svaki predgovor/pogovor zaista bio suvišan, i da je preporučljivo da čitalac direktno „uroni” u ovo vredno štivo. Ničija objašnjenja, niti kritike, ne bi mu pomogla da bolje shvati i prihvati najviša iskonska znanja o vlastitom postojanju i bivstvu, koje je više od života. Sačinjena je od tri dela: 1. BAŠTINA 2. ARHAIČKI ČOVEK 3. KULT I KULTURA. Svaki deo ima po šest povezanih celina, a svaka celina po šest „tema”. Celine koje čine pojedine delove su: BAŠTINA: 1) Zlatno doba i apokalipsa, 2) Budnost, 3) Bivstvo i život, 4) Učitelj Života, 5) Tri izvora, 6) Baštine. ARHAIČKI ČOVEK: 1) Čovek po Vedanti, 2) Šruti i smriti, 3) Praslike, 4) Stanice ljudskog bivstva, 5) Žena, 6) Drevna antropologija. KULT I KULTURA: 1) Drevna i nova kultura, 2) Indijanska priča, 3) Aša, 4) Alhemija, 5) Metafizika joge, 6) Šekina. (Zoran Tucaković) Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897 – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti. Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Prvobitno se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988) Patam I-III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991) MG71

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 20. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 20 (29.03.1972) Muzika: Herbie Hancock – Koncert za klepetuše, šrafciger i klavir (foto reportaža sa beogradskog koncerta); 2 godine Studija B (Đani Nazaro u poseti kultnom beogradskom radiju); `Tommy` u Beogradu: prva bit opera u Domu Sindikata u izvođenju nemačke grupe Džej Fajv; SLADE – `Vukovci` iz Vulverhemptona (piše Sloba Konjović); Jugo-rok u Bugarskoj (turneja YU GRUPE); Mungo Jerry, Alexis Corner... Ostalo: Zabranjeno ljubljenje: detinjarije velikih ljudi; Šta to nebom šeta: Ne smemo biti uobraženi i tvrditi da smo jedini u svemiru; Zašto štedimo na talentima; Sačuvati čist obraz: razgovor sa mladim režiserima (Lordan Zafranović, Jovica Aćin; Goran Paskaljević); menjamo desetke za mladost: Isplati li se biti odličan na fakultetu; Branka Predić – Devojka o kojoj ćete tek čuti (intervju)... Kolor poster (unutrašnja duplerica): Vladimir Savčić - Čobi

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 16. PAŽNJA: imam 2 primerka ovog broja, slične očuvanosti (pogledajte slike). NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 16 (01.03.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Simon & Garfunkel; vesti (PINK FLOYD, Joe Cocker, Don Mc Lean, Dave Edmunds; Struja ukinula rok: štrajk engleskih rudara pogodio i disko tržište... Ostalo: Žrtve crkvi u socijalizmu; Tražimo mlade glumce za `Sutjesku`; Ko nam krade omladinu: o beogradskoj Bogosloviji; Marinko Šebez – Nepoznat u glavnoj ulozi (intervju); Panika u svetu droga; Rumunija za početnike: kazna za poljubac; Vatreni doček za bića iz svemira; Jugoslovensko-španski košarkaški rat; Kolor poster (unutrašnja duplerica): Piter Fonda

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 10. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 10 (19.01.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Đani Morandi – Imao sam sreće (prevod intervjua); Nove ploče; Diskomer Studija B (na prvom mestu domaće liste su DUBROVAČKI TRUBADURI sa hitom `Dok palme njišu grane`... Ostalo: Zbivanja u Savezu Studenata Beograda: Ima li nema (ne)jedinstva?; Dane Korica (intervju); Svako može da bude glumac; Život mladih na selu; Kako se zabavljaju mladi Šveđani; `Svlačenje` novo filmsko remek-delo Miloša Formana;... Kolor poster (na zadnjoj korici): Dragan Kapičić.

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 9. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 9 (12.01.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Josipa Lisac – Već sam evropska zvezda (intervju Gorana Kobalija, sa slikom ZLATNIH AKORDA), Arsen Dedić – Čarobnjak je opet mahnuo (song-by-song, povodom izlaska njegovog 2. albuma): vesti (YES, KORNI GRUPA, TEMPTATIONS, Joe Cocker...); Top Liste... Ostalo: Socijalna nejednakost: pred našim očima rastu dvorci; Studentske demonstracije u Milanu; FEST 72: `Saobraćaj`, film Žaka Tatija; Kasijus Klej (kasnije Mohamed Ali), mnogo gologrudih devojaka... Kolor poster (na zadnjoj korici): John Lennon.

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 2. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 2 (24.11.1971) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Vladimir Savčić – Čobi – Sve je moguće u isti mah (intervju); vesti sa rock scene (npr. prestanak rada HUMBLE PIE); Doktor `leči` šou-biznis: kakvi menadžeri – takva publika (skandal oko koncerta THE EQUALS i velikoj menadžerskoj prevari); ROD STEWART – Svaka pesma kazuje priču (piše Goran Kobali), THE SUPREMES... Ostalo: Vodič za tapkaroše; Rekle su nam kako vode ljubav; strip: Petoro za beskrajnog`; Haljina za ljubomoru, Prvi put seks; Đakomo Agostini, as formule 1...

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 11. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 11 (26.01.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Lidija Kodrič – Neobično obična (intervju, pisala Radmila Rosi); T. REX – Bitlsi nove ere; Džordž Harison: Koncert za Bangladeš; Tom Džons; Majda Jazbec i Goce Nikolovski, novi junaci omladine... Ostalo: Skraćenje vojnog roka; Dome, gorki dome: neiskorišćeni domovi omladine; Treba ukinuti zakon o pripravnicima; Socijalna nejednakost na mađarski način, Te tvoje oči šarene (šminkanje); Jugoslovenski hokejaši putuju na Olimpijadu: Najskuplji `izlet` našeg sporta; Kolor poster (na zadnjoj korici): Dastin Hofman

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 3. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 3 (01.12.1971) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Kornelije Kovač – Diktatori i pevači (intervju, pisao Goran Kobali); Domaće i inostrane muzičke liste, vesti (ELP, BEATLES, koncert YU grupe u zemunskoj Sinagogi, LED ZEPPELIN, Alice Cooper, Elton John...), `Rock klub` u katoličkoj crkvi Svetog Petra u Beogradu u Makedonskoj ulici; Stephen Stills: Trubadur američkog roka – dani BUFFALO SPRINGFIELD (piše Goran Kobali); George Harrison postao dobrotvor; Brenda Arnau... Ostalo: Pozadina nasilnog šišanja u Građevinskoj školi; Petica sa dva lica: Koliko vredi Vukova nagrada?; Seks bez ljubavi – nezaboravan doživljaj; gimnastičar Miroslav Cerar, auto as Jovica Paliković...

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 22. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 22 (12.04.1972) PAŽNJA: na naslovnoj strani je pogrešno napisan br. 21, umesto – 22! Datum je ispravan. Muzika: Amon Dil koji to nije (razočarenje koncertom gde je nastupila neka kombinovana tezgaroška postava); Hit poezija: Heart of Gold (Neil Young); Najveće rok dvorane više nema: `Duga` je nestala (piše Peca Popović); Vreme diksilenda; S VREMENA NA VREME (prvi inntervju)... Ostalo: Devojke hoće u vojsku; Šta nas čeka ovog leta: slana bara skupa za mlade; Alkoholizam i omladina; Koliko ćemo biti visoki: Budućnost bez džinova (ovde se navodi, da – ako se rast čoveka ne uspori, da će prosečni muškarac 2000. godine biti visok 2,12m, a žena – 2 metra); Ana Karić – Ana u znaku bika (intervju); Prvi polni odnos muškaraca... Kolor poster (unutrašnja duplerica): Goran Sultanović (na motoru)

Kao na slikama Retko Zbornik sadrži saopštenja njegovih poštovalaca i prijatelja izložena na naučnim skupovima održanim u Beogradu i Skoplju novembra 2006. godine. Radovi na više jezika. Napomene i bibliografske reference uz tekst. Summaries. Sur les pas de Vojislav J. Djurić 2011; Tvrd povez; ćirilica; 29 cm; 450 str.; 978-86-7025-561-6; Vojislav J. Đurić (Velika Pisanica, 26. februar 1925 — Beograd, 12. maj 1996) bio je srpski istoričar umetnosti, akademik i univerzitetski profesor. Njegovi najznačajniji radovi, vezani su za freskoslikarstvo i umetnost srednjovekovnih srpskih zemalja, a svoje kapitalno delo „Vizantijske freske u Jugoslaviji“ objavio je 1974. godine. Kratka biografija[uredi | uredi izvor] Vojislav Đurić je rođen 26. februara 1925. godine u Velikoj Pisanici kod Bjelovara. Radio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a za redovnog profesora je izabran 1967. godine. Za dopisnog člana SANU u Odeljenju društvenih nauka izabran je 28.05. 1970, a od 11.03. 1971. godine se nalazio u Odeljenju istorijskih nauka, čiji redovni član je postao 16. novembra 1978. godine. Na mestu sekretara tog odeljenja nalazio se od 27.05. 1979, do 25.09. 1981. godine, kada je podneo ostavku koja je prhvaćena na skupštini SANU 19. novembra1981. godine. Na mesto člana predsedništva SANU izabran je 16.11.1989. godine i tu funkciju je obavljao do svoje smrti, 12.05. 1996. godine. Bio je član nekoliko odbora SANU: Hilandarski odbor (predsednik od 1978) Odbor za istoriju umetnosti (predsednik 1977 — 1983) Odbor za istoriju Srba u Hrvatskoj MO za treći milenijum MO za proučavanje Kosova Staroslovenski odbor Odabrani radovi[uredi | uredi izvor] Babić-Đorđević, Gordana; Đurić, Vojislav J. (1982). „Polet umetnosti”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 144—191. Đurić, Vojislav J. (1982). „Umetnost u Bosni između jadranskih gradova i Srbije”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 343—370. Đurić, Vojislav J. (1982). „Poslednja umetnička žarišta”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 535—545. Odabrane nagrade[uredi | uredi izvor] Oktobarska nagrada Beograda (1964) Herderova nagrada (1982) Sedmojulska nagrada Srbije (1985) Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima (1964) Orden rada sa crvenom zvezdom (1988) Vojislav J. Đurić Zbornik

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 10 tak recenica podvuceno hem. olovkom, nista strasno. Ostalo sve u dobrom i urednom stanju! Prevela s ruskog Antonina Pantelić Sadržaj: PRAVOSLAVLjE I CRKVA II CRKVA KAO PREDANjE Sveto pismo i Sveto predanje O kanonu O crkvenom predanju O pravoslavnoj hijerarhiji O spoljašnjem nepogrešivom autoritetu u Crkvi III JEDINSTVO CRKVE IV SVETOST CRKVE V UČENjE O VERI VI O TAJNAMA Moć svetosti crkve VII POŠTOVANjE MAJKE BOŽIJE I SVETIH U PRAVOSLAVLjU VIII BOGOSLUŽENjE U PRAVOSLAVLjU IX IKONA I IKONOPOŠTOVANjE UPRAVOSLAVLjU X MISTIKA U PRAVOSLAVLjU XI ETIKA U PRAVOSLAVLjU XII PRAVOSLAVLjE I DRŽAVA XIII PRAVOSLAVLjE I EKONOMSKI ŽIVOT XIV PRAVOSLAVLjE I APOKALIPSA XV PRAVOSLAVNA ESHATOLOGIJA XVI PRAVOSLAVLjE I INOSLAVLjE – HETERODOKSIJA Sergej Nikolajevič Bulgakov (rus. Сергей Николаевич Булгаков; Livni, 28. jun 1871 — Pariz, 12. jul 1944) je bio ruski ekonomista, filozof, teolog i sveštenik Pravoslavne crkve. Njegova filozofija religije je u tradiciji Vladimira Solovjova. Pohađao je crkvenu školu i Livniju i proveo četiri godine na teološkom seminaru, prije nego što je upisao pravo na Moskovskom univerzitetu, 1890. godine. Pravo je diplomirao 1894, a 1895. počinje da predaje političku ekonomiju na Moskovskoj tehničkoj školi. U periodu između 1898. i 1900. godine, putuje po zapadnoj Evropi i Velikoj Britaniji, prikupljajući materijal za svoju kapitalnu disertaciju Kapitalizm i zemledelie (Kapitalizam i zemljoradnja; 2 toma, Sankt Peterburg, 1900). Preko ovog djela i drugih radova na temu ekonomskih i društvenih pitanja, Bulgakov je vrlo brzo stekao nacionalnu reputaciju. U Kijevu je radio kao profesor pet godina, da bi se vratio u Moskvu 1906. godine, gdje preuzima katedru ekonomije na Moskovskom institutu trgovine. Iste godine je dobio svoje mjesto u donjoj komori Dume, kao konstitucionalni demokrata. Doktorirao je 1912. godine na Moskovskom univerzitetu, a 1917. je na njemu dobio mjesto profesora političke ekonomije. Iako je Bulgakov u deceniji 1890-ih, bio jedan od vodećih tumača marksizma, ipak je više puta potvrdio superiornost Imanuela Kanta, te ubrzo krenuo da se udaljava od Marksa dajući prednost drugim društveno-ekonomskim pitanjima. U svojoj kapitalnoj disertaciji, Kapitalizam i zemljoradnja, tvrdio je da Marksova terija o centralizaciji proizvodnje, nije primjenljiva na zemljoradnju, gdje je proizvodnja na malo daleko stabilnija i svrsishodnija od proizvodnje na veliko.

NEVIDLJIVO ZBIVANJE SILENTIUM - Bela Hamvaš Na koncu o onima koji su situaciju shvatili na prvi pogled. Pre svih Kjerkegor i Niče. Zatim, malena družina: Fažo, Mereškovski, Panvic, Evola, Berđajev, Valeri, Ortega, Jaspers. Ni po redosledu nisu kompletni. Ono što su videli bilo je sledeće: masa koja se do tada nalazila dole probila se u više društvene slojeve. Ovaj put, ne kao ranije u doba seobe naroda, varvarin nije napao razvijenog i uzvišenog čoveka izdaleka i spolja, nego odozdo i iznutra. Nesvesno se nalazi u samom čoveku, ono je izbilo i u samom društvu se nalazi masa koja se probila. To je nova seoba naroda, vertikalna provala varvarstva. Antihrist je apersonalna neminovnost koja gazi. Anonimni užas, kao što je, na primer, birokratija ili tehnokratija, ili mora, užasan fakat pred kojim se nalazimo bez odbrane, ne zato što je nezavisan od nas nego što to nepostojanje mi ostvarujemo i mi pravimo i mi održavamo i mi se privijamo uz njega. Nijednog trenutka nije pravi. Jedino je božije pravo. The divine is only real. Antihrist je fikcija bez tela i bez duše i bez duha − Šeststo šezdeset i šest. To je ono što postoji sada i danas. Živimo u toj neistini. To je poslednje razdoblje Apokalipse, pojava bezličnog terora, svi drhte, pa ipak je tu i fakat je i svi to rade. Ništa, pa ipak je fakat. Niko to ne može pretvoriti u ličnost. Pa ipak je tu. (Bela Hamvaš) Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Sve što čovek čini ili može da učini zavisi od stvarnosti, smešten je u nju i nikada iz nje ne može ispuniti. Jedino je umetnost iznad stvarnosti, u stanju da je `menja`, da tvori, da stvara. Umetnost je magija : slika, vajarsko delo, pesma uvek su prisustvo transcendentnog, a to da je `umetnost metafizička delatnost života` znači: ne toliko s one strane fizike, koliko s ove strane fizike život čoveka u svakom slučaju biće onakav kakvim ga čini umetnost.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čovek je tvorac materijalističke teorije, a priroda posle određenog vremena počinje da ludi i stupa u štrajk. Tek ukoliko čovek prekine sa tim mehanicističkim pogledom na svet, priroda će se vratiti u svoje normalne tokove. Bajka o materijalizmu je drama sa uzbudljivim komičnim i tragičnim zapletima i zivanjima. Priroda je poludela od materijalističke nauke, te počinje da štrajkuje. Tek kad čovek, tvorac materijalističke teorije, napušta mehanicistički pogled na svet, priroda se, nakon uzbudljivih i dramatičnih zbivanja, komičnih i tragičnih zapleta, vraća u svoje uobičajene tokove. Priroda je i sama znala kako s njom stoje stvari. Stajahu dobro, naime. Večna mudrost, pramudrost, odredila je merila zemlje, utisnula u nju svoje stope, položila kamene - temeljce i podstakla ptice da iz vrelog peska iskopaju jaja koja je okotilo sunce. Jedna istina, jedno pouzdano znanje i pra - snaga uputili su divokoze kako da se rađaju na liticama i objasnila srnama trenutak kada treba da začnu. `Kada glad i mraz, potreba za krovom nad glavom i, možda, još i častoljublje bivaju zadovoljeni, šta preostaje? Nad ostalim delom egzistencije - kojeg li čudovišnog ostatka - navlači se koprena`. Alferd Deblin (nem. Alfred Döblin; Štetin, 10. avgust 1878 — Emendingen, 26. jun 1957) je bio nemački ekspresionistički književnik i dramaturg jevrejskog porekla. Njegova dela karakteriše snažna kritika društva i elementi fantazije. Najpoznatiji je po svom romanu „Berlin Aleksanderplac“ (Berlin Alexanderplatz).[1] Rođen je u jevrejskoj trgovačkoj porodici. U Berlinu je studirao medicinu, ali se istovremeno interesovao za filozofiju. Radio je kratko kao novinar, da bi kasnije otvorio psihijatrijsku ordinaciju u Berlinu. Prvi roman, „Tri skoka Vang Luna“, objavio je 1915.[1] Objavljivao je ekspresionističke pripovetke u časopisu Der šturm. Postao je predsednik Društva pisaca Nemačke 1924. Roman „Berlin Aleksanderplac“, o životu kriminalca, napisao je 1929. Kada su nacisti preuzeli vlast pobegao je u Pariz, gde je 1936. dobio francusko državljanstvo. „Amazonsku trilogiju“ napisao je 1937. Kada su Nemci okupirali Francusku preselio se u Holivud. Tu se 1941. preobratio u katolicizam citirajući filozofske inspiracije za taj čin.[1] Posle rata vratio se u Evropu i živeo u Nemačkoj i Francuskoj.

Delibašićeva ističe da je ključno ne samo razumeti prirodu zla, već i preoblikovati je iznutra. Knjiga postaje instrument u borbi za dublje razumevanje zla i njegovu transformaciju. Ona nas podstiče da ne samo da spoznamo tamne aspekte ljudske prirode, već i da aktivno radimo na njihovom prevazilaženju. Iz recenzije se može zaključiti da Delibašićeva uspeva da donese novi pristup temi zla, ne zadovoljavajući se samo analizom, već ističući važnost delovanja i promene iznutra. Knjiga nas podseća da su mnogi blistavi umovi bili zadovoljni samo pukom pojavom dobra nad zlim, dok je istinska transformacija zla iznutra nešto što zahteva dublje angažovanje i introspekciju. “Autonomna priroda zla: Predstave i senke” nije samo filozofska rasprava, već i poziv na akciju. Ova knjiga će biti inspiracija svima koji tragaju za dubljim razumevanjem ljudske prirode i borbe protiv zla u svetu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Činjenica da je slikarska i teorijska zaostavština Leonida Šejke danas zapostavljena među mlađim umetnicima i teoretičarima umetnosti govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i puno izazova delo ostalo je u tami nad kojom su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana odnekud izvan našeg prostora, podstaknuta tuđim iskustvima i idejama. To govori o sudbinama malih kultura – uvek sputanih strahom i nepoverenjem u sebe, u „rodnu melodiju“, kako je govorio još jedan „zaboravljeni“, Momčilo Nastasijević. Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o „tradiciji budućnosti“, tj. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali evolucija idejâ ovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju. U tome je, u stvari, smisao Tradicije. Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije, do nagomilavanja suvišnosti – do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u osnovi Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad-Đubrište-Zamak, koju u jednom svom zapisu upoređuje sa Danteovim Paklom-Čistilištem-Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje. Baveći se raznim vidovima umetničke prakse (da upotrebim ovaj rogobatan izraz kako bi me savremeni čitalac razumeo), Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom. Kada se njegov slikarski put iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, potvrdićemo njegovo uverenje da je u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: „1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i pop-artu. Znači, bio sam 4-5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih.“ Odvažiti se i napisati ovakvu knjigu koja govori o odnosu tradicije i savremenosti, sa idejama koje su aktuelne i u vremenu koje dolazi, podvig je u svakoj kulturi. Zato ovaj Traktat o slikarstvu pripada riznici srpske kulture i pokazuje mladim stvaraocima da se iza ovih odškrinutih vrata nalazi nada za novi početak. Branko Kukić Leonid Šejka (1932 — 1970) je bio jugoslovenski arhitekta i slikar. Bio je jedan od osnivača umetničke grupe Medijala i učestvao je na svim izložbama grupe do 1970. godine. Njegova dela bliska su nadrealizmu a na njima je zastupljena bogata simbolika i duboka intelektualnost. Leonid Šejka, rođen je 24.04. 1932. godine u Beogradu. Posle završene Ruske osnovne škole, četiri razreda gimnazije i srednjotehničke škole (odsek arhitekture) 1949., diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. godine[1]. Slikarstvom se bavio od 1950. godine. Bio je jedan od osnivača i teoretičara grupe Baltazar, koja je prerasla u grupu MEDIALA 1957. god. Od 1961. bio je član ULUS-a. Prvi put grupno izlaže 1953. godine, a prvu samostalnu izložbu priredio je u beogradskoj Galeriji Grafički kolektiv, 1958. godine. Šejka je radio i skulpturu, zatim objekte, ilustracije knjiga, scenografiju, a bavio se i vanlikovnim eksperimentima i teorijom. Pored niza članaka publikovanih u časopisima (Vidici, Polja, Razlog, Danas, Student i Umetnost), objavio je Traktat o slikarstvu za koji je 1965. godine dobio Nolitovu nagradu. Izgradio je vrlo složeno delo koje polazi od iskustva nadrealizma i dadaizma, da bi od 1960. formirao individualni izraz u kome je bio posebno zaokupljen problemom uloge predmeta u strukturi slikarske predstave. Učestvovao je u radu likovnih kolonija u Sićevu 1966. i u Počitelju 1969. godine. U leto 1967. putuje u Minhen, Salcburg i Bern; a u proleće 1968. u Cirih i Frankfurt, da bi preko leta iste godine obišao Italiju sve do Napulja i Pompeje. Do kraja života boravio je u Cirihu, Bernu i Parizu a putovao je i u Englesku i Holandiju. Izlagao je na 72 kolektivne izložbe širom Jugoslavije i inostranstvu i imao je 15 samostalnih izložbi u Beogradu, Minhenu, Cirihu, Bazelu i Bernu u periodu od 1958-70. godine. Šejkin opus se može podeliti u pet osnovnih tema kojima se bavio: - „Multiplikacija predmeta“, „Đubrišta“, „Skladišta“, „Enterijeri“ i „Mrtve prirode“. Umro je u Beogradu, 15. decembra 1970. godine. Mediala Detaljnije: Mediala Godine 1957, sa grupom slikara — osnovao je grupu „Mediala“. koju su predstavljali mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori. Svim članovima Medijale bila je zajednička jedna jedina ideja: beskrajna ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u njene sveukupne moći. Članovi Mediale su bili: (Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Siniša Vuković, Kosta Bradić, Uroš Tošković, Miodrag Dado Đurić, Ljuba Popović, Vladimir Veličković, Milić Stanković, Milovan Vidak, Svetozar Samurović i Vladan Radovanović). Prva izložba pod nazivom „Medijalna istraživanja“ održana u galeriji Grafički kolektiv a izlagali su Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Vladan Radovanović. Grupa Mediala je imala 12 izložbi.

filozofija nefikcijski strip ILUSTROVANA Da li ljudski jezik pomaže u pronalaženju istine, ako može, kako? Da li su vlade korisne? Da li smo zaista slobodni da odlučujemo ko smo i šta da radimo? Ko nam kaže šta je istina? Šta je posebno u ljudskom umu i svesti? Kako treba da se odnosimo jedni prema drugima i kako treba da budu organizovana društva? I svejedno: za šta mi zapravo živimo? Filozofi su oduvek uživali da sebi i društvu postavljaju neprijatna i provokativna pitanja. Već su stari Grci postavljali sebi ova vanvremena i još uvek eksplozivna pitanja, koja su ih učinila „pronalazačima“ zapadne filozofije. Filozofija činjeničnog stripa stoga obuhvata luk od Aristotela do Avgustina, Dekarta, Hegela, Kanta, Vitgenštajna, Džefersona, Karla Popera do Fukoa i beleži njihove odgovore. Svako ima neki stav prema sebi i životu napolju. Ovde ih možete postati svesni i proveriti: za to želim da živim! nova

Hese nam daje razmišljanje o paradoksu dokolice i stvaralaštva. On ističe da izuzetno kreativni i genijalni ljudi retko sleduju tradicionalnom konceptu konstantnog rada, već da su dokoličari u stanju da stvore umetnost iz dubokog unutarnjeg nadahnuća. Upravo u tim trenucima “praznine” ili “pauze”, Hese vidi prostor za istinsko stvaralaštvo koje izranja iz slobodnog i neopterećenog uma. Ovaj citat naglašava da su momenti dokolice, unatoč spoljnjem utisku neproduktivnosti, važni za kreativnost. Oni nam omogućavaju da se povučemo iz uobičajenih obaveza i pronađemo dublje uvide. Herman Hese nas podseća da nije nužno stalno raditi kako bismo stvorili vredne stvari; umesto toga, treba da razvijamo sposobnost da se prepustimo unutrašnjem nadahnuću i stvorimo autentične i duboke izraze. “Umetnost dokolice” poziva nas da promenimo svoj pogled na vreme koje provodimo u opuštanju i razmišljanju. Kroz Heseove misli, otvaramo vrata za razumevanje da duhovno obogaćivanje i kreativno izražavanje mogu proisteći iz trenutaka unutrašnje tišine i kontemplacije.

Radio u Institutu društvenih nauka u od 1981. do 2000, gde je 2001. godine stekao zvanje višeg naučnog saradnika. Od 2001. godine bio je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Od 2006. je u zvanju redovnog profesora. NOVO ČITANJE HAJDEGEROVE FILOZOFIJE Da li je Hajdeger zaista najveći filozof XX veka ili čak jedan od ne­kolicine najvećih u istoriji filozofije, kako se to često isti­če u li­teraturi? Jesu li te pohvale potkrepljene konkretnim ana­lizama nje­­govog dela, kako bismo znali na čemu se temelje tako las­­kave ocene? U ogromnoj li­teraturi o njemu, to, na iznenađenje, nije slučaj. Više se može govo­ri­ti o podrazumevanju, kao da je traženo obrazloženje – neko ne­kada negde izložio, tako da za po­nav­­­ljanjem kritike nema potrebe. To je razlog zašto je autor, posle usvajanja Hajdegerovog dela (Um crne šume, 2019), preduzeo njegovu temeljnu kritičku analizu. Osnovni zaključci su savim iznenađujući. Naime, Hajdegerovo glavno delo (Biće i vreme, 1927) se otkriva kao nespretno programski sročeno, eklekti­čno i prepuno protivrečnosti, nedo­re­čeno i bez izgleda u pogledu realizacije strateškog ci­lja. Autor kritike naročito potencira pro­blem funda­men­talne ontologije, s dva generalna zaključka: prvo, Haj­de­ger nije u stanju da razvije njen kon­­cept zato što je osujećen osnov­nim strateškim ciljem: pitanjem smisla bića kao bića. Drugo, autor poka­zuje na koji način je razvijanje njenog koncepta moguće i izlaže ga do stepena osnovne zaok­ru­ženosti. Ovo delo zaslužuje respekt zbog vidljivog truda koji je ulo­žen pri iščitavanju Hajdegera. Pleni autorov zahvat kojim sve pojedi­nač­nosti Hajdegerovog dela razmatra u okviru njegove celine, rekonst­ru­i­sa­ne iz njegovih sabranih dela. Autor suve­reno vla­da­ materijom, Haj­degera ob­rađuje imanentno kriti­čki i na osnovu dobijenih rezultata izvodi ocenu o značaju njegovog dela u fi­lo­zofiji XX veka. Poseban kva­­­­­litet izlaganja predstavlja autorovo ot­va­­ranje no­­vog horizonta in­te­­r­­pretacije, raz­gra­ni­če­njem ana­­­­­litičkih ni­voa, iz­laganjem dija­lek­ti­ke straha i strepnje i fi­lo­zofsko-teološkog smi­sla Hajdegerovog dela. Krunu ukupnog izla­ganja i kritike predsta­vlja autorov doprinos u koncipovanju fun­da­mentalne on­to­­logije kao jedino preostale „prve filozofije“ posle pada trans­cen­dencije (i smrti Boga). Upra­vo taj deo je od sredi­š­njeg značaja za naizgled pram­bi­ci­oznu nameru prevla­da­vanja Hajdegera. Posle ove, originalne ili sasvim ati­pične i kontroverzne knjige, u oblasti Haj­de­ger‒interpretacije, više ništa neće moći da bude kao pre. Ona će bez sumnje novim tumačima dava­ti podstrek za savim novo či­ta­nja i tumačenja Hajdegerove filo­zo­fije. Broj strana: 502 str. Pismo: ćirilica Format: 146×240 cm

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 19. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 19 (22.03.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Kornelije Kovač i njegova grupa pobegli an startu!; Ko su posetioci disko klubova: `Device` za štimung; Rod Stewart i T. REX: jednima smrkne, drugima svane (o oživljavanju klubova obožavalaca); Amon Düül (najava beogradskog koncerta); Hit poezija: Horse with no Name (AMERICA); YU GRUPA planira da izda `ilegalni` maksi singl; Novi pevač u KORNI GRUPI (Zlatko Pejaković)... Ostalo: Talenti niču i nestaju kao pečurke; Akademik Pavle Savić; Ranko Žeravica – Nismo više svetska sila (intervju); Šta mislimo o religiji, a šta znamo: ...i bog stvori prvog majmuna; Milan Marinković – Cile: Slikar bez pedigrea; Špijuni iz kosmosa hodaju zemljom... Kolor poster (unutrašnja duplerica): Ivica Vidović

srpski metal fanzin AKREP br. 1-3 (2010-2012) u ovom oglasu prodaje se komplet od sva 3 broja Autor zina je beogradski zaljubljenik u metal i kulinarstvo Vidoje Murić (danas IT inženjer), sa kojim su mi se pre 10 godina ukrštali putevi na polju muzike, a danas na jednom drugom društvenom planu. Inače, Vidoje je Zemunac, i to posebno ističe (npr. u uvodniku 2. broja kaže da je Akrep - `jedini zemunski fanzin`). Ovaj zine je posebno značajan jer je u potpunosti okrenut promociji domaće metal scene, što je bio redak slučaj na našem prostoru. Namenjen je ovdašnjoj publici, pa je pisan na srpskom jeziku. `AKREP` je one-man-zine koji odiše posvećenošću, ali i žanrovskim poznavanjem materije. Autor nije bio klinac kada ja izbacio prvi broj, imao je 21 godinu, ali fanzinaško neisukstvo je vidljivo. No, to je popravljeno već u narednim brojevima. Vidoje se nije upecao u zamku da krene u prečesto objavljivanje, već je radio svojim tempom, po jedna broj godišnje. Pored koncepcijskog i sadržajnog, značajan je napredak u prelomu i dizajnu, pa 2. i 3. broj imaju kolorne korice i daleko lepši prelom. Evo i sadržaja sva 3 objavljena broja. fanzin AKREP br. 1 (decembar 2010, Beograd) metal fanzin na srpskom fotokopirani A5 fanzin sa 28 stranica. Naslovna strana: DOWNSTROY Intervjui sa domaćim metal grupama: ALMA MONS, DOWNSTROY, FOREVER STORM, GRAVEYARD, PIŠI PROPALO, PUTRID BLOOD, SANGRE ETERNA. Na kraju su objavljene i recenzije albuma bendova sa kojim su rađeni intervjui. Realno, skroman domet - ali se osećao potenijal i entuzijazam, ap sam podržao zine, i nisam s eprevario. Sledeći broj je bio mnogo bolji i zreliji. fanzin AKREP br. 2 (jun 2011, Beograd) metal fanzin na srpskom fotokopirani A5 fanzin sa 52 stranice i kolor koricama Naslovna strana: BNE U uvodniku autor najavljuje da će zine izlaziti jednom godišnje, i između ostalog zahvaljuje se onima koji su ga podržali, pa pominje i moju malenkost. Intervjui: Milan B. Popović, BOMBARDER, RAIN DELAY, TAMERLAN, SVARUN, BANE, KOLAC, ANALIZATOR, i još par recnezija. fanzin AKREP br. 3 (mart 2012, Beograd) fotokopirani A5 fanzin sa 52 stranice i kolor koricama Naslovna strana: INFEST Intervjui: THE STONE, BJESOVI, MORTAL KOMBAT, NADIMAČ, Darko Krstevski (Vampir zine) INFEST, raport sa crnogorske scene, recenzije albuma i fanzina. Pohvalno je što je autor uspeo da animira i iskusnije metal žurnaliste (Nikola Franquelli, Milan Popović), koji su svojim tekstovima unapredili ovaj broj.

fanzin THE VAULT No. 3 (2002, Beograd) Serbian metal zine - na ENGLESKOM 72 strane, A4, c/b fotokopirano, heftano sa strane U PONUDI IMAM NEKOLIKO BROJEVA OVOG FENOMENALNOG FANZINA (2, 3, 4/5 i 6), pa ih potražite u mojoj ponudi na Kupindu. Teško mi je da pišem o ovom fanzinu, možda i najboljem srpskom svih vremena. Njegov autor, Boško `Rna` Radišić je bio jedan od nekoliko mladih metalaca koje sam zavoleo, uključio ih u rad Rock i Metal Expressa, i pored muzike, usmeravao ih i u svakodnevnom životu, kao neki stariji brat. Boško je bio sa Uba i došao je u Beograd da studira veterinu, i to je radio veoma uspešno. Živeo je sa sestrom, i zajedno su nesretno preminuli 2013, kada se u zgradi desio požar, a njih dvoje se ugušili u dimu. Boško je bio odličan novinar, i neke njegove intervjue sa velikim svetskim zvezdama (npr. Max Cavalerom) sam objavio u MEX-u. Bio je i odličan pevač u svom bendu SPACE EATER. Prvenstveno je voleo thrash metal, ali je podržavao i sve druge podžanrove. Njegov zine THE VAULT sam pratio i podržavao od početka, predstavljajući ga širokoj javnosti na stranama mojih časopisa. Boško je ostvario brojne kontakte sa bendovima i izdavačkim kućama, pa je njegov zine vremenom `narastao` i `udebljao` se preko svih granica, pa smo ga čitali pažljivo mesecima. THE VAULT je bio cenjen i u Evropi, jer ga je Boško pisao na dobrom i jasnom engleskom, pa je njegov domet daleko prevazilazio granice Balkana. Sa setom sam prelistavao ovaj broj, gde mi se Boško zahvaljuje u uvodniku, kao i mojoj kući Rock Express Records... Huuh. Iz sadržaja: ARTISAN, HOLY MOSES, FALCONER, MINOTAUR, TEUTONIC, WOLVERINE, DESASTER, ABATTOIR, SAVATAGE, BALLISTIC, OCTOBER 31, AGENT STEEL, UNDER COMMAND, LOGAR`S DIARY, HAMMERFALL, PARADOX, EIDOLON, BRUJERIA... DOMAĆA SCENA: recenzije (DR STEEL, DOGMA; ALISTER, AZAZEL, ALOGIA, GRIVA, PSYCHOPARADOX, PAVIĆ, koncerti: Oddium, Black Abbys, Spirit Of Destruction, Kraljevski Apartman, Abonos, Apocalypse, Amon Din, Sacramental Blood, Murder, Azazel, Krampm All My Sins, Nocturnal, Simargal, Acrocholia, Rapid Force...). Ovaj raritetni primerak čeka svog novog vlasnika, koji shvata njegovu vrednost, i koji će ga čitati, ali i sačuvati, i time obradovati Boška koji je u onom delu pakla gde odlaze dobri metalci, gde se pušta glasna muzika, gde piva ima u izobilju, a raznose ga sisate konobarice. Ovaj oglas ilustrujem albumom Rninog benda SPACE EATER... Poslušajmo Boška Radišića i prisetimo se svih srpskih metal muzičara koji nisu više sa nama.

3 veoma retka časopisa u kompletu za 1999 dinara časopis EXPLOSIVE br. 1 (april/maj 2003, Novi Sad) 68 strana, A4, kolor korice i unutrašnjost, glossy papir časopis EXPLOSIVE br. 2 (jul/avg 2003, Novi Sad) - verzija 1 (M.MANSON cover) 84 strane, A4, kolor korice i unutrašnjost, glossy papir časopis EXPLOSIVE br. 2 (jul/avg 2003, Novi Sad) - verzija 2 (SLAYER cover) 84 strane, kolor korice i unutrašnjost, glossy papir Cena važi za kupovinu sva 3 časopisa u kompletu. VAŽNO, NAPOMENA: Objavljena su samo dva broja EXPLOSIVE-a, tako da je ovo KOMPLET. Ali br. 2 je objavljen u DVE VERZIJE, sa RAZLIČITIM KORICAMA (tj. naslovnom stranom, jer je zadnja korica ista). Sadržaj je isti, ali se korice razlikuju, što je jedinstven slučaj u srpskom rock izdavaštvu. Ja sam, naravno, nabavio obe verzije. Ako ste ikada slušali metal, znate da se iza imena EXPLOSIVE kriju Konstantin i Aleksandar Polzović, rođena braća, novosadski metalci. Pod tim imenom su godinama presnimavali audio i video kasete, organizovali koncerte, objavljivali izdanja, vodili radio i TV emisije, i radili još dosta toga vezanog za metal. Njihov značaj za razvoj ovdašnje scene, posebno u 90-im - je ogroman! Ali, čini se, da se u XXI veku nisu snašli, pa su duhovno ostali u prošloj deceniji, a došao je novi vek, novo vreme... I ovaj njihov pokušaj izdavanja novina govori o tome. Ova koncepcija je zakasnila jedno 10 godina. Da su ovi i ovakvi časopisi objavljeni 1993, a ne 2003 - bili bi super, mega, giga, extra fenomenalni, a 2003. - nisu bili zanimljivi, i publika ih nije prihvatila. Pored Polzovića, za časopis su pisali Dejan Ilić - Ilke, Darko Flego, Goran Frančić, David Vartebedijan, Miša Majstorović, Tanja Krstić, Nikola Vukobratović... - sve pravi metal znalci vični peru, ali se nije rodila neka hemija u redakciji, koja bi pompgla da se prevaziđu početni problemi, isprave greške i opstane na tada već solidno punom medijskom tržištu, kojim su vladali Rock Express i Metal Express. Evo i sadržaja oba broja: EXPLOSIVE #1: ZZ TOP, DEATH, RAMMSTEIN, ZAKK WYLDE, SYMPHONY X, RHCP, RUNNING WILD, PARAISE LOST, NIGHTWISH, PAUL DI ANNO, SAVATAGE, HAMMERFALLL, BLIND GUARDIAN, SOULFLY; LED ZEPPELIN... Domaća scena: TORNADO, VILAJET, X CENTAR, AMON DIN, DOLUVIUM Kolor poster: AC/DC, NIGHTWISH, LED ZEPPELIN, METALLICA; HIM, DIMMU BORIR, PARADISE LOST. EXPLOSIVE br. 2 BATHORY, MALMSTEEN, AUDIOSLAVE, SLAYER, MANOWAR, CATHEDRAL, SAMAEL, IMMORTAL, KOVENANT, OVERKILL; CRADLE OF FILTH, STRATORARIUS, HIM, WITHIN TEMPTATION, GRAVE DIGGER, METALLICA... Domaća scena: ALOGIA, PUNISHED. Kolor poster: ALICE COOPER, WITHIN TEMPTATION. ================================================================== Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirka eseja u kojoj su prikazani likovni umetnici i pisci koji su svojim delom presudno uticali na razvoj moderne umetnosti. Anri Ruso Pikaso Džejms Džojs Tomas Man Vasilij Kandinski Pit Modrijan Mark Šagal Vilijam Fokner Henri Mur Paul Kle Kafka Berthold Breht Beket Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar.[5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Oton Bihali rođen je 3. januara 1904. godine u Zemunu kao treće dete, od oca Davida Bihalija i majke Klare Šenman. Imao je sestru Leonu i brata Pavla. Tokom Prvog svetskog rata se celokupna porodica preselila u Budimpeštu.[7] U Beogradu je studirao slikarstvo i istoriju umetnosti, a sa dvadeset godina je nastavio studije u Berlinu, gde je objavljivao književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Tomas Man je smatrao da je Bihalji jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Zajedno sa filozofom Đerđom Lukačem radio je u čuvenom nemačkom časopisu levih intelektualaca „Die Linkskurve” (leva krivina). Od 1928. godine se vraća u Beograd, gde je postao pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Tada zajedno sa bratom Pavlom osniva izdavački kuću „Nolit” i časopis „Nova literatura”. Izdavali su knjige Džeka Londona, Maksima Gorkog, Hajnriha Mana, Sinklera Luisa, Džona Stajnbeka, Isaka Babelja i drugih. Objavljivali su ono što je prkosilo tadašnjoj cenzuri, levičarsku i socijalno kritičku literaturu. Nakon 12. broja, u novembru 1929. godine Državno tužilaštvo je zabranilo dalje izdavanje časopisa.[8] Ubrzo se vratio u Berlin gde je nastavio svoje društveno angažovano delovanje. Na jednom od putovanja 1930. godine upoznao je svoju buduću suprugu Lizu Kestler sa kojom je ostao u braku do svoje smrti. Do 1936. godine radio je kao novinar i publicista, živeći na relaciji Francuska – Švajcarska. Od te godine postaje i član internacionalnih brigada u španskom građanskom ratu, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Za svoje zasluge, šezdesetih godina u Austriji dobio je Herderovu nagradu za povezivanje naroda putem umetnosti, a onda još čitav niz plaketa i ordena. Posebno treba istaći da je prvi Jugosloven u Nemačkoj koji je dobio krst za zasluge zbog odbrane nemačke umetnosti od nacizma.[9] Tokom svog života, Bihalji se bavio likovnom kritikom, književnošću, slikarstvom i bio je jedan od najznačajnijih intelektualaca u Jugoslaviji. Pisao je pod pseudonimom Peter Tene, tj. Pjer Merin u vreme kada je u međuratnom periodu, kao komunistički opredeljeni aktivista, objavljivao u evropskim izdavačkim kućama. Kao reakciju na Hitlerov progon moderne umetnosti, Bihalji je pod pseudonimom Peter Tene, uz predgovor Herberta Rida 1938. godine, napisao delo Modern German art. Pred početak Drugog svetskog rata, uz pomoć Tomasa Mana, dobio je dozvolu za iseljenje u Ameriku. Ipak, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju gde je ubrzo bio zarobljen kao oficir. Rat je preživeo zahvaljujući tome što je bio u zarobljeničkom vojnom logoru posle kapitulacije kraljevske jugoslovenske vojske. U zarobljeništvu je uradio čitav niz portreta zarobljenih oficira. Posle rata, Bihalji se vratio u Beograd i do smrti 1993. živeo u stanu u Nemanjinoj ulici, koji je 2022. godine otvoren za javnost kao deo Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini. Muzej je inicirao i osnivanje Fonda Oto Bihalji Merin u znak sećanja, a počev od 2009. godine na najvećoj međunarodnoj manifestaciji – Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, periodično se dodeljuje počasno priznanje Oto Bihalji Merin za izuzetne doprinose na polju afirmacije naivne i marginalne umetnosti.[10] U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Nadgrobni spomenik Ota i Lize na Zemunskom groblju. Pred kraj života Oto je počeo da piše svoju autobiografiju pod naslovom „Moj lepi život u paklu“. Oto Bihalji Merin je umro u Beogradu 22. decembra 1993. godine. Salon Oto Bihalji-Merin Salon Oto Bihalji-Merin je osnovan 2013. godine i nalazi se u Beogradu, Nemanjina 3/10. Otova ćerka, Mirjana Bihalji- Šoenberner donirala je Muzeju naivne i marginalne umetnosti stan svog oca, u kome je i sama odrastala u snažnom duhu posvećenosti borbi za nove, naprednije ideje i umetničke vidike svog oca Ota i svoje majke Lize. Vredna Otova zaostavština: bibliotečka građa, rukopisi i prepiska sa stručnjacima i umetnicima širom sveta, umetnička dela kao deo legata predstavljaju dodatni kvalitet ovog svojevrsnog instituta.[11] Otvoren je za javnost u martu 2022. godine,[12] a 27. oktobra 2023. godine otvorena je i prva stalna postavka.[13] Fond Oto Bihalji-Merin U znak sećanja na ličnost i delo Oto Bihalji-Merina, Muzej naivne i marginalizovane umetnosti u Jagodini je 2009. godine osnovao Fond Oto Bihalji-Merin sa ciljem da nagradi dosadašnje i podstakne i probudi buduće stručnjake, publiciste, umetnike kako bi i sami doprineli razvoju i afirmaciji naivne i marginalne umetnosti. Specijalno Priznanje Oto Bihalji-Merin je počev od 2009. godine dodeljeno velikom broju stručljaka i umetnika: Veri Ristić, Slobodanu Sanaderu, Milosavu Jovanoviću, Dušanu Jevtoviću, Barbarijenu, Ljiljani Kojić, Slobodanu Štetiću, Nataliji Cerović, Marici Vračević i Milanu Stanisavljeviću. Zahvaljujući sredstvima fonda Oto Bihalji-Merin, donaciji Mirjane Bihalji Šunberner i Gerharda Šunbernera zbirka Muzeja naivne i marginalne umetnosti, pored toga uvećana je za značajan broj reprezentativnih ostvarenja domaćih i inostranih umetnika.