Bojka Đukanović : ENGLESKA KNJIŽEVNOST U CRNOGORSKOJ PERIODICI - Od početka do 1980. godine , Univerzitetska riječ Nikšić 1989, str. 208. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Sadržaj na slici. Prof.dr Bojka Djukanović predaje Britansku kulturu, Američku anglosaksonsku kulturu, a uža joj je specijalnost i Engleska književnost klasicizma, sentimentalizma i romantizma. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odsjeku za engleski jezik i književnost. U Beogradu je završila i magistarske studije, a potom, 1988. godine. odbranila i doktorsku disertaciju. Radnu karijeru počela je kao profesorka u gimnaziji „Stojan Cerović” u Nikšiću. Od 1977. godine radila je na Programu za engleski jezik i književnost Univerziteta Crne Gore. Bila je dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta Crne Gore u dva mandata. Kao profesorka radila je i na Univerzitetu Stanford u SAD. Na Univerzitetu Donja Gorica (UDG) angažovana je od 2016. godine. Autorka je više knjiga, među njima i Bibliografije o Crnoj Gori na engleskom jeziku (1993), studije Njegoš i Engleska (1999), Apoteoze Crnoj Gori (2008), kao i velikog broja naučnih i stručnih radova iz engleske književnosti objavljenih u domaćim i inostranim časopisima. Govori engleski jezik, a služi se italijanskim, ruskim i francuskim jezikom.

Srpski filoloski program Sistem srpske književnosti odlično očuvane knjige RETKO u ponudi Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 6. septembar 1937) srpski je filolog, pedagog, filozof i književnik.[1] Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998).[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957—58). Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958—59) i Sremskim novinama (1960—62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija. Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu. Delo[uredi | uredi izvor] Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009). Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[3] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[4] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008). Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009). Milosavljević se bavio i književnim stvaralaštvom, objavio je zbirku pesama Blokada (1967, 2009), roman Novi Sad na vatri (1989) i Drame (1991). Izbor iz bibliografije[uredi | uredi izvor] Milosavljević, Petar (1997). Srbi i njihov jezik: Hrestomatija (1. izd.). Priština: Narodna i univerzitetska biblioteka. Milosavljević, Petar (2002). Srbi i njihov jezik: Hrestomatija (2. izd.). Beograd: Trebnik. Milosavljević, Petar (2019). O obnavljanju srbistike. Beograd: Institut za političke studije: Matica srpska u Dubrovniku; Gračanica: Logos, 331 str. ISBN 978-86-7419-311-2.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U prvom delu, koji se zove Mogućnosti proučavanja književnosti, u posebnim odeljcima, najpre se daju odgovori na pitanja o tome šta je književno umetničko delo, šta je književnost, kakav je njihov meduodnos; zatim se ispituju i same mogućnosti proučavanja književnosti sa raznih nivoa, iz različitih perspektiva, raznim opštim metodama, sa raznih aspekata i sa posebnim ciljevima. Posebna poglavlja posvećena su osnovnim disciplinama proučavanja književnosti: teoriji i istoriji književnosti i književnoj kritici. U drugom, obimnijem delu, prikazano je proučavanje književnosti kroz razvoj ovih osnovnih disciplina od početaka do danas. Posebna poglavlja posvećena su antičkom dobu, srednjem veku, renesansi, klasicizmu, dobu romantizma, dobu pozitivizma i savremenom dobu, dobu pluralizma. Zoran Stojanović (iz recenzije) Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 6. septembar 1937) srpski je filolog, pedagog, filozof i književnik.[1] Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998).[2] Biografija Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957—58). Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958—59) i Sremskim novinama (1960—62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija. Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu. Delo Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009). Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[3] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[4] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008). Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009). Milosavljević se bavio i književnim stvaralaštvom, objavio je zbirku pesama Blokada (1967, 2009), roman Novi Sad na vatri (1989) i Drame (1991).

Prva knjiga Jovana Delića. Retko u ponudi. Kao novo. Autor - osoba Delić, Jovan, 1949- Naslov Kritičarevi paradoksi / Jovan Delić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1980 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 121 str. ; 17 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPrva knjiga ; 101 (Broš.) Napomene Tiraž 500 Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom. Na nasl. str. posveta: Vasketu, s najljepšim željama za Blagovijesti - Jovan Delić, Novi Sad, 4. april 2000. g. [Delić, Jovan, Novi Sad]; [Jovanović, Vasilije]. - Pečat: Zbirka Vasilija Jovanovića.: BMSNS Predmetne odrednice Savić, Milisav, 1945- -- „Bugarska baraka“ Josić Višnjić, Miroslav, 1946- -- „Lepa Jelena“ Letić, Branko, 1947- -- „Šljiva sa nož-sjenkom“ Bratić, Radoslav, 1948- -- „Smrt Spasitelja“ Gordić, Slavko, 1941- -- „Vrhovni Silnik“ Šejić, Spasoje, 1948- -- „Dok ne stigne Tomas Man“ Radulović, Jovan, 1951- -- „Ilinštak“ Jovan Delić (Borkovići, Piva, Crna Gora, 4. oktobar 1949) glavni je urednik Zbornika Matice srpske za književnost i jezik od 2000. godine, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i upravnik katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnosti. Biografija Osnovnu školu učio je u pivskim selima (Bojkovići, Goransko, Plužine i Milkovac), a gimnaziju završio u Nikšiću. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za opštu književnost (1967–1971) gde je magistrirao (1983), a potom i doktorirao (1996). Kao profesor po pozivu, držao je predavanja na slavističkim katedrama u Hamburgu, Berlinu, Manhajmu, Jeni, Hajdelbergu, Frankfurtu, Grajfsvaldu, Haleu i Segedinu. Studije, tekstove i članke objavljivao je na ruskom, ukrajinskom, njemačkom i francuskom jeziku. Od decembra 1972. do juna 1998. radio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a od 1998. predaje savremenu srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1986. do 1991. radio je kao lektor na Univerzitetu „Georg August“ u Getingenu. Član je Matice srpske od 1985, stalni član saradnik od 1995, član Upravnog odbora od 1999, a za glavnog urednika „Zbornika Matice srpske za književnost i jezik“ postavljen je 2000. godine. Aktivno se zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore u okviru nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (1992–2003), a potom i u okviru Državne zajednice Srbije i Crne Gore (2003–2006). Početkom 2005. godine, postao je jedan od osnivača Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore u Srbiji. Za dopisnog člana SANU izabran je 2018. godine. Naučni i književni rad Objavio je oko 450 bibliografskih jedinica i sljedeće knjige: „Kritičarevi paradoksi“, Novi Sad, Matica srpska, 1980. „Srpski nadrealizam i roman“, Beograd, Srpska književna zadruga, 1980. „Pjesnik `patetike uma`“ (o pjesništvu Pavla Popovića), Novi Sad, Dnevnik, 1983. „Tradicija i Vuk Stef. Karadžić“, Beograd, BIGZ, 1990. „Hazarska prizma, tumačenje proze Milorada Pavića“, Beograd, Prosveta, Dosije; Titograd, Oktoih; Gornji Milanovac, Dečje novine, 1991. „Književni pogledi Danila Kiša, ka poetici Kišove proze“, Beograd, Prosveta, 1995. „Kroz prozu Danila Kiša, ka poetici Kišove proze II“, Beograd, BIGZ, 1997. „O poeziji i poetici srpske moderne“, Beograd, Zavod za udžbenike,2008. „Ivan V. Lalić i njemačka lirika“, Beograd : Srpska književna zadruga : Institut za književnost i umetnost ; Istočno Sarajevo : Filozofski fakultet, 2011 Nagrade i priznanja Brankova nagrada Matice srpske, za eseje o Tinu Ujeviću i Aleksandru Solženjicinu. Nagrada „Milan Bogdanović”, za kritički tekst o knjizi Uhvati zvezdu padalicu Dragoslava Mihailovića, 1984. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Hazarska prizma, 1992. BIGZ-ova nagrada, za knjigu Kroz prozu Danila Kiša, 1997. Nagrada „Vuk Filipović”, za knjigu Kroz prozu Danila Kiša, 1998. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Ivan V. Lalić i njemačka lirika, 2011. Nagrada „Zlatna srpska književnost”, 2011. Nagrada „Dr Špiro Matijević”, za knjigu Ivo Andrić – most i žrtva, 2012. Nagrada „Mladen Leskovac”, 2013. Izuzetna Vukova nagrada, za 2021. MG24 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot: Boris Dogan Šime Vučetić (Vela Luka, 21. ožujka 1909. - Zagreb, 28. srpnja 1987.), hrvatski književnik. Brat je poznate zadarske kulturne djelatnice Vesne Vučetić-Matanić. Osnovnu školu završio je u zavičaju, gimnaziju u Splitu i učiteljsku školu u Dubrovniku. Do 1941. radio je kao učitelj po dalmatinskim selima, a zatim u Splitu radi kao član redakcije Slobodne Dalmacije. Od 1947. g. živi u Zagrebu gdje se bavi istaknutim kulturnim radom, a od 1964. je slobodni profesionalni književnik te potom član Akademije znanosti i umjetnosti. Bio je članom Inicijativnog odbora (8. prosinca 1968. u Žminju) za osnivanje Sabora Čakavskog pjesništva. Za svoj književni rad dobio je i mnoga priznanja npr. Nagradu Društva književnika Hrvatske i Nagradu `Vladimir Nazor` za životno djelo. Umro je u Zagrebu 28. srpnja 1987.g. Šime Vučetić bio je vrstan esejist. Objevio je zbirke eseja `Između dogme i apsurda` te `Granice` u kojima razmatra mnoge suvremene društvene i književne probleme. Isto tako je pisao kritike, studije i oglede o mnogim hrvatskim književnicima, npr. o Marku Maruliću, Antunu Gustavu Matošu, Miroslavu Krleži i drugima. Osim toga priredio je i veći broj dijela naših književnika, a sastavljao je i antologije i zbornike. Kao i većina književnika tako je i Šime Vučetić prošao kroz nekoliko faza u svom stvaranju. Prvu fazu čine njegove mladenačke pjesme okupljene u zbirkama `Svanuća` i `Pjesme Ilije Labana`. Iako smještene u zavičajni prostor, tu ga ne zaokupljaju pejzaži koliko ljudske sudbine: sudbine matera bez sinova, sinova bez domovine i sl. U drugoj fazi pjesničke teme su podređene slikovitosti i metaforičnosti. Zbirke pjesama: `Ljubav i čovjek` ,`Rude na ogledalu`. Treću fazu čine zbirke `Putnik` i `Iza pozornice` u kojima progovara o utjecajima povijesnih zbivanja na suvremenog čovjeka. Posljednje svoje pjesme objavio je u zbirci `Pjesni razlike` gdje se ponovo vraća zavičaju i čakavskoj lirici. U autobiografskom zapisu `Moram zapisati` Šime Vučetić otvoreno progovara o kraju odakle je potekao, ali i o svojim roditeljima: `Rodio sam se u Veloj Luci na otoku Korčuli i rado u zagradama pišem one brojke što se blesavo zovu datumom rođenja (21. ožujka 1909.). Rođen sam dakle na moru, u selu, ribarskom, težačkom, pomoračkom. I živio sam na selu cijelo tzv. djetinjstvo, a moj prvi izlet bio je opet u susjedno selo, u Blato (1915.)...` `Kadkada sam, nehotice, promatrao očeve radne ruke, i materine u kuhinji: tako su mi te ruke izgledale čudnovate! Kad bi mati na primjer strigla svoje tri ovce! Kad bi otac okopavao lozu, oštrio pritke, brao travu držao vjedro vina! Kako je bio radišan moj otac. Od zore do kasno u mrak on je radio. On je živio starinskim životom, i za nova vremena nije brigao. Tako nije ni čudo da se u mojim pjesmama iznose slike sela, mora i zamlje. Ta se komponenta zadržala u mojoj poeziji sve do starosti. Bili su to komadići vedrine u teškim životnim prilikama.` Valja spomenuti da je na njegov poticaj hrvatska pjesnikinja Lucija Rudan počela pisati pjesme na čakavici, koje su ju kasnije i proslavile. Njegov čakavski opus nije velik, no ne i neznatan. Jedini je izraziti dijalektalni pjesnik s otoka Korčule. Nema ni jednu konkretnu čakavsku zbirku pjesama osim ciklusa Luške pisme, nastalog između 1964. i 1972. godine.

Apokalipsa, Gradac 57/58 Izdavač: Gradac, Čačak 1984 Časopis za književnost, umetnost i kulturu Žan Bije - Duhovnost snažnih Dragoš Kalajić - Ispit katastrofe Žan Ševalije - Milenarizam, mesijanstvo, eshatologija Radoslav Petković - Lica apokalipse Svetislav Basara - zver koja proždire samu sebe Konrad Lorenc - Osma smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva Tomas Maltus - O zlu koje proističe iz principa naseljavanja Živojin Pavlović - Nosi se! V.Abramčik - Šta ćemo raditi kada svet propadne... stanje vrlo dobro.

Muhamed Huković : ALHAMIJADO KNJIŽEVNOST I NJENI STVARAOCI , Svjetlost Sarajevo 1986, tvrdi povez, str. 344. Očuvanost 4. Muhamed Huković rođen u Čajniču 6. maja 1922. godine, gdje je stekao osnovno obrazovanje. Školovanje je nastavio na Šerijatskoj gimnaziji u Sarajevu, nakon toga se upisuje na Višu islamsku šerijatsko-teološku školu. Usljed njena ukidanja 1945. godine, kad je bio završio tri godine studija, upisuje studij slavistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1946.), gdje diplomira 1952. godine. Jedno je vrijeme radio kao nastavnik u Zagrebu, pa na Šumarskoj školi u Banjoj Luci, Ženskoj gimnaziji u Sarajevu, te, kao direktor, u sarajevskoj Zubotehničkoj školi. Penzionisan je 1985. godine kao savjetnik za prosvjetu Prosvjetno-pedagoškog zavoda u Sarajevu. Magistrirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, tema je bila: “Književni rad Alije Sadikovića”, a doktorsku tezu “Alhamijado književnost i njeni stvaraoci” odbranio na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Alhamijado književnost, divanska književnost, Osmanlije, mevlud, nasihat, jezik, pismo, kultura Alhamijado književnost javlja se kao civilizacijski fenomen preplitanja Istoka i Zapada, slovenskih jezika i semitskog pisma. Preplitanje ovih kultura i pisama u nizu slučajeva proizvelo je značajna dela književnosti južnoslovenskih naroda, a i književna kritika im je u malobrojnim radovima posvetila izvesnu pažnju. Međutim, alhamijado književnost na našim prostorima do danas nije istražena u meri u kojoj to zaslužuje i napisi o njoj su veoma skromni, te se i danas pojavljuju novi primerci dela ove književne vrste širom prstora nekadašnjeg Osmanskog carstva. Poezija i u manjoj meri proza alhamijado književnosti, koja vuče korene iz Španije, predstavlja svojevrstan spoj kultura i civilizacija balkanskih, odnosno evropskih i azijskih naroda.

Radojica Tautović : OD SVETOZARA MARKOVIĆA DO MAJAKOVSKOG , KZ Petar Kočić Beograd 1975, str. 74. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. TAUTOVIĆ, Radojica, književni kritičar i esejist (Beograd, 23. XI. 1923 - Beograd 1998). Završio Pravni fakultet u Beogradu. U esejima i kritikama slijedi teorijsko-estetičku misao marksističkoga utemeljenja. Važnija su mu djela: Čin, 1967; Hefest u svemiru, 1973; Izazov politike i tehnike, 1979; Legenda o velikom negatoru, 1982; Šta umesto vere: savremena umetnost i religija, 1986. i dr. Jedno vreme radio je kao novinar i službenik. Veći deo života proveo je kao slobodni umetnik živeći oskudno i teško od književnog rada. Zbog svog političkog opredeljenja robijao je na Golom otoku. Prema oceni kritike, Tautović „u nizu eseja i kritika o savremenim piscima pokazuje pouzdano merilo, analitičku pronicljivost, objektivan sud i slikovitu izražajnost“ („Jugoslovenski književni leksikon“). Svoje kritičke tekstove, Radojica Tautović je objavljivao u novinama, na radiju i brojnim književnim listovima i časopisima širom Jugoslavije: u Beogradu („Politika“, „Književne novine“, „Savremenik“, „Student“, „Vidici“), u Sarajevu („Oslobođenje“, „Izraz“, „Odjek“), u Titogradu („Pobjeda“, „Susreti“), u Skoplju („Sovremenost“), u Prištini („Jedinstvo“, „Stremljenja“), u Kruševcu („Bagdala“), u Kraljevu („Povelja“, „Oktobar“), u Kragujevcu („Koraci“), u Nišu („Gradina“), itd. Publikovao je i desetak knjiga eseja među kojima i knjigu „Hefest u svemiru“ (Bagdala, Kruševac, 1973) gde se veoma seriozno bavio odnosom umetnosti i nauke kao i problemima naučne fantastike. Prvi je i jedan od retkih esejista i kritičar iz takozvanog glavnog literarnog toka, koji je još šezdesetih godina u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi isticao značaj i vrednosti naučno-fantastične literature.

Radojica Tautović: SAVREMENI CRNOGORSKI PISCI - Kritički ogledi, Obod Cetinje 1970, tvrdi povez, str. 240. Očuvanost 4. Sadržaj na slikama. TAUTOVIĆ, Radojica, književni kritičar i esejist (Beograd, 23. XI. 1923 - Beograd 1998). Završio Pravni fakultet u Beogradu. U esejima i kritikama slijedi teorijsko-estetičku misao marksističkoga utemeljenja. Važnija su mu djela: Čin, 1967; Hefest u svemiru, 1973; Izazov politike i tehnike, 1979; Legenda o velikom negatoru, 1982; Šta umesto vere: savremena umetnost i religija, 1986. i dr. Jedno vreme radio je kao novinar i službenik. Veći deo života proveo je kao slobodni umetnik živeći oskudno i teško od književnog rada. Zbog svog političkog opredeljenja robijao je na Golom otoku. Prema oceni kritike, Tautović „u nizu eseja i kritika o savremenim piscima pokazuje pouzdano merilo, analitičku pronicljivost, objektivan sud i slikovitu izražajnost“ („Jugoslovenski književni leksikon“). Svoje kritičke tekstove, Radojica Tautović je objavljivao u novinama, na radiju i brojnim književnim listovima i časopisima širom Jugoslavije: u Beogradu („Politika“, „Književne novine“, „Savremenik“, „Student“, „Vidici“), u Sarajevu („Oslobođenje“, „Izraz“, „Odjek“), u Titogradu („Pobjeda“, „Susreti“), u Skoplju („Sovremenost“), u Prištini („Jedinstvo“, „Stremljenja“), u Kruševcu („Bagdala“), u Kraljevu („Povelja“, „Oktobar“), u Kragujevcu („Koraci“), u Nišu („Gradina“), itd. Publikovao je i desetak knjiga eseja među kojima i knjigu „Hefest u svemiru“ (Bagdala, Kruševac, 1973) gde se veoma seriozno bavio odnosom umetnosti i nauke kao i problemima naučne fantastike. Prvi je i jedan od retkih esejista i kritičar iz takozvanog glavnog literarnog toka, koji je još šezdesetih godina u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi isticao značaj i vrednosti naučno-fantastične literature.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je srpski književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa).[1][2] Biografija Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin)[2], `Dalje` (Sarajevo)[2] i `Tisa` (Novi Bečej)[2]. 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima.[3] Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu.[1] Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet.[1][2] Njegovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Otac je pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.

Ex libris, 2011. Tekstovi Kalmana Mesarića (1900-1983) o modernim strujanjima u kazališnoj umjetnosti u prvim desetljećima proteklog stoljeća, prethodno objavljeni u raznim časopisima. Ponovnim objavljivanjem ovih tekstova pokušava se revalorizirati Mesarićeva uloga u počecima hrvatske avangardne književnosti i umjetnosti. Tekstovi su grupirani u nekoliko cjelina, Smjerovi moderne umjetnosti, Kazalište, Film, Kritika, Razgovori te Od klasne svijesti do avangardističke scene. Na kraju je objavljena bilješka o autoru. Mesarić, Kalman, hrvatski književnik i redatelj (Prelog, 17. IX. 1900 – Zagreb, 29. I. 1983). Radio u Zagrebu kao činovnik, novinar i pomoćni redatelj u HNK-u, studirao dramaturgiju u Berlinu. Do kraja II. svjetskog rata režirao je i prevodio u HNK-u, poslije je bio ravnatelj drame i redatelj u nekoliko hrvatskih i bosanskih kazališta. Režirao je velik broj djela, u rasponu od klasike do suvremene drame. U početku književnog i kazališnog djelovanja blizak avangardnim umjetničkim pokretima (ekspresionistička novela Divlji ples, 1921; zbirka avangardističkih pjesama Tragigroteske, 1923; drame tiskane u knjizi Kozmički žongleri, 1925). Na prijelazu iz 1920-ih u 1930-e odredio se za »socijalnu umjetnost« (brošura Smjerovi moderne umjetnosti, 1929). U zagrebačkome HNK-u 1931. izveden mu je pučki igrokaz Joco Udmanić te potom nekoliko komedija iz zagrebačkoga društvenog života (objavljene u knjizi Među nama, 1937). Njegova komedija Gospodsko dijete, što ju je 1936. postavio u zagrebačkome HNK-u, jedna je od najboljih i najpopularnijih hrvatskih komedija između dvaju svjetskih ratova. U 1950-ima i 1960-ima objavljivao je dramaturške i teatrološke studije u tuzlanskome časopisu Pozorište. Objavio je i pučki roman Dravom zlato plovi (1973), a posmrtno mu je objavljen roman Poker Baltazara Bodora ili Dugme na Fortune kapi (2000).

Milorad Đurić : OGLEDI O LJUBAVI, Grigorije Božović Priština 1995, str. 222. Književni eseji. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Pesnik, pripovedač, antologičar i esejista Milorad Miša Đurić (1937) spada među najuglednije srpske pisce. Objavio je sedamnaest knjiga pesama, priča i eseja. Takođe je objavio trinaest neprocenjivih antologija iz narodne književnosti. Priredio je preko četrdeset knjiga izabranih dela klasičnih srpskih i ruskih pisaca. Radio je 35 godina kao urednik Srpske književne zadruge, negujući stare i kreirajući nove edicije. Tako je, u teškim vremenima, iz Đurićevih ruku srpska kultura u drugoj polovini XX veka dobila zlatnu biblioteku. Poezija Milorada Đurića enciklopedijski je zabeležena kao „prevashodno refleksivna, u tematskom i izražajnom pogledu počiva na ukrštanju i prožimanju tradicionalnih i modernih, nacionalnih i opštih, rodoljubivih i kritičkih elemenata i dominantnoj ulozi jezika u traganju za pesničkim odgovorima“. Obnovio je u srpskoj poeziji pesničku pripovetku i napisao prvi srpski pesnički roman Led u vinogradu. On s dubokim poznavanjem piše o licu i naličju i predaka i potomaka. Ovo njegovo svojstvo s razlogom je označeno kao „moralna pobuna“. O Đurićevom pesničkom delu pisali su poznati književni kritičari i poznati pesnici (pored ostalih – Slobodan Rakitić, Branislav Petrović, Dragomir Brajković, Vladimir Jagličić), slažući se u oceni da „Milorad Đurić zauzima posebno mesto u savremenom srpskom pesništvu“. Njegove pesme zastupljene su u mnogim antologijama i prevedene na desetak jezika. Za svoj književni rad Milorad Đurić drbio je Oktobarsku nagradu grada Beograda, Zlatnu značku KPZ Srbije, Medalju priznanja i zahvalnosti – o stogodišnjici Srpske književne zadruge, Nagradu Kruna Despota Stefana, Nagradu BIGZ-a, Nagradu za knjigu godine Grigorije Božović, Nagradu Milan Rakić i Nagradu Srpske književne zadruge za životno delo.

Broj 36, 1978. godine. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja. Ima pečat. Kompletno izdanje „Fragmenata ljubavnog govora“ Rolana Barta Lepog mladića Solemna ostavila je nimfa Argira u koju je bio zaljubljen, pripoveda nam grčka mitologija. Afrodita ga je oslobodila ljubavnih jada pretvorivši ga u reku. Ali je on i kao reka patio za Argirom. Stoga mu je boginja podarila moć zaboravljanja i od tada su svi okupani u toj reci bili izbavljeni od ljubavnih muka. Ima li danas kakve reke u kojoj bi se nesrećno zaljubljeni mogli okupati? Fragmenti ljubavnog govora melanholična su oda današnjem Solemnu u potrazi za rekom koja je presušila. Najpoznatije delo Rolana Barta koje Geteovim Verterom, Frojdom, Lakanom, zenom itd. slika portret zaljubljenog i opisuje svu dramu ljubavi. Naslov Bartove knjige – Fragmenti ljubavnog govora – ima implicitno sladostrasni prizvuk, nagoveštavajući mogućnost pomaljanja onih intimnih odnosa čije eksplicitno pominjanje obično izaziva nelagodu. Sama knjiga je, međutim, previše teoretska i previše pesimistična da bi imala bilo kakvu erotsku privlačnost. Tu nema nikakve intimnosti niti razmene intimnosti, budući da se Bartov ljubavnik obraća sam sebi (tj. čitaocu). Tema nije „jezik ljubavi“, već ljubav „kao jezik“. Bart ljubavi radi ono što je radio Balzaku u S/Z ili sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu: razgrađuje je kako bi pokazao da kada se njome govori ona postaje daleko veći kulturološki fenomen nego što smo mi obično spremni da priznamo. Fragmenti ljubavnog govora delo su ili zaljubljenog lingviste ili zaljubljenika u lingvistiku. Iako je čitav tekst veoma moderan, njegova organizacija i argumentacija ipak odaju i starog Barta, radoznalog moralistu po kome svaki oblik ljudskog ponašanja neizbežno vodi do određene maksime. U predgovoru Bart nastoji da predupredi optužbu koju nikako ne želi da čuje: to da je napisao psihološki prikaz ljubavnika. U tom bi slučaju delo previše izbledelo u očima njegovih francuskih pobornika koji bi na njega gledali kao na buržujsko pisanje koje karakteriše predfrojdovska vera u transparentnost i autonomnost ega. On tvrdi da je ovo delo zapravo strukturalni portret i simulacija, pre nego analiza „ljubavnog govora“. To znači da je ono što čujemo glas ljubavnika a ne autora, ljubavnika koji beleži svoje uspone i, još češće, padove prilikom prolaska kroz to svoje mučno promenjivo stanje. Knjigu treba posmatrati kao pozorišni tekst, zamisliti ljubavnika kako stoji na pozornici i pred publikom izgovara reči koje padaju na pamet veoma inteligentnom, veoma načitanom i nesrećno zaljubljenom Francuzu. Drugo je pitanje da li će čitaoci tumačiti Fragmente sofisticirano kako je Bart zamislio. Ja lično verujem da neće. Moguće je da će forma u kojoj je tekst napisan, baš kao i Bartov obazrivi mode d’emploi (uputstvo za upotrebu), zahtevati nešto drugo, ali nema sumnje da je ono čega se treba kloniti doživljavanje dela kao psihološkog i analitičkog prikaza. Bartov ljubavnik zapravo ne ljubavi – kako bi i mogao? On se poverava. A budući da je zbog svog imaginarnog statusa vičniji rečima nego delima, on svoje najvažnije priznanje „je t’aime“, kako je to govorio Dž. L. Ostin, određuje kao performativni iskaz. To je tako jer je reč o pukoj simulaciji, ali da je partner negde u blizini, on bi se pretvorio u beznadežnog ljubavnika kome bi sve izgledalo zadovoljavajuće performativno. Stoga Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju knjigu koja se u potpunosti bavi stanjima duha ili radije stanjima jezika. Bart je konstruisao model savremenog (francuskog?) ljubavnog „imaginarnog“, način na koji imaginacija reaguje na određene momente ljubavne veze.Autor komponente tog modela u jednakoj meri nalazi i u životu i u književnosti, možda čak i više u potonjem. Veliki deo misli o ljubavi koje ćete naći u ovoj knjizi ne pripadaju Bartu: naći ćete reference iz knjiga koje je čitao i iz razgovora sa prijateljima. U tom je smislu on u pravu kada kaže da je napisao „une encyclopédie de la culture affective“. On nas uči zakonima ljubavi običnog čoveka, dajući nam i više detalja kad god je to moguće, s posebnim akcentom na one romantičarske i psihoanalitičke. Možemo samo da nagađamo koliko od onoga što je u knjizi napisano proističe iz njegovog neposrednog iskustva s ljubavlju. Nešto od toga sigurno proističe, kao što postoje i anegdote koje su prilagođene kako bi izgledale u potpunosti autobiografski. Efekat svega toga je neobičan: dobijamo knjigu koja je mešavina priručnika za ljubavnike i ispovesti. Forma knjige je impresivna. Pojam imaginarnog ide u prošlost, preko Lakana do ranog fenomenološkog Sartra, zahvaljujući kome Bart tako povlači razliku između psihološkog i strukturalnog. Osnovna poenta imaginarnog, ono što je toliko privuklo kako Barta tako i Sartra, jeste njegova univerzalnost, to što ne pripada nikome posebno. Bart nikako ne bi voleo da pomislimo da je simulirao neku posebnu imaginaciju, pogotovo ne svoju. On simulira univerzalnu imaginaciju, kao i uobičajene ili neuobičajene šablone koje ona prati kada se osoba zaljubi. Po mom mišljenju, ono što Bart želi da kaže kada insistira na tome da su Fragmenti ljubavnog govora strukturalistički portret jeste to da stanja duha koja prikazuje ne pripadaju nekom određenom pojedincu sa imenom i prezimenom, niti su smeštena u tom (po njemu) staromodnom nizu – priči. Ljubavna priča zaista jeste buržuaski mit koji on sardonički odbacuje zbog njegovog jeftinog obećanja da će na kraju sve biti razrešeno ili da će za ljubavnu bol biti ponuđen nekakav lek: to je, kako on navodi u jednoj od malobrojnih poznatih anatema iz svoje knjige dažbina koju zaljubljeni mora da plati svetu ne bi li se s njime pomirio („le tribut que l’amoreux doit payer au monde pour se réconcilier avec lui”). Svako takvo mirenje Bart vidi kao poražavajuće. U knjizi s namerom ne postoji nikakav tok. Sastavljena je od osamdeset „figura“, tj. osamdeset različitih odlomaka ljubavnog monologa, od kojih je svaki potaknut nekim događajem, bilo stvarnim bilo zamišljenim, u kome su učestvovali zaljubljeni i predmet njegove ljubavi. Bart te „figure“ poredi sa vežbama koje baletani rade kako bi se zagrejali. To su mentalne vežbe koje ljubavnik radi dok proživljava svoje emocije. Svaku „figuru“ opisuje po jedna glavna reč, a osamdeset glavnih reči su organizovane po abecednom redu, kako bi se izbegao utisak da je reč o naraciji. Niz počinje rečju „Propadam“ („S’abîmer“), potom „Odsutnost“ („Absence“), „Predivan“ („Adorable“), nastavlja se najrazličitijim terminima poput „Nestvarnost“ („Déréalité“), „Nepodnošljivo“ („Insupportable“), „Opceno“ („Obscene“), a zaključuje sa „Sjedinjenje“ („Union)“, „Istina“ („Vérité“) i „Želja za posedovanjem“ („Vouloir-saisir“). Zajedno posmatrane, te ključne reči intrigantnije su nego informativne, one su najproizvoljniji element knjige.Učesnici ljubavne veze nisu ni realni ni fiktivni: oni su jednostavno – ili, još bolje, čedno – gramatički. To je situacija u kojoj subjekat voli objekta, to je slučaj očaranosti u kome je prva rekcija glagola zaljubljena u drugu. U skladu sa Bartovim najdubljim uverenjima, nikakve ljudske suštine nisu dozvoljene, samo konstantna promena odnosa između dva algebarska elementa. Subjekat je je (ja), objekat je l’etre aimé (voljeno biće). Je je, paradoksalno, zamenica čiju je upotrebu Bart upadljivo pokušavao da izbegne pišući o sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu, u kome se pojavljivao ili kao il (on) ili kao RB. U ovoj knjizi, u kojoj nekad piše o sebi a nekad ne, prvo lice veoma je bezlično: to je ta frustrirajuće prazna forma subjekta koju filozofi koriste kada žele da izlože argumentaciju. Ta je strategija zabašurivanja jednostavna i, naravno, uvek uspešna. Nikada nismo sigurni kada je Bart to pomenuto je a kada univerzalni ljubavnik. Sa druge strane nalazi se jednako formalno l’etre aimé (voljeno biće), koje takođe nije ništa više rodno određeno. Bart od nas traži da priznamo istinitost onoga što piše, da bismo, pretpostavljam, mogli da se poistovetimo sa subjektom, gde je to moguće, a objektu dodelimo realnost ili rod koji nama odgovara (identifikovanje postaje komplikovano na onim mestima na kojima u francuskom umesto l’etre aimé stoji zamenica il, zbog čega kod muških čitalaca, koji tu zamenicu pre prevode kao on a ne kao to, sve dobija homoerotsku notu). Ali pošto su odnosi između ljubavnika i voljene osobe ovde pre lingvistički nego ljubavni, l’etre aimé nikada istinski nema pristupa u knjizi. Kao i u slučaju svih drugih oblika trećeg lica, o njemu se govori isključivo u njegovom odsustvu. Objekat je pretpostavka, popustljivi primalac ljubavnog govora. Bart nas uverava da ovaj govor mora da bude upućen nekome, čak i kada se ne kaže eksplicitno kome (što ukazuje da to da bi ova knjiga mogla da bude ličnija nego što se čini). U Fragmentima ljubavnog govora stoga nema mesta za razgovore između zaljubljenih, iako Bart u jednom briljantnom pasusu analizira formu tih dijaloga ne bi li dokazao da, čak i u slučaju suočavanja snažnih osećanja, formalni imperativi odnose prevagu nad emotivnima kada se odlučuje o onome što će biti rečeno. Toliko o tim slatkim nevažnim stvarima koje De Sosirovi sledbenici mogu prezirati kao premali dobitak u označenima s obzirom na preveliki trošak u označiteljima. Bartova knjiga se bazira na ogromnom obogaćenju imaginacije, a samim tim i jezika koji sobom povlači samoća. Činjenice tu igraju sporednu ulogu: Bart je više puta podvukao da ga više zanimaju njihovi „retentissements“ (odjeci) nego činjenice same. Ovo nikako nije vesela knjiga. Ljubavnik se u njoj najvećim delom veoma loše provodi, više se žali na izglede koje ima da osvoji l’etre aimé, veoma retko slaveći uspeh. Tekst koji Bart najviše citira i koji u bibliografiji ima povlašćeno mesto u odnosu na ostale jesu Geteovi Jadi mladog Vertera, epohalna romantična priča o ljubavnoj patnji. Bart se prema tom preterano sentimentalnom delu odnosi veoma ozbiljno i skoro da uspeva da nas natera da ga ponovo pročitamo kako bismo proverili da li je zaista egzemplarno, kako ga Bart predstavlja. Mladi Verter je autoru veoma koristan jer ljubavnika predstavlja kao nekoga ko je i usamljen i tvrdoglav, svojevrsna sveta luda dok je god zaljubljen, luda koja ne zna ni za zdrav razum niti za zakone moralnosti ili ekonomije. Bart ceni sve ono što je u ljubavi preterano, podsećajući da je preteranost, potpuna rasipnost, ono što najviše zbunjuje uske, iskalkulisane buržuaske umove (Žorž Bataj je takođe imao veliki uticaj na Fragmente). Ljubavni govor, stoga, potpuno zavisi od odsustva voljene osobe. A ljubavnik, ako je Bart u pravu, ovde nije ništa drugo do artikulisanija, odrasla verzija deteta, čiji je govor rezultat težnje da se izbori sa uznemirujućim odsustvom majke. Bart koristi najveće autoritete iz domena psihoanalize – Frojda, Lakana i, posebno uspešno, britanskog dečijeg psihijatra D. V. Vinikota – kako bi dokazao veoma ambicioznu tezu po kojoj se jezik rađa iz infantilnih pokušaja da se „manipuliše“ odsustvom Drugog. Bart se tu ne zaustavlja: on traži dodatne dokaze koji bi otkrili tajnu mistika, druge grupe potaknutih i tvrdoglavih osoba, sposobnih da koriste jezik kako bi „manipulisali“ strahom od božijeg prekora. Ipak, ni mistici, baš kao ni ljubavnici niti deca, ne govore samo kada se osećaju napuštenima – i tu se čini da nailazimo na nešto namerno jednostrano u Fragmentima ljubavnog govora. Nečega što daje crnu sliku ljubavne imaginacije, kao da je nezamislivo da bi ona ikada mogla da radi u ljubavnikovu korist. Mnoge od stranica Fragmenata odlikuju prustovski solipsizam i melanholičnost. Uspeh ove knjige leži u načinu na koji ona ljubavnika predstavlja kao neku vrstu dementnog semiotičara koji se konstantno valja po onome što Bart definiše kao „žar smisla“ („le brasier du sens“). Ljubav je ono stanje duha u kome okolnosti iz naših života, ma kako poznate i beznačajne, postaju prenapumpane smislom. Ljubavnik svuda vidi znake, stalno se trudi da rastumači ono što se javlja, ili ne javlja, između njega i voljene osobe. Svaki znak predstavlja povod za beskonačno i neprestano maštanje. Ljubavnik ne trpi dvosmislenost. Tumačenje znakova, naravno, zavisi od pravila kulture u kojoj je ljubavnik odgojen. Bart nas uči kako da na najbolji način „čitamo“ ljubavnu vezu.Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju veoma originalnu knjigu što se tiče namera, ali se ne može reći da su svi njeni delovi zanimljivi za čitanje. Neke od osamdeset „figura“ zaista su sjajne, upečatljivije i uverljivije od bilo čega što je Bart ikada napisao, dok su druge, opet, prilično ravne. Knjiga je verovatno preopširna, i čini se da nema dovoljno onih prepoznatljivih bartovskih jeresi i provokacija koje bi održale njen intenzitet na nivou koji je zacrtao autor. Prevod: Milana Babić Iz: John Sturrock, “In the words of the lover” u: Times Literary Supplement, no. 3930 (1977) HRONIKA 13 Knjige 15 Film 24 Projekti 28 Istraživanja 34 Izložbe 36 Muzika 39 Beleške TRIBINA TREĆEG PROGRAMA 47 SAMOUPRAVLJANJE U SVETSKIM RELACIJAMA Andrej Grahor, Branko Pribićević, Vojislav Stanovčić, Bogdan Kavčič, Stanislav Grozdanić, Vladimir Štambuk OGLEDI 87 KASIM PROHIC – Prizmatičko mišljenje Ernsta Bloha 119 JOVAN ARANĐELOVlĆ – O celini istorijskog vremena kao pretpostavci filozofije 465 CELSO FURTADO – Eksterna zavisnost i ekonomska teorija 161 PRVOSLAV RALIĆ – Savremene borbe kapitala i ljudskih potreba ESEJI 195 IVAN FOHT – Filozofija izvan struke 217 LISJEN GOLDMAN – Geneza i struktura 227 BERTOLD BREHT – O eksperimentalnom pozorištu 243 ANJES SOLA – Ruski futurizam i revolucija 259 PETER FALTIN – Problem sistematske nauke o muzici REFLEKSIJE 269 ROLAN BART – Fragmenti ljubavnog govora BIĆE I JEZIK 339 RADOMIR KONSTANTINOVIĆ – Marko Ristić i čudo jedne jedine stvari 397 MARKO RISTIĆ – Zaklela me je noć na vernost OSVETLJENJA ZEMLJE U RAZVOJU I NEOKAPITALIZAM 413 ĐORĐE POPOV – Ka bržem razvoju 423 SAMIR AMIN – Geneza i razvoj nerazvijenosti. 451 FERNANDO HENRIQUE CARDOSO – Zavisnost i razvoj u Latinskoj Americi 479 THEOTONIO DOS SANTOS – O strukturi zavisnosti 489 RODOLFO STAVENHAGEN – Agrarna struktura i nerazvijenost u Latinskoj Americi 503 SURENDRA DŽ. PATEL – Kolektivno oslanjanje zemalja u razvoju na sopstvene snage 515 OSVALDO SUNKEL – Unutrašnje polarizovanje 537 BINGU MUTARIKA – Multinacionalne korporacije u regionalnoj integraciji: Afričko iskustvo 563 KABALA KABUNDA – Multinacionalne korporacije i formiranje spoljno orijentisanih privrednih struktura u savremenoj Africi: primer grupe Unilever – Zair 581 BIPLAB DASGUPTA – Izmenjena uloga glavnih multinacionalnih petrolejskih kompanija 607 CONSTANTINE VAITSOS – Zahtevi i strategije firmi, politika režima prema direktnim inostranim investicijama i međudržavna raspodela dohotka 623 FARID AKHTAREKHAVARI – Dilema zemalja OPEK-a Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije. Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda. Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku – onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu). Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije. Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković. Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu. Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo. Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922–1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević. MG67 (N)

Časopis živih = La Revue des vivants vlasnik A. Stanojević ; urednik Branko Teodosić Sadrži tekstove sledećih autora: KARL MARX, CVETKO BANJANIN, BRANKO TEODOSIC, M. SELIMOVIC... NASLOVNA STRANA CRTEZ G. GROSZA crveni deo naslovne strane je list koji se `otvara` i ispod njega je crtez grosza - moc `civilizacije` casopis je kompletan. str. od 65 do 82, dim.29 x 20 cm meki povez, stranice iskrzane, inace u dobrom stanju NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE NEMA OVAJ BROJ J E D I N I P O Z N A T I P R I M E R A K Georg Gros (nem. George Grosz; * 26. jul 1893, Berlin – † 6. jul 1959, Berlin) je bio nemački grafičar i slikar. U Parizu je nakon dodira s futurizmom i dadaističkim ekscesima prešao na političku i socijalnu karikaturu u satiričkim časopisima. Njegov likovni izraz je nemilosrdna kritika nemačkog militarizma i buržoaske klase. Od nemačkog haosa posle Prvog svetskog rata do prvih simptoma nacističkog terora svoju likovnu dokumentaciju objavljivao je u ciklusima grafike: „Bog je s nama“, „Lice vladajuće klase“, „Evo čoveka“ Od slika itiču se „Pomrčina sunca“ i „Nemačka, jedna zimska bajka“. 1932. iselio se u SAD, gde je radio crteže za knjige. Uspomene svog života objavio je 1931. u Nemačkoj, a 1946. u Njujorku pod nazivom `Malo da i veliko ne`. Gros je učestvovao u Spartakističkom ustanku 1919. nakon koga je kraće vreme bio član KP Nemačke; nju je napustio posle posete Sovjetskoj Rusiji 1922. gde ga je razočarao totalitarni karakter komunističke vlasti. Nemačku je napustio pred nacističkim progonima i utočište našao u SAD čiji je državljanin postao 1938. Posle drugog svetskog rata se vratio u Nemačku i živeo u Berlinu. Tamo je i umro od posledica pada niz stepenice nakon jedne noćne pijanke. Pojavljuje se kao lik u filmu Maks iz 2002. godine, gde ga tumači škotski glumac Kevin MekKid.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ala Tatarenko - Poetika forme u prozi srpskog postmodernizma Postmodernistička književnost, o kojoj se često govori kao o delu homo ludens-a, u ništa manjoj meri jeste delo homo legens-a. Uz korišćenje i adaptaciju već postojećih literarnih modela, išli su stvaralački eksperimenti usmereni na razvoj postmodernističke poetike i njeno unapređivanje. Problem forme je jedan od glavnih problema estetike stvaralaštva XX veka i upravo u toj sferi koncentrisane su dominantne osobine postmodernističke umetnosti. Principijelno novi prilaz tom problemu čini književno iskustvo pisaca postmodernista veoma zanimljivim za teoriju književnosti. Ala Tatarenko Roćena je 1962. u gradu Mogiliv-Podiljski (Ukrajina), gde se i školovala. Studirala je slavistiku (srpskohrvatski jezik i književnost) na Filološkom fakultetu univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu (1979-1984). Doktorirala je 1989. (Miloš Crnjanski i njegov roman “Seobe” (problematika i poetika”). Od 1984. predaje na univerzitetu “Ivan Franko”. 1988-1993. -asistent katedre svetske književnosti, od 1993. docent katedre za slavistiku univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu. Predaje srpsku i hrvatsku književnost, a takođe postmodernizam u slovenskim književnostima. Član je uredništva ukrajinskog nezavisnog kulturološkog časopisa “Ї” (Lavov), uredništva ukrajinsko-srpskog zbornika UKRAS, naučnog časopisa “Nasleđe”. Više godina bila je honorarni dopisnik kulturne redakcije Drugog programa Radio Beograda. Bila je učesnik Međunarodnih Književnih kolonija u Sićevu (2004) i Čortanovcima (2005), bila je moderator i prevodilac na književnim večerima ukrajinskih pisaca u okviru Festivala proze (Proza Fest) (Novi Sad, 2007) i festivala „Pisci u fokusu“ (Subotica, 2010). Učestvovala je na promocijama za vreme Beogradskog Sajma knjige (2002., 2005.), bila je gost Sajma knjige 2009. i 2010. Učestvovala je u radu Međunarodnih susreta prevodilaca (Beograd, 2005), Međunarodnih susreta pisaca (Beograd, 2005), Međunarodne Dunavske konferencije ( 2003). Piše književnu kritiku, naučne radove iz književnosti. Prevodi sa srpskog i hrvatskog na ukrajinski, sa ukrajinskog – na srpski. Živi u Lavovu.

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Stjepan Hranjec : KNJIŽEVNO DJELO JOŽE HORVATA , Zrinski Čakovec 1989, str. 232 Joža Horvat ; Književno delo Očuvanost 4. Stjepan Hranjec (Goričan, 1946.), književni povjesničar i folklorist, sveučilišni profesor. Životopis Rođen je 18. kolovoza 1946. u Goričanu, Međimurska županija. Nakon osnovne škole upisao je Gimnaziju u Čakovcu, a na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je 1971. VIII. dvopredmetnu grupu – jugoslavenske književnosti i komparativnu književnost. Stupanj magistra znanosti postigao je 1978. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu temom „Usmeni narodni teatar na tlu Međimurja“. Na istom Fakultetu postigao je 1986. znanstveni stupanj doktora znanosti iz područja humanističkih znanosti, obranivši disertaciju „Književno djelo Jože Horvata“. Godine 1991. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje docenta za dječju književnost i usmenu književnost na Pedagoškom fakultetu (sada Filozofski fakultet) u Osijeku, 1995. za docenta za dječju književnost na čakovečkom Odsjeku pedagogijskih znanosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Godine 2000. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje izvanrednog profesora, 2005. u znanstveno-nastavno zvanje redovitoga profesora a 2011. u trajno znanstveno-nastavno zvanje. Godine 2016. Senat Sveučilišta u Zagrebu izabrao ga je u počasno zvanje professor emeritus. Još kao apsolvent zaposlio se 1970. na Tehničkoj i industrijskoj školi u Čakovcu a iduće školske godine na Ekonomskoj školi u Čakovcu. Određeno vrijeme radio je izvan školstva: godine 1980. zaposlio se u Građevnom kombinatu „Međimurje“ na poslovima voditelja za obrazovanje i kulturu, a 1982. izabran je za prvog direktora tada novootvorenog Centra za kulturu Čakovec. Godine 1986. zaposlio se na čakovečkom Odsjeku zagrebačkoga Filozofskog fakulteta na poslovima bibliotekara, 1991. izabran je u zvanje docenta na Pedagoškom (Filozofskom) fakultetu u Osijeku i otad radi kao sveučilišni nastavnik na čakovečkom odsjeku Učiteljskog fakulteta u Zagrebu, do umirovljenja 2012. godine. Godine 2000. i 2008. izabran je za suradnika-izvoditelja na poslijediplomskom studiju kroatistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Živi i radi u Čakovcu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šta reći, u najkraćim crtama, o zbirci eseja Bele Hamvaša Hiperionski eseji? Čitljiv rukopis koji mami, rečju: hamvaševski. Uostalom, Sava Babić u pogovoru zaključuje: „Koliko god je čitalac u stanju da unese u Hamvaševo delo, dvostruko će moći da iznese iz njega“. Ova lepa Babićeva misao i ne može se istaći na bolji način, već kao krajnji rezultat pristupa delu od kapitalne vrednosti za svetsku književnost, delu Bele Hamvaša. A ako još pridodamo Babićevo mišljenje da je Hamvaš „izuzetna pojava“, da je „svaki njegov tekst prepoznatljiv“, ostaje nam da se, čitajući eseje, i sami uverimo u piščevu osobenost. I? Evo tek nekoliko prvih rečenica Hamvaševog eseja „Psihologija branja cveća“, biće jasnije o čemu govorimo: „Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez roptanja moći slediti u nepoznato. Ako me upita da li si nešto propustio, odgovoriću – ne verujem. Ali ako kaže ovako da li ti je žao što ovde nešto ostavljaš, reći ću – cveće. Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće! Anđeo će mi reći: videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš videti iznutra. To je kao da se predaš dubokoj meditaciji. Odvojen od zemlje nemaš drugog iskustva do nematerijalnog bruja; srećan i oslobođen lebdiš u bezgraničnosti…“ Da! Zar i ovih par rečenica ne pripada osobenom shvatanju sveta. Hamvaševom shatanju sveta, ali i našem. Zar to nije dokaz zašto je Hamvaševo delo darovno, korisno, preporučljivo čitaocima. Zar ove rečenice nisu baš oni duhovni zlatnici koji pronalazimo u pećinama njegovih knjiga. Duhovni zlatnici koji nemaju cenu! Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Prometej, 2010. 1421 strana, tvrd povez, udžbenički format. Naslovna korica kao na slici (nešto je bilo zalepljeno). Malo zaprljana na bočnim stranama (pogledajte sve slike ). Nekoliko listova s` početka malo izgužvani u donjem delu (ništa strašno ). Nema podvlačenja, zapisa... PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA SA GRAMATIČKO-PRAVOPISNIM SAVETNIKOM novi je veliki leksikografski projekat Izdavačke kuće Prometej. Na njegovoj realizaciji angažovani su naši istaknuti lingvisti dr Milan Šipka, akademik Ivan Klajn, sa grupom mlađih saradnika magistara leksikografije. Ovakva je knjiga potrebna svima koji pišu, a koji pri pisanju nailaze na nedoumice koje neće moći rešiti samo uz pomoć Pravopisa, a ovako će uz svaku reč i izraz lako naći kako ih treba pisati, s oznakama koje će ih uputiti na objašnjenja zašto je tako pravilno, tj. na odgovarajuće pravopisno (ili gramatičko) pravilo, što se daje u kratkom pregledu na kraju (u posebnom poglavlju). Iako glavni naslov Pravopisnog rečnika sugeriše da se radi isključivo o pravopisnom rečniku, ova je knjiga više od toga: ona je, u isto vreme i gramatički i akcentanski rečnik, ali i jezički savetnik. Ona, dakle, ima višestruku namenu, pa će korisnicima biti i od višestruke pomoći pri pisanju, a uz to i prilika da prošire svoje znanje o srpskom standardnom jeziku uopšte, posebno o njegovoj upotrebi u pismenoj i usmenoj komunikaciji. Poslednji put je 1960. godine u okviru Pravopisa srpskohrvatskog jezika, u izdanju Matice srpske i Matice hrvatske, publikovan pravopisni rečnik. Posle punih 50 godina imamo nov projekat sličnog zahvata ali ipak drugačiji, ovo je prvi pravopisni rečnik srpskog jezika. Iz recenzija Smatram da će knjiga Milana Šipke Pravopisni rečnik srpskog jezika (sa pravopisno-gramatičkim savetnikom), biti od koristi onima koji se zanimaju za našu današnju standardnojezičku, gramatičku, leksičku, prozodijsku, a posebno pravopisnu stvarnost, za njena načela i praksu, kao i onima kojima je pisanje i govorenje na srpskom jeziku svakodnevna profesionalna preokupacija i briga (učitelji, nastavnici, profesori, lingvisti, istraživači, naučnici, lektori, pisci, novinari, redaktori, spikeri, voditelji, izdavači, štampari, oglašivači, i drugi). prof. dr Milorad Radovanović, dopisni član SANU PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA sa pravopisno-gramatičkim savetnikom autora Milana Šipke predstavlja u srpskoj normativistici do sada neobjavljenu, a prijeko potrebnu knjigu, potrebnu ne samo onima koji se normom srpskog jezika bave u okviru struke nego i širem krugu korisnika koji njeguju sopstvenu jezičku kulturu i žele da postignu viši nivo pismenosti... Sve riječi su akcentovane prema standardu savremenog srpskog jezika, tako da ova knjiga pored ortografske, dobrim dijelom daje pregled i ortoepske i gramatičke norme srpskog jezika. Autor uvijek skreće pažnju potencijalnom korisniku na nepravilne, a u praksi raširene oblike, navodeći ih u zagradi uz odrednicu „ne“... Dr Milanka Babić Izvodi o rečniku: Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom dr Milana Šipke, prvi je srpski standardnojezički priručnik u poslednjih 100 godina! RTS, Dnevnik 2 To je i jezički savetnik, upozorava na brojne greške. Čak na 8.000 mesta možemo naći upozorenje šta je pravilno, a šta nije. Tanjug Posebna vrednost Pravopisnog rečnika je što obuhvata ceo srpski jezički prostor. TV Košava Sada je neumorni Milan Šipka napravio rečnik za koji ne sumnjam da će ga razgrabiti svi oni kojima je važno da reči svog maternjeg jezika pišu i izgovaraju po pravilima jezičkog standarda Ivan Klajn Pravopisni rečnik će u narednim godinama biti nezaobilazna literatura u svakoj srpskoj kući i instituciji. Večernje novosti Ne pripadam jezičkim čistuncima i onima koji se plaše slenga, ali u vremenima u kojima se više “mejluje” nego dopisuje, u kojima se radije “lajkuje” nego dopada ili komunicira “onlajn” nego uživo, treba jednom zasvagda da se zna šta je kanon, šta je autentično. dr Bojan Pajtić, predesdnik Vlade Vojvodine Pravopisni rečnik srpskog jezika, autora Milana Šipke, kamen je temeljac srpske kulture i srpskog identiteta u decenijama koje su pred nama. Radio Beograd Izdavački i istorijski poduhvat Šipke i njegovih saradnika TV B92 Čuvar pravilno izgovorenih i napisanih reči Danas Pravopisni rečnik srpskog jezika je epohalna knjiga, iz najmanje tri razloga. Prvi je što ravnopravno tretira ekavicu i ijekavicu, drugi - što raščišćava dubletske srpske ili hrvatske nedoumice, a treći - što su sve reči akcentovane. Jovan Ćirilov Namenjen je izvornim govornicima srpskog jezika, pre svega onima koji su po dužnosti obavezni da pišu i govore pravilno, profesori, političari, novinari, studenti, učenici, ali i svima drugima koji žele da svoju jezičku kulturu podignu na viši nivo. Radio 021 Najboljim doprinos godini srpskog jezika i književnosti! Dnevnik, Novi Sad

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omotac losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mimezis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Odsustvo kritičke literature nagnalao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije J. Migne. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimezisa. Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimezisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimezisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces. Erih Auerbah (nem. Erich Auerbach; Berlin, 9. novembar 1892 — Volingford, 13. oktobar 1957),bio je predavač, teoretičar i istoričar književnosti.[1] Biografija Doktorat iz filologije stekao je na Univerzitetu Grajsvald, Nemačka, 1921. godine i radio kao bibliotekar u Pruskoj državnoj biblioteci. Svoj naučni rad je započeo u nemačkom univerzitetskom gradu Marburgu. Zbog prilika u predratnoj Nemačkoj, poput svog kolege Lea Špicera, preselio se u Tursku. Predavao je romansku filologiju na Državnom univerzitetu u Istanbulu od 1935. do 1947. godine. Zatim odlazi u SAD. Tamo će provesti izvesno vreme na Prinstonskom univerzitetu. Posle toga prelazi na prestižni Jel univerzitet u Nju Hejvenu na kome ostaje do smrti....

U dobrom stanju Đura Jakšić - Miodrag Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1961 Beograd : Prosveta, 1961 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 331 str. ; 22 cm ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Jakšić, Đura, 1832-1878 Miodrag Popović (Popovi, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pre rata pripadao komunističkom pokretu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine.

U dobrom stanju Filozofski spisi / Ljubomir Nedić ; priredio i pogovor napisao Ilija Marić Jezik srpski Godina 2000 Beograd : Plato, 2000 (Beograd : Plato) Fizički opis 373 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marić, Ilija, 1953- = Marić, Ilija, 1953- Zbirka Biblioteka Na tragu ; 38 Tiraž 500 Beleške uz tekst Filosof Ljubomir Nedić: str. 321-373. Predmetne odrednice Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Filozofija Logika Psihologija Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita Vekfildski sveštenik i knjigu Kukovo putovanje oko sveta.

Izdavač:ŠKOLSKA KNJIGA Zagreb Broj strana:367 Pismo:Latinica Povez:Tvrd Format: 20,5 x 15 cm Godina izdanja:1959 Očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetka korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr.