Autor: Georgije Ostrogorski Žanr: Istorija Pismo: Ćirilica Broj strana: 704 Povez: Tvrd Format: 24 cm Godina izdanja: 2017. Georgije Ostrogorski rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. 1933. godine, nakon nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio se u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom.

-Izdavač: `Matica srpska` -Povez: Tvrd sa omotnicom -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 500 -Stanje: dobro očuvano Mikhail Ivanovich Rostovtzeff, ili Rostovcev (ruski: Mihailo Ivanjovič Rastojcevcev; 10. novembar / oktobar 1870 - 20. oktobar 1952) bio je istoričar čija je karijera zauzela 19. i 20. vek i koja je proizvela značajne radove o staroj rimskoj i grčkoj istoriji. [1] Bio je član Ruske akademije nauka. Rostovtzeff je bio sin latinskog učitelja. Po završetku studija na univerzitetima u Kijevu i Sankt Peterburgu, Rostovcev je radio kao asistent, a zatim kao redovni profesor latinskog na Univerzitetu u Sankt Peterburgu 1898–1918. [3] 1918. godine, nakon Ruske revolucije, emigrirao je najprije u Švedsku, zatim u Englesku, i konačno 1920. u Sjedinjene Države. Tamo je prihvatio stolicu na Univerzitetu Viskonsin-Madison pre nego što se preselio na Univerzitet Jejla 1925. godine gde je predavao do penzionisanja 1944. [4] On je nadgledao sve arheološke aktivnosti ove druge institucije uopšte i iskopavanja posebno Dura-Europos. [5] Veruje se da je skovao termin `karavan grad`. [6]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bosna i Hercegovina - između Tita i rata Neven Anđelić Knjiga `Bosna i Hercegovina – od Tita do rata`, sarajevskog novinara Nevena Anđelića, na nov način govori o uzrocima izbijanja rata u BIH. Neven Anđelić je ovu knjigu napisao na engleskom jeziku a kritika je jednoglasno ocenila da je on `veoma dobro potkovan da objasni kontekst u kome je izbio jedan od najstrašnijih oružanih sukoba u posleratnoj Evropi`, te da je `za razliku od mnogih drugih koji su pisali na ovu temu, Anđelić je pažljiv, oprezan i uravnotežen u svojim analizama i zaključcima.` Anđelić je u godinama pred raspad bivše Jugoslavije i izbijanje građanskog rata bio poznati novinar i urednik Omladinskog programa Radio Sarajeva. U političkim vodama se – kao izraziti protivnik nacionalističkih snaga – oprobao i angažovao kao član `Pokreta Zelenih`, `Saveza reformskih snaga Jugoslavije` za BiH i ostao upamćen kao organizator velikih antiratnih demonstracija u Sarajevu neposredno pred izbijanje sukoba u ovom gradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! a) Jevrejska religija b) Jevreji - narodni običaji .......................................................... R e f e r e n c e Religija Obredi Blagoslovi Praznici Ishrana Životni ciklus Pojmovi iz Judaistike Tanah Verske grupacije Talmud Simboli Pavle Šosberger je rođen je u Budimpešti, 1920. godine. Počev od 1966. godine, bio je predsednik Jevrejske opštine Novi Sad u tri mandata. Bavio se istorijskim radom i spisateljstvom. Napisao je 11 knjiga o Jevrejima Novog Sada i Vojvodine. Objavio je niz članaka o starom Novom Sadu. Učestvovao je u izradi Enciklopedije Novog Sada kao i mnogih TV i radio emisija, kao dokumentarnih filmova. Sarađivao je sa mnogim institucijama i pojedincima na proučavanju Holokausta na prostorima Vojvodine. Za imenik žrtava – Jevreja u Vojvodini, 1990. godine mu je od strane Jad Vašema uručena Zlatna menora. Nosilac je tri ordena, Megile zahvalnice Saveza JOJ (1969), plakete JONS (1985), Novembarske povelje Grada Novog Sada (2001). Umro je u Novom Sadu 27. marta 2012. godine.

Autor: Milan D. Špiček Format: 15,5x23,5 Povez: broširan Br. strana: 164 Kratke priče vezane za film i njihove aktere... Milan D. Špiček rođen je u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Novinarstvom je počeo da se bavi već posle srednje škole, a ogledao se u svim medijima: štampi, televiziji, radiju. Najduže i najplodnije radi na radiju, gde je nagrađivan za sve novinarske discipline i za filmsku kritiku. Filmom i kritikom se bavi od početka osamdesetih godina, kada iz Specijalizovanih programa Radio-Beograda prelazi u Beograd 202, gde počinje da uređuje i vodi „Ponoćni bioskop“, koji uskoro postaje kultna emisija. Od tada, izveštava sa svih domaćih filmskih festivala i mnogih inostranih. Glumio je u filmovima Rana jesen Tome Janjića, Dečak iz Junkovca Dejana Zečevića, Ptice koje ne polete Petra Lalovića i Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje. Napisao je tri knjige, tematski vezane za film: Herceg Novi, ljubavi moja, Lepotica i zver / La belle at la bete i Niko nije savršen / Nobody is perfect.

Autor: Georgije Ostrogorski povez: tvrd br. strana: 704 Format: 17x24,5 NAJNOVIJE IZDANJE!!! Georgije Ostrogorski rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. 1933. godine, nakon nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio se u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom.

SA SRPSKOM VOJSKOM TRAGIČNA EPOPEJA JEDNOG NARODA: Anri Barbi Naslov Sa srpskom vojskom : tragična epopeja jednog naroda / Anri Barbi ; [prevela s francuskog Anđelka Cvijić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2015 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 385 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Cvijić, Anđelka Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-1026-0 (karton) Napomene Prevod dela: Avec l`armée serbe / Henry Barby Čuveni francuski novinar, ratni dopisnik pariskog Žurnala sa srpskog ratišta, ovom knjigom dao je nezamenljivu i skoro neprevaziđenu dokumentaciju o srpsko-austrougarskom ratu 1914. Barbi je, idući za našom vojskom, upoznao i pobude i ciljeve Srbije, video i doživeo srpske vojnike izbliza, proučio njihove ratničke, ali i moralne i psihičke osobine. Pokazalo se da je briljantan, hrabar i savestan pisac i svojim delom zadužio je i našu istoriografiju i nacionalnu kulturu uopšte. Odlično očuvana knjiga.

Izdavač: Društvo novinara, NR Hrvatske, Zagreb Prevod: Konstantin Milles Povez: broširan Broj strana: 292 Spolja kao na slikama, unutra veoma dobra. S A D R Ž A J: VELIKE SILE - Neprijatelji Amerike - Moć, štampa i politika - J. P. Morgan zaustavlja Rijeku Sv. Lovrijenca - Iz NAM uštampu, pa u Kongres VELIKI ČASOPISI - Kuća Morgan i časopisi - Morganov imperij i Luceov imperij - Morganov imperij: odnosi sa štampom - Sedam velikih mjesečnika - Sedam velikih tjednika KRUPNI POSLOVNI SVIJET - Krupni poslovni svijet u ratu - DuPont, Hoover i Hitler - Vrh piramide - Tko kupuje izbore KRUPNA REAKCIJA - Krupni novčari - Organizacije krupnih bogataša - Opće blagostanje u atomskoj eri PRILOZI - Trinaest najmoćnijih porodica Amerike - Moć osam velikih banaka - J. P. Morgan & Co. i javna vlast - Pageov brzojav - Najgori dnevni listovi Amerike - Utjecaj tvrtke DuPont na američku štampu - Dnevna štampa drži pod svojom kontrolom većinu radio-stanica - Štampa u okovima - Kontrola nad NAM - Industrijska špijunaža - Odnosi NAM sa štampom - Nacionalno udruženje proizvođača (NAM) - Službena potvrda postojanja fašističke zavjere - Zabašurena optužba američkog ministarstva rata ptotiv fašizma (K-109)

Borislav B. Budisavljevic, Jelena B. Budisavljevic - Atlas 37 grana rodoslova Budisavljevica Prometej, Novi Sad, 2018. Tvrd povez, 486 strana. Od Budisavljevića potiču mnoge značajne ličnosti. Ponosni smo da je velikan Nikola Tesla iz naše familije, takođe i Jovanka Broz koja je uvek sa ponosom isticala svoje poreklo. Plemstvo, porodični grb od cara Josipa II, najstarijeg sina Marije terezije, zaslužio je Marko 1878. godine, a zatim je nagrađen i major Mijat od cara Franje I. Luka Budisavljević je sa osam godina bio evropski prvak u šahu, a kasnije 2018. sa 2.300 bodova postao je FIDE majstor. Njegov deda Borislav, magistar elektrotehnike bavio se tehničkom akustikom i osnivač je prve akustičke metrološke laboratorije. Radio je u Institutu IMS u Beogradu. Uradio je preko 100 akustičnih projekata, između ostalog i projekte za Huseinovu palatu u Bagdadu, Moskovsku operu, TV dom u Hantimansisku i Klinički centar u Beogradu. lika, kordun, krajina, banija, knin, kninska krajina, gracac...

Polovna knjiga, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Ima, vrlo malo, podvučenog teksta. Posveta autora na predlistu. Izdavač: Radio televizija - Bajina Bašta, 1997. god. Broširan povez, 24 cm. 672 str. Ilustrovano Svega nekoliko nedelja po objavljivanju knjige (kraj aprila 1997.) Dušan Đurić je preminuo posle teške bolesti, ali mu je želja ispunjena. Potpisao je primerke sa posvetom i - otputovao. Čuveni beogradski lekar, jedan od rodonačelnika srpske endokrinologije, odužio se svom zavičaju i familiji zaovljanskih Đurića, radeći preko tri decenije na sakupljanju građe i pisanju knjige. Knjiga o Đurićima ima ukupno 13 poglavlja na 672 strane a obuhvata najstarija vremena u kojima je autor sa saradnicima pronalazio tragove postojanja svoje familije. Istraživanja sežu do Crne Gore u prošlost plemena u Drobnjacima i Petnjici i susednim crnogorskim plemenima. Seobe ove i srodnih familija opisane u i kroz sećanja na ljude i kroz opise običaja, verovanja i narodnog života. Život u Zaovinama je poslednja razvojna faza familija Đurića i tu se samo finalizira priča o velikoj grupi različitih familija iz Drobnjaka.

Mihail Bulgakov Bela garda -pripovetke NA RUSKOM Moskva 2004 tvrd povvez 681 strana kao nova Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. – Moskva, 10. mart 1940) je bio ruski pisac i dramaturg. Po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima. Godine 1923. prelazi u Moskvu i započinje život profesionalnog književnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Bulgagov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela. Prvi njegov roman „Bela garda“ objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu u celini tek 1966. Napisao je dramu „Dani Turbinih“ (dramatizacija romana „Bela garda“ (1926)), komediju „Zojkin stan“ (1926), drame „Beg“ (1927), „Poslednji dani ili Puškin“, „Robovanje licemera ili Molijer“, „Priglupi Žurden“, „Ivan Vasiljevič“ (groteskna komedija iz 1935). Njegova drama „Beg“ skinuta je sa scene jer je Staljin imao nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa scene „Dani Turbinovih“, zahvaljujući Staljinu vraćena na scenu. Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ (1925-1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: „Majstor i Margarita“, „Život gospodina de Molijera“ (1962), nezavršen „Pozorišni roman“ (1965). Биографија[уреди] Детињство и младост[уреди] Михаил Булгаков се родио 15. маја 1891. у породици професора Кијевске духовне академије Опанаса Ивановича Булгакова и његове жене Варваре Михајловне у Кијеву. У породици је било седморо деце: Михаил, Вера, Нађа, Варвара, Микола, Иван и Олена. Михаил Булгаков је 1909. завршио кијевску Прву гимназију и уписао се на медицински факултет `Тарас Шевченко` Кијевског универзитета. Булгаков се први пут оженио 1913. Татјаном Лапом. Њихови новчани проблеми започели су већ на дан свадбе. Татјанин отац им је месечно слао 50 рубаља, што је у то време био пристојан износ. Но, новац им је брзо нестајао, будући да је Булгаков био спонтана особа и није волео да штеди. Ако би му се прохтело да потроши последње резерве новца на такси, без размишљања би то учинио. Након почетка Првог светског рата Булгаков је неколико месеци радио као лекар у прифронтној зони. Затим су га послали да ради у село Никољскоје Смоленске губерније, а након тога је радио као лекар у Вјазми. Године 1917. почео је да узима морфијум, испрва да олакша алергијске реакције на лек против дифтерије, који је узео бојећи се болести након обављене операције. Затим је узимање морфијума постало редовно. У октобру 1917. први пут је дошао у Москву, зауставивши се код свог ујака, познатог московског лекара-гинеколога Н.М. Покровског, који је постао прототип професора Преображенског из приче `Псеће срце`. Ујесен 1918. Булгаков се вратио у Кијев где је започео приватну праксу као венеролог. У то време престао је да узима морфијум. За време Грађанског рата у Русији, у фебруару 1919, Булгакова су мобилизовали као војног лекара у војску Украјинске народне републике. Те исте године је радио и као лекар Црвеног крста, а затим и у Оружаним снагама Југа Русије. У саставу Трећe Терске козачке пуковније борио се на Северном Кавказу. Активно је објављивао у новинама (чланак `Будућe перспективе`). За време повлачења Добровољачке армије почетком 1920. није отишао у Грузију, него је остао у Владикавказу јер је оболео од тифуса. Зрело доба[уреди] Булгаков око 1930. Крајем септембра 1921. Булгаков се преселио у Москву и почео да сарађује као фељтонист са московским новинама (`Гудок`, `Рабочиј`) и часописима (`Медицинскиј работник`, `Россија`, `Возрожденије`). У то време је објавио поједина дела у новинама `Накануне` које су излазиле у Берлину. Од 1922. до 1926. у новинама `Гудок` је било објављено више од 120 репортажа, огледа и фељтона Булгакова. 1923. Булгаков је постао члан Сверуског савеза писаца (рус. `Всероссийский Союз писателей`). 1924. је упознао Љубов Јевгењевну Белозерску, која се недавно вратила из иностранства, и која је 1925. постала његова друга жена. У октобру 1926. је у МХАТу са великим успехом одржана представа „Дани Турбинових“, која се веома свидела Стаљину. Истовремено се у Совјетској штампи ширила интензивна и крајње оштра критика стваралаштва Михајла Булгакова. Крајем октобра 1926. је у државном академском позоришту Ватангов с великим успехом премијерно одржана представа Зојкин Стан. 1928. Булгаков је отпутовао са женом на Кавказ; посетили су Тбилиси, Батуми, Зелени Мис, Владикавказ, Гудермес. У Москви је те године премијерно одржана представа `Гримизни оток`. Код Булгакова се појавила замисао романа касније названог `Мајстор и Маргарита`. Писац је такође започео рад на комаду о Молијеру („Робовање лицемера“). 1929. Булгаков је упознао Јелену Сергејевну Шиловску која је постала његова трећа и уједно последња жена 1932. До 1930. Булгаковљева дела су престала да се издају, а позоришни комади повлачени су се репертоара позоришта. Била су забрањена извођења комада `Бег`, `Зојкин стан`, `Гримизно острво`, `Дани Турбинових`. У јануару 1932. Стаљин је поново дозволио извођење представе `Дани Турбинових`, и до рата се више није забрањивала. Међутим, ниједно позориште, осим МХАТ-а, није ју изводило. Године 1936-те, након чланка у `Правди`, Булгаков је отишао из МХАТ-а и почео да ради у Бољшој театру као либретист и преводилац. 1937. Булгаков је ради на либрету `Минин и Пожарски` и `Петар И`. Дружио се с Исаком Дунајевским, популарним совјетским композитором. Болест и смрт[уреди] Камен Голгота на Булгаковом гробу 1939. Булгаков је радио на либрету `Рахел`, а такође на комаду о Стаљину (`Батум`). Здрављe је почело да му се нагло погоршава. Лекари су му дијагностиковали хипертензивну нефросклерозу. Наставио је да узима морфијум који му је преписан 1924. да смањи болове. У том раздобљу је почео да диктира жени последње верзије `Мајстора и Маргарите`. Од фебруара 1940. пријатељи и породица су стално дежурали крај његове постељe. Булгаков је преминуо 10. марта 1940. Сахрањен је на Новодевичанском гробљу. На његовом гробу је, захваљујући његовој супрузи, постављен камен звани „Голгота“, који је пре тога био на Гогољевом гробу. Дела[уреди] Бела Гарда (роман), 1924. Дани Турбинових (драма),1925. Зојкин стан (комедија), 1925. Бег (драма), 1925. Белешке младог лекара (циклус прича), 1928. Копито инжењера (роман), 1929. Робовање лицемера или Молијер (драма), 1929. Тајном другу, 1929. Последњи дани или Пушкин (драма), 1935. Приглупи Журден (драма), 1932. Иван Васиљевич (гротескна комедија), 1936. Мајстор и Маргарита (роман), 1940. Живот господина де Молијера (роман), 1933. Позоришни роман (роман), 1937. Адам и Ева (драма), 1931. Батум (драма), 1939.

Izdavač: RAD, BEOGRAD 1987g. 761str. Ilustrovano Tvrd povez Dobro očuvano. Papa Pije XII primio je na dan 3. septembra 1943. godine u audijenciju 110 ustaša, ustaških policajaca, domobrana i oružnika (žandarma).Posle susreta sa Pijom XII ovih 110 pripadnika vojnih i policijskih snaga NDH fotografisalo se sa vatikanskim velikodostojnikom za uspomenu. Ustaški list `Hrvatski narod` objavio je na dan 5. septembra 1943. godine sledeću vest iz Rima: `HRVATSKI ORUŽNICI KOD SV. OCA Papa Pije XII primio je u audijenciju hrvatske oružnike,koji su bili na izobrazbi u Italiji.` (Od našeg redovnog dopisnika) Rim, 4.rujna. `U četvrtak poslijepodne primio je Sv. Otac Pije XII u posebničku audijenciju od 110 hrvatskih oružnika što su bili na oružničkoj izobrazbi u Italiji.Njih su predvodili mons.Mađerec,rektor zavoda Sv. Jeronima u Rimu i četiri hrvatska časnika.Sv. Otac se zadržao s hrvatskim oružnicima u razgovoru,oslovivši svakog pojedinca,zanimajući se za njegov rad i boravak u Italiji.Izjavio je,kako pozna Poglavnika dra Antu Pavelića.Na kraju je Sv.Otac podjelio svima oružnicima prigodne darove te apostolski blagoslov. Vladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za „Politiku“. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda, što je podrazumevalo i zversku torturu i ubistva „neprijatelja“ (uključujući i razočarane bivše komuniste kao Živojin Pavlović). Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat – „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.

U dobrom stanju! Izdavač: RAD, BEOGRAD 1987g. 761str. ilustrovano Tvrd povez Papa Pije XII primio je na dan 3. septembra 1943.godine u audijenciju 110 ustaša,ustaških policajaca,domobrana i oružnika (žandarma).Posle susreta sa Pijom XII ovih 110 pripadnika vojnih i policijskih snaga NDH fotografisalo se sa vatikanskim velikodostojnikom za uspomenu.Ustaški list `Hrvatski narod` objavio je na dan 5. septembra 1943. godine sledeću vest iz Rima: `HRVATSKI ORUŽNICI KOD SV. OCA Papa Pije XII primio je u audijenciju hrvatske oružnike,koji su bili na izobrazbi u Italiji.` (Od našeg redovnog dopisnika) Rim, 4.rujna.`U četvrtak poslijepodne primio je Sv. Otac Pije XII u posebničku audijenciju od 110 hrvatskih oružnika što su bili na oružničkoj izobrazbi u Italiji.Njih su predvodili mons.Mađerec,rektor zavoda Sv. Jeronima u Rimu i četiri hrvatska časnika.Sv. Otac se zadržao s hrvatskim oružnicima u razgovoru,oslovivši svakog pojedinca,zanimajući se za njegov rad i boravak u Italiji.Izjavio je,kako pozna Poglavnika dra Antu Pavelića.Na kraju je Sv.Otac podjelio svima oružnicima prigodne darove te apostolski blagoslov. Vladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za „Politiku“. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda, što je podrazumevalo i zversku torturu i ubistva „neprijatelja“ (uključujući i razočarane bivše komuniste kao Živojin Pavlović).[1] [2] Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat – „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.

ccc Janko Pleterski, slovenački istoričar, univerzitetski profesor, akademik i političar, * 1. februar 1923, Maribor, † jun 2018. Rođen je u Mariboru, nakon oca Slovenca, po majci češkog porekla, gimnaziju je pohađao u Ljubljani, gde je i maturirao 1941. godine. Nakon početka italijanske okupacije provincije Ljubljana, uhapšen je i zatvoren u avgustu 1941. u Alessandriji u Italiji, zbog saradnje sa Oslobodilačkim frontom. Posle italijanske kapitulacije u septembru 1943. godine, vratio se u Ljubljanu i pridružio se partizanima jula 1944. godine. Posle rata radio je u jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu kao stručnjak za granična pitanja sa Italijom i Austrijom. Od 1951. do 1953. bio je novinar na Radio Ljubljani, a 1953. postao je istraživač na Institutu za etnička pitanja u Ljubljani. 1957. diplomirao je istoriju, a 1963. doktorirao modernu istoriju na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Ljubljani. Između 1970. i 1982. na istom fakultetu predavao je modernu istoriju Slovenaca i Jugoslovena (od 1971. kao vanredni profesor i od 1974. kao redovni profesor) i bio je njegov dekan od 1979. do 1981. godine. Posle 1968. godine počeo je da prisustvuje konsultacijama o problemima naroda Habzburške monarhije u Beču. 1972. napisao je pregled istorije Slovenaca za standardnu istoriju Habsburške monarhije 1848–1918 (Die Habsburgermonarchie, 1848–1918). Otkrio je i objavio izveštaj austrijske vlade o progonu Slovenaca 1914–1917 i napisao još uvek standardno delo o slovenačkoj politici tokom Prvog svetskog rata, Prva odluka Slovenaca za Jugoslaviju (1971). Aktivno je učestvovao u radu bilateralnih komisija istoričara (italijanskih, austrijskih i čehoslovačko-jugoslovenskih) i prisustvovao je tri svetska kongresa istorijskih nauka (1965, 1970 i 1980). Pisao je uglavnom o političkoj istoriji s kraja 19. i početkom 20. veka, sa akcentom na istoriji koruških Slovenaca i odnosima Slovenaca i drugih jugoslovenskih naroda. Takođe je bio aktivan u politici: 1986-89. Bio je član predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Slovenije, a između 1988. i 1990. bio je član predsedništva SRS kao deo reformističkog kruga ZKS. oko Milana Kučana i Janeza Stanovnika. Otac je istoričara, arheologa i etnologa Andreja Pleterskog. Poslednjih godina proveo je u domu za stare na Fužinama u Ljubljani. U starosti je fizički potpuno smršao, pa je izrazio želju da umre. Posle neuspelog pokušaja samoubistva, poslao je pismo Narodnoj skupštini u kojem je želeo da podstakne raspravu o eutanaziji i samoubistvu uz pomoć koja u Sloveniji nije legalna.

k19 Janko Pleterski, slovenački istoričar, univerzitetski profesor, akademik i političar, * 1. februar 1923, Maribor, † jun 2018. Rođen je u Mariboru, nakon oca Slovenca, po majci češkog porekla, gimnaziju je pohađao u Ljubljani, gde je i maturirao 1941. godine. Nakon početka italijanske okupacije provincije Ljubljana, uhapšen je i zatvoren u avgustu 1941. u Alessandriji u Italiji, zbog saradnje sa Oslobodilačkim frontom. Posle italijanske kapitulacije u septembru 1943. godine, vratio se u Ljubljanu i pridružio se partizanima jula 1944. godine. Posle rata radio je u jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu kao stručnjak za granična pitanja sa Italijom i Austrijom. Od 1951. do 1953. bio je novinar na Radio Ljubljani, a 1953. postao je istraživač na Institutu za etnička pitanja u Ljubljani. 1957. diplomirao je istoriju, a 1963. doktorirao modernu istoriju na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Ljubljani. Između 1970. i 1982. na istom fakultetu predavao je modernu istoriju Slovenaca i Jugoslovena (od 1971. kao vanredni profesor i od 1974. kao redovni profesor) i bio je njegov dekan od 1979. do 1981. godine. Posle 1968. godine počeo je da prisustvuje konsultacijama o problemima naroda Habzburške monarhije u Beču. 1972. napisao je pregled istorije Slovenaca za standardnu istoriju Habsburške monarhije 1848–1918 (Die Habsburgermonarchie, 1848–1918). Otkrio je i objavio izveštaj austrijske vlade o progonu Slovenaca 1914–1917 i napisao još uvek standardno delo o slovenačkoj politici tokom Prvog svetskog rata, Prva odluka Slovenaca za Jugoslaviju (1971). Aktivno je učestvovao u radu bilateralnih komisija istoričara (italijanskih, austrijskih i čehoslovačko-jugoslovenskih) i prisustvovao je tri svetska kongresa istorijskih nauka (1965, 1970 i 1980). Pisao je uglavnom o političkoj istoriji s kraja 19. i početkom 20. veka, sa akcentom na istoriji koruških Slovenaca i odnosima Slovenaca i drugih jugoslovenskih naroda. Takođe je bio aktivan u politici: 1986-89. Bio je član predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Slovenije, a između 1988. i 1990. bio je član predsedništva SRS kao deo reformističkog kruga ZKS. oko Milana Kučana i Janeza Stanovnika. Otac je istoričara, arheologa i etnologa Andreja Pleterskog. Poslednjih godina proveo je u domu za stare na Fužinama u Ljubljani. U starosti je fizički potpuno smršao, pa je izrazio želju da umre. Posle neuspelog pokušaja samoubistva, poslao je pismo Narodnoj skupštini u kojem je želeo da podstakne raspravu o eutanaziji i samoubistvu uz pomoć koja u Sloveniji nije legalna.

SLOBODAN JARČEVIĆ ISTORIJSKE SKRIVALICE Meki povez Слободан Јарчевић (Горње Равно, 2. фебруар 1942 — Београд, 11. август 2020) био је српски књижевник, публициста и ратни министар иностраних послова Републике Српске Крајине.[1] Биографија Рођен је за вријеме Другог свјетског рата 2. фебруара 1942. године у Горњем Равном на Купресу (данашња Федерација БиХ, БиХ). Преселио се у Нове Козаце, у Банату, 1946. године, са породицом. Отац му је био антифашистички борац, и преминуо је 1949, па је Слободан остао да живи са мајком и два млађа брата. Основну школу је завршио у Новим Козацима, средњу економску школу је завршио у Кикинди, а Факултет политичких наука у Београду. Са средњом школом радио у Индустрији грађевинском материјала Тоза Марковић у Кикинди, у периоду од 1963. до 1964. Војни рок служио ид 1965. до 1967. у тенковској јединици у Јастребарској у СР Хрватској, СФРЈ. На јавном конкурсу за дипломатију 1970. године, био је најбољи у групи. Тада је био запослен у Савезном секретаријату за иностране послове СФРЈ. У дипломатској служби остао до 2002. године. Као дипломата службовао је у Замбији, Грчкој, Индији, Румунији, Кувајту и Белорусији. Након распада СФР Југославије био је министар иностраних послова Републике Српске Крајине, а од 1992. до 1994. саветник председника РСК Милана Мартића. Подржавао је Српску аутохтонистичку историјску школу. Сарађивао је са Јованом И. Деретићем. Награђен је „Великом повељом“ и звањем почасног доктора наука у Друштву за истраживање старе словенске историје Сербона у Нишу 2008. године. Радио је у часописима: Дневник, Реч младих, НИН, Погледи, Дуга, Новости, Српско наслеђе, Политика, Глас јавности, Борба, Књижевност, Експрес политика, Књижевне новине, Кикиндске новине, Енигма, Збиља и Сербона. Преминуо је 11. августа 2020. године.[2][3] Дела Објављена дела И богови су говорили српски Изгон Срба и Грка Ратници светог Ђорђа Историјске скривалице (у два тома) Срби пре бискуповог Адама Република Српска Крајина - државна документа Греси историчара Хрватска језичка беспућа Измишљено досељавање Срба (коаутор, заједно са Јованом И. Деретићем) Народ српски а историја хрватска Бивши Срби Градишћански Хрвати су Срби Брисање знакова српства И од Истре до Дрине Србија Мостарске издаје Радови у зборницима Албанци лажни Илири Летопис матице српске у Дубровнику Објављене нове књиге: Бивши Срби Македонци, Бивши Срби Шиптари Срби пре бискуповог Адама (допуњено издање) Дела спремна за објаву Запад и руско-српски односи Историјске скривалице (трећи део) Млади Карађорђе Рецензије и критике Република Српска Крајина (други део)

Vasa Mihailović: SKITNICA I DRUGE PRIČE, Fileks Leskovac 2008, str. 78. Kratke priče. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Vasa Mihailović: GRANICE NEMERLJIVE, Fileks Leskovac 2009, str. 86. Pesme u prozi. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Description Reč je o portretu 25 najvećih tajnih agenata koji su poslednjih 300 godina radili u korist države i srpskog naroda.

Što mi rade i što im radim. Pero Kvesić Izdato u Beogradu Stanje knjige kao na slikama Mek povez 154.strana

Autor - osoba Tešin, Srđan V., 1971- = Tešin, Srđan V., 1971- Naslov Priče s Marsa / Srđan V. Tešin Ostali naslovi Priče sa Marsa Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2015 (Novi Sad : Artprint media) Fizički opis 108 str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] Sadržaj S a d r ž a j: I 23 [Dvadeset tri] (9-91): Where is grandma, where do you think she hides? (11-17); Glad (18-21); Naopako (22-23); 13 [Trinaest] (24); Žrtva (25-27); Ja sam mrtva žena (28-31); Komplet (32-34); Ljudi (35-36); Kao otac i sin (37-38); Moda za starije dame (39-43); Marsovske crne hronike (44-46); Trka (47-49); Država kostiju (50-52); Mula (53-55); Kompas (56-58); Srp i čekić (59-61); Smrt prodavca životnog osiguranja (62-66); Talog (67-70); Mržnja (71-75); Loše seme (76-78); Put (79-82); Beg (83-87); Pogrešno prepoznavanje (88-91). - II Poetika (93-97): Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču? (95-97). - Epigraf post faktum (99-103): Izvori, epigrafi i citati (101-102); Piščeva beleška (103). O piscu (105-106). (karton) Napomene Tiraž 1.000. O piscu: str. 105-106 Izvori, epigrafi i citati: str. 101-102 Priče iz knjige Priče s Marsa nalaze se u više antologija savremene srpske priče, a jedna od njih uvrštena je nedavno u Antologiju najbolje evropske priče koja izlazi u SAD. Priče s Marsa donose kratke priče, napisane u duhu flash-fiction, o svakodnevici i zločinima, napetostima i konfliktima, tajanstvenim nestancima i bizarnim događajima, krimi zapletima i nesvakidašnjim preokretima u delu grada zvanom Mars. Oblikovane kao snažna i provokativna urbana crna hronika naših dana, nove priče Srđana V. Tešina postavljaju pred čitaoca pitanja na koja on ne može izbeći odgovor: Da li je svaki naš grad postao Mars? Da li je moguć život na Marsu? Otuda se može kazati kako je ova knjiga upečatljiva povest o tome kako smo sopstveni život pretvorili u Mars. Dvadeset tri kratke priče izuzetne uzbudljivosti i kritičke snage, kao i piščev poetički zapis o tome kako napisati kratku priču. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi. MG112

U dobrom stanju! PUTEVI SRPSKOG BAROKA , Dejan Medaković , Nolit Beograd 1971 , tvrd povez, zaštitni omot , zlatotisak, bogato ilustrovano crno belim fotografijama , ćirilica, 322 strane Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sen Galenu u Švajcarskoj i kod franjevaca u Badiji na ostrvu Korčuli, dok je višu, klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937-41). Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971-73). Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU (1985), kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu. Dejan Medaković (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris - hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji.

Nova knjiga Glavaš : kronika jedne destrukcije - Drago Hedl Izdavač: Samizdat Godina izdanja: 2013 Broj strana: 294 Format: 22 cm Povez: Broširani Knjiga dugogodišnjeg novinara “ Feral Tribunea” Drage Hedla “Glavaš – Kronika jedne destrukcije” kruna je višegodišnjeg istraživanja ratnih zločina koje su hrvatske snage počinile nad Srbima u Osijeku. Predstavlja dvodecenijski izuzetno naporan, i na momente po život opasan istraživački novinarski rad. Drago Hedl je veći deo svog profesionalnog rada posvetio otkrivanju ratnih zločina u Osijeku, a 18 godina posle prvih tekstova, glavni junak njegovih priča konačno je smešten iza rešetaka. Drugi junak, Tomislav Merčep, nalazi se u istražnom zatvoru zbog ubistva 43 civila, a Vladimira Šeksa, koji im je bio u zapovednom lancu, pominje Amnesty International. Pravi glavni junak ove knjige nije Branimir Glavaš nego njen autor, mada on taj status nikad ne bi prihvatio. Drago Hedl je samostanskom predanošću radio svoj posao i beležio svako zločinstvo, svaki relevantan podatak. Neustrašivo i strpljivo, slažući raskošni mozaik tog destruktivnog političkog opusa, ovaj tihi junak je, zanemarujući mač nad sopstvenom glavom, ispisao možda najveći spomenik hrvatskom angažovanom novinarstvu ikada. L2

IZDAVAČ: NARODNA KNJIGA GODINA IZDANJA: 1995 JEZIK: SRPSKI, ĆIRILICA POVEZ: TVRD, SA ZAŠTITNIM OMOTOM BROJ STRANA: 1120 FORMAT: 24 CM STANJE KNJIGE: NEKORIŠĆNO - NOVO ISTORIJA CIVILIZACIJE U EGIPTU I NA BLISKOM ISTOKU DO ALEKSANDROVE SMRTI, I U INDIJI, KINI I JAPANU OD SAMIH POČETAKA DO NAŠNJIH DANA SA UVODOM O PRIRODI I OSNOVAMA CIVILIZACIJE I 86 ILUSTRACIJA I MAPA. NA OVOJ KNJIZI DR DJURANT RADIO JE OD 1927. DO 1932. GODINE I KNJIGA PREDSTAVLJA TREĆU KOMPLETNO DOPUNJENU VERZIJU. KNJIGA SE MOŽE POREDITI SA VELIKIM DELIMA FRANCUSKIH ENCIKLOPEDISTA OSAMNAESTOG VEKA JER PREDSTAVLJA NAJSVEOBUHVATNIJI POKUŠAJ NAŠEG DOBA DA SE OBUHVATI OGROMNA PANORAMA LJUDSKE ISTORIJE I KULTURE. U NJOJ ĆETE NAĆI SVE O SUMERU KAO KOLEVCI PRVIH GRADOVA I PISANIH ZAKONA, EGIPĆANIMA KOJI SU USAVRŠILI MONUMENTALNU ARHITEKTURU, MEDICINU I MUMIFIKACIJU PRE 3500 GODINA, VAVILONCIMA KOJI SU RAZVILI ASTRONOMIJU I FIZIKU I POSADILI SEME ZAPADNE MITOLOGIJE, JUDEJCE, BIČEVE BOŽJE BLISKOG ISTOKA I NJIHOVOG KRALJA ASURBANIPALA, KOJI JE NA SKULPTURAMA PRIKAZAN KAO POLA ČOVEK, POLA ČUDOVIŠTE, JUDEJCE KOJI SU ODOLELI SVIM POKUŠAJIMA DA IH ZATRU I ZAUVEK SAČUVALI SVOJU KULTURU U BESMRTNOM STAROM ZAVETU.

ccc Izdavač: Prosveta Biblioteka: Karijatide Prevod dela: Ancient Society: : researches in the lines of human progress from savagery through barbarism to civilization - Lewis Henry Morgan Prevod: Đurica Krstić Godina: 1981 Broj strana: 508 Format: 24x17 Povez: tvrd Socijalna antropologija Luis Henri Morgan (21. novembar 1818 — 17. decembar 1881) bio je američki antropolog i socijalni filozof. Radio je kao advokat. Najpoznatiji je po svom radu iz oblast rodstva i socijalne strukture. Takođe poznate su njegove teorije društvene evolucije, te etnografski radovi o Irokezima. Predložio je koncept u kome u primarnim društvima vlada matrijarhat. Interesuje se za društvene promene, te podržava Evropske socijalne teoretičare Karla Marksa i Fridriha Engelsa, na koje je uticao svojim radom od. tezama o društvenoj strukturi i materijalnoj kulturi sa uticajem na tehnološki napredak. Morgan je jedini američki socijalni filozof, čije su teorije citirane od strane različitih naučnih škola: Marksa, Darvina i Frojda. Bio je član Nacionalne akademije nauka. Postao je član američkog udruženja za unapređenje nauke 1879. godine. Morgan je bio poslanik iz reda republikanaca u Njujorškoj skupštini 1861. i senator u 1868. i 1869. godini.