Knjiga kao sa slike C7 Maurice Nadeau (21. maj 1911. - 16. juna 2013.) bio je francuski učitelj, pisac, književni kritičar i urednik. Rođen je u Parizu. Bio je otac glumice Claire Nadeau i režisera filma Gilles Nadeau. Siroče tokom Prvog svetskog rata, Nadeau je prisustvovao a l`Ecole normale superieure de Saint-Cloud, gde je otkrio politiku. 1930. pridružio se Francuskoj komunističkoj partiji, gde je radio u Georges Cogniot. Izbačen je iz stranke 1932. Zatim je pročitao Lenjina i Leona Trockog, što ga je inspirisalo da se pridruži Ligue Communiste, trockističkoj partiji koju je stvorio Pierre Naville. U ovom periodu često se susretao sa Louisom Aragonom, Andreom Gideom, Andreom Bretonom, Jackuesom Prevertom i Benjaminom Peretom. Nazvan profesorom književnosti 1936. godine, predavao je do 1945., kratko vreme kao profesor književnosti u Pradesu, ali je nedugo preferirao da postane učitelj u Thiaisu kako bi se približio Parizu. Zatim je sarađivao sa Andreom Bretonom na pregledu Clea, koji je protestovao protiv internacije španskih republikanaca u Francuskoj u ranim fazama španskog građanskog rata. Nakon kratkog perioda njegove mobilizacije, ponovo se predavao pod nacističkom okupacijom i bavio se tajnim političkim aktivnostima. Njegova mreža otpora (koja je obuhvatala nemačkog vojnika koji će biti pogubljen) razorena je tokom racije. David Rousset i nekoliko njegovih drugih članova su deportovani. Roussetova supruga tada je pomogla Nadeauu da izbjegne deportaciju. Ovaj prvi deo njegovog života doveo je do objavljivanja 1945. njegovog Histoire du surrealisme (Istorija nadrealizma, objavljena u Sjedinjenim Državama 1965. i Velikoj Britaniji 1968.). Knjiga je dugo bila glavni referentni rad na nadrealizmu uprkos činjenici da mu se Andre Breton nije svidio. Nakon oslobođenja, Nadeau je postao kritičar časopisa otpora Combat u režiji Alberta Camusa, uz pomoć svog glavnog urednika Pascal Pia-e. Il je vodio književnu stranicu sedam godina i doveo do istaknutih autora kao što su Georges Bataille, Jean Genet, Rene Char, Henri Michauk, Claude Simon i Henri Miller. Takođe je započeo uređivanje dela markiza de Sadea. Zapanjio je savremenike dolaskom u odbranu Louis-Ferdinanda Celine-a.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je srpski esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.

Tv The legend of Lord Snooty and his pals Dudley D. Watkins Veci format Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! 60 years of classic cartoon art Dudley Dexter Watkins (27. veljače 1907. - 20. kolovoza 1969.) bio je engleski karikaturist i ilustrator. Najpoznatiji je po svojim likovima Oor Wullie i The Broons; stripovi s njima pojavljuju se u škotskim novinama The Sunday Post od 1936., zajedno s godišnjim kompilacijama. Watkins je također ilustrirao stripove kao što su The Beano, The Dandy, The Beezer i Topper te je ilustrirao kršćanske priče. Watkins je posthumno uvršten u Kuću slavnih British Comic Awards 2015. [1] Rani život Watkins je rođen u Prestwichu, Lancashire, Engleska. Međutim, obitelj se preselila u Nottingham dok je on još bio beba.[2] Njegov otac bio je umjetnik litografske grafike koji je primijetio dječakov rani umjetnički talent i osigurao mu dodatnu nastavu umjetnosti na Nottingham School of Art. U dobi od 10 godina lokalne su ga novine proglasile `školskim genijem`. Studirao je na Umjetničkoj školi u Nottinghamu, a dok je ranih 1920-ih radio za tvrtku Boots Pure Drug, Watkinsov prvi objavljeni umjetnički rad pojavio se u časopisu za osoblje Bootsa, The Beacon.[3] Radite s D.C. Thomsonom Godine 1924. Watkins je ušao u Glasgow School of Art.[2] Godine 1925. ravnatelj škole preporučio je Watkinsa uspješnom izdavaču D.C. Thomsonu sa sjedištem u Dundeeju. Watkinsu je ponuđen šestomjesečni ugovor o radu s D. C. Thomsonom, pa se preselio u njihovu bazu u Dundeeju i počeo raditi ilustracije za Thomsonove `Big Five` priče za dječake (Adventure, Rover, Wizard, a kasnije Skipper i Hotspur). Privremeno zaposlenje pretvorilo se u karijeru s punim radnim vremenom; nekoliko godina bio je samo još jedan ilustrator, nadopunjavajući svoju malu plaću podučavajući ilustraciju na Dundee College of Art oko 1934.-38. [4] Godine 1933. Watkins se okrenuo radu na stripovima, a ubrzo je njegov urednik primijetio da Watkins ima poseban talent kao crtač. Godine 1933. nacrtao je The Rover Midget Comic, a 1934. je nacrtao The Skipper Midget Comic. Godine 1935. pojavio se prvi Watkinsov redoviti strip, Percy Vere and His Trying Tricks; naslovni lik bio je nevješt mađioničar čiji su mu se trikovi obično obijali. Traka je trajala gotovo dvije godine, da bi konačno bila zamijenjena drugom Watkinsovom kreacijom, Wandering Willie The Wily Explorer (Williejeve tvrdokuhane karakteristike kasnije će se ponovno pojaviti u obliku Očajnog Dana). Dok se Percy još pojavljivao u Avanturi, Watkins je zajedno sa piscem/urednikom R. D. Lowom stvorio ono što će postati njegovi najpoznatiji likovi, Oor Wullie i The Broons. Bili su dio prvog izdanja (8. ožujka 1936.) tjednog izvlačenja `Zabavnog odjeljka` od osam stranica The Sunday Posta. Ubrzo je počeo ilustrirati strip Desperate Dan za strip The Dandy, objavljen u prosincu 1937. [2] Njegovo opterećenje dodatno se povećalo kada je D.C. Thomson stvorio The Beano, strip knjižicu od osam stranica, a Watkins je bio odgovoran za crtanje stripa Lorda Snootyja. Beano prvo izdanje datirano je 30. srpnja 1938..[2] Kada su Beezer i Topper lansirani 1950-ih, Watkins je bio odgovoran za ilustraciju stripa Ginger (uglavnom temeljenog na Ooru Wullieju, ali za razliku od tog stripa tekst je bio napisan na standardnom engleskom, a ne na škotskom narodnom jeziku) i stripa Mickey the Monkey za dva stripa. Watkinsova najdugotrajnija pustolovna serija bila je Jimmy i njegova čarobna krpa, koja je debitirala u izdanju The Beano od 1. siječnja 1944. i prikazivala se 18 godina.[2] Watkins je bio jedan od samo dvojice karikaturista D. C. Thomsona koji su potpisali svoj rad (počevši od lipnja 1946.), [2] koji je bio poznat po zamršenim detaljima i jedinstvenom stilu. Drugi karikaturist koji je potpisao svoj rad bio je Allan Morley i on je bio prvi koji je to učinio. Osobni život Bio je pobožni kršćanin i entuzijastični pristaša Kristove crkve u Dundeeju (gdje je upoznao svoju suprugu). Doprinio je umjetničkim djelima za misijske kalendare, a od 1956. producirao je (besplatno)[2] stripove William the Warrior i Tony & Tina – The Twins for The Young Warrior, dječje novine koje izdaje WEC Publications. Ove trake, ispunjene citatima iz Svetog pisma, skupljene su u niz knjižica. U ožujku 2008. akvarel Watkinsa koji prikazuje Raspeće otkriven je u kući u Lochgellyju, Fife.[6] Watkins i njegova supruga sagradili su veliku kuću u Broughty Ferryju koju je nazvao Winsterly.[7] Nastavio je raditi s D. C. Thomsonom do kraja života. Dana 20. kolovoza 1969. pronađen je mrtav za svojom crtaćom pločom, kao žrtva srčanog udara.[8] D. C. Thomson nastavio je tiskati stripove Oora Wullieja i Broonsa u The Sunday Postu sedam godina prije nego što je pronađena zamjena. Watkinsove trake Desperate Dan reprintirane su u The Dandyju četrnaest godina.

Spot BD n° 3 - juin 1986 Informativni francuski magazin o stripovima. Izdanje Dargaud Naslovnice radili čuveni autori stripa: Bilal, Jacobs, Morris, Mezieres... Izdavač: Dargaud Broj strana: 52 Meki povez Biblioteka: Spot BD Skladište: DU Ocena: 4+. Vidi slike. Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spot BD n° 10 - avril 1987 Informativni francuski magazin o stripovima. Izdanje Dargaud Naslovnice radili čuveni autori stripa: Bilal, Jacobs, Morris, Mezieres... Izdavač: Dargaud Broj strana: 84 Meki povez Biblioteka: Spot BD Skladište: DU Ocena: 5-. Vidi slike. Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spot BD n° 9 - mars 1987 Informativni francuski magazin o stripovima. Izdanje Dargaud Naslovnice radili čuveni autori stripa: Bilal, Jacobs, Morris, Mezieres... Izdavač: Dargaud Broj strana: 84 Meki povez Biblioteka: Spot BD Skladište: DU Ocena: 4+. Vidi slike. Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spot BD n° 4 - septembre 1986 Informativni francuski magazin o stripovima. Izdanje Dargaud Naslovnice radili čuveni autori stripa: Bilal, Jacobs, Morris, Mezieres... Izdavač: Dargaud Broj strana: 52 Meki povez Biblioteka: Spot BD Skladište: DU Ocena: 5-. Vidi slike. Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spot BD n° 2 - mai 1986 Informativni francuski magazin o stripovima. Izdanje Dargaud Naslovnice radili čuveni autori stripa: Bilal, Jacobs, Morris, Mezieres... Izdavač: Dargaud Broj strana: 52 Meki povez Biblioteka: Spot BD Skladište: DU Ocena: 4+. Vidi slike. Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Delibašićeva ističe da je ključno ne samo razumeti prirodu zla, već i preoblikovati je iznutra. Knjiga postaje instrument u borbi za dublje razumevanje zla i njegovu transformaciju. Ona nas podstiče da ne samo da spoznamo tamne aspekte ljudske prirode, već i da aktivno radimo na njihovom prevazilaženju. Iz recenzije se može zaključiti da Delibašićeva uspeva da donese novi pristup temi zla, ne zadovoljavajući se samo analizom, već ističući važnost delovanja i promene iznutra. Knjiga nas podseća da su mnogi blistavi umovi bili zadovoljni samo pukom pojavom dobra nad zlim, dok je istinska transformacija zla iznutra nešto što zahteva dublje angažovanje i introspekciju. “Autonomna priroda zla: Predstave i senke” nije samo filozofska rasprava, već i poziv na akciju. Ova knjiga će biti inspiracija svima koji tragaju za dubljim razumevanjem ljudske prirode i borbe protiv zla u svetu.

Spot BD n° 12 - juin 1987 Informativni francuski magazin o stripovima. Izdanje Dargaud Naslovnice radili čuveni autori stripa: Bilal, Jacobs, Morris, Mezieres... Izdavač: Dargaud Broj strana: 84 Meki povez Biblioteka: Spot BD Skladište: DU Ocena: 4+. Vidi slike. Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Bela Hamvaš: SCIENTIA SACRA 1 – Duhovna baština drevnog čovečanstva 2 Dobro očuvano. Autor - osoba Hamvaš, Bela, 1897-1968 = Hamvas, Béla, 1897-1968 Naslov Scientia sacra I : duhovna baština drevnog čovečanstva. 2 / Bela Hamvaš ; preveo Sava Babić Jedinstveni naslov Scientia sacra. srpski jezik Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 1999 (Beograd : Dereta) Fizički opis 286 str. : autorova slika ; 17 cm Drugi autori - osoba Babić, Sava, 1934-2012 = Babić, Sava, 1934-2012 Dúl, Antal Zbirka ǂBiblioteka ǂKontinent Hamvaš ; ǂkolo ǂ1, ǂknj. ǂ2 Napomene Prevod dela: Scientia sacra / Hamvas Béla Str. 273-286: Apsolutna struktura / Antal Dul „Knjiga Scientia sacra I – Duhovna baština drevnog čovečanstva 1, objavljena je 1999. godine (Dereta, Beograd), i, za razliku od dela Scientia sacra II, nema pogovora, niti predgovora. Mislim da bi svaki predgovor/pogovor zaista bio suvišan, i da je preporučljivo da čitalac direktno „uroni” u ovo vredno štivo. Ničija objašnjenja, niti kritike, ne bi mu pomogla da bolje shvati i prihvati najviša iskonska znanja o vlastitom postojanju i bivstvu, koje je više od života. Sačinjena je od tri dela: 1. BAŠTINA 2. ARHAIČKI ČOVEK 3. KULT I KULTURA. Svaki deo ima po šest povezanih celina, a svaka celina po šest „tema”. Celine koje čine pojedine delove su: BAŠTINA: 1) Zlatno doba i apokalipsa, 2) Budnost, 3) Bivstvo i život, 4) Učitelj Života, 5) Tri izvora, 6) Baštine. ARHAIČKI ČOVEK: 1) Čovek po Vedanti, 2) Šruti i smriti, 3) Praslike, 4) Stanice ljudskog bivstva, 5) Žena, 6) Drevna antropologija. KULT I KULTURA: 1) Drevna i nova kultura, 2) Indijanska priča, 3) Aša, 4) Alhemija, 5) Metafizika joge, 6) Šekina. (Zoran Tucaković) Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897 – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti. Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Prvobitno se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988) Patam I-III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991) MG71

U dobrom stanju! Česlav Miloš je uvek sebe smatrao pesnikom, i to hermetičnim pesnikom za malobrojne čitaoce, pa esejistom, a nikada romanopiscem. Ipak, postao je poznat kad mu je objavljena knjiga eseja Zarobljeni um. („...tek kad je Zarobljeni um izašao kod Galimara iskočio sam na površinu“ ). U eseju je, kako je više puta isticao, rekao sve ono što nije mogao da kaže u poeziji. Dugo je bio smatran političkim piscem i velikim antistaljinistom. Povod za to su dve njegove knjige: roman Osvajanje vlasti i knjiga eseja Zarobljeni um, u svetu poznata kao knjiga o komunističkom totalitarizmu. To je primer originalne esejistike s elementima autobiografije, introspekcije i duboke refleksije. Uostalom, sâm Miloš je rekao da je „politički aspekt samo spoljašnji, u stvari, reč je o nekoj vrsti antropološke ili sociološke studije...“ koja pokazuje ponašanje intelektualaca u totalitarističkom sistemu. Najveće zlo totalitarističkog sistema on je video u porobljavanju umova, u strašnom ideološkom pritisku vlasti da bi stvorile „novog čoveka“. Jedno od glavnih pitanja u ovom složenom delu je pitanje konverzije, naime, kako je moguće da već formirani, zreli ljudi postanu pristalice staljinizma, da se prilagode uslovima koji su im sasvim strani. Miloš predstavlja dva mehanizma koja čoveku iz zemalja Centra služe za prilagođavanje novoj situaciji koja ugrožava njegov identitet. Prvi je „Murti-Bing“, a drugi „ketman“. Prihvatanjem prvog on podleže „zarobljavanju“ uma, menjanju ličnosti, dok se prihvatanjem drugoga bori protiv toga. Termin „Murti-Bing“ Miloš je pozajmio iz romana Stanislava Ignacija Vitkjeviča Nenasitost da bi ilustrovao povodljivost intelektualaca za lepotama Nove vere. I drugi termin, „ketman“, pozajmljen je iz literature, ovoga puta iz knjige Žozefa Artura Gobinoa Religije i filozofije u Centralnoj Aziji, nastale krajem devetnaestog veka. Iz nje je uzeo „priču“ kojom je hteo da pokaže da ljudi o kojima piše Novu veru nisu prihvatali bezrezervno. Glumili su, odnosno praktikovali, neku vrstu igre u kojoj su se svi maskirali, i vladari, i oni koji su im podređeni. I svi su znali za to. Praktikujući „ketman“, dovodeći u zabludu predstavnike vlasti, čovek se osećao moralno čist. I tu dolazi do vrednosnog pomeranja. Niko nije osuđivao takvog čoveka, važno je da je bio „lojalan“ vlasti. Osuđivan je onaj ko nije umeo vešto da se služi maskom. Česlav Miloš (polj. Czesław Miłosz; Šetejnje, 30. jun 1911 — Krakov, 14. avgust 2004), bio je poljsko—američki pesnik, prozni književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980.[1] Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Studirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio—Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio—Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu. „Dolina reke Ise“ je autobiografsko delo u kome opisuje detinjstvo.

287 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Junak se neće vratiti u carevinu Put, Predrag Đurić Kroz čitavu ljudsku istoriju junaci odlaze na putovanja, daleko od mesta na kojima su rođeni, kako bi pronašli skrivena blaga, otkrili tajne, stekli znanja koja donose moć, da bi se, pre i posle svega, promenili, preživeli obrede inicijacije, odrasli i postali drugačiji, snažniji, mudriji, bolji. A kad dostignu željeni cilj junaci će se vratiti tamo odakle su pošli i, kao novi vladari, doneti dobro, pravdu, blagostanje svojoj zajednici. Ova arhetipska priča deo je kolektivnog sećanja te postoji u svim vremenima i svim civilizacijama, od najstarijih saga, kakva je ona o Gilgamešu, preko narodnih bajki i usmenih predanja do autorske, pisane književnosti i svih novijih medija, kakav je na primer film. Naravno, svaki autor nadograđuje početni kostur priče zavisno od svog talenta, obrazovanja i interesovanja. Predrag Đurić (1974) odvažio se da svoju verziju priče o putovanju pretoči u strip („Put“, scenario Predrag Đurić, crtež Karla Andrea i Diego Lopez Mata; izdavač Rosencrantz, Maglić, 2013) svestan da je taj zadatak pun izazova i zamki. Mada je zaplet dozvoljavao puno „fizičke akcije“ težište priče nije na tom elementu već, naprotiv, na dilemama glavnog junaka. Đurić, međutim, nije hteo da daje objašnjenja i opravdanja postupaka svog heroja, već je to prepustio čitaocima, ograničivši se na pripovedanje bez ikakvih sudova i zaključaka. U realizaciji teškog zadatka scenaristi su pomogli Karla Andrea i Diego Lopez Mata, mladi likovni umetnici iz Meksika kojima je ovo prvi realizovani - i to uspešno realizovani - strip album klasičnog formata i obima. „Put“ govori i Den’anu, vladaru moćnog carstva dinastije Tan’an koje živi već hiljadu godina jer su svi vladari čuvali carstvo i mir u njemu. I car Den’an je ispunio svoju dužnost i pobedio najezdu varvara u velikom boju. No, umesto da se slavodobitno vrati u prestonicu on, prepuštajući vlast supruzi Jol’ani i vernom generalu Taju, odlazi na daleko ostrvo, u tvrđavu koju je pokorio u svojoj prvoj pobedi. Svi su zbunjeni ovim postupkom. Zatišje koriste neprijatelji i ponovo nasrću. General stiže svom caru i moli ga za pomoć jer prestonica samo što nije pala. Ali Den’an odgovara da više nema onoga koga Taj traži. General odlazi da časno pogine, a čovek koji se odrekao svega što je bio odlazi na drugu stranu - da pronađe sebe. Uspeće mu da pronađe prostodušni mir iz koga će biti istrgnut. Prihvatiće ulogu izgubljenog sina koji se vratio a potom i očinske figure koja se sklanja da ne smeta mladosti koja sazreva. Ipak, teško je obrisati žig ubice oca (Den’an je na presto došao usmrtivši oca, grubog i bahatog silnika koji nije voleo svog sina), egoiste koji odbija da pomogne najrođenijima (sa kojima nije uspeo da izgradi iskren odnos). Na kraju priče Đurićev se junak neće vratiti u carevinu baš kao što neće steći ni moći ni znanja kojima može da pomogne ljudima. Njegov put sveukupno nije uspešan i slavodobitan. Nesvakidašnjoj i složenoj Đurićevoj priči dato je i adekvatno grafičko ruho. Stripom, uprkos mnoštvu linija (koje i jesu i nisu senke) dominira prozirnost. Lica, predmeti, pajzaži izgledaju neobično, kao da se iza pojavnog kriju još neki likovi, konture nečeg drugog, skrivenog a bitnog. Tako je zagonetna dopadljivost crteža neverbalnim slojem dopunila dešavanja i tekst. „Put“ je intrigantno delo kome svakako treba pokloniti punu pažnju. Ilija Bakić Predrag Đurić (Novi Sad, 2. septembar 1974) strip je scenarista, publicista, urednik i pisac. Najpoznatiji je po strip albumima koje je radio sa više domaćih i stranih crtača, uključujući Franciska Maldonada, Frančeska Kontea, Majka Galagera, Karlu Andreu Lopez Mata, Diega Lopez Matu, Marcela Salazaa, Dena Gudfeloua, Uju Šibuju, Miodraga Ivanovića, Marinka Lebovića, Milana Anđelkovića, Jelenu Vučić, Sabahudina Muranovića i Nenada Cvitičanina. Strip „Razglednica iz Sarajeva“, koje je radio sa Franciskom Maldonadom i Zlatkom Milenkovićem nagrađena je na Međunarodnom strip festivalu u Velesu. Autor je i romana „Kohabitacija (2013)“, „Strapado` (2019) i „Patchwork` (2019), kao i knjiga „Zlatno doba vojvođanskog stripa` (2019) i „Dušan Reljić - strip, karikatura, ilustracija` (2020). Biografija Rođen u Novom Sadu 1974. godine. Prve strip scenario napisao je još sa devet godina. Sa nepunih 16 godina pristupa grupi Princ Valijant - B4 i intenzivno radi na strip scenariju. Urednik je magazina Vojvođanski strip i istoimenog veb portala. Autor je dve izložbe - `Tarzan u Novom Sadu` (Kulturni centar Novi Sad, 2012) i `Strip u vojvođanskoj štampi na nemačkom jeziku između dva svetska rata` (Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2015). Saradnik je lista za decu `Neven` za oblast stripa. U ovom časopisu objavljivao je tekstove iz istorije stripa i vodio školu stripa. Autor je više tekstova iz oblasti stripa, a uradio je i brojne intervjue sa vodećim strip autorima. Od 2012. do 2016. godine radi scenarija za izdavačku kuću „ROSENCRANTZ“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ernesto Gevara (šp. Ernesto Guevara; Rosario, 14. jun 1928 — La Igera, 9. oktobar 1967), poznatiji kao Če Gevara (šp. Che Guevara) ili samo Če (šp. Che), bio je argentinski marksistički revolucionar, političar, lekar, pisac, gerilski vođa, diplomata i vojni teoretičar. Kao jedan od ključnih činilaca Kubanske revolucije, njegov lik je postao sveprisutni kontrakulturni simbol pobune i globalna oznaka u popularnoj kulturi.[1] Gevara je predstavljao jednu od ključnih ličnosti u revoluciji Fidela Kastra na Kubi (1956—1959), kao član pokreta „26. jul”. Nakon pobede revolucije, nekoliko godina je bio aktivan u promociji revolucije društva, putujući po svetu kao diplomata Kube, a zatim se lično angažovao u pokretima za oslobođenje od diktatorskih režima putem gerilske borbe, najpre u Kongu, za vreme vladavine Moiza Čombea, a potom u Boliviji. U Boliviji, spregom Američke obaveštajne agencije i bolivijske vojske, Gevara je najpre uhvaćen, a odmah sutradan ubijen. Njegov lik, kao borca za oslobođenje i žrtve imperijalizma, i danas, nekoliko decenija posle njegove smrti, predstavlja jedan od glavnih simbola i ikona društvene i političke revolucije širom sveta.[2][3] Kao strog vojskovođa, i potpuno posvećen svom revolucionarnom cilju sa ogromnim moralnim autoritetom nad svojim trupama,[4] on je ostao kontroverzna ličnost od velike istorijske važnosti. Časopis „Tajm” proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka,[5] a čuvenu fotografiju Gevare (desno), koju je načinio Alberto „Korda” Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom 20. veka”.[6] Mladost Ernesto Gevara de la Serna je rođen u dobrostojećoj argentinskoj porodici. Njegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linč, potiče iz porodice špansko-irskog porekla,[7] bio je arhitekta po struci,[7] i pripadao je argentinskoj oligarhiji. Njegova majka, Selija de la Serna, bila je španskog porekla.[7] Gevare su poreklom iz istoimenog mesta u pokrajini Alava u Baskiji.[8] Ernesto je bio najstariji od petoro dece. Dve godine posle rođenja ustanovljeno je da Ernesto boluje od astme; lečenje nije pomoglo, te su roditelji odlučili da se iz vlažnog Buenos Ajresa presele u Kordobu, u varoš Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije čak i drastično uticali na njegov život, Ernesto se istakao kao sportista, često plivajući, igrajući fudbal, golf i ragbi.[9] Njegov drug Alberto Granado opisivao je kasnije kako je Ernesto imao čudnu tendenciju da šokira ljude: „... imao je nekoliko nadimaka. Zvali su ga »El Loko« (šp. El Loco, „Ludi”) Gevara... Hvalio se kako se retko kupa, na primer. Zvali su ga i »Čančo« (šp. Chancho, „svinja”). Znao je i da kaže: »Ima 6 meseci kako nisam oprao ovu ragbi-majicu«...”.[10] U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine. Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladić „delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu” Dana 23. oktobra 1951, još uvek ne završivši fakultet, Ernesto je iz Buenos Ajresa otputovao u Kordobu, odakle je sa starim drugom Albertom Granadom krenuo na putovanje ka severu. Krenuli su svojim starim motociklom, marke „Norton 500”, kojem su dali nadimak „La Poderosa” (na španskom: „Moćna”).[11] Putovali su preko Argentine do Čilea, a odatle pacifičkom obalom kada se „La Poderosa” pokvarila i prestala sa radom. Ostavivši motocikl u Čileu, nastavili su put ka severu, koristeći autobus, auto-stop, morske puteve ili idući peške. Prešli su Čile, došli u Peru, gde su posetili Maču Pikču, radili u rudniku, prali posuđe, istovarali robu sa brodova i radili druge fizičke poslove. 1. maja su stigli u Limu, gde su upoznali doktora Uga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru, te zaljubljenika u marksizam. Razgovori sa Peskeom, kako je Gevara kasnije sam govorio, bili su veoma važni za promenu njegovog stava prema životu i društvu.[13] Iz Perua su prešli u Kolumbiju, a zatim u Venecuelu, u Karakas. Tu je Granado, koji je imao ranija iskustva sa tropskim bolestima, ostao da radi, a Ernesto je nastavio ka severu. Jedan od njegovih poznanika ga je avionom prebacio u SAD, u Majami.[11] gde je ostao oko mesec dana, radeći kao kelner i perač posuđa u baru. Nakon mesec dana vratio se avionom u Buenos Ajres. Za sve ovo vreme, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, tzv. „Dnevnik motocikliste” (šp. Diarios de motocicleta), koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju Njujork tajmsa,[14] 2004. godine se pretočio i na filmsko platno, pod imenom „Dnevnik motocikliste”. Gevara je docnije govorio kako je kroz putovanja kroz Latinsku Ameriku doživeo „bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima”, skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca” i „zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja”, koje vodi ka tome da otac „prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu”. Gevara je kasnije takođe navodio da ga je upravo ovo iskustvo navelo na zaključak da, ako želi da pomogne ovim ljudima, mora napustiti carstvo medicine i razmisliti o političkoj areni oružane borbe.[15] Gvatemala Vratio se u Buenos Ajres 31. avgusta, a studije završio 11. aprila 1953. godine. Od 30 predmeta koje je polagao, 18 ocena su glasile „dovoljan”, 8 „dobar”, a samo 4 „odličan”.[16] Završivši fakultet, Ernesto je roditeljima objavio da ponovo kreće na put — na „severnu turneju” koja će obuhvatiti skoro sve zemlje Latinske Amerike na obali Tihog okeana, severno od Argentine: Boliviju, Peru, Ekvador, Kolumbiju i Srednju Ameriku.[16] Na put je krenuo 7. jula 1953, sa svojim drugom Karlosom Galikom Fererom. Stigavši u Boliviju, u La Paz, on je uskoro upoznao Alberta Rohoa, po profesiji advokata, a po političkim stavovima levičara koji je iz Argentine pobegao zbog političkog progona. Tamo je Roho bio uhapšen pod optužbom za terorizam, ali je uspeo da pobegne iz zatvora, domogne se ambasade Gvatemale i pobegne u Čile, a zatim u La Paz (gde je i upoznao Gevaru). Odatle je planirao da ide u Gvatemalu, gde je na vlasti bio Hakobo Arbenz, tada jedini demokratski izabran predsednik u Srednjoj Americi.[16] U literaturi se spominje da je možda upravo Roho u ovom periodu „izoštrio” Gevarine „revolucionarne nagone”, i da ga je on podstakao da otputuju na svoje sledeće odredište — Gvatemalu — gde su se, po Rohovim rečima, dešavale „nove i interesantne stvari”.[16] Iako isprva planirajući da iz La Paza dođe do Venecuele, u Karakas, Gevara se predomislio i skupa sa Rohom otputovao preko Paname u Gvatemalu. Njegov drug Galika odlučio je da ostane u Limi, glavnom gradu Perua. Gevara je stigao u Gvatemalu 7. jula 1953, gde je Hakobo Arbens tek osnovao demokratski izabranu vladu čiji je cilj bio sprovođenje širokih društvenih i agrarnih reformi koje su, između ostalog, obuhvatale i ukidanje latifundijskog sistema. Agrarna reforma u Gvatemali najviše je pogađala američku korporaciju „United Fruit Company”, pošto u to vreme u Gvatemali nije bilo drugih latifundija osim „Fruterinih”, kako su zvali ovu kompaniju u Gvatemali.[17] Kada je 15. maja 1954. iz čehoslovačke fabrike „Škoda” u Gvatemalu, u Puerto Barios stigla pošiljka oružja,[18] SAD su agrarnu reformu proglasile konačnim dokazom gvatemalske povezanosti sa SSSR, te su pokrenule ustanak sa konačnim ciljem skidanja Arbensa sa vlasti.[18] Vašington je najavio prekide diplomatskih odnosa sa Gvatemalom, a odmah potom su to učinile i susedne zemlje. Sledio je niz vojnih intervencija, najpre iz susedne Nikaragve i Hondurasa, a posle samo iz Hondurasa.[17] Na čelo unutrašnje pobune postavljen je gvatemalski oficir Kastiljo Armas.[17] Ernesto se prijavio u vojne odrede za borbu koje je organizovala komunistička omladina podržavajući Arbensa, ali zbog slabih vojnih aktivnosti sa još slabijim uspesima, on se uskoro vratio svom lekarskom pozivu. U decembru 1953. godine,[19] Ernesto je u Gvatemali upoznao Hildu Gadeu, ekonomistkinju iz Perua, koja je imala političke kontakte kao članica levo orijentisane Američke narodne revolucionarne alijanse. Ona ga je upoznala sa nekolicinom visokih zvaničnika Arbensove vlade, kao i sa nekolicinom Kubanaca koji su bili povezani sa Fidelom Kastrom i njegovim revolucionarnim pokretom „26. jul”, koji je dobio ime po datumu kada je Kastro 1953. godine poveo napad na vojnu kasarnu „Monkada”, sa konačnim ciljem da obori diktatorsku vlast Fulgensija Batiste na Kubi. Među tim Kubancima je bio i Niko Lopez, jedan od Kastrovih narednika. Nakon skidanja Arbensa sa vlasti, Gevara se opet prijavio da se bori na strani Arbensa, ali cela akcija je opet bila neuspešna, i Arbens je pobegao, potraživši utočište u ambasadi Meksika.[a] Novi režim je brzo proterao sve levičarski-orijentisane intelektualce.[17] Ernestova poznanica Hilda Gadea je prvo zatvorena, a kad je puštena, morala je pod hitno da napusti zemlju. Ernesto se spasio u ambasadi Argentine, gde je ostao dok nije dobio pasoš pomoću kojeg je na bezbedan način mogao dopreti do Meksika. S ovog putovanja, Gevara je jednom prilikom pisao svojoj tetki Beatris: „Na slici našeg voljenog druga Staljina zakleo sam se da neću predahnuti pre nego ta kapitalistička hobotnica bude uništena”.[20] Kuba Mapa Čeovog putovanja od 1953. do 1956, uključujući put u Gvatemalu i Meksiko, a na kraju putovanje brodom na Kubu, sa Kastrom i njegovim revolucionarima. Početkom 1955. godine radio je kao lekar u bolnici u Meksiku. Tu je u junu iste godine upoznao Raula Kastra, koji će ga kasnije upoznati sa Fidelom Kastrom. Tokom prve noći u kojoj je upoznao Kastra, Gevara je potvrdio da je upravo ova kubanska revolucionarna borba ta koju je tražio, i potpisao učlanjenje u pokret „26. jul”.[21] U ovom periodu, Gevara je dobio i svoj čuveni nadimak „Če”.[b] Dana 24. juna 1956. uhapsila ga je meksička policija, zajedno sa njegovim kubanskim prijateljima (među kojima je bio i Fidel Kastro), a 3. jula novinska agencija UPI je objavila: „Argentinski doktor Gevara biće deportovan u domovinu zbog pretpostavke da je učestvovao u neuspeloj zaveri protiv kubanske vlade Fulgensija Batiste”. Bivši meksički predsednik Lazaro Kardenas se, međutim, umešao u rad policije da bi odbranio kubanske revolucionare, pa su krajem jula Če Gevara i braća Kastro pušteni na slobodu. Tokom 1955. godine, 18. avgusta, Hilda Gadea i Ernesto Gevara su se venčali;[19] 15. februara 1956. Hilda mu je rodila kćerku, kojoj su dali ime Hildita Beatris Gevara Gadea. Ovaj brak će potrajati 5 godina, sve do kraja Kubanske revolucije. Na slobodi su u tajnosti nastavili sa svojim revolucionarnim aktivnostima. Iako je prvobitno planirao da u borbi učestvuje samo kao lekar, Gevara je učestvovao u vojnim vežbama, koje su služile kao priprema planiranom odlasku na Kubu i revoluciju, i njihov vojni instruktor Alberto Bajo na kraju ga je pohvalio kao „najboljeg gerilca”.[22] Dana 25. novembra 1956. su krenuli na Kubu, na iznajmljenom brodu „Grenma” (engl. Granma, „baba”). Brod je bio namenjen za najviše 25 ljudi, a njih je bilo ukupno 82. Nakon izuzetno nemirnog vremena, u teškom stanju su stigli na istočnu obalu Kube kod mesta Los Kajuelos (šp. Los Cayuelos). Umesto planiranog 30. novembra, stigli su tek 2. decembra. Krećući se kroz polja šećerne trske, oteklih nogu i bez ikakve hrane ili opreme osim svojih pušaka i nekoliko šaržera municije,[23] 5. decembra su ih, kod mesta Alegrija de Pio, iznenadile Batistine snage, napadajući ih i sa kopna i iz vazduha. Gevara je kasnije saznao da je zapravo njihov unajmljeni vodič bio taj koji ih je izdao i doveo vladine snage do mesta gde su bili.[23] Nespremni i iscrpljeni, od 82 njih, koliko ih je krenulo na put, samo 16[24] ili 22[25] njih je preživelo, te su u dve grupe krenuli ka obroncima Sijere Maestre, gde su se docnije ponovo sastali. Če Gevara je ovom prilikom ranjen u vrat,[23] ali je skupa sa drugim preživelim gerilcima, što ranjenim što nepovređenim, uspeo da se izvuče, da bi 21. decembra zajedno stigli na plantažu kafe, gde ih je Fidel već čekao nekoliko dana. U šumama Sijere Maestre oni su nastavili sa vojnim vežbama, prikupljajući dobrovoljce i nabavljajući opremu. Gevara je bio zadužen za proizvodnju bombi, pravio male improvizovane rerne za pečenje hleba, obučavao nove članove taktici i organizovao kurseve gde su nepismeni članovi pokreta učili da čitaju i pišu. Još uvek ih je bilo malo, tako da ih je do marta 1957. bilo tek oko 80. Do 24. februara 1957. javnost nije znala ni da li su Kastro i njegove trupe, skupa sa Gevarom, uopšte živi. Tog dana su, međutim, ekipe američkog „Njujork tajmsa”, na čelu sa Herbertom Metjuzom (engl. Herbert Matthews), došle direktno u njegovo sklonište na Sijeri Maestri da bi ga intervjuisali i raspitali se o njihovim gerilskim aktivnostima.[26] U „Njujork tajmsu” reportaža o Kastrovim trupama je bila više nego pohvalna, i obuhvatala opširan opis njihovih vojnih aktivnosti, života u šumama, daljim planovima i ideologiji. Sam Kastro je prikazan kao romantični i dopadljivi revolucionar. Uz svoje osnovno poznavanje engleskog jezika i ličnu harizmu, on je iskoristio ovu priliku da se obrati direktno američkoj naciji i iskaže svoje ciljeve. Gevara tada nije bio tu, ali je kasnije počeo sve više da shvata važnost medijske propagande u političkoj borbi. Če Gevara i Fidel Kastro pri trijumfalnom ulasku u Havanu Kada su pisali proglas omladini grada Santijago de Kuba, Kastro je rekao Če Gevari da pored svog potpisa upiše „el comandante”.[v] Postao je strog vođa, koji je dezertere kažnjavao kao izdajnike, a za njima je slao odrede za pogubljivanje. Tako je postao poznat kao brutalan i nemilosrdan vođa.[27] Sam Kastro ga je opisivao kao inteligentnog, hrabrog i vođom za primer, koji je imao „veliki moralni autoritet nad svojim trupama”.[4] Gevara je bio odgovoran za otvaranje ilegalne revolucionarne radio-stanice „Radio Rebelde” (šp. Radio Rebelde, „pobunjenički radio”) u februaru 1958. godine, preko koje je pokret „26. jul” emitovao svoje novosti i poruke otpora usmerene narodu Kube. Još u Gvatemali, nekoliko godina ranije, Gevara je iz prve ruke bio svedok uspehu radija kao sredstva propagande, kada je CIA vodila organizovano svrgavanje Arbensa. Na taj način gerilci su se mogli direktno obratiti građanstvu, i koristili su ga da bi pozivali narod na otpor, štrajkove i rušenje vlade. U julu 1958. godine, Če je odigrao ključnu ulogu u bici kod Las Mersedesa, koristeći svoje trupe da zaustavi grupu od oko 1500 ljudi, koje je Batistin general Kantiljo pozvao sa ciljem da okruži i uništi Kastrovu vojsku. Više godina kasnije, američki major Lari Bokman je analizirao Čeovu taktiku i opisao je kao „izvanrednu”.[28] U narednim borbama, Gevara je predvodio novi odred vojske usmeren ka zapadu, da bi pomogao u napretku ka Havani. Postojao je samo taj jedan Gevarin odred van Kastrovog „jezgra” pod njegovom direktnom komandom. U poslednjim danima 1958. godine, Gevara je usmerio svoj „samoubilački odred” u napad na Santa Klaru, što je predstavljalo jednu od odlučujućih borbi za pobedu revolucije;[29][30] Njegova konačna pobeda u borbama za Santa Klaru, u kojima su protivničke trupe bile brojčano nadmoćne čak i u razmeri 10:1, kasnije su opisivane kao „remek-delo u modernom ratovanju”.[31] Mediji koje je Batista kontrolisao su slali u javnost obaveštenja da je Če Gevara poginuo u tim borbama, ali je njihov ilegalni radio „Rebelde” obavestio da su Čeove grupe zauzele Santa Klaru. Bilo je veče pred novu godinu, 31. decembra 1958. godine. Batistini generali su, bez njegovog znanja, počeli da pregovaraju o predaji, a već narednog jutra Batista je pobegao iz zemlje. Kastrova vojska je 8. januara 1959, nakon više od dve godine vojevanja po šumama Sijere Maestre, trijumfalno umarširala u Havanu.....

309 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Introduction by: Alan Moore Kada je Vagner prvi put serijalizirao Đavola po delu kao rezervnu kopiju u svom kritički hvaljenom naslovu Mag, njegove inovativne tehnike pripovedanja, filozofski prizvuk i harizmatični anti-heroj zapalili su odane sledbenike. Predstavljajući Hantera Rouza kao briljantnog, uvrnutog ubicu Grendela, iznedrio je ono što će postati vekovni ep koji istražuje korene i posledice nasilja. Ova uticajna priča je sakupljena samo dva puta u poslednjih dvadeset godina, svaki put brzo rasprodata. Sada, po prvi put u tvrdom povezu, Dark Horse predstavlja knjigu koja je oživela jednog od najpopularnijih alternativnih strip likova i obeležila povoljan dolazak jednog od najvećih vizionara modernog stripa! Met Vagner (rođen 9. oktobra 1961.)[1] je američki strip umetnik i pisac koji je najpoznatiji kao tvorac serije Mag i Grendel. Karijera Prvo objavljeno stripovsko delo Meta Vagnera bilo je Comico Primer #2 (1982), što je bilo prvo pojavljivanje Grendela.[2] Pored svojih kreatora serijala Mage and Grendel,[3] radio je na stripovima sa Demonom i Betmenom, kao i na naslovima poput Sandman Misteri Theatre.[4] Godine 1991. ilustrovao je deo priče „Sezona magle“ u seriji Peščanik Nila Gejmana.[5][6]. Napisao je i nacrtao Batman/Superman/Vonder Voman: Triniti ograničenu seriju sa tri glavna heroja DC-a 2003. godine.[7] Pratio ga je sa Betmenom i ljudima čudovištima[8] i Betmenom i ludim kaluđerom[9] 2006. godine.[10] Njegovi drugi projekti uključuju Madame Ksanadu za Vertigo, sa umetnicom Ejmi Rider Hedli.[11][12] Producirao je brojne omote stripova, uključujući i oslikane za Green Arrov[4] i napisao nekoliko Green Hornet ograničenih serija za Dinamite Entertainment.[13] Van stripova, Vagner je obezbedio umetničku sliku za avanturu Villains & Vigilantes Battle Above the Earth iz 1984. koju je napisao Stiven Krou. U aprilu 2022, Vagner je prijavljen među više od tri desetine kreatora stripova koji su doprineli antologijskoj knjizi Operacije SAD, Stripovi za Ukrajinu: Seme suncokreta, projektu koji je predvodio urednik specijalnih projekata IDV Publishing Scott Dunbier, čiji će profit biti doniran za pomoć. napori za ukrajinske izbeglice kao rezultat ruske invazije Ukrajine u februaru 2022. godine.[14][15] Vagner je za antologiju proizveo novu Grendelovu priču sa Hanterom Rouzom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čovek je tvorac materijalističke teorije, a priroda posle određenog vremena počinje da ludi i stupa u štrajk. Tek ukoliko čovek prekine sa tim mehanicističkim pogledom na svet, priroda će se vratiti u svoje normalne tokove. Bajka o materijalizmu je drama sa uzbudljivim komičnim i tragičnim zapletima i zivanjima. Priroda je poludela od materijalističke nauke, te počinje da štrajkuje. Tek kad čovek, tvorac materijalističke teorije, napušta mehanicistički pogled na svet, priroda se, nakon uzbudljivih i dramatičnih zbivanja, komičnih i tragičnih zapleta, vraća u svoje uobičajene tokove. Priroda je i sama znala kako s njom stoje stvari. Stajahu dobro, naime. Večna mudrost, pramudrost, odredila je merila zemlje, utisnula u nju svoje stope, položila kamene - temeljce i podstakla ptice da iz vrelog peska iskopaju jaja koja je okotilo sunce. Jedna istina, jedno pouzdano znanje i pra - snaga uputili su divokoze kako da se rađaju na liticama i objasnila srnama trenutak kada treba da začnu. `Kada glad i mraz, potreba za krovom nad glavom i, možda, još i častoljublje bivaju zadovoljeni, šta preostaje? Nad ostalim delom egzistencije - kojeg li čudovišnog ostatka - navlači se koprena`. Alferd Deblin (nem. Alfred Döblin; Štetin, 10. avgust 1878 — Emendingen, 26. jun 1957) je bio nemački ekspresionistički književnik i dramaturg jevrejskog porekla. Njegova dela karakteriše snažna kritika društva i elementi fantazije. Najpoznatiji je po svom romanu „Berlin Aleksanderplac“ (Berlin Alexanderplatz).[1] Rođen je u jevrejskoj trgovačkoj porodici. U Berlinu je studirao medicinu, ali se istovremeno interesovao za filozofiju. Radio je kratko kao novinar, da bi kasnije otvorio psihijatrijsku ordinaciju u Berlinu. Prvi roman, „Tri skoka Vang Luna“, objavio je 1915.[1] Objavljivao je ekspresionističke pripovetke u časopisu Der šturm. Postao je predsednik Društva pisaca Nemačke 1924. Roman „Berlin Aleksanderplac“, o životu kriminalca, napisao je 1929. Kada su nacisti preuzeli vlast pobegao je u Pariz, gde je 1936. dobio francusko državljanstvo. „Amazonsku trilogiju“ napisao je 1937. Kada su Nemci okupirali Francusku preselio se u Holivud. Tu se 1941. preobratio u katolicizam citirajući filozofske inspiracije za taj čin.[1] Posle rata vratio se u Evropu i živeo u Nemačkoj i Francuskoj.

Kao na slikama Retko Zbornik sadrži saopštenja njegovih poštovalaca i prijatelja izložena na naučnim skupovima održanim u Beogradu i Skoplju novembra 2006. godine. Radovi na više jezika. Napomene i bibliografske reference uz tekst. Summaries. Sur les pas de Vojislav J. Djurić 2011; Tvrd povez; ćirilica; 29 cm; 450 str.; 978-86-7025-561-6; Vojislav J. Đurić (Velika Pisanica, 26. februar 1925 — Beograd, 12. maj 1996) bio je srpski istoričar umetnosti, akademik i univerzitetski profesor. Njegovi najznačajniji radovi, vezani su za freskoslikarstvo i umetnost srednjovekovnih srpskih zemalja, a svoje kapitalno delo „Vizantijske freske u Jugoslaviji“ objavio je 1974. godine. Kratka biografija[uredi | uredi izvor] Vojislav Đurić je rođen 26. februara 1925. godine u Velikoj Pisanici kod Bjelovara. Radio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a za redovnog profesora je izabran 1967. godine. Za dopisnog člana SANU u Odeljenju društvenih nauka izabran je 28.05. 1970, a od 11.03. 1971. godine se nalazio u Odeljenju istorijskih nauka, čiji redovni član je postao 16. novembra 1978. godine. Na mestu sekretara tog odeljenja nalazio se od 27.05. 1979, do 25.09. 1981. godine, kada je podneo ostavku koja je prhvaćena na skupštini SANU 19. novembra1981. godine. Na mesto člana predsedništva SANU izabran je 16.11.1989. godine i tu funkciju je obavljao do svoje smrti, 12.05. 1996. godine. Bio je član nekoliko odbora SANU: Hilandarski odbor (predsednik od 1978) Odbor za istoriju umetnosti (predsednik 1977 — 1983) Odbor za istoriju Srba u Hrvatskoj MO za treći milenijum MO za proučavanje Kosova Staroslovenski odbor Odabrani radovi[uredi | uredi izvor] Babić-Đorđević, Gordana; Đurić, Vojislav J. (1982). „Polet umetnosti”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 144—191. Đurić, Vojislav J. (1982). „Umetnost u Bosni između jadranskih gradova i Srbije”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 343—370. Đurić, Vojislav J. (1982). „Poslednja umetnička žarišta”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 535—545. Odabrane nagrade[uredi | uredi izvor] Oktobarska nagrada Beograda (1964) Herderova nagrada (1982) Sedmojulska nagrada Srbije (1985) Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima (1964) Orden rada sa crvenom zvezdom (1988) Vojislav J. Đurić Zbornik

Kao novo, izvrsni primerci.. Blackhawk is the eponymous fictional character of the long-running comic book series Blackhawk first published by Quality Comics and later by DC Comics. Primarily created by Chuck Cuidera with input from both Bob Powell and Will Eisner, the Blackhawk characters first appeared in Military Comics #1 (August 1941). Led by a mysterious man known as Blackhawk, the Blackhawks (or more formally, the Blackhawk Squadron) are a small team of World War II-era ace pilots of varied nationalities, each typically known under a single name, either their given name or their surname. Though the membership roster has undergone changes over the years, the team has been portrayed most consistently as having seven core members.[3] In their most well-known incarnation, the Blackhawks operate from a hidden base known only as Blackhawk Island, fly Grumman XF5F Skyrocket fighter aircraft, and shout their battle cry of `Hawk-a-a-a!` as they descend from the skies to fight tyranny and oppression. Clad in matching blue and black uniforms (with Blackhawk himself boasting a hawk insignia on his chest), early stories pitted the team against the Axis powers, but they would also come to battle recurring foes such as King Condor and Killer Shark, as well as encounter an array of gorgeous and deadly femme fatales. They also frequently squared off against fantastical war machines ranging from amphibious `shark planes` and flying tanks, to the aptly named War Wheel, a gigantic rolling behemoth adorned with spikes and machine guns. At the height of his popularity in the early 1940s, Blackhawk titles routinely outsold every other comic book but Superman.[4] Blackhawk also shares the distinction of being just one of five comic book characters to be published continuously in their own titles from the 1940s up to the 1960s (the others being Superman, Batman, Wonder Woman and The Phantom). The comic book series has spawned a film serial in 1952 which starred Kirk Alyn as Blackhawk himself, a radio series, a novel, and has been announced as a forthcoming Steven Spielberg feature film. A grounded version of Blackhawk named Ted Gaynor appeared on television in the first season of the Arrowverse series Arrow, played by Ben Browder.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 10 tak recenica podvuceno hem. olovkom, nista strasno. Ostalo sve u dobrom i urednom stanju! Prevela s ruskog Antonina Pantelić Sadržaj: PRAVOSLAVLjE I CRKVA II CRKVA KAO PREDANjE Sveto pismo i Sveto predanje O kanonu O crkvenom predanju O pravoslavnoj hijerarhiji O spoljašnjem nepogrešivom autoritetu u Crkvi III JEDINSTVO CRKVE IV SVETOST CRKVE V UČENjE O VERI VI O TAJNAMA Moć svetosti crkve VII POŠTOVANjE MAJKE BOŽIJE I SVETIH U PRAVOSLAVLjU VIII BOGOSLUŽENjE U PRAVOSLAVLjU IX IKONA I IKONOPOŠTOVANjE UPRAVOSLAVLjU X MISTIKA U PRAVOSLAVLjU XI ETIKA U PRAVOSLAVLjU XII PRAVOSLAVLjE I DRŽAVA XIII PRAVOSLAVLjE I EKONOMSKI ŽIVOT XIV PRAVOSLAVLjE I APOKALIPSA XV PRAVOSLAVNA ESHATOLOGIJA XVI PRAVOSLAVLjE I INOSLAVLjE – HETERODOKSIJA Sergej Nikolajevič Bulgakov (rus. Сергей Николаевич Булгаков; Livni, 28. jun 1871 — Pariz, 12. jul 1944) je bio ruski ekonomista, filozof, teolog i sveštenik Pravoslavne crkve. Njegova filozofija religije je u tradiciji Vladimira Solovjova. Pohađao je crkvenu školu i Livniju i proveo četiri godine na teološkom seminaru, prije nego što je upisao pravo na Moskovskom univerzitetu, 1890. godine. Pravo je diplomirao 1894, a 1895. počinje da predaje političku ekonomiju na Moskovskoj tehničkoj školi. U periodu između 1898. i 1900. godine, putuje po zapadnoj Evropi i Velikoj Britaniji, prikupljajući materijal za svoju kapitalnu disertaciju Kapitalizm i zemledelie (Kapitalizam i zemljoradnja; 2 toma, Sankt Peterburg, 1900). Preko ovog djela i drugih radova na temu ekonomskih i društvenih pitanja, Bulgakov je vrlo brzo stekao nacionalnu reputaciju. U Kijevu je radio kao profesor pet godina, da bi se vratio u Moskvu 1906. godine, gdje preuzima katedru ekonomije na Moskovskom institutu trgovine. Iste godine je dobio svoje mjesto u donjoj komori Dume, kao konstitucionalni demokrata. Doktorirao je 1912. godine na Moskovskom univerzitetu, a 1917. je na njemu dobio mjesto profesora političke ekonomije. Iako je Bulgakov u deceniji 1890-ih, bio jedan od vodećih tumača marksizma, ipak je više puta potvrdio superiornost Imanuela Kanta, te ubrzo krenuo da se udaljava od Marksa dajući prednost drugim društveno-ekonomskim pitanjima. U svojoj kapitalnoj disertaciji, Kapitalizam i zemljoradnja, tvrdio je da Marksova terija o centralizaciji proizvodnje, nije primjenljiva na zemljoradnju, gdje je proizvodnja na malo daleko stabilnija i svrsishodnija od proizvodnje na veliko.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezilk!! K15 Retkou ponudi! ARCANES T.7 ; BLUE BAYOU Jean-Pierre Pécau, Dejan Nenadov Delcourt Neopolis 7 Octobre 2009 arcanes Bandes dessinées / Comics / Mangas Voir les détails produits À propos Des chasseurs de trésor découvrent dans le golfe du Mexique l`épave d`un U-Boot allemand de la Seconde Guerre mondiale. Elle contient une entité qui, une fois libérée, se met à répandre la terreur sur La Nouvelle-Orléans tandis qu`un ouragan d`une rare violence baptisé Katerina se prépare Dejan Nenadov (Novi Sad, 28. oktobar 1966) je srpski likovni umetnik, poznat po svojim stripovima, slikama i ilustracijama.[1] Autor je kultnog jugoslovenskog stripa iz 1980-ih „Elazar“. Nenadov je u rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu primenjene umetnosti, kao i Akademiju umetnosti. Poslediplomske studije je završio na Statens Kunstakademi u Oslu. Od 1992. godine živi u Amsterdamu.[3] Prvi strip mu je objavljen 1978. godine u školskom listu Mi. Stripom se profesionalno bavi od 1982. godine, kada započinje saradnju sa „Forum – Marketprintom“ iz Novog Sada. Za ovu izdavačku kuću prvo radi kratke stripove po scenarijima koje je radio zajedno sa ocem Živkom, kao i po scenarijima Dušana Vukojeva. Kasnije objavljuje dve epizode stripa o Vitezu Balardu. Za YU strip Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca radi strip serijal „Elazar“, koji autoru donosi kultni status na području bivše Jugoslavije, a sarađuje i sa scenaristom Nevenom Antičevićem. U devedesetim, nakon odlaska iz Novog Sada prvenstveno se posvetio slikarstvu, a stripom se bavio znatno manje, radeći po scenarijima Boška Kecmana. Sarađuje sa nemačkim izdavačem „Bastei“. Jedan je od autora uključenih u projekat „Signed by war“ (1994). Saradnju sa francuskim izdavačem „Delkur“ započinje 2008. godine, radeći serijal „Arcanes“ prema scenariju Žana-Pjera Pekoa. Od 2001. sarađuje i sa kućom „Solej“, za koju radi na serijalu „Ys – la legende“ prema scenariju Žana-Lika Istena. Nagrade i priznanja (izbor) Nagrada na konkursu YU stripa za mlade crtače Prva nagrada na konkursu Omladinskih novina Prva nagrada na konkursu časopisa Vidici i YU strip Nagrada „Zlatno pero“ Nagrada „Zaharije Orfelin“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezik! K15 Retko u ponudi!!! ARCANES T.9 ; L`EXPÉRIENCE INTERDITE Jean-Pierre Pécau, Dejan Nenadov, Jean-Paul Fernandez Delcourt Neopolis 2 Novembre 2011 arcanes Bandes dessinées / Comics / Mangas Voir les détails produits À propos Centre expérimental du CERN (Organisation Européenne pour la Recherche Nucléaire), frontière franco-suisse, de nos jours. Une expérience tendant à prouver l`existence des univers parallèles est en cours lorsqu`un accident se produit. À 10 000 km de là, dans une église rupestre éthiopienne, un groupe de terroristes islamistes pratiquent une expérience identique. Stargate envoie ses agents sur place. Dejan Nenadov (Novi Sad, 28. oktobar 1966) je srpski likovni umetnik, poznat po svojim stripovima, slikama i ilustracijama.[1] Autor je kultnog jugoslovenskog stripa iz 1980-ih „Elazar“. Nenadov je u rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu primenjene umetnosti, kao i Akademiju umetnosti. Poslediplomske studije je završio na Statens Kunstakademi u Oslu. Od 1992. godine živi u Amsterdamu.[3] Prvi strip mu je objavljen 1978. godine u školskom listu Mi. Stripom se profesionalno bavi od 1982. godine, kada započinje saradnju sa „Forum – Marketprintom“ iz Novog Sada. Za ovu izdavačku kuću prvo radi kratke stripove po scenarijima koje je radio zajedno sa ocem Živkom, kao i po scenarijima Dušana Vukojeva. Kasnije objavljuje dve epizode stripa o Vitezu Balardu. Za YU strip Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca radi strip serijal „Elazar“, koji autoru donosi kultni status na području bivše Jugoslavije, a sarađuje i sa scenaristom Nevenom Antičevićem. U devedesetim, nakon odlaska iz Novog Sada prvenstveno se posvetio slikarstvu, a stripom se bavio znatno manje, radeći po scenarijima Boška Kecmana. Sarađuje sa nemačkim izdavačem „Bastei“. Jedan je od autora uključenih u projekat „Signed by war“ (1994). Saradnju sa francuskim izdavačem „Delkur“ započinje 2008. godine, radeći serijal „Arcanes“ prema scenariju Žana-Pjera Pekoa. Od 2001. sarađuje i sa kućom „Solej“, za koju radi na serijalu „Ys – la legende“ prema scenariju Žana-Lika Istena. Nagrade i priznanja (izbor) Nagrada na konkursu YU stripa za mlade crtače Prva nagrada na konkursu Omladinskih novina Prva nagrada na konkursu časopisa Vidici i YU strip Nagrada „Zlatno pero“ Nagrada „Zaharije Orfelin“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezik! K15 Retko u ponudi! ARCANES T.10 ; SANTA SANGRE Jean-Pierre Pécau, Dejan Nenadov, Jean-Paul Fernandez Delcourt Neopolis 7 Novembre 2012 arcanes Bandes dessinées / Comics / Mangas Voir les détails produits À propos De nos jours, frontière mexicaine. Des immigrants clandestins disparaissent mystérieusement. En enquêtant, la police des frontières américaine trouve d`étranges glyphes qui intéressent de près l`agence Stargate. Walter et Mood sont envoyés sur les lieux. Ils y découvrent un petit cirque dirigé par une certaine Pandora, non sans lien avec la présence inquiétante de deux archontes. Dejan Nenadov (Novi Sad, 28. oktobar 1966) je srpski likovni umetnik, poznat po svojim stripovima, slikama i ilustracijama.[1] Autor je kultnog jugoslovenskog stripa iz 1980-ih „Elazar“. Nenadov je u rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu primenjene umetnosti, kao i Akademiju umetnosti. Poslediplomske studije je završio na Statens Kunstakademi u Oslu. Od 1992. godine živi u Amsterdamu.[3] Prvi strip mu je objavljen 1978. godine u školskom listu Mi. Stripom se profesionalno bavi od 1982. godine, kada započinje saradnju sa „Forum – Marketprintom“ iz Novog Sada. Za ovu izdavačku kuću prvo radi kratke stripove po scenarijima koje je radio zajedno sa ocem Živkom, kao i po scenarijima Dušana Vukojeva. Kasnije objavljuje dve epizode stripa o Vitezu Balardu. Za YU strip Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca radi strip serijal „Elazar“, koji autoru donosi kultni status na području bivše Jugoslavije, a sarađuje i sa scenaristom Nevenom Antičevićem. U devedesetim, nakon odlaska iz Novog Sada prvenstveno se posvetio slikarstvu, a stripom se bavio znatno manje, radeći po scenarijima Boška Kecmana. Sarađuje sa nemačkim izdavačem „Bastei“. Jedan je od autora uključenih u projekat „Signed by war“ (1994). Saradnju sa francuskim izdavačem „Delkur“ započinje 2008. godine, radeći serijal „Arcanes“ prema scenariju Žana-Pjera Pekoa. Od 2001. sarađuje i sa kućom „Solej“, za koju radi na serijalu „Ys – la legende“ prema scenariju Žana-Lika Istena. Nagrade i priznanja (izbor) Nagrada na konkursu YU stripa za mlade crtače Prva nagrada na konkursu Omladinskih novina Prva nagrada na konkursu časopisa Vidici i YU strip Nagrada „Zlatno pero“ Nagrada „Zaharije Orfelin“.

NEVIDLJIVO ZBIVANJE SILENTIUM - Bela Hamvaš Na koncu o onima koji su situaciju shvatili na prvi pogled. Pre svih Kjerkegor i Niče. Zatim, malena družina: Fažo, Mereškovski, Panvic, Evola, Berđajev, Valeri, Ortega, Jaspers. Ni po redosledu nisu kompletni. Ono što su videli bilo je sledeće: masa koja se do tada nalazila dole probila se u više društvene slojeve. Ovaj put, ne kao ranije u doba seobe naroda, varvarin nije napao razvijenog i uzvišenog čoveka izdaleka i spolja, nego odozdo i iznutra. Nesvesno se nalazi u samom čoveku, ono je izbilo i u samom društvu se nalazi masa koja se probila. To je nova seoba naroda, vertikalna provala varvarstva. Antihrist je apersonalna neminovnost koja gazi. Anonimni užas, kao što je, na primer, birokratija ili tehnokratija, ili mora, užasan fakat pred kojim se nalazimo bez odbrane, ne zato što je nezavisan od nas nego što to nepostojanje mi ostvarujemo i mi pravimo i mi održavamo i mi se privijamo uz njega. Nijednog trenutka nije pravi. Jedino je božije pravo. The divine is only real. Antihrist je fikcija bez tela i bez duše i bez duha − Šeststo šezdeset i šest. To je ono što postoji sada i danas. Živimo u toj neistini. To je poslednje razdoblje Apokalipse, pojava bezličnog terora, svi drhte, pa ipak je tu i fakat je i svi to rade. Ništa, pa ipak je fakat. Niko to ne može pretvoriti u ličnost. Pa ipak je tu. (Bela Hamvaš) Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Sve što čovek čini ili može da učini zavisi od stvarnosti, smešten je u nju i nikada iz nje ne može ispuniti. Jedino je umetnost iznad stvarnosti, u stanju da je `menja`, da tvori, da stvara. Umetnost je magija : slika, vajarsko delo, pesma uvek su prisustvo transcendentnog, a to da je `umetnost metafizička delatnost života` znači: ne toliko s one strane fizike, koliko s ove strane fizike život čoveka u svakom slučaju biće onakav kakvim ga čini umetnost.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! K15 Francuski jezik!!! Redje u ponudi!! ARCANES T.6 ; BUNKER 73 Jean-Pierre Pécau, Dejan Nenadov Delcourt Neopolis 22 Octobre 2008 arcanes Bandes dessinées / Comics / Mangas Voir les détails produits À propos Et si les deux interventions américaines en Irak n`avaient eu pour but que de permettre à des entreprises privées de mettre la main sur des cartes primitives non encore répertoriées ? Walter Duncan et Miss Mood sont envoyés sur place pour enquêter... Ils risquent d`y faire de surprenantes rencontres, avec au premier rang celle de... l`Archonte Reka ! Dejan Nenadov (Novi Sad, 28. oktobar 1966) je srpski likovni umetnik, poznat po svojim stripovima, slikama i ilustracijama.[1] Autor je kultnog jugoslovenskog stripa iz 1980-ih „Elazar“. Nenadov je u rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu primenjene umetnosti, kao i Akademiju umetnosti. Poslediplomske studije je završio na Statens Kunstakademi u Oslu. Od 1992. godine živi u Amsterdamu.[3] Prvi strip mu je objavljen 1978. godine u školskom listu Mi. Stripom se profesionalno bavi od 1982. godine, kada započinje saradnju sa „Forum – Marketprintom“ iz Novog Sada. Za ovu izdavačku kuću prvo radi kratke stripove po scenarijima koje je radio zajedno sa ocem Živkom, kao i po scenarijima Dušana Vukojeva. Kasnije objavljuje dve epizode stripa o Vitezu Balardu. Za YU strip Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca radi strip serijal „Elazar“, koji autoru donosi kultni status na području bivše Jugoslavije, a sarađuje i sa scenaristom Nevenom Antičevićem. U devedesetim, nakon odlaska iz Novog Sada prvenstveno se posvetio slikarstvu, a stripom se bavio znatno manje, radeći po scenarijima Boška Kecmana. Sarađuje sa nemačkim izdavačem „Bastei“. Jedan je od autora uključenih u projekat „Signed by war“ (1994). Saradnju sa francuskim izdavačem „Delkur“ započinje 2008. godine, radeći serijal „Arcanes“ prema scenariju Žana-Pjera Pekoa. Od 2001. sarađuje i sa kućom „Solej“, za koju radi na serijalu „Ys – la legende“ prema scenariju Žana-Lika Istena. Nagrade i priznanja (izbor) Nagrada na konkursu YU stripa za mlade crtače Prva nagrada na konkursu Omladinskih novina Prva nagrada na konkursu časopisa Vidici i YU strip Nagrada „Zlatno pero“ Nagrada „Zaharije Orfelin“.

filozofija nefikcijski strip ILUSTROVANA Da li ljudski jezik pomaže u pronalaženju istine, ako može, kako? Da li su vlade korisne? Da li smo zaista slobodni da odlučujemo ko smo i šta da radimo? Ko nam kaže šta je istina? Šta je posebno u ljudskom umu i svesti? Kako treba da se odnosimo jedni prema drugima i kako treba da budu organizovana društva? I svejedno: za šta mi zapravo živimo? Filozofi su oduvek uživali da sebi i društvu postavljaju neprijatna i provokativna pitanja. Već su stari Grci postavljali sebi ova vanvremena i još uvek eksplozivna pitanja, koja su ih učinila „pronalazačima“ zapadne filozofije. Filozofija činjeničnog stripa stoga obuhvata luk od Aristotela do Avgustina, Dekarta, Hegela, Kanta, Vitgenštajna, Džefersona, Karla Popera do Fukoa i beleži njihove odgovore. Svako ima neki stav prema sebi i životu napolju. Ovde ih možete postati svesni i proveriti: za to želim da živim! nova