Иван Алексеевич Бунинъ - Жизнь Арсеньева, романъ, II Лика,Брюссель, 1939. 1. издање. V и последњи део Opis: Originalni meki povez. Strana 170 Ivan Alekseevič Bunin ( 1870 - 1933) ruski pisac, pesnik i prevodilac. Prvi ruski dobitnik Nobelove nagrade za knjićevnost 1933. godine. Lično preuzimanje knjige je moguće (po dogovoru) u ulici Braće Jerković

Glasnik Društva srpske slovesnosti Sveska VI u Beogradu, 1854. godine Sa 3 priloga - table sa slikama starog novca

Glasnik Društva srpske slovesnosti Sveska V u Beogradu, 1853. godine Sa 2 priloga - table sa slikama starog novca

Glasnik Društva srpske slovesnosti Sveska II u Beogradu, 1849. godine

Dušan Đ. Alimpić - Policijski rečnik, I-III Beograd, 1924/25/27. Povez u poluplatno i u platno. Strana: I.- A-E, VIII+392 ; II. - Ž-LJ, 144+ (1); III. - M-Š, 660+(1) Dušan Đ. Alimpić (1873 - 1930) srpski pravnik, veliki župan. Upravnik grada Beograda od 1908 do 1910. godine. Kao svedok tužbe na Solunskom procesu protiv Dragutina Dimitrijevića Apisa i ostalih govorio je istiinu, a samim tim u prilog optuženih. Gpodine 1924. bio je veliki župan Sremske oblasti. Pokrenuo je list ` Velika Srbija`, bio je urednik `Policijskog glasnika` i časopisa `Policija` od 1912. godine. Lično preuzimanje knjige je moguće (po dogovoru) u ulici Braće Jerković

Ultra retko jedinstveno,posveta Leposave Pavlovic Trajkovic Djordju,njegov film,ne znam o cemu,nemogu da pogledam,mozda o slikarki

Vuk Stefanović Karadžić Srpski rječnik istumačen njemačkijem i latinskijem riječima Autor: Vuk Stefanović Karadžić Izdavač: Štamparija Kraljevine Srbije Beograd Godina izdanja: 1898 Broj strana: 880 Format: 27 x 19cm Povez: Tvrdi polukožni povez Opis i stanje: Naknadni luksuzni polukožni povez, fleka se proteže na stotinak strana na delu bez teksta u blizini rikne sa unutrašnje strane - vidi se na slikama ostalo dobro očuvano Tags: Rečnik Srpski rečnik istumačen nemačkim i latinskim rečima 03.04.2024.

OTP33)BESPLATNA DOSTAVA KAO PREPORUČENA TISKOVINA ILI PAKET, UNUTAR SRBIJE. KAO NOVA. 965 STRANA+SADRŽAJ, TVRDE KORICE, KOŽNI POVEZ, ILUSTROVANO,KORICE OŠTEĆENE SA BOČNE STRANE, IZNUTRA SASVIM DOBRO OČUVANO SEM ŠTO IMAJU PEČATI. Josip Juraj Strossmayer, biskup bosanskodjakovački i sriemski, god. 1850.-1900. Posvecuje mu svećenstvo i stado prigodom njegove petedesetgodišnjice biskupovanja, u Djakovu, 8. rujna, 1900 U. Zagrebu, Tisak dioničke tiskare, 1900-1904.

U dobrom stanju! Raritet, veoma retko! Pesme Mirza-Šafije : većinom po Bodenstetu / od Jovana Jovanovića Zmaja Autor: Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Bodenstedt, Friedrich, 1819-1892 Naslov Pesme Mirza-Šafije : većinom po Bodenstetu / od Jovana Jovanovića Poezija Jezik: Srpski Godina 1871 Izdavanje i proizvodnja Beč : na svet izdao Đorđe Rajković, 1871 (Beč : štamparija Jermenskoga manastira) Fizički opis 142 str. 14 cm Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) je bio jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Najznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem) Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. u uglednoj plemićkoj porodici.[2] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je prandeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[2] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[3] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija rođena Gavanski bila je iz Srbobrana.[4] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine. Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[5] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[7] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima, podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[8] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[9] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma` da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[10] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list `Žižu`. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan vratio se u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio uz put svojim dečijim listom `Nevenom`. Bavio se politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio penziju od 4000 dinara. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Jovanović za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[11] Zbog nekih svojih postupaka doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda `Harfe Siona`, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[12] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[13] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnosti nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[14] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena. Đorđe Rajković (Novi Sad, 5. maj 1824 - Novi Sad, 9 avgust 1886) je bio srpski književnik, učitelj, prevodilac i urednik brojnih listova. Po završetku osnovne škole pohađao Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu do petog razreda. Potom odlazi u Požun, i na Evangeličkom liceju slušao retoriku i poetiku, ali je nakon godinu dana morao da odustane jer nije imao novca za školovanje. Po povratku u Novi Sad postao aktuar (lični sekretar) profesora Petra Jovanovića, i sa njim išao u inspekciju škola u Sremu. U službi Jovanovića bio od 1843. do 1847. godine. Privatno je položio ispite za sedmi i osmi razred gimnazije. Svedodžba koju mu je 1847. izdao direktor Novosadske gimnazije omogućila mu je da radi kao učitelj. Na preporuku mentora Jovanovića dobio je 1847. službu u Vukovaru. Po izbijanju Bune 1848. godine odlazi u Srbiju, gde se zaposlio kao profesor i zamenik upravitelja niže gimnazije u Negotinu. Predavao je latinski i nemački jezik.[1] Zbog loših uslova za rad (epidemija kolere, opšte siromaštvo, loši odnosi u profesorskom kolegijumu) vratio se 1849. godine u Novi Sad. Potom je radio kao kancelist (pisar) kod gradonačelnika i u Okružnom sudu. U jesen 1851. počinje da radi kao učitelj III razreda osnovne škole.[1] Konstantni problemi sa zdravljem (žutica, reuma) su ga ometali u radu. Lečio se u bolnicama u Pakracu i Grefenbergu u Šleskoj. Boravio je i u banjama. Lečenje nije dalo očekivane rezultate, i u jesen 1865. je penzionisan.[1] Umro je 1886. godine od raka jetre nakon naizgled uspešnog lečenja u banji Radegund u Štajerskoj. Sa suprugom Draginjom imao je sina Savu. Pošto se 1857. razveo oženio se Nemicom Emili Rorsoh.[1] Rad u štampi Priloge objavljivao u Vojvođanki, Sedmici, Južnoj pčeli, Javoru, Srpskoj zori, Nevenu, Danici, a sarađivao i u hrvatskim listovima Neven, Gospodarski list i Napredak. Pisao je pedagoške članke, basne, aforizme, pesme i dr. Pored originalnih priloga objavljivao je i prevode sa nemačkog i ruskog.[1] Po osnivanju Školskog lista 1858. preuzeo je dužnost odgovornog urednika. Nakon deset brojeva razišao se sa vlasnikom lista Danilom Medakovićem. Zajedno sa Jovanom Jovanovićem Zmajem pokrenuo i uređivao humorističko-satirični list Komarac, koji je bio liberalno i antiklerikalno nastrojen. Rajković 1862. napušta Komarca, koga preuzima Aca Popović Zub. Kratak period tokom 1862.63 godine izdavao je zajedno sa dr Đorđem Natoševićem i Jakovom Ignjatovićem mesečnik Putnik, `list za umnu i duševnu zabavu`. Probni broj lista Humorista (koji nikad nije zaživeo) izdao je 1863. godine.[1] Pokrenuo je 1870. novine Zemljak, `narodni list za varoš i selo`, ali je izdao samo pet brojeva. Nakon Đorđa Popovića Daničara uređivao Danicu 1872. godine. Već tada kvalitet časopisa je opao, i od vrhunskog književnog časopisa postala je list za pouku, da bi posle devet brojeva bila ugašena.[1] Kratkovečni (svega deset brojeva) zabavno-poučni list Večernjača izdavao je 1881. godine. U periodu 1884-85. uređivao list Glas istine, `za duhovne besede, životopise i starine`. Poslednji list koji je pokrenuo bio je Bršljan, `za zabavu, pouku i književnost` (1885-1886).[1] Književni rad Nakon prve knjige (kalendara) Domišljan objavio je Jed i med (1858) u kojoj je u stihu i prozi objavio poučne članke. Zajedno sa Zmajem preveo je sa nemačkog zbirku religioznih nazarenskih pesama Harfa Siona koja je izašla 1878. godine.[2] Svoju jedinu zbirku pesama objavio je 1862. pod nazivom Pesme Đorđa Rajkovića, posvetivši je svojoj prijateljici i neostvarenoj ljubavi Milici Stojadinović Srpkinji. Sakupljao je srpske narodne pesme, koje je objavio u dve knjige (1868. i 1869).[1] Matica srpska U Matici srpskoj je 1865. postavljen za aktuara i kontrolora. Biran je i u Književno odeljenje i u Upravni odbor Matice, a bio je i recenzent dela koja su nuđena Matici za štampu. U Letopisu objavljivao srpske narodne poslovice i istorijske priloge, među kojima i građu za istoriju srpskih štamparija, kao i biografije poznatih Srba.[1] Srpsko narodno pozorište Na skupštini Društva za Srpsko narodno pozorište (DSNP) 1865. izabran je za počasnog člana, a 1868. postao je član Upravnog odobra DSNP. Za SNP je preveo i adaptirao na srpski šaljivu jednočinku Filipa Dimanoara Ćuška pošto-poto, koja je u Novom Sadu izvedena 1869.

Maison de la Bonne Presse oko 1900. 102 str. delimično oštećene korice zadnji predlist napukao na prevoju u gornjem delu - oko 3 cm sadrži pečat katoličke crkve Stripovi koje smo voleli Istorija stripa Živopisni i umetnički album Živopisni Božićni album Francuski strip

The Scout, Founded By Sir Robert Baden Powell, Volume XIII For 1918 Veliki format Časopisi počinju od 1 septembra 1917god i završavaju sa 31 avgustom 1918 god 550 strana ilustrovane Strane su podeljene u 3 kolone i sadrže priče, reklame iz tog vremena, stripove, puzle,savete, istinite priče, zanimljivosti.... Stanje: rikna oštećena, korice imaju flekice i labave su,stranice su generalno dobro očuvane - po ivicama su požutele i po negde ima bleda flekica; na predlistu zapis pgrafitnom, jednom listu nedostaje mali delić koji obuhvata tekst; sa spoljašnje strane požuteli listovi i imaju tragove prašine Text is generally in 3 columns and includes many black and white illustrations and period advertisements as well as stories, anecdotes, information, puzzles etc. Published by C.Arthur Pearson, London, 1918. , bound volumes, September 1917 -August 1918, black and white illustrations throughout, 548 pages First Edition

Аутор - особа Драинац, Раде, 1899-1943 = Drainac, Rade, 1899-1943 Наслов Шпански зид ; Наша љубав / Раде Драинац Врста грађе роман ; одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1930 Издавање и производња Београд : Издавачка књижарница Геце Кона, 1930 (Београд : `Гундулић`) Физички опис 134 стр. ; 20 cm Knjiga u vrlo dobrom stanju, samo ima po marginama označene pasuse običnom olovkom i drvenom bojicom...

58216) Gete sabrana dela na nemačkom jeziku 30 knjiga Izdavač : Bibliografski institut Lajpcig / Beč - Bibliographisches Institut Leipzig und Wien Godina : 1900 - 1910 Jezik : nemački - gotica priredio : Prof. Dr. Karl Heinemann Kritički revidirano i komentarisano izdanje originalni tvrd povez iz epohe , jugendstil . 30 knjiga , format 13 x 18,5 cm , sitni tragovi korišćenja na pojedinim koricama , ukupno 14200 strana

46872) Posledovanje molitvenih pesama na crkvenoslovenskom jeziku , Moskva Sinodalna tipografija ( štamparija ) 1896 god , Последование молебных пений Molitveni tekstovi na crkvenoslovenskom jeziku posebno prilagođeni različitim potrebama: na Novu godinu , molitva Gospodu Bogu za Imperatora , molitva u vreme odbrane od dolazećih protivnika , molitve u vreme besposlenosti, molitve u vreme bezverja , molitva iz vremena velikih poplava u Sankt Peterburgu ( 7. novembra 1824. godine ) , čin blagoslova pred putovanje , čin blagoslova onima koji žele da putuju po vodi , čin osvećenja vojnog znamenja , čin osvećenja vojnih oružja , čin osvećenja novog broda i mornara , molitveni čin pri kopanju novog bunara ( kladenca ) , osvećenje novog bunara , blagodarenje Gospodu na dan stupanja na presto Imperatora Nikolaja II , blagodarenje Gospodu Bogu i uspomena izbavljenja crkve i države ruske od invazije gala ( Francuza pod Napoleonom ) , molitve u vreme smrtonosnih zaraza , i druge molitve.... tvrd originalni povez, format 19,5 x 25 cm , 294 strane, tekst i stranice očuvani i kompletni , na kraju knjige zapis srpskog sveštenika o ulasku Rusko-Sovjetske vojske u banatsko selo Srpska Klarija ( kasnije preimenovano u Radojevo ) 22. IX 1944 godine.

ГОЧ ГОРИ Једна југословенска симфонија СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР ИЗДАВАЧКА КЊИЖАРНИЦА ГЕЦЕ КОНА Б е о г р а д Кнез Михаилова улица, 1 1 9 2 7 АВАНГАРДА У најкитњастијем храму Рада Неимара - Љубостиња Последње грожђе у Жупи Гоч гори Пазарни дан у Крушевцу Ој, девојко Жива Македонија Старост и младост Арнаучад у Ругову игра се Којим путем? Босна у изборима Борба око првенства У Темишвару Београд и г. Крлежа Ноћу, крај Саве Жеља кроз Балканску Чика Ристин парк Велика циганска забава Црногорци траже железницу Путем одступања српске војске У Бугарској, после атентата Балканска загонетка .......................................................... Ћирилица Тврде корице 166 странице ОДЛИЧАН ПРИМЕРАК ВЕЛИКИ КЊИЖЕВНИ РАРИТЕТ БЕСПЛАТНА ДОСТАВА СРБИЈА ********

Mek povez,manjeg formata. Nadrealistička izdanja u Beogradu, 1932. godine. Autor Marko Ristić. Povodom jedne kritike na Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. Dobro očuvana knjiga bez pisanja i podvlačenja, 43. strana. dn. soba, koverat, 2021.

JAŠA ALMULI ŽIVI I MRTVI RAZGOVORI SA JEVREJIMA SLOBODAN MAŠIĆ, nezavisni izdavač BEOGRAD 2001 BIBLIOTEKA NOVA187 a) JEVREJI - SRBIJA - 20v - INTERVJUI b) JEVREJI - PROGONI - JUGOSLAVIJA - 1939-1945 - U USPOMENAMA c) HOLOKAUST ............................................................ Pogovor LJUBOMIR TADIĆ, prof. i filozof LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 18 CM 467 STRANICA DRAGOCENA KNJIIGA ! NEKORIŠĆENA NEOTVORENA NEČITANA GARANCIJA PERFEKT KOLEKCIONARSKI, 2002 Besplatna dostava za Srbiju !!! ESKTRA ******** db8/2

IZDANJE MATICE SRPSKE, Novi Sad 438 str. ; 16 x 24 cm - Ćirilica / Tvrd povez Knjiga obuhvata svih 150 lirskih pesama Laze Kostića, izuzev poeme `Santa Maria della Salute`, koju je završio neposredno pred smrt 1910. godine.

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ КРИТИЧКО ИЗДАЊЕ НИКОЛА РОДИЋ / ГОРДАНА ЈОВАНОВИЋ СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ БЕОГРАД 1986 ПРАКТИЧНО НЕКОРИШЋЕНО (Такав је осећај када се листају странице књиге!) НА ПРЕДЛИСТУ И ПОЗАДИ ЛЕП ЋИРИЛИЧНИ ТРУКОВАНИ ПОТПИС ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ 28 ЦМ 344 СТРАНИЦА + ПРИЛОЗИ ТАБЛЕ ЛИСТОВА ЈЕВАНЂЕЉА У БОЈИ КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 1986 СОЛИДНО ********

Engleska Španjolkinja novela M. Servantesa Savadere Narodna biblioteka braće Jovanovića Pančevo 1885. U pitanju je prvi prevod nekog Servantesovog romana na jezike juznoslovenskih naroda. Gotovo je nemoguće pronaći sličan primerak ove knjige. Prevod : Djordje Popović Daničar `Prva prevedena novela kod nas je La española inglesa, prevod je uradio Đorđe Popović, naslov na srpskom je Engleska Španjolkinja, objavljen je u Pančevu 1885. godine kod braće Jovanović, veoma skromno, ali je ovo prvi prevod u jugoslovenskom okruženju, kod Hrvata je prvi prevod objavljen tek 1949, a kod Bugara 1976. godine - 1938.`

55759) Sabrana Dela Rable ilustracije Dore francuski jezik 1928 god beleške i pojmovnik [od Luja Molanda]. Ilustracije: Gustav Dore. Izdavač : Libraire Garnier Freres Mesto i godina izdanja : Pariz ,1928 Originalni naslov : Oeuvres de Rabelais. Texte collationné sur les éditions originales avec une vie de l`auteur,: des notes et un glossaire [par Louis Moland]. Illustrations de Gustave Doré. Odlično očuvano, tvrd povez iz epohe, format 18,5 x 27 cm , 2 toma , XLVII +584 + 632 strane, francuski jezik , bogato ilustrovano 60 velikih ilustracija gravura + brojne vinjete i crteži u tekstu ,ukupno preko 200 ilustracija tom 1: Život Rablea, Garganuta, Pantagruel , tom 2: ostali sitniji spisi Rablea ;

Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog Rata 1914-1918.,izdanje I.Đ.Đurđevića,Beograd-Sarajevo 1920 god.,tvrd povez,237 str.,sa slikama na početku vešanih i streljanih.Bleda fleka vidljiva u ćošku prednje korice,ista takva veća u donjem ćošku zadnje korice,unutrašnjost knjige odlična,bez mane. žan3 359g

Odlično očuvano za ovaj tip knjige Kao na slikama Ljub. Ivanović Izdavač : Državna štamparija Beograd Godina : 1928. Povez : mek Predgovor Bogdan Popović Ljubomir Ljuba Ivanović (Beograd, 12. mart 1882 – Beograd, 22. novembar 1945) Kao prvi srpski slikar koji je zapostavio, a zatim i potpuno napustio, rad bojom i sav se predao crtanju olovkom i rezanju crnobelih gravira, Ljubomir Ivanović je rodonačelnik savremene škole srpskog umetničkog crteža i moderne grafike. Zahvaljujući njemu, crtež u srpskoj umetnosti razvio se od pomoćne discipline u samostalnu. Umetničko školovanje je započeo tokom poslednje godine rada Kutlikove škole (1899), da bi nastavio kod Riste i Bete Vukanović, kao i u Minhenu (1905/09). Veoma rano, 1903. godine, objavljuje crteže u Novoj Iskri i Politici. Po povratku u Beograd dobija mesto nastavnika „večernjeg akta i crtanja glave” u Umetničko-zanatskoj školi, a od osnivanja Akademije likovnih umetnosti (1939) nastavlja pedagoški rad kao redovni profesor na Odseku grafike. Njegov opus započinje uljanim slikama, danas, nažalost, retkim jer je većina propala u Prvom svetskom ratu. U početku uporedo radi ulja i crteže, rado slika ljudsku figuru, naročito u enterijeru, što je kasnije skoro potpuno zanemario u korist crtanja predela i tvorevina ljudskih ruku: ruševina starih zdanja, trošnih kuća s doksatima, usamljenih vodenica, palata nekadašnjih patricija. „Uljane slike radio je s grafičkim osećanjem, a u izvođenju crteža bio je privučen slikarskim asocijacijama”, primetio je Veljko Petrović. Visoka vrednost i virtuoznost njegovog stvaralaštva zbog izuzetne individualnosti ne pripada nijednom određenom stilu, mada je najbliže tradicijama impresionizma, za koji ga vezuju treperava igra senki na krošnjama i lišću drveća i prolazna raspoloženja u retkim figuralnim kompozicijama s temama iz svakodnevnog života. Za njega je to bio put da grafitom ostvari slikarske vrednosti i da skalom belih i crnih tonova dočara utisak polihromije. Svoje crteže jugoslovenskih predela, južne Srbije i Šumadije, Pariza, izlagao je na mnogim izložbama, a u periodu između dva svetska rata objavljeni su u nekoliko tematskih mapa. ЈУЖНА СРБИЈА цртежи Љубомира Ивановића Државна штампарија Краљевине Срба , Хрвата и Словенаца , Београд , 1928. 4 листа са предговором и садржајем 40 репродукција црно белих Меке корице Димензије књиге 24 x 34,5 cm Istorija srpskog slikarstva Srpski slikari crtež prve polovine 20. xx veka Antikvarne knjige stara retka srpska knjiga

Јован Дучић: ЛИРИКА прво издање Издање аутора, Питсбург, 1943.год. Меки повез, 55 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. примедба аутора: ОВА КЊИГА ЈЕ ШТАМПАНА У ОГРАНИЧЕНОМ БРОЈУ ПРИМЕРАКА ДА СЕ РУКОПИС НЕ БИ ЗАТУРИО ПРИЛИКОМ ДАНАШЊЕГ РАТА. ОВЕ ДОСАД НЕШТАМПАНЕ ПЕСМЕ СПАДАЈУ У ЦИКЛУС `ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ` У I. КЊИЗИ `САБРАНИХ ДЕЛА`. РЕЂЕ У ПОНУДИ `Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) био је српски и југословенски песник, писац, дипломата и академик. У дипломатији је успешно службовао преко три деценије у неколико градова. Он је први југословенски дипломата са титулом амбасадора. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији. Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске „Зоре”, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније. О години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. године у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. године. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. САНУ као датум рођења наводи 5/17. фебруар 1871. Према скорије пронађеним документима сматра се да је рођен 15. фебруара 1874. Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка је умрла 1900. године. Поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протерују из града. Одмах након прогонства, Дучић је имао проблема да оствари нову учитељску службу, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу. Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926—1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру. Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, где је 1939. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора, а до распада Југославије посланик је у Мадриду. У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноис , која je представљала српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада. Свечано амбасадорско одело Јована Дучића, Музеј Херцеговине у Требињу Умро је 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског православног манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000 када је поново сахрањен у Херцеговачкој Грачаници. Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд. Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. године.

Retko! Rikna otpala ali je sacuvana tako da je moze knjigovezac vratiti Unutra lepo očuvano kao na slikama Prelepe ilustracije Industrijski dizajn Published (city): Hamburg - Berlin Published (year): 1941 Format: 17,5×24,5 Binding: tvrdi Number of pages: 735 Industrija Trgovina Kraljevina Jugoslavija Ekonomija kraljevine Jugoslavije Jugoslovensko-nemački trgovinski promet Industrial design 30s yugoslavia deutsch germany serbia