135 pages RICHARD Levy, better known as Ostara / Strength Through Joy vocalist, Richard Leviathan, has been composing lyrics for several decades and impressive album releases such as The Force of Truth and Lies (1995), Salute to Light (1996), Secret Homeland (2000), Kingdom Gone (2002), Ultima Thule (2003), The Only Solace (2009) and Paradise Down South (2014) have secured a well-earned place in the hearts of many who follow and appreciate the Neofolk genre. Never one to rest on his laurels, however, Richard has now assembled a magnificent collection of lyrical stanzas in which he discusses the fate and fortune, the oeuvres and outpourings, and the ideas and idiosyncracies of figures such as Antonin Artaud, Carl Gustav Jung, Georges Bataille, Johann Wolfgang Goethe, `Leni` Riefenstahl, Julius Evola, Oswald Spengler, Martin Heidegger, Friedrich Nietzsche, Albert Camus, Fyodor Dostoyevsky, Louis-Ferdinand Céline, Ernst Jünger, Jean Genet, Ezra Pound, Yukio Mishima, Marquiz de Sade, Edgar Allan Poe, John Keats and Adolf Hitler. As readers of this excellent volume will attest, each ode has been crafted with remarkable skill and intelligence and together they represent a breathtaking example of the literary artform itself. Within this crumbling and degenerative age of Kali Yuga, therefore, Richard Levy has become the poet laureate of a forgotten Europe.

Protagora - Platon "Protagora" je jedan od najznačajnijih dijaloga Platona, koji istražuje duboka pitanja o prirodi vrlina, istine i znanja. Postavljen u Atini tokom Periklovog doba, ovaj dijalog prikazuje susret između Sokrata, ikoničnog atinskog filozofa, i Protagore, poznatog sofiste i učitelja. U dijalogu, Sokrat vodi razgovor sa Protagorom i drugim sofistima o tome šta tačno čini ljude dobrima, posebno u kontekstu njihovih vrlina, kao što su hrabrost, mudrost i pravda. Protagora, čije ime u prevodu znači "onaj koji se izlaže svima", zastupa stavove o relativizmu i sposobnosti čoveka da sam definiše istinu i moral, dok Sokrat postavlja dublja pitanja i traži apsolutne vrednosti koje bi bile istinite nezavisno od pojedinčevih stavova. Platon kroz ovaj dijalog razotkriva suštinske razlike između Sokratove filozofije, koja teži apsolutnoj istini i moralu, i sofističkih učenja, koja naglašavaju relativizam i moć retoričke manipulacije. Ovaj sukob između Sokrata i sofista postavlja osnove za Platonsku filozofiju, koja će kasnije postati temelj za mnoge zapadne filozofske ideje. "Protagora" ostaje važno delo ne samo zbog svoje filozofske dubine, već i zbog svoje temeljne analize ljudske prirode, vrline i društvene interakcije. "Protagora" je izrađena u mekom povezu, ima 168 strana, autor knjige je Platon. Težina je 0.3 kg. Protagora cena Cena knjige "Protagora" je 737,00 dinara. Cena sa popustom je 626.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava

NOLIT - 1973 - 266 STRANA, MEK POVEZ. 2023-01

Odlicno ocuvano..

NOLIT – BEOGRAD 1966. Povez MEKI Strana 337 u veoma dobrom stanju

NARODNO DELO Dobro očuvana potamneli listovi od starosti, ne od oštećenja LeT.18/10

Opis O autoru Dodatne informacije Knjiga Sreća: filozofija i psihologija dobrog života Ljiljane Radenović predstavlja jedno sistematično, obuhvatno i sadržajno filozofsko-psihološko razmatranje teme koja nesumnjivo ima teorijski značaj, ali je istovremeno i u središtu naših praktičnih, životnih interesovanja. Ona je potpuno na tragu brojnih značajnih humanističkih istraživanja ovog problema koja se kreću u rasponu od filozofije, preko psihologije i antropologije, do utopijskih vizija. S obzirom da se bavi pitanjima koja imaju ne samo teorijski, nego i praktični značaj, knjiga je namenjena širokoj čitalačkoj publici. Prof. dr Živan Lazović

odlično očuvana kao nova ZiM.20/16

Odlicno ocuvano... Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Biografija Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći sleva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10] Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“.

"Antikrhkost" - Nasim Nikolas Taleb Knjiga "Antikrhkost" autora Nasima Nikolasa Taleba predstavlja revolucionarni pogled na svet koji se temelji na konceptu antifragilnosti. Taleb nas u ovoj knjizi podstiče da razmišljamo o nepredvidljivosti i nesigurnosti kao o neizbežnom delu života, ali i kao o prilici za rast i napredak. Umesto da težimo samo otpornosti na izazove, Taleb nas uči da budemo antikrhki - da se razvijamo i jačamo upravo kroz izazove i promene. Knjiga istražuje mnoge domene ljudskog iskustva, od politike i ekonomije do urbanog planiranja i ličnih finansija, pokazujući kako antikrhkost može biti ključna za prosperitet i opstanak u savremenom svetu. Kroz zanimljive priče, primere i argumente, Taleb nas podstiče da promenimo način razmišljanja o riziku i nesigurnosti, te nas inspiriše da zagovaramo antifragilnost kako bismo postali otporniji, agilniji i uspešniji u svim aspektima života. Knjiga "Antikrhkost" je izrađena u mekom povezu, ima 522 strane, autor je Nasim Nikolas Taleb. Težina je 0.8 kg. Antikrhkost cena Cena knjige Antikrhkost je 2336,00 dinara. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava.

Informacije SKU 9788671577786 Kategorije FILOZOFIJA Težina 0.35 kg Proizvođač Partenon Povez knjige tvrd Broj strana 213 Pismo ćirilica Pisac Vladeta Jerotić Godina izdanja 2017 Izdavač Partenon Format 21 X 14 cm Tagovi Vladeta Jerotić Partenon Božanska i ljudska mudrost u Davidovim psalmima

ISTORIJA NADREALIZMA, Moris Nado BIGZ, Beograd, 1980. mek povez manji format 273 strane Odlično očuvana knjiga, kao nova

Fluidno zlo - život u svetu u kom nema alternativa / Leonidas Donskis, Zigmunt Bauman Novi Sad 2018. Mek povez, 205 strana. Knjiga je odlično očuvana. R17 Dok se zlo kao takvo (što je predmet našeg istraživanja) može videti kao stalni, neodvojivi saputnik ljudskog bitisanja, njegovi oblici i načini delanja, naročito u njegovom današnjem fluidnom otelotvorenju, predstavljaju nove fenomene; zaslužuju da budu tretirani odvojeno, čime se upravo njihova novina stavlja u centar pažnje. Priroda svih fluida je takva da nisu u stanju da dugo zadrže nijedan od oblika koje preuzimaju. Fluidi su stalno in statu nascendi – uvek „u nastanku”, a ne u konačnom obliku: to je osobina koju je pre više od dve hiljade godina primetio Heraklit, rekavši da niko ne može dva puta da zakorači u istu reku, kako kaže Platon u svom dijalogu Kratil. Kada nam je namera da je predstavimo što je potpunije moguće, ono što možemo – i treba – da uradimo jeste da otkrijemo izvor te reke, njene najveće pritoke i putanju njenog korita (ili, ako slučaj to zahteva, njegove višebrojne putanje, koje postoje paralelno ili alterniraju), i da ih obeležimo na mapi (i onda kada smo svesni da je ono što ćemo time postići više trenutna predstava nego zaključna, trajna slika datog fenomena). To je upravo ono što pokušavamo da uradimo u ovoj knjizi: da na mapi na najpotpuniji mogući način ucrtamo one izvore zla koji su trenutno najobilniji i pratimo što veći broj njegovih putanja u našem društvu kakvo je ono sada – fluidno-moderno, deregulisano i dezorganizovano, atomizovano i individualizovano, fragmentisano, razglobljeno i privatizovano potrošačko društvo. Svakako, s obzirom na odlike predmeta, rezultat treba da se posmatra kao izveštaj o putovanju ka otkriću koje i dalje traje. Ukratko, naš razgovor se bavi posebnim, fluidno-modernim tipom zla – tipom zla koje je zlokobnije i prevrtljivije od drugih istorijskih manifestacija zla jer je rasparčano, pulverizovano, razglobljeno i raspršeno; zlo koje se izuzetno razlikuje od tipa zla koje mu je neposredno prethodilo, koje je stremilo ka tome da bude koncentrisano i sabijeno, i koje se centralno primenjivalo.

Žanrovi: Filozofija Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 360 Opis Vremenski raspon antičke istorije u kojem Karl Joahim Klasen istražuje nastanak, koncepciju i značenje osnovne etičke norme – vrline – u antici obuhvata nekih dvanaest vekova, od Homera do Klaudijana. U naše vreme globalnih i ogromnih društvenih, političkih, pa nužno i kulturnih i etičkih promena, ozbiljno se postavlja pitanje moralnog čoveka danas, njegovih standarda, ciljeva i ideala.

Karl Kaucki Prevela Tamara Marcetic Predgovor Ivan Prpic Izdavac - Globus, Zagreb Godina - 1979. knjiga u vrlo dobrom stanju,bez ostecenja,sa malo podvlacenja grafitnom olovkom koja je moguce ukloniti,tvrd povez,sa omotnicom u dobrom stanju,format 21 cm,303 str. (49)

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 546

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pred smrt, ruski filosof Vladimir Solovjov (1853-1900) je napisao knjigu Tri razgovora u kojoj se nalazi i kratka povest o antihristu. Ovo delo je ispunjeno Solovjovljevim proročkim prozrenjima o budućnosti sveta: predvideo je, naime, veliki uspon islama koji će osvojiti nezavisnu državnost i zaratiti sa Zapadom; naslutio je da će Japan, zahvaljujući svojoj etici i zapadnoj tehnici, postati svetska sila; znao je da će Jevreji dobiti nezavisnu državu - Izrael, baš na teritorijama današnjim. Vladimir Sergejevič Solovjov[1] (rus. Влади́мир Серге́евич Соловьёв; Moskva, 28. januar 1853 — Uzkoje, 30. avgust 1900) bio je ruski filozof, teolog, pesnik, pisac pamfleta i književni kritičar, koji je igrao značajnu ulogu u razvoju ruske filozofije i poezije s kraja 19. i duhovnog preporoda s početka 20. veka. Sadržaj 1 Život i rad 2 Uticaj 3 Reference 4 Literatura 5 Spoljašnje veze Život i rad Vladimir Sergejevič Solovjov, sin istoričara Sergeja Mihajloviča Solovjova, rođen je u Moskvi, 28. januara 1853.[2] Njegova majka, Poliksena Vladimirovna, bila je poljskog porekla, i među njenim precima bio je mislilac Grigorij Skovoroda.[3] U svojim tinejdžerskim danim Solovjov se odrekao pravoslavlja zarad nihilizma, ali je kasnije njegovo neodobravanje pozitivizma[4] viđeno kao izražavanje stavova u skladu sa stavovima pravoslavne crkve.[4] U svom delu „Kriza zapadne filozofije: Protiv pozitivizma“ Solovjov je kritikovao pozitivističko odbijanje Aristotelovog esencijalizma, odnosno filozofskog realizma. Pozitivizam, prema Solovjovu, samo potvrđuje pojavu nekog objekta, negirajući intuitivnu realnost koju ljudi doživljavaju kao deo svoje svesti.[4] Vladimir Solovjov postao je prijatelj i poverenik Fjodora Dostojevskog. Suprotno od stavova Dostojevskog, Solovjov je bio naklonjen rimokatoličkoj crkvi. On se zalagao za ukidanje raskola (ekumenizam, sobornost) između pravoslavne i katoličke crkve - eventualno, „sa etičke i socijalne tačke gledišta“,[5] spajajući sve u katolicizam.[6] Solovjov se nikada nije ženio, niti je imao decu, ali, vodio je idealizovane odnose, koje je ovekovečio u svojoj duhovnoj ljubavnoj poeziji, uključujući dve žene po imenu Sofija.[7] Odbacio je tvrdnje mistične Ane Šmit, koja je tvrdila da je njegov božanski partner.[8] Solovjov je umro kao siromašni beskućnik 1900. godine, ostavljajući svog brata Mihajla Sergejeviča i nekoliko kolega da brane njegovo intelektualno nasleđe. Uticaj Široko je rasprostranjeno mišljenje da je Solovjov bio glavna inspiracija za Dostojevskog za likove Aljoše i Ivana Karamazova u delu Braća Karamazovi.[9] Uticaj Solovjova se takođe može videti u delima simbolista i neoidealista kasnije ruske sovjetske ere. Njegova knjiga „Smisao ljubavi“ može se posmatrati kao jedan od filozofskih izvora Tolstojeve „Krojcerove sonate“ (1889). Ovo je takođe delo u kome je uveo pojam “sizigi” da bi označio “bliski savez”. Solovjov je uticao na religioznu filozofiju Nikolaja Berđajeva, Sergeja Bulgakova, Florenskog, Franka, na ideje Rudolfa Štajnera i poeziju i teoriju ruskih simbolista, odnosno Belija, Bloka i drugih.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Charles William Morris (23. svibnja 1901. - 15. siječnja 1979.) bio je američki filozof i semiotičar.[1] Rani život i obrazovanje Sin Charlesa Williama i Laure (Campbell) Morris, Charles William Morris rođen je 23. svibnja 1901. u Denveru, Colorado. Morris je kratko pohađao Sveučilište Wisconsin, a kasnije je studirao inženjerstvo i psihologiju na Sveučilištu Northwestern, gdje je diplomirao s B.S. 1922. Iste godine upisao je Sveučilište u Chicagu gdje je postao doktorand filozofije pod vodstvom Georgea Herberta Meada. Morris je dovršio disertaciju o simboličkoj teoriji uma i doktorirao. sa Sveučilišta u Chicagu 1925. Karijera Nakon što je diplomirao, Morris se okrenuo predavanju, prvo na Sveučilištu Rice, a kasnije na Sveučilištu u Chicagu. Godine 1958. postao je znanstveni profesor na Sveučilištu Florida. Među njegovim studentima bio je semiotičar Thomas A. Sebeok. Godine 1937. Morris je predsjedao Zapadnim odjelom Američkog filozofskog udruženja i bio je član Američke akademije znanosti i umjetnosti. Morris je bio instruktor filozofije šest godina od 1925. do 1931. na Sveučilištu Rice u Houstonu, Texas.[2] Nakon što je napustio Rice, bio je izvanredni profesor filozofije na Sveučilištu u Chicagu od 1931. do 1947. Morris je postao profesor predavanja na Sveučilištu u Chicagu 1948., zauzimajući to mjesto do 1958. kada je dobio ponudu za posebno imenovanje kao profesor istraživanja na Sveučilište u Floridi, gdje je ostao do svoje smrti. Tijekom svog boravka na Sveučilištu Rice, Morris je napisao i branio svoju filozofsku perspektivu poznatu kao neopragmatizam. Također je radio i objavio Šest teorija uma.[3] Na kraju svog mandata u Riceu, Morris se vratio na Sveučilište u Chicagu. U ranim 1930-ima, odjel za filozofiju Sveučilišta u Chicagu bio je nestabilan, ali usred promjena i teških ekonomskih vremena, Morris je smatrao da će filozofija poslužiti kao baklja koja će osvijetliti put do spašavanja svjetske civilizacije.[3] Morris se nadao da će osnovati institut za filozofiju na Sveučilištu u Chicagu, ali njegovi pokušaji da uvjeri predsjednika sveučilišta u takav pothvat bili su neuspješni.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od početaka do Averoesove smrti 1. Izvori filozofske meditacije u islamu 2. Šiizam i proročka filozofija 3. Sunnitski kalam 4. Filozofija 5. Filozofi helenističkog nadahnuća 6. Sufizam 7 Suhrawardi i filozofija svjetlosti 8. U Andaluziji Henri Corbin (francuski: Henri Corbin) je francuski filozof i islamski naučnik, jedan od najistaknutijih evropskih orijentalista dvadesetog veka. Njegov rad povezan je sa Zapadom na islam i islamsko duhovno nasljeđe. Autor je pripovijesti Avicena i vidovnjaka, U iranskom islamu: duhovni i filozofski aspekti, istorija islamske filozofije i drugi. Učenik je Etienne Gilson, Jean Baruzzi i Louis Massignon. Biografija Rođen je 14. aprila 1903. u Parizu u Francuskoj. U dobi od 25 godina dobio je litografsko izdanje „Istočna teozofija“ Suhravardija (perzijskog filozofa), sa kojim je ostao u vezi do kraja života. Knjigu je Corbenu dao sam Louis Massignon, jedna od najvećih ličnosti modernih katoličkih islamskih studija. Nakon ovog sastanka, student Jean Barroso i Etienne Gilson postao je sledbenik Massignona. Corben je započeo naučnu karijeru kao saradnik u odeljenju za rukopise Nacionalne biblioteke u Parizu. 1937. objavljen je prvi prevod Martina Heideggera (`Šta je metafizika?`). Od 1939. do 1945. godine radio je u Francuskom institutu u Istanbulu i osnovao odeljenje iranskih studija pri Francuskom institutu u Teheranu. 1954. godine rukovodio je istraživačkim centrom `Islam i religije arapskog sveta` na Ecole pratikue des hautes etudes (EPHE). Nakon odlaska u penziju 1974. godine, osnovao je Međunarodni centar za uporedne religiozne studije na Univerzitetu Sent Džon u Jerusalimu, gde se svake godine održavaju naučne sesije uz učešće predstavnika judaizma, hrišćanstva i islama. Umro je 7. oktobra 1978. u Parizu u 75. godini.

Knjiga je potpuno nova. Izdavač Dereta.

SIR5) KORICE POHABANE I NA PAR STRANICA IMA PODVLAČENOG TEKSTA.

Stanje ko na slici ocuvana fali predlist Zute mrlje na zadnjim stranama

20680) GRAD SUNCA , Tomazo Kampanela , Pešić i sinovi Beograd 2003, utopijska filozofija, Grad Sunca je otvoren za sve, i Kampanela poziva sve narode sveta da zajednički rade na svemu onome što služi materijalnom, duhovnom i moralnom razvitku ljudi, kako bi otpočelo Zlatno Doba. mek povez,format 14 x 20 cm ,195 strana

Stanje kao na slikama.. Tvrd povez. Izdanje 1991 godine,292 strane 1

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Posveta na predlistu. Izdavač: BIGZ - Beograd, 1986. god. Broširan povez, 20 cm. 198 str. Tri dijaloga između Hilasa i Filonusa čija je svrha da radi opovrgavanja Skeptika i Ateista jasno dokažu realnost i savršenstvo ljudskog saznanja, netelesnu prirodu duše i neposredno Božije proviđenje, kao i da razviju metod kojim bi se Nauke učinile prostijim, korisnijim i sažetijim.